ДРЖАВА И ПРАВО

- Држава: појам, елементи и функције државе

- Право: правне норме, правни акти, правни институти, гране права, правне

области

СУБЈЕКТИ ПРАВА

- Физичка лица: правна, пословна, деликтна способност, атрибути физичких

лица

- Правна лица: атрибути и врсте правних лица

ПРАВО ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

- Предузетник

- Ортачко друштво (ОД)

- Командитно друштво (КД)

- Друштво са ограниченом одговорношћу (ДОО)

- Акционарско друштво (АД)

- Дјелови страних привредних друштава

- Реорганизација и ликвидација привредних друштава

ОБЈЕКТИ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА

СУБЈЕКТИВНА ГРАЂАНСКА ПРАВА

- Ствари (појам и врсте)

- Људске радње

- Лична добра

- Производи људског духа

- Субјективна грађанска права (појам и врсте)

ОСНОВЕ СТВАРНОГ ПРАВА

- Стварна права

- Државина (појам, врсте, стицање, пренос, губитак и заштита)

- Право својине (појам, начини стицања права својине, заштита права

својине, облици права својине)

- Службености (појам службености, стварне и личне службености)

- Реалне гаранције (ручна залога, хипотека, фидуцијарна својина)

ОСНОВЕ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

- Основна начела Закона о облигационим односима

- Појам и карактеристике облигације

- Облигационо-правни однос (појам и елементи)

- Извори облигација

- Уговори (појам, општи услови закључења уговора)

- Подјеле уговора

- Дејство уговора

- Престанак уговора

- Замјена субјеката у облигацијама

- Обезбјеђење облигација

- Поједини уговори

ПРАВО ХАРТИЈА ОД ВРИЈЕДНОСТИ

- Појам и основна начела хартије од вриједности

- Улога и значај хартија од вриједности

- Подјеле хартија од вриједности

- Мјеница (појам, карактеристике, елементи, врсте, мјеничне радње)

- Чек (појам, улога и значај, карактеристике, елементи, врсте)

АУТОРСКО ПРАВО И ПРАВО

ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ

287

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ................................................................................................................................... 5

ПОЈАМ ДРЖАВЕ И ПРАВА

ДРЖАВА И ПРАВО ....................................................................................................................... 9

Уводне напомене .............................................................................................................. 9

Друштвене норме ............................................................................................................ 10

Норме неорганизованог друштва .................................................................................. 10

Норме организованог друштва ...................................................................................... 11

Држава - појам и основни елементи ............................................................................. 12

Функције државе ............................................................................................................. 13

Државно-правни поредак ............................................................................................... 13

Правна норма-појам ....................................................................................................... 14

Елементи правне норме ................................................................................................. 14

Правни акти ..................................................................................................................... 15

Ошти правни акти ........................................................................................................... 16

Појединачни правни акти .............................................................................................. 16

Правни институт ............................................................................................................ 17

Грана права ...................................................................................................................... 17

Правна област.................................................................................................................. 19

Закључак .......................................................................................................................... 20

СУБЈЕКТИ ПРАВА

СУБЈЕКТИ ПРАВА ...................................................................................................................... 23

Физичка лица................................................................................................................... 23

Правна способност физичких лица .............................................................................. 23

Пословна способност физичких лица .......................................................................... 25

Деликтна способност физичких лица ........................................................................... 26

Атрибути физичких лица ............................................................................................... 27

Правна лица ..................................................................................................................... 29

Функције правног лица .................................................................................................. 30

288

Атрибути правних лица ................................................................................................. 30

ПРАВО ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

ПРИВРЕДНА ДРУШTВА ............................................................................................................ 36

Предузетник .................................................................................................................... 36

Ортачко друштво ............................................................................................................ 38

Командитно друштво ..................................................................................................... 42

Акционарско друштво .................................................................................................... 45

Друштво са ограниченом одговорношћу ..................................................................... 58

Дјелови страних друштава ............................................................................................. 62

РЕОРГАНИЗАЦИЈА И ЛИКВИДАЦИЈА ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА .............................. 63

Ликвидација солвентног друштва................................................................................. 67

Ликвидација инсолвентног друштва ............................................................................ 69

ОБЈЕКТИ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА

ОБЈЕКТИ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА ............................................................................................ 79

ПОЈАМ И ВРСТЕ СУБЈЕТИВНИХ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА ................................................ 84

Појам субјективних грађанских права ......................................................................... 84

Апсолутна права ............................................................................................................. 86

Релативна права .............................................................................................................. 87

ИМОВИНА .................................................................................................................................... 89

ОСНОВЕ СТВАРНОГ ПРАВА

СТВАРНО ПРАВО ....................................................................................................................... 95

ДРЖАВИНА .................................................................................................................................. 95

Појам државине .............................................................................................................. 95

Врсте државине ............................................................................................................... 96

Субјекти државине ......................................................................................................... 98

Објект државине ............................................................................................................. 98

Заштита државине .......................................................................................................... 99

ПРАВО СВОЈИНЕ ...................................................................................................................... 102

Појам права својине ..................................................................................................... 102

Стицанје права својине ................................................................................................ 103

Деривативно стицање права својине .......................................................................... 104

Оригинано стицање права својине ............................................................................. 105

Заштита права својине ................................................................................................. 111

Престанак права својине .............................................................................................. 113

Посебни облици права својине ................................................................................... 113

Сусвојина ....................................................................................................................... 113

Заједничка својина ........................................................................................................ 114

289

Етажна својина .............................................................................................................. 115

СЛУЖБЕНОСТИ ........................................................................................................................ 117

Стварне службености .................................................................................................. 117

Личне службености ...................................................................................................... 120

ПРАВА РЕАЛНИХ ГАРАНЦИЈА ............................................................................................ 121

Залога ............................................................................................................................. 122

Ручна залога .................................................................................................................. 122

Хипотека ........................................................................................................................ 123

Фидуцијарна својина .................................................................................................... 124

ОСНОВЕ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

УВОД ............................................................................................................................................ 129

Појам и значај Облигационог права ........................................................................... 129

Закон о облигационим односима ................................................................................ 130

Начела Закона о облигационим односима ................................................................. 130

ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ОБЛИГАЦИЈА .................................................................... 135

ЕЛЕМЕНТИ ОБЛИГАЦИОНО-ПРАВНОГ ОДНОСА ........................................................... 138

ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИЈА ............................................................................................................ 141

Уговор ............................................................................................................................ 141

Проузроковање штете .................................................................................................. 141

Стицање без основа ...................................................................................................... 146

Пословодство без налога ............................................................................................. 147

Једнострана изјава воље ............................................................................................... 148

УГОВОРНО ПРАВО .................................................................................................................. 151

Појам уговора ................................................................................................................ 151

Начела Уговорног права .............................................................................................. 152

ОПШТИ УСЛОВИ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА .................................................................. 154

Способност уговарања ................................................................................................. 154

Сагласност воља ........................................................................................................... 155

Предмет уговора ........................................................................................................... 165

Основ уговора ............................................................................................................... 166

Подјеле уговора ............................................................................................................ 166

Тумачење уговора ......................................................................................................... 173

Дејство уговора ............................................................................................................. 174

Престанак уговора ........................................................................................................ 184

ПРОМЈЕНЕ СУБЈЕКАТА У ОБЛИГАЦИЈИ .......................................................................... 194

Уступање потраживања (цесија) ................................................................................. 194

Преузимање дуга .......................................................................................................... 197

Уступање уговора ......................................................................................................... 198

Упућивање (асигнација) ............................................................................................... 200

ОБЕЗБЈЕЂЕЊЕ ОБЛИГАЦИЈА ................................................................................................ 202

Уговорна казна .............................................................................................................. 202

290

Јемство ........................................................................................................................... 204

Одустаница .................................................................................................................... 208

Капара ............................................................................................................................ 209

Кауција ........................................................................................................................... 210

ПОЈЕДИНИ УГОВОРИ.............................................................................................................. 211

Уговор о купопродаји................................................................................................... 211

Уговор о грађењу .......................................................................................................... 217

Уговор о ускладиштењу ............................................................................................... 221

Уговор о трговинском заступању ............................................................................... 225

Уговор о ускладиштењу ............................................................................................... 221

Уговор о шпедицији ..................................................................................................... 228

Уговори у туризму ........................................................................................................ 233

A) Уговор o организовању путовања ......................................................................... 233

Б) Посреднички уговор о путовању ........................................................................... 237

В) Уговор о алотману ................................................................................................... 238

Уговор о осигурању ...................................................................................................... 240

ПРАВО ХАРТИЈА ОД ВРИЈЕДНОСТИ

Појам .............................................................................................................................. 249

Основна начела ............................................................................................................. 250

Мјеница .......................................................................................................................... 254

Чек .................................................................................................................................. 262

ОСНОВЕ ПРАВА ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ

Ауторско право ............................................................................................................. 269

Сродна права ................................................................................................................. 271

Индустријска својина ................................................................................................... 272

Патент ............................................................................................................................ 273

Техничко унапређење................................................................................................... 275

Право знакова разликовања ......................................................................................... 276

ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................................. 283

291

5

ПРЕДГОВОР

У току наставе и трогодишњег искуства у коришћењу уџбеника Право за економисте, показала се потреба за измјеном и допуном првог издања. Измјене се односе како на систематику

уџбеника, тако и на садржину. Циљ ми је био да објединим знања из правних дисциплина која су

неопходнa будућим економистима за професионалну комплетност и компетентност. Настојала сам да на јасан, прегледан и систематичан начин изложим материју која ће пружити студентима економије знања из правних дисциплина које су уско повезане са економским дициплинама, а која су им

неопходна за обављање пословних трансакција. Друго издање уџбеника је рађено и у складу са захтјевима које пред предаваче и студенте поставља ECTS систем. Намјера ми је да студенти

економских факултета стекну трајна и у пракси примјењива знања из области права, која ће им дати

сигурност и компетентност у економском и правном промету.

Материја је послије увода, изложена у седам дијелова. Први дио рада посвећен је дефинисању државе и права. Изложена је структура правног

система и објашњени појмови: правна норма, правни акт, институт права, правне гране и области.

Студенти могу лако да уоче структуру правног система и да стекну јасну слику о процесима стварања и примјене права. То је од великог значаја за студенте економских наука које су тијесно повезане са правним. Приближавајући им појам и структуру правног система омогућава им да се лако “крећу” кроз “лавиринт” правних прописа које ће морати да прате и примјењују у свом практичном раду.

Други дио књиге посвећен је субјектима права. Детаљно су објашњени атрибути физичких и

правних лица, њихова правна и пословна способност. Трећи дио се логично надовезује. То је Право

привредних друштава који обрађује појам, оснивање, регистрацију и престанак привредних друштава. Четврти дио уџбеника посвећен је објектима грађанских права, док је пети дио посвећен

субјективним грађанским правима и подјели субјективних права на апсолутна и релативна. Претежан

дио овог поглавља књиге обухвата материју Стварног права. Обухваћени су: појам државине, стицање и заштита државине; појам права својине, овлашћења која га чине, начини стицања и заштита права својине. У овом дијелу књиге објашњене су и службености, као и средства реалних гаранција.

Шести дио обухвата материју Облигационог права. Састоји се из увода који је посвећен појму

и карактеристикама облигација, основним начелима Закона о облигационим односима, ако и појму и

изворима облигација. Ипак, највећи дио овог поглавља посвећен је материји Уговорног права. Имајући

у виду повезаност и испреплетаност економског и правног промета велики простор посветила сам

уговорима посредством којих се они одвијају. Објашњени су: преговори, понуда за закључење уговора, прихват понуде, врсте уговора. Посебно је изложена материја ништавости и престанка уговора. На

6

јасан и прегледан начин изложени су начини замјене субјеката у облигацијама (цесија, преузимање дуга, уступање уговора), тако честа у пословној пракси. Наравно, за будуће економисте је посебно

значајан и дио посвећен средствима обезбјеђења облигација која су детаљно обрађена. На крају

поглавља су обрађени поједини уговори, уговори који не само да се најчешће закључују у робном

промету, већ имају посебан значај и перспективу на нашем простору.

Седми дио књиге посвећен је праву хартија од вриједности који је назаобилазан за будуће економисте. Објашњени су појам и основна начела хартија од вриједности, као и најважније подјеле. Детаљно објашњени чек и мјеница, које у економском животу имају посебну улогу и значај. С обзиром

на чињеницу да знање представља и све више ће представљати развојни ресурс, осми дио уџеника посвећен је ауторском праву и праву индустријске својине. Објашњени су ауторско и сродна права, право индустријске својине, знакови разликовања. Истичем да је књига писана намјенски, са циљем да обједини знања из двије тако сродне и

испреплетане области као што су економија и право. Студентима економских факултета приближена је материја права и то оне њене области са којима ће се свакодневно сусретати и од којих ће зависити

њихови пословни потези и успјеси. Надам се да ће овај уџбеник допринијети да студенти не само

лакше и боље спреме испит из предмета Право, већ да стекну трајна знања из оних грана права која су

им неопходне за будући рад и професионалну афирмацију. То је био циљ којим сам се руководила у

изради овог текста, а његово осварење представљаће ми велико лично и професионално задовољство.

У Подгорици, август 2008.

Аутор

9

ДРЖАВА И ПРАВО

Уводне напомене

Све своје активности (животне, породичне, професионалне, културне и друге) човјек остварује

у друштву. Зато је одувијек постојала потреба и друштвено усмјерена активност на регулисање и

нормирање тих активности. Том циљу служе друштвена правила или норме о понашању људи.

Нормирање понашања људи у друштву, у одређеним друштвеним ситуацијама је неопходно, јер се

човјек у друштву и према осталим члановима друштва не може и не смије понашати онако како би

хтио или желио, већ онако како то друштво установљеним правилима и нормама понашања, од њега

захтијева. Друштвене норме понашања су правила понашања људи у друштву, која установљава и

примјењује само друштво, а које су усмјерене на свијест и вољу човјека.

