ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (1) Teror sile mraka 19. septembar 2002

Piše ðorñe Jevtić

SAVREMENI albanski ekstremizam i terorizam, kao njegov najizoštreniji oblik, imaju svoju genezu u

podužoj istoriji albanskog naroda. Ne ulazeći u istorijat albanskog ekstremističkog i banditsko-

terorističkog delovanja u feljtonu se obrañuju njegovi iskazi u poslednjoj deceniji 20. veka, definisani u

imenu **Oslobodilačka vojska Kosova** i drugim oblicima albanskog paravojnog organizovanja, kao

jednom od segmenata aktivnosti separatističkog pokreta koje su dovela do srpsko albanskog rata,

NATO bombardovanja Srbije i uvoñenja meñunarodnog protektorata u Pokrajini.

Autor feljtona je istaknuti kosovski novinar i publicista ðorñe Jevtić. Feljton je izvod iz rukopisa njegove

druge knjige **Rat za Kosovo i Metohiju**.

SNOVI O VELIKOJ ALBANIJI

PROGON, etničko čišćenje, albanizacija i razni oblici nasilništva i ubistava su u kontinuitetu

karakterisali albanski kačažki-balistički i sada teroristički pokret. Kada nisu mogli javno, albanski

ekstremisti su delovali iz ilegale i po pravilu uvek bili u dosluhu sa političkim barjaktarima.

Savremeni albanski ekstremizam i terorizam kao njegov najizoštreniji oblik pojavio se uporedo sa

težnjom toga naroda za autonomijom i osloboñenjem od viševekovne turske okupacije. Ako se ne

računaju razni oblici nasilništva i varvarstava pojedinaca i albanskog bašibozluka, koje je turska vlast

upotrebljivala u progonu i islamizaciji hrišćanskog stanovništva u staroj Srbji, albanski antisrpski

ekstremizam se širio uporedo sa velikoalbanskom idejom za ujedinjenje svih područja u kojima u

većini žive Albanci. Kao i u minulih gotovo vek i po, ta ideja i danas podrazumeva cepanje delova

teritorija država susednih Albaniji u kojima je ostalo albansko stanovništvo, njihovo širenje raznim, a

pre svega nasilnim, sredstvima progona drugog, nealbanskog stanovništva ili njegovom albanizacijom.

Banditske voñe kao nacionalni junaci

U NACIONALNO i politički nedovoljno akrtikulisanoj albanskoj populaciji pojedinci, bašibozlučke i

banditske grupe, koje su bile nosioci hajdučije prema turskoj a potom i srpskoj vlasti, nekritički su

prihvatane i romantičarski veličane kao nacionalni junaci. One su često izjednačavane sa logičnom

željom za nacionalno i socijalno osloboñenje. Politička nezrelost i nedostatak državotvorne svesti da

se emancipatorska nacionalna težnja izdiferencira realno i adekvanto okolnostima i prilikama,

povremeno je te težnje pretvarala u haotične pobune dela albanske populacije, u kojima su te

ekstremističke voñe i grupe preuzimale **barjak slobode**.

NJihovo osnovno oružje bilo je širenje nasilja i mržnje prema drugim balkanskim narodima u

okruženju, kao glavnim krivcima sopstvene neslobode i nejedinstva. Takve grupe su albansku

unisonost i političku unificiranost nastojale da grade takoñe nasilnim sredstivma: širenjem straha,

osvetništvom, ubistvima i likvidacijama neistomišljenika unutar albanskog bića. Politički nosioci

albanskih težnji, i sami iznikli iz takvog miljea, nisu mogli da se izdignu izvan njega i da nacionalne

težnje saobraze političkim sredstvima, a voñe nasilništva i osvetništva žigošu i eliminišu. Umesto toga,

koketirali su sa ekstremističkim barjaktarima, što je za posledicu imalo čestu pojavu ekstremističkih i

terorističko-gerilskih oblika organizovanja i ponašanja.

UGUŠENA POBUNA 1945.

TAKO su kačački i balistički pokret, prvi s kraja 19. i početkom 20. veka, a drugi sredinom tog stoleća,

dobili u separatističkoj težnji, s jedne, i u svenacionalnim aspiracijama, s druge strane, iskrivljeno

romantičarsku i nekritičku glorifikaciju oružanih formacija za ostvarivanje ciljeva revandikacije. Na toj

kačačko-balističkoj podlozi, koja je kod drugih naroda u okruženju imala izuzetno negativnu

neprijateljsku konotaciju, s obzirom na njenu banditsko-terorističku i rasističku provenijenciju, grañena

je najnovija albanska pobuna s kraja 20. veka.

Upravo zbog njenih nosilaca, načina na koji je nametana i sredstava kojima se služila, ta pobuna ni

ovoga puta nije imala svenarodni karakter i zahvatila je samo deo albanske populacije na Kosovu i

Metohiji. Ta populacija je, shodno svom mentalitetu, i ovoga puta čekala ishod i pomoć sa strane,

slično kao i u ranijim vremenima balkanskih preokreta i mešanja interesa velikih sila.

Ugušena vojnom upravom, oružana albanska pobuna krajem 1944. i početkom 1945. godine nastavila

je da se sve vreme posle osloboñenja iskazuje kroz ostatke balističkog pokreta, koji je za vreme

drugog svetskog rata bio kvislinška fašistička formacija. Forme delovanja bile su i političke i oružane,

odnosno terorističke a njihovi nosioci su, ne mogavši da deluju iznutra, uglavnom to činili iz podzemlja

emigracije. Izlazeći povremeno na scenu i delujući, uz pomoć manjeg dela već formiranog

intelektualnog i studentskog sloja, koji je stvoren upravo zahvaljujući izdašnoj pomoći Srbije i njenih

institucija, separatističke ekstremističke grupe su, posebno masovnim demonstracijama 1968. i 1981.

godine, pokušale da svojoj ideji daju politički tok. Kada u tome nisu uspeli, a s obzirom na ispoljeni

vandalizam u demonstracijama, ponovo su pobegli u ilegalu i iz nje delovali ponovo ekstremističkim,

pa i terorističkim metodama.

METODE **CRVENOG FRONTA**

TE grupacije su svoju političku filozofiju temeljile na staljinističkoj osnovi režima Envera Hodže, čiji su

simboli bili srp i čekić, knjiga i puška u rukama. Same su sebe nazivale marksističko lenjinističkim.

Meñu njima najpozantija je bila ilegalna organizacija **Crveni front**. Te grupacije su držale kružoke,

pisale proglase i traktate sa pozivima na oružani ustanak, rasturale propagandni materijal u kojem su

širile ideju separatizma na Kosovu i u drugim delovima Jugoslavije gde žive Albanci.

Na Kosovu i Metohiji su se naročito od 1981. godine dogodila brojna nacionalistička nedela koja su se

graničila sa terorizmom, a koje su izvodile ili inspirisale ilegalne grupacije, kasnije pretočene u

terorističke organizacije. NJeni članovi su u većini već imali zatvorsko iskustvo za takva delovanja.

Krajem 1989. godine, više tih grupa ujedinilo se u takozvani Narodni pokret Kosova (NPK), koji se

zalagao za svenacionalno ujedinjenje Albanaca u jednu državu. Jednu od grupa u toj organizaciji činili

su Adem Jašari, Iljaz Kodra, Jakup Nura, Sahit Jašari, Hašim Tači, Sami LJuštaku, Fadilj Kodra i drugi.

Ta grupa će činiti osnov budućih terorističkih grupacija i organizacija. NJeni članovi bili su uključeni u

animiranje i predvoñenje albanskih demonstracija 1981. godine, ali i onih povodom ustavnih promena

u Srbiji i pokrajinama 1989. godine. Neki od njih su još tada vršili napade na srpske snage bezbednosti

i na srpsko stanovništvo. Prema zvaničnim podacima MUP Srbije, samo u toku 1991. godine dogodila

su se 119 napada na službena lica, od čega 23 oružana.

Nastavlja se

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (2) Špegelj traži - pobunu! 20. septembar 2002

KAKO se situacija na severozapadnim predelima prethodne SFRJ zaoštravala i sve više mirisalo na

rat i sukob koji će dovesti do njenog raspada, albanske organizacije su procenjivale da je došlo i

njihovo vreme i da i Albanci treba da počnu vojne i oružane pripreme za secesiju Kosova i Metohije.

Samo eliminisanje Albanaca iz svih institucija, ustanova i škola i njihovo dovoñenje u podreñen položaj

što je delo političkih i intelektualnih krugova i voña, dobro je došlo ekstremističkim grupama u okviru

NPK koja je odlučila da krene u vojno organizovanje Albanaca.

Istovremeno, sve albanske političke grupacije na Kosovu i Metohiji i sva albanska vrhuška posebno se

propagandno okomila na ondašnju Jugoslovensku narodnu armiju, kao jedinu kohezionu snagu,

pridružujući se tako slovenačkim i hrvatskim secesionistima. Tražili su da se vojnici albanske

nacionalnosti u JNA ne uključuju u oružane sukobe i u rat protiv Slovenije i Hrvatske. Pozivali su ih da

dezertiraju i da izbegavaju odziv za služenje vojnog roka u JNA. Time su, zapravo, sve albanske

političke grupacije stvarale političko-psihološku podlogu za pojavu ekstremizma i ohrabrivanje onih koji

su smatrali da se inače jedinstveni albanski ciljevi mogu ostvariti jedino oružanim putem.

HAPŠENJE JAŠARIJEVE GRUPE

POSEBNO su ondašnji hrvatski zvaničnici, koji su organizovali pobunu protiv SFRJ, želeli da se

kosovski Albanci podignu protiv Srbije i otvore takozvani južni front, šaljući im javne pozive da to učine.

U nastojanju da i Albance uvuče u rat protiv ostatka Jugoslavije, najviše je bio zainteresovan hrvatski

ministar odbrane Martin Špegelj.

Sa njim i ministrom za unutrašnje poslove Hrvatske Josipom Boljkovcem, u proleće 1991. godine,

razgovarala je delegacija kosovskih Albanaca koju je predvodio Ibrahim Rugova. U toku čak 15-

dnevnog boravka u Hrvatskoj albanska delegacija je tražila pomoć od predstavnika Slovenije i

Hrvatske za rešavanje problema na Kosovu. Špegelj je govorio da bi u slučaju rata u Hrvatskoj i BiH

**za Srbiju bilo katastrofalno da se organizuje još jedan front na Kosovu**. Zato je, kako je otvoreno

rekao u razgovoru sa kosovskom albanskom delegacijom, za njega **od značaja da se organizuje

pobuna na Kosovu**.

Neki bivši albanski oficiri, koji su iz JNA oterani zbog organizovanog separatističkog delovanja, meñu

njima Naim Maljoku, na primer, zdušno su želeli da se na hrvatskoj strani uključe u taj rat, ali ne da bi

se istinski borili već više da bi se **vežbali** za budući rat na Kosovu.

Upravo u to vreme i u tim okolnostima nagoveštaja raspada SFRJ kretale su u Albaniju prve grupe

ekstremnih Albanaca sa Kosova da bi se pripremile za eventualno ratno rešenje, bolje reći, za

terorizam kao efikasno sredstvo zastrašivanja, ubijanja, iseljavanja Srba i za unošenje nemira kod

svih.

Jedna od prvih takvih grupa bila je ona iz Drenice, bolje reći iz sela Donjeg Prekaza i Kodre, koja 3.

novembra 1991. godine odlazi u Albaniju na obuku, s namerom da stvori buduću albansku vojsku na

Kosovu. U toj grupi bili su Adem Jašari, Sahit Jašari i Murat Jašari, Iljaz Kodra i Fadilj Kodra. Dakle, tri

brata iz porodice Jašari iz Donjeg Prekaza i dvojica Kodra iz susednog sela Kodra. Prema srpskim

izvorima, Adem Jašari je diverzantsko terorističku obuku u Albaniji završio krajem 1990, a početkom

1991. godine ušao na Kosovo sa činom majora armije Albanije.

Posle jednomesečne obuke u Albaniji, Jašarijeva grupa ilegalno se, kako je i otišla, vratila u Drenicu i

započela naoružavanje. Državna bezbednost Srbije pratila je aktivnost ove grupe i organizovala njeno

hapšenje 30. decembra 91. godine. Nažalost, u tome nije uspela. Jašarijeva grupa je pružila otpor i

uspela da pobegne. Albanski izvori kasnije su ocenjivali da je taj prvi sukob sa srpskom policijom dobio

veliki odjek u okolnostima kada su Albanci bili sve nezadovoljniji statusom i propagandno pumpani za

pružanje otpora. Doduše, tad još takozvanog nenasilnog, ali je on svakako posejao prve klice potonjih,

sve češćih oružanih obračuna.

