CARLS MORIŠ

OSNOVE TEORIJE O ZNACIMA

Predgovor

Dr MILAN DAMNJANOVIĆ

Prevod

RADOSLAV V. KONSTANTINOVIĆ

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFICKI ZAVOD BEOGRAD 1975.

Naslov originala

Charles W. Morr is FOUNDATIONS OF THE THEORY OF SIGNS

Foundations of the Unity of Science of a proposed INTERNATIONAL ENCYCLOPEDIA OF UNIFIED SCIENCE

The University of Chicago Press. Chicago, Illinois. Published July 1938. Eighth Impression 1953.

Recenzent Dr MILAN DAMNJANOVIĆ

ZNAČAJ MORISOVOG ZASNIVANJA SEMJOTIKE

1. O AUTORU, NJEGOVOM DELU I LITERATURI O NJEMU

U svom pragmatističko-biheviorističkom zasnivanju semjotike (1938), u spisu koji sada predlažemo našem čitaocu, Carls V. Moriš (Charles W. Morris, 1901) se vraća na izvornu Persovu (Ch. S. Peirce, 1839—1914) pragmatis t ičku koncepciju teorije znakova, koju prihvata i dalje razvija u okviru razvoja logičkog empirizma (neo-pozitivizma) i neopozitivističke filozofije jezika. Pošto taj razvoj i Morisov položaj u n jemu zavise i od starije tra­dicije, kao i od jedne određene misaone tradicije novoga doba, dužni smo da ukažemo na te istorijske odnose Morisove semjotike, ali p re toga predstavljamo autora i njegovo delo, kao i l i teraturu o njemu.

Moriš se formirao u Midovoj (G. H. Mead, 1863—1931) čikaškoj školi pragmatizma i tzv. »socijalnog biheviori-zma«. Počev od 1931. Moriš radi kao profesor u Čikagu, gde ostaje sve do kraja svoje univerzitetske karijere. Objavio je sledeća glavna delà: Six Theories of Mind (Šest teorija o duhu) , Chicago 1932, Logical Positivism, Pragmatism and scientific Empiricism (Logički poziti-vizam, pragmatizam i naučni empir izam), Paris 1937, Foundations of the Theory of Signs (Osnove teorije zna­kova, delo koje je ovde prevedeno), 1938, Signs, Language and Behavior (Znaci, jezik i ponašanje) , New York 1946, The Open Self (Otvoreni subjekt ) , New York 1948, Va-rieties of Human Value (Varijeteti l judske vrednost i ) Chicago 1956, i Signification and Significance (Označava­nje i značenje), Chicago 1964.

O Morisu se pisalo i van Amerike. U Evropi je Moriš bio neposredno povezan s tzv. Bečkim krugom i njegovim

5

značajnim časopisom Erkenntnis. Italijanski autor F. Rosi-Landi (Ferrucio Rossi-Landi) objavio je lepu biblio­grafiju l i terature o Morisu, i to uz svoj prevod Morisove Osnove teorije znakova ( i tal . : Lineamenti di una teoria dei segni, Torino 1954, Nota bibliografica, pp. 25—27). Isti au tor je napisao i monografi ju o Morisu {Charles Morris, Roma-Milano 1953, u seriji: Storia universale delà filosofia, No21). U najnovijoj l i teraturi najozbilj­niji kritički rad o Morisovom delu razvio je K. O. Apel (Karl Otto Apel), koji je pokazao ne samo sve filozofske dimenzije Morisovog delà, već i sve istorijske relacije toga delà sa tradicionalnom filozofijom jezika,, kao i sa modernom analitičkom filozofijom jezika i teorijom na­uke (vid. "Sprache und Wahrhei t in der gegenwärtigen Situation der Philosophie. Eine Betrachtung anlässlich der neopositivistischen Sprachphilosophie in der Semio-tik von Charles Morris", in: Philosophische Rundschau, 7. Jg., 1959, S. 161—184, zatim "Szientismus oder trans­zendentale Hermeneutik. Zur Frage nach dem Subjekt der Zeicheninterpretation in der Semiotik des Pragma­t ismus", in: Hermeneutik und Dialektik, Bd. I, Tübingen, Mohr Verl., 1970, H. G. Gadamer gewidmet, hrsg. von R. Bubner, K. Cramer u. R. Wiehl) . Isti autor je tačno odredio i Morisov odnos prema pragmatizmu, a posebno prema Persu (vid. njegov "Uvod u spise Č. S. Persa" pod naslovom "Zur Entstehung des Pragmat ismus" , in: Ch. S. Peirce: Schriften I, hrsg, von K. O. Apel, Suhrkamp Verl., 1967). Apel je sve ovo kasnije uneo u jedno svoje veliko istorijsko-sistematsko delo, polazeći od "transcen­dentalno hermeneutičke pozicije", od Kantovog subjekta protumačenog s Persom kao "zajednica in terpre ta tora" i od Hajdegerove "fenomenološke hermenéut ike" .

Kod nas se o Morisu nije posebno pisalo, ali su se njime bavili M. Marković u svojoj Dijalektičkoj teoriji značenja (Nolit, Beograd, 1961, gl. I I I "Bihevioristička teorija značenja", str . 60 ff, odeljak "Semjot ika Čarlsa Morisa", s t r 63—70) i, takođe, M. Zivotić u svom delu Pragmatizam i savremena filozofija (Beograd, Nolit 1966, Diss., str . 188—194). U jednoj zagrebačkoj disertaciji po­svećenoj Djuiju ( John Dewey) au tor I. Babić govori i o Morisu, j e r se Djui kritički suočio sa Morisom, ali osim posredne informacije o tome Babićev tekst nisam imao

6

pred sobom, pa se zato ograničavam na ona dva napred pomenuta spisa.

Marković ne pominje Morisov značajni odnos p rema Midu, ali ni njegov oblučni odnos p rema Persu, pa stoga osnivanje semjotike pripisuje isključivo Morisu, ali pri tome ne pominje delo u kome je Moris to učinio i koje sada, u prevodu, imamo pred sobom. Stoga Marković određuje Morisov položaj izvan američke pragmatist ičke linije kao čist biheviorizam, kome prigovara zbog "uskog i siromašnog", "površnog i vulgarnog biologizma", što ljudsko ponašanje svodi n a lučenje žlezda i na "čisto fi­zičko" držanje. Isto tako Morisov pokušaj se, po Mar-koviću, neopravdano ograničava "na čisto empirijske metode direktnog opažanja, eksperimenta i merenja", kao što neopravdano teži ka tome da "od teorije znakova stvori egzaktnu nauku". Pošto Marković u svojoj knjizi odmah zatim tret ira pragmatis t ičke teorije značenja (op. cit., IV gl., str. 71 ff), on tu veoma dosledno ne pominje Morisa, ali se zaista moramo pitat i da li je to istorijski i s tvarno opravdano za Morisovu semjotiku koju je in-spirisao Pers i koja je u osnovi "semibiheviorizam ili kvazibiheviorizam" (K. O. Apel) li |ima odlučni pragma-tistički karakter .

To uviđa Životić, koji zna da se najpre Pers kao pragmatis t bavio semjotikom i da Moris, prihvatajući Persov podsticaj , "ponovo t re t i ra semjotičke probleme". On zato tačnije određuje Morisovu poziciju kao prag-matist ičku, ali sa "elementima biheviorizma i biologizma" (op . cit., str. 193). On, najzad, tačnije od Markovića uočava razvojnu liniju pragmatizma u odnosu na logički pozitivizam.

Ipak, i Životić, kao i Marković, ne uzima u obzir uticaj koji je Mid izvršio na Morisa, kao što obojica ne povlače jasno liniju razvoja analitičke filozofije jezika, moderne logike i teorije nauke, a još manje liniju isto-rijskih odnosa i zavisnosti Morisove semjotike od tra­dicionalne filozofije. Neobično j e i to š to se pozniji Zivotićev rad ne osvrće na Markovićevo delo, uprkos nje­govom drugačijem i tačnijem određivanju Morisovog po­ložaja. Životićev zaključak da je "logički pozitivizam na­metnuo pragmatizmu semjotičku problemat iku" (ibid., str . 188) tvrd je i u osnovi netačan, j e r se radi pre o

7

tome da je u razvoju logičkog pozitivizma, u jednom od­ređenom i veoma kri t ičnom času, pragmatizam ponudio nešto što je predstavnicima pozitivizma — na pr imer , Karnapu — izgledalo prihvatlj ivo i čak neophodno za dalji razvoj pozitivizma.

Pravi filozofski p rob lemi u vezi s Morisovom se-mjot ikom kod nas uglavnom nisu ni pokrenuti , kao što nije bilo obzira ni p rema istorij i tih problema — u an­tičkoj i srednjovekovnoj filozofiji, na koju se sâm Moris poziva. Prevod Morisovog spisa Osnove teorije znakova mogao bi u tom pogledu ponešto doprineti u našim diskusijama oko moderne logike i kri t ike jezika, oko semjotičke pr irode saznanja, oko problema estetskih zna­kova, zatim pitanja teorije nauke, najzad, pitanja jedin­stva svih naučnih disciplina u jednoj jedinstvenoj nauci ( unified science ) .

2. OSNOVNE IDEJE, SAVREMENI POLOŽAJ I ISTORIJSKI ODNOSI MORISOVE SEMJOTIKE

Teorija znakova potiče iz klasične starine, na koju se Moriš i poziva; ali njegova teorija stoji u nekom od­nosu i p rema srednjovekovnoj misaonoj tradiciji , kao što se njegovo zasnivanje semjotike vezuje za novo doba i, posebno, za savremeni razvoj analit ičke filozofije je­zika (neopozitivizam) i teorije nauke. U sledećem najpre i uk ra tko izlažemo osnovne ideje Morisove semjotike, u isti mah određujemo njihovo mesto u okviru već nazna­čenog savremenog misaonog toka, najzad utvrđujemo njihove istorijske pretpostavke i odnose. t

Savremenoj semjotici, koju zasniva, Moriš pridaje ne samo neki filozofski značaj, već je napros to poistovećuje s filozofijom koja ima odlučan antropološki karakter i "humanist ičke implikacije". Iz svog natural is t ičkog ube-đenja Moriš uzima da među živim bić ima koja se služe znacima čovek predstavlja najvažnije biće, da je čove-kov duh bi tno vezan za upotrebu znakova i da ljudska

Jcultura u principu i odlučno_zavisi od znakova i njihove u p o t r e b e . " '

Po ideji, Moris shvata savremenu semjotiku kao "organon" svih nauka, što klasična logika, po njemu,

8

nije mogla biti . Semjotika daje jedan opšti jezik koji se može primenit i n a svaki poseban jezik i t ime omo­gućuje sjedinjenje nauka u jednu nauku. Taj opšti jezik nije ni svakidašnji jezik — kojim se ne može govorit i o je­ziku ili koji ne može reflektovati jezik, — ni tzv. prirodni jezik (tačnije bi bilo reći: istorijski jezik), koji se mora podvrći logičkom čišćenju pu tem semjotike da bi se uk­lonila postojeća vavilonska zbrka jezika. To upućuje na formalizaciju semjotike, koja je, po Morisu, u principu mogućna i koja kao "čista semjotika ' ' i kao p rav i "me-tajezik" mora važiti kao idealni cilj.

Pošto ono što važi za znak uvek važi i za jezik, i pošto — po Morisu — danas nije preterano smatra t i "pojam znaka fundamentalnim za nauke o čoveku, kao što j e to pojam a toma za nauke o prirodi (fizičke nauke) i pojam ćelije za biološke nauke" , razumljivo je š to pos­toji veliko interesovanje za proučavanje znakova, i to sa različitih gledišta, pa Moris ovim svojim radom teži ka tome da postavi jednu obuhvatnu teoriju znakova i fiksira jedno ujedinjujuće stanovište koje bi to omogućilo.

Svoje gledište u ovom spisu Moriš označava kao bi-heviorističko utoliko što u shvatanju semjoze, t j . "pro­cesa u kome nešto igra ulogu znaka" ili procesa znakom posredovanog uziman ja-u-obzir-nečega-za-nekog, poriče "centralni značaj" "privatnih iskustava" i "introspektivne psihologije", ali ih ne negira, što već ukazuje na njegov nedosledni ili nepotpuni biheviorizam. Ali kada se postavi načelno pitanje subjekta semjoze što posredstvom znaka uzima nešto u obzir odn. koji interpret i ra znake, ili čo-veka koji upotrebljava znake u određenoj situaciji, onda se već time ukazuje na Morisovu semjotičku teoriju sa­znanja, koja po K.O.Apelu zahteva transcendentalno zasnivanje, poput onog koje nalazimo kod Persa (vid. Apel, na ranije cit. mes t ima) . Ali ovde t reba dodati da za Morisa opšta. teorija znakova ima realistički karakter , j e r se uzajamna povezanost znakova u jeziku "kao sistemu znakova zasniva na uzajamnoj povezanosti o b j e k t i v n i h događaja i ponašanja, organskih i interorganskih procesa, ali, takođe i vanorganskih

Osnovna ideja Morisove opšte teorije znakova, osnova sa koje on preduzima formulisanje savremene semjotike je pragmatis t ička. Nije, dakle, u pi tanju samo Morisovo

9

uvođenje pragmatist ičke dimenzije u neopozivističku fi­lozofiju jezika, u skladu s tradici jom i neposrednim Per-sovim nasleđem, već Morisova teorija ima bi tno pragma-tistički karakter .

Posle Morisovog zasnivanja teorije znakova (1938) u analitičkoj filozofiji jezika i savremenoj teoriji nauke raz­likuju se tri sledeća aspekta ili t r i dimenzije jezika, odn. jezičkih znakova (za koje u principu zna već antička evropska misaona t radic i ja) : sintaktički, semantički i pragmatički aspekt, kao i n j ima odgovarajuće discipline: sintaktika ( s in taksa) , semantika i pragmatika. Dok su logički pozitivisti najpre negovali s intaksu koja se odnosi na međusobne odnose znakova (R. Karnap), a zatim semantiku što se odnosi na relacije znakova prema van-jezičkim predmet ima ili s tanjima stvari (A. Tarski)^Moriš je uveo pragmat ičku dimenziju znakova i pragmatiku

..koja sc odnosi na relaciju ^znakova p rema ljudima kao njihovim korisnicima.

U razvoju analitičke filozofije jezika ove tri dimen­zije se ne dodaju prosto jedna drugoj bez ikakve unutra­šnje nužnosti, već tu postoji logika razvitka što ukazuje na duhovno-jstorijski i društveno-istorijski_uslovlje.no po-meranje težišta interesovanja sa sintaktike na semantiku

. i, _ n^za3^jQa.jprajgnatiku. Sa Morisovim biheviorističkim "pragmatičkim obr tom' ' (pragmatic t u rn ) dolazi do iz­ražaja Jn£exesQya_nJç. za funjcgjje jezika, saznanja i nauke u sklopu ljudske životne prakse.

Š t o se tiče šireg istorijskog sklopa, t reba reći da u svim filozofijama koje posle Hegela imaju neku stvarnu ulogu u svetu problem posredovanja teorije, i prakse predstavlja centralni problem, što važi ne samo za mark­sizam već i za pragmatizam i egzistencijalizam, pa se to ogleda i u kre tanju u okviru analitičke filozofije jezika, o čemu je ovde reč. Ali to kretanje je obuhvaćeno razvo­jem u kome se u novo doba odigrao prelaz sa teorije sa­znanja (gnoseologije) u tradicionalnom filozofskom sis­temu na jezičku analizu, pa se m o r a m o zapitat i kakva je uloga semjotike u tome razvoju. Tu najpre t reba konsta-tovati da se u svim istorijskim epohama zasnivanja nove logike uvek pojavljivala veoma razgranata teorija znako­va: tako u aristotelovsko-stoičkom, zat im u skolastičko--rerminističkom zasnivanju logike, ali i u novo doba, kada

10

se s Lajbnicom začinje klica one nove logike što je sa­zrela tek sa idejom moderne, matematičke logike krajem prošlog stoleća.

Ovde nas može interesovati samo ovaj moderni raz­voj, kada je ponovo p r ihvaćena^a jbn icova ideja jednog svetskog kalkila formalizovaruog jezika nauke kao ma/-hesis universalis i, ü principu,, LajBmcovo sredstvo kon­struktivnog simbolizma (ars characterist ica universalis) za ostvarenje te ideje. Prvobitna ideja jedne čisto sin-taktičko-semantičke nauke u logičkom pozitivizmu rodila se u duhu neolajbnicovske filozofije, čiji se prvi izvor na­lazi u platonskoj metafizici. Tako je došlo do krize te ideje u neopozitMstičkoj filozofiji jezika, ali se ta kriza logicizma najpre izrazila u metamatemat ičkim teori jama Gedela (Gödel) i Čerča (Church) . U istom smislu t reba ra-zumeti i značajno Vitgenštajnovo (Wittgenstein) napuš­tanje svog prvobitnog "logičkog atomizma" u prilog ra­dikalno pragmatički shvaćenog modela "jezičkih igara" (Sprachspiele) , t j . upot rebe jezika u svakodnevnom ži­votu.

Problem svakidašnjeg govora kao metajezika (cfr. H. Wein: "Eine pragmatische Sprachtheorie", in: Zeit­schrift f. phil. Forschung, Bd. 26, 1972., Hft. 3) upućuje na marksist ički shvaćenu »kritiku svakidašnjeg života" sa pitanjem o društvenim pre tpostavkama i p rak t i čno j funkciji jezika nauke u društvu u vezi sa individualnom i kolektivnom produkcijom jezika i nauke, najzad u vezi sa opšt im karakterom produkcije ü jednom vremenu. Ali problem svakidašnjeg govora takođe upućuje i na feno-menološki problem "sveta života" (Lebenswelt) poznog Huserla, čiji je lični razvoj započeo sa idejom "univer­zalne gramat ike" u duhu platonske tradicije i idejom "filozofije kao stroge nauke". Najzad, t reba ukazati i na druge savremene i saglasne pojave sa "pragmatičkim obr­t o m " u Morisovoj semjotici, kao što su prakseologija, teorija odlučivanja, opšta teorija sistema, kibernetika, teorij a igre,i^dr,.

Tek sa te osnove može se razumeti ono kretanje od sintaktičke problematike logičke s t rukture formalizo-vanih jezika ka semantičkoj problematici u vezi sa em-pirist ičkom logikom nauke (logic of science) i, najzad, ka pragmatist ičkoj problematici Morisove teorije zna­

11

kova. U osnovi "pragmatičkog obr ta" zbiva se ono što je Marks, sa druge misaono-istorijske osnove, zahtevao kao obrt ka praksi i što u amer ičkom pragmatizmu dobija suženi izražaj i značaj, kao što ćemo to pokazati u krat­kom krit ičkom osvrtu.

Uvodeći pragmat ičku dimenziju znaka i pragmatičku funkciju jezika u neopozitivističku filozofiju Moriš je po­stigao sintezu analitičke filozofije jezika, sintezu zasno­vanu na semjotici kao nauci o znacima-posredovanom--ponašanju čoveka. Ta semjotika ima biheviorističko-pra-gmatički karakter , ali je njena odlučna osnova pragmati-stička (formalni aspekt pragmat ike obuhvata, po Morisu, i logičku sintaksu i logičku semant iku) . Morisova sinteza, dakle, proističe iz suštine jezika shvaćene na određen način, iz pragmatist ički shvaćene suštine jezika kao de-lanja, čoveka kao jezičkog delatnika koji je situaciono i intersubjektivno upleten u društveno i istori jsko zbi­vanje u jednom vremenu. Odatle se otvara problem od­nosa jezika prema istini, dijalektike jezika i istoričnosti jezika.

Pre nego što o tome problemu nà kraju još nešto kažemo, ovde dodajemo da je Moriš u svom značajnom delu Znaci, jezik i ponašanje krenuo dalje od razlikova­nja one tri dimenzije znaka, prihvatajući i obnavljajući s red n jovekovn i p rogram učenja o "modus ima značenja" (jedan tipičan naslov de modis significandi). On izlaže svoju veoma diferenciranu teoriju modusa značenja (mo­des of signifying), o kojoj ovde ne može biti reči.

3. MORISOVA SEMJOTIKA I ISTORIČNOST JEZIKA. — JEDAN KRITIČKI IZGLED.

Morisovo uvođenje pragmatičke dimenzije u aktualnu teoriju jezika i nauke značilo je veoma bi tno unapre-đenje. .jgr sintaktički i semantički odnosi znakova dobi-ja ju konkre tn i smisao i sadržajnu is t îmtpst tek kao moment i posredovanja u čovekovom delatnojiT držanju prema okolnom svetu. Prema pragmat is t ičkoj teoriji je­zika, p re logičke (informativne, referencijalne) upotrebe jezika već je na delu delatna (retor ička i poet ička) upo­treba jezika i već protumačen svet p r ema istorijski razli­čitim gledištima, ljudskim po t rebama i ciljevima. Ali

12

Moriš, ipak, ne dospeva do istorične (povesne) dimen­zije jezika, do shvatanja realne dijalektike jezika.

Njegovo gledište je scijentistički ograničeno utoliko što on shvata opštu semjotiku samo kao generalizaciju moderne pr i rodne nauke (science), i ukoliko svodi ljud­sko ponašanje na uslqvljene reflekse i dr. Otuda za njega proističe načelna mogućnost formalizacije teorije znakova i o tuda približavanje i podvrgavanje njegove teorije logicističkom idealu moderne nauke, od koga ga formalno odvaja njegov "pragmatic turn" . Otuda se za njega gubi mogućnost jezičke istine, osim u smislu neopravdane i prevaziđene tradicionalne realističke metafizičke teorije adekvacije.

Moriš neopravdano uzima da jezik služi samo tome da već poznate osobine stvari ispravno označi. Ali osim jezičke upotrebe koja zaista pretpostavlja osobine stvari, postoji i jezička upot reba koja ih tek otkriva. Daleko­sežno Humboltovo (W. von Humbold t ) saznanje da jezik nije samo sredstvo da se već poznata istina predstavi već i da se nepoznata istina otkrije, izmiče Morisu zbog toga što ne uviđa da je jezik izvorno "smisaoni događaj" istorične ljudske egzistencije, podjednako izvoran kao i čovekov rad.