Човјек живи под утицајем природних и друштвених закона. Природни закони нужно

условљавају понашање људи као биолошких, природних бића. Природне законе човјек не може да

мијења. Он им се нужно покорава, хтио то или не. Човјек својом вољом не може, примјера ради,

мијењати закон гравитације. Другачије је када су у питању друштвени закони или норме понашања.

Оне су усмјерене на свијест и вољу човјека који бира да ли ће се или не понашати на начин предвиђен

нормом. Уколико се понаша на прописани начин кажемо да је његово понашање у складу са

друштвеним нормама, да је друштвено прихватљиво. И обрнуто. Уколико то не чини, кажемо да крши

друштвене норме те слиједи санкционисање тог и таквог понашања. Нпр. друштво забрањује крађу.

Међутим, сваки човјек, према својој свијести и савјести одлучује да ли ће да поступа у складу са тим

правилом. Човјек може ову норму поштовати, али је може и прекршити и тада слиједи санкција, казна.

Постоје разлике између природних и друштвених закона и норми. Прво, природни закони

дјелују без изузетка, природном неминовношћу, а ако и има изузетака они не зависе од човјека, његове

свијести и воље. Друштвене норме регулишу понашања, а човјек је слободан да одлучи да ли ће по

њима да поступи или не. Друго, природни закони утврђују оно што се стварно дешава, а друштвене

норме прописују оно што би требало да буде, наређују, забрањују, овлашћују, захтијевају, а на човјеку

је да одлучи да ли ће се тако и понашати.

С обзиром на изнијето норме дијелимо на техничке и друштвене норме. Техничке норме

уређују однос човјека према природи и њихову садржину одређују природне законитости. Друштвене

норме уређују односе људи у друштву. За разлику од техничких, друштвене норме садрже санкцију за

њихово непоштовање, јер примјена друштвених норми зависи од свијести и воље појединаца. Техничке

норме, по правилу, не садрже санкцију. Непоштовање ових норми “санкционише” сама природа. Ако

10

не поштујемо техничке норме при изградњи зграде или моста они ће се срушити. То је “санкција”.

Ипак, у одређеним случајевима, техничке норме се могу друштвено санкционисати. Нпр. за

спријечавање појаве и ширења заразних болести постоје техничке, медицинске норме које се могу

трансформисати у друштвене када се нпр. уведе обавезно лијечење те болести, обавеза вакцинисања,

карантина и сл.

Друштвене норме прописују понашања, наређују, овлашћују, забрањују одређено понашање,

али оно што те норме прописују условљено је оним што јесте. Норме могу да прописују само оно што

је заиста могуће. Дакле, за настанак и примјену друштвених норми посебан значај има адекватан,

балансиран, уравнотежен однос нормативног и стварног. Друштвене норме треба да одражавају

стварност. У супротном говоримо о сукобу нормативног и стварног. Дакле, норме треба да одражавају

стање друштвених односа и да га на одређени начин усмјеравају и постепено и поступно мијењају. У

супротном, норме су неадекватне, нереалне, бесмислене и друштво их одбацује као страно тијело.

Норме имају различиту садржину. Норме наређују понашање, забрањују, упућују, усмјеравају.

Да ли ће садржину норме прихватити као правило за властито понашање зависи од појединца. Да би се

поштовале норме понашања неопходна је одређена и одговарајућа мотивација. Начин да се то учини је

прописивање санкција. Санкције утичу на људе да поштују друштвене норме. Санкције могу бити

позитивне и негативне. Санкција у ширем смислу или позитивна санкција предвиђа награду у случају

понашања по норми. Санкције у ужем смислу или негативне санкције предвиђају казне за

непоштовање норми. И позитивне и негативне санкције мотивишу, подстичу појединце на понашање

по нормама. Позитивне санкције су изузетак у односу на негативне и данас се своде на случајеве

награђивања појединаца који неуобичајено и изузетно добро изврше одређену радњу.

Када кажемо “санкција”, по правилу, мислимо на негативну санкцију – казну. Казне могу бити

оштрије или блаже. По правилу, што је већа друштвена опасност дјела и вриједност нормама

заштићеног добра санкција је тежа. И обрнуто.

Друштвене норме

Друштвене норме су правила о понашању људи у друштву, које пред појединце поставља

друштво и које су усмјерене на свијест и вољу субјеката права.

Нормирање понашања људи у друштву је прошло кроз бројне фазе, а за наше упознавање са појмом државе и права, приоритет има подјела норми на оне које ствара неорганизовано друштво и

норме које ствара и примјењује организовано друштво.

А) Норме које примјењује неорганизовано друштво

Кад кажемо неорганизовано друштво, мислимо на друштво које нема посебне органе задужене за обављање одређених друштвених функција, а у првом реду стварање и примјену права. Свако

друштво настоји да се организује, на овај или онај начин. И свако друштво има одређени ниво и вид

организованости. Ми говоримо о “неорганизованом” друштву у смислу заједнице која нема посебне

органе стварања и примјене права у савременом смислу ријечи. Неогранизиовано друштво ствара

правила понашања спонтано, а тако, спонтано и нередовно, примјењује и санкције.

Норме неорганизованог друштва, које су у тијесној вези са правом у савременом смислу и

значењу, су обичај и морал.

11

1. Обичаји

Обичаји су друштвена правила понашања која настају дуготрајним понављањем тако да улазе у свијест људи као обавезна. Обичаји настају усљед дуготрајног истовјетног понашања у одређеним

приликама и околностима. Управо то понављање ствара код људи свијест о њиховој обавезности.

С обзиром да обичаји настају дуготрајним понављањем одређеног понашања за њихов

настанак је потребна стабилност друштвених односа. Обичаји траже стабилне друштвене односе па

својом снагом те односе настоје и да очувају због чега често постају брана развоја друштвених односа

те говоримо о конзервативности обичаја.

Обичаји се јављају у свим областима друштвеног живота (обичај одјевања, вјеридба, саучешће,

сахране, свадбе...), али је битно да се ради о стабилним односима који су “плодно тле” за настанак

обичаја. Посебан значај данас имају обичаји којима се уређују односи између учесника на тржишту –

тзв. трговачки обичаји. Велики значај имају обичаји који се примјењују у одређеним дјелатностима као

што су трговина на мало, угоститељство, туризам, осигурање и сл., као и обичаји у вези са продајом

одређених врста роба и вршењу одређених услуга.

Обичаје карактерише различитост санкције и неуједначеност њене примјене. Санкција се креће

од обичног подсмјеха, презира, преко прогонства до врло оштрих какве су физичке, тјелесне казне до

одузимања живота (узмимо примјер обичаја крвне освете).

2. Морал

Морална правила су правила која потичу из свијести људи о томе шта је добро, а шта зло. И

моралне норме су лишене организоване санкције. Наиме, аутономности моралних норми доприноси

управо његова санкција а то је грижа савјести. Дакле, санкцију за повреду моралне норме субјект сам

на себи примјењује, кајући се за своје неморално понашање и дјело.

Б) Норме које примјењује организована заједница - држава

Посебну врсту норми чине оне које ствара и примјењује држава. Прецизније, држава може

само да примјењује норме или и да их ствара и примјењује. У првом случају норме ствара

неорганизована заједница а држава их примјењује. Наиме, држава настоји да уреди одређене

друштвене односе, а у првој фази свог настанка најједноставније је и оправдано да преузме постојеће

норме – обичајне и моралне. Када држава примјењује санкцију за кршење ових обичаних норми,

говоримо о обичајном праву. За појам права је управо то битно - примјена од стране државе.

Право је скуп, систем норми које по одређеној процедури доносе одређени, надлежни државни

органи и које примјењује држава. Држава је специфична огранизација која на одређеној територији

врши сувјерену власт и ствара и примјењује право. Право представља скуп, систем правних норми које

ствара и које примјењује држава на својој територији и тиме регулише бројне и разноврсне друштвене

односе. Држава путем својих органа ствара право да би регулисала бројне друштвене односе и

примјењује санкције у случају повреде правила садржаних у правним нормама. Дакле, држава ствара и

примјењује право, али је и сама правно регулисана и у погледу своје организације, надлежности и

поступања у конкретним случајевима. Држава има специфичну структуру и организацију и по томе се јасно разликује од осталих организација и заједница. Држава и право су структурално и функционално

12

повезани. Та структурална и функционална повезаност државе и права назива се државно-правни

поредак.

ДРЖАВА

Појам и елементи државе

Држава је специфична организација која на одређеној територији врши власт која је суверена,

правно неограничена и највиша. Стварање и примјена права чини садржину државне власти. Дакле,

држава и право су двије стране једне “медаље”, “медаље” коју називамо државно-правни поредак.

Држава је просторна (територијална) заједница. Зато под власт државе потпадају сва лица

(физичка и правна) која се налазе на њеној територији. Држава је и лична заједница, па њени чланови

према њој имају права и обавезе. Чланови државе су држављани. Држављанство се стиче или рођењем

на територији одређене државе или прирођењем. Држављанство је лична, јавноправна веза државе и

њених држављана.

Елементи државе су: становништво, територија и власт

1) Становништво је један од елемената државе. На територији државе налази се становништво

које, у складу са правним поретком те државе, стиче одређена права и обавезе. Становништво једне

државе у највећој мјери чине држављани те државе. Али један број становника државе могу бити и

странци. У односу на држављане држава има пуну територијалну и персоналну надлежност. 2) Државна територија је тродимензионални простор на ком је успостављен државно-правни

поредак једне суверене државе. Државна територија је тродимензинални простор на ком држава врши

власт. Државну територију чине: а) сувоземна област која обухвата површину земље и земљину

утробу; б) водене површине, ријеке, језера и поморске територијалне воде и в) ваздушна област која се

простире изнад сувоземне и водене области. Сувоземна, водена и ваздушна област чине јединствену

државну територију. Над овако одређеном тродимензионалном државном територијом простире се суверенитет државе.

На површини Земље држава има јасно обиљежене границе (на копну, на мору, на језерима,

ријекама) које одвајају двије државе тј. државне територије. Територија државе у дијелу ваздушног стуба се шири ка безваздушном простору, фактички до бесконачности, а реално до оних граница до

којих држава може власт да остварује. Облик планете Земље чини да се слој испод површине све више

сужава до центра земље. Тако, једну државну територију можемо представити као неправилно

геометријско тијело, које личи на купу када би државну територију замислили као круг. Под државним границама подразумијевају се равни које дијеле вертикално, укључујући

ваздушну област и земљину утробу, подручја двије државе или подручја једне државе од слободног мора. Границе могу бити сувоземне, границе на мору и у ваздуху. Сувоземне границе раздвајају

суверени простор двије државе.

Границе се дијеле на природне и вјештачке. Природне границе слиједе природна обиљежја терена: планински ланац, ријека, језера или морске обале. Природне границе могу настати и

вјештачким путем као нпр. изградња канала дуж границе или подизање шуме и сл.

Границе за државу стварају двије основне обавезе: 1) да поштује границе других држава и 2) да штити своје границе свим дозвољеним средствима.

13

3) Власт тј. суверена власт је трећа компонента - елемент државе. Дражава има суверену власт

да на својој територији уређује и санкционише понашање свих субјеката. Власт се остварује кроз процесе стварања и примјене права.

Функције државе

Држава своју власт врши остваривањем функција које су повјерене појединим државним

органима. Функције државе се дијеле на спољашње и унутрашње. Спољашње функције држава

остварује кроз уређивање и реализацију односа са другим државама. Унутрашње функције државе су

функције путем којих држава остварује своју суверену власт. Унутрашње функције државе су:

законодавна, извршна и судска.1

- Законодавна функција обухвата право и обавезу државе да путем одређених органа доноси

опште правне акте, тј. да доноси устав и законе. Законодавну функцију врше законодавни органи а то је скупштина, парламент.

- Извршна (управна) функција државе повјерена је управним – извршним органима

представничких тијела тј. влади.

- Судска функција државе остварује се кроз систем специјализованих органа – судове. По

Уставу Црне Горе судство је самостално и независно. Судови суде на основу Устава и закона. 2

Државно-правни поредак

Друштвени поредак чини скуп свих друштвених односа. Правни поредак је дио друштвеног поретка. Правни поредак чини јединство правних норми и фактичког понашања субјеката права. Према

томе, правни поредак чини нормативни дио (правне норме) и фактички дио (фактичко понашање

субјеката права).

Правне норме, њихово доношење, систематизовање у правни поредак, није само себи циљ.

Напротив. Правне норме се стварају у циљу примјене на конкретне друштвене односе, на конкретне

субјекте. Према томе, правни поредак чини јединство правних норми и фактичког понашања субјеката по њима. Нагласимо и то да држава ствара и примјењује право, али се право односи и на њу. Држава је правно регулисана организација. Она има своје органе који врше власт. Она ствара норме за друге субјекте, али се и сама понаша у складу са правним нормама, тј. поступа у складу са Уставом као

правним актом са најјачом правном снагом и у складу са законима.

Дакле, држава и право су структурално и функционално повезани, а та структурална и

функционална повезаност државе и права чини државно-правни поредак.

Елементи правног поретка повезани су у строги, логични систем. Правни поредак се остварује кроз стварање и примјену права. Унутрашњу садржину правног поретка чине правне норме, а правне

норме се остварују кроз фактичка понашања субјеката права.

Правни поредак се састоји из великог броја општих и појединачних норми и аката и

конкретних правних односа. Опште правне норме су правни основ за настанак појединачних правних

1 Чл.5. Устава Црне Горе “Власт у Црној Гори уређује се по начелу подјеле власти на законодавну, извршну и судску.

Законодавну власт врши Скупштина, извршну власт влада, а судску власт судови.” 2 Чл.100. Устава Црне Горе

14

норми тј. аката и настанак конкретних правних односа. Тако су сви дјелови правног поретка повезани и

чине цјелину.

Дакле, правни поредак се састоји из два дијела: 1) нормативног и 2) фактичког. Нормативни

дио се састоји из правних норми. Свака правна норма има своје мјесто у правном поретку. То мјесто

добија зависно од степена општости и области друштвених односа које регулише. Правне норме се повезују у правни поредак и то по одређеним, строгим правилима. Фактички дио правног поретка чини

фактичко понашање субјеката права које је регулисано правним (општим и појединачним) нормама.