ILEGALNA SKUPŠTINA NPK

POSLE tog prvog **okršaja** Jašarijeva grupa je prešla u ilegalu i iz nje krenula u terorističke napade.

Sada albanska štampa na Kosovu otvoreno piše da je Adem Jašari predvodio mnoge akcije napada

na srpsku policiju. Početkom 1990. protiv Jašarija podneto je čak šest krivičnih prijava zbog napada na

organe reda.

Jašari se 1992. godine ponovo obreo u Albaniji radi nabavke oružja, mada, kako navode albanski

izvori, tada **nije naišao na razumevanje** ondašnje zvanične Tirane. Bez obzira na tu tvrdnju, kasnije

će se videti da su i civilne i vojne službe u Albaniji pružale zdušnu podršku albanskom terorizmu na

Kosovu i Metohiji.

Budući da ih je srpska policija otkrivala efikasno, ne mogavši na Kosovu, te grupe su delovale

uglavnom u inostranstvu. Ipak, na Kosovu je ilegalno odražna skupština ekstremne organizacije

Narodni pokret Kosova, na kojoj je dogovoreno da se radikalizam pojača.

Grupacija NPK bila je zapravo jedna od motornih snaga potonjeg terorizam. Više potonjih voña grupa

potvrñivalo je da su imali veze sa NPK. Meñu njima Hašim Tači i grupa kojoj je pripadao. I Ramuš

Haradinaj ističe da su pri toj organizaciji postojale posebne grupe za naoružavanje, za izradu planova

delovanja i da je u jednoj od njih kreirano i ime i amblem buduće OVK. Pored nje, jedan od glavnih

baza za potonje terorističke grupe i **albanske borce** bili su **Nacionalni pokret za osloboñenje

Kosova (NPOK), koji je po brojnosti bio najjači, **Nacionalni front za osloboñenje Kosova** i još neke.

NA STRANI HRVATA

OD 1991. godine, Albanci se više nisu odazivali na pozive niti služili vojni vrh, ali se jedan broj

organizovao i dobrovoljno borio protiv JNA u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, na strani

Hrvata i Muslimana. Prema nekim podacima, oko 5.000 Albanaca učestvovalo je na strani hrvatskih i

muslimanskih formacija. Albanski izvori taj broj uamnjuju na oko 3.000, ali navode konkretne primere

tog angažovanja. Neki su od njih tamo postali visoki oficiri i komandanti hrvatske vojske, poput

generala Rahima Ademija i pukovnika Agima Čekua. Meñu dobrovoljcima na hrvatskoj strani kasnije

meñu prvim rukovodiocima OVK bili su Fehmi Ladrovci, bivši oficiri Bisljim Zurapi i Haljilj Bicaj...

NASTAVLJA SE

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (3) Dve grupe OVK 21. septembar 2002

PIŠE: ðorñe Jevtić

VEĆ u toku 1991. a posebo u 1992. godini sve je više grupa odlazilo na obuku u Albaniju. Te godine

policija je uhapsila grupu od osam Albanaca koji su, posle obuke u mestu Sureli kod Tirane, preneli na

Kosovo 74 automatske puške sa 14.000 metaka i veću količinu vojne opreme. Pred sud je izvedena i

šestočlana grupa koja je 1992/93. godine više meseci obučavana u centru za obuku kosovskih

Albanaca LJabinot Fus, kod Elbasana. Kako se na sudu tvrdilo, obučavali su ih oficiri vojske Albanije i

u uniformi albanske armije.

Uvežbavani su u rukovanju svim vrstama oružja, sredstvima za diverzije, pa čak i tenkovima.

Terorizam se, ipak, jasnije počeo organizovano da ocrtava u 93. godine, posebno u maju te godine.

Bio je to rezultat dogovora Jašarijevih istomišljenika da se krene u radikalizaciju i oružane napade.

Naime, 5. aprila 1993. godine u kući Adema Jašarija održan je **značajan susret**. Pored Jašarijeve

grupe sastanku su prisustvovali i politički predstavnici, mada albanski izvori ne navode koji. Odlučeno

je da se formira **vojna formacija** i da njeno ime bude **Vojska Kosova**. Za komadanta je izabran

Adem Jašari. Glavni cilj te buduće **vojske** bio je napad na srpske snage bezbednosti, posebno na

policiju, **sinhronizovanim i koordiniranim akcijama**. Mnoge od tih akcija je lično predvodio i u njima

učestvovao sam Jašari.

VELIKA BEŽANIJA

BUDUĆU OVK u početku su činile dve grupe: Drenićka i Lapska. Prva je izvodila akcije na teritoriji

Mitrovice, Srbice, Glogovca, Kline i Mališeva. Dok je Jašari bio u ilegali, jedan od voña bio je Redžep

Selimi, kasnije jedan od **komandanata OVK**, a potom i Kosovskog zaštitnog korpusa. U toj grupi bili

su Azem Sulja, Hašim Tači, Sokolj Bašota, koji su počeli da se nameću kao njeni rukovodioci. Lapska

grupa je akcije izvodila u Prištini, Podujevu, Peći i dečanskoj opštini. NJen voña bio je Zahir Pajahiti

koga je policija likvidirala 1996. blizu Vučitrna. U prve **aktiviste** albanskog ekstremističkog jezgra

spadaju i Fehmi Ladrovci, DŽavit Haziri, Ibrahim Keljmendij, Fadilj Lepaja...

Za razliku od drugih grupa koje su razbijene, Jašarijeva grupa, prema naknadnim navodima albanske

štampe, nije se rasipala i nije razbijena sve do 1996/97. godine.

Te 93. godine raskrinkana je i grupa Avnija Klinakua, jednog od osnivača NPOK. Tada je uhapšeno 17

članova, ali je Klinaku pobegao u inostranstvo. U toj godini osnovana je i grupa u kojoj su bili kasnije

okoreli teroristi Besim Rama, Avni Nura i Idriz Aslani. Ona je akcije izvodila na području Glogovca,

Vučitrna i Mitrovice, izvršila više napada na miliciju, ubila tri policajca i jednog civila, a sedmoro ranila.

Ova grupa bila je dobro uvežbana i spremna na sve.

Krajem 93. godine policija je otkrila i u prištinskom Okružnom sudu organizovan proces u vrhu

paravojne organizacije takozvanom ministarstvu odbrane Kosova. Na čelu tog **ministarsta** bio je

Hajzer Hajzeraj, ražalovani rukovodilac civilne zaštite pri Pokrajinskom štabu teritorijalne odbrane. U

grupi je bilo i nekoliko bivših oficira JNA koji su radili u tom resoru, a koji će kasnije biti neki od

**komandanata OVK**. Ta organizacija imala je definisanu potpuno vojnu strukturu i trebalo je da

rukovodi **vojskom** od 40.000 vojnika. Putevi naloga za stvaranje te paravojske vodili su ka vrhu

Rugovinog DSK. Instrukcije je davao Rugovin zamenik Anton Koljaj koji je, čim je čuo za hapšenja,

pobegao iz zemlje.

OBUKA U ALBANIJI

SLEDEĆE, 94. godine otkrivena je još jedna nova grupa iz koje se zapravo otcepio NPOK. U njoj su

bili sve sami bivši robijaši koji su zbog neprijateljskog delovanja osuñivani tokom 80-ih godina i odmah

nakon puštanja na slobodu krenuli u radikalne akcije i pripremu za oružani ustanak. Kod te grupe

pronañeno je 21 automat, pet mitraljeza, snajper, velika količina eksploziva i drugog naoružanja, čak i

pancir- košulje.

Nešto kasnije otkriveno je i **ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova**. Uhapšeno je oko 200 lica.

NJegovi čelnici su, kao po pravilu, pobegli. Optužnica je podignuta protiv više od 70, a osuñena su 62

lica.

Uporedo sa onim što se pokušavalo na Kosovu, albanski ekstremisti su i u inostranstvu nastojali da se

organizuju i da se pripremaju za borbu. Još 1992. godine samoproklamovani premijer Bujar Bukoši

osnovao je od bivših oficira grupu **za vojnu problematiku i bezbednost**, kasnije preimenovanu u

**ministarstvo odbrane Kosova** na čijem je čelu bio pukovnik Ahmet Krasnići. Tada su počele i prve

obuke albanskih emigranata u Nemačkoj.

Ovi primeri, a i mnogobrojne tvrdnje u samoj albanskoj štampi u vreme i posle ratnih sukoba, pokazuju

da su grupe organizovano odlazite u Albaniju na vojnu obuku, gde su ih prihvatali predstavnici

kosovskih Albanaca, meñu njima i predstavnici Rugovinog **diplomatskog predstavništva republike

Kosovo** u Tirani i i ilegalne kosovske vlade. Ovladavši izvesnim vojničkim znanjem, oni su se potom

vraćali na Kosovo i pod nazivom nekakve **Vojske Kosova** ili **Oslobodilačke vojske Kosova**

kretali u klasični terorizam.

FONDOVI ZA FINASNIRANJE TERORIZMA

DECEMBRA 93. godine osnovan je i fond **Domovina zove**, organizacija za prikupljanje novaca

namenjenog nabavci oružja i opreme za **Vojsku Kosova**. Fond je registrovan u Nemačkoj, u okviru

albanske demokratske zajednice. Meñu osnivačima fonda bili su mahom ljudi koji su bili čelnici NPK i

voñe potonje OVK. Fond **Domovina zove** imao je ekspoziture u 12 zemalja Evrope i Amerike.

Devize koje je on sakupljao išle su delom za obuku, opremu, naoružanje i strane plaćenike, a delom

za propagandu i potkupljivanje lobista i uticajnih grupa u vladajućim krugovima Zapada. To su priznale

i zapadne vlade, pa su, mada kasno, tek sredinom 1998. godine, donele odluku o zabrani tog fonda.

Neki analitičari su procenjivali da Albanci putem ovog fonda, dobrovoljnih priloga, **poreza** koje im

su im nametnuli Rugova i Bukošijeva **vlada** i zaradom od preprodaje droga godišnje na Kosovo

prebace od 150 do 400 miliona dolara. Ta brojka bi mogla biti mnogo veća ako se poñe od računice da

je u svetu radilo više od 300.0000 kosovskih Albanaca i da su im bili odreñeni minimalni iznosi za

svaku zemlju ponaosob, koji su se kretali po od 500 do 1.000 evra za pojedince, a za vlasnike firmi po

3.000 švajcarskih franaka.

Nastavlja se

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (4) Zločin pripisan Srbima 22. septembar 2002

Piše: ðorñe Jevtić

ALBANSKI teroristi naoružavaju se svm vrstama oružja: pištoljima, ručnim bombama, eksplozivnim

napravama, tromblonskim minama. Posedovali su šeme svih policijskih i vojnih objekata, a počeli da

se javljaju i sa saopštenjima u kojima su preuzimali odgovornost za odreñena ubistva i diverzantske

akcije.

Dvojica od već pomenutih terorista, Selimi i Pajaziti izvršili su atentat na tadašnjeg rektora Prištinskog

univerziteta prof. dr Radivoja Papovića, podmetnuvši 16. januara 1997. godine eksplozivnu napravu sa

daljinskim upravljačem ispod njegovog automobila u izuzetno prometnom delu Prištine.

Hasanijeva i Selimijeva grupa izvela je 31. avgusta 1996. godine napad na Stanicu milicije u Klinčini

kod Peći. Sa dvojicom oficira albanske armije bombama su u kafani **Čakor** u Dečanima usmrtili

trojicu Srba, a jednog ranili. Obe pomenute grupe su izvele napad na izbegličko naselje u Juniku kod

Dečana i u selu Babaloć, gde je takoñe počela izgradnja naselja za srpske izbeglice iz Albanije, na

stanicu policije u Rzniću kod Dečana i izveli mnogobrojne druge terorističke akcije širom Kosova i

Metohije.

PRESUDE U ODSUSTVU

OD 1992. do 1997. godine ove i druge grupe ubile su više od 30 ljudi, a pedesetak teže i lakše ranili.

Na meti su bili najpre srpski policajci i Albanci koji su radili u MUP-u Srbije ili u drugim državnim

organima i smatrani za lojalne grañane, sa srpske, odnosno za izdajice, sa albanske strane. Najpre su

im postavljali zasede u stilu svojih predaka kačaka i balista, a kako je vreme odmicalo, počeli su da se

koriste najeklatantnijim oblicima savremenog terorizma.

Glavni nosioci terorizma iz Jašarijeve grupe osuñeni su 1997. godine na višegodišnje kazne zatvora.