Za Marksa je jezik konkretno jedinstvo materi jalnog i duhovnog, realna celina (jer čak i ono što je duhovno ïmâ~realnost činjenice) koja je istinita i utol iko istorična. Kao ispoljenje stvarnog zîvota jezik je praktična, s tvarna svest, on b i tno spada u "univerzalnu p r a k s u " čovekovu kao način čovekova opstanka. Upravo u "obaveznosti je­zika" izražava se dijalektika materi jalne prakse i ref­leksije: putem materi jalne prakse, individualne i kolek­tivne proizvodnje u jednom vremenu, može se tek učiniti

^raguniljivom kategorija istorijski novog, dok se kroz re­fleksiju jedino može očuvati filozofska distancija.

* * *

Treba, najzad, pomenut i Morisovu zaslugu što je svoju J>ej2riju znakova primenip. i to veoma rano,, na područje estetike, definišući estetiku kao teoriju estetič-

JpK" m g k o v a j ^ o s t a y l j a i u c i je , s jedne strane, na semjö-t f k ü a , s druge na teoriju vrednosti (aksiologiju)*.

Dr Milan Damnjanović * O tome vidi moju raspravu »Problem umetničkog simbo­

lizma u delu S. K. Langera«, u: Nauka i filozofija, t. 11, Institut društvenih nauka, Beograd 1964, str. 235—37.

13

Osnove teorije o znacima

Nemo autem vereri débet ne characterum con-templatio nos a rebus abducat, imo contra od intima rerum ducet. — Gotfrid Lajbnic (Gottfried Leibniz)*

I

UVOD

1. SEMJOTIKA I NAUKA

Najvažnija živa bića koja se služe znacima su ljudi. I druga živa bića, naravno, odgovaraju na izvesne stvari kao znake nečeg drugog, ali takvi znaci nemaju složenost i razrađenost na koju nailazimo u l judskom govoru, pi­sanju, umetnost i , napravama za ispitivanje, medicinskoj dijagnostici i signalnim sredstvima. Nauka i znaci su ne­odvojivo međusobno povezani, j e r nauka pruža l judima pouzdanije znake i ovaploćuje svoje rezultate u sistemima znakova..Ljudska civilizacija zavisi od znakova i sistema

^nakp^, l i2uđski d u h s e ne može pdvojjja od fu^kcipnj.-sänja znakova — ako se već ne može iđentifikovati sa takvim funkcionisanjem.

Ne verujem da je ikada ranije znake proučavalo tako revnosno toliko ljudi i sa toliko stanovišta. Armija istra­živača uključuje lingviste, logičare, filozofe, psihologe, biologe, antropologe, psihopatologe, estetičare i sociologe. Nedostaje, međutim, jedna teorijska s t ruk tura jednostav­nih obrisa, a ipak dovoljno široka da obuhvati rezultate do kojih se došlo sa različitih stanovišta i da ih poveže u jedinstvenu i konzistentou celinu. Svrha j e ovoga rada da predloži to ujedinjujuće stanovište i da ocrta konture

* »Niko ne mora da se plaši da će nas razmatranje znakova odvući od realnosti, naprotiv, dovešće nas do suštine stvari.« — Gotfrid Lajbnic

2 Osnove teori je o znac ima 17

nauke o znacima. To se može učiniti samo na fragmen­ta ran način, delimično zbog nerazvijenosti same nauke, ali, uglavnom, zbog svrhe kojoj ovakav rad treba da po­služi svojim uključenjem u ovu Enciklopediju.

Semjotika stoji u dvostrukom odnosu prema nau­kama: ona je i nauka među naukama i ins t rument nauka. Značaj semjotike kao nauke leži u činjenici da ona pred­stavlja korak ka ujedinjenju nauka, pošto^pruža osnove svakoj ..specijalnoj nauci o znacuha, kao sto su lingvi­stika, logika, matemat ika , re tor ika i (do izvesnog stepena, ba r ) estetika. Može se ispostaviti da je pojam znaka od značaja i za ujedinjenje društvenih, psiholoških i huma­nističkih nauka, ukoliko se ove razlikuju od fizičkih i bioloških nauka. A pošto će se pokazati da su znaci na­pros to objekti koji proučavaju biološke i fizičke nauke i koji su povezani u izvesne složene funkcionalne procese, svako takvo ujedinjenje formalnih nauka, na jednoj stra­ni, i društvenih, psiholoških i humanist ičkih nauka, na drugoj,, pružilo bi važnu građu za ujedinjenje ove dve grupe nauka sa fizičkim i biološkim naukama. Na taj način semjotika može biti od značaja u programu za ujedinjenje nauka, mada tačnu pr i rodu i obim toga zna­čaja tek t reba odrediti .

Ali, ako je <§emjotika nauka koja je , u proučavanju stvari ili osobina stvari kada one služe kao znaci, pove­zana sa drugim naukama, ona je isto tako i instrument svih nauka, pošto se svaka nauka služi znacima i izra­žava svoje rezultate u znacima. Stoga se metanauka (na­uka o nauci) mora služiti semjotikom kao organonom. Primećeno je" u" ogledu Naučni empirizam ("Scientific Empiricism", Vol. I, No 1) da je moguće bez ostatka

j ikl juči t i proučavanje nauke u proučavanje jezika nauke, pošto proučavanje toga jezika obuhvata ne samo prou­čavanje njegove formalne s t rukture , već i njegov odnos p rema označenim objektima, kao i p r e m a osobama koje se njime služe. Sa ovog stanovišta čitava Enciklopedija, kao naučno proučavanje nauke, predstavl ja proučavanje jezika n a u k e . ^ l i pošto se ništa ne može proučavati bez

j m a k o v a koji označavaju objekte u oblast i koju treba proučavat i , proučavanje jezika nauke m o r a se služiti zna­cima koji se odnose na znake — i semjot ika mora..pružiti o d g o v a r a j u ć e z ^ k e T C p d n c i p e ovoga prcttičavanjja, -Sem­jot ika p r u ž ^ o p š t i jezik feoji se može pr imeni t i na svaki

18

poseban jezik ili znak i, p rema tome, na jezik nauke i na specifične znake koji se upotrebljavaju u nauci.

Interes za prikazivanje semjotike kao nauke i kao sudeonika u ujedinjenju nauke m o r a se ovde ograničiti praktičnim motivom d a se analiza vrši samo dotle i samo u onim pravcima u koj ima može da pruži oruđe za rad Enciklopedije, t j . da pruži jezik na kome se može govoriti o jeziku nauke i t ime doprinetà usavršavanju naučnog je­zika. Biće neophodna druga proučavanja da bi se kon­kretno pokazali rezultati analize znaka u odnosu na specijalne nauke i opšti značaj ovoga tipa analize za ujedinjenje nauke. Ali čak i bez podrobne dokumentacije mnogima je danas pos ta lo jasno da se čovek — uklju­čujući i naučnika <— mora osloboditi mreže reči koju je ispleo i da je jeziku — uključujući i naučni jezik — neophodno čišćenje, pojednostavljenje d sistematizacija. Teorija o znacima j e koristan ins t rument takve devavi-lonizäcije.

I I

SEMJOZA I SEMJOTIKA

2. PRIRODA ZNAKA

Proces u kome nešto igra ulogu znaka može se na­zvati semjozçi (semiosis). Obično se smatra , u tradiciji koja datira još od Grka, da ovaj proces obuhvata tri (ili četiri) činioca: ono što služi kao znak, ono na šta se znak odnosi i ono dejstvo na nekog in terpre ta tora usled.koga, je^s tvax^. .kqjo j„ je- reč znak za tog interpretatora^ Ove tri~komponente u semjozi mogu se nazvati, prva, nosilac znafca (sign vehicle), druga, de^^ntum i, treća, inter­prétant; interpretator se može uključiti kaô četvrti činilac. Ovi termini ekspliciraju činioce koji su ostali neimeno­vani u opštem iskazu da se znak odnosi na nešto za nekoga.

Pas odgovara [određenim] t ipom ponašanja ( I ) u lovù nä veverice (D) na izvestan zvuk (Z) ; putnik se sprema da na odgovarajući način savlada ( I ) geografsku oblast (D) povodom pisma (Z) koje je dobio od jednog prijatelja. U takvim slučajevima Z je nosilac znaka (i znak svojim funkcionisanjem), D je designatum,, a I

2- 1 9

interprétant in terpreta tora . Najuspešnija karakterizacija znaka je sledeća: Z označava (znak je za) D za I uko­liko ( to the degree t ha t ) I uzima üobzir D zbog pri­sustva Z. Na taj način u semjozi nešto uzima u obzir

.nešto drugo posredno, t j . pomoću nečeg trećeg. Prema torne~šemjoža^ su nosioci_znaka; uzimanja-u-obzir su irtterpretanti; po-J^etači procesa su "interpretatori; ono što je uzeto u obzir su đesignata. U vezi sa ovom formulacijom treba dati nekoliko napomena.

Treba biti načisto s t im da se termini 'znak', 'de-signatum',_'mterjpretant|_i ' in terpretator ' uzajamno sadrže,

JJOŽto 'su oni_ napros to načini ukazivanja na strane^pro-.oesa .semjoze.. Nije neophodno na objekte ukazivati žHa-cima, ali nema nikakvih đesignata ukoliko nema takvog ukazivanja; nešto je znak samo zato što ga neki inter­preta tor interpret i ra kao znak nečeg; uzimanje-u-obzir--nečega je in terprétant samo ukoliko je izazvano nečim što funkcioniše kao znak; jedan objekat je in terpreta tor samo ako posredno uzima nešto u obzir...Svojstva „bitj znak, designatum, interpretator ili in terprétant jesu re-

J i c i o n a svojstva koja stvari popr imaju t ime što učestvuju j u lunkc i j skom procesu semjoze. Semjotika se, p rema to­me, ne bavi proučavanjem neke posebne vrste objekta, već običnim objekt ima ukoliko (i samo ukoliko) oni učestvuju u semjozi. Značaj ove osobenosti postajaće sve jasniji .

_Znaci koii ukazuju na isti objekat „ne njoraju imati J js t^designate , j e r ono š to je uzeto u obzir u objektu može

se razlikovati ža različite intejrj^etatßre. Znak nekog öbje-"TTta može,"na jednoj teorijskoj krajnost i , napros to da skre­

ne pažnju in terpreta tora znaka na objekat , dok bi, na dru­goj krajnosti , omogućio interpretatoru da uzme u obzir sve odlike objekta o kome je reč kada j e sam objekat odsutan. Na taj način postoji potencijalni kont inuum znaka u kome se o svakom objektu ili situaciji mogu izraziti svi stupnjevi semjoze, i pi tanje š ta je designatum znaka u bilo kojoj datoj situaciji jeste pi tanje koje su odlike objekta ili situacije stvarno uzete u obzir isklju­čivo usled pr isustva nosioca znaka.

Svaki_jmak..mora_. imati j ieki . designatum; pa ipak, očigle3ho"]e^a ra svaki znak u stvari ne ukazuje na neki aktualno postojeći objekat. Teškoće koje ova tvrđenja

20

mogu izazvati samo su prividne teškoće i za njihovo re-šenje nije pot rebno uvoditi neku metafizičku oblast "sub-sistencije". Pošto je 'designatum'^j^jo^cki^ej^ain» ne mogu postojati 3jg§ignata bez, semjoze —_nali mogu.pošJO'^ j ä t r ^ ka j'este vrs ta objekta na koju se znak odnosi, tj. ob-j e k t r i f ä o s o b i n ^ n a koje interpretator__užma'^u^ofezar i usled prisustva nosioca znaka. A može se užimati-u-obzir ; iako aktualno ne postoje objekti ili situacije sa karakte­r is t ikama uzetim u obzir. Ovo važi čak i u slučaju po­kazivanja: mi možemo pokazivati radi nečega a da ništa ne pokazujemo. Nema nikakve protivrečnosti kada se ka­že da .svaki znak ima designatum, ali, da, svaki znak ne. ukazure"~na* nešto .što aktualno jDostoji. JJ slučaju kada ono na šta se ukazuje aktualno postoji Jsao' nešto po-

Jvezario sa objektom ukazivanja, onda imamo âenôtqiufn. Na~täj način postaje jasno da, Tako svaki* znak ima de­signatum, nema svaki znak denotatum. Designatum nije s tvar već vrsta objekta ili klasa objekata —_a'klasa nipže, imati mnoštvo članova, ili jedan član, ili nijedan. £)e-nôta ta su članovi klase. Ovo razlikovanje čini objašnji­vom činjenicu da se neko može mašiti u frižider za ja­buku koja_.nije tamo i spremat i ' se da živi na nekom

losffvuTEofe možda nikada.pjjg.'jppsïpjalo ili je odavno iš­čezlo pod mprgm.

Kao poslednju pr imedbu u vezi sa definicijom znaka, trebalo bi istaći da ogšta teorija o znacima ne mora da se veže ni za jednu specifičnu teoriju o tome šta pod-razumeva uzimanje* u obzir nečega pfomoću upotrebe znaka. U stvari, možda je moguće uzeti "posredno-uzima-nje-u-obzir" kao jedini prvobitni termin za aksiomatsko razvijanje semjotike. Međutim, dato objašnjenje vodi načinu razmatranja sa bihejviorističkog stanovišta, a ovo stanovište će biti usvojeno u onome što sledi. Ovo tuma­čenje definicije znaka nije, ipak, neophodno. Ono je ovde usvojeno zato što se takvo stanovište u ovom ili onom obliku (mada ne u obliku vatsonovskogbihejviorizma) ra­širilo među psiholozima i zato što izgleda da mnoge teškoće koje istorija semjotike otkriva potiču od činje­nice da se tokom većeg delà svoje istorije semjotika ve­zivala za prirodnu sposobnost i introspektivne psiholo­gije. Sa bihejviorističkog stanovišta, uzeti u obzir D usled prisustva Z podrazumeva odgovor na D posredstvom od­govora na Z. Kao što će se kasnije razjasniti, nije neop-

21

hodno negirati "privatna iskustva" procesa semjoze ili drugih procesa, ali je sa bihejviorističkog stanovišta ne­ophodno reći da takva iskustva nisu najvažnija, kao i to da činjenica što ona postoje ne čini nemogućim, pa čak ni nepotpunim, objektivno proučavanje semjoze ( a t ime i znaka, designatuma i in te rp re tan ta ) .

3. DIMENZIJE I NIVOI pEMJOZE

J o m o ć u tri korelata (nosioca znaka, designatuma, • in terpre ta tora) Trijadičke relacije semjoze proučavanja

radi može se aj^trahovat i višeijđrugih jdijadičkih relacija. ~Mogu še proučavati odnosi znakova p rema objektima ha

koje su znakovi primenljivi. JJvaj odnos .naz^^ .mantickgmjàfflwyùigm^ a m b o l i č k l . ć e m o .ga "označiti sa^Djem.L p^gucajajije*pve^jnienžijejTiazvaćemo

^SelnantilCQt^. Predmet proučavanja takođe _mQzè.loM~Q<£-Tnös^znäkova prema interpretator ima. Ovaj odnos nazva-

ćemb['pragmatičkom dimenzijom, semjpze i simbolički "~cêmû je označiti sa 'D P' , a proučavanje. .oye„diraenzije

nazvaćemo pragmatikom. Jedan važan odnos znakova još nije naveden: for­

malni međusobni odnos znakova. Ovaj odnos u pretnod-nom izlaganju nije bio eksplicitno uključen u definiciju 'znaka', pošto nije izgledalo da tekuća upot reba isključuje mogućnost pripisivanja termina 'znak' nečemu što nije član jednoga sistema znakova — na takve mogućnosti ukazuju znakovni aspekti percepcije i razni na izgled izolo-vani mnemotehnički i signalni izumi. Međutim,, tumačenje ovih slučajeva nije sasvim jasno i vrlo j e teško uveriti se da postoji tako nešto kao izplovanL znak. Svakako, ako ne aktuelno onda potencijalno, svaki znak je povezan sa drugim znacima, jer ono što znak pr ip rema interpre­ta tora da uzme u obzir može se iskazati (State) jedino pomoću drugih znakova. Istina je da ovaj iskaz ne mora biti obrazovan, ali se u principu uvek može obrazovati i, kada se obrazuje, povezuje znak o kome je reč sa dru­gim znacima. Pošto je većina znakova očigledno povezana sa drugim znacima, pošto analiza pokazuje da mnogi slu­čajevi prividno izolovanih znakova s tvarno nisu izolovani i pošto su svi znaci, ako ne aktualno o n d a potencijalno, povezani sa drugim znacima, opravdano je pridružit i treću dimenziju semjoze drugim dvema koje su bile pomenute.

22

Ovu_treću dimenziju nazvaćemo sintaktičkom dimenzijom ^5e"^6ze,~slmF6Tički ćemo je om^rtTssT^Q^", ajprbuča-

varije ove dimenzije nazvaćemo^t'»fafe?ffcom^ (syntactics). Podesno je imati specijalne termine za označavanje

određenih odnosa znakova prema znacima, p rema objek­t ima i prema interpreta tor ima. 'Implicira' ( ' implicates ') ćemo ograničiti na D^j,, 'označava (^dés ignâ tes ' ) i 'de-notira na D ^ , a 'izražava' ( 'expresses') na pp..J£fi£' ' s îô ' implicira (ali ne označava) 'nameŠtaj sa vodoraynom gornjom povrsTnom na koju se mogu staviti s tva r i , oz­načava izvesnu vrstu objekta (hameštaj sa vodoravnom gornjom površinom na koju se mogu staviti stvari"), de-

. notira, objekte na koje se može primenjti j i z r a ž a j svoga J l l B ^ r e j a ^ tih dimenzija mogu aktualno ili pr ikt ično iščeznuti: svaki znaT ne mora biti sintetički povezan sa drugim znacima i, prema tome, njegova aktualna implikacija iščezava; ili može implicirati, a ipak**ne"đenotirati nikakav objekat; Tfi može imat i implikaciju,a ipak,nemat i nijednog aktualnog interpreta tora i na, taj" nacii^.njiK^âOirâzl— kao "što j e

"slučaj sa nekom reči nekog mrtvog jezika. Čak i u tak­vim mogućim slučajevima izabrani termini su u stanju da ukazu na činjemcu.d^_neJyjQ3^QguçàK^odnpJa ostaju neostvaremT """ '*"""' Veoma je važno praviti razliku između odnosa koje

neki dati znak održava i znakova upotrebljenih u govoru o takvim odnosima — potpuno uviđanje ovoga možda je najvažnija opšta prakt ična pr imena semjotike^^J^oJ^isH nisanje znakova je, uopšte , način na koji izvesne egzis­tencije uzimaju u obzir druge egzistencije posredstvom jedne međuklase egzistencija. Ali ovaj proces ima nivoe koji se moraju brižljivo razlikovati ako ne želimo da dođe do najveće zbrke. Semjotika kao nauka o semjozi isto se tako razlikuje od semjoze kao što se bilo koja nauka razlikuje od svoga predmeta._A.ko x tako funkcio-

, niše da y uzima u obzir z pomoću ,x, onda možemo reći , da j e ^ znak, a da x označava z ï t d ; ali ovde su inakT i

označava' znaci u jednom Bšem . jedu . semipze. koj i ..se. odnose na pryofoitni proces s emjozen ižega niypa. Ono što je sada označeno jeste izvestan odnos između x i z, a ne samo z; x je označeno, z je označeno i odnos je oz­načen tako da x postaje znak a z označeno (des ignatum). Označavanje se prema tome može javiti na različitim ni­voima i shodno tome postoje različiti nivoi označenog;

23

ispostavlja se da je i s a m o 'označavanje' znak u okviru semjotike (a naročito u okviru semantike) , pošto je ono znak upotrebljen za ukazivanje na znake.

- _§S™i2^^J^° - n auJka služi se specijalnim znacima za iznošenje činjenica o znacima; ona je jezik koji služi

^da^se_göyori o„jmacjmaT S "emjo t i ^ jn j a . jttt podređene w g s n e i s j à j a ï ^ ^ kojih se

prva bavi ^lntaJttLckom, druga semantičkom, a treća prag-, mat ičkom dimenzijom semjoze. Svakoj od ovih podređe-TnTrn^uka~bîce*potrebni sopstveni specijalni termini; kao što smo već uobičajili, ' implicira' j e sintaktički termin,

^oznacava^LMenßtira ' su semantički termini, a 'izražava' j e pragrna^čkj , termlp. Pošto su različite dimenzije samo

" s t rane jednog jedinstvenog procesa, između termina u raznim granama postoje određeni odnosi i biće neophodni posebni znaci za obeležavanje tih odnosa, a na taj način i procesa semjoze u celini. Sam 'znak' je strogo semjotički

^termin, termin koji se ne može "deiinlšafi, uzetim ponao­sob, ni u okviru sintaktike, ni semantike, ni pragmatike; samo u širem smislu 'semjotičkog' može se reći da su svi termini u ovim disciplinama semjotički termini. Može se pokušat i sistematizacija celokupnoga niza termina i stavova koji se bave znacima. U principu, semjotika bi se mogla izložiti kao deduktivni sistem, sa nedefinisanim terminima i osnovnim (primitive) rečenicama koje dopuš­taju dedukciju drugih rečenica kao teorema. Ali, mada je to oblik izlaganja kome nauka teži i mada činjenica da se semjotika bavi isključivo relacijama čini n ju naročito po­desnim p redmetom obrade od strane nove logike rela­cija, ipak nije ni preporučljivo ni moguće u ovoj mono­grafi j i pokuša t i ovaj tip izlaganja. Ist ina je da su for­malisti empiričari i pragmatist i mnogo "postigli u opštoj analizi znakovnih odnosa, ali rezultati do kojih se došlo izgledaju samo kao mali deo onoga što se može očeki­vati; pre l iminarna sistematizacija u sastavnim oblastima jedva da je počela.. Zbog toga, kao i zbog uvodne, na-mene ove monografije* niie.izgledap preporučlj iv pokušaj

TormSizaci je semjotike, koja daleko prevazilazi postoje­će stanje ovog predmeta i koja bi mogla pomrači t i ulogu koju semjotika može da igra u zasnivanju ujedinjene nauke.