Да би право на територији једне државе било систематизовано довољно је да су

систематизоване опште норме, тј. да су систематизовани извори права (устав, закони, подзаконски

акти). Правни поредак није статична појава, већ је у сталном стварању и уобличавању. Зато ни

систематизација правних норми није и не може бити статична. Свакодневно се уносе нови елементи

које треба ускладити са осталима. Зато је познавање суштине, хоризонталне и вертикалне повезаности

општих правних норми, неопходно за спознају структуре и садржине постојећег правног поретка и

праћење његових измјена.

Правна норма – појам

Право се састоји из норми тј. право је скуп, систем правних норми. Правна норма је основни

елемент права. Правна норма је основна “ћелија” правног поретка.

Правна норма, фигуративно речено, представља основни атом права. Правна норма је

најпростији елемент права који се не може даље разлагати на простије сегменте који би могли

самостално да постоје и да се примјењују.

Правна норма се дефинише као правило понашања које примјењује и санкционише држава.

Правна норма садржи правило понашања.

Правне норме се према степену општости дијеле на опште и појединачне, а према садржини

диспозиције на императивне и диспозитивне и на наређујуће, овлашћујуће и забрањујуће.

Елементи правне норме

Све правне норме, без разлике и без обзира на врсту (опште, појединачне, условне, безусловне,

наређујуће, овлашћујуће, забрањујуће) се састоје из два елемента и то: 1) диспозиције и 2) санкције.

И диспозиција и санкција су правила понашања, чија је примјена алтернативна јер примјена

једне искључује другу. Уколико се субјект понашао у складу са диспозицијом, нема мјеста примјени

санкције. И обрнуто, уколико је примјењена санкција, значи да се субјект није понашао по

диспозицији.

Међутим, некада се диспозиција примјењује само уколико су испуњени одређени услови. А

санкција је увијек условна јер се примјењује само ако није примијењена диспозиција. Зато можемо

говорити о четири елемента правне норме. То су: 1) претпоставка диспозиције, 2) диспозиција, 3)

претпоставка санкције и 4) санкција.

1) Претпоставка диспозиције је дио (елемент) правне норме који одређује чињенице које

морају бити испуњене да би се примијенила диспозиција, да би се од субјеката тражило одређено

понашање. Претпоставка диспозиције садржи опис чињеница које су услов за примјену диспозиције.

Узмимо за примјер сљедећу правну норму: “Свако ко оствари приход већи од 5000 евра дужан је да

15

плати порез. Лица која то не учине биће кажњена новчаном казном”. У овом примјеру (који је

школски) претпоставка диспозиције је дио који гласи ”свако ко оствари приход већи од 5000 евра”.

Дакле, овим је одређен услов примјене норме. Ова норма се не односи на сва лица. Напротив. Односи

се само на лица која остварују приход и то не на сва лица која остарују приход, већ само она која имају

приход преко 5000 €. Само су та лица дужна да се понашају по овој правној норми тј. да плате порез. 2) Диспозиција је дио правне норме која садржи правило понашања. Она садржи норму која

субјектима одређује, наређује, забрањује неко понашање. У нашем примјеру дио који гласи “дужан је

да плати порез” је диспозиција.

Диспозиција садржи заповијест о понашању. То је примарно правило понашања. С обзиром на

садржину диспозиције правне норме се дијеле на наређујуће, забрањујуће и овлашћујуће. Наиме,

заповијест садржана у диспозицији може бити наређење (родитељ је дужан да издржава своју дјецу),

забрана (забрана крађе нпр.) или овлашћење (свако има право да једнак третман пред државним

органима). Без обзира, међутим, да ли је диспозиција по својој садржини наређујућа, забрањујућа или

овлашћујућа, она увијек садржи неку заповијест. 3) Претпоставка санкције садржи опис понашања које представља кршење, непоштовање

диспозиције. У нашем примјеру претпоставка сакције гласи “лица која то не учине”. Дакле, биће

санкционисана, кажњена само она лица која се не буду понашала по диспозицији, која не плате порез. 4) Санкција је дио правне норме који прописује шта бива у случају да се субјекти не понашају

по диспозицији. У нашем примјеру санкција гласи “биће кажњена новчаном казном”.

Правни акти

Правни акт је форма или облик у ком се испољавају правне норме. Правне норме се дијеле на

опште и појединачне, па и правни акти, као облик у ком се оне испољавају, могу бити општи и

појединачни.

Облик правног акта је скуп материјалних чинилаца и начина којима се он ствара и састоји се из три елемента и то: надлежност субјекта за доношење правног акта, поступак доношења акта и

материјализација акта.

1) Надлежност за доношење правног акта је овлашћење одређеног субјекта да донесе одређене

правне акте, а то могу бити државни и недржавни органи. Државни органи који доносе правне акте,

различите по правној снази и садржини, су законодавни, управни и судски органи.

2) Поступак за доношење правног акта обухвата радње којима се ствара правни акт. Поступак

обезбјеђује да се акт донесе по унапријед утврђеној процедури која обезбјеђује правну сигурност. 3) Материјализација акта је радња којом се акт споља изражава и средство којим се обезбјеђује

његово трајање. Правни акти се изражавају језички и објављују ради доступности свим субјектима.

Правним актима се стварају правне норме. Акти којима се стварају правне норме дијеле се на опште и појединачне. Општи правни акти су акти којима се стварају опште правне норме. Појединачни

правни акти су акти којима се стварају појединачне правне норме.

Сваки правни акт који се донесе има своју форму и садржину. За одређивање формалног појма правног акта основни елемент је надлежност органа који га доноси. Међутим, облик - форма правног акта се одређује према његовој садржини. И надлежност субјекта који доноси правни акт и поступак

његовог доношења и материјализација правног акта одређују се у складу са садржином акта. Формални

и материјални појмови правних аката се, дакле, поклапају.

16

Општи правни акти

Општи правни акти сачињавају правни поредак у ком имају одређено мјесто у зависности од

садржине и правне снаге. Правни акт са најјачом правном снагом у правном систему једне државе је

устав. Устав је основни правни акт из ког правну снагу црпу сви остали од устава ниже правне снаге,

акти. Устав утврђује основе друштвено-економског и политичког уређења државе. Акти ниже правне

снаге од устава су закони. Законима се уређује поједине области друштвеног живота. Постоји велики

број закона јер постоји и велики број друштвених односа које они регулишу. Након закона, у

хијерархији коју чини правни поредак долазе подзаконски акти (уредбе, наредбе, правилници...).

Правни поредак чине и појединачни правни акти који садрже појединачне правне норме. Њима

се правила садржана у неком од општих правних аката примјењују на конкретан случај, на конкретног субјекта. Појединачни правни акти су пресуде, рјешења, одлуке и сл. Правни поредак, осим

нормативног дијела, чини и фактички дио, а то су конкретна понашања људи по општим, односно,

појединачним правним актима.

По правилу, сви субјекти треба да се понашају у складу са важећим правним актима. Правило

је да непознавање права шкоди (ignorantio iuris nocet). Из ових правила слиједи да правни акти

донијети од стране одређеног органа и у законској процедури доношења морају бити доступни свим

субјектима на које се односе како би они били у могућности да знају њихову садржину да би могли да

се понашају у складу са њима, тј. овлашћењима, наредбама или забранама које садрже. Да би правне

норме садржане у правним актима биле доступне субјектима на које се односе и ради којих су и

донијети врши се њихово објављивање. Правни акти се објављују у службеном листу. На тај начин

садржина правних аката постаје доступна свим субјектима и они не могу своје понашање да

оправдавају непознавањем права. Да би се субјекти упознали са садржином правних аката оставља се одређени временски период од објављивања у службеном листу до његовог ступања на снагу. То је тзв.

vacatio legis. Устав Републике Црне Горе прецизира да “закон и други пропис и општи акт ступа на

снагу најраније осмог дана од дана објављивања”, а да “изузетно кад за то постоје разлози утврђени у

поступку доношења, може се предвидјети да закон и други пропис или општи акт ступа на снагу

најраније даном објављивања.”3

Појединачни правни акти

Појединачни правни акт је акт који садржи појединачну правну норму. Општом правном

нормом садржаном у општем правном акту уређују се будући односи за унапријед неодређен број случајева и унапријед неодређена лица. Постоји читав низ правних норми које се пријењују

непосредно и директно, без конкретизације путем појединачног правног акта. Услов је да опште правне

норме не предвиђају доношење појединачних норми тј. аката већ је довољно наступање чињеница које

су услов њихове примјене. Такве су нпр. норме које предвиђају право на живот, на слободу и сл. У

области имовинског права такве су норме о стицању права својине одржајем, окупацијом и сл. За ову

врсту правних норми карактеристично је и то да се и санкције примјењују непосредно.

Ипак, општим правним нормама није увијек могуће одредити понашања појединаца у сваком

конкретном случају. Некада је неопходно доношење појединачног правног акта којим се регулише

3 Чл.108. Устава Црне Горе (Vacatio legis)

17

конкретно понашање конкретног субјекта. Тако нпр. није довољно постојање опште норме о обавезном

плаћању пореза, већ је неопходно доношење појединачног акта (рјешења) којима се за конкретно лице

одређује обавеза плаћања и висина пореза.

Појединачни правни акти се доносе на основу општих правних аката. Доношењем

појединачног правног акта окончава се процес стварања нормативног дијела правног поретка. Слиједи

примјена, фактичко понашање субјеката права у складу са тим нормама.

Правни институти

Правни институт (правну установу) дефинишемо као скуп правних норми којима се регулише

један одређени друштвени однос или група истоврсних друштвених односа. Наиме, један друштвени

однос регулише већи број норми које се повезују и чине цјелину. Та цјелина се у праву назива правни

институт. Правни институт су нпр. брак, усвојење, уговор... Међутим, правни институт може имати

уже и шире значење што одређује и правне норме које га регулишу.

Дакле, више правних норми које регулишу један одређени друштвени однос или групу

истоврсних друштвених односа чини правни институт (све норме које регулишу закључење и дејство

купопродаје чине институт који се зове уговор о купопродаји). Више сродних правних института чини

грану права, а све гране права чине правни систем.

Гране права

- Уставно право је грана права која садржи правне норме које регулишу основе друштвено-

економског и друштвено-политичког уређења једне државе, као и структуру и надлежност државних

органа. Уставно право као грана права садржи правне норме које регулишу личне и колективне

слободе и права грађана и систем њихове заштите.

- Управно право је грана права која садржи правне норме којима се уређује однос државне

управе према грађанима, државним органима и организацијама. Управно право чине правне норме

којима су регулисани организација и начин рада државних органа, однос тих органа према грађанима,

али и контролу њиховог рада и одговорност. Ту су, затим, и правне норме које уређују поступак

доношења управних аката, норме које уређују правна средства која грађанин незадовољан актима

управе има право да употреби и поступак њихове употребе, као и норме којима се регулише покретање

и вођење управног спора.

- Кривично право је грана права која садржи правне норме којима су регулисана кривична

дјела и прописане санкције за учињена кривична дјела. Кривично-правне норме регулишу бића

појединих кривичних дјела и предвиђају санкције за њихове учиниоце. Кривична дјела су

противправне радње, деликти које друштво осуђује, спријечава и кажњава. Да би се једно дјело

сматрало кривичним дјелом потребно је да је као такво предвиђено законом. Нема кривичног дјела ако

оно није законом предвиђено и нису одређени елементи бића тог кривичног дјела (nulum crimen sine lege) и да је за његово извршење предвиђена одређена казна или заштитна мјера. Казна има и функцију

превенције и кажњавања починиоца кривичног дјела.

18

- Стварно право је грана права која садржи правне норме којима су регулисана субјективна

грађанска права. Ова грана права садржи правне норме које уређују стицање, заштиту и пренос права

својине, државину, службености и остала стварна права, као и средства реалног, стварног обезбјеђења.

- Облигационо право је грана права која обухвата скуп или боље рећи систем правних норми,

којима се уређују облигациони односи. Облигационо право је “грана права која садржи правила о

прелазу добара из имовине једног лица у имовину другог лица и о вршењу услуга једног лица другом

којим се увећава или одржава имовина овог, а све се врши уз извесну накнаду или бесплатно.”4 За

разлику од стварног и насљедног права која се баве стеченим имовинским правима, или како се то

често каже статиком имовинских односа, облигационо право се бави прометом имовинских

вриједности.5 Дакле, облигационо право регулише имовинске односе у кретању тј. бави се динамиком

имовинских односа.

- Насљедно право је грана права која садржи правне норме којима се уређује насљеђивање тј. прелаз имовине једног лица за случај његове смрти на друга лица, његове насљеднике. Дакле,

насљедно право је грана права која регулише имовинске односе који настају након смрти једног лица.

Насљедно право садржи правне норме којима се уређује универзална и сингуларна сукцесија. Норме

насљедног права регулишу прелаз имовина умрлог лица (оставиоца) на његове насљеднике и то прелаз по његовој вољи израженој у тестаменту или на основу закона. Насљедно право садржи норме које

регулишу тестаментално насљеђивање, законско насљеђивање, императивно законско насљеђивање-

право на нужни дио, правни положај насљедника, стицање насљеђа, као и поступак за расправљање заоставштине (оставински поступак).

- Породично право је скуп систематизованих правних норми којима се уређују односи у

породици, правна заштита тих односа и породица у цјелини. Породично право је грана права која има

специфичан предмет, изворе, предмет и задатак. То произилази из чињенице да су брак и породица

предмет уставно-правне заштите и да представљају предмет посебне пажње државе. Предмет

породичног права су породица и правни односи који настају у породици између чланова породице као

и односа између чланова породице и одређених органа који су надлежни за област породично-правних

односа. Породично право садржи норме којима се регулишу лични, лично-имовински и имовински

односи у породици. Субјекти породичних односа које регулишу норме ове гране права су физичка

лица. Породично право као грана права садржи правне норме којима се регулишу брачни односи,

односи родитеља и дјеце и односи који настају поводом усвојења.