Na suñenju u Okružnom sudu u Prištini na po 20 godina zatvora osuñeni su Adem Jašari, Iljaz Kodra,

Sahit Jašari, Fadilj Kodra, Jakup Nura, Zenun Kodra i Redžep Selimi. Na tom suñenju na 10 godina

osuñen je i Hašim Tači, zvani **Zmija**. Ali, niko od njih nije bio uhvaćen već im se sudilo u odsustvu,

tako da je čelo grupe koja je sebe nazvala **OVK**, odnosno činila njeno jezgro, ostala netaknuta i

nastavila ubijanja i kidnapovanja, ali i širenje svojih redova.

Prvu veću sinhronizovanu akciju organizovali su 22. aprila 1996. godine, istovremeno izmeñu 19.30 i

20.30 časova u Peći, Štimlju, Dečanima, na putu Rožaje - Priština kod Kosovske Mitrovice. U ovim

napadima ubijeno je pet osoba, a petoro ranjeno.

Deset dana kasnije oglasila se, prvi put javno, organizacija pod nazivom **Oslobodilačka vojska

Kosova**, koja je preuzela odgovornost za ove i seriju bombaških napada na izbeglička naselja.

Albanski političari i njihove partije i štampa ne samo da nisu hteli da osude te napade za koje navodno

nisu znali ko ih organizuje i izvodi, već su nastojali da to poture srpskoj tajnoj policiji?! Bio je to tek

početak afirmacije opasne, pa i ozbiljne militantno-političke snage, na koju će početi da se oslanjaju

oni koji su je inspirisali.

POLICIJA NA NIŠANU

GODINA 1997. bila je, u stvari, ključna za albanske militariste. U toj godini oni su se ne samo umnožili,

već i započeli javnu prezentaciju i pridobijanje albanskog političkkog mnjenja. U toj godini septembar

je, kao što se može videti iz crne hronike albanskog terorizma, bio mesec preokreta a istovremeni

napad na 12 policijskih stanica označio je početak nove faze koja je nagoveštavala da su teroristi

napraivli jezgro i uvećali broj za prelazak na šire akcije i nasilje.

Bio je to i signal da je albanski separatistiki pokret odlučio da krene u radikalizaciju tzv. kosovskog

pitanja, kako bi skrenuo pažnju meñunarodnoj javnosti na njegovu ozbiljnost i nameru da će, ukoliko

ne počne da se rešava, sledeća faza biti sukobi širih razmera i dalje zaoštravanje stanja na Kosovu i

Metohiji.

Da u kosovskoj zbilji, kao i u svim ranijim prilikama i fazama, ništa nije bilo slučajno, već šire

osmišljeno i sinhronizovano, ukazuje i činjenica da se upravo u to vreme albanske političke grupacije

takoñe krenule sa širokom i oštrom kampanjom nametanja i traženja raznih političkih zahteva. Meñu

njima naročito je u oštrini i radikalizaciji počela da se izdvja tzv. Unija albanskih studenata, koja je za 1.

oktobar najavila demonstracije radi **oslobañanja Univerziteta od srpske okupacije**

Sve indicije upućuju na zaključak da su te demonstracije bile inspirisane i dogovorene uz sugestiju

nekoga sa strane. To će se videti tokom kasnijih dogañaja, kao što tada nije bilo slučajno da su

demonstracije zakazane za 1. oktobar, dan kada počinje akademska godina, ali i u vreme izmeñu

prvog i drugog kruga opštih izbora u Srbiji.

BRIŽNA MISIJA

AKCIJA je bombasto i ozbiljno najavljivana, njeni organizatori su pozvali sve meñunarodne

organizacije i asocijacije da doñu u Prištinu i prate ta zbivanja. U nekim zapadnim krugovima najava

demonstracija je još ozbiljnije shvaćena, pa su se u Prištini obreli brojni diplomatski predstavnici,

članovi nevladinih organizacija i strani novinari. Meñu njima i visoka, združena delegacija SAD, EU i

predstavnika ambasada drugih evropskih zemalja u SRJ. Delegaciju je predvodio šef američke misije

u Beogradu Ričard Majls.

Neobičan sastav te misije pokazivao je - kako je novinarima objasnio Majls - oprez, brigu i ozbiljnost

kojom njihove vlade pristupaju situaciji na Kosovu, posebno povodom najavljenih demonstracija.

Američki predstavnik je saopštio kako meñunarodni predstavnici **priznaju pravo naroda da mirno

protestuje, da se okuplja mirno i da izrazi svoje mišljenje vlastima**.

Jedna od poruka te misije bila je da mora oživeti sprovoñenje sproazuma o stabilizaciji školstva na

albanskom jeziku, koji su potpisali Milošević i Rugova i sugestija Albancima da izbegnu nasilje. Jedino

što nije odgovaralo meñunarodnim predstavnicima je vreme u kojem će se demonstracije održati, a to

je bilo vreme izbora u Srbiji, jer se procenjivalo da će time Albanci ići naruku Miloševićevoj liniji i

srpskim nacionalistima.

Ono što su javno imali da kažu meñunarodni predstavnici Albancima, svelo se na uopštene

diplomatske, bezuticajne formulacije, koje su više ohrabrile voñe demonstracija nego što su uticale da

odustanu od namere da ih organizuju. Bilo je to 29. septembra, dva dana pre demonstracija.

(Nastavlja se)

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (5) Metohija pod blokadom 23. septembar 2002

Piše: ðorñe Jevtić

TOG 1. oktobra Albanci su organizovali demonstracije širom Kosova i Metohije - u Prištini, Mitrovici,

Prizrenu, Gnjilanu, Peći i drugim većim opštinskim mestima. Policija je nakon datog vremena od jedan

sat i nastojanja demonstranata da silom prodru u centre tih gradova, primenom sile rasturila

demonstracije.

Brižljivo pripremane, detaljno razrañene sa snažnim marketinškim i medijskim efektom, albanske

**studetnske** demonstracije, iako nisu izvedene do kraja, uveliko su postigle željeni cilj. Animirale su

šire slojeve albanske populacije, iskazale radikalizam i upornost organizatora, snažno medijski

popularisane u svetu i u njegovoj zapadnoj hemisferi dobile podršku unoseći konfuziju i nezadovoljstvo

kod neobaveštenih o tome kako srpska vlast brani Albancima školovanje, te osnovne obaveze svake

države. Nastojanja vlasti da objasni o čemu se radi nisu **pila vodu**.

RITUAL NA SAHRANI

I DOK su studenti po kosovskim gradovima demonstracijama dizali tenziju, voñe terorističko-

pobunjeničke opcije odlučile su da krajem novembra krenu u oštrije oružane akcije i sukobe. Nakon

sukoba policije sa teroristima kod metohijskog sela Vojnik u pokušaju da uhvate poznatog teroristu

Abedina Redžu zvanog Sandokan, grupa terorista predvoñena Ademom Jašarijem je u selu Novo

Rezale napala kolonu srpske policije.

Albanska strana ocenjuje da je to bila **prva bitka u kojoj je OVK odnela pobedu, što je veoma

pozitivno odjeknulo u albanskoj javnosti**. Onda su stratezi pobune odlučili da se OVK, koja je do tada

bila u strogoj ilegali, javno pojavi i predstavi svetu. Desilo se to 28. novembra 1997. godine, na dan

svealbanskog nacionalnog praznika - Dana zastave i Dana državnosti Albanije. Kao povod uzeta je

sahrana jednog njihovog člana, učitelja Halita Gecija u selu Lauša, koga su dva dana pre toga u

obračunu ubili srpski policajci.

Ta prezentacija terorizma kao organizovane **oslobodilačke vojske** kosovskih Albanaca bila je dobro

organizovana i pripremljena kako bi izazvala pun efekat u meñunarodnoj javnosti. Kraj groba teroriste,

pored kovčega prekrivenog albanskom zastavom, pred TV kamerama i fotoaparatima, stajala su tri

albanska mladića obučena u maskirne uniforme sa oznakom UČK na levoj ruci. Preko grudi su držali

automatske puške u strogoj vojničkoj pozi odavanja počasti stradalom **saborcu**. Slika je obišla svet.

Bio je to početak osmišljenog i medijski dobro razrañenog predstavljanja albanskog terorizma kao

gerilske i pobunjeničke vojske koja će jednoga dana Albancima na Kosovu doneti **slobodu** i državu

otcepljenu od Srbije.

Time je i javno inaugurisan novi radikalistički blok unutar albanske populacije, naspram onog

**umerenog i mirotvorenog** kojeg je predstavljao Rugova. Taj blok se u političkom pogledu vezivao

za Adema Demaćija, Redžepa Ćosju i, posebno za **studentsko** voñstvo koji će se ubrzo pokazati

kao političko krilo tzv. gerile. Ta grupacija se nametnula kao politička pesnica oštrog krila albanskog

separatističkog pokreta koja je pod obrazloženjem **oslobañanja**, odnosno nasilnog preuzimanja

univerzitetskih prostorija, sve više preuzimala barjak političkog promotera terorističke **vojske**, čiji će

predstavnici i zvanično postati nešto kasnije.

ŠTAP I PRUTIĆ

I POVRŠNE analize pokazivale su da u albanskom pokretu postoje tri krila koja su bila samo rukavci

jedinstvenog mozga koji je osmišljavao i dirigovao ukupnim antisrpskim ponašanjima sa jedinstvenim

ciljem - otcepljenje južne srpske pokrajine, proglašavanje **nezavisne države Kosovo** sa krajnjom

namerom da se ona u budućnosti pripoji jedinstvenoj albanskoj državi sa svim **albanskim

teritorijama**.

Jedan rukavac tog delovanja, na čijem je čelu bio Rugova, koncentrisao se na verbalno

propagandističko nametanje jedinstvene opcije, potkrepljeno ilegalnim i prvenstveno medijski

organizovanim referendumima, izborima paralelne **vlasti** i simulacijom nekakvih organa te

paradržave, na bojkotovanje izbora, razgovora i svega što dolazi iz Srbije i SRJ. Drugi, Ćosjin i

Demaćijev i **studentski** je, nezadovoljan učinkom prvog, krenuo u radikalizaciju i stvaranje nukleusa

za oružane sukobe i borbu kako bi se meñunarodno političko mnjenje, zaplašeno krvavim ishodima

prethodnih ratova bivše SFRJ, nateralo na dodatne pritiske na srpsku i jugoslovensku stranu.

Tim putevima su oba krila nastavila i u 1998. godini. Teroristički krak je nastavio sa nasiljem i

ubijanjima. Meñunarodni predstavnici, posebno oni iz SAD, su sve to ocenjivali dvostrukim aršinima:

prema Srbiji i SRJ su iskazivali stalne pretnje i najavljivali opasne namere, a prema Albancima bili

uglavnom blagi, dvosmisleni i popustljivi. Američka administracija je, kako je to primetio jedan

analitičar, za Srbe pripremala debeli štap, a za Albance tanki prutić.

Dok je Srbima pretila sankcijama, pripadnicima OVK preporučivala je oprez u onome što rade jer će

se, u suprotnom, naći na crnoj listi terorističkih organizacija. Umesto da se uplaši i upozorenje shvati

ozbiljno, **glavni štab OVK** je nastavio sa podmetanjem bombi i ubistvima i u novim saopštenjima

preuzimao javno odgovornost za te akcije.

VATRA U D. PREKAZU

SA terena sukoba, posebno u Drenici, dolazile su sve dramatičnije vesti. U tom delu Pokrajine

naoružani Albanci počeli su da **osvajaju** najpre lokalne puteve, a potom i one značajnije i da

blokiraju deo po deo Metohije. Onda je u Donjem Prekazu, u noći izmeñu 22. i 23. januara došlo do

puškaranja i sukoba lokalnih Albanaca i policije. Povod je bio sledeći: grupa od sedmoro-osmoro

naoružanih Albanaca je na putu od Srbice ka unutrašnjosti Drenice zaustavljala vozila, legitimisala i

maltretirala putnike.

Tamo se uputila patrola policije. Čim su je ugledali, naoružani Albanci su pripucali i potom povukli u

Donje Prekaze, u kuću Jašarijevih. Meñu njima bila su i dvojica Jašarija, Adem i Hamza, koji su zbog

dugogodišnjeg terorističkog delovanja osuñeni na 20 godina zatvora i protiv njih je raspisana

poternica.

Policija ih je pozvala na predaju, a zabarikadirana grupa odgovorila je rafalnom paljbom. Na policiju je

pucano iz svih kuća. Teroristi su uspeli da se neopaženo izvuku iz sela. Srpski mediji su pisali da je

Adem Jašari tada ranjen i da se stoga negde sakrio. MUP Srbije je saopštio da srpske snage **nisu

bile angažovane ni u kakvom vidu intervencije na tom području**, i vesti o sukobu u Donjem Prekazu

nazvao je **neistinitim i tendencioznim**.