Takav razvitak ostaje, međutim, kao cilj . Kada bi se postigao on bi obrazovao ono š to bi se moglo nazvati čistom semjotikom, čije bi sastavne grane bile čista sin-

24

taktika, čista semant ika i čista pragmatika. Tu bi u sis­tematskom obliku bio obrađen metajezik pomoću koga bi se raspravljalo o svim znakovnim situacijama. Primena ovoga jezika na konkretne slučajeve (instances) znakova mogla bi se onda nazvati deskriptivnom semjotikçm (ili sintaktikom, ili semantikom^ ili pragmat ikom — prema prilici). U ovom smislu ova Enciklopedija, ukoliko se bavi jezikom nauke, predstavlja jedan izuzetno važan slučaj deskriptivne semjotike, pri čemu razmatranje s t rukture toga jezika spada u cjeskriptivnu sintaktiku, razmatranje odnosa toga jezika p rema egzistencijalnim situacijama u deskriptivnu semantiku, a razmatranje odnosa toga je­zika prema njegovim tvorcima i onima koji se njime služe predstavlja pr imer deskriptivne pragmatike.^Enciklope­dija kao celina, sa stanoyiäta .izrađenog u pvpT m°5ogr1F fiji, spada pod okrilje č i s f e i deskriptivne, semjotike.

_J. JEZIK

Prethodno objašnjenje se može primeniti na sve znake, ma koliko oni bili prosti ili složeni. Stoga se ono može primeniti na jezike kao pojsejbne vrste znakovnih 'siste'ma. Termin_ ' jcžik^, zajedno „sa većinom, te rmina , koji ^^S^ßJ^ßm^mm^J!i^^,K^to_sto se može gkagaktertsati .u odnosu_na razhcjte^hjjenzije. Tako

^>nna^F sklon da jsmatra t f to koji aksiomatski sis-tem T&o 'leziE. bežIoTJzIra Ha ji' p°st.pji ijedlja.,si-var.-koliu ^ j ^ d e s ^ j r j J L ^ ^ j jednaJgrupa interpretatora; empiričar je sklon da naglasi ngophoanost odnosa znakova prema objektima,Jkpje. onj denotirâju î~cïTa svojstva ôniT zaista îznosé; pragmatičar je sKTOnaa na jezik gleda kao na. svojevrsnu atkivnost

^komunikacije, poreklôm fgriroHom 3ru§fv^e"^bjJom*cTâ-j ï à ^ ê a s s ^ IdCzadpxoIBiil» . sypje individualne 1 opšte.potrebe. Preimućstvo trodimen­

zionalne analize sastoji se u tome što se valjanost (va-lidity) svih ovih gledišta može uvideti, pošto se ona od­nose na tri s trane jedne i iste pojave; t amo gde je to umesno, na vrstu razmatranja (i, p rema tome, apstrak­cije) može se ukazati sa 'h^', L^p' ih 'Lr, r Već je napo­menuto d a j e d a n znak ne mora idenotirati nikakve ^ktu-

~âîfîÇô^[ekîg (tj. ne mora* fmafï nikakav denota tum) niti m o r a imati ijednog aktualnog interpretatora . Slično tome,

25

rnogu postojati jezici, kao svojevrsni kompleksi znakova, J£PJL.£e.-iL dato yrenie ne primenjuju ni na šta i koji j m a j j j _samo jednog« in te rpre ta tora ili čak nijednog,

~ i§$.pJs§ö. £tp. se jedna^nenastanjena zgrada može nazvati , kućom. Međutim, ne može postojati jezik ako niz znakova

nema nikakvu sintaktičku dimenziju, j e r nije uobičajeno samo Jedan zn^aT^žraH^zlEom. Ćak i ovaj slučaj je pou-

"can, jer prema izraženom gledištu (naime, da svaki znak potencijalno stoji u sintaktičkim odnosima prema onim znacima koji iskazuju njegov designatum, tj. onu vrstu situacije na koju se on može primeniti X čaki Jedan izo-lovani.znak je potencijalno lingvistički jzhak? Takođe bi se moglo reći da jedan izolovani znak stoji u izvesnim oo^sima prema samome sebi i da na taj način ima neku sintaktičku dimenziju, a imati nultu sintaktičku dimen-

'IfljtryjretlsTävrjä samo jedan specijalan slučaj posedova-nja sintaktičke dimenzije. Ove mogućnosti su značajne time što pokažuju^tjipanj nezavisnosti različitih dimen­zija i, prema tome, stupanj nezavisnosti L s y n , LSem, i Lp. One takođe pokazuju da ne postoji nikakav apsolutni jaz između_ po jedinačnih znakova, rečeničnih znakova i

*^ezika — momenat jna kop"! e Pers naročito ukazao. Prema tome, Jezik kao sistem uzajamno povezanih

znakovâjma takvu ^nX^^^^^xS^n^'^^^^ST^^ ..mlTH^^ kombinacija) nekejnogu funkčTonisati kao iskazi.'^no­sioci znakova Takvi da mogu biti zajednički mnbjphTjm-terpretäförima. Sintaktičke, "semantičke i pragmatičke od­like u ovoj slici o jeziku postaće jasnije kada odgovara­juće grane semjotike budu razmotrene. Is to tako će po­stati jasnije da, kao što je jedan individualni znak pot­puno okarakterisan iznošenjem njegovih odnosa prema drugim znacima, objektima i bićima koja se njime služe, isto je tako i jezik potpuno okarakterisan iznošenjem onoga što Će se kasnije nazvati sintaktičkim, semantičkim i pragmatičkim pravilima, koja određuju nosioce znaka. Za sada treba napomenuti da je ova karakterizäcijä je-zika__stjQgo semjotička, budući đa se^'oänosifnä sve tri dimenzije; izbeći "opino mnoge"nesporazume ako imamo na umu da se reč(jezik'<često upotrebljava za označava­nje nekih strana onoga JtQ je Jezik u punom smislu. Jed­nostavna forniul4L==L s y „-|-Ls e m +L p (pomaže nam da raz­jasnimo situaciju.

26

Jezici se mogu nalaziti na raznim stupnjevima bo­gatstva u pogledu složenosti svoje s t rukture , opsega stvari koje označavaju i ciljeva koj ima odgovaraju. Prirodni je­zici kao engleski, francuski, nemački itd. su u ovom po­gledu najbogatiji jezici i nazivaju.se univerzalnim jezi­cima zato što se njima sve može predstaviti . Međutim, samo ovo bogatstvo može biti nedostatak za ostvarenje nekih ciljeva. U univerzalnim jezicima često je veoma te­ško znati u kojoj dimenziji neki znak pretežno funkcio-niše, i različiti nivoi simboličke referencije nisu jasno naznačeni. Takvi su jezici zbog toga dvosmisleni i dovode do otvorenih protivrečnosti — činjenice koje u nekim ve­zama (ali ne u svima!) nisu povoljne. Sama sredstva koja pomažu naučnoj jasnoći mogu smanjiti mogućnosti za

Tstetsluï" upotrebu" znakova i obra tno . Na osnovu takvih ^razmatranja nije čudno što su ljudi razvili neke specijalne i ograničene jezike da bi bolje ostvarili neke ciljeve: ma­tematiku i formalnu logiku za jzlaganje sintaktičke struk­ture, empiri jsku nauku za tačniji opis i predviđanje pri­rodnih procesa, čistu i primenjenu uihetnost za isticanje

.^raOjgaJJtp_ljudi vole i ovladavanje njime. Svakodnevnom jeziku naročito nedostaju sredstva da govori o jeziku i za­datak je semjotike da pruži jezik za zadovoljavanje ove potrebe. Za ostvarenje svojih sopstvenih ciljeva ovi je­zici mogu naglašavati neke dimenzije funkcionisanja zna­ka više nego druge; pa ipak, druge dimenzije su retko, ako su uopšte ikad, potpuno odsutne, i takvi jezici se mogu smatrat i specijalnim slučajevima obuhvaćenim pot­pun im semjotičkim opisom jezika koji je predložen.

Opšte poreklo sistema uzajamno povezanih znakova nije teško objasniti . Nosioci znakova kao prirodne eg­zistencije isprepletani su sa vanorgânskim i intraorgan-sklm"pröcesima. Izgovorene i otpevane reči predstavljaju bukvalno delove organskih odgovora, dok su pisanje, sli­kanje, muzika i signali neposredni proizvodi ponašanja. Kada se radi o znacima čija 'građa nije ponašanje niti proizvodi ponašanja — kao š to su znakovni elementi u opažaju — znaci se uzajamno povezuju zato što su no­sioci znaka uzajamno povezani..järmjjjtvina, postaje znak munje, a munja znak opasnosti , upravo zato što su i grm­ljavina i munja i opasnost, ü "stvari h a specifičan 'način

. jsövgzani. Ako w očekuje x u prisustvu y, a z u prisustvu x, uzajamna povezanost ovih dvaju očekivanja sasvim pr i rodno dovodi do toga da w očekuje z u prisustvu y.

27

Usled uzajamne povezanosti događaja, na jednoj strani , i uzajamne povezanosti akcija, na drugoj, znaci postaju uzajamno povezani i javlja se jezik kao sistem znakova. Da sintaktička ^ ruk türa^ezTEa pretfšFavTja,' uopS'te, funk­ciju i objektivnih događaja i ponašanja, a ne samo jed­nog od toga dvoga, predstavl ja tezu koja bi se mogla nazvati dvostrukom kontrolom lingvističke strukture. Ova teza će biti kasnije razrađena, ali t rebalo bi da je već očigledno da ona pruža način da se izbegnu krajnosti ka­ko konvencionalizma tako i tradicionalnog empirizma u objašnjavanju lingvističke s t rukture . Iz navedenih razloga mnogi znaci teže da postanu sistemi znakova; to je isto tako tačno kada se radi o opažajnim znacima, gestovima, muzičkim tonovima i slikanju, kao kada se radi o govoru i pisanju. U nekim slučajevima sistematizacija je relativno labava i promenljiva i može uključivati podsisteme raz­ličitih stupnjeva organizacije i uzajamne povezanosti; u drugim, ona je relativno čvrsta i postojana, kao što je slučaj sa matemat ičkim i naučnim jezicima. Kada su date takve s t rukture znakova, moguće je podvrći ih dvodimen-zionalnoj analizi proučavajući njihovu strukturu,, njihov odnos prema onome šta denotiraju i njihove odnose pre­ma njihovim interpretatorima. Ovo ćemo sada obaviti u cpš t im cr tama, razmatrajući redom sintaktiku, semantiku i pragmat iku jezika, ali stalno imajući na u m u odnos sva­ke dimenzije i, na taj način, svake oblasti semjotike pre­ma drugim. Kasnije, kada budemo iskoristili apstrakcije sadržane u ovom razmatranju, naroči to čemo naglasiti jedinstvo semjotike.

III *

SINTAKTIKA

5. FORMALNA KONCEPCIJA JEZIKA

Sintaktika, kao proučavanje uzajamnih sintaktičkih odnosa apstrahovanjh od^odnosa znakova p rema ob jek ti-

jriä iïT p rema inl:erprêtatôrffia,*^^s"yîn* grana "semjotike 'najbolje je razvijena. Prilično posla u pravoj lingvistici obavljeno je sa ovog stanovišta, mada često nesvesno i sa mnogo zbrke. Logičari su se od najrani j ih vremena bavili izvođenjem i, mada je to bavljenje u istoriji bilo

28

prekriveno mnogim drugim razmatranj ima, ono ipak sa­drži jrpjucjiiya^^ znakoya^jj^ez^Ju. Naročito značajno bilo je r ano grčko izlaganje maiemajtike u obliku ^deduktivnpg ili aksiomat-skog sisjetna; t ime je čovekova pažnjaJjija,,siajn^.cj3'iQg6ta obrascemj jednogJjtko^^br j i^^^ đa_se pomoću operacija na izvesnim početnim nizovima znakova svi drugi nizovi znakova mogu dobiti . Takvi for­malni sistemijpružili su materi jal čijim se razmatranjem neizbježno razvila sintaktika. _ T e k k o d matemat ičara Laj b nlčaTTngv i s t icka. l o g i č k a i j pa t ema t i cka razmatranja zajedno dovela su do koncepcije o jednoj opštoj Formal' noj, veštini (speciosa generalis) koja je obunvafalä opštu simBoïïcku veštinu (ars characteristica), u suštini teoriju takvog obrazovanja znakovajda se sve aoslgdjce odgova-

_r^uj$h^ "itleja*".. mogu izvedi. r^matranjem sämiK žnaT ""kovaj i^op'Stu veštimi kombinovàETà'/ars "cTSïn^ïïfâTà77' jedan opšti račun koji pruža univerzalnu formalnu me-tpdujKVQđenj&.. poslemça iz znakova. Ovo ujedinjenje i uopštavanje matemat ičke forme i metode poprimilo je od Lajbnicovog doba značajne razmere u simboličkoj lo­gici, zahvaljujući napor ima Bula (Boole) , Fregea (Frege) , Peana (Peano) , Persa (Peirce), Rasla (Russell) , Vajtheda (Whitehead) i drugih, dok je teorija o takvim sintaktič­kim odnosima svoj najpodrobnij i savremeni razvoj po­primila u Karnapovoj logičkoj sintaksi. Za sadašnje ci­ljeve t reba pomenuti samo najopštiji vid ovog stanovišta, naroči to zato š to Karnap tret ira ovo pitanje u Tomu I, brojevima 1 i 3*.

Logička sintaksa svesno zanemaruje ono što smo ovde nazvali semantičkim i pragmat ičkim dimenzijama semjoze da bi se usredsredila na logičko-gramatičku struk­turu jezika, t j . na sintaktičku dimenziju semjoze. U ovoj vrsti razmatranja "jezikom" ( t j . L s y n ) postaje bilo koji skup stvari povezanih dvema klasama pravila^xgaäHwM

Jorn^acijet koja određuje^dopustive, nezavisne kombinaci­je između članova skupa*7pri čemu se* taTcveTTomtm7äc£ j e nazivaju rečenicama), \„mayÜmmJransiormaci\e, koja određuju rečenice kp je_ se mogu dobitiJz.drugih rečenica^

TjvaTfi^viIa mogu se zajedno "obuhvatiti terrriinorrT Tsln- " takt ička pravila'. Sintaktika je, dakle, razmatranje zna-

* Internacionalne enciklopedije ujedinjene nauke. The Uni-versity of Chicago Press, Chicago, Illinois. — Prim. prev. 1

29

kova i znakovnir^kombinaci ja ukoliko oni podležu sin-^taEtičkim pravilima. Ona se ne interesuje za individualna svojstva nosioca znàKôva'iiiti zä bilo koje njihove odnose izuzev sintaktičkih f t j . izuzev odnosa određenih sintaktič-

Sa ovog stanovišta istraženi jezici pokazali su se neočekivano složeni, a stanovište neočekivano plodno. Bilo je moguće precizno okarakter isat i primitivne, ana­litičke, protivrečne i sintetičke rečenice, kao i demon­straciju i derivaciju. Ne napuštajući formalno stanovište, bilo je moguće razlikovati logičke i deskriptivne znake, definisati sinonimne znake i ekvipolentne rečenice, dkâ-rakferisäti sadrzâXnekê" rečenice, resiti logičke paradok­se, klasifikovati neke tipove izraza i razjasniti modalne izraze nužnosti, mogućnosti i nemogućnosti . Ovi i mno­gi drugi rezultati delimično su sistematisani u obliku je­zika, a većina termina logičke sintakse može se defini­sati po jmom sledovanja. Rezultat toga je da danas ras-pokižemo^preciznijim jezikom da govorimo o formalnoj climenziji jezika nego što je to ikada ranije bio slučaj. Logička sintaksa je dala izvanredno značajne rezultate i pružila moćno analitičko oruđe; ona će biti široko pri-menjena u analizi naučnog jezika u ovoj Enciklopediji.

Međutim, nas sada zanima samo odnos logičke sin­takse p rema semjotici. Očigledno je da ona spada u sin-taktiku; ona je u stvari sugerisala ovo ime. Sve rezultate logičke sintakse sintaktika može usvojiti . Dalje, ona je nesumnjivo najrazvijeniji deo sintaktike, pa prema to­me i semjotike.. Svojim duhom i metodom ona može mnogo da doprinese semantici i pragmatici i očigledno je da se njen uticaj oseća u ovim oblast ima.

Mnogi njeni specifični rezultati analogni su rezulta­t ima u drugim granama semjotike. I lustracije radi uzmi­mo termin 'stvarna rečenica' ('thing-sentence'), da bismo označili bilo koju rečenicu čiji designatum ne uključuje znake; takva jedna rečenica odnosi se h a stvari i može biti p redmet proučavanja semjotike. Prema ovoj upotre­bi, nijedna rečenica semjotičkih jezika nije rečenica ko­ja se odnosi na stvari, (stvarna rečenica) (thing-senten­ce) . Međutim, Karnap je dzneo na videlo činjenicu da za mnoge rečenice koje su prividno rečenice koje se odnose na stvari (s tvarne rečenice), t j . rečenice koje se odnose na objekte koji nisu znaci, analiza pokazuje da su pseu-do-stvarne rečenice, koje se moraju interpret i ra t i kao

30

sintaktički iskazi o jeziku. Ali, analogno ovim kvazi-sin-taktičkim rečenicama, postoje odgovarajuće kvazi-se-mantičke i kvazi pragmatičke rečenice, koje izgledaju kao stvarne rečenice ali koje se moraju interpret irat i po­moću odnosa znakova p rema designatama ili pomoću odnosa znakova p rema interpretator ima.

Sintaktiku je donekle lakše razviti nego njoj koordi­nirane oblasti, pošto je unekoliko lakše, naročito kada se radi o pisanim znacima, proučavati, međusobne od­nose znakova kao odnose određene pravilom, nego ka-

TTÖfferisäfT postojeće situacije ü kojima §e neki_ znaci upôîc&BIlivâJÛ, ili ono što se dešava u interpreta toru ka­da neki znak funkcioniše. Iz tog razloga izdvajanje izves-nih distinkcija s in takt ičkimjst raživanjem pruža ključ za traženje njihovih analogona u semantičkim i pragmatič­kim" istraživanjima.

Uprkos značaja koji je na ovaj način pripisan logi­čkoj sintaksi, ona se ne može izjednačiti sa s intakt ikom kao celinom. Jer ona je (kao što termin 'rečenica' poka­zuje) ograničila svoja istraživanja sintaktičke s t rukture na onaj tip znakovnih kombinacija koje preovlađuju u na­uci, naime, na one kombinacije koje se sa semantičkog ^stanovišta nazivaju iskazima, ili na one kombinacije

. koje su upotrebljene pri l ikom transformacije takvih is­kaza. Tako^ g rema Karnapu, zapovesti nisu rečenice, i nrn^gj'*stiHovi,..ne bi bili rečenice. 'Rečenica' nije, p rema tome, Termin koji se u, svojoj upotrebi primenjuje na svaku nezavisnu znakovnu kombinaciju koju dozvoljava­ju jezička pravila formacije — pa ipak, jasno je da se sintaktika u širokom smislu mora baviti svim takvim kombinacijama. Postoje, dakle, sintaktički problemi u oblasti opažajnih znakova, estetičkih znakova, praktične upotrebe znakova i opšte lingvistike koji se ne razmatra­ju u okviru onoga što se danas smatra logičkom sintak­som, a što ipak čini deo sintakt ike onakve kakva je ona ovde zamišljena.

6. LINGVISTIČKA STRUKTURA

Razmotr imo sada brižljivije lingvističku s t rukturu, obraćajući se semantici i pragmatici tamo gde nam one mogu pomoći da rasvetlimo sintaktičku dimenziju sem­joze.

31

Kada je dato mnoštvo znakova kojima se služi ist i in |Sn^elä©x. s intaktic^ kin odnosa izmeçfu^znakova. Ako postoje dva znaka Si i

~S2J koji sii tako upotrebljeni da se Si ( 'životinja') prime­njuje na svaki objekt na koji se S2 (recimo 'čovek') pri­menjuje, ali ne obratno, onda je na osnovu ove upotrebe semjoza koja je obuhvaćena funkcionisanjem Si uklju­čena u funkcionisanje S2; jedan interpretator će odgovo­riti na jedan objekat denotiran sa 'čovek' na način na koji bi odgovorio na objekat denotiran sa 'životinja', ali, osim toga, ima izvesnih odgovora koji ne bi bili dati u vezi ni sa jednom životinjom na koju se 'čovek' ne bi mogao primeniti i koji ne bi bili dati u vezi sa nekom životinjom na koju bi se izvesni drugi termini (kao što je 'ameba') mogli primenit i . Na taj način termini uspo­stavljaju međusobne veze koje odgovaraju vezama izme­đu odgovora čiji su deo nosioci znakova i ovi načini upo­trebe predstavljaju pragmatičku pozadinu pravila for­macije i transformacije.__Sintaktička s t ruktura jezika je­ste uzajamna .povezanost* zfiaEôya,'üzjföfcoVanä üj^Jäm-J1*°5lJ20X&£ajaû§.éu odgovora Ćij i su proizvodi ili delovi npsiojcjL„zna|;QYa. Formalista zamenjuje takve odgovore njihovom formulacijom u znacima; kada počinje jednim proizvoljnim skupom pravila, on postavlja kao nužan uslov uzajamnu povezanost odgovora koje mogući inter­pretator i mora ju imati pre nego što se za njih može reći da se služe jezikom o kome j e reč.