Породично право сачињавају брачно право, родитељско право и старатељско право.

Ову грану права, осим материјалног чини и формално породично право, а оно обухвата правне норме

којима се регулишу поступци и то: управни и судски поступак (парнични, ванпарнични и извршни) ,

али и методе стручног социјалног рада. Норме породичног права регулишу, дакле и обавезе државе и

њених органа у погледу уређивања и заштите породичних односа.

- Радно право је грана права коју чине правне норме које регулишу права и обавезе радника и

послодаваца која настају из радних односа. Најважнији правни инстутути радног права су рад, 4 Др Михаило Константиновић, Облигационо право, белешке са предавања средио др В.Капор, Београд, 1957.

5 Исто, стр.1.

19

заснивање и престанак радног односа, радно вријеме, одмори и одсуства, заштита на раду, материјално

обезбјеђивање радника, уговор о раду, колективни уговор. Радно право садржи и правне норме којима

су регулисана питања здравственог, социјалног, пензијског и инвалидског осигурања.

- Привредно право је грана права која садржи правне норме којима се уређују појам, врсте,

услови оснивања, поступак оснивања, рада и престанка привредних друштава. То је тзв. статусно

привредно право. Привредно право садржи и норме које регулишу уговоре у привреди, као и хартије од вриједности, тзв. привредно-уговорно право.

- Грађанско процесно право садржи правне норме којима је обухваћена материја грађанског судског поступка, тј. парничног, ванпарничног и извршног поступка. Субјекти којима је угрожено или

повређено субјективно право имају право на судску заштиту. Суд пружа правну заштиту на тражење носиоца субјективног права. Заштиту права суд пружа у парници, у поступку извршења судских

одлука и у поступку принудног обезбјеђења.

- Међународно право чине међународно јавно и међународно приватно право. Међународно

јавно право чине норме којима се уређују односи између држава и држава и других субјеката

међународног права. Међународно приватно право регулише грађанско-правне односе и имовинске

односе са елементом иностраности и правни положај странаца. Норме међународног приватног права

регулишу грађанско-правне односе са елементом иностраности. То су тзв. колизионе норме којима се

рјешава сукоба закона када на регулисање једног односа претенује више националних права.

Правне области

Гране права могу да се групишу у шире цјелине. Критеријум за груписање грана права у

правне области је сродност односа које регулишу. У складу са наведеним критеријумом, постоји

подјела на унутрашње и међународно, јавно и приватно право и материјално и процесно право.

а) Унутрашње и међународно право

Основна подјела правног система на правне области јесте подјела на унутрашње и

међународно право. Међународно право регулише односе између држава, а унутрашње право регулише

односе унутар сваке поједине државе. Унутрашње право сачињавају све правне норме (груписане у

одређене правне институте и гране права) које ствара и примјењује једна држава, а које се односе на

грађане и правна лица која се налазе на њеној територији. Међународним правом се регулишу односи

између држава, али и односи између грађана и правних лица различитих држава.

б) Јавно и приватно право

Подјела права на област јавног и област приватног права је веома стара и потиче још из римског права. Критеријум подјеле јесте да ли правне норме регулишу и штите интересе државе која се сматра представником и заштитником општих друштвених интереса, интереса власти и свих грађана

или регулишу интересе грађана у погледу како личних тако и имовинских права. У првом случају се

ради о нормама које чине област јавног права (ius publicum), а у другом о нормама које чине област

приваног права (ius privatum). Област јавног права (ius publicum) чине уставно право, управно право,

20

судско право, кривично право, међународно јавно право, а област приватног права (ius privatum)

грађанско право, облигационо право, породично право, насљедно право, привредно право.

в) Материјално и формално право

Значајна подјела права је и подјела на област материјалног и област формалног права.

Материјално право садржи правне норме (груписане даље у гране права) којима се прописује

понашање одређених субјеката, тј. којима се уређују права и обавезе грађана и правних лица и односи

у које ови субјекти ступају. Такве су нпр. норме облигационог права, радног, привредног, породичног права и сл. Формално или процесно право садржи норме којима се прописује начин остварења и

примјене норми материјалног права. Такве су норме грађанског и кривичног судског поступка, као и

управног поступка.

Закључак

Као што се из изложеног види, правне норме не могу и нису расуте без реда и без циља.

Напротив. Правне норме се систематизују у оквиру правног система и то према њиховој садржини која

је одређена врстом друштвених односа које регулишу. Наиме, све правне норме које регулишу исту

врсту друштвених, правних односа систематизују се у одговарајуће цјелине (тзв. правне институте)

након чега се те цјелине даље, по одређеном реду и у зависности од садржине сређују у шире цјелине

(тзв. гране права) све до најшире која обухвата све правне норме које чине цјелокупно национално

право и која се назива правни систем.

Правни систем обезбјеђује прегледност права и уочавање веза међу његовим елементима.

Лаику право и правни систем изгледају као лавиринт прописа у коме се немогуће снаћи. Мноштво

прописа, разлика у њиховој правној снази, измјене и допуне прописа су фактори који, између осталих,

доприносе стварању утиска о хетерогености права и немогућности да се у њему појединац снађе.

Правна наука има задатак да бројне, разнородне правне прописе националног законодавства

среди и систематизује у једну складну, логичну, јасну, прегледну и непротивурјечну цјелину – у

правни систем. Систаматизовање правних норми омогућава прегледност, брзину и лакоћу њиховог проналажења и примјене.

Правни поредак се састоји из великог броја општих правних норми, појединачних правних

норми и конкретних правних односа. Ове три цјелине су дјелови једног система. Опште правне норме

се систематизују у јединствену, складну и логичну цјелину, цјелину у којој сваки субјект може лако да

се снађе и да у свакој конкретној ситуацији сазна који пропис важи, како треба да се понаша. Опште

правне норме су правни основ на основу ког настају појединачне правне норме и конкретни правни

односи. Правне норме се систематизују по садржини и по степену општости.

За систематизацију права довољан услов је систематизација општих правних норми, тј. аката.

Према степену општости правних норми правни поредак можемо графички представити у виду

пирамиде. На врху пирамиде налази се правни акт са најјачом правном снагом у правном систему

државе – устав. Након устава по правној снази долазе закони, а након њих подзаконски акти.

Нормативни дио правног поретка чине затим појединачне правне норме садржане у појединачним

актима. Основу, базу чине фактички односи.

23

СУБЈЕКТИ ПРАВА

Правни поредак регулише понашања субјеката у друштву. Правне норме се доносе у циљу

регулисања односа међу субјектима права. Стварање и примјена права усмјерени су на регулисање

односа међу људима и групама људи којима правни поредак даје својство субјекта права.

Правни поредак признаје физичким лицима или групи физичких лица способност да буду

субјекти права.1 Бити субјект права значи бити носилац права и обавеза. Субјекти права су физичка и

правна лица. Физичка лица су појединци, људи који чином рођења постају субјекти права. Правно лице

је група физичких лица која, под условима предвиђеним законом, стиче својство субјекта права.

Физичка и правна лица имају правну и пословну способност. Правна способност је способност

да се буде субјект права тј. носилац права и обавеза. Физичка лица стичу правну способност рођењем, а

губе смрћу. Правна лица стичу правну способност оснивањем, а губе престанком, гашењем. Пословна

способност је способност субјеката права да актима своје воље закључују правне послове и тако стичу

права и обавезе. Пословну способност физичка лица стичу пунољетством, а правна регистрацијом.

Правна и пословна способност, њихово стицање, садржина и престанак регулисани су

императивним правним нормама.

I ФИЗИЧКА ЛИЦА

Људи, у настојању да уредe односе у заједници у којој живе, стварају и примјењују право.

Човјек је субјект права. Физичко лице је човјек - субјект права, носилац права и обавеза.

Правна способност физичких лица

Физичка лица моментом рођења постају субјекти права тј. стичу правну способност.2 Њихова

правна способност је општа и потпуна.

1 И у Римском праву се правила разлика на физичка и правна лица тј. persona i persona iuris. Oбрад Станојевић наводи

поријекло пијечи persona. Oнa je најприје означавала маску који су носили позоришни глумци да би им глас „боље звучао“

– per sonare. Kасније се значење ријечи проширило и на саму личност глумца, да би на крају означавала личност уопште тј.

субјекте права. (Oбрад Станојевић – Римско право, Службени лист СРЈ, Београд, 1995.,стр.107.) 2 Историја показује да су постојали системи у којима су одређене категорије људи биле лишене правне способности, тј.

нису били субјекти права. Тако нпр. робови у Старом Риму нису били субјекти, већ објекти права. Римски писац из I вијека

24

Правну способност физичка лица стичу рођењем, а губе смрћу.

Правна способност се стиче рођењем, под условом да се дијете живо роди.3 Чињеница рођења

уписује се у матичне књиге рођених. Од тренутка рођења, дијете постаје субјект права и право штити

његова права и интересе. Зато и важи претпоставка да је рођено дијете живо рођено, а ко тврди

супротно треба то и да докаже. Од момента рођења дијете постаје субјект права, стиче уставом и

законима загарантована права и слободе.

Од правила да се правна способност стиче рођењем постоји један изузетак који је познавало

још Римско право. То је правна фикција позната као Nasciturus pro iam natо. Наиме, по том правилу,

зачето дијете се сматра већ рођеним уколико је то у његовом интересу и уколико се живо роди

(nasciturus pro iam nato habetur, quoties comodies eius agitur). Ову фикцију прихвата већина савремених

права посебно у материји насљедних права. Наиме, наше право предвиђа да се дијете зачето у тренутку

отварања насљеђа сматра као рођено ако се живо роди. Ова фикција постоји ради заштите интереса

новорођенчета. Оно се сматра сукцесором од момента смрти оставиоца иако је стварно рођено тек

након тога. У циљу заштите права и спријечавања евентуалних сукоба интереса, насцитурусу може

бити постављен посебан старалац (curator ventris).

Правну способност физичкa лица стичу рођењем, а губи смрћу, природном или насилном. Са

фактичком смрћу изједначава се и проглашење несталог лица за умрло. Несталим се сматра физичко

лице о чијем животу или смрти постоји неизвјесност. Та неизвјесност може да има различите

посљедице по нестало и друга лица, па право предвиђа могућност да се нестало лице судски прогласи

за умрло. За умрло може бити проглашено лице:

1. о чијем животу за посљедних пет година није било вијести, а од чијег рођења је

прошло седамдесет година;

2. о чијем животу за посљедних пет година није било вијести, а околности под којима је нестало чине вјероватним да више није у животу;

3. које је нестало у току рата и у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било

никаквих вијести за годину дана од престанка непријатељстава,

4. које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави, земљотресу или

некој другој непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих

вијести за шест мјесеци од дана престанка опасности.

У прва два случаја рокови се рачунају од дана када је према посљедњим вијестима нестали

несумњиво био жив, а ако се тај дан не може утврдити, од посљедњег дана мјесеца и године у којима је

нестали био жив.

У рјешењу о проглашењу несталог лица за умрло означиће се дан, а по могућности и час који

се сматра као вријеме смрти несталог лица. Ако се тај дан не може утврдити, сматра се да је смрт

старе ере Varon пише да за обраду земље служе нијема оруђа, оруђа која испуштају гласове (стока) и оруђа која говоре

(робови).Слично је било и са кметовима у доба феудализма. Детаљније: Oбрад Станојевић – Римско право, Службени лист

СРЈ, Београд, 1995.,стр.107-126.; Mирослав Mилошевић – Римско право, Номос, Београд, 2005. str. 105-135.; Маријан

Хорват – Римско право, I дио, Школска књига, Загреб, 1954., str.84-109.; Живко Милосављевић – Римско право, Београд,

1900. str. 117-125.; Јелена Даниловић, Обрад Станојевић – Текстови из Римског права, Сл. Лист СРЈ, Београд, 2003. str.54. 3 Нека законодавства уз услов да се дијете живо роди траже и виталност дјетета, тј. његову способност да живи, што се

утврђује на основу љекарског налаза о физичкој конституцији и способности дјетета да живи. Нпр. Шпанско право тражи

да је дијете живјело најмање 24 сата након рођења. Ранија законодавства (нпр. чл. 36. српског Грађанског законика) су за

стицање правне способности тражила и да дијете има људски облик.

25

наступила првог дана по протеку рокова послије којих се може покренути поступак проглашења

несталог лица за умрло. Проглашење несталог лица за умрло се правним дејством изједначава са физичком смрћу – брак тог лица престаје, а заоставштина прелази на насљеднике.

Рјешење о проглашењу несталог лица за умрло садржи обориву претпоставку да је нестало

лице умрло у рјешењу назначено вријеме. То значи да се може и супротно доказати, тј. да је лице које

је проглашено за умрло живо. Тада се рјешење о проглашењу несталог лица за умрло укида. Међутим,

то укидање не утиче на престанак брака који је коначан. Што се тиче његове имовине која је као

заостваштина прешла на насљеднике све зависи од њихове савјесности. Савјесни насљедници, тј. насљедници који нису знали нити морали знати да је лице проглашено за умрло живо, враћају имовину

која се затекла код њих и у стању у ком је затечена. Несавјесни насљедници, тј. насљедници који су

знали и који су морали знати да је лице проглашено за умрло живо, враћају све што се код њих затекло,

али и накнаду за смањење вриједности ствари усљед њихове употребе, као и накнаду за потрошене и

отуђене ствари и за потрошене плодове.

Чињеница смрти се уписује у матичне књиге умрлих.

Пословна способност физичких лица

Пословна способност се дефинише као способност закључивања правних послова, тј. способност да изјавама воље настане, измјени се или престане неко субјективно грађанско право.

Пословна способност је способност лица да изјавама воље производи правна дејства.

Пословна способност претпоставља постојање правне способности. Насупрот томе, правна

способност не претпоставља постојање пословне способности. Субјект може, али не мора имати

пословну способност. Пословна способност подразумијева постојање развијене свијести и воље

одређеног лица и способност да спозна и схвати смисао и домашај својих поступака.