Nastavlja se

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (6) Rat počeo u Drenici 24. septembar 2002

Piše: ðorñe Jeftić

ALBANSKA štampa je pisala: **Jedinice OVK su započele novu fazu delovanja na teritoriji Drenice. U

selu Likošane su se 28. februara 1998. godine sukobili pripadnici OVK i tri srpske patrole. U tom

sukobu ubijena su četiri pripadnika MUP-a Srbije. U znak odmazde srpska specijalna policija izvršila je

masakr u Likošanu i Cirezu nad nedužnim civilima.**

Policijske snage su, u stvari, ponovo krenule da se obračunaju sa Jašarijevom bandom koja je

prethodno ubila dva policajca, a skrivala se u Likošanu. Kada je policija uspela da je najvećim delom

likvidira i spremala za odlazak, dvojica skrivenih terorista u jednom dvorištu, jedan u kućici za psa a

drugi u bunkeru ispod koša, podmuklo su ubili još dva specijalca.

U tom obračunu ubijena su 24 naoružana Albanca a stradali su i neki civili, što je albanska

propaganda iskoristila da odmah nametne priču o ubijanju nevinih ljudi, žena i dece.

VELIKI - PRISTRASNI

DOGAðAJI u Likošanu, potom u Lauši, Turićevcu, Ačarevu i Vojniku, kada je likvidirano osamdesetak

ekstremista, Albanci su iskoristili da maksimalno nametnu mišljenje o pogubnoj srpskoj represiji nad

nedužnim stanovništvom. Fotografisani su ubijeni civili, od toga, prema tvrdnji albanske propagande,

12 dece i 14 žena, sa elementima masakra, njihovi poreñani kovčezi i grobovi, scene kuknjave i

vapaja.

Ti šokantni snimci odaslati su u svet. Situacija na Kosovu se u Americi, Nemačkoj, V. Britaniji,

Francuskoj predstavljala u potpuno iskrivljenom ogledalu. Nekritički se prihvata albanska teza da je

sve počelo na Kosovu krajem osamdesetih godina i da će se tu krug i zatvoriti, poziva da se Jugoslaviji

uvedu sankcije i preporučuje da se izañe Rugovinom zahtevu u susret i UN imenuje visokog

predstavnika za Kosovo.

Takav medijski ambijent horskog nametanja krivice srpskoj strani pratila su onda i zvanična

reagovanja. U Vašingtonu, Londonu, Parizu, Bonu i drugim meñunarodnim centrima odlučivanja su

sve oštrije zahtevali obustavu nasilja, pozivali na dijalog, pretili uglavnom samo Beogradu. Šefovi

diplomatija SAD i Nemačke, Medlin Olbrajt i Klaus Kinkel, su u susretu tih dana zaključili da na

Balkanu može da bukne novi požar koji preti da uvuče i okolne zemlje, pa su stoga i najavili niz mera

kako bi se ta opasnost sprečila.

Olbrajtova je sugerisala da se Albancima da neki oblik samouprave, da oni uspostave obrazovni

sistem na svom jeziku, a SRJ oduzmu podsticajne mere kojim je nagrañena za kooperativnost oko

Bosne. Kinkel je isticao neophodnost jačanja vojnog prisustva UN u Makedoniji i Albaniji, naglašavao

nužnost **preventivne diplomatije**, predlagao sazivanje šireg regionalnog sastanka i neodložnog

posredovanja OEBS-a. Zahtevali su da o Kosovu raspravlja i Savet bezbednosti UN a Olbrajt je

sugerisala da **ono što je dogovoreno u vezi sa suñenjem ratnim zločincima u Hagu bude primenjeno i

na Kosovu**.

LIKVIDACIJA JAŠARIJA

BILA je to, koliko se zna, prva pretnja haškim sudom i za ono što se dogañalo ili će se tek dogañati na

Kosovu i Metohiji. Zbog **prekomerne upotrebe sile** u Likošanu, britanski ministar inostranih poslova

Robin Kuk sazvao je hitan sastanak Kontakt grupe. Američka administracija je prvi put najavila da i

vojno može da interveniše na Kosovu **ako to bude potrebno**.

Policijski štab je, na osnovu preporuke sa **vrha**, doneo odluku da likvidira Jašarijevu grupu.

Specijalne policijske snage su 5. marta (1998.) izjutra opkolile drenićko selo Prekaze, a napravljen je

širi prsten i oko drugih okolnih sela. Napad je počeo u šest sati ujutru. U Jašarijevoj kući bilo je puno

žena i dece. Većina se izvukla, ali je Adem zadržao još neke u izuzetno dobro zabarikadiranom,

betonskom bunkeru, ojačanom xakovima peska, kome se nije moglo prići. Nije pomoglo ni oružje

većeg kalibra. Onda je upotrebljen suzavac koji je u ogromnim količinama ubacivan u bunker. Tek

nakon toga Jašari i njegova grupa su likvidirani.

Od likvidacije Jašarija, očito prvog voñe albanskog terorizma (koga je albanska propaganda odmah

proglasila za narodnog heroja ravnog Skenderbegu i posle rata podigla mu veliki spomenik usred

Prištine), srpska vlast je ušla u detaljnu akciju razbijanja **OVK**. Istovremeno je, meñutim, počela i

njena medijska prezentacija, organizaciono i brojčano jačanje i širenje. Stradanje jednog broja civila,

Jašarijeva pogibija i drugi sukobi tih dana bili su signal i za druge terorističke punktove da se aktiviraju

ali i za sve pre toga pripremane albanske grupe u inostranstvu da se odluče za pokret na Kosovo.

**BORCI** SEJU STRAH

ZAHVALJUJUĆI albanskoj štampi koja ih je nesmetano promovisala, ti novi **borci za slobodu** su

sve više dobijali na popularnosti meñu Albancima, poseno mladima, ali su **popularnost** širili i

sejanjem straha, pretnjama i ubistvima neistomišljenika i **nacionalnih izdajnika**. Sem Rugovinog

DSK, koji je koketirao, bezmalo sve druge albanske političke grupacije priznale su **OVK** i javno

počeli da joj pružaju političku i moralnu podršku.

I Bukošijevi stručnjaci za vojna pitanja su nastojali da se uključe u pripremu rata i sam rat. NJihov

kordinator Ahmet Krasnići se tih dana u Oslu sastao sa Ademom Demaćijem i dogovorio oko strategije

buduće **vojske**: formiranje zajedničkog štaba sa centrom u Tirani i ujedinjavanje svih grupa i

jedinica koje deluju na Kosovu. Dogovoreno je da se za jedinstveni uzme naziv i znak OVK, da se

njene jedinice popune profesionalnim oficirima radi stvaranja vojne i institucionalne hijerarhije i oni

njima komanduju, da se ujedine fondovi za finansiranje (Bukošijev i **Domovina zove**), da sve

informacije i saopštenja idu preko Tirane. Od tog objedinjavanja neća, meñutim, biti ništa, a dve

paravojne formacije OVK i FARK će se otvoreno sukobljavati...

POZIV NA UJEDINJENJE

U TOM trenutku, početkom proleća 1998. godine, nakon preokreta koji su doneli Likošane i ubistvo

Jašarija, nije se mnogo znalo ko čini, sa čime raspolaže i koja je jačina tzv. OVK. Nešto od

razjašnjenja unelo je jedno od prvih saopštenja **glavnog štaba** koji je pozvao sav albanski narod

**da se ujedini oko zastave Skenderbega** i da joj finansijski pomogne preko Fonda **Otaxbina

zove**. U saopštenju broj 3 **glavnog štaba** navodilo se da je za portparola OVK postavljen Jakup

Krasnići, srednjoškolski profesor. Bilo je to prvo javno saopšteno ime nekog iz rukovodstva te

organizacije.

NASTAVLJA SE

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (7) Oružje preko Prokletija 25. septembar 2002

Piše: ðorñe Jevtić

ALBANCIMA nikada nije manjkalo oružje. Svaka kuća, po tradiciji, imala je oduvek po neku pušku, ali

sada je valjalo nabaviti mnogo oružja i municije jer se računalo na masovan odziv pozivu na otpor

**srpskoj okupaciji**.

U početku, najviše oružja Albanci su nabavljali tako što su ga besplatno dobijali ili otkupljivali jeftino od

svojih sunarodnika u Albaniji, koji su ga imali u izobilju. U toj susednoj zemlji u 1997. godini došlo je

(da li slučajno?) do svojevrsne pobune kada su grañani probili u kasarne i policijske magacine i iz njih

pokupili ogromne količine oružja. Prema procenama UN, u rukama grañana i mafijaša našlo se

650.000 komada lakog oružja, 1,5 milijardi metaka i 20.000 tona eksploziva. Oko 200.000 komada

pušaka prokrijumčareno je na Kosovo i Metohiju. Od tada je oružje u Albaniji moglo da se nabavi na

svakom koraku.

OBUKA U TROPOJI

POSTOJALI su mnogobrojni dokazi da je Albanija od samog početka nemira na Kosovu i Metohiji

pružala zdušnu političku i logističku podršku kosovskim teroristima i ekstremistima. Oni su iz mnogih

evropskih i vanevropskih zemalja dolazili brodovima do Drača ili sa Kosova i Metohije odlazili preko

granice u albanski pogranični pojas, gde su u više punktova obučavani i dobijali oružje i opremu. Tamo

su ih sačekivali za to zaduženi ljudi. Pri tom nisu, kako su navodili, imali nikakve probleme sa

policijom, vojskom i vlastima te zemlje, iako su se šetali u paravojnim uniformama.

Jedan od glavnih punktova tzv. OVK za prihvat budućih boraca nalazio se u Tropoji. Tu je stalno bilo

od 50 do 150 pridošlih za obuku i odlazak na KiM. Obuka im je trajala pet, deset dana, dve nedelje i

onda su kretali preko granice, na Kosovo.

Dok su albanski graničari bili veoma loše obučeni, često bez uniforme, a od oružja imali zastarele

puške i kalašnjikove, preko granice za Kosovo neprestano su prelazili tovari modernog oružja i

uniformi. Bivšeg predsednika Albanije Sali Berišu strani mediji su navodili kao ključnu ličnost te zemlje

koja daje podršku u naoružavanju i obuci. Oružje je prenošeno najčešće mazgama. NJihovi vlasnici su

put od nekoliko kilometara naplaćivali sto dolara, preko granice 150, a ako mazga strada čak 600

dolara.

Cena puške se u početku kretala od svega 10 do 35 nemačkih maraka, da bi, kako je potražnja bila

veća, a sukob se zahuktavao, ona skočila za pet do deset puta. Kupoprodaja oružja je i za najveće

albanske patriote postala unosan biznis, ali, naravno, i vrlo opasan, jer je takva vrsta biznisa uvek

donosila mafijaške sukobe interesa. To potvrñuje više učesnika u toj raboti.

ZAPLENJENO ORUŽJE

RAMUŠ Haradinaj navodi da je zbog toga svaka zona imala svoju logistiku. Glavnu ulogu u **logistici**

u vrhu OVK imali su DŽavit Haljiti i Azem Sulja a na terenu DŽavit Gaši, zvani Pljaku, koji su se često

sukobljavali sa ostalima. Sam Haradinaj i njegovi ljudi imali su četiri, pet punktova za nabavku oružja,

od kojih je jedna linija išla do SAD.

Poznati su mnogobrojni primeri zaustavljanja grupa ljudi i konvoja magzi sa tovarima oružja

namenjenog kosovskom ratištu. Bez namere da navodimo sve, podsećamo da se najmasovniji ilegalni

prelazak i najveći sukob sa jugoslovenskim graničarima dogodio 18. jula, u rejonu karaule **Košare**.

Tada je čitava **brigada** od oko 800 naoružanih Albanaca, sa mnoštvom natovarenih grla oružjem, u

tri kolone nadirala ka našoj granici, u njenoj širini od pet, šest kilometara. Granične jedinice VJ

zaustavile su ovu veliku grupu i u obračunu je poginulo 36 pripadnika albanske paravojske, koliko se

priznalo.

Izgleda da je poginulo mnogo više jer je čak i Albanija sutradan proglasila dan žalosti. Na mestu

okršaja ostale su gomile raznovrsnog oružja i municije - oko 300 pušaka, 60 puškomitraljeza, desetak

bestrzajnih topova, isto toliko minobacača, oko 100.000 komada municije raznog kalibra i druge vojne

opreme.

I tako, iz dana u dan, duž svih 122 kilometra jugoslovensko-albanske granice u delu prema Kosovu i

Metohiji, ali neretko i u delu prema području Crne Gore.