Ukoliko jedan pojedinačni znak (kao npr. neki po­jedinačni akt pokazivanja) ^ o ž ^ d e n o t i r a l i , § a m p jedan pojedinačni objekat, on ima status indeksa; ako on mo" že .d^đenot ira^mnoš tvo stvari (kao npr. , termin 'čovek'}, onda se on laao^e^o^c^^S^Jl^S^I^^^^V^ sa zna­cima koji šire ili I j j r a n i ^ y a j u dornen njegove primene; aEîFonrntîze" dà''cfènotira_sye i (Eao npr . termin 'neito**),

jonda" p î T | î p ^ _iîfvezr'sà "sv^ipi_znak^ni I .XjnA. toj način pošeđuje univerzalnu implikaciju, t j . njega implicira sva­ki z n a k r ö e ^ ^ u - Ovë'Tfî" vrstê znakova nazvacemo; prvu, inâe^iç^lm^znaçima, drugu, karaktjgjišucHm znacima, i treću univerzalnim znacima. ~"T*S

Žhaoi se tako mogu razlikovati p rema stepenu u ko­me pobuđuju određena očekivanja. Reći 'nešto ukazuje na ' ne pobuđuje određena očekivanja, ne omogućava uzi­manje u obzir onoga na šta je ukazano; upotrebi t i 'životi­nja' bez ikakve bliže odredbe budi izvesne nizove odgovo-

32

ra, ali oni nisu dovoljno partàkularizovani da bismo se adekvatno mogli bavit i nekom određenom životinjom; si­tuacija se poboljšava kada upojrebimo^reč 'čovek', što se očigledno ispoljava ü"kontras tu*kada znamo da neka životinja dolazi i da neki čovek dolazi; najzad, upotreba 'ovog' u nekoj aktualnoj situaciji, uz dodatnu pomoć te-lesne orijentacije, usmerava ponašanje na neki određeni objekat^al i pruža min imum ocèTffyanjâ u pogleđuTćarak-"teralonogalstq je jdenpt i ranp. Univerzalni znaci mogu bi-tFod izvesnog značaja t ime što nam dopuštaju da govo­r imo uopšte o designatama znakova a da ne m o r a m o spe-cifikovati znak ili designatum; teškoća u pokušaju da se izbegnu termini kao š to su 'objekat ' , 'entitet ' i 'nešto ' po­kazuje vrednost takvih termina za izvesne ciljeve. Među­tim, značajnija je kombinaci ja indeksičkih i karakterišu-ćih znakova (kao u 'onaj konj t rči ' ) pošto takva jedna kombinacija pruža određenost,, ppoga na šta indeksički

zanogfu karakter išućem znaku. U rečenicama logičkih i matemat ičkih sistema mi se formalno bavimo upravo slo­ženim oblicima takvih kombinacija, i predikate istinitosti i lažnosti primenjujemo upravo na njih (uzetim seman­tički) . Ovaj značaj se ogleda u činjenici da svi formalni sistemi prayg.xazjijsji„između d y e v r s t e znakova koji od­govaraju in<deksič^^ i kj rakterišućim znacima.* * Dalje," činjenica äa se određenost očekivanja može povećati upo­t rebom dopunskih znakova ogleda se u činjenici da lingvi­stička s t ruktura daje okvir koji dopušta stupnjeve speci­fikacije i čini jasnim sadržane znakovne odnose, i

Služeći se terminima koje je predložio M. J. Andrade, možemo reći da svaka rečenica sadrži ]edan_do]ninatitan znak i izvesne specifikatore, pri čemu su ti termini uzaja­m n o relativni, jer ono što j e dominantan znak u odnosu na neke specifikatore i samo može biti speoifikator u od­nosu na neki opštiji dominantan znak — tako 'belo' mo­že ukazivanje na konje učiniti specifičnijim, dok sam 'konj ' može biti specifikator u odnosu na 'životinju'. Po­što adekvatno-uzimanje-u-obzir-nečega zahteva indiciranje kako njegove lokacije t ako i (relevantnih) svojstava, i pošto se odgovarajući stupanj specifikacije dobij a kombi­nacijom karakterišućih znakova, rečenica kadra d a bude istinita ili lažna sadrži indeksičke znake, jedan dominan­tem karakterišući znak sa eventualnim karakterišućim specifikatorima i neke znake za pokazivanje odnosa indek-

znak ukazuje, uz određenu

3 Osnove teorije o znacima 33

sičkih i karakterišućih znakova jednih prema drugima i prema članovima svoje sopstvene klase. Otuda opšta for­mula takve rečenice:

Dominantan karakter išući znak [karakterišući speci-fikatori (indeksički znac i ) ] U rečenici kao što je^Onaj beii k o n j trči sporo' , izgo­

vorenoj u jednoj aktualnoj situaciji uz jndeks ičke ppkre -te, ' trči ' se može shvatiti kaojdomjnaMan'zjpak. a ' sporo '

'"kao , karakterišući specifikator spedMuje Ifči^' žS?np tome 'koni!..spe£ifikuie moguće slučajeve 'sporog trčanja',

LLk^vpÀLiiâJM^ a 'onaj ' , u kombinaciji sa indeksičkim pokretom, služi kao indeksički znak kojim se određuje mesto objektu na koji t reba primeniti dominan­tan znak kako je sada specifikovan. Okolnosti iskazivanja bi mogle pokazati da bi 'konja' ili neki drugi znak trebalo shvatiti kao dominantan znak, tako da pragmatički razlo­zi određuju šta je, u stvari, dominantan znak. Dominantan znak može čak biti ppš t i j i nego ijedan „od pp i^enuï ih : on

"može" biti znak kojim se pokazuje ,<Ja j e ono što sledi iz­java ili uverenje iïsypjënô..^ ubeđe-nja. Umesto da se u nekoj aktualnoj situaciji upotrebi in­deksički znak, mogli bi se indeksički znaci tako upotrebit i da informišu slušaoca kako da nadoknadi indeksički znak: 'Nađi takvog konja d a . . . ; upravo se na tog konja uka­zuje'; 'Uzmite bilo kog konja; onda taj konj . . /J&ada se

. ukazuje^t skup,objekata, može se ukazivati n a ceo skup, naj3eo ili.na nejiri .spetç,iMoxanfjSTan ili članove; termini

^kiq^sïo j u ,vsyT, . 'neki', '^.^zajedjTo^ indejsšickim zna-^ I m k i o p i s i m a obävljaju^ovu"r5nkcüu.jndiciranja onih

Jmjp^mpgucim denotatama na koje ukazuje neki karak­t e r i š u ć i znak. Ne mora biti samo jedan jedini indeksički

znak; u "rečenicama kao što su 'A gave B* to C ('A je dao B C-u') postoje tri međusobno povezana člana tri-jadičke relacije koje treba specifikovati pomoću indek-sičkih znakova upotrebljenih ili usamljeno ili u vezi sa drugim sredstvima.

Znak ' to ' u rečenici 'A gave B to C služi kao prilika da se naglasi j edna važna tačka: da b ismo imali razum­ljive znakovne kombinacije neophodno je imat i specijalne znake u jeziku o kome je reč za ukazivanje na odnos iz­među drugih znakova, i takvi znaci, budući u jeziku o ko­me je reč, mora ju se razlikovati od onih znakova u jeziku sintaksike koji označavaju (designate) te odnose. U eng­leskim pr imer ima koje smo naveli [ 'Onaj beli konj trči

34

sporo ' 'That yyhite horse mns j s l awly ' ] , 's ' u ' runs ' 'ly' u 'slowly', položaj 'köj i zaù^ma^iiï'"*tfât' i 'white ' u odnosu na položaj 'horse' , položaji 'A i 'B ' ispred i iza dominan­tnog znaka 'gives^jw>ložaj ' to ' ispred ' C — sve to uka-zuje koji znal^^ISfikjujjs^oji d r j^z jaak , i l i k o j i indeks šlčki znak" a e n g f f i H S ^ su znači inu^k^îcTa"znâci~a~koji su"k*arakteriluči znaci. >Pjauzg. go­vorne melodije i .naglašavanja^pomažu obavljanju takvih

Tïïïïkcîja u govornom jeziku; pravopisni znaci, akcenti, zagraaeTTćurzrma slova, veBčma slova itd. predstavljaju sličnu pomoć pr i pisanju i š tampanju. Takvi znaci u je­ziku obavljaju prvenstveno pragmatičku funkciju, ali se termin 'zagrada' i n jemu srodni (its implicates) javljaju u metajeziku.^Metajezik se ne srne pobrkat i sa jezikom na koji se odnosi , a u samom jeziku m o r a se praviti razlika između onin znakova čije še™đesignaEe nalaze "van jezika i onih znakova koji ukazuju na odnose između drugih znakova. ~~*

Sve ove distinkcije koje smat ramo uključenim u funk-cionisanje jezika u punom semjotičkom smislu odraža­vaju se u onim karakter is t ikama jezika koje je sintaktika do sada proučavala. Sintaktika priznaje da postoje klase znakova, kao što su individualne konstante i promenlji-ve, i predikativne konstante i promenljive, koje su for­malni korelati raznih vrsta indeksičkih i karakterišućih znakova; operatori odgovaraju specifikatorima klasa; tač­ke, p j )h^r i izhe i "uglaste zagrade j e s u sredstva kojima se

JJ. jeziku ukazuje na izvesne odnose između znakova; ter-Jm'irii kjjo^rëcèniça', 'potonja rečenica' i 'analitički ' ješu 'sintaktički termini kojima se označavaju izvesne vrste kombinacija između znakova i odnosa između znakova; rečenične (ili "propozicioname") funkcije odgovaraju onim znakovnim kombinacijama kojima nedostaju neki indej^ički specifikatori neophodni da bi rečenice bile pot­pune (^propozicije' '); pravila formacije i transformacije odgovaraju načinu na koji znake kombinuju ili izvode je­dne iz drugih oni koji se jezikom aktualno služe ili će se možda služiti. Na taj način jasno se vidi da formalizovani jezici koje proučavaju savremena logika i matemat ika predstavljaju fo rma lnu-s t ruk tu ru aktualnih i mogućih jezika onoga tipa koji seVupotrebljava pri l ikom obrazo­vanja iskaza o stvarima; tačku po tačku oni odražavaju značajne odlike jezika koji «e aktualno upotrebljva. Sve-sno zanemarivanje od strane\formalista drugih odlika je-

3* . I 35

zika i načina na koje se jezici menjaju predstavlja pomoć u izdvajanju jednog posebnog predmeta interesovanja: lingvističke s t r ak tu re^J ja rma ln i logiçar se. razlikuje od gramatičara samo svojim većim interesovanjem za one ti-

"p^veT^etemca i pravila transformacije koji deluju u jëzi-Tču"nauke. Lögicarevo interesovanje t reba da bude dopu­njeno gramatičarevim t ipom interesovanja i uzimanjem u obzir znakovnih kombinacija i transformacija i u vannau-čnim oblastima, ako ceo dornen nauke treba da bude ade­kvatno istražen.

IV

SEMANTIKA

7. SEMANTIČKA DIMENZIJA SEMJOZE

Semantika se bavi odnosom znakova p rema njihovim designatama i t ime prema objekt ima koje oni [znaci] mogu denotirati ili koje zaista denotiraju. Kao što je slučaj i sa drugim disciplinama koje se bave znacima, i ovde. se može praviti razlika između njenih čistih i des­kriptivnih s trana, pri čemu čista semantika pruža termine

-t~teoHju neophodnu u govoru o semantičkoj dimenziji semjoze, .dok se destruktivna semantka bavi aktualnim slučaj.eyij^.Qj^e^aimenzUe. Ovaj drugi t ip razmatranja is-torijski je prethodio prvom; vekovima su se lingvisti ba­vili proučavanjem uslova pod koj ima se pojedine reči upotrebljavaju,, filozofski gramatičari su pokušavali da u prirodi nađu korelate lingvističkih s t ruk tu ra i diferenci­ranih delova govora, filozofski empiričari su proučavali u opštijem smislu uslove pod koj ima se* za znak može reći da ima denota tum (često sa ciljem da pokažu kako termini njihovih metafizičkih prot ivnika nisu ispunili ove uslove), diskusije o terminu 'istina' uvek su uključivale pitanje odnosa znakova prema s tvar ima — pa ipak, i pored dužine ove istorije, učinjeno je relativno malo u pogledu kontrol isanog eksperimentisanja ili izrade po­desnog jezika kojim bi se govorilo o ovoj dimenziji. Od eksperimentalnog pristupa koji su omogućili bilieivio-risti mnogo se očekuje za određivanje aktualnih uslova pod koj ima se neki znaci upotrebljavaju; razvitku se­mantičkog jezika doprinele su nedavne diskusije o odnosu

36

formalnih lingvističkih s t ruk tura p rema njihovim "inter­pretacijama", pokušaji (kao što su oni koje čine Karnap i Rajhenbah) da se tačnije formuliše doktr ina empiri-cizma i napori poljskih logičara (naroči to Tarskog) da na sistematski način formalno definišu izvesne termine koji su od centralnog značaja u semantici. Pa ipak, se­mantika još nije dostigla jasnoću i sistematičnost kojom bi se mogla uporedit i sa nekim delovima sintaktike.

Kada se razmisli, ova situacija ne iznenađuje, jer strogo razvijanje semantike pretpostavlja relativno vi­soko razvijenu sintaktiku. Govoriti o odnosu znakova prema objektima koje oni označavaju pretpostavlja, da bi se ukazalo i na znakove i na objekte, jezik sintaktike i stvarni jezik (thing-language). Ovo oslanjanje na sin­takt iku naročito je očigledno kada se raspravlja o jezi­cima, jer ovde je neophodna teorija o formalnoj lingvis­tičkoj s t ruktur i . Na primer, pitanje koje se stalno pona­vlja: da li je s t ruk tura jezika s t ruktura prirode, ne može se valjano raspravljati dok se termini ' s t ruktura ' i 'struk-

Jtura jezika' ne razjasne; istorijsko raspravljanje ovog pi­tanja ne zadovoljava delimično i zato što su nedostajala takva pre thodna razjašnjavanja kakva je s intakt ika da­nas pružila.

Kombinacija znakova kao " 'Fido' označava A" pri­mer je rečenice u jeziku semantike. Ovde "Fido" denotira 'Fido' ( t j . znak ili nosioca znaka, a ne neki ne-lingvistički objekat) , dok je 'A' indeksički znak nekog objekta ( to bi mogla bit i reč 'onaj ' povezana sa nekim upućujućim pokre tom) . "Fido" je, p rema tome, termin u metajeziku koji denotira znak 'Fido' u objektnom jeziku (object lan-guage); ,'A' je termin u s tvarnom jeziku ( thing language) koji denotira neku stvar. 'Označava* ( 'désignâtes') je semahticTdjeimin, j e r označavajući odnos između jednog znaka i jednog objekta oh je znak koji karakteriše (a

IdiaTacïérrzmg'sïgn). Semantika pretpostavlja sintaktiku, ali apstrahuje pragmatiku; bilo da se bavi prost im ili slo­ženim znacima (kao što je ceo matemat ički s is tem), se­mant ika se ograničava na semantičku dimenziju semjoze.

Razmatrajući ovu dimenziju, najvažniju dopunu pret­hodnom objašnjenju predstavlja termin 'semantičko pra-

. vilo'. Za razliku od pravila formacije i transformacije, ko ja se bavi izvesnim kombinacijama znakova i njihovim odnosima, 'semantičko pravilo' označava u semjotici pra­vilo koje određuje pod kojim se uslovima neki znak može

37

primeniti na neki objekat ili situaciju; takva pravila us­postavljaju vezu između znakova i situacija koje se mogu denotira ti znacima. Jedan znak denotira sve ono što odgoj-vara uslovima izlozernjrï u j e m a n t i č k o m pravilu, dok samo graj j lo fopmffijê . ' û s l o v T ^ ^ â ^ v a n f â ' i na taj način o d r e ^ _ uje dS igna tum (klasu ili vrs tu denota ta) . Značaj tak­vih pravila Isfakab je Rajhenbah koji ih je nazvao defini­cijama koordinacije i Ajdukijevič (Ajdukiewicz) koji ih je nazvao empirijskim pravil ima značenja; Ajdukijevič naglašava da su takva pravila neophodna da bi jedan jezik bio jedinstveno okarakterisan, poš to bi se moglo desiti da se dve osobe služe istom formalnom jezičkom struk­turom, a da se ipak ne mogu razumeti ako im se razli­kuju semantička pravila. Na taj način, pored sintaktičkih pravila, karakterizacijà jednog jezika zahteva spisak se­mantičkih pravila koja određuju proste i složene nosioce znakova (kasnije će postati jasno da potpuna semjotička karakterizacija jednog jezika uz to zahteva spisak onoga što ćemo nazvati pragmatičkim pravi l ima) .

Oni koji se služe jezikom obično ne formulišu pra­vila za upot rebu nosioca znakova, ili ih samo delimično formulišu; ta pravila postoje više kao navike ponašanja, tako da se samo neke znakovne kombinacije (sign com-binat ions) s tvarno javljaju, samo neke znakovne kombi­nacije su izvedene iz drugih, i samo neki znaci primenjeni na neke situacije. Eksplicitna formulacija pravila za jedan dati jezik zahteva viši red simbolizacije i spada u zada-

~ïali"3ëskrîptivhé semjotike; bio bi veoma težak "zadatak Tormulisati, na primer, pravila upotrebe engleskog jezika, što se može videti kada čovek samo pokuša da formuliše uslove pod koj ima se reči ' this ' i ' that ' ( 'ovo' i 'ono') upotrebljavaju. Pr i rodno je, p rema t o m e * š t o je pažnja uglavnom bila posvećena delovima običnog jezika i jezi­cima koji su veštački konstruisani.

^ Znak,.ima semantičku, dimenziju ukol iko postoje se­mantička Dravjla (svejedno da li su formulisana ili ne) ko ja određuju njegovu primenljivost n a izvesne situacije

"pođ" ižveshim usTovima. Ako je ta upo t r eba formulisana ^p^nwč\T^3¥G^h~"znakova^ opšta formula glasi: Nosilac znaka 'x' označava uslove a, b, c... pod koj ima je upo­trebljiv. Navođenje tih uslova pruža semant ičko pravilo za Kada bilo koji objekat ili si tuacija ispunjavaju postavljene uslove, njih onda 'x' deno t i r a . jSam nosilac znaka je napros to jedan objekat i njegova denofaćija dru-

38

gih objekatapqçiy.a jed ino na činjenici da postoje pra-vilaupatrebe koja povezuju dve vrste objekata-

Semantičko pravilo"za jedan indeksički znak kao što je pokazivanje je pros to: z n a k o z n a č a v a u bilo kom tre­nutku onoj ' to jejpokazancT uôj^tëTTeHânindëk^îCkî znak

" ''*Üß^^mMa-ML.'s3^^^j»' Indeksički znak rie karakterj^e.,.ono^ (izuzev što grubo pokazuje prostorno-vremenske koordinate )J ne mora da liči na ono što denot ira ä Jedino karakterišući znl^"kâraklHî?e "brio

^ojaos^ji3:.dsßS3äx^' Ako karaktefî?ucITnàk to postiže t ime što sam ispoljava svojstva koja jedan objekat mora imati da bi njime bio denotiran, onda je on slikoviti znak ( icon); ako to nije slučaj, karakterišući znak se može na-

dijagram su shkovitLznaoi, dok su rec «ffograrija , imena ..jzvezda i hemijskih elemenata simboli, ^ o j a m " bi se mo­

gao smafrati semantičknri pravilom koje određuje upo­t rebu karakterišućih znakova. Semantičko pravilo za upo­t rebu slikovitih znakova kaže da slikoviti znaci denotira-ju one objekte koji imaju iste karakter is t ike kao i slikovi­ti znaci — ili, češće, Jzvestan todređeni skup tih karakteris­tika. Semantičko pravilo za upot rebu simbola mora se

^formulisati ili pomoću drugih simbola čija su pravila, od­nosno upotrebe, van spora, ili pokazivanjem određenih objekata koji služe kao modeli (i, p rema tome, kao sli­koviti znaci) , pri čemu se pomenut i simbol onda upotreb­ljava za denotaciju objekata koji su slični modelima.

.Činjenica .da se semantička,jpravila upotrebe za jedan sîmbql mogu izložiti pomoću drugih simbola omogućava ("đa se "poslužimo Karnapovim terminom) r e d u k c i j u je­dnog naučnog termina n a d r u g e (ili, bolje reći, konstruk­ciju jednog termina pomoću drugih) i_.n&.taj,.načia sis­tematizaciju jezika nauke. Baš zato što su indeksički zna­ci neophodni fjef simboli u krajnjoj liniji sadrže sliko­vite znake, a slikoviti znaci indekse), , program sistemati­zacije kakav fizikalizam predlaže nužno doyodi dp toga đa se proces "redukcije završava4isyaianiem izvesnib znakova za., osnovjié-' (primitive ) jtejrmine čija se semantička p r a :

vila upotrebe, pravila koja određuju njihovu primenlji-vpst na stvari pokazane indeksima, mora ju pretpostavit i kao data, ali koja se ne mogu, u toj posebnoj sistemati­zaciji, izložiti.

Semantičko pravilo za upot rebu jedne rečenice sa­drži upućivanje na semantička pravila nosioca znakova

39

iz kojih se ona sastoji. J edna rečenica je složeni znak u tom smislu što je designatum indeksičke komponente ta­kođe designatum i one komponente koja je karakterišući znak. Designatum jedne rečenice je na taj način đesigna-tum-j ednog-indeksičkog-znaka-kao-designatuma-j ednog-ka-rakterišućeg-znaka; kada situacija odgovara semantičkom pravilu jedne rečenice, situacija predstavlja denota tum te rečenice (i za rečenicu se onda može reći da je istinita za tu si tuaciju).

Razlika između indeksa, slikovitih znakova i simbola (budući da su rečenice složene od drugih znakova) objaš­njava se različitim vrs tama semantičkih pravila. Stvari se mogu smatrat i designatama indeksičkih znakova, svoj­stva designatama jedno-mesnih (one-place) karakterišu­ćih znakova, relacije designatama dvo- (ili više) mesnih karakterišućih znakova, činjenice ili stanja stvari desig­na tama rečenica, a entiteti ili bića designatama bilo kojih znakova.