Пословна способност се у нашем праву стиче са навршених осамнаест година. Пунољетством

физичко лице стиче потпуну пословну способност. Пословна способност физичких лица је општа, што

значи да могу да закључују све правне послове у складу са својим потребама и интересима, наравно у

складу са правним прописима.

Лица до осамнаесте године су пословно неспособна и називају се малољетници. Малољетници

се дијеле у двије категорије и то на млађе и старије малољетнике. Млађи малољетници су лица до 14.

година. Млађи малољетници су потпуно пословно неспособни. Правни послови које закључе млађи

малољетници су апсолутно ништави и не производе правно дејство и то без обзира на њихову

вриједност и без обзира да ли су теретни или доброчини. Лица од 14 до 18 година су старији

малољетници. Старији малољетници имају ограничену пословну способност. Они могу да закључују

правне послове мањег значаја, а остале само уз сагласност родитеља или старатеља. Старији

малољетници могу да закључују правне послове, али је за њихову пуноважност, осим када су у питању

послови мањег значаја и вриједности, потребно одобрење родитеља или старатеља.

Старији малољетници са навршених 15 година стичу радну способност, могу да заснују радни

однос и да располажу својом зарадом, с тим што су обавезни да сразмјерно заради доприносе свом

издржавању.

Потпуну пословну способност стичу и малољетници са навршених 16. година закључењем

брака. То је тзв. еманципација. Евентуални престанак брака до 18. године не повлачи измјене у

стеченој пословној способности.

26

Деликтна способност физичких лица

Једно од основних начела Закона о облигационим односима је начело забране проузроковања

штете које обухвата општу обавезу уздржавања од проузроковања штете другима (neminem leadere).

Да би се настанак штете спријечио постоји општа обавеза свих субјеката да поступају са

одређеном пажњом, али се ни поред тога штете не могу избјећи. Тада долази до примјене правила о

грађанско-правној одговорности и обавези штетника да надокнади штету оштећеном лицу. Из те

обавезе настаје облигациони однос чији су субјекти починилац штете или штетник и оштећено лице.

Садржину облигационог односа који настаје из чињенице проузроковања штете чине обавеза починиоца штете да насталу штету надокнади и право оштећеног да од штетника захтијева накнаду.

Обавеза да се надокнади штета проузрокована другом назива се грађанско-правна, имовинска

одговорност. Грађанско-правна одговорност штетника је санкција због кршења опште забране

проузроковања штете другоме. Штетник треба да сноси негативне посљедице свог понашања, а да би

то могао потребно је да је деликтно способан.

Деликтна способност је способност лица да одговарају за штетне посљедице својих радњи или

пропуштања. Сва пословно способна лица су и деликтно способна.

Деликтна способност се у нашем праву стиче са 14. година.

Према Закону о облигационим односима малољетници до седме године живота не одговарају

за штету коју проузрокују трећим лицима.4 Малољетници до седме године живота су неспособни за

расуђивање и супротно се не може доказивати. Значи, необорива је законска претпоставка

неодговорности малољетника до седам година живота. За штету коју причине малољетници из ове

категорије одговарају њихови родитељи. Малољетници од седме до четрнаесте године такође не

одговарају за штету коју причине трећим лицима, осим уколико се докаже да су при проузроковању

штете били способни за расуђивање.5 Претпоставка њихове неспособности за расуђивање, па према

томе и неодговорности за причињену штету, је релативна тако да се може супротно даказивати.

Малољетници са навршених четрнаест година је деликтно способани и одговарају за

проузроковану штету у складу са општим правилима о одговорности.6 За штету коју причине

малољетници одговарају њихови родитељи, чија се одговорност објашњава чињеницом да је штета

настала зато што су родитељи занемарили обавезе чувања, надзора и старања о дјетету што је за посљедицу имало проузроковање штете трећем лицу. Правило је да родитељи солидарно одговарају за штету коју проузрокује њихово дијете. Међутим, уколико родитељи из било ког разлога живе одвојено,

за штету је одговоран само онај родитељ код кога се дијете налазило у вријеме проузроковања штете.

Чињеница је да је само тај родитељ био у могућности да се стара о дјетету и да врши надзор над

његовим понашањем те је само он одговоран за штету коју причини малољетник. Уколико поред

родитеља за штету одговара и малољетник њихова одговорност је солидарна.7

4 Чл.160.ст.1. Закона о облигационим односима

5 Чл.160.ст.2. Закона о облигационим односима

6 Чл.160.ст.3. Закона о облигационим односима

7 Чл.166. Закона о облигационим односима

27

АТРИБУТИ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА

Физичка лица имају одређене атрибуте који служе за њихову идентификацију. Атрибути

физичких лица омогућавају означавање, разликовање и идентификацију физичких лица. Атрибути

физичких лица су: лично име, пребивалиште и држављанство.

Лично име

Лично име је стални назив физичког лица којим се оно означава, идентификује и разликује од

других физичких лица. Захваљујући личном имену појединци се идентификују и разликују у бројним

друштвеним односима без чега би живот у заједници био незамислив. Личним именом се физичка лица

означавају, разликују и препознају.

Физичко лице има право на лично име. Управо личним именом се једно физичко лице

означава, идентификује, препознаје и разликује од других физичких лица. Зато свако физичко лице има

право на име, али има и обавезу да се њиме служи. Право на лично име (име и презиме) је личне

природе, непреносиво је и незастариво. Стиче се уписом у матичне књиге рођених и дјелује према свим

трећим лицима што значи да свако има право да подигне тужбу против лица која неовлашћено користе

његово лично име. Свако физичко лице има обавезу да се служи својим именом и одговара за

евентуално лажно представљање

Лично име се одређује у моменту рођења дјетета и уписује у матичне књиге рођених. Лично

име дјетата одређују родитељи споразумно, а упис у матичне књиге има конститутивно дејство.

Лично име се састоји из имена и презимена. Презиме или породично име изражава припадност

појединца одређеној породици, а именом се појединац индивидуализује унутар породице. Дијете

добија презиме по презимену једног или оба родитеља. У избору имена родитељи су у принципу

слободни. Ипак, забрањује се одређивање погрдних имена, имена којима се вријеђа морал или која су

супротна обичајима и схватањима одређене средине.

Свако има право и обавезу да се у правном животу користи својим личним именом.

Лично име је атрибут физичког лица који се везује за лице за његовог живота. Ипак, у току

живота може доћи и до промјена личног имена, имена или презимена. Ступањем у брак, споразумом

брачних другова, може доћи до промјене презимена. Супружници могу бирати између више законом

предвиђених могућности. Наиме, свако може да задржи своје презиме, да свом презимену дода презиме супружника, да узме презиме брачног друга и дода му своје презиме или да за заједничко узму презиме

једног или другог супружника.

Свако има право да, у складу са законом, промијени своје лично име у цјелини или само име

или само презиме. Неће се дозволити промјена личног имена, имена или презимена, лицу против кога

се води кривични поступак, лицу које тиме настоји да избјегне неку законом утврђену обавезу.

Промјена се неће дозволити ни уколико она значи промјену у погрдно име или презиме, којим би се

вријеђали обичаји и схватање средине, а неће се дозволити ни промјена презимена малољетног лица

ако то значи да се ново презиме разликује од презимена родитеља или усвојитеља.

28

Пребивалиште и боравиште

Пребивалиште је мјесто у ком физичко лице живи и у ком обавља своје активности, које је његов животни центар. Најкраће речено, пребивалиште је мјесто у које се физичко лице настанило са

намјером да ту стално живи. Није неопходно да лице стварно без прекида живи у том мјесту, већ је

довољно да има намјеру да ту живи, да то буде центар његових животних активности. Физичко лице

може да има само једно пребивалиште. Пребивалиште је мјесто у ком лице остварује права и испуњава

обавезе. То је мјесто у ком му се издају лична документа, достављају службени дописи, ту испуњава

законске и друге обавезе, подноси тужбе суду, плаћа порез... Правило је да свако лице самостално и слободно бира пребивалиште. Брачни другови

споразумно одређују пребивалиште. Малољетна лица имају пребивалиште својих родитеља. Свако

лице има право да промијени пребивалиште. Промјена пребивалишта претпоставља двије законске

обавезе. Прва је одјава ранијег пребивалишта, а друга пријава новог у законом одређеном року (осам

дана од дана настањења).

Боравиште је мјесто у ком грађанин повремено борави ван свог пребивалишта. То је мјесто у

ком лице повремено и привремено борави.

Држављанство

Држављанство је јавно-правна веза појединца, физичког лица и државе на чијој територији

живи. Држављанство означава припадност појединца одређеном државно-правном поретку што значи

да он, са једне стране, има обевезе према одређеној држави, а са друге стране стиче правним поретком

предвиђења и гарантована права.

Држављанство је јавно-правна веза појединаца и државе на чијој територији живе. Они имају

сва права која су предвиђена правним прописима те државе и право на заштиту тих права. Са друге

стране имају обевезе према држави у смислу што су дужни да се понашају у складу са њеним

позитивним прописима, да поштују њен уставно-правни систем и бране суверенитет државе у складу

са прописима и потребама државе.

Лице може имати држављанство једне државе, али може бити држављанин више држава.

Држављаство се стиче или рођењем на одређеној територији, одређује се на основу држављанства

родитеља, а може се стећи и прирођењем.

Лица која немају статус домаћег држављанина називају се странци. У погледу доступности

појединих права страним држављанима, права се могу подијелити у три категорије и то: а) права која

могу имати само домаћи држављани; б) права која су резервисана за домаће држављане, али их могу

стицати и страни држављани под одређеним, строжијим условима и уз постојање реципроцитета; в)

права која су једнако доступна домаћим и страним држављанима.

Лица без држављанства називају се апатриди.

Матичне књиге

О физичким лицима се води одговарајућа евиденција. Евидентирају се чињенице од значаја за физичка лица и државно-правни поредак. Евиденција се врши путем тзв. матичних књига.

29

Матичне књиге су јавне књиге које садрже податке од значаја за правни статус физичких лица. То су

књиге у којима се води евиденција о личним стањима грађана. Матичне књиге су јавне књиге у које се уносе чињенице од пресудног значаја за правни статус физичких лица, а које се поклапају са пресудним догађајима у

животу сваког појединца а то су чињенице рођења, ступања у брак и чињеница смрти. Дакле, евидентирају се чињенице стицања и престанка правног субјективитета физичких лица (рођење и смрт) и чињеница закључења брака.

Матичне књиге се воде на ужим подручјима тзв. матичним подручјима (насеље, село, град). Упис у

матичне књиге врши матичар. Постоје три врсте матичних књига и то: матичне књиге рођених, матичне књиге вјенчаних и матичне књиге умрлих.

- У матичне књиге рођених се уписују подаци о рођењу и то: име и презиме лица; пол, дан, мјесец и

година рођења, час рођења; држављанство, подаци о родитељима дјетета као и подаци о признању и

утврђивању очинства, усвојењу и престанку усвојења. У матичне књиге рођених уписује се и промјена личног имена.

- У матичне књиге вјенчаних уписују се подаци о закључењу брака и то: име, дан, мјесец и година рођења, пребивалиште и држављанство брачних другова; изјаве брачних другова о презимену. Исти подаци се уписују и за родитеље брачних другова и свједоке при закључењу брака.

- У матичне књиге умрлих уписују се подаци о смрти лица и то: име и презиме умрлог; пол; дан,

мјесец и година рођења; час и мјесто смрти; држављанство; брачно стање; подаци о родитељима и брачном

другу, уколико је умрли био у браку; назив установе или лица које је пријавило смрт. У матичне књиге умрлих

уписује се и чињеница проглашења несталог лица за умрло.

II ПРАВНА ЛИЦА

Правно лице се дефинише као скуп или организација физичких лица којима правни поредак

признаје својство субјекта права.

Свако физичко лице чином рођења постаје субјект права. Међутим, то није случај са

организацијама физичких лица. Није свака или било која организација правно лице и субјект права, већ

се захтијева испуњење одређених услова. Наиме, да би организација била субјект права тј. правно лице

потребно је да буду испуњени сљедећи услови: 1) да је правно уредива; 2) да је правно допустива и 3)

да јој правни поредак признаје право да стиче права и обавезе.

Правно лице је субјект права. Правна лица, као и физичка, имају правну и пословну

способност. Правну способност, способност да буду носиоци права и обавеза, правна лица стичу

оснивањем, а губе престанком, гашењем.

Правна лица оснивањем и регистрацијом стичу пословну способност тј. способност да својом

вољом, коју испољавају преко својих органа, стичу права и обавезе. Пословна способност правних

лица је потпуна и специјална. Наиме, правна лица могу у оквиру своје пословне способности да

обављају све правне послове без ограничења. Али њихова пословна способност је специјална, а то

значи да могу да закључују само правне послове у оквиру дјелатности за коју су регистрована. Наиме,

приликом оснивања правног лица оснивачи одређују дјелатност тј. дјелокруг послова које правно лице

може да обавља. У оквиру своје редовне дјелатности, а у складу са актом о оснивању и статутом,

правна лица могу да закључују све правне послове јер је то у функцији обављања дјелатности за коју су

30

регистрована. Међутим, њихова пословна способност је специјална јер могу да закључују само правне

послове у оквиру своје дјелатности. Сви правни послови који излазе из дјелокруга послова који се

дефинишу као послови у оквиру дјелатности за коју је правно лице регистровано, ништави су.

Функције правног лица

Правна лица имају и одговарајуће фунције. Оснивање правних лица оснивачима и учесницима

омогућава: 1) остваривање трајних и надиндивидуалних циљева; 2) лакше заснивање правних односа и

учешће у правном промету; 3) обезбјеђује лакше и сигурније намирење повјерилаца што је тзв.

гарантна функција правних лица и 4) ограничава ризике и евентуалну одговорност што је тзв.

лимитативна функција правних лица.

1) Остваривање трајних и надиндивидуалних циљева је основна функција правних лица.