AZIL ZA KRIMINALCE

MEðU evropskim državama kao svojevrsne baze koje su najviše prihvatale kosovske Albance bile su

Nemačka i Švajcarska. U tim zemljama su, pored tradicionalnog prihvata gastarbajtera, utočište

nalazili i svi oni kriminalci, teroristi i **politički aktivisti** koji su u SRJ bili na spisku za hapšenje zbog

kriminalne i separatističke delatnosti još od šezdesetih godina 20. veka, pa nadalje. Oni su u

Nemačkoj, Švajcarskoj i još nekim državama imali izvanrednu **bazu** od oko 400.000 sunarodnika.

Sem poreza koji im je nametnula Bukošijeva **vlada** i Rugovin DSK radi finansiranja paralelne vlasti

na Kosovu, jednu od glavnih uloga u prikupljanju novca za tu vlast i potonje terorističke aktivnosti

nosile su tzv. turističke agencije. Samo u jednoj kontroli 48 takvih turističkih biroa koje su držali

Albanci, nemačka policija je došla do saznanja da je **najeći broj direktno umešan u ilegalno

prebacivanje novca na Kosovo**. Procenjivalo se da se tako mesečno prikupi 1,5 miliona maraka koje

su se zatim raznim švercerskim kanalima slale na Kosovo.

Jedan od prljavih poslova kojim su se te agencije bavile bio je preprodaja lažnih viza za ulazak u

Nemačku i druge zapadne zemlje. I nemačka policija je utvrdila da iza tih rabota stoji Rugovin DSK.

Slično je bilo i u Švajcarskoj. Krajem oktobra, 1998. godine u Draču je, na primer, zaplenjen brod pun

oružja namenjen kosovskim teroristima, a kontejneri sa oružjem krenuli su iz Švajcarske označeni kao

humanitarna organizacija.

U isto to vreme švajcarska policija uhapsila je šest osoba, četvoro bivših Jugoslovena, jednog

Švajcarca i jednog Arapina, koji su ugovorili isporuku oružja za OVK u vrednosti od više miliona dolara.

Tada je zaplenjena velika količina oružja, pola tone municije i 200.000 švajcarskih franaka. Kanali

oružja išli su i preko Hrvatske, Bosne i Italije.

DROGA I ORUŽJE

PROCENJUJE se da je od 1993. godine, pa do početka sukoba, u Albaniju privremeno prešlo oko

75.000 **kosovara** radi bavljenja trgovinom i drugim poslovima koji su pre bili mafijaštvo nego

nekakav biznis. Mnogi meñu njima preuzeli su trgovinu oružjem i drogom pretvorivši Albaniju u glavnu

balkansku bazu za dalji tranzit ovih opasnih rabota ka srednjoj Evropi i Zapadu.

Nastavlja se

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (8) Štab bez na čelnika 27. septembar 2002

Piše: ðorñe Jeftić

ODMAH nakon Holbrukovih i Gelbardovih kontakata sa predstavnicima tzv. OVK počinje postepeno

predstavljanje jednog po jednog **komandanta** i čelnika OVK, za koje se do tada ništa nije znalo.

Nije se znalo ko sačinjava taj samozvani generalštab, niti komandnu strukturu, po vertikali i horizontali.

Dotle se znalo samo za Jakupa Krasnićija i Barda Mahmutija, kao portparola, prvog za unutrašnjost, a

drugog za inostranstvo.

Posle susreta sa Holbrukom saznalo se da je čovek sa naočarima i automatom, zapravo, LJum

Hadžiju, **oficir zadužen za borbeni moral, nacionalnu politiku i informisanje pri regionalnoj komandi

na slobodnoj teritoriji u zapadnom delu Kosova**. U meñuvremenu se preko medija saznavalo da su

**komandanti** u oblasti Drenice, bili Sulejman Selimi, njegov brat Redžep Selimi i Sokoli Bašota. Kao

komandant OVK za **operativnu zonu lapskog kraja** predstavljen je **komandant Remi** (Rustem

Mustafa). U zapadnoj Metohiji bilo je više **komandanata** koji jedni druge i nisu priznavali. U stvari,

svi su oni, formirajući omanje grupe od po nekoliko desetina ljudi sami sebe proglašavali za nekakve

komandante zona ili podzona, ili odreñenih sela.

SVAKA GRUPA OBAŠKA

OSIM one u Drenici, koja se proglasila za **OVK** i njeno voñstvo, sve ostale grupe su do

Holbrukovog dolaska, a i dugo posle toga delovale gotovo nezavisno jedna od druge. Na to ukazuju i

neki od njihovih **komandanata**. Iznoseći te kontradiktornosti i nejasnoće o nametnutim voñama koji

su sami sebe proglasili za **generalštab OVK** Ramus Haradinaj kaže da su njegovi predstavnici

tražili da **budemo poslušni i da ga prihvatimo iako on faktički nikada nije ni postojao, niti je bio

kompletiran**. **Tražili su da postupamo po nareñenju **drugova** za koje se nije znalo ko su**, kaže

Haradinaj.

I kasnije, sve do dolaska meñunarodnih verifikatora, taj **generalštab je bio u krizi**.

- Taj vojnički neprofesionalan sastav donosio je odluke. Mi komandanti zona nismo znali odgovornosti

ovih lica koja su se sastajala u generalštabu i predstavljala se brojkama umesto imenima - ukazuje

Haradinaj u knjizi posvećenoj njegovom ratovanju (u početku su mnogi od njih nosili konspirativne

nadimke).

Još otvorenije u svojoj knjizi o tome govori Tahir Zemaj, jedan od Bukošijevih **komandanata**.

Krajem avgusta 1998. kod njega su došla **neka lica koja su se predstavila kao generalštab OVK**.

Bili su to Hašim Tači, Redžep Selimi i Bišljim Zurapi.

- Čuo sam nešto o njima, ali nisam znao ko su, kako su organizovani... Za njihovog komandanta su

rekli da je **tajna**, nisu ga spominjali - navodi Zemaj.

No, ni onda, a evo ni danas, četiri godine kasnije, nije obelodanjeno ko je bio **vrhovni komandant** ili

**načelnik generalštaba OVK**. I ako je američka administracija želela da objedini albanske oružane

formacije i meñu njima nañe čoveka koji će ih zastupati u političkim razgovorima, to nije učinjeno.

PO NALOGU NATO

- KOLIKO ja znam, nije bilo čoveka takvog kalibra, te snage. Zbog toga i nije bilo moguće objaviti

njegovo ime. Moje je mišljenje da nije postojao takav čovek - tvrdi Haradinaj i nastavlja. - Ni teoretski ni

praktično nije postojala pretpostavka da OVK ima jednog komandanta. Bilo je takvih pretenzija da to

neko bude, ali nije bilo ličnosti unutar vojske koja je zaslužila da se nazove komandantom.

NJegov zamenik, a potom i čovek koji je čak inkorporiran u **generalštab** a da očito nikada tamo nije

bio, Naim Maljoku u svojoj knjizi navodi: **Imali smo informacije da je Bisljim Zurapi postao šef

generalštaba OVK.**

Bisljim Zurapi je, zapravo, bio velika nepoznanica sve vreme ratnih sukoba na Kosovu. Nigde se nije

spominjao, ni u jednom saopštenju ili novinskom izveštaju. I on je takoñe bio bivši oficir JNA, koji je

volšebno pušten iz vojnog zatvora i živeo u Beogradu, a potom se prebacio u Bosnu, gde je ratovao na

muslimanskoj strani. Istakao se u borbi za Sarajevo, zbog čega ga je Izetbegović odlikovao. Kasnije je

ratovao u centralnoj Bosni i postao komandant divizije. Zurapija je spominjao i kontakte sa njim

preporučivao drugima i Agim Čeku, koji je i sam ratujući u Hrvatskoj i Bosni protiv Srba postao general.

I Čeku je bio nepoznanica u kosovskom ratu. Direktno, izgleda, nije učestvovao, ali je, prema nekim

spominjanjima, očito bio od onih albanskih oficira koji su imali uticaja kako meñu albanskim voñama

formacija, tako i u inostranim vojnim krugovima sa kojima se sretao u Hrvatskoj i Bosni. U toku

bombardovanja, aprila 1999. godine, postavljen je za **načelnika generalštaba OKV** i u Albaniji,

zajedno sa skoro svim drugim komandantima i celom prebeglom i razbijenom **OVK**, čekao nalog

NATO da uñe na Kosovo. Učinio je to posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Odlukom prvog

komandanta Kfora generala DŽeksona da se OVK transformiše i preobrazi u tzv. Kosovski zaštitni

korpus (KZK), Čeku je postao njegov komandant.

STIŽU **PSI RATA**

ZAJEDNO sa instruktorima i grupama iz albanske dijaspore na Kosmet su došli i muslimanski i

hrvatski **psi rata**, potom avganistanski i pakistanski **sveti ratnici** i mudžahedini iz drugih

muslimanskih zemalja.

Avanturisti iz Legije stranaca i druge profesionalne ubice kretali su, sa završenog rata u Hrvatskoj i

Bosni, na novo ratište. Neki radi para, a neki su izjavljivali da treba pomoći **u pravednom ratu

Albanaca**. Meñu njima nalazili su se i oni, kako je primećivao londonski **Obzerver**, koji

**jednostavno uživaju u ubijanju**.

Mnogi strani plaćenici regrutovani su uglavnom u albanskim klubovima u zapadnim zemljama. Prema

srpskim izvorima, oni su organizovanu obuku imali u napuštenim bazama NATO i u azilantskim

logorima u Nemačkoj i Austriji, kao i u privatnim streljanama i klubovima za borilačke veštine u

Švajcarskoj. Instruktori su im, prema njihovim izjavama, bili penzionisani vojni stručnjaci više zapadnih

zemalja pri NATO, bivši jugoslovenski oficiri i policajci albanske narodnosti.

Srpski nadležni organi procenjivali su da je krajem 1998. godine, kada je sukob dobio velike razmere,

na Kosovu bilo oko 1.000 stranih plaćenika, od čega najmanje 300 bivših oficira albanske armije koji

su prvenstveno bili angažovani kao instruktori.

Meñu prvim stranim plaćenicima i mudžehedinima našli su se i Čečeni. Predstavnici Čečenije otvoreno

su podržavali **muslimansku braću** na Kosovu i čak naložili 8. septembra 1998. upisivanje

dobrovoljaca za Kosovo.

NASTAVLJA SE

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (9) Dugi pipci Bin Ladena 28. septembar 2002

PIŠE: ðorñe Jevtić

DIREKTOR Kongresne grupe za terorizam i nekonvencionalno ratovanje u Predstavničkom domu SAD

Josif Bogdanski je u knjizi **Neki to zovu mir** (1990) ukazivao da su islamski fundamentalistički

kreatori još od početka 1990. godine pripremali terorističke napade ne samo u Bosni, već i na Kosovu.

U junu 1993. prema Bogdanskom, Saudijska Arabija je dala milion dolara da se u Albaniji **sagradi

izbeglički logor** za bosanske muslimane koji je, u stvari, korišćen za slanje gerilaca na Kosovo.

Bosanska vlada imala je nameru da tu bazu iskoristi za gerilce koje bi slala na Kosovo. Izetbegović je

te 1993. godine osnovao zloglasnu **Handžar diviziju**, koju su u većini sačinjavali muslimani, ali ne iz

Bosne već iz drugih krajeva. Kako tvrdi Bogdanski, samo nekolicina u toj diviziji govorila je dobro

srpski, **dok su većina bili Albanci, bilo sa Kosova ili iz same Albanije**.

Na Panarapskoj islamističkoj konferenciji u Kartumu osnovan je Regionalni centar za islamističke

aktivnosti u Albaniji, koji je u svoj fokus uključivao i Kosovo, njegovu islamizaciju i pomoć svake vrste

da se to postigne. U jesen 1995. godine počelo je slanje albanskih ratnih veterana i pozadinskih

kadrova mudžahedina na Kosovo, radi obučavanja budućih terorista. Početkom naredne godine već je

krenuo prvi talas terorističkih akata...

U SLUŽBI DŽIHADA

OVK je u Bosni imala svog čoveka koji je slao obaveštajne informacije i pomagao u kupovini oružja.

Vrlo sigurne veze imao je jedan od čelnih ljudi u OVK Bisljim Zurapi, koji je i ratovao u Bosni na strani

Izetbegovićeve armije.