Upravo zato što jedan znak može imati pravilo upo­trebe koje određuje šta je on u stanju da denotira, a da se stvarno tako ne upotrebljava, mogu postojati znaci koji u stvari ne denotiraju ništa ili imaju nul tu denotaciju. Ranije smo napomenuli da sam pojam znaka sadrži po­jam designatuma, ali ne i to da ima stvarno postojećih objekata koji su denotirani.JDesjgnatum. jednpga_znaka čine one stvari koje..&iakjnp£e denptira.ti, t j . oni objekti

"TTÏ^Ituacijê kojf bi p rema semantičkom pravilu upotrebe mogli biti povezani sa nosiocem znaka semantičkim od­nosom denotacije. Sada je jasno i ono š to ranije nije moglo bit i : da se iskaz o tome šta obrazuje designatum jednoga znaka i sam mora poslužiti t e rmin ima sa sintak­tičkim odnosima, pošto semantičko pravilo upot rebe kaže šta pomenut i znak znači upotrebljavajući znak u vezi sa drugim znacima. 'Designatum' je očiglednp semjotički termin, dok pi tanje da li postoje objekti tsite_yrste pred-

" stavlja pitanje ...na koje treba odgovori ti razmatranj ima j £ 2 J â J P ^ a ^ l ^ 3 : e . • s ^ jp t j k i i . . Mešanje sem]o"tTčkih iskaza sa s tvarnim rečenicama — (thing-sentences) dovelo je do mnogih pseudostvarnih rečenica. Reći da, pored oblasti egzistencija, isto tako postoji i "oblast supsistencije", jer, "kada misl imo, m o r a m o misliti o nečemu", predstavlja kvazi-semantički iskaz: izgleda kao da govori o svetu na isti način na koji to čini fizika, a u stvari ta j iskaz je dvo­smisleni oblik jedne semantičke rečenice, na ime rečenice

40

da se za svaki znak koji nešto može da denotira može formulisati i semantičko pravilo upotrebe koje će izložiti uslove pod koj ima je znak primenljiv. Qyaj iskaz, ana­litički ispravan u okviru semantike, ni vTkom, slučaju ne podràzumeva da postoje objekti koje svaki takav znak denotira — objekti koji su "supsištentni" ako nisu eg-"zîsïëntnî.

8. LINGVISTIČKE I NELINGVISTIČKE STRUKTURE

Teorija da se u jezicima ogleda oblast .nelm^ističkih^ objekata (da joj jezïcï korespondiraju, da je odražavaju, da su izomorfni sa n jom) , jedna j e od najstarij ih i naj­upornij ih teorija. U klasičnoj tradiciji često se smatralo da je to ogledanje t ros t ruko: misao odražava osobine objekata, a govorni jezik^ sastavljen od zvukova kojima je đ u n c l a o reprezentativnu funkciju, sa svoje strane "odražavaT vrste 1" odnose mentalnih pojava, a t ime i oblast nementalnih objekata.

Samo se po sebi razume da takva postojana tradi­cija na koju se oslanja učenje o kome je reč mora imati nečeg privlačnog; ipak je značajno da je ova tradicija sve više slabila i da su je odbacili čak i neki njeni ranije najvatreniji pobornici . Kakvu svetlost može da baci na ovu situaciju opšte semjotičko stanovište? Pokušavajući da odgovorimo na ovo pitanje, videćemo da srž stvari leži u činjenici da jedina relevantna korelacija koja postoji između znakova i drugih objekata jeste korelacija koju uspostavljaju semantička pravila.

Izgleda plauzibilno da preterivanja i teškoće pri l ikom pokušaja da se nađe potpuna semantička korelacija iz­među lingvističkih znakova i drugih objekata leži u za­nemarivanju ili pre teranom uprošćavanju sintaktičkih ili pragmatičkih dimenzija semjoze. Primećeno je da sama mogućnost jezika zahteva postojanje nekih specijalnih znakova za pokazivanje sintaktičkih odnosa drugih zna­kova ü jeziku. IPrimeri takvih znakova su pauze, intona­cije, ređ'žnakova, predloži, prefiksi, sufiksi itd. Takvi znaci igraju ulogu pretežno u sintaktičkoj i pragmatičkoj dimenziji; ukoliko imaju semantičku dimenziju, oni de-notiraju nosioce znaka a ne nelingvističke objekte. Ne t reba poreći da bi takvi znaci mogli pomoći uspostavlja­nju izvesnog izomorfizma između preostal ih znakova i

41

nelingvističkih objekata, jer je takav izomorfizam možda mnogo složeniji nego što je odnos modela prema onome

. čega je j?n jmgdeL.£r^ i zmeđu znakova mo J s d a j ^ ^ f e o ^ ^ između stvari, ali bi mogao postojati j ^ k a v korelativni odnos da za svaki prostorni odnos izmecTû znakova važi neki drugi odnos između objekata denot i ranim znacima. Takve mo­gućnosti stoje otvorene istraživanju i t rebalo bi ih naro­čito ispitati; ako ne važe za sve znake, mogle bi važiti za neke od njih, naime za one koji imaju semantička pravila koja ih povezuju sa nelingvističkim situacijama. Međutim, branioci izomorfizma nisu pokazali da je to slu­čaj, niti da to mora biti slučaj da bi jezik bio moguć.

Neubedljivost opšte teorije se povećava ako se obrati pažnja na takve znake kao što su 'svi', 'neki', 'određeni član' ( ' the ' ) , 'ne', ' tačka u b e s k r a j u ' , . ' — 1 ' . J t o O r j J : ^ : m i n a p o k a z u j u koliki deo klase određene nekim karak-

vtenšućim znakom trebajuzeji,, u., .obzir. Termin 'ne' ima prvenstveno prakt ičan značaj, pošto omogućava ukazi­vanje na nešto drugo od onoga što smo specifično uka­zali, ne specifikujući šta to drugo jeste. Tako semantički rasvetljen prakt ični značaj termina j e očigledan, ali nije teorijski neophodan u jeziku i ne m o r a m o se pozivati hi na kakve postojeće "negativne činjenice" koje bi mu od­govarale. Pomenuti matematički termini obično se sma­traju znacima dodat im jeziku da bi neke operacije, ina­če nemoguće u izvesnim slučajevima, uvek bile moguće i da bi izvesne formule, koje bi inače zahtevale bliže od­ređenje, mogle biti formulisane u njihovoj punoj opštosti.

Postoji takođe mnoštvo znakova u običnom jeziku koji ukazuju na reakciju onoga ko se znacima služi na opisanu situaciju (kao što je 'srećom' u 'Srećom, on je došao') ili čak na znake kojima se sam služi u opisivanju (kao kada izražava svoj stepen uverenja u neki iskaz). Takvi termini u govoru imaju semantičku dimenziju sa­mo na višem nivou semjoze, pošto pragmat ička dimenzija nekog procesa semjoze nije denot irana u tome procesu već samo u nekom procesu višeg nivoa. Kao ni kada se radi o pretežno sintaktičkim odl ikama jednog jezika, ni pretežno pragmat ičke odlike ne bi t rebalo pomešati sa onim elementima koji su pomoću semantičkih pravila povezani sa denot i ranim nelingvističkim objektima. Tra­dicionalne verzije izomorfizma nisu uspele da naprave

42

razliku između različitih dimenzija semjoze i različitih nivoa jezika i designata. U kojoj bi se meri neka bliže određena verzija dotične teze mogla zastupati moguće je odrediti tek pošto se ona formuliše. Ali je očigledno, ka­da se razmatra jezik kao celina, da je njegova sintaktička s t ruktura funkcija kako pragmat ičkih tako i empirijskih razmatranja i da ona nije golo odslikavanje pr i rode uzeto odvojeno od onih koji se jezikom služe.

^Glavna t svrha .py,e. jdj^ujügjgie^astoli^ se u tvrđenju da svi znaci u j ednom jeàK^jg.§i^Q^lm&u'd[esï^&i& pa, p r ^ ^ l o m e . J r u ' s é m a n već" pre u tome da skrene pažnju na činjenicu da se đesignata znakova u jednom datom govoru (pa, p rema tome, i denotirani ob­jekti , ako ima takvih) ne nalaze na is tom nivou: đesignata nekih znakova moraju se pre tražiti na nivou semjotike nego na nivou samog stvarnog jezika; u da tom govoru takvi znaci napros to pokazuju (ali ne označavaju) od­nose drugih znakova međusobno ili p rema interpreta toru — u sholastičkim terminima oni unose nešto od materi­jalne i proste supozicije u funkcionisanje termina u ličnoj supoziciji. Slojevi znakova su isto tako složeni i isto tako ih je teško razdvojiti kao i geološke slojeve; naučne i psi­hološke posledice njihovog razdvajanja mogu i u prvom slučaju biti isto tako velike kao što su bile u drugom.

Toliko što se tiče tek naznačivanja semantičke ob­lasti. Precizna analiza semantičkih termina, njihova for­malna sistematizacija i pi tanje primenljivosti semantike na područja drukčija od jezika nauke (na primer, na este-tičke znake) očigledno nije moguća u jednom uvodnom objašnjenju. Ako su se pragmatički činioci često javljali na s tranicama posvećenim semantici, to je zato što opšte

j j r i znan je da sintaktika mora bit i dopunjena semantikom niic 'uvèk'bi lo praćeno priznanjem da semant ika 'mora , sa

"svoje sfat^^TjJitrao^uï^ëha,pjâgmatikoni. Ist ina je da ^mtaktikT~T~sêmantika, p o n a o s o b " ! "zajedno, mogu da

postignu relativno visok stupanj autonomije. Ali sintak­t ička i semantička pravila samo su verbalne formulacije, u okviru semjotike,, onoga što su u svakom konkretnom slučaju semjoze navike u upotrebi znakova onih koji se aktualno služe znacima. ^Pravila za upot rebu znakova' kao i sanj 'znak' semjotički^su termini i ne mogu se for-mulisati ni sintaktički ni semantički.

43

V

PRAGMATIKA

9. PRAGMATIČKA DIMENZIJA SEMJOZE

Termin Jpraiaaalika,' očigledno je skovan s obzirom na termin 'pragmatizam'- Rasprostranjeno je mišljenje da se trajni značaj pragmat izma sastoji u tome što je on više obratio p a ž n j u n a odnos znakova,prema...onima.koji se njima služe nego suTle*lb Vamje bio slučaj i procenio

'dublje negoTkad ranije važnost ovoga odnosa za razu-rnevanje razumskih delatnosti . Termin 'pragmatika ' ( 'prag-matics ' ) pomaže da se is takne značaj onoga što su Pers (Peirce), Džems ( James) , Djui (Dewey) i _Mjd (Mead) uradili u oblasti semjotike. U is to vreme pragmat ika ' kao specifično semjotički termin m o r a dobiti sopstvenu

^formulaciju. 'Pragmatikom' se označava ;nauka o odnosu ^ z n a K v a p rema njihovim interpretator ima. 'Pragmatika*

se prema tome m o r a razlikovati od 'pragmatizma' i 'prag­matičku' , ('pragmätical') od 'pragmatičnog' ( 'pragmatic ' ) . Pošto većina znakova, ako ne i svi, za svoje interpre­tatore imaju žive organizme, pragmat ika j e dovoljno ta-čno karakter isana kada se kaze da še ona bavi životnim vidovima semjoze, to jest, svim psihološkim, biološkim i socISToskim pojavama vezanim za funkoionisanje zna­kova. I pragmat ika ima svoju čistu i deskript ivnu stranu; prva niče iz.£pku£aja da se razvije jezik kojim će se go-

..voriti, p,, p ragmat ičkoj dimenziji semjoze; druga se Bavi pr imenom toga jezika na specifične slučajeve.

Istorijski, re tor ika bi se mogla smatra t i ranim i ogra­ničenim oblikom pragmatike, a pragmatička* s t rana nauke bila je česta tema izlagača i tumača eksperimentalne na­uke. Upućivanje na interpretatora i na interpretaci ju uo­bičajeno je u klasičnoj definiciji znakova. Aristotel u De interpretatione^ovQxi.Q.xeQ\ma kao^ko&vsn^ionalnim zna-

jçjmajnjsjijjcoje su svim ljudima zajedničke. Njegove reči ~sa3rzëosnovu teorije ko j a je postala t radicionalna: inter­preta tor znaka je duh; interprétant j e misao ili pojam; te misli ili pojmovi zajednički su svima l judima i rezultat su duhovnog shvatanja objekta i njihovih svojstava; iz­govorenim recima duh onda pridaje funkciju da nepo­sredno predstavljaju ove pojmove i pos redno odgovara­juće stvari; zvuči izabrani u ovu svrhu proizvoljni su i

44

razlikuju se od jedne društvene grupe do druge;„,ßdnQsi između zvukova nisu proizvoljni već odgovaraju odnosi-"ffla^1žmeau"~pbjmbva, a ovi odnosima između stvari. Na ï a j način dobrim delom svoje istorije teorija o znacima bila je do te mere oovezana sa jednom posebnom teori-jom o mišljenju i duhu da se log ika , na ko ju . su uvek uticale tekuće teorije q„znacima, često shvatala kao nauka koja se.-bayj_p^mQvj^a'^ > - gledište precizirano u sHöläs-

~tîckom učenju o logičkim terminima kao terminima druge intencije. Čak i Lajbnicovo uporno zahtevanje empirij­skog proučavanja nosioca znaka kao nečega š to je odre­đeno pravilom nije značilo odbacivanje, vladajuće tra­dicije, već samo isticanje da bi se na taj naçîh"Tmôjjla dobiti nova i bplja tehnika za analiziranje pojmova nego što je nastojanje da se mišljenje neposredno ispituje.

Tokom vremena većina načela ove tradicionalne ver­zije pragmat ike dovedena je u pi tanje i danas bi ta na­čela bila usvojena samo uz ozbiljne ograde. Promenu sta­novišta najbrže su izazvale implikacije darvinističke bio­logije u psihologiji — implikacije koje su ubrzo protuma­čene u pragmatizmu. Carls S. Pers, čijem delu nema p r e m c a j i istoriji semjotike, došao je do zaključka da in-

"terprejajit bjlA^kûg.simbola mora .na . kraju ležati u na-3X01. a n e j u j a e j s o ^

lac znaka izazvao,,, niti u . B x o p r a t r u » .slikama i lLoseća-njima — učenje ko je je u t r lo put savreménom isticanju

"pravila upotrebe. Viljem Džems je naglašavao značaj gle­dišta da pojam nije entitet, već način n a koji neka opa­žaj na data funkcionišu reprezentativno ft da takvo "men­ta lno" funkcionisanje, umesto da bude čista kontempla­cija sveta, predstavlja izvanredno selektivan proces pr i kome organizam dobij a uputs tva kako da delà s obzirom na svet da bi zadovoljio svoje potrebe ili interese. Džordž H. Mid naročito se bavio ponašanjem uključenim u funkcionisanje lingvističkih znakova i društvenom sredi­n o m u kojoj se takvi znaci javljaju i funkcionišu. Njegov rad je najvažnije proučavanje sa pragmatis t ičkog stanovi­šta ovih vidova semjoze. Inst rumental izam Džona Djuija predstavlja uopštenu verziju pragmatis t ičkog isticanja instrumentalnog funkcionisanja znakova ili "ideja".

Ako se u pragmatizmu izdvoje crte od posebnog zna­čaja za pragmatiku, rezultat bi se mogao formulisati ot­prilike ovako: in terpreta tor znaka je organizam; inter-

45

•v prê tant je navika organizma da odgovara, .zbog nosioca , znakair ria", otfeutae objekte koji su .od^ zjnačai^ za d â ïu problematičnu situaciju kap da su pnsu jp i . Zahvaljujući

"~šernjbžiTOTg^uTa"fn uzima u obzir relevantna svojstva od­sutnih objekata, ili neopažena svojstva pr isutnih objekata, i u tome leži opšti instrumentalni značaj ideja. Kada je dat nosilac znaka kao predmet odgovora, organizam oče­kuje situaciju te i te vrste i, na osnovu toga očekivanja, može se delimično unapred pr ipremit i za ono što će se možda desiti . Odgovor na stvari posredstvom znakova na taj način je biološki nastavak istpg.pnog procesa u ko­me su udaljena ču la . s t e^ajp i^^u^s iy£ nad-čulima dodira

"ünEontrolisanju ponašanjja kod viših životinjskih oblika; takve "životinje posredstvom vida, sluha i mirisa već od­govaraju na udaljene delove okoline p reko nekih oso­bina objekata koje funkcionišu kao znaci drugih osobina. Ovaj proces uzimanja u obzir sve udaljenije okoline na­pros to je produžen u složenim procesima semjoze koje omogućava jezik, pr i čemu objekti uzeti u obzir više ne moraju biti čulno pr isutni (dat i u opažaju) .

Sa ovom orijentacijom neki termini koji su ranije bili upotrebljend javljaju se u novom svetlu. Odnos no­sioca znaka prema njegovom designatumu je aktualno uzimanje u obzir u ponašanju in terpre ta tora jedne klase stvari pomoću odgovora na nosioca znaka, i ono što je na taj način uzeto u obzir su designati. Semant ičko pra­vilo ima kao svoj korelat u pragmatičkoj dimenziji na­viku in terpreta tora da upotrebi nosioca znaka u izvesnim okolnostima i, obra tno, da očekuje da se to i to desi kada je. znak upotrebijen. Pravila formacije i transformacije odgovaraju aktualnim znakovnim kombinaci jama i pro-menama kojima se interpretator služi ili uslovima za upo­trebu znakova koje on postavlja za sebe n a isti način na koji pokušava da promišljeno kontroliše druge načine po­našanja s obzirom na lica i stvari. Gledano jsa stanovišta pragmat ike , ^ed^Jingyigtlcka. .s jr^ur33,àstê». poha-" sania; anali t ičke rečenice korespondiraju odnos ima iz-

~ među znakovnih odgovora na obuhvatnije znakovne od­govore čiji su oni delovi; sintetičkim rečenicama kores­pondiraju oni odnosi između znakovnih odgovora koji nisu odnosi delà p r ema celini. Indeksički znaci (ili nji­hove zamene) u nekoj znakovnoj kombinacij i skreću pa-

_žn ju in terpre ta tora na de*Ioye_.qKoline; dominan tan karak-

46

terišući znalç ojjređuie..nekiLQPŠti odgovor (očekivanje) na "''{e~ đ"eiovei!l:arakteri§ući specifikatöri o g ^ n i č a v a i u opšte "ocekj^njg,* stupanj spëcînkâcije " 1 izbor dominantnog

znaka budući da su određeni s obzirom n a dati problem. Ako su i indeksičke i karakter išuće funkcije obavljene, in terpre ta tor sudi i znakovna kombinacija je sud (koji odgovara rečenici u sintaktici i iskazu ili stavu u seman­tici) . U meri u kojoj ono š to očekujemo nađemo onako kako očekujemo znak je potvrđen; očekivanja se, obično, samo delimično potvrđuju; pored toga, mogu postojati različiti stepeni posredne potvrde da ono što je indeksički pokazano ima svojstva koja smo očekivali da ima. Uop-šte, sa stanovišta ponašanja, znaci su "istinit i" ukoliko tačno određuju očekivanja onih koji se njima služe i tako potpunije oslobađaju ponašanje koje implicitno niče u očekivanju ili tumačenju.

Takvi iskazi unekoliko prevazilaze pragmat iku u pra­vom smislu reči i zalaze u strogo semjotičko pitanje o međusobnom odnosu dimenzija — predmet o kome treba ipak posebno raspravljati . Sama p ragmat ika j e pokuša­vala da j ^ku je termine.. pq3g^F zà^proùcavanje odiiqça

"znagova„prema onimaJkojjLičLniima.^Juže.i dSk.,àsS&sai-skTüredi^ rezultate glpbijene^proučavanjem ove d imenä je

^semjoze. Termini Kao ^ t e r p r e t a t o r ' , interprétant ' , Tjyßn-yencna (kada se primeni na znake) , 'uzimanje-u-obzir' Tltađa je funkcija znakova), 'proveravanje ' i ' razume' ter­mini su pragmatike, dok innogi strogo semjotički termini kao 'znak', Mezik'. ' istina' i 'saznanje' imaju važne prag-maticke Komponente. U sis tematskom izlaganju semjo-tike pragmat ika pretpostavlja i s intaktiku i semantiku, kao što ova poslednja sa svoje s t rane pretpostavlja pret­hodnu, jer adekvatno raspravljanje o odnosu znakova p rema njihovim interpreta tor ima zahteva znanje o među­sobnom odnosu znakova i o njihovom odnosu prema onim stvarima na koje oni upućuju svoje interpretatore. Oso-beni elementi u pragmatici nalazili b i se u onim izrazima koji se, iako nisu strogo semjotički, ne mogu definisati ni u sintaktici ni u semantici; u razjašnjavanju pragma­tičke s t rane raznih semjotičkih termina ( izraza); i u opi­sivanju onoga što je psihološki, biološki i sociološki obu­hvaćeno pojavom znakova. Sada možemo obrati t i pažnju na neke s t rane ovog poslednjeg problema.