Физичким лицима је омогућено да се организују у одређене облике правних лица и да тако постижу

оне циљеве за које они сами немају довољно средстава, знања, способности – укратко који превазилазе

моћи и способности појединаца. Оснивањем правно лице добија самосталну егзистенцију, независну од

физичких лица која су га основала и непосредније и јаче се везују за циљ због ког су и основана.

2) Оснивање правног лица значајно олакшава заснивање правних односа и учешће у правном

промету, јер се умјесто мањег или већег броја физичких лица у правном промету појављује један

субјект права, један носилац права и обавеза – правно лице.

3) Оснивање правних лица обезбјеђује и лакше и сигурније намирење повјерилаца што је тзв.

гарантна функција правних лица. Показало се да су правна лица поузданији дужници и то из више

разлога. Прије свега, правна лица имају имовину којом у цјелини гарантују за испуњење преузетих

обавеза, а некада оснивачи гарантују за обавезе и својом имовином. Имовина правног лица одвојена је

од имовине оснивача и учесника. Из имовине правних лица намирују се повјериоци, а не повјериоци

оснивача или учесника што са своје стране проширује и употпуњава гарантну фунцију правних лица.

Презадужена правна лица неке правне послове не могу да обављају, а у законом одређеним

случајевима над њима се покреће стечај. 4) Лимитативна функција правних лица испољава се у ограничавању одговорности правног

лица за обавезе. Наиме, правна лица су искључиво одговорна за обавезе преузете у вези са

реализацијом циљева за које су основана и у оквиру својих правних аката. Тиме се оснивачима и

учесницима омогућава извјесност у погледу сопственог ризика. Када би било другачије физичка лица

би се ријетко или никако одлучивала за организовање правних лица. Лимитативна функција им

омогућава да за преузете обавезе од стране правног лица одговара то правно лице својом имовином, а

оснивачи и учесници само у висини својих удјела.

АТРИБУТИ ПРАВНИХ ЛИЦА

Назив или фирма

И правна лица имају име. Име правног лица зове се назив или фирма, а служи за

идентификовање, класификовање и разликовање од других правних лица.

31

Правно лице се својим називом идентификује тј. означава, али и класификује јер уз име стоји

и ознака врсте правног лица (ДОО, АД, задужбина, удружење и сл.). Називом, односно, фирмом правно

лице се разликује од истоврсних правних лица.

Правно лице добија назив у моменту оснивања. Назив тј. фирма је садржан у оснивачким и

другим актима правног лица. Под тим називом правна лица се региструју (нпр. привредна друштва у

Црној Гори се уписују у Централни регистар Привредног суда). Дакле, назив или фирма правног лица

се одређује у оснивачким актом и уписује у одговарајуће регистре, а при избору назива неопходно је

поштовати законом предвиђене услове. Правно лице има право и обавезу да се служи својим називом

тј. фирмом. Назив правног лица се штити.

У току постојања правно лице може, одлуком својих органа, промијенити назив.

Сједиште

Сједиште је мјесто у ком правно лице обавља дјелатност. Уколико правно лице обавља

дјелатност у више мјеста, сједиште је мјесто у ком се налази његова управа.

Сједиште правног лица се одређује оснивачким актом и уписује у јавне регистре. То је мјесто у

ком правно лице обавља дјелатност, али и у ком испуњава своје обавезе и на основу ког се одређује

мјесна надлежност суда у случају спорова.

Држављанство

Правна лица стичу држављанство оснивањем. Држављанство правног лица се одређује на

основу његовог сједишта. Правна лица се оснивају и послују у складу са прописима државе на чијој територији имају сједиште. Према томе, на оснивање, рад, права и обавезе запослених, управљање,

стицање и расподјелу профита, престанак и др. примјењује се право државе чији је правно лице

држављанин.

Врсте правних лица

Правна лица се могу оснивати ради остваривања различитих и разноврсних циљева. Стога

постоји и велики број врста правних лица. Правна наука настоји да изврши класификовање правних

лица по различитим критеријумима.

1) Основна подјела правних лица је према њиховој структури. С обзиром на структуру правна

лица се дијеле на удружења и установе.

- Удружење (univesitas personarum) представља скуп физичких лица тзв. чланова, који се

удружују ради остваривања неког заједничког циља. Дакле, удружење чине чланови. Удружење се

оснива и дјелује у интересу чланова. 8

8 Детаљније: Oбрад Станојевић – Римско право, Службени лист СРЈ, Београд, 1995.,стр.107-126.; Mирослав Mилошевић –

Римско право, Номос, Београд, 2005. str. 105-135.; Маријан Хорват, – Римско право, I дио, Школска књига, Загреб, 1954.,

str.84-109.; Живко Милосављевић – Римско право, Београд, 1900. str. 117-125.; Јелена Даниловић, Обрад Станојевић –

Текстови из Римског права, Сл. Лист СРЈ, Београд, 2003. str.50-54.

32

- Установа (universitas bonorum) дефинише се као скуп добара намијењених за остварење неког циља.

9 Установа нема чланове у свом саставу. Циљ установе одређује оснивач, а она постоји у

интересу дестинатара. Установе су нпр. задужбине, фондови, библиотеке, музеји... Задужбине су

установе чија је имовина од стране оснивача неповратно намијењена за остваривање прихода који се користе за постизање неког друштвено–корисног циља. Задужбине су правна лица основана у складу

са законом утврђеном процедуром, која своју основну имовину и приходе стечене њеним ангажовањем

у складу са спољним и унутрашњим организационим правилима, усмјеравају на трајно остварење

унапријед одређеног друштевно-корисног циља. 10

2) С обзиром на врсту дјелатности и циљ због ког су основана правна лица се дијеле на комерцијална и некомерцијална.

Комерцијална (лукративна) правна лица се оснивају ради стицања добити. То је његов основни

циљ и разлог оснивања. Да би се за правно лице рекло да је комерцијалног типа потребно је да оно

дјелатност врши: 1) систематски; 2) као своју основну дјелатност; 3) на тржишту и 4) у циљу стицања

профита. Уколико неки од ових елемената недостаје ради се о некомерцијалном правном лицу.

И привредне и непривредне дјелатности могу се вршити како ради стицања добити тако и

нелукративно, некомерцијално.

Ова подјела је јако важна. Најприје зато што су за комерцијалне организације предвиђени

статусни облици као обавезни. Правни режим оснивања се такође разликује. Различити су услови и

поступак оснивања, начини признавања правне способности, уређење, органи и састав органа, извори

основне имовине, престанак. Разликује се и стварна надлежност судова у случају спорова.

3) Према типу имовине правна лица се дијеле на једноставна и мјешовита. Средства правног лица могу бити у различитим правним режимима, као нпр. државна, задружна, приватна. Правно лице

је једноставно ако су сва средства подвргнута само једном режиму имовине, а мјешовита ако за средства важе бар два режима.

Облици обављања привредних дјелатности су привредна друштва и други облици одређени

Законом о привредним друштвима Црне Горе су: 1) предузетник; 2) ортачко друштво (ортаклук); 3)

командитно друштво; 4) акционарско друштво; 5) друштво са ограниченом одговорношћу и 6) дјелови

страних друштава.11

9 Исто

10 Детаљно: Снежана Миладиновић, Задужбине, Службени гласник, Београд, 2002.

11 Чл.2. Закона о привредним друштвима

35

ПРАВО ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

Привредно право је грана права која регулише оснивање и статус привредних субјеката и

њихове правне послове. Предмет проучавања Привредног права чини правни положај субјаката

привредног права и њихови правни послови. Привредно право чине статусно привредно право и

облигационо привредно право. У овом дијелу посебу пажњу ћемо посветити статусном привредном

праву и одредбама Закона о привредним друштвима РЦГ који уређује услове и поступак оснивања,

рада и престанка привредних друштава.

Концепт либералне економије и приближавање међународној пракси и упоредно-правним

рјешењима у материји оснивања привредних друштава биле су основа за доношење Закона о

привредним друштвима Републике Црне Горе.1 Закон о привредним друштвима је донијет са циљем да

се и нормативно подстакну предузетништво и свеукупне привредне активности у складу са захтјевима

савременог развоја и са међународном праксом.

Циљеви доношења Закона били су: 1) утврђивање јединственог поступка оснивања и

регистрације привредних друштава, 2) успостављање ефикасног и одговорног управљања, 3)

усклађивање домаћег законодавства са директивама ЕУ и 4) усклађеност са међународном праксом.

Закон о привредним друштвима заснива се на сљедећим начелима:

1) начелу дерегулације;

2) комплетности;

3) компатибилности;

4) једноставности оснивања и

5) начелу пооштрене одговорности.

Законом о привредним друштвина се уређују облици обављања привредних дјелатности и

њихова регистрација. Привредну дјелатност обављају привредна друштва и предузетници. Субјекти

који обављањају привредне дјелатности и који се региструју у складу са овим Законом, дужни су да

прије отпочињања обављања дјелатности прибаве потребна одобрења за рад, у складу са посебним

прописима. Добијање одобрења за обављање дјелатности није услов за регистрацију.

Облици обављања привредних дјелатности су привредна друштва и други облици одређени

овим законом: 1) предузетник, 2) ортачко друштво (ортаклук)- "ОД", 3) командитно друштво - "КД", 4)

акционарско друштво - "АД", 5) друштво са ограниченом одговорношћу - "ДОО" и 6) дјелови страних

друштава.2

1 "Службени лист РЦГ" бр. 06/02

2 Чл.2. Закона о привредним друштвима

36

ПРЕДУЗЕТНИК

Појам предузетника

Предузетник је физичко лице које се бави привредном дјелатношћу ради стицања профита, а

ту дјелатност не обавља за рачун другога.3

Лице које обавља дјелатност независне професије (као нпр. адвокати, инжењери, љекари)

уређене посебним прописима, сматра се предузетником у смислу Закона о привредним друштвима, ако

је тим прописима тако уређено.

Предузетник је одговоран за све обавезе у вези са привредном дјелатношћу коју обавља

цјелокупном својом имовином.4 Дакле, предузетник одговара за обавезе које преузме у обављању

привредне дјелатности неограничено, цјелокупном својом имовином.

Регистрација предузетника

Закон о привредним друштвима предвиђа либералан и крајње једноставан режим регистрације

и обаљања привредних дјелатности у својству предузетника.

Регистација предузетника према одредбама Закона о привредним друштвима је факултативна и

врши се за потребе статистике у Централном регистру Привредног суда (ЦРПС), као и ради

легитимисања предузетника у поступцима пред државним и недржавним органима. Регистрација се

врши достављањем регистрационе пријаве.5 Регистрациона пријава садржи личне податке и потпис

предузетника, име или назив под којим ће предузетник обављати дјелатност, ако се оно разликује од

личног имена предузетника, мјесто обављења дјелатности, адресу за пријем службене поште. Пријава

садржи и шифру дјелатности предузетника. Уколико предузетник обавља више дјелатности у пријаву

се уписује шифра која упућује на доминантну дјелатност предузетника. У пријаву се уписује и датум

престанка обављања дјелатности. Овај образац се користи и за почетну регистрацију и за промјену/е

података.

Предузетнику се издаје потврда о регистрацији. Ова потврда не представља одобрење о

испуњавању услова за обављање дјелатности.

3 Чл.5. ст.1. Закона о привредним друштвима

4 Чл.5. ст.3. Закона о привредним друштвима

5 Формулар број 1. ПРЕД.

37

Регистрација предузетника има декларативно, а не конститутивно дејство. Закон о привредним

друштвима, прецизира и то да ако једно или више физичких лица или правно лице отпочне или обавља

привредну дјелатност, а не региструје се или не продужи регистрацију у складу са одредбама овог Закона, сматра се предузетником или ортаклуком у односу према трећим лицима.

6

Изузетно, ако предузетник не обавља дјелатност под својим, већ под другим именом или

називом, дужан је да то име или назив региструје. Дакле, уколико се предузетник не региструје, а

дјелатност обавља под својим именом то не повлачи правну санкцију. Али у случају промјене имена тј. када предузетник одлучи да послује под неким другим именом или називом, дужан је да, у року од 30

дана од дана настанка промјене, пријави измјену ЦРПС-а.7 Уколико то не учини одговара за прекршај

новчаним износом од 5000 евра.8

У овом случају у потврди о регистрацији предузетника стоји поред личног имена и назив под

којим ће предузетник пословати, као и да је тај назив јединствен. Предузетник тад има право

приоритета на посједовање и коришћење тог назива у односу на сва остала нерегистрована или касније

регистрована лица.9

6 Чл.2.ст.2. Закона о привредним друштвима

7 Чл.5. ст.4. Закона о привредним друштвима

8 Чл. 94. Закона о привредним друштвима

9 Чл.86. ст.7. тач.6. Закона о привредним друштвима

38

ОРТАЧКО ДРУШТВО

(ОРТАКЛУК)

Појам ортачког друштва (ортаклука)

Ортаклук је однос између лица која обављају дјелатност у циљу стицања профита. Сва

друштва чији чланови немају ограничену одговорност су ортаклуци.10

По Закону о привредним друштвима, ортаклук настаје по сили закона, на основу чињеница и

радњи појединаца, што представља новину и посебност рјешења овог Закона. Наиме, ортаклук је

типично друштво-уговор те је за њега карактеристичан уговорни начин настанка. Закон о привредним

друштвима се опредијелио за концепт по ком ортаклук није формални правни посао и не настаје

уписом уговора у регистар. То значи да ортаклук може да настане и на основу усменог споразума и

конклудентних радњи. Ортаклук настаје на основу чињеница и поступака појединаца које имају за циљ

стицање профита.

Лица која су ступила и која се налазе у ортачком односу зову се “ортаци”. Овим термином се

изражава припадност једног лица ортачком друштву и истовремено одређује правни положај ортака у

ортаклуку (у међусобним односима) и односима са трећим лицима.

Лица која ступају у ортачки однос зову се ортаци и колективно се називају “фирма”. На овом

мјесту треба прецизирати значење термина “фирма” које је законодавац користио приликом појмовног

одређења и дефинисања ортаклука. Наиме, за ортачко друштво је карактеристично да два или више

лица обавља привредну дјелатност под истим, заједничким називом тј. фирмом. Назив или фирма је

један од атрибута правних лица. Међутим, осим овог значења термин “фирма” се у Закону о

привредним друштвима користи у дијелу који се односи на ортаклук да би се означио овај облик

привредног друштва.