Srpska policija je sredinom jula 1998. godine uhvatila 12 mudžahedina koji su prethodno u Nemačkoj

bili organizovani kao posebna formacija pri OVK. Neposredan dokaz o umešanosti mudžahedina iz

više islamskih zemalja u kosovski terorizam predstavljalo je hapšenje jezgra organizacije **Abu Bekir

Sadik** početkom avgusta 1998. u Drenici. Ova grupa, na čijem je čelu bio Ekrem Avdiju, bila je

povezana sa islamističkom terorističkom organizacijom **Biro za islamski poziv** sa sedištem u

Rijadu, kojim je rukovodio Abdulah Duhajman.

Avdiju se sa Duhajmanom upoznao deset godina pre toga, kada je pohañao versku školu na

Univerzitetu u Medini. 1992. godine završio je obuku i učestvovao u ratu u Bosni, a potom se obreo i

na Kosovu, gde je organizovao **Islamsku misiju za Balkan - Biro za Kosovo**. Od Duhajmana je

dobio 200.000 dolara i nalog da na Kosovu napravi formaciju, što je i učinio 1997. godine

Ta jedinica od stotinu ljudi delovala je u okviru OVK i bila je pod kontrolom stranih instruktora. Imala je

35 stranih plaćenika iz Saudijske Arabije, Egipta, Albanije, Škotske, Irske, Makedonije i Engleske. Svi

su morali da nose brade, propovedali su džihad, bili do zuba naoružani. Imali su savremenu radio

vezu, satelitske telefone, čak 11 autoobila, uglavnom džipova, a kod njih je pronañeno i 250.000

maraka. Ta jedinica bila je veoma zloglasna, napadala je policiju, srpska sela, kidnapovala...

BAZA U MALIŠEVU

GRUPA stranih dopisnika je 24. novembra 1998. godine lično videla mudžahedine u Mališevu, na

mestu gde **pobunjeničke snage grade veliku bazu**. Navodili su kako američka CIA veruje da

postoje veze izmeñu kosovskih mudžahedina i najvećeg svetskog islamskog teroriste Osame bin

Ladena, čijih je nekoliko ljudi izvesno vreme pre toga uhapšeno u Albaniji.

Neki listovi su početkom 1999. godine tvrdili čak da se Bin Laden već nalazi na Kosovu. Pre toga je iz

Tirane stigla vest da je Bin Laden posetio Albaniju još 1994. godine, u vreme dok je predsednik te

dražve bio Sali Beriša. On se tada u Tirani našao u sastavu jedne saudijske delegacije koja je sa

vladinim zvaničnicima razgovarala o projektima koji je trebalo da ojačaju islam u Albaniji - o izgradnji

džamija i verskih škola, o razmeni kadrova.

Kasnije je otkriveno da je ova saudijska delegacija došla, u stvari, na poziv šefa albanske tajne službe

Baškima Gazidede. NJegov naslednik Fatos Klosi priznao je da je Bin Laden svoju grupu u Albaniji

ojačao od 1994. godine, kada su na Berišinom imanju u Tropoji obučavani ti **sveti ratnici**. Tvrdilo se

i to da su preko Bin Ladena u 1998. i početkom 1999. godine na Kosovo stizali i mudžahedini i oružje

za OVK.

KOEN OTKAZAO TIRANU

NAJVIŠE svetla na Bin Ladenovo haranje po Albaniji i veliko uporište koje je u toj zemlji stvorio, bacilo

je suñenje francuskom muslimanu i teroristi Klodu Seiku Ben Abdel Kaderu, novembra 1998. u Tirani,

zbog ubistva jednog albanskog prevodioca. Kader je sa još osmoricom islamskih ekstremista u

Albaniju došao početkom 1998. sa namerom da regrutuje muslimane i prikuplja oružje za **sveti rat**

protiv Srba na Kosovu.

Priznao je da je došao po nareñenju Osame Bin Ladena. Otkrio je mnogo što šta škakljivo, izmeñu

ostalog i to da je Bin Laden raspolagao sa više hiljada albanskih pasoša ukradenih iz magacina u

gradu Muletu, u vreme haosa u toj zemlji 1997. godine. Kader je priznao da su pasoši deljeni

Ladenovim operativcima uz uputstvo da idu po svim gradovima Evrope, da u njima formiraju ćelije i

čekaju njegova nareñenja.

Aktivnosti Osame Bin Ladena su, prema mnogim procenama, u Albaniji bile veoma organizovane,

njegova mreža toliko široka da je američki državni sekretar za odbranu Vilijam Koen jula 1999. godine

otkazao posetu Albaniji plašeći se atentata.

NARKO-DOLARI

VELIKI deo novca, ako ne i najveći, pristizao je preprodajom droge albanske narko-mafije, koja je sve

više preuzimala primat u Evropi, pa i Americi.

Američka agencija za borbu protiv droge DEA je 1998. godine kosovske Albance označila kao druge

po važnosti krijumčare narkotika. Droga je dolazila iz Pakistana i Avganistana, prerañivana u Turskoj,

otuda morskim putem, stizala do Albanije, a onda prebacivana dalje, u više krakova, ka Evropi. Prema

američkim podacima, svakog meseca od zemlje proizvoñača maka, do Evrope i nadalje proñe od četiri

do šest tona heroina.

Vrednost isporučenog heroina koji, prema nekim procenama, u svetu iznosi od 127 do 250 milijardi

maraka, a prema drugim i fantastičnih 400 milijardi američkih dolara godišnje. Svoj udeo u tom lancu

imali su albanski narkodileri koji su bili u direktnoj sprezi sa kosovskim političarima i terorističkim

voñama. Prema podacima Interpola, 1997. godine je meñu uhapšenima za šverc heroina 14 odsto bilo

Albanaca. Dok se kod prosečnog krijumčara moglo naći po dva grama heroina, kod Albanaca je

nalaženo po 120 grama. Nemačka policija je tvrdila da Alanci dovoze 80 odsto heroina u Evropu.

(NASTAVLJA SE)

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (10) Orahovac – kobna greška 29. septembar 2002

Piše: ðorñe Jevtić

VOJNIČKI gledano, leto 1998. bilo je ključno za dalji razvoj dogañaja na Kosovu i Metohiji, OVK je

nastojala da ojača i obnovi redove dolaskom i ubacivanjem svežih snaga iz inostranstva, ali je

istovremeno bila u krizi i pred rasulom zbog udaraca koje su joj nanosile srpske snage, uništavajući

jedno po jedno njena uporišta.

Voñstvo OVK procenjivalo je da može da krene u frontalnu borbu i da osvaja pojedina područja

proglašavajući ih **slobodnim teritorijama**. NJihov strateški cilj bio je da pod svoju kontrolu stave

prostor sa obe strane puta Peć - Dečani - ðakovica, uz granicu sa Albanijom, kako bi nesmetano mogli

da prihvataju i ljudstvo i oružje koje je dolazilo sa druge strane. Nameravali su da naprave koridor i na

pravcu Orahovac - Jablanica - Klina kako bi se povezali sa formacijama u Drenici ali i preko Prizrena

sa Opoljem i Gorom, opet prema albanskoj granici. Time su, zapravo, želeli da drže celu Metohiju.

MASOVNA PREDAJA ORUŽJA

SRPSKE snage su ih potisnule sa pozicije kod sela Kijevo, gde su albanski oružnici držali tri meseca u

blokadi 19 policajaca i 130 meštana srpske nacionalnosti. Uprkos pretnji i iz samog vrha američke

administracije Kijevo je deblokirano, a albanske formacije potisnute ka Mališevu.

Valjda kao kontraofanzivu, štab OVK je odlučio da napadne i zauzme Orahovac. Oko hiljadu

naoružanih Albanaca je 18. i 19. jula u Orahovcu preuzle osve vitalne objekte, poštu, Dom zdravlja,

objekat opštinske urpave i držalo u blokadi dve zgrade u kojoj se nalazilo oko 500 policajaca. Pretila je

opasnost da svi izginu. U tom metohijskom gradiću zavladao je teror. Zarobljeno je i oteto više od

stotinu Srba, od kojih je jedan deo pobijen ili odveden u kazamate odakle se nikada nije vratilo.

Ali, napad na Orahovac bila je jedna od najvećih strateških grašaka voñstva albanske teororističek

gerile. To su naknadno potvrñivali i oni sami. Združenom akcijom jugoslovenske vojske i srpske

policije dan kasnije, 20. jula, albanski pobunjenici su potpuno razbijeni, sa velikim gubicima. Potom su

potisnuti preko Mališeva.

To njihovo izuzetno značajno uporište, koje su prvo proglasili za **slobodnu teritoriju**, palo je

začuñujuće lako, gotovo bez ispaljenog metka. Srpske snage su zatim deblokirale jedno po jedno

mesto u suvorečkoj opštini prema Štimlju i prema Prizrenu, i, s druge strane, u Drenici i oko Kline i

ðakovice. Zarobljavani su naoružani Albanci, meñu kojima su mnogi, na poziv vlade u Beogradu, uz

obećanje da će ih amnestirati, počeli sve masovnije da predaju oružje.

CIVILI KAO ZAŠTITA

PRIKUPLJENO je tada više hiljada dugih cevi, odnosno oko 20 tona lakog naoružanja. Na granici su

pripadnici VJ svakodnevno suzbijali na stotine i likvidirali na desetine albanskih jurišnika, a u

unutrašnjosti su oni razbijeni i u rejonu Ćićevice, unutar Drenice i na drugim potezima.

Zbog svakodnevnih gubitaka, opasnosti da će potpuno biti uništeni i fizički i politički, ali prvenstveno

zbog različitih koncepcija unutar albanske scene, raskol meñu vojnim formacijama bio je sve dublji i

oštriji. Iako su u meñuvremenu dovlačene nove količine oružja a broj **boraca** se uvećavao, u

Metohiji se, pred nailazeći krah, stvorila konfuzija i panika u redovima separatističke gerile. Počelo je

njihovo povlačenje i bacanje oružja, predaja i prelazak u civile.

Taj drugi, jesenji slom OVK je pokušala da preživi mešajući se sa civilnim stanovništvom i bežeći u

Albaniju. Haradinaj je tu već uobičajenu alansku formulu pravdao da se tobož retko primenjivala,

uglavnom u kriznim situacijama. Stanovništvo su, priznaje Haradinaj, evakuisali, odnosno terali iz sela

u planine, što je retko priznanje da su civilno stanovništvo upravo teroristi raseljavali, a za to optuživali

srpsku stranu.

TEŠKE OPTUŽBE ZEMAJA

EKSTREMNA OVK je likvidirala sve one koji se nisu slagali sa njenim konceptom i načinom njene

**borbe**. Pored likvidacije na desetine i desetine Albanaca koji su se smatrali lojalnim grañanima

Srbije, obračunavali su se naročito sa Bukošijevim **borcima**. Jedan od njegovih komandanata, Tahir

Zemaj navodi da je Tačijeva, odnosno Haradinajeva grupa tri puta pokušala atentat na njega. Zemaj je

navodio da mu je suprotna strana likvidirala nekoliko ljudi.

Sukobi i obračuni izmeñu albanskih voñstava i paravojnih formacija nastavili su se još više u Albaniji,

gde su, sklonivši se od pogibije, imali mogućnosti i vremena da raščiste račune kako za ranija

neslaganja, tako i za neposredni slom koji su doživeli. Vrhunac tog obračuna je ubistvo pukovnika

Ahmeta Krasnićija, prvog Rugovinog i Bukošijevog čoveka zaduženog za stvaranje albanskih

**oružanih snaga za Kosovo** (FARK).

Ubistvo je usledilo nedugo posle objavljivanja vesti o njegovom postavljenju za glavnokomandujućeg

FARK-a, kao nove formacije na koju se odmah negativno reagovali i predstavnici **OVK** i njima

naklonjeni albanski mediji. To ubistvo nije mnogo uznemirio albansku štampu, što je impliciralo da se

radi o meñualbanskom obračunu.

U knjizi koju je posla rata objavio Tahir Zemaj za to ubistvo direktno optužuje Traćija. Zemaj se priseća

Tačijevih pretnji Krasnićiju telefonom iz Papraćana - da će sa njim **uskoro završiti misiju** navodeći i

indikativnu činjenicu da se Tači veče pre nego što je ubijen Krasnići, u Tirani sastao sa Ibrahimom

Keljmendijem, poznatim po prljavim likvidacijama.

SPORAZUM HOLBRUK - MILOŠEVIĆ SPASAVA OVK

UPOREDO sa gotovo potpunim raspadom **OVK**, usledile su, meñutim, i snažni pritisci na SRJ,

filovani mogućom humanitarnom katastrofom kao povodom za NATO bombardovanje. To je 13.

oktobra 1998. godine rezultiralo sporazumom Milošević - Holbruk, dva dana kasnije i sporazumom

izmeñu načelnika Generalštaba VJ Dragoljuba Ojdanića i glavnokomandujućeg NATO za Evropu

Veslija Klarka, a trećeg dana i sporazumom izmeñu saveznog ministra za inostrane poslove SRJ i

predsedavajućeg OEBS-a o dolasku vrifikacione misije na Kosovo i Metohiju.