47

10. INDIVIDUALNI I DRUŠTVENI ČINIOCI U SEMJOZI

Pomenutom pitanju može se pristupit i i moguća pri-medba predupredit i pitanjem^aš^oje_uopitej) .QtreEnj0. ,semanti£i_dojd^^ jgoj^e^ejaaj^^lbjf ld oà ïo^om~zrîaTEova p r ema objekt ima i pošto su interpreta-

,^mpEpjs£e~'näük'e, ' moglo bi izgledati da odnos znakova o p r e m a interpretator ima spada u semantiku. Zbrka ovde nastaje zato što se ne razlikuju nivoi simbolizacije i zato što se ne odvajaju — u upotrebi "objekta ' ' — semjotički od nesCTnjotičkin termina,. ^>ve š to se moze~"označiti (is

""designäTäbleT predmet je jedne (u principu) ujedinjene nauke i u ovom smislu sve semjotičke nauke su delovi ujedinjene nauke. Kada obrazujemo deskriptivne iskaze o bilo kojoj dimenziji semjoze, ti iskazi su u semantičkoj dimenziji višeg nivoa semjoze i stoga ne spadaju nužno u istu dimenziju koju proučavamo. Iskazi u pragjnatici^

j jĐragmat ičkoj_jy^^ fup^çlp-^nisu pretežno u_semantičkoj dimenziji. Činjenica"daTprag-" maticTća^dimenzija pos ta je designatum jednog procesa

opisivanja višeg nivoa ne znači da je in terprétant jednog znaka na bilo kom datom nivou^te j ignatum togaposeb -

_nojj^znaka^ In terpré tant jedjxogJ^znaKa"je _naylÊausIêd Jcojerse" ža"no^o^"'z5aferj5jože réçi da jzAaê^TÎHèsïg-

* mrajT ' i^êsnë' vrste oKSbÂâ '~^j4îusci ja ; kao metoda odredlvan7a~^topä~objekata koji pomenut i znak označava (designira) , on sam nije član toga skupa.^Čak ni jezik jednejojedinjene nauke koji bi sadržao obiasnjeme prag_-.

v mafîckea t imenzi j e". nê^Bï u trenufkü upot rebe denotirao ^|^u^J5p^venjj^pragjnatičku dimènzjju. mada b i se na višem nivou upotrebe moglo ispostaviti da* je objašnjenje pragmat ičke dimenzije primenljivo na pragmatičku di­menziju nižeg nivoa. Pošto pragmat ička dimenzija sledi iz samog postojanja relacije označavanja, ona sama ne može biti stavljena u semantičku dimenziju. Semantika se ne bavi svim odnosima znakova p r e m a objekt ima, već se, kao jedna semjotička nauka, bavi odnosom znakova pre­ma njihovim designatama; pragmatika, koja se bavi dru­gim odnosom znakova, ne može biti ukl jučena ni u se­mant iku samu, ni u kombinaciji sa s in takt ikom. Ovaj za­ključak uopšte ne zavisi od odnosa između fizičkih i bio­loških bića; razlika između semantičkih i pragmatičkih

48

dimenzija semjotička je razlika i nema nikakve veze sa odnosom između biologije i fizike.

Stvar se možda može učiniti jasnijom ako u y ç d e m n

UilgnmZ^ pravila odre­đuju znakovne odnose između nosilaca znakova; seman­tička pravila povezuju nosioce znakova sa drugim objek­tima; pragmatička pravila izlažu uslove kog interpreta­tora pod kojima je nosilac znaka znak. Bilo koje pravilo, kada se nalazi u aktualnoj upotrebi , delà kao tip pona­šanja, i u tom smislu u svim pravil ima postoji pragma­tička komponenta . Ali u nekim jezicima postoje nosioci znakova koji se upravljaju po pravil ima drukčijim od bilo kojih sintaktičkih ili semantičkih pravila po ko­j ima bi se mogli upravljat i ti nosioci znakova, i takva pravila su pragmatička pravila. „Uzyici kap >',Qhjl_zaBQr

.ISSÉ^â^QvsxaQi, v r e d n q s n M e n n j n i . . k a ô ^ Ê t o ^ - i z - , ^ raži.kao Dgbro jutro.1 i razni retorički i pesnički izumi

javljaju se samo pod izvesnim određenim uslovima kod onih koji se služe jezikom; za njih se može reći da iz­ražavaju takve uslove, ali ih oni ne denotiraju na onom nivou semjoze na kome su aktualno upotrebljeni u obič­nom govoru. „Opisivanje u s l p v a p o d . . . J so j ima^uJsrmln i upotrebljeni, ukoliko se oni ne môgu f^rmu)i^jU900>QâU sintaktičkih i semantičkin* pravila, obrazuje pragmatička pravila za termine o kojSna-je,.,ječfc.

Sada se može dati potpuna karakter is t ika jezikaQ .Jezik u punom semjoüqkom^sxnislu reči ie bilo koji in-

određenajjnlajm vtRnui- ' " ""^••""*

Interpretacija postaje naročito složena i individualni i društveni rezultati naročito značajni u,.,sIučaiuJiaeyiSr tičkih znakova. U pragmatičkim te jn^ imaJmgvisJ^ç l^mi

jîïïŒc^'' člaT" j550iaB£3[^iyCTÎe grugej. J eđan jezÎKjè~^K¥tvaniisis-" t e m znaTćova~koji posreduju odgovore članova jedne za­

jednice jednih prema drugima i p rema njihovoj okolini. Razumeti jedan jezik znači upotrebi ti samo one zna­kovne kombinacije i transformacije koje nisu zabranjene uobičajenom praksom društvene, grupe o kojoj je reč, denotirat i objekte i situacije onako kako to čine članovi ove grupe, gajiti očekivanja koja drugi gaje kada su iz-vesni nosioci znakova upotrebljeni i izražavati sopstvena stanja kao što drugi čine —jakratko, rajzumeti j edan jezik

4 Osnove teorije o znacima 49

_ jJi__j3rayüno_j*a upotrebljavati znači pridržavati se (sin-" "taktiZEn^l^manticl^ upotrebe

koja važe u datoj društvenoj zajednici. " '""*" " i^oTtojTjÖS^eaan üslov koja se (često postavlja u vezi

sa lingvističkim znakom: on mora biti takav da se može voljno upotrebiti u komunikativne svrhe. Termini kao 'voljno' i 'komunikacija' zahtevaju opširniju analizu ne­go što je ovde moguća, ali Midovo objašnjenje u Duh, ja i društvo {Mina, Self, and Society), lingvističkog znaka (koji on naziva smisaonim Isimbolom — the significant symbol) čini se da obuhvata ono na šta se misli u ovome uslovu. Prema Midu osnovna pojava iz koje niče jezik u punonTljudskom smislu jejte^gest, naročito vokalni gest.

. G e s t koji" je znak . (kào Što j e rezanje psa) razlikuje se od takvog znaka koji nije gest, kao s toje grom, činjeni­com da je nosilac znaka'rana faza jednog društvenog akta, à désïgnatum kasnija faza tQga ;akta (u ovom slu­čaju napad psa) .^^yjje^s^ jedan organizam priprema za

_9.no što^drugi prgapizam"— pas — nameravà *3a" učini ^ a ^ ö ^ s t o odgovara na izvesne akte drugog organizma JlŠaĆLznak^T^~sluča"iu TTEome <^&B^jejnääR,"nä-

paci3e~^äesignjtum,_napadnuja živomrjarjeInlë'r^féta-3or,^a^Hpremni''o^övor jjrterpretatojäje interprëîahï.

KonsnoSt "tak^^'gestövnlh znakova ograničena je Činje­nicom dajznak nije znak £a proizvođača kao š to je za

- 4 * i m ^ j ^ J " a « p i r j ^ svoje rezanje . znak ne važi

» uopšte i zato nije lingvistički znak. 1 S druge strane, ^važna. ..odlika vojkalnp^jgesta leži

< upravo u činjenici da^3âTiïjàc zvuka .sam čuje zvuTcTčao (_3îOJg£X3S^3«H^ Kada se takvi znaci povezu sa dru-'

štvemim aktima (kao što su borba, igra, svetkovina), ra­zličiti učesnici u aktu imaju posredstvom ovog zajednič­kog znaka,, i uprkos "svojim različitim funkcijama u

""aTctïï, zajednički designatum. Svaki učesnik u zajednič­koj aktivnosti podstiče sebe svojim vokalnim gestovima isto kao što podstiče druge. Spojte ovo sa onim što je Mid nazvao vremenskom dimenzijom nervnog sistema (naime, ranija ali sporije nastala aktivnost može izaz­vati kasniju i bržu aktivnost, koja zatim podstiče ili za­ustavlja potpuno buđenje prve aktivnosti), i dobićete jedno moguće objašnjenje načina na koji lingvistički

,zjiaci„služe voljnoj komunikaciji. Da !se poslužimo jeđ-... nim od Midovih čestih primera — mogli bismo razma-

50

trata po lc ja j j a spbeJß | a primej^u je jdjm u p r epunom pp-_ zorištu. Dim je znak vatre koji ne„ spada u gestove, J. n jego vo_ opažan ] e izaziva uJaiasxiQJ-jniH-xea^cjje _ ko i e oûgovajFalu y^j3~Ali, dalje, javlja se težnja da se izgo­vori reč v a t r a ^ k a o o d g o v Q r J ^ L j ^ Q y Ä a r i j ^ J ä t a y i m nizom odgovora na vatru. Pošto je ona jedan lingvistički znak, iskazfvač počinje da odgovara na ovu tendenciju onako kako b j j d ^ u r f ^ n o v i . niegOTe^jrj^|ven^ erupe odgovorili — j a T t r p k a izlazu, da se.gura. da možda ga-zi p r e j ^ nač, usled izvesnih osnovmK"sfavovaro3govoriće ili po­voljno ili nepovoljno na ove težnje i Istoga će ili zausta­viti ili podstaći težnju da kaže 'Vatra! '

U takvom slučaju ^^^SiM.^^S^k,^ZmL^^ radi", da4ç„ "namerno upojyepm (in nije upotrebio) IZ-vestah "znak* da "saopštf d rug ima ' , d a je '.^adio_ffi$una. .p... đrpgjjna' ' . Mid bi na osnovu takvih uobičajenih izraza uopšl io: sa njegovog stanovišta "imati duh" ili "biti &ye-stan nečega' .ekvivalentno je "upotrebi lingyistî^kiE zjiakova^ Upravo posredstvom takvin^n^~ô^i^pOjëâï-nac jej]_sta^jiLda_dela u svetlosti ppsledica po sebe i po druge i daT n a j t a j način, l aPšjje" izvišnu'Ton'troIu nađ svojim sopstyenmi .ponasanjeni;^ pokazivanje mogućih poslêdica akcije proizvođenjem lingvističkih znakova postaje činilac oslobađanja ili kočenja akcije koja ima (ili izgleda da ima) takve posledice. Upravo u takvim procesima termin 'jzbor'^ postaje jasan — i takođe. bilo koja razlika koju treBa "hapravTti između odašiljapca i pr imaoca lingvističkih znakova. Pošto je lingvistički znak društveno uslovljen, Mid je, sa stanovišta svoga socijal­nog bihejviorizma, gledao na individualni duh i s a m o svesno ja kao na nešto što se javlja u društvenom pro­cesu kada se objektivna komunikacija gestovima interi-orizuje usled upotrebe vokalnih gestova. Na taj hač in , upravo zahvaljujući tekovinamja zajednice koje su po­jedincu postaje, pr is tupačne n j e ^ j p x j i f e s t y o v a n j e j ^ u ,

„^ajednj^om^ezikli , pojedinac moze da ..ls.telgie„ličjiost.i dušu i c(a koristi te tekovine_ži unapređivanje_^sjss^

Igtcreša Zajednica se u isto Vreme koristi t ime što su njeni članovi sada u stanju da kontrolišu svoje ponaša­nje u svetlosti posledica ovoga ponašanja po druge i da čitavoj zajednici učine pris tupačnim svoja sopstvena iskustva i tekovine. Na ovim složenim nivoima semjoze

*• i 51

znak se obelodanjuje kao glavni pokretač u razvoju in­dividualne slobode i druš tvene integracije.

11. PRAGMATIČKA UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ZNAKOVA

Kada se neki znak koji j e proizveo ili upotrebio ne­ki interpretator upotrebi kao sredstvo sticanja obaveš-tenja o interpretatoru, zauzeto stanovište je stanovište jed­nog višeg procesa semjoze, naime procesa deskriptivne pragmatike. Psihoanaliza među psihologijama, pragmati­zam među filozofijama i, sada, sociologija saznanja među društvenim naukama učinili su ovaj način gledanja na znake zajedničkim dobrom obrazovanih osoba. N a no­vinske članke, politička uverenja i filozofske sisteme sve više se gleda kroz interese koji su izraženi i kojima se služi proizvođenjem i upotrebom znakova o koj ima je reč. Psihoanalitičar se interesuje za snove zbog svetlosti koju oni bacaju na snivača; sociolog saznanja se intere­suje za društvene uslove pod kojima su učenja i sistemi učenja rasprostranjeni . Ni u jednom slučaju intereso-vanje se ne sastoji u tome da li su snovi ili učenja isti­niti u semantičkom smislu reči, t j . da li postoje situacije za koje se može reći da ih (snovi ili učenja denotiraju. Ovakva proučavanja, zajedno sa mnogim drugim, potvr­dila su u širokom obimu opštu tezu pragmat izma da su ideje instrumentalnog karaktera.

Na bilo koji znak može se gledati s obzirom na psi­hološke, biološke i sociološke uslove njegove upotrebe. Znak izražava, ali ne denotira svog sopstvenog interpre-tanta; tek na višem nivou odnos znaka p r ema samome interpretatoru postaje predmet označavanja (designaci-je ) . Kada je to učinjeno i kada je nađena korelacija, znak stiče individualnu i društvenu dijagnostičku vrednost, i tako postaje nov znak na jednom vašem nivou semjoze. Znaci, kao i stvari koje nisu znaci, mogu postat i dija­gnostički znaci: činjenica da neki pacijent ima groznicu kazuje nešto o njegovom stanju; isto tako dobro činjenica da je neko upotrebio izvestan znak izražava stanje te osobe, jer in terpre ta tor znaka predstavlja deo ponašanja pojedinca. U takvim slučajevima isti nosilac znaka može da funkcioniše kao dva znaka: pacijent ga tumači kao da ukazuje na njegova denotata, a dijagnostičar kao da uka­zuje na in te rpre tan ta uključenog u pacijentov znak.

52

Ne samo da se svi znaci mogu gledati u svetlu prag­matike, već je takođe sasvim opravdano za izvesne svrhe služiti se znacima napros to da bismo izazvali neke pro­cese interpretacije, bez obzira da li postoje objekti denoti-rani znacima, pa čak i da li su znakovne kombinacije formalno moguće na osnovu pravila formacije i transfor­macije jezika u kome se nosioci znakova o kojima je reč obično upotrebljavaju. Ćini se da neki logičari imaju neo­dređen (uopšten) s t rah od protivrečnosti , zaboravljajući da, iako protivrečnosti onemogućavaju normalnu upotre­bu dedukcije, one mogu biti potpuno saglasne sa drugim interesima. Čak i lingvistički znaci imaju mnoge druge namene osim t e d à šaopštavam potyj3luve*stävo"ve":™oni

sanja, bi lo^op^t^gnog bilo drugih koii se služe, z n ^ p n j , , proizvođeinSn^iz^snin in t e rp re t anda . Zapovesti, pitanja, molbe, bođrenja spada juć i ovu vrstu, a u velikoj raeri i znaci koji se upotrebljavaju u književnim, likovnim i pla­stičnim umetnost ima. Za estetske i prakt ične svrhe uspe-šna upotreba znakova može zahtevati prilično široka od­stupanja od najuspešnije upotrebe istoga nosioca znaka za naučne svrhe. Naučnicima i logičarima se može opros­titi ako o znacima sude s obzirom na svoje sopstvene ci­ljeve, ali semjotičari se moraju intexesovati za sve djpen-zi j ieiJšvjTj^ semänti lcaTpräg-mat ika znakova.. upp t re f f i jS i^ urnef-

jiosti , ' . moj^fc'-JÄBgjji i u^ireanlagij^^ " t l c u j a je„ j s tQ ja l iko koliko i proučavanja,.imaknvaJcpji-ma se sfužj pauka- U jednom slučaju kao i u drugom upotreba nosioca znaka menja se sa ciljem kome treba da služi.

Ako semjotika mora za izvesne svrhe branit i oprav­danost brige za dejstvo znaka na one koji će ga inter­pret irat i , ona isto tako mora sebi postaviti zadatak da demaskira zbrku onih različitih svrha kojima znaci služe, bilo da se radi o nehotičnoj ili namernoj zbrci, j s t o kao,

_što s tvarno s m a k t i č k i ili_semantički jiskazi mogu popri-"miti taFäv o b l i P d a liče nà i_škaž^"Sl^ffigwstickîm pB-j e k t i m ^ r mogu šeT i pragmatički Iskazi tako preirušiti; oni onda postaju, kao kvazi-pragmatički iskazi, jedan po­seban oblik pseudo-stvarnih rečenica (pseudo thing-sen-tences) . JJ očigledno nepoštenim slučajevima cilj sejao-

„stiže t a l ^ ' š t i T T g j ^ ^ znacTma daju dŠJHke Ü T kaza ..sa "šTntaktickim i î î^érnantKkïm dimenzijama, tako

53

da izgledaju racionalno dokazani ili empirijski zasnovani kada u stvari nisu ni jedno ni drugo. Možemo se pozvati na neku intelektualnu intuiciju, nadmoćnu u odnosu na naučnu metodu, da bismo podržali vrednost onoga što se na izgled tvrdi. Ne mora se jedna dimenzija izdavati za drugu, već u okviru same pragmat ičke dimenzije može doći do prerušavanja; svrha koja ne može u potpunost i izdržati ispitivanje izražava se u obliku podesnom za dru­ge svrhe: agresivni postupci pojedinaca i društvenih gru­pa često se zaodevaju moralnošću i objavljena svrha često nije stvarna. Specifično intelektualističku opravdanje ne-poštenja u upotrebi znakova sastoji se u poricanju da istina ima ijednu drugu komponentu osim pragmatičke, tako da se za bilo koji znak koji ide u prilog korisniku kaže da je istinit. Na osnovu pre thodne analize trebalo bi da bude jasno da je 'istina', p rema uobičajenoj upotrebi , semjotički termin i da se ne može upotrebi ti u vezi sa svakom dimenzijom ukoliko ta upot reba nije izričito us­vojena. Oni koji vole da veruju da je ' istina' strogo prag­matički termin često se pozivaju na pragmatičare da bi potkrepili svoje stanovište i, pr i rodno, propuštaju da skrenu pažnju (ili da kažu) da je pragmatizam kao nas­tavak empirizma, uopštavanje naučne metode u filozofske svrhe i da bi bilo neodrživo smatra t i da su činioci u uobičajenoj upotrebi termina 'istina' na koje je skrenuta pažnja učinili nepostojećim ranije priznate činioce. Neki izolovani Džemsovi iskazi mogu izgledati kao da oprav­davaju ovo izopačavanje pragmatizma, ali niko ne može ozbiljno proučavati Džemsa a da ne uvidi da je njegova teorija istine u principu semjotička: on je jasno uvideo potrebu za unošenjem formalnih, empiri jskih i pragma­tičkih činilaca; njemu je glavna teškoća Bila da poveže ove činioce, poš to m u je nedostajala osnova koju pruža jedna razvijena teorija o znacima. Djui je izričito po­rekao imput i rano izjednačavanje istine sa korišću. Prag­matizam je isticao pragmatičke i pragmat ične strane is­tine; izopačenje ovoga učenja u gledište da istina ima samo te s t rane predstavlja zanimljiv slučaj načina na koji rezultati naučne analize mogu biti iskrivljeni da bi ulili poverenje u kvazi-pragmatičke iskaze.

Pseudo-stvarne rečenice kvazi-pragmatičkog tipa ve­ćinom nisu namerne obmane drugih pomoću upotrebe znakova, već slučajevi nesvesne samoobmane. Tako jedan filozof sa izvesnim osvajačkim pot rebama može na osnovu

54

relativno male empiri jske osnove izgraditi jedan razvi­jeni sistem znakova, možda u matematičkoj formi, a da ipak velika većina termina može biti bez semantičkih pravila upotrebe; ut isak da se sistem odnosi na svet i da je možda istinom nadmoćnij i od nauke, potiče od mešanja analitičkih i sintetičkih rečenica i od zablude da duhovno srodni stavovi izazvani znacima obrazuju semantička pra­vila. Sa unekoliko sličnom pojavom srećemo se u mito­logiji, ali bez vidljivog uticaja naučnih tipova izražavanja.

^Naročito zanimljivo pomeranje semjotičkih procesa dešava se u n e k i m r e n o m e n i m a koje proučava^ji^n^rjato-

TTogijä Žnacf obično stoje uffiesfo'ôbjèTata*k*oje označa­vaju (designiraju) samo u ograničenom obimu: .ali ako iz razjiçjtiji razlopra interesovanja ne, npogu biti zadovo^*

^ e n â j G a m i n ^ v m^gsjo obje^.j>.. U estetičkom znaku ovaj razvoj je vec

očiglečlan, ali in terpretator s tvarno ne meša znak sa njime označenim objektom: naravno, opisanog ili naslikanog čo-veka nazivamo čovekom, ali sa više ili manje jasnim uvi­đanjem statusa znaka — on je naslikan ili opisan čovek.

J i 3 2 f i J s k o j _ j ^ r^^^^QSßi&,4ä.sm J ^ Ä ^ i . J ^ r a s i J e - # a nosiocu znaka zamjenjuju opera-

^Mle^^_^S^9S^aiiejJXM^2£ktu. U nekim vrs tama ludila ^Jščezava razlikjtjznigđu degignatuma i dëhpfaïaT^o'Jstra-,njen je uznemirujući svèTpos ' fgfanlâTT^^ceni ijnT^fësi

stiću sva~mogućJL.zadovolienia u oblasti_znakpya f u ma-

včaLžoie nameću.sintak^ckaj.seniantiçka-.dimenziia. Ob­last psihopatologije nudi velike inogucnosti za pr imenu semjotike i za priloge semjotici. Mnogi radnici u ovoj oblasti već su uvideli ključno mesto koje zauzima pojam znaka. Ako, sledeći pragmatičare, mentalne pojave izjed­načimo sa znakovnim odgovorima, svest sa upućivanjem pomoću znakova, a racionalno (ili "slobodno") ponašanje sa kontrolom ponašanja pomoću predviđenih posledica koje su znaci učinili pr is tupačnim, onda psihologija i društvene nauke mogu uvideti š ta je različito u njihovim zadacima i u isto vreme videti svoje mesto u ujedinjenoj nauci. Zaista ne izgleda fantastično verovanje da se po­j am znaka može pokazati isto tako fundamentalnim za nauke o čoveku kao što je pojam a toma fundamentalan za fizičke nauke, ili pojam ćelije za biološke nauke.

55

VI.