Закон о привредним друштвима у регулисању ортачког друштва полази од начела

равноправности оснивача. Стога ортак може бити физичко или правно лице. Закон не одређује ни

минимални број чланова ортаклука, али из његовог појма и природе произилази да мора постојати

најмање два лица.

Ортачко друштво (ортаклук) нема својство правног лица.

За одређење и заокруживање правног појма и положаја ортaклука од суштинског значаја је и

одговорност ортака, а Закон предвиђа да ортак има неограничену солидарну одговорност.

10

Чл.6. Закона о привредним друштвима

39

Оснивање ортачког друштва (ортаклука)

Ортаклук се региструје за потребе статистике у ЦРПС-а подношењем регистрационе пријаве,11

али постојање ортаклука није условљено његовом регистрацијом. Регистрациона пријава садржи назив

ортаклука, имена ортака, њихове адресе и јединствене матичне бројеве грађана, мјесто обављања

дјелатности ортаклука, адресу за пријем службене поште, шифру дјелатности, датум престанка

обављања дјелатности (ако је утврђен) и име и потпис овлашћеног лица и његов матични број. Регистрација нема конститутивно дејство. Постојање ортаклука Закон о привредним

друштвима не условљава његовом регистрацијом. Ортаклук настаје на основу чињеница и радњи

физичких и/или правних лица који су партнери у ортачком друштву. Регистрација ортачког друштва се

врши за потребе статистике и ради легитимације друштва. Регистрација се врши подношењем

регистрационе пријаве и плаћањем таксе у висини административних трошкова регистрације.

Регистрација ортачког друштва не подлијеже обавези продужавања.

За оснивање ортачког друштва Закон о привредним друштвима не тражи писмени уговор нити

постоји обавеза његове предаје приликом подношења регистрационе пријаве ЦРПС. Ипак, уколико је

сачињен ортаци могу уговор о ортаклуку доставити ЦРПС-а. 12

Формулар за регистрацију ортачког друштва се састоји из два дијела. Копија служи као

потврда која се након овјере са печатом, датумом, временом и мјестом регистрације и регистарским

бројем враћа ортачком друштву одмах или му се накнадно доставља на назначену адресу. Исти

формулар се користи и у случају промјене података за регистрацију промјене.

Међусобни односи ортака

Законом о привредним друштвима детаљно је регулисан правни режим имовине унијете у

ортачко друштво приликом оснивања и имовине која је стечена у току трајања и пословања ортачког друштва. Наиме, сва имовина која је унијета у ортаклук прије оснивања, односно која је стечена путем

куповине или на други начин, за рачун фирме или за потребе пословања ортаклука, назива се "имовина

ортаклука" и мора се држати и користити од стране ортака искључиво за те сврхе, у складу са

споразумом о ортаклуку.13

Дакле, ортачко друштво има своју имовину која се налази у посебном

правном режиму, што значи да њоме управљају и располажу ортаци заједнички, а у складу са уговором

о ортаклуку. Овакав правни режим “имовине ортаклука” са своје стране одређује и однос личних

повјерилаца сваког од ортака према овој имовини. Наиме, лични повјериоци ортака не могу спровести

извршење на правима и стварима које су унијете у ортаклук, већ само на удјелу конкретног ортака.

Имовина купљена новцем који припада фирми сматра се купљеном за рачун фирме, уколико се

ортаци нијесу другачије споразумјели.

Када ортаклук закључен на одређено вријеме настави да обавља дјелатност након истека тог времена, права и обавезе ортака остају иста као што су била прије истека тог времена.

Наставак пословања ортака или оних лица који су у одређеном временском периоду дјеловали

са њима у својству ортака, уколико није извршено свођење рачуна или ликвидација, сматра се

наставком ортаклука.

11

Форм 2 ОД ЦРПС 12

Чл.6. ЗОПД 13

Члан 7. ЗОПД

40

Ортак мора пренијети фирми сваку корист коју је стекао без сагласности осталих ортака из било којег посла везаног за ортаклук, као што је коришћење имовине ортаклука, назива ортаклука,

створених пословних веза и слично. Ортаци су обавезни да дају пуну информацију о свим питањима

која утичу на ортаклук било којем ортаку или његовом правном заступнику.

Ортак се не може искључити из фирме већином гласова осталих ортака, уколико то није

утврђено споразумом.

Уколико ортак, без одобрења осталих ортака, обавља дјелатности које су исте као и

дјелатности фирме и на тај начин конкурише фирми, дужан је да преда фирми укупан профит који је

остварио обављајући ту дјелатност.

Закон о привредним друштвима предвиђа да у случају када се испуне услови за престанак

ортаклука због смрти једног од ортака, а пословање ортаклука буде ипак настављено, било од стране

неког од преосталих ортака или од стране насљедника умрлог ортака, сматра се да је конклудентним

радњама ортаклук настављен, а права и обавезе ортака остају иста као што су била прије смрти ортака.

Односи ортака према трећим лицима

Сваки ортак је неограничено солидарно одговоран за обавезе фирме и обавезе које су створили

ортаци за вријеме док је био у ортаклуку.14

Сваки ортак је заступник фирме и чланова ортачког друштва у циљу обављања послова

ортаклука. Радње које ортак врши на уобичајени начин и на начин на који их врши фирма, обавезују

ортаке и фирму, осим ако је ортак обавио радњу за коју није овлашћен, а лице са којим је закључио

уговор је знало или је могло знати за недостатак овлашћења. Правни посао или радња везана за

пословање фирме, предузета у име фирме или на други начин с намјером да се створи обавеза за фирму

од стране ортака или лица које је на то овлашћено, обавезују фирму и све ортаке. Ортаци могу посебно

да овласте ортака да закључи уговор о залози. Када један од ортака дâ залогу за кредит у сврху која

очигледно није повезана са редовним пословима фирме, Закон о привредним друштвима прецизира да

то обавезује ортака, а не фирму.

Уколико су ортаци споразумом ограничили овлашћење једног или више њих да закључе

правни посао који обавезује фирму, ниједна радња тог ортака супротна овом споразуму не обавезује

фирму и ако је настала из уговора закљученог са лицем које је знало или могло знати за ту чињеницу.

Уколико ортак штетном радњом или пропуштањем предузмања одређене радње, приликом

редовног пословања фирме или са овлашћењем фирме, проузрокује штету трећем лицу, обавезу

плаћања казне или накнаду штете сноси фирма исто као и ортак који је проузроковао штету.

Када један ортак у оквиру редовних овлашћења прими новац или имовину трећег лица а за то

није овлашћен и злоупотријеби је, фирма је дужна да надокнади насталу штету. Када фирма у вези са

својим пословањем прими новац или имовину трећег лица и тако примљени новац или имовину

злоупотријеби један или више ортака док се налазе код фирме, фирма одговара за надокнаду настале

штете.

Лице које је ступило у ортаклук није одговорно за до тада настале обавезе ортаклука и за

радње извршене прије него што је постао ортак. Ортаку који напусти фирму не престаје одговорност за

обавезе ортаклука које су настале прије његовог напуштања фирме. Ортак који напушта фирму може

14

Чл. 8. ЗОПД

41

се ослободити свих постојећих обавеза, на основу споразума закљученог између њега и чланова фирме

и повјериоца. Споразум може бити изричит или као прећутан заснован на досадашњем пословању

између повјерилаца и фирме.

Престанак ортачког друштва

Ортачко друштво (ортаклук) најчешће престаје15

на начин који је утврђен споразумом међу

ортацима. Ортаклук престаје и:

1) када је закључен на одређено вријеме, истеком времена на који је закључен;

2) када је закључен ради обављања одређеног посла, након што је тај посао обављен;

3) када је закључен на неодређено вријеме, давањем обавјештења од стране ортака другим

ортацима о намјери да престане ортаклук. У овом случају ортаклук престаје на дан утврђен у

обавјештењу или, ако тај датум није утврђен, од дана достављања обавјештења.

Осим престанка у наведеним случајевима, Закон о привредним друштвима предвиђа да

ортаклук престаје смрћу или стечајем било којег ортака, уколико није другачије уговорено међу

ортацима. Ортаклук може престати одлуком осталих ортака, ако се удио једног ортака у укупној имовини ортаклука појављује као предмет правног поступка за плаћање његовог одвојеног дуга.

Ортаклук престаје наступањем неког догађаја који чини незаконитим настављање пословања фирме

или онемогућава да његови чланови наставе обављање дјелатности у ортаклуку.

Закон о привредним друштвима предвиђа и да Привредни суд може да одлучи да ортаклук

престаје на основу предлога било ког ортака.

15

Чл. 9. Закона о привредним друштвима

42

КОМАНДИТНО ДРУШТВО

Појам и оснивање

Командитно друштво је један од облика привредних друштава које регулише Закон о

привредним друштвима. За оснивање командитног друштва, као ни за оснивање ортачког друштва,

Закон не тражи минимални оснивачки капитал.

Командитно друштво нема својство правног лица.

За разлику од ортачког, командитно друштво је порески обвезник и плаћа порез на добит као

што је то предвиђено за правна лица.

Командитно друштво се дефинише као друштво једног или више лица која се зову

комплементари и једног или више лица која се зову командитори, а колективно се називају: фирма.16

Комплементар и командитор може бити физичко или правно лице.

Комплементари су неограничено солидарно одговорни за све обавезе друштва. Командитори

одговарају за обавезе друштва до висине својих улога. Улози командитора могу бити у новцу или у

стварима и правима.

Током трајања друштва командитор не може, посредно или непосредно, повлачити или

примати натраг било који дио свог улога, у противном одговоран је за обавезе фирме до висине улога

који је повукао или примио натраг.

Међусобни односи чланова друштва

Одлуке о редовном пословању командитног друштва доносе се већином гласова

комплементара.17

Командитор не учествује у управљању пословањем друштва и није овлашћен да

закључује уговоре који обавезују друштво. Уколико командитор учествује у управљању пословањем

друштва, он је одговоран за обавезе фирме које су настале у периоду у којем је учествовао у

управљању пословањем као да је комплементар. Командитор може, у било које вријеме, сам или преко

представника, испитати књиговодство друштва и утврдити стање и могућности развоја пословања

друштва и ова питања разматрати са осталим члановима друштва. Командитор може, уз сагласност комплементара, пренијети свој удио у друштву, а стицалац удјела постаје члан друштва са свим

правима командитора.18

За стицање својства члана друштва није потребна сагласност командитора.

16

Чл. 10. Закона о привредним друштвима 17

Чл. 11.ст.1. Закона о привредним друштвима 18

Чл. 11.ст.2-5. Закона о привредним друштвима

43

Регистрација командитног друштва

а) Почетна регистрација друштва

Регистрација командитног друштва је обавезна. Регистрација командитног друштва је услов да

би командитори могли да се позивају на посебан третман и ограничену одговорност за обавезе.

Уколико командитно друштво не буде регистровано Закон о привредним друштвима прецизира да ће

се чланови командитног друштва сматрати ортацима.19

Овом одредбом штити се правна сигурност

трећих лица у обављању привредних дјелатности. Ово је начин и да се ефикасно спријечи и

санкционише злоупотреба правног субјективитета и органичене одговорности, тј. да се избјегавањем

обавезе регистрације или непродужавања регистрације, покуша избјећи заједничка и неограничена

солидарна одговорност. Да би се то онемогућило Закон о привредним друштвиман ова лица ставља у

правни и имовински положај предузетника, односно, ортака.

Закон предвиђа да се регистрација командитног друштва врши на два начина и то:

а) достављањем изјаве на обрасцу прописаним Упутством о начину рада Централног регистра

и обрасцима за упис или

б) достављањем уговора о оснивању командитног друштва потписаног од стране свих чланова

друштва, који садржи слиједеће податке:

1) назив друштва и ознаку да је друштво основано као командитно;

2) сједиште друштва;

3) рок на који се друштво оснива и датум почетка обављања дјелатности;

4) име, презиме и матични број, односно назив сваког члана друштва;

5) име сваког лица које има својство командитора;

6) улог командитора и да ли је улог у новчаном или неновчаном облику.20

Регистрација командитног друштва има конститутивно дејство. Регистрација командитног друштва је услов да комплементари буду ограничено одговорни за обавезе друштва. Да би

комплементари били ограничено одговорни за обавезе друштва потребно је да се изврши почетна

регистрација. Ова регистрација се назива почетном или иницијалном јер Закон предвиђа ороченост

регистрације на годину дана. Регистрација се мора сваких 365 дана продужавати.

Уколико се командитно друштво не региструје као такво у складу са одредбама овог Закона,

сматраће се да се ради о ортачком друштву.У том случају, сматра се да је сваки командитор постао

комплементар.21

б) Регистрација промјена

Командитно друштво је дужно да, у року од седам дана од дана промјене, достави ЦРПС-а

потписану изјаву у случајевима када се у друштву промијени:

1) назив друштва;

2) сједиште друштва;

3) вријеме трајања друштва;

19

Чл. 2. ст.2. и чл. 16. ст.1. Закона о привредним друштвима 20

Чл. 12. Закона о привредним друштвима 21

Чл. 16. ст.1. Закона о привредним друштвима

44

4) члан друштва или подаци о члановима друштва;

5) висина улога командитора;

6) врста одговорности чланова друштва.

Престанак командитног друштва

Закон о привредним друштвима предвиђа да се на престанак командитног друштва примјењују

одредбе које важе за ортачко друштво (ортаклук). Наиме, као и ортачко и командитно друштво

престаје на начин утврђен споразумом међу члановима друштва. Као и ортачко и командитно друштво

престаје и: 1) када је основано на одређено вријеме, истеком времена; 2) када је основано ради

обављања одређеног посла, након што је тај посао обављен; 3) када је закључен на неодређено вријеме,

давањем обавјештења појединих чланова о намјери да престане друштво, те оно престаје на дан

утврђен у обавјештењу, а ако тај датум није утврђен, од дана достављања обавјештења.