Ovi sporazumi su praktično spasli albansku paravojnu formaciju od potpune eliminacije i nagovestile i

vazdušno i kopneno meñunarodno prisustvo na ovom delu Srbije. To su i onda kasnije potvrñivali

mnogi analitičari i same albanske voñe paravojnih formacija.

(NASTAVLJA SE)

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (11) Stratište zvano Kle čka 30. septembar 2002

Piše: ðorñe Jevtić

KADA je u letnjoj srpskoj ofanzivi, u drugoj polovini jula 1998. godine, posle oslobañanja Orahovca i

Mališeva, policija došla do Dulja saznala je da iznad sela Klečka, na povisokom brdu, postoji jako

utvrñenje u kome se drži jedan broj Srba. Bežeći od srpskih snaga i napuštajući to gnezdo, teroristi su

pokušali da unište sve tragove, spaljujući čak i ljudska tela. Ipak, ostavili su dosta dokaza na osnovu

kojih su mogli da se rekonstruišu besprimerni zločini koje su tu počinili prethodnih dana.

Kada je grupa domaćih i stranih novinara posle par dana obišla Klečku mogla je da na licu mesta vidi

deo tih dokaza. Na brdskoj zaravni, na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara, izolovana i

nepristupačna, ova pozicija je omogućila idealne uslove da se na njoj radi šta se hoće. Tu je postojala

jaka baza ograñena rovovima i žicom, sa bunkerima i skloništima. Unutra se nalazila kasarna sa

pistom za postrojavanje, sa magacinima za oružje i hranu, i drugim pratećim objektima, meñu kojima

se nalazio i improvizovani zatvor za Srbe. Nañene su velike količine municije i oružja. Prvi put od

početka sukoba pronañene su i rakete nemačke proizvodnje **armbrust**. U magacinu za hranu ostalo

je 800 pakovanja **dnevnih obroka** američke humanitarne pomoći koja se, umesto ugroženom

civilnom stanovništvu, našla u terorističkoj bazi.

TROJKA POMRAČENOG UMA

PORED samog tog svojevresnog koncentracionog logora pronañen je deo zakopanih kostiju odraslih

osoba, koje su potpuno nagorele, nagorele uniforme i nešto sanitetskog materijala. Ostaci sagorelih

kostiju pronañeni su i u krečani, koja je služila kao primitivni krematorijum za spaljivanje mučenih i

ubijenih srpskih civila. Nañeni su i delovi žica kojima su oni vezivani, pre nego što bi ih streljali i potom

vukli do krečane.

Neka tela su sekli u delove da bi ih više stalo u krečani. Tu, u prisustvu novinara, TV kamera i

mikrofona dvojica uhvaćenih učesnika egzekucije, braća od stričeva LJuan i Bekim Mazreku

objašnjavali su istražnom sudiji Okružnog suda u Prištini Danici Maksimović kako je grupa od dvadeset

terorista streljala i mučila na desetine srpskih zatočenika. Potvrdili su da je grupa za egzekuciju, u kojoj

su bili i oni, streljala tada i dvoje dece, starosti izmeñu osam i 12 godina, tri žene od 23 do 32 godine,

dva mladića i trojicu starijih muškaraca. Naredbu su dobili od **komandanata** Fatmira LJime, Gani

Krasnićija i Ismeta Kiljaja.

Ta trojica **komandanata** spominju se po sličnim zlodelima i u Retimlju, odakle su pokupili najveći

broj srpskih talaca stradalih posle nekoliko dana u Klečki. Jedan od uhvaćenih terorista Safet Kabaši,

pričao je da su LJima, Krasnići i Kiljaj 18. jula u Retimlju tukli zarobljene Srbe civile i naočigled svih

silovali dve Srpkinje. Kada je, ne mogavši da gleda taj bestijalni čin, reagovao Rajko Nikolić,

**komandanti** su Kabašiju naredili da ga ubije. Kabaši je to učinio jer je, kaže, morao da ne bi bio i

sam streljan.

U silovanju srpskih žena učestvovalo je potom čak 47 albanskih **boraca**. LJimaj, Krasnići i Kiljaj su

nareñivali da tu, u Retimlju, pred očima dece, otac Srbin ubije sina i obrnuto. Kada su to odbijali,

likvidirali su ih, polivali benzinom i palili da gore kao žive buktinje.

Otkrivanje zločina u Klečki izazvalo je šok u srpskoj javnosti, mnogobrojna reagovanja i zahteve

meñunarodnoj zajednici da OVK stavi na listu terorističkih organizacija. Nažalost, zločini u Klečki, kao

vrh terorističkog zločinstva, nisu dobili odgovarajući tretman u medijskoj i diplomatskoj javnosti

meñunarodnih faktora.

Klečka nije postojala kao medijsko mesto i kao ilustracija u svetu gotovo nezabeleženog primera

takvog divljačkog ponašanja prema drugoj strani. Klečka je bila paradigma užasnog terora koji su

albanski ekstremisti primenjivali, sa većim ili manjim prekidima, u poslednja dva veka na hrišćanskom

pravoslavnom stanovništvu.

Ne zna se tačno koliko je ljudi u tom kazamatu, koji je po mučenjima i egzekucijama podsećao, na

Jasenovac i Aušvic, mučeno i pobijeno. Neki izvori upućuju da je u Klečki umoreno oko stotinu Srba.

HAG SE NE OGLAŠAVA

DOK je Klečka postala metafora najužasnijeg stradnja Srba i ponašanja albanskih ekstremista

fašističko-rasističke provenijencije, dotle je Radonjićko jezero **plava grobnica** kosovsko-metohijskih

Srba, čija su izmučena i slomljena tela i krv zamutili vodu Dečanske Bistrice, od koje jezero nastaje. U

njega su meñutim, bacana i tela mnogih Albanaca koje su teroristi osudili na tešku smrt kao

**izdajice**.

I tamo, u betonskom kanalu i okolini jezera istražni organi su pronašli tela sa tragovima teškog

mučenja i streljanja najmanje 40 civila. Tela onih bačenih u jezero nikada nisu izvañena, pa se

pretpostavlja da je i ovde broj ubijenih mnogo veći. I u trećem srpskom stratištu, jamama zapuštenog

rudnika Volujak kod Kline pronañeni su ostaci tela i drugi tragovi umorenih srpskih i albanskih civila.

O zločincima iz Gloñana, Papraćana i drugih terorističkih baza, čiji je komandant bio Ramuš Haradinaj,

srpski nadležni organi poseduju obimnu dokumentaciju koju su dostavili haškom sudu...

U 1998. godini albanski ekstremisti izvršili su ukupno 1.854 terorističkih napada, što je bilo 12 puta

više nego u prethodnih sedam godina. U tim napadima ubijena su 284 grañanina i ranjeno 556 civila.

Ubijeno je i 115 pripadnika MUP-a Srbije, a ranjeno 399. Teroristi su oteli 265 grañana, od kojih 170

Srba i 81 Albanca. Od tih otetih, 30 su ubili, 99 su pustili na slobodu pod pritiskom meñunarodne

zajednice, devetoro je uspelo da pobegne iz njihovih kazamate, dok se o sudbini 127 kidnapovanih

ništa nije znalo. Brojkama ubijenih nisu pridodati oni umoreni u Klečki, Gloñanu i Volujaku koji nisu

identifikovani.

O surovom ponašanju pripadnika **OVK**, kao i o njihovim kazamatima znali su mnogi u

meñunarodnoj zajednici i u medijima. Znali su a ćutali.

DŽELAT SA SLIKE

MEðU fotografijama pronañenim u terorističkom štabu izdvojile su se dve: Na jednoj odsečena glava,

na drugoj markantna figura čoveka u islamskoj tradicionalnoj nošnji, opasan redenicima

puškomitraljeza. U desnoj ruci držao je veliki krvavi nož. Isti takav u zubima.

Bio je to jedan od zloglasnih egzekutora nad srpskim civilima Hasan Klečka (51), policiji već poznat po

ubistvu jednog Albanca u Prizrenu. Za njim je raspisana poternica a on se, eto, nalazio u prvim

redovima terorističkih egzekutora u selu čije je srpsko ime nosio kao sopstveno prezime. Nažalost, i

tada je uspeo da pobegne, a da ostanu samo njegovi krvavi tragovi...

NASTAVLJA SE

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (12) Mir minira OVK 1. oktobar 2002

Piše ðorñe Jevtić

I OVLAŠAN pogled na redosled i vreme dogañaja pokazuje da su se veći napadi i sukobi OVK sa

srpskim snagama, dešavali, a žrtava po pravilu najviše bilo u ključnim momentima, kada je trebalo da

krenu politički razgovori za rešavanje krize, ili kao osveta za policijske akcije u kojima su likvidirane

grupe i pojedinci. Svi su imali poruku meñunarodnih faktora da mira na Kosovu neće biti dok

meñunarodne snage ne doñu na ovaj prostor da taj mir uspostave. Jedna od konstanti bila je da

albanski lideri nisu osudili nijedan teroristički akt, niti ikad pozvali njegove aktere da prestanu sa tom

vrstom političke borbe.

Kako se približavao kraj 1998. godine a pritisci na SRJ bili sve veći, napada je bilo sve više i oni su se

umnožavali zavisno od političkih dogañaja. Tako su samo od polovine oktobra, kada su Milošević i

Holbruk potpisali sporazum o mirnom rešenju i kada je počelo povlačenje srpskih specijalnih jedinica,

pa do sredine januara 1999. godine, terorističko-gerilske grupe izvršile oko 500 napada. Usled toga 35

sela je etnički očišćeno od Srba.

PAKAO U KAFIĆU

JEDNO od najmonstruoznijih terorističkih nedela je svakako ono izvršeno u kafiću **Panda** u Peći,

14. decembra 1998. kad su maskirani napadači rafalima iz automata ubili šestoricu srpskih mladića.

Ovaj klasični teroristički napad usledio je samo dan posle sukoba jugoslovenskih graničara i poveće

grupe Albanaca koja je prenosila velike količine oružja iz Albanije i pritom poginulo njih tridesetak.

Rafali po pećkom kafiću punom srpskih mladića bili su osveta i odmazda za te albanske žrtve.

Ništa manje gnusni nisu bili ni kidnapovanje iz kuće i ubistvo par stotina metara dalje potpredsednika

SO Kosovo Polje Zvonka Bojanića, ubistvo Milovana Radojevića na kućnom pragu u selu Obrandža

kod Podujeva, naočigled supruge. Bračni par Radojević bili su poslednji srpski žitelji u lapskom kraju.

Samo u januaru 1999. godine, prema podacima MUP Srbije, terorističko-pobunjeničke bande izvele su

196 akcija. U tom periodu stradalo je šestoro policajaca i ubijeno čak 30 grañana. To je bilo duplo više

od proseka u 1998. godini, kada je mesečno ubijano po 15 grañana. U tom mesecu kidanpovano je

devet osoba.

Od dogañaja koji su i domaćoj i meñunarodnoj javnosti uveliko poznati, jer su poslužili kao izgovor za

donošenje odluke o NATO agresiji, na prvom mestu je svakako slučaj Račak. I dok Račak, bez obzira

na njegovu diskutabilnost, ostaje i dalje jedan od glavnih argumenata za optužbu srpske strane za

masakr, jedan drugi sličan dogañaj, petnaestak dana kasnije u Rogovu, čist je kao suza ali se takoñe

našao u haškoj optužnici.

Radi se o grupi koja je krajem janaura 1999. godine krenula za Albaniju u nabavku pozamašne

količine oružja, meñu kojima i snajperske puške od 12,5 mm, od kojih je svaka koštala po 9.000

dolara. Te puške su specijalnim kanalom stigle iz Amerike. U prvu srpsku zamku ta velika grupa je

upala kod Terzijskog mosta na reci Erenik, nedaleko od ðakovice. U tom sukobu ubijena su dva a

ranjeno više članova albanske grupe. Većina se posle toga vratila nazad a njih 26 nastavilo put ka

granici.

I tamo, na granici, upali su, meñutim, u novu zasedu jugoslovenskih graničnih jedinica. Grupa se

potom vratila nazad, u Rogovo, gde se smestila u kafani nekog jataka, ali i tamo takoñe bila otkrivena.

Opkolila je jedinica srpske policije i celu dvadesetšestočlanu grupu likvidirala.