56

JEDINSTVO SEMJOTIKE

12. ZNAČENJE (MEANING)

Do sada smo proučavali neke odlike funkcionisanja znakova služeći se apst rakci jama proisteklim iz razlikova-nia smtaktike, semantike i pragmat ike — isto kao sto biolog proučava anatomiju, ekologiju i fiziologiju. Mada smo.eksplicitno potvrdili,.obuhvaćene apstrakcije i stalno p o j ^ i v a l i trî jgp^dlWïçHne semjoTiKe/sada moramo josi

"eTispTïcîtnîje usrecfsrediti pažnju na jedinstvo semjotike. U širem smislu, svaki termin sintaktike, semantike

ili pragmatike semjotički j e termin; u užem smislu, samo su oni termini semjotički koji se ne mogu definisati ni u jednoj od sastavnih oblasti uzetoj ponaosob. U strogom smislu, 'znak', 'jezik', 'semjotika', 'semjoza', "šintaktikaT"

^îs'ïïhV, 'saznanje' itd.'j' semjotički su termini . Šta je sa te rmir ïoni 'značenje '? U pre thodnom raspravljanju sve-sno smo izbegli termin 'značenje'._Uppšte. uzj?v. dobro je izbegavati ovaj termin pril ikom raspravTianja o znacima; teorijski, bez njega se sasvim moze i ne bi ga trebalo uklju­čivati u jezik semjotike. Ali pošto je termin imao tako opšte poznatu istoriju i pošto se njegovim razmatranjem mogu razjasniti neke važne implikacije ovoga prikaza, ovaj odeljak posvećen je raspravljanju o njemu.

Zbrka u pogledu "značenja ' značenja" ' leži delimično u tome što se ne razlikuje dovoîjno~jasrio dimenzija sem­joze koja se razmatra , situacija koja se održava i u zbrci oko termina 'istina' i 'logika',. IJ nekim slučajevima 'zna-č e n j e ' s e odnosi n a ^ e s i g n a t ë ^ u ^ ^ g j m ^SŽaie^soaalSa

__dén^tate^onekaH~ ria"interprétant, u nTëTcim j jucajeyima ,na ono s to~zh^"îmjJEcîraJol l ïéklm " i ^ t r e B a m X na 'p rp -

..ces t.g,gm^ze'"'Kào" :taKayra često na smisao (significance) jjy_J?ré3nost7 Na sličnu zbrkiT se^nallažTTi svakodnevnoj iipotrebî" réci 'designira', 'označava', 'ukazuje' , 'izražava' i u raznim pokušaj ima lingvista da definišu takve termine kao što su 'rečenica', 'reč' i 'deo govora'. Najblagonaklo-nije tumačenje takvih konfuzija sastoji se u tome da za glavne svrhe koj ima obični jezici služe ni je neophodno precizno deno ' i ra t i razne činioce u semjozi — na taj pro­ces se samo na neodređeni način ukazuje t e rminom 'zna­čenje'. Kada se, međut im, takve neodređene upotrebe

prenesu u oblasti u koj ima je razumevanje semjoze od značaja, onda dolazi do zbrke. Onda postaje neizbežno da se ili napust i termin 'značenje', ili da se nađu načini da se razjasni upot reba o kojoj je reč. Semjotika ne po­čiva na teoriji "značenja"; pre bi termin 'značenje' tre­balo rasvetliti pomoću semjotike.

Drugi činilac u zbrci je psihološko-lingvistički činilac: l judima je obično teško da jasno misle o složenim funk­cionalnim i relacionim procesima, okolnost koja ima za posledicu preovladavanje izvesnih lingvističkih formi. Akcija se usredsređuje na rukovanje stvarima sa svojstvi­ma, a činjenica da se te stvari i svojstva javljaju samo u složenim kontekst ima shvaćena je mnogo kasnije i teže. Otuda prirodnost onoga što Vajtheg (Whitehead) naziva pogreškom proste lokacije. U ovom slučaju to se ispoljava kao traganje za značenjima,, kao kada bi čovek tražio klikere: na značenje se gleda kao na jednu stvar među drugim,stvar ima, odrederio_nèsïo"oHfe^đenp smes t rao j ig ; gHeT*Ono še može trazitr"u designatumu, koji se na "taj način u izvesnim vari jantama "realizma" preobražava u posebnu vrstu objekata — u "platonsku ideju" koja nase­ljava "carstvo bića" i koja se možda shvata jednom po­sebnom sposobnošću za neposredno sagledavanje "suš­tina"; ili se može tražiti u interpretantu, koji se onda ja konceptuâ i rzmuprëobrazava u pojam ili ideju koja na­stanjuje posebnu oblast mentalnih enti teta čiji jejajjoos prema ' auševnim stanj ima" individualnih interpjeia.tsr.a. veoma teško utvrdit i ; iK, u očajanju prouzrokovanom razmatranjem prethodnih alternativa, ona se može tražiti u nosiocu znaka — mada je u istoriji malo "nominalista", ako je uopšte ijedan od njih stajao na ovom stanovištu. U s:vari, nijedno od ovih stanovišta nije se pokazalo za­dovoljavajućim niti je ijedno neophodno. Ni 'nosilac zna­ka', ni 'designatum' ni ' interprétant ' , kao semjotički ter­mini, ne mogu se definisati bez upućivanja jednih na druge; stoga oni ne stoje umesto izolovapih stvari već umesto Jštvari ili svoj stava,, stvari u. izve^ninj ojrecflj^ynn _

„ funkçipnalniro.^ odnps imaj j rema drugim s,fvaxn^£^iH..5.Y0Jl" .jjyiirna,. Jedno ' duševno stanje", pa čak ni jedan odgovor,

nije, kao takav, interprétant , već postaje takvim samo utoliko ukoliko je "uzimanje-u-obzir-neeega" izazvano no­siocem znaka. Nijedan | objekat .kjy^tgkaxrnjedenotatum,

_yeć postaje takav ukolikoJs_élan.JkJa5ej5fej^a^SSâHliê . .mo^THèMpiîràtr nélam^osiocem.. znaka pomoću seman-

57

ličkog pravila za taj nosilac znaka. Ništa nije po sebi znak niti nosilac znaka, već takvim postaje samo utoliko uko­liko dopušta nečemu da uzme u obzir nešto svojim po­sredovanjem. Značenja ne t reba locirati kao egzistencije ni na jednom mestu u procesu semjoze, već ih t reba oka-rakterisat i pomoću ovoga procesa kao celine. 'Značenje' je semjotički termin, a ne termin u stvarnom jeziku (tïïmg-language); reći da u prirodi postoje značenja ne znači tvrditi da postoji klasa enti teta istoga réda Tcao što je"3rvece,'"š'tenje r organizmi "i boje, već da takvi objekti i svojstva funkcionišu u procesu semjoze.

" Ova" formulacija takođe uklanja drugi jedan uporan kamen spoticanja, naime, uverenje da je značenje u na­čelu lično, privatno ili subjektivno. „Takvo gledište isto-rijski mnogo duguje usvajanju konceptualističkog stano-

.višta u "okviru asocijanističke psihologije koja je sama neTcritïcki prihvatila tekuće metafizičko gledište o sub­jektivnosti iskustva. Takve ličnosti kao što su Okam (Ockham) i Lok (Locke) bile su po tpuno svesne značaja navike u funkcionisanju znakova, ali buduoi da je asoci-jacionistička psihologija sve više svodila mentalne pojave na kombinacije "duševnih stanja", a ta stanja shvatala kao stanja unuta r individualnog "duha" i pr is tupačna sa­mo tome duhu, sâmo značenje se najzad razmatralo u istim okvirima. Značenja su bila nepris tupačna posmat-ranju spol ja, ali individuama je nekako uspevalo da saop-šte ta pr ivatna mentalna stanja služeći se zvucima, pis­mom i drugim znacima.

Pojam subjektivnosti iskustva ne možemo ovde anali­zirati onako podrobno kako to problem zaslužuje. Sma­tra se, međut im, da bi takva jedna analiza pokazala da je samo ' iskustvo' jedan relacioni te rmin koji se izdaje za ime stvari ( thing-name). x predstavlja iskustvo ako, i samo ako postoji neko y (iskušivač) koje stoji u iskus­tvenom odnosu p rema x. Ako je E skraćenica za 'iskus­tveni odnos ' ('expérience relation'), onda klasa y-a takva da y stoji u odnosu E prema ovome ili onome jeste klasa iskušivača (experiencers), a *-ovi p rema koj ima ovo ili ono stoji u odnosu E obrazuju klasu iskustava. Iskustvo, prema tome, nije specijalna klasa objekata istoga ranga kao i drugi objekti , već klasa objekata u izvesnom od­nosu. Odnos E neće ovde biti iscrpno okarak te r i san ( to je glavni zadatak empiricizma), ali se kao prva aprok­simacija može reći da iskusiti nešto znači uzeti u obzir

58

njegova svojstva odgovarajućim ponašanjem; iskustvo je neposredno ukoliko je stečeno neposrednim odgovorom na dati st imulus ( to the something in quest ion) , a posred­no ukoliko je stečeno posredstvom znakova. Da yi iskusi xi dovoljno je da yiExi važi; svesno iskustvo postoji ako je y\Ex\ iskustvo ( t j . , ako važi v\E\v\Ex\V\. inače iskustvo je nesvesno. Neko iskustvo^jci d_eJactQ.^su^ektivS^. u.

^Jâdnosu nâ y^ ako"j e JÖ j e3 îno koje sto^i u odnosu E pr,ema ^ 1 ; neko iskustvo'x\ je 5@it^t-7t»if«^ca/ /y^«i^c^rtv-

v ng u odnosu na"y\ t û vezfsa izvesnim stanjem znanja, ako poznali zakoni pr i rode dozvoljavaju zaključak da nijedno drugo y ne može stajati u^oyome odnosu prema xi. Neko iskustvo ]ejde facto intersî^e^Bwn^ii^^^^è facto

suštinski.swbjektiynp. Treba napomenut i da takvim me­todama poneko može da ne bude u stanju da neposredno iskusi neke sopstvene aspekte koje drugi mogu neposred­no da iskuse, tako da se granica između subjektivnog i intersubjektivnog iskustva ni u kom pogledu ne poklapa sa razlikom između iskušivača i spoljašnjih objekata.

Od kakvog je značaja ova (probna i prel iminarna) analiza za pitanje značenja? Može se prihvati t i , ako to činjenice opravdavaju, da postoje izvesna iskustva koja su de facto subjektivna ukoliko se radi o neposrednom iskustvu i da to može biti tačno čak za neposredno isku­stvo o procesu semjoze; ne bi bilo ničeg čudnog u za­ključku da, ako sam ja interpreta tor nekog posebnog znaka, postoje onda aspekti procesa interpretacije koje ja mogu neposredno iskusiti, ali koje drugi ne mogu. Va­žna stvar je da se takav zaključak ne bi suprotstavljao tezi o potencijalnoj.intei^bjektiviwsti_syakoß značenja. Činjenica da y\ l'y* ne stoje ü"odnosu* neposrednog isku­stva prema odgovarajućem neposrednom iskustvu koje o xi drugo od njih ima, ne sprečava oboje da neposredno i skuse^/ , ili da posredno designiraju (i tako posredno iz-kuse) , sIužećT'se znacima,, iskustvene odnose, u kojima drugi stoji — jer pod izvesnim oEölhostimä neki qbjelcât

JTcoji se ne može hèposrèj3'no"'fsfas?ti. 'može. gg,' ipalčJ_aeno-J i ra t i . Primenjujući ovaj rezultat na slučaj jednog poseb­nog znaka, yi i v-2 se mogu razlikovati svojim neposrednim iskustvom o smisaonoj situaciji (meaning si tuat ion) , a da ipak imaju isto zajedničko značenje (meaning) i, uop-šte, biti u stanju da zaključe šta drugi razume pod (means

59

by) nekim posebnim znakom i stepen u kome su dva zna­čenja ista ili razlici.a. Da bi se odredilo šta Si (gde je Si nosilac znaka) znači za yi nije neophodno da neki istra­živač postane yi ili ima njegova iskustva o Si: dovoljno je odrediti kako je Si povezano sa drugim znacima kojima se y y služi, pod kojim okolnost ima yi upotrebljava Si radi designiranja i šta yi očekuje kada odgovara na Si. Ukoliko isti odnosi važe za yt kao za yi, onda Si ima isto značenje za yi i za yr, ukoliko se pomenut i odnosi razlikuju za yi i yï, onda Si ima različito značenje.

Ukratko, pošto je značenje nekoga znaka iscrpno spe-cifikovano utvrđivanjem njegovih pravila upotrebe, zna­čenje bilo koga znaka može se, ,u principu, iscrpno odre­diti objektivnim istraživanjem. Pošto je onda moguće, ukoliko se čini umesnim, standardizovati ovu upotrebu, sledi da je značenje svakoga znaka potencijalno intersu-bjektivno. Cak i u slučaju u kome j e nosilac znaka suš­tinski (intrinsically) subjektivan može postojati posredna potvrda da postoji takav nosilac znaka sa takvim i tak­vim značenjem. Ist ina je da je u praksi određivanje zna­čenja teško i da razlike u upotrebi znaka među osobama čak iste društvene grupe mogu biti prilično velike. Ali teorijski je važno s h v a i t i da je subjektivnost izvesnih is­kustava, pa čak i semjotičkih iskustava, spojiva sa moguć­nošću objektivnog i iscrpnog određivanja bilo kog zna­čenja.

Pošto smo termin 'značenje' uveli samo privremeno .da bismolazifönmxflikäcite. oxde zauzetogstanoviš ta sada -4ejQû^îs§J^ÀJ^5ê. .4v| inio. . t im terminpjn —„on ništa ne dodaje skupu semjotičkih termina. Može se istaći da pret-nodni argument pokazuje slaganje onoga s tožerno nazvati analizom znaka ( sign analysis) sa zahtevima naučnog is-

Jn jž i r an ja . Analiza znaka je odredîvànj^slntâEïïckîhT še-" "rnanfickih i pragmatičkih dimenzija specifičnih procesa semjoze; ona je određivanje pravila upot rebe dat ih nosi­laca znakova. Logička analiza je, u najš irem smislu ter­mina 'logika', identična sa analizom znaka; u užim upo­t rebama logička analiza je jedan deo analize fcnaka, onaj koji proučava sintaktičke odnose nosioca znaka o kome je reč. Analiza znaka ( t j . deskriptivna semjot ika) može se obavljati u skladu sa svim priznatim pr incipima nauč­nog postupka.

60

13. UNIVERZALIJE I UNIVERZALNOST

Izvesni vidovi "univerzalnosti" (ili opštosti) znakova dugo su privlačili pažnju i njihovo objašnjavanje bilo je izvor mnogih filozofskih rasprava. Posmatrajući pojave neodređeno označene izlizanim terminima 'univerzalije' i 'univerzalnost' kroz prizmu semjotičke analize, mogu se odvojiti razne komponente problema i uvideti njihovi odnosi.

Predmetu se može pristupit i polazeći od Persovog (Peirce) razlikovanja između singularnog znaka (sinsign) i znaka-zakona (legisign): singularni znak je nešto poje­dinačno (a part icular something) koje funkcionjše kao znak, dok je znak-zakon "zakon" koji funkcioniše kao znak. Bilo koji pojedini niz crta na jednom određenom mestu, kao što je 'house', jedan je singularni znak; taj određeni skup crta nije međutim, engleska reč house, jer ta reč je "jedna", dok su njeni slučajevi ili kopije onoliko brojni koliko su brojne različite upotrebe reci. Ona je zakon ili navika upotrebe, "univerzalija" koja stoji nasuprot svojim pojedinačnim slučajevima. Ova okolnost je ostavila jak utisak na Persa i ova razlika je postala osnovnom u njegovoj klasifikaciji znakova; ona je pru­žila jedan pr imer u domenu znakova za fenomene zakona (navika, trećošt, posredovanje) na čijoj objektivnosti je Pers toliko insistirao.

Objašnjenje koje je ovfde dato u skladu je sa ovim opštim isticanjem; prethodni odeljak je trebalo da učini jasnim da je semjoza, kao funkcijski proces, isto onoliko realna i objektivna koliko i sastavni činioci koji funkcio-nišu u procesu. Takođe se mora usvojiti da u jednom datom primeru semjoze u kome, recimo, 'house' funkcio­niše kao nosilac znaka (odn. znak-nosilac, sign vehicle), ovaj singularni znak ili ovaj posebni slučaj semjoze nije identičan sa znakom-zakonom house. Š ta je, onda, znak--zakon i gde se u semjozi "univerzalije" i "univerzalnost" mogu naći? Uopšte, odgovor mora glasiti da postoji ele-menat univerzalnosti ili opštosti u svima dimenzijama i da do zbrke dolazi ovde, kao i drugde, kada se ove dimen­zije ne razlikuju i kada se iskazi u metajeziku pomešaju sa iskazima u stvarnom jeziku (thing-language).

Eksperimentalno je potvrdljivo da se u jednom datom procesu semjoze prvobitni nosilac znaka može zameniti različitim nosiocima znaka bez ikakve značajne promené u

61

ostatku procesa. Otkucaj me t ronoma kojim je neka životi­nja uslovljena može biti brži ili sporiji u izvesnim grani­cama, a da odgovor životinje ne trpi promené; usmenu reč 'house' mogu izgovoriti u različita vremena iste ili različite osobe, sa različitim tonskim promenama, pa ipak će ona pobuditi isti odgovor i poslužiće za označavanje istih objekata. Ako je reč pismena, veličine mogu bit i veoma različite, slova se mogu stilski razlikovati, upotreb-ljena sredstva mogu biti različitih boja. Pitanje granica takvih varijacija, kao i pi tanje šta u tome okviru ostaje konstantno, u datom slučaju veoma teško je odrediti čak i uz upotrebu najbrižljivijih eksperimentalnih tehnika, ali nema nikakve sumnje u činjenicu promenljivosti . Strogo uzev, nosilac znaka je samo onaj aspekt vidljivog nosioca znaka na osnovu koga (zbog koga) dolazi do semjoze; ostatak je semjotički nevažan. Reći da je neki dati nosilac znaka "univerzalan" (ili opšti) znači samo reći da je on jedan (član) jedne klase objekta koji imaju svojstvo ili svojstva neophodna za izazivanje izvesnih očekivanja, za specifična kombinovanja sa drugim nosiocima znakova i za denotiranje izvesnih objekata, t j . , on je jedan član jedne klase objekata koji svi podležu ist im pravilima znakovne upotrebe. Tako 'house' i 'HOUSE' mogu biti isti nosioci znaka, ali 'house' i 'Haus ' nisu; činjenica da se 'the house is red' slaže sa pravilima engleskog jezika dok se 'the Haus is red ' ne slaže, pokazuje da nosioci znaka nisu isti, pošto su pravila upotrebe (delimično) različita. Ni jedna od disciplina koje se bave znacima nije zain-teresovana za potpuni fizički opis nosioca znaka, već se bavi nosiocem znaka samo ukoliko se ovaj saobražava pravilima upotrebe.

U bilo kom specifičnom slučaju semjoze nosilac znaka je, naravno, jedna određena pojedinost ( a definite parti-cular) , jedan s ingulami znak; njegova "univerzalnost", to da je on zakon-znak, sastoji se samo u činjenici, iska-zivoj u metajeziku, da je on jedan član klase objekata sposobnih da obave istu znakovnu funkciju.

Druga komponenta problema javlja se u vezi sa se­mant ičkom dimenzijom. Designatum jednoga znaka jeste klasa objekata koje jedan znak može denot irat i na osnovu svoga semantičkog pravila. Pravilo može dopust i t i pri-menu znaka na samo jedan objekat, ili na mnoge ali ne na sve objekte ili na bilošta. Ovde je "univerzalnost" pro­sto mogućnost denotiranja više od jednog objekta ili

62

situacije. Pošto je takav iskaz semantički, jedan iskaz se može obrazovati konverzijom denotativnog odnosa: može se reći da objekti imaju svojstvo univerzalnosti pod uslo-vom da se mogu denotirat i is t im znakom. Ukoliko više objekata ili situacija dopušta pr imenu izvesnog znaka, oni odgovaraju uslovima postavljenim u semantičkom pra­vilu; stoga ima nečeg što je podjednako istinito za sve njih i u tom pogledu ili u toj meri oni su isti — ma kakve razlike mogli imati one su nevažne za poseban slučaj sem­joze. 'Univerzalnost (ili opštost) objekata ' semantički je termin, i govoriti kao da je 'univerzalnost ' termin u stvar­nom jeziku, termin koji označava (designira) entitete ("univerzalije") u svetu, znači izricati pseudo-stvarne rečenice (pseudo thing-sentences) kvazi-semantičkog ti­pa. Ova je činjenica bila priznata u srednjem veku u doktrini da je 'univerzalnost ' termin druge intencije a ne prve; savremenim izrazima rečeno, ona je termin u sem-jot ičkom a ne u s tvarnom jeziku. U stvarnom jeziku po­stoje jednostavno termini čija ih pravila upotrebe čine primenljivim na mnoštvo situacija; govoreći jezikom ob­jekata može se samo reći da je svet takav da se često mnogi objekti ili situacije mogu denotirat i jednim dat im znakom.

Slična se situacija javlja u sintaktici, u kojoj se pro­učavaju odnosi između nosilaca znaka ukoliko su ti od^ nosi određeni pravilima formacije i transformacije. Jedna kombinacija nosilaca znaka nešto je pojedinačno, ali ona može deliti svoju formu ša drugim kombinacijama nosi­laca znaka, t j . , mnoge kombinacije različitih nosilaca zna­ka mogu biti primeri istog pravila formacije ili transfor­macije. U tom slučaju posebna znakovna kombinacija poseduje formalnu ili sintaktičku univerzalnost.