SERIJA EKSPLOZIJA

KAKO tvrdi Haradinaj, za OVK je to bio jedan od najvećih gubitaka jer je likvidiran gotovo ceo

kadrovski sastav **operativne zone Dukañinske ravnice**. Taj dogañaj je takoñe trebalo da uzbudi

svet, jer su se na licu mesta našli predstavnici KVM i specijalne komisije za utvrñivanje elemenata

zločina, koju je predvodila iz slučaja Račak već poznata Helen Ranta. Za albansku stranu je, prema

sopstvenom naknadnom priznanju, ostalo nerazjašnjeno kako se tako elitni sastav OVK mogao da

nañe u okruženju i da tako lako bude likvidiran.

Broj napada, ubistava i kidnapovanja, kao i sukoba sa srpskim snagama bezbednsoti naročito je

uvećan uoči i za vreme trajanja meñuanrodne konfekrencije u Rambujeu. Samo u prvih 10 dana su

izvšrili 70 napada i oružanih incidenata. U tim sukobiam poginulo je 12 ljudi, čak 11 civila i jedan

policajac. Teroristi su kidnapovali četiri civila i dva policajca.

Kraj 1998. i početak 1999. godine bili su karakteristični po tzv. urbanom teroru. Kafić u Peći nije ostao

jedina meta. Eksplozivne naprave bačene su i na više drugih srpskih kafića. U jednom od njih, kafiću

**Galerija** u Prištini ranjeno je osmoro mladih srpske i jedna devojka muslimanske nacionalnosti. U

eksploziji podmetnutoj u jednoj albanskoj prodavnici, kraj pijace u prištinskom naselju Ulpijana,

stradala su tri lica albanske nacionalnosti a jedno je teže povreñeno. Posebno jaka eksplozivna

naprava postavljena je ispod jednog automobila u centru Uroševca, 12. februara 1999. godine, usred

podneva. Povreñeno je 13 albanskih civila a načinjena je velika materijalna šteta na obližnjim vozilima

i zagradama.

OBUKA U - NATO

AKTIVNOST nekih zapadnih faktora, naročito u periodu obnove razbijene albanske paravosjke pa sve

do bombardovanja i završetka rata, nije prestajala i imala je za cilj da stvori pravu i organizovanu

armiju od kosovskih Albanaca kako bi sa njome NATO snage umarširale na prostore ovog dela Srbije.

U vreme priprema za NATO intervenciju i konferenciju u Rambujeu, paravojne formacije na Kosovu

imale su, prema nekim njenim izvorima, 17.600 vojnika pod oružjem. Iako je imala za sobom više od

godinu dana ratovanja, tzv. OVK se nije mogla suprotstaviti srpskoj oružanoj sili.

Predstavnici albanske paravojske su odmah posle pristanka njihove političke delegacije da verifikuje

sporazum iz Rambujea otišli u sedište NATO i potpisali vojni ugovor o implementaciji tog sporazuma

koji je predviñao ulazak snaga severne alijanse i meñusobnu saradnju sa OVK. Stručnjaci NATO su

posle toga započeli obuku tih jedinica koje su prebegle u Albaniju. Obučavali su ih za brze upade na

Kosovu.

Saradnja NATO sa vrhovima albanskih paravojski započela je, prema nekim albanskim priznanjima,

poodavno i imala za cilj ulazak snaga alijanse o svaku cenu na Kosovo, ako već nisu mogle, uz

saglasnsot srpske strane, političkim putem da doñu u Jugoslaviju.

NASTAVLJA SE

ALBANSKI TERORIZAM I RAT NA KOSMETU (13) Moglo je bez rata 2. oktobar 2002

Piše: ðorñe Jevtić

BEZ obzira na cifru i medijske tvrdnje, albanske terorističke i paravojne formacije nikada nisu bile

ozbiljna sila u sukobima sa jedinicama MUP-a Srbije i VJ. Obično bi tada bežali obezglavljeni

ostavljajući oružje i skidajući uniforme, ubacivali se meñu civile, kako bi spasli glavu i srpske snage

naveli da prave civilne žrtve. To im je ponekad i uspevalo, što je albanska propaganda onda vešto

koristila da Srbe optuži za masakr i zločine.

Ta paravojska ni putem prisilne mobilizacije, straha i terora nije mogla da se omasovi i da duže drži

odreñenu teritoriju koju je medijski proglašavala **slobodnom** i pod svojom kontrolom. Priznavale su

to naknadno čak i one njene voñe koje su znale samo za hvalospeve.

**Naša borba se nije isticala tako dobrom organizacijom i nekim velikim kapacitetima. To nije bilo

dovoljno da se uveri Milošević da digne ruke od Kosova, tako da je angažovanje meñunarodne

zajednice u ovom ratu bilo veoma korisno da bi se odredio pobednik**, ocenjivao je Haradinaj.

Oni drugi, kritičkiji, poput Tahira Zemaja, voñama OVK pripisuju i to da su **žrtvovali civilno

stanovništvo neplanskim diverzantskim akcijama previñajući i ne računajući da stotine ljudi može da

izgine**.

LAŽNE FORMACIJE

- KOLIKO je kuća zapaljeno i uništeno samo da bi oni mogli da svedoče da su se borili. Ti **štabovci**

su svi ostali živi i upravo su ti **politički komesari izazivali drugu stranu, kategorički optužuje Zemaj vrh

OVK.

Iako je političko - komandna grupa OVK uveravala da je imala vojne jedinice, vodove, čete, bataljone i

brigade, u suštini ona to nikada nije imala. Brigade su označavali odreñenim trocifrenim brojevima

kako bi, kako su sami govorili, stvorili utisak o njihovoj brojčanosti. Te formacije su, vojnički gledano,

imali samo u medijskom predstavljanju i u nazivima. U praksi, to su bile rupe sa deset puta manje

ljudstva od onog koje naznačene vojne jedinice treba da imaju. Nisu uspeli da ih disciplinuju, vojnički

obuče i podvedu pod jedinstvenu komandu, pa su one do kraja rata ostale na nivou manjih jedinica, sa

karakteristikama razularenih banditskih grupa.

Srpska strana je OVK od samog pojavljivanja kvalifikovala kao ekstremnu terorističku grupaciju. Taj

**status** stekla je zbog načina izvoñenja mnogobrojnih nedela, sredstava koje je koristila, zbog oblika

organizovanja i ciljeva zbog kojeg je sva ta nedela sprovodila...

Za Albance, njihove političke grupacije i njihove medije bila je to vojska koja se bori za nacionalno

ujedinjenje i osloboñenje od **večitog srpskog okupatora** i koja nastavlja tradicije svih albanskih

boraca i ranijih formacija, poput kačaka i balista. Za veći deo zapadnog rukovodećeg establišmenta i

medija OVK je bila najpre ekstremna grupacija sa elementima terorizma, koja je prerasla u gerilsku,

odnosno pobunjeničku formaciju.

Tu formulaciju prihvatili su i neki mediji i analitičari u Srbiji. Za neke strane zvaničnike i medije, ona je,

takoñe, bila pobunjenička oružana organizacija koja se borila za nacionalna prava i slobodu kosovskih

Albanaca.

POZAJMLJENO I - IME

SHODNO tom cilju u albanskoj političko-medijskoj propagandi menjan je i vokabular, pa je umesto

prvobitnog traženja ljudskih i nacionalnih prava, taj vokabular promenjen u iskazivanje težnji za

**osloboñenjem od srpskog okupatora**. Oni koji su se borili za secesiju putem terora i nasilja

prekršteni su tako u oslobodioce. A kako je svako osloboñenje zahtevalo oslobodilačke snage i vojsku,

otuda su ekstremističko-terorističke grupe preimenovane u **Oslobodilačku vojsku Kosova** (OVK).

Tim nazivom zakamuflirana je terorističko-banditska suština njenih nosilaca a nelegalni i nelegitimni

separatizam u **pravednu oružanu borbu za osloboñenje Kosova** od Srbije kao **okupatora**. Pri

tome se, kroz fabrikovanje neistina, izvrtanje istorijskih i aktuelnih ustavno-pravnih činjenica, kod

neupućenih stvaralo uverenje o logičnoj borbi **Kosovara** za sopstvenu zemlju i državu.

Zakamuflirana je osnovna činjenica da se radilo o nacionalnoj manjini koja ima svoju matičnu državu u

susedsvu. Atributom **Kosovo** dato je teritorijalno i izbegnuto nacionalno odreñenje, čime je

nametnuto uverenje da je celokupno stanovništvo sa ovog područja, nezavisno od nacionalne

pripadnosti, želelo odvajanje od Srbije i stvaranje posebne, **kosovske države**. I pre nastanka i

naziva OVK nijedna relevantna albanska politička partija, udruženje ili organizacija nije imala u svom

nazivu atribut albanski, a obavezno su imale u sastavu ime Kosova i imenovane po tom šablonu kako

bi zamaglile nacionalističko-šovinističku suštinu i secesionističke namere.

Ime **Oslobodilačka vojska Kosova** nije originalna albanska tvorevina. Pre bi se reklo da je to ime

nastalo po ugledu na već poznate, medijski i politički afirmisane organizacije, poput Palestinske

oslobodilačke organizacije (PLO) Jasera Arafata i njegov Al Fatah i Irske republikanske armije i njeno

političko krilo Šin fejn.

GREŠKE BEOGRADA

ZA ovaj veliki i tragični opštenacionalni udes, koji je posebno snašao kosovskometohijske Srbe,

odgovornost snosi i ondašnja aktuelna vlast i oni koji su kreirali i sprovodili strategiju obračuna sa

albanskim paravojnim snagama. I pored svih upozorenja o eskalaciji terorizma i formiranju njegovih

jezgara, koja su sa Kosova išla Beogradu od početka devedesetih, u tamošnjim kabinetima kao da se

namerno čekalo da albanska pobuna dobije široke razmere pa da se onda guši. A kada se u to

krenulo, primenjivana je poznata taktika poñi-stani, sa poznatim posledicama.

Ni ljudi koji su koncipirali i vodili akcije protiv terorističkih snaga nisu očito bili dorasli tom zadatku. Oni

su policijske patrole i jedinice često slali na teren bez adekvatnih informacija i priprema, a ove upadale

u zamke i mnogi nepotrebno ginuli. Nakon toga su kretale druge, veće i glomazne, za antiterorizam

neuvežbane jedinice koje su još manje mogle da doskoče terorističim grupama koje su odlično

poznavale teren, navlačile ih u sela gde su im neretko u klince podmetali civilno stanovništvo, pa su

žrtve bile neizbežne.

S druge strane, državna granica prema Albaniji godinama je bila porozna kao sir i preko nje su ilegalci

prelazili sa tovarima oružja kad su hteli. Granični pojas je vojnički dobro branjen tek u drugoj polovini

1998. godine, kada su Albanci već napravili pozamašnu **vojsku** i eskalacija sukoba prerasla u mali

rat.

Malo su javnosti poznati i nesporazumi i surevnjivosti izmeñu policijskog i vojnog rukovodstva na

Kosovu u to vreme, što je takoñe za posledicu imalo nekoordiniranost i neefikasnost akcija u obračunu

sa albanskim bandama. O tome i drugim vojničkim, ali i političkim greškama valja očekivati da

progovore neposredni učesnici ovog tragičnog rata koji su bili bliski glavnom srpskom centru

odlučivanja.

BLAGO PREMA OVK

BEZ obzira na broj žrtava, na egzaktnost i očiglednost terorističkih metoda, OVK nikada nije

proglašena za terorističku organizaciju, niti je stavljena na zvaničnu meñunarodnu listu organizacija te

vrste. Da se to dogodilo situacija na Kosovu i Metohiji bila bi sasvim drugačija.

Verovatno ne bi došlo do rata na Kosmetu i NATO bombardovanja SRJ, ni do dolaska mirovnih snaga

i povlačenja jugoslovenskih i srpskih snaga, pa, dakle, ni do egzodusa i stradanja srpskog

stanovništva i etničkog čišćenja.

Nažalost, to se nije dogodilo. Američki predstavnici su, doduše, povremeno upozoravali, pa i pretili

albanskim voñama kada su ovi preterivali u teroru nad civilnim stanovništvom, ali uz prethodnu oštru

osudu srpske strane. I u svim

saopštenjima i rezolucijama Saveta bezbednosti UN potenciralo se, nekad jače nekad slabije, i to da

albanske oružane grupe treba da se odreknu nasilja i terora, ali ni u jednom od tih dokumenata OVK

nije označena kao teroristička organizacija čije se delovanje mora prekinuti. Naprotiv, uvek je u prvi

plan stavljano srpsko državno nasilje nad albanskim stanovništvom.

KRAJ