Sa stanovišta pragmatike, dve stvari su od značaja za problem kojim se bavimo. Jedna je recipročan odnos semantičke situacije koji je već opisan. Činjenica da iz-vesni nosioci znaka mogu denotirati mnoge objekte od­govara činjenici da se određenost očekivanja menja, tako da mnogi objekti mogu zadovoljiti j edno očekivanje. Čo-vek očekuje lepo vreme sutra — i mnogi vremenski uslovi ispuniće ovo očekivanje. Otuda, dok je odgovor u jednoj posebnoj situaciji specifičan,, istinit je iskaz u pragmatici da su slični odgovori često izazvani različitim nosiocima znaka i zadovoljeni različitim objektima. Sa ovog stano­višta, interprétant (zajedno sa nekom navikom) ima ka-

63

rakter "univerzalnosti" koja predstavlja kontrast njego­voj posebnosti u nekoj specifičnoj situaciji. Postoji drugi jedan vid znakovne univerzalnosti koji se u pragmatici može razlikovati, naime, društvena univerzalnost, koja se sastoji u činjenici da jedan znak mogu zajedno posedo-vati mnogi interpretatori .

Neophodno je, prema tome, u univerzalnosti svoj­stvenoj semjozi razlikovati pet tipova univerzalnosti. Po­što termin 'univerzalnost' ima toliko različitih upotreba i pošto je očigledno nepodesan za neki od tih pet sluča­jeva, umesto njega upotrebićemo termin 'opštost ' . Postoji, dakle, pet tipova znakovne opštosti : opštost nosioca zna­ka, opštost forme, opštost denotacije, opštost interpretan-ta i društvena opštost. Bitno je da se sve te vrste opštosti mogu izložiti samo u semjotici; opštost je, p rema t ame , relacioni pojam, pošto sve grane semjotike istražuju samo relacije. Govoriti o nečemu kao "opštem" ili "univerzal­nom" znači samo upotrebljavati jednu pseudo-stvarnu re­čenicu umesto nedvosmislenog semjotičkog izraza; takvi termini mogu samo značiti da nešto o čemu je reč stoji p rema nečemu drugom u jednom od odnosa oličenih u pet vrsta znakovne opštosti koje smo razlikovali. Na taj način, očuvano je ono istorijski značajno što su istakli nominalizam, realizam i konceptualizam,, a da su ipak i/.begnuti i poslednji tragovi supstantivne ili entitetivne koncepcije opštosti otkrivanjem nivoa govora svojstvenog diskusijama o opštosti i relacionog karak te ra termina upotrebljenih na ovome nivou.

14. UZAJAMNI ODNOS SEMJOTIČKIH NAUKA

Pošto se sada teži ka specijalizovanim istraživanjima u sintaktici, semantici ili pragmatici, umesno je odlučno istaći uzajamne veze ovih disciplina u okviru semjotike. U stvari, semjotika, ukoliko je nešto više od ovih discip­lina, bavi se poglavito njihovim uzajamnim odnosima i, na taj način, ujedinjujućim karakterom semjoze koji ove discipline ponaosob ignorišu.

Na jedan vid ove uzajamne povezanosti ukazuje či­njenica da, iako se svaka od ovih sastavnih disciplina na ovaj ili onaj način bavi znacima, ni jedna ne može da de-finiše termin 'znak' i, prema tome, ne može da definiše sebe. 'Sintakt ika ' nije termin u okviru sintaktike, već je

64

strogo semjotički termin — a isto važi i za 'semantiku' i za 'pragmatiku' . Sintakt ika govori o pravil ima formacije i transformacije, ali pravila su mogući načini ponašanja i uključuju pojam interpretatora; 'pravilo' je, zbog toga, pragmatički termin. Semantika se eksplicitno odnosi sa­mo na znake koji označavaju objekte ili situacije, ali nema takvog odnosa bez semantičkih pravila upotrebe i, na taj način,, pojam interpreta tora je opet implicitno uk­ljučen. Pragmatika se neposredno bavi samo znacima koji su interpretirani, ali ' in terpretator ' i ' interprétant ' ne mo­gu se definisati a da se ne upotrebi 'nosilac znaka' i 'de-signatum' — tako da su svi ovi termini strogo semjotički termini. Ovakva razmatranja — tek malo njih među mno­gim mogućim — pokazuju da, iako sastavne semjotičke discipline kao nauke ne upućuju jedna na drugu, ipak se one mogu okarakterisat i i razlikovati samo u okviru šire nauke čiji su sastavni delovi.

Takođe je tačno da jedna osoba koja proučava neku dimenziju semjoze upotrebljava termine koji imaju sve tri dimenzije i koristi se rezultat ima proučavanja drugih dimenzija. Pravila koja određuju znakovne nosioce jezika koji se proučava moraju biti shvaćena, a 'shvatanje' je pragmatički termin. Pravila za kombinovanje i transfor-misanje mogućih znakovnih (pre) nosilaca ne mogu biti sastavljena samo od mogućih znakovnih (pre)nosilaca, već moraju stvarno funkcionisati kao znaci. U deskriptiv­noj sintaktici moraju postojati znaci za denotiranje zna­kovnih (pre)nosi laca koji se proučavaju, a cilj mora biti obrazovanje istinitih iskaza o t im znakovnim prenosio­cima — ali 'denotiranje' i ' istinito' nisu sintaktički ter­mini. Semantika će proučavati odnos neke znakovne kom­binacije prema onome što ona denotira dli š ta može da denotira, ali to uključuje znanje o s t ruktur i znakovne kombinacije i semantička pravila pomoću kojih se može uspostavit i odnos denotacije. Pragmatika ne može daleko stići ako ne uzme u obzir formalne s t rukture za koje bi trebalo da traži pragmatički korelat, kao i odnos znakova p rema objektima koji nastoji da objasni po jmom navike upotrebe. Najzad, jezici sintaktike, semantike i pragma­tike imaju sve tri diimenzije: oni označavaju neku s t ranu semjoze, imaju neku formalnu s t ruk turu i imaju neku pragmat ičku stranu ukoliko su upotrebljeni ili shvaćeni.

Tesna povezanost semjotičkih nauka čini semjotiku kao nauka mogućnom, ali ne skriva činjenicu da podre-

5 Osnove teorije o znacima 65

đene nauke predstavljaju tr i nesvodljiva i podjednako legitimna gledišta koja odgovaraju t r ima objektivnim di­menzijama semjoze. Bilo koji znak može biti proučavan sa bilo kog od ta tri stanovišta, mada nijedno stanovište nije adekvatno punoj pr i rodi semjoze. Tako, u jednom smislu nijedno gledište nije ograničeno, t j . nema mesta na kome bi istraživač morao napusti t i jedno stanovište radi drugog. To je napros to zato što one predstavljaju proučavanja semjoze sa različitih gledišta; vezujući pa­žnju za jednu dimenziju, svako svesno zanemaruje one strane procesa koje su razgovetne sa drugih stanovišta. Sintaktika, semantika i pragmat ika predstavljaju kompo­nente samo jedne semjotičke nauke, ali komponente koje su uzajamno nesvodljive.

VII

PROBLEMI I PRIMENE

15. UJEDINJENJE SEMJOTIČKIH NAUKA

Ostaje još zadatak da se ukra tko ukaže na probleme koji ostaju otvoreni u okviru semjotike i na moguća polja primene. Oni se uglavnom mogu grupisati u t r i poglavlja: ujedinjenje semjotičkih nauka, semjotika kao organon nauka, i humanist ičke implikacije semjotike. Sledeće pri-medbe imaju za svrhu da budu samo predloži — pre da ukazu na pravce nego na rešenja.

Dato objašnjenje imalo je uvodni karakter . Prostrani delovi oblasti bili su zapostavljeni, egzaktncst izraza če­sto je bila žrtvovana da bi se izbegle druge pre thodne ana­lize, a razmatranje unetih primera ograničavalo se samo na rasvetl javan je spornog pitanja. Pretpostavljajući da je šira osnova semjotike tačna, ona je još uvek daleko od stanja jedne razvijene nauke. Napredak će zahtevati sa-radnju mnogih istraživača. Postoji pot reba i za tragačima činjenica i za sistematičarima. Prvi mora ju rasvetliti us-love pod koj ima se semjoza javlja i šta se tačno odigrava u procesu; drugi mora ju na svetlosti pr i s tupačnih činje­nica razviti precizno sistematizovanu teori jsku s t rukturu, koju budući tragači za činjenicama mogu sa svoje strane koristiti . Jedan značajan teorijski problem leži u odnosu

66

različitih vrsta pravila. Data teorija o znacima otvara mnoge dodirne tačke sa konkre tn im radom biologa, psiho­loga, psihopatologa, lingvista i društvenih naučnika. Sis­tematizacija se može korisno poslužiti simboličkom logi­kom; jer, pošto se semjotika u svakom svom delu bavi relacijama, ona je naroči to podesna da bude obrađivana pomoću logike relacija. Posao tragača za činjenicama i sistematizatora podjednako je važan i mora se obavljati složno; svaki od njih pribavlja gradju za drugog.

Semjotičari bi mogli otkri t i da je istorija semjotike korisna i kao st imulus i kao polje pr imene. Takva drevna učenja kao što su ona o kategorijama, transcendentalno-stima i predikabil i jama predstavljaju rane izlete u sem-jotičke oblasti i t reba da budu rasvetljena kasnijim raz­vojem. Helenističke polemike oko admonitivnog i indika­tivnog znaka i srednjovekovina učenja o intenciji, impo-ziciji i supoziciji zaslužuju da budu oživljena i protuma­čena. Istorija lingvistike, retorike, logike, empirizma i eksperimentalne nauke nudi bogatu dopunsku građu. Semjotika ima dugu tradiciju i zajedno sa svim naukama trebalo bi da svoju istoriju održava živom.

U razvoju semjotike discipline koje su danas opšte prihvaćene pod imenima logike, matemat ike i lingvistike mogu se reinterpret irat i u semjotičkim izrazima. Logički paradoksi , teorija tipova, logički zakoni, teorija verovat-noće, razlika između dedukcije, indukcije i hipoteze, mo­dalna logika — o svim tim temama može se raspravljati u okviru teorije o,znacima. Ukoliko je matemat ika znanje o lingvističkim s t rukturama, i ukoliko se jednostavno ne poistoveti sa nekim (ili svim) takvim s t rukturama, i ona se može smatrat i delom semjotike. Lingvistika očigledno spada u semjotiku, budući da se sada bavi izvesnim stra­nama složenih znakovnih s t ruk tura koje obrazuju jezike u punom semjotičkom smislu toga termina. Moguće je da se, po opštem priznanju nezadovoljavajuća situacija u pogledu takvih termina kao što su 'reč', 'rečenica', i 'deo govora', može rasvetliti pomoću znakovnih funkcija koje se služe raznim lingvističkim šemama. Stari projekti je­dne univerzalne gramatike popr imaju novi i prihvatljivi oblik kada se protumače kao proučavanje načina na koji svi jezici obavljaju slične znakovne funkcije služeći se različitim sredstvima.

Logika, matemat ika i lingvistika mogu se u potpu­nosti uključiti u semjotiku. Što se tiče nekih drugih dis-

5* 67

ciplina, to se može samo delimično postići. Problemi koji se često klasifikuju kao epistemološki ili metodološki ve­likim delom spadaju u semjotiku: tako su empirizam i racionalizam u suštini teorije o tome u kome slučaju re­lacija denotacije postoji ili se može reći da postoji; dis­kusije o istini i saznanju neraskidivo su povezane sa se­mant ikom i pragmatikom; diskusija o postupcima nauč­nika, pod uslovom da je nešto više od poglavlja u logici, psihologiji ili sociologiji, mora povezati ove postupke za kognitivni s tatus iskaza koji slede iz primene tih postu­paka. Ukoliko estetika proučava izvesno funkcionisanje znakova (kao što su slikoviti znaci čija su designata vre-dnost i ) , ona je semjotička disciplina sa sintaktičkom, se­mant ičkom i pragmatičkom komponentom i razlikovanje ovih komponenti pruža osnovu za estetičku kritiku. So­ciologija saznanja je očigledno deo pragmatike, a takođe i retorika; semjotika je okvir kome treba prilagoditi mo­derne ekvivalente starog trivijuma: logiku, gramatiku i retoriku. Već je bilo ukazano da psihologija i humani­tarne društvene nauke mogu naći deo osnove (ako ne i punu osnovu) za svoje razlikovanje od drugih bioloških i društvenih nauka u činjenici da se one bave odgovorima koji su posredovani znacima. Sam razvoj semjotike pred­stavlja stupanj u ujedinjenju tnauka koje se u celini ili delimično bave znacima; ona takođe može igrati značajnu ulogu u premošćavanju jaza između bioloških nauka, s jedne strane, i psiholoških i humani tarnih nauka, s druge, i u osvetljavanju novim svetlom odnosa između tako­zvanih "formalnih" i "empirijskih" nauka .

i-16. SEMJOTIKA KAO ORGANON NAUKA

Semjotika zauzima jedinstveno mesto među nauka-ma. Možda se može reći da svaka empir i jska nauka uče­stvuje u nalaženju podataka koji mogu da služe kao pou­zdani znaci; nesumnjivo je tačno da svaka nauka mora otelotvoriti svoje rezultate u lingvističkim znacima. Po­što je to tako, naučnik se mora isto tako br inut i za svoja lingvistička oruđa kao što se brine za konstruisanje apa­rata ili za p r ip remu opservacija. Nauke se mora ju obra­ćati semjotici za pojmove i opšte pr incipe koji su od značaja za njihove sopstvene probleme znakovne analize.

68

Semjotika nije samo jedna nauka između mnogih, već organon ili oruđe svih nauka .

Ova se funkcija može vršiti na dva načina. Jedan je da obuka u semjotici pos tane obavezan deo spreme nauč­nika. Na taj način naučnik bi pos tao kritički svestan svog lingvističkog apara ta i razvio bi brižljive navike u služe­nju njime. Drugi način se sastoji u specifičnim istraživa­njima jezika specijalnih nauka. Lingvistički izraženi re­zultati svih nauka čine deo predmeta deskriptivne semjo-tike. Specifične analize izvesnih osnovnih termina i pro­blema u raznim naukama uspešnije će pokazati praktič­nom naučniku sav značaj semjotike u t im oblast ima od bilo koje količine aps t raktn ih argumenata . Drugi ogledi u Enciklopediji mogu se smatrat i prilozima takvim prou­čavanjima. Svakidašnje naučne formulacije uključuju mnoge pseudoprobleme koji nastaju usled mešanja iska­za semjotičkog jezika i stvarnog jezika — nedavne disku­sije o indeterminizmu i komplementarnost i u fizici obilu­ju pr imerima. Empiri jski problemi nelingvističke vrste ne mogu se resiti lingvističkim razmatranj ima, ali je važno da se te dve vrste problema ne pomešaju i da se nelin-gvistički problemi izraze u takvom obliku koji pomaže njihovom empiri jskom rešenju. Klasična logika je sebe smatra la organonom nauka, ali je, u stvari, bila nespo­sobna da igra ulogu koju je sebi odredila; savremena sem­jotika, uključujući u sebi noviji logički razvoj i široku raznovrsnost pr is tupa znakovnim pojavama, može opet pokušati da prihvati istu ulogu.

17. HUMANISTIČKE IMPLIKACIJE SEMJOTIKE

Znaci služe drugim ciljevima nego što je sticanje znanja, a deskriptivna semjotika je šira od proučavanja naučnog jezika. Shodno različitim ciljevima kojima znaci služe, razvili su se više ili manje specijalizovani jezici koji donekle slede različite dimenzije semjoze. Tako je mate­matički oblik izražavanja dobro prilagođen za isticanje uzajamnog odnosa termina u jeziku, ostavljajući da se odnos prema objektima i in terpre ta tor ima izgubi u po­zadini; jezik empirijske nauke naročito je podesan za opi­sivanje prirode; jezici morala, lepih umetnost i i primenje-

69

nih umetoost i naročito su prilagođeni kontrolisanju pona­šanja, predstavljanju stvari ili situacija kao privlačnih objekata i manipulisanju s tvar ima radi željenog ishoda. Ni u jednom od ovih slučajeva ni jedna od dimenzija sem­joze nije odsutna; neke od njih su jednostavno podređene i delimično transformisane isticanjem jedne od dimen­zija. Matematički stavovi mogu imati empirijski vid (mnogi su zaista bili empirijski otkriveni) , i matemat ičke probleme mogu postaviti problemi iz drugih oblasti, ali matematički jezik podređuje ove činioce da bi bolje oba­vio zadatak radi koga je razvijen. Empiri jska nauka ne ide za t im da jednostavno dođe do svih mogućih istinitih iskaza (kao što je iskaz o površini svake tačke na ovoj s tranici) , već da dođe do važnih istinitih iskaza ( t j . is­kaza koji, s jedne strane, pružaju sigurnu osnovu za pred­viđanje i koji, s druge strane, pomažu u stvaranju siste­matske nauke) — ali jezik empirijske nauke podešen je za izražavanje istine, a ne za izražavanje značaja svojih iskaza. Lirska poezija ima sintaksu i služi se te rminima koji označavaju stvari, ali i sintaksa i termini su tako upotrebljeni da ono što nastaje za čitaoca jesu vrednosti i procene. Maksime primenjenih umetnost i počivaju na istinitim stavovima koji su od značaja za ispunjavanje određenih ciljeva ("da bi postigao x čini tako i t ako" ) ; slično tome i moralni sudovi mogu imati empiri jsku kom­ponentu, ali, osim toga, pretpostavljaju poželjnost dostiza­nja izvesnog cilja i teže da kontrolišu ponašanje ("Vi t reba da vakcinišete vaše dete", t j . , "Polazeći od toga da je zdravlje opšteprihvaćeni cilj, vakcinisanje je u sada­šnjoj prilici najsigurniji način da se taj cilj ostvari, te se prema tome vakcinišite"). *

Semjotika pruža osnovu za razumevanje glavnih ob­lika l judske aktivnosti i njihove uzajamne veze, pošto se sve te aktivnosti i veze odražavaju u znacima koji posre­duju aktivnosti . Takvo razumevanje predstavl ja efektivnu pomoć u uklanjanju zbrke između različitih funkcija koje znaci vrše. Kao š to je Gete rekao, "Mi se ne možemo stvarno svađati ni sa jednim oblikom predstavl janja" —r pod uslovom, naravno, da se oblik predstavljanja ne iz­daje za ono što nije. Pružajući takvo razumevanje, sem­jot ika obećava da izvrši jedan od zadataka koji su tradi­cionalno nazvani filozofskim. Filozofija je često grešila mešajući u svom sopstvenom jeziku različite funkcije

70

koje znaci obavljaju. Ali s tara je tradicija da filozofija t reba da teži da pruži uvid u karakterist ične oblike ljud­ske aktivnosti i da teži najopšti jem i naj sistematičnij em mogućem saznanju. Ova se tradicija javlja u modernom obliku u identifikaciji filozofije sa teorijom o znacima i ujedinjenjem nauke, to jest, sa opštijim i sistematičnijim vidovima čiste i deskriptivne semjotike.

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA

Ajdukiewicz, K. »Sprache und Sinn,« Erkenntnis, Vol. IV (1934). Benjamin, A. C. The Logical Structure of Science, glave vii, viii

i ix. London, 1936. Carnap, R. Philosophy and Logical Syntax. London, 1935.

„ Logical Syntax of Language. Vienna, 1934; London, 1937. „ »Testability and Meaning«, Philosophy of Science.

Vol. I I I (1936); ibid., Vol IV (1937). Cassirer, E. Die Philosophie der symbolischen Formen. 3 toma.

Berlin, 1923 ff. Eaton, R. M. Symbolism and Truth. Cambridge, Mass., 1925. Gätschenberger, R. Zeichen. Stuttgart, 1932. Husserl, E. Logische Untersuchungen, Vol. II, Deo I. 4. izd. Halle,

1928. Kokoszynska, M. »Ueber den absoluten Wahrheitsbegriff und einige

andere semantische Begriffe«, Erkenntnis, Vol. VI (1936). Mead, G. H. Mind, Seif, and Society. Chicago, 1934

„ The Philosophy of the Act. Chicago, 1938. Morris, C. W. Logical Positivism, Pragmatism, and Scientific

Empiricism. Paris, 1937. Ogden, C. K. i Richards, I. A. The Meaning of 'Meaning'. London,

1923. Peirce, C. S. Collected Papers, nar. Vol. I I . Cambridge, Mass.,

1931ff. Reichenbach, H. Expérience and Prédiction, gl. I i II . Chicago, 1938. Schlick, M. Gesammelte Aufsätze, 1926—1936. Vienna, 1938. Tarski, A. »Grundlegung der wissenschaftlichen Semantik«, Actes

du congrès international de phil. scientifique. Paris, 1936. „ »Der Wahrheitsbegriff in den formalisierten Sprachen«,

Studia philosophica, Vol. I (1935). Wittgenstein, L. Tractatus logico-philosophicus. London, 1922.

S A D R Ž A J

Milan Damnjanović: Značaj Morisovog zasnivanja semjotike V

OSNOVE TEORIJE O ZNACIMA

I. Uvod 1. Semjotika i nauka — — — — — — — — 17

II. Semjoza i semjotika 2. Priroda znaka — — — — — — — — — 19 3. Dimenzije i nivoi semjoze — — — - — — 22 4. Jezik — — — — — — — — — — — 25

III . Sintaktika 5. Formalna koncepcija jezika — — — — — 28 6. Lingvistička struktura — — — — — — — 31

IV. Semantika 7. Semantička dimenzija semjoze — — — — 36 8. Lingvističke i nelingvističke strukture — — — 41

V. Pragmatika 9. Pragmatička dimenzija semjoze — — — — 44

10. Individualni i društveni činioci u semjozi — — 48 11. Pragmatička upotreba i zloupotreba znakova — 52

VI. Jedinstvo semjotike 12. Značenje (meaning) — — — — — — — 56 13. Univerzalije i univerzalnost — — — — — 61 14. Uzajamni odnos semjotičkih nauka — — — 64

VII. Problemi i primene 15. Ujedinjenje semjotičkih nauka — — — — 66 16. Semjotika kao organon nauka — — — — — 68 17. Humanističke implikacije semjotike — — — 69

Odabrana bibliografija — — — — — — — — — 71