Закон о привредним друштвима садржи и посебне норме о престанку командитног друштва.

Закон прецизира да командитно друштво не престаје смрћу или стечајем командитора. Пословна

неспособност командитора не представља основ за утврђивање престанка друштва од стране суда, јер

тада на његово мјесто долазе његови правни сљедбеници (универзални или сингуларни сукцесори,

повјериоци) Изузетак постоји једино у случају када се удио тог командитора не може тачно утврдити

или уновчити.

Командитор нема право да ликвидира друштво достављањем обавјештења о тој намјери

осталим члановима друштва. Дакле, није могућ отказ командитора који би имао за резултат престанак

друштва, као што је то случај са отказом комплементара или ортака у ортачком друштву.

На ликвидацију друштва се примјењују одредбе Закона о привредним друштвима. У случају

ликвидације, комплементари имају права и обавезе која су Законом утврђена за чланове одбора

директора. У случају спора између комплементара у вези са престанком друштва, одлуку доноси

Привредни суд. Уколико Привредни суд не одлучи друкчије, у случају престанка командитног друштва, пословање друштва окончавају комплементари.

На крају, напоменимо и то да Закон о привредним друштвима предвиђа да се на командитно

друштво примјењују одредбе које се односе на ортачко друштво, уколико није друкчије утврђено

посебним одредбама овог закона.22

Ово је упућујућа норма чији је циљ да се избјегне непотребно

понављање одредаба које су идентичне за поједине облике привредних друштава.

22

Чл. 16. ст.2. Закона о привредним друштвима

45

АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО

Појам и основне карактеристике

Акционарско друштво је друштво физичких или правних лица које се оснива у циљу обављања

привредне дјелатности, а чији је капитал подијељен на акције.23

Акционарско друштво има статус правног лица. Статус правног лица акционарско друштво

стиче у моменту уписа у ЦРПС. Регистрација има конститутивно дејство. Међутим, регистрација важи

365 дана и мора се продужавати. У случају да не продуже регистрацију, чланови друштва потпадају

под режим неограничене одговорности личном имовином за обавезе друштва. Акционарско друштво се

може основати на одређено или неодређено вријеме.

Минимални основни капитал акционарског друштва је 25.000 евра. Оснивачи су дужни да

оснивачки капитал уплате до тренутка регистрације у износу од најмање 25.000 евра, у новцу.

Акционарско друштво не може дати акције у замјену за будући рад или услуге физичког или правног лица.

Акционарско друштво је правно лице које је својом имовином и обавезама потпуно одвојено

од акционара. Оно одговара за обавезе цјелокупном својом имовином, а акционари нису својом

имовином одговорни за обавезе друштва.

Акционарско друштво мора у свом називу да садржи и ријечи: "акционарско друштво" или

"АД". Сједиште акционарског друштва је мјесто у коме друштво обавља привредну дјелатност. У

случају да се привредна дјелатност обавља у више мјеста, сједиштем се сматра сједиште управе.

Оснивачи и акционари

Оснивачи акционарског друштва су физичка или правна лица која су закључила уговор о

оснивању друштва. Оснивачи могу да буду домаћа и страна физичка и правна лица. Закључењем

уговора о оснивању акционарског друштва оснивачи постају акционари.24

Закон, дакле, прихвата

формални критеријум за оцјену да ли неко лице има статус оснивача акционарског друштва. Оснивач је

лице које потпише уговор о оснивању, што може учинити лично или преко писмено овлашћеног заступника. Потписи морају бити овјерени од стране суда или адвоката. Једно лице може да овјери све

потписе. Ако је неко од оснивача правно лице, потпис опуномоћеног физичког лица сматра се

23

Чл. 17. ст.1. Закона о привредним друштвима 24

Чл. 18. ст.1. Закона о привредним друштвима

46

довољним. Оснивач акционарског друштва мора уједно бити и акционар што постаје потписивањем

уговора о оснивању.

Акционарско друштво могу основати најмање два оснивача. Акционарско друштво не може,

дакле, бити основано као једночлано. Ипак, Закон не искључује могућност да друштво након оснивање

постане једночлано тако што ће се све акције стећи код једног акционара. Закон одређује минимални,

али не и максимални број акционара јер се акционарско друштво може основати само јавним позивом

на упис и уплату акција.

Заштити мањинских акционара Закон посвећује посебну пажњу. Непостојање цензуса у

погледу подизања акционарских тужби је значајан механизам заштите мањинских акционара. За

подизање акционарских тужби које имају за циљ поништење незаконитих или нестатутарних одлука

није прописан цензус. Поред деривативне и индивидуалне тужбе уводи се и колективна тужба као

средство судске заштите акционара.

Оснивање, реструктурирање и ликвидација друштва

За оснивање акционарског друштва Закон о привредним друштвима прописује поступак

сукцесивног оснивања који се састоји од четири фазе. Редосљед фаза оснивања друштва мора бити

строго поштован. Фазе оснивања акционарског друштво су:

A) потписивање уговора о оснивању;

B) прибављање одобрења за оснивачку емисију акција од Комисије за хартије од

вриједности;25

В) усвајање статута на оснивачкој скупштини;

Г) регистрација.26

Прва фаза у оснивању акционарског друштва је потписивање уговора о оснивању. Закон

предвиђа да уговор о оснивању садржи:

1) имена и презимена оснивача, односно, назив правних лица, њихове адресе и матични број; 2) назив друштва које се оснива;

3) ознаку да се ради о акционарском друштву (скраћена ознака "АД");

4) права и обавезе оснивача и одговорност за случај неиспуњења обавеза;

5) број акција које има сваки оснивач;

6) иницијалну цијену оснивачких акција, односно номиналну вриједност, уколико је

утврђена, поступак и рокове за понуду акција;

7) процијењене трошкове оснивања и начин њихове надокнаде;

8) поступак за рјешавање спорова између оснивача;

9) овлашћење да један или више оснивача заступају друштво у оснивању.

Уговор о оснивању потписују сви оснивачи или писмено опуномоћени заступници. Све

потписе овјерава надлежни суд или адвокат.

Након потписивања уговора о оснивању, оснивачи отворају рачун на своје име код банке

регистроване у Републици Црној Гори. Новац примљен од продаје акција депонује се на рачун до

окончања поступка регистрације. Оснивачи неће емитовати акције ако, у року који је одређен за упис и

25

Законом о хартијама од вриједности, Службени лист РЦГ, бр.59/00 и 10/01 регулисана су питања организације, дјелокруга

и надлежности Комисије за хартије од вриједности. 26

Чл. 20. Закона о привредним друштвима

47

уплату акција, није уплаћен минимални износ капитала наведен у проспекту. У супротном, улози се,

без умањења, враћају лицима која су уплатила акције, у року који је прописан Законом о хартијама од

вриједности. Оснивачи су неограничено солидарно одговорни за повраћај улога.

Оснивачка скупштина друштва одржава се у року од 7 дана од истека рока за упис и уплату

акција. Ако се, без оправданог разлога, оснивачка скупштина не сазове у наведеном року, сви који су

уплатили акције ослобађају се обавеза према друштву и имају право на пуни повраћај улога, у року од

осам дана од дана подношења захтјева.

Оснивачкој скупштини акционара могу присуствовати оснивачи и сви они који су уписали и

уплатили акције или њихови пуномоћници. Кворум за оснивачку скупштину чини двије трећине акција

које дају право гласа и чији су власници лично присутни или преко пуномоћника, односно који су

гласали путем гласачких листића. Оснивачка скупштина акционара бира органе управљања, извршне

органе друштва и ревизора, одобрава уговоре закључене од стране оснивача и усваја статут друштва. О

свим овим питањима оснивачка скупштина одлучује двотрећинском већином присутних.27

Након ове

фазе врши се почетна регистрација.

Почетна регистрација

Приликом прве регистрације АД доставља ЦРПС-а сљедећа документа и податке:

1) уговор о оснивању;

2) статут;

3) списак са именима чланова одбора директора;

4) имена, презимена и, у случају да је дошло до промјене имена/презимена, претходно

име/презиме чланова одбора директора са датумом и мјестом рођења;

5) њихов матични број; 6) пребивалиште, односно, боравиште чланова одбора директора;

7) изјаве чланова одбора директора о држављанству;

8) занимања чланова одбора директора;

9) податке о чланству у другим одборима, функцијама на којима се налазе у Републици или ван

ње, као и мјесту регистрације тих друштава, уколико нијесу регистрована у Републици;

10) име и адресу извршног директора, секретара друштва и ревизора;

11) назив друштва и мјесто сједишта управе друштва, односно адреса на коју се шаљу

званични дописи;

12) потписану изјаву чланова одбора директора, извршног директора, секретара друштва и

ревизора да прихватају именовања;

13) рјешење Комисије за хартије од вриједности којим се одобрава проспект за јавну понуду

акција, односно којим се потврђује успјешност емисије;

14) доказ о уплати одговарајуће таксе.28

Регистрациона документа садрже податак да ли лица овлашћена да заступају друштво могу да

дјелују колективно или као појединци. Друштво стиче својство правног лица даном уписа у ЦРПС-а. О

извршеној регистрацији издаје се потврда која служи као доказ да је друштво регистровано. ЦРПС-а

објављује у "Службеном листу РЦГ" податке о називу и сједишту друштва, имена чланова органа 27

Чл. 20. ст.8-9. Закона о привредним друштвима 28

Чл. 21. ст.1. Закона о привредним друштвима

48

управе, извршног директора, секретара друштва, ревизора и датум закључивања уговора о оснивању,

усвајања статута и регистрације. 29

Статут друштва

Статутом акционарског друштва уређује се управљање друштвом. Статут садржи: 1) назив

друштва; 2) сједиште управе друштва, односно адресу на коју се шаљу званични дописи, ако се

разликује; 3) дјелатност друштва; 4) одредбу да је друштво акционарско друштво и износ акционарског капитала утврђен као почетни капитал; 5) одредбе о промјени основног капитала; 6) поступак замјене

једне класе хартија од вриједности другом; 7) ограничење права друштва да емитује обвезнице или да

се задужује по другом основу; 8) посебне привилегије оснивача; 9) овлашћење и поступак сазивања и

вођења скупштине акционара и одредбе о начину гласања; 10) правила за рад чланова одбора

директора, поступак избора и опозива чланова управних и извршних органа, њихова права, обавезе и

овлашћења, уколико она нијесу утврђена посебним прописима; 11) поступак ротирања директора; 12)

правила о употреби печата друштва; 13) поступак издавања и пријема исправа; 14) рок на који се

друштво оснива, уколико се не оснива на неодређено вријеме; 15) поступак измјена и допуна статута;

16) друге одредбе, у складу са овим законом. 30

У статуту или у посебном акту који се доставља ЦРПС-а морају се навести и:

1. број акција;

2. састав акционарског капитала према класама акција;

3. у случају постојања неколико класа, број акција према појединој класи, њихова почетна

цијена и права која дају власницима;

4. број акција који је емитован за неновчане улоге, заједно са врстом имовине која сачињава

улог и именом лица које такав улог даје.

Реструктурирање друштва

Акционарско друштво може се реструктурирати:

1) подјелом на два или више посебних друштава;

2) спајањем;

3) промјеном организационог облика.31

1) Реструктурирање друштва подјелом врши тако што друштво преноси имовину и обавезе на

два или више постојећих или новоформираних друштава, која у замјену емитују акције акционарима

друштва које се дијели.

2) Реструктурирање друштва спајањем врши се када се једно или више друштава припаја

постојећем или спаја са другим друштвом оснивањем новог. Друштво којем је извршено припајање, тј. које је настало новим оснивањем назива се друштво-преузималац.

3) Реструктурирање друштва, у смислу промјене облика, може да се изврши трансформацијом

акционарског друштва у друштво са ограниченом одговорношћу или друштва са ограниченом

одговорношћу у акционарско друштво, или у други организациони облик који је прописан законом.

29

Чл. 21. ст.3. и 4. Закона о привредним друштвима 30

Чл. 19. Закона о привредним друштвима 31

Чл. 22. ст.1. Закона о привредним друштвима

49

Друштва која се реструктурирају морају припремити писани документ који садржи предлог реструктурирања, а зове се "Услови реструктурирања". Чланови одбора директора сваког друштва које

се реструктурира сачињавају или дају налог да се сачини свеобухватна оцјена предложеног реструктурирања, која се назива "Разлози реструктурирања".

32

Предложени Услови реструктурирања, Разлози реструктурирања и извјештај независног експерта морају бити доступни на увид у сједишту сваког друштва која преузимају имовину и обавезе

и то најмање 30 дана прије дана одржавања скупштине акционара на којој се разматра предлог начина

реструктурирања. Друштво које је укључено у реструктурирање о томе обавјештава, у писаном облику,

своје повјериоце.33

Одлука и план реструктурирања доносе се двотрећинском већином акционара који посједују

гласове сваке класе акција. Одобрени план реструктурирања и записник са скупштине акционара,

достављају се ЦРПС-а, најкасније у року од 15 дана од дана одржавања скупштине, а ЦРПС их

доставља на објављивање "Службеном листу РЦГ".34

Реструктурирање се врши само када је имовина друштва већа од његових обавеза.

Акционарско друштво се може реструктурирати у друштво са ограниченом одговорношћу ако су

испуњени сљедећи прописани услови:

1) да број акционара у вријеме предложеног реструктурирања није већи од 30;

2) да је акционарски капитал у потпуности уплаћен;

3) да скупштина акционара донесе посебну одлуку о реструктурирању акционарског друштва

у друштво са ограниченом одговорношћу;

4) да се на реструктурирање примјењују одредбе овог закона о оснивању друштва са

ограниченом одговорношћу;

5) да се статут измијени како би се утврдило да се друштво организује као друштво са

ограниченом одговорношћу;

6) да статут садржи одредбе прописане за друштво са ограниченом одговорношћу и да се

бришу одредбе које се односе искључиво на акционарско друштво;

7) да се постојећа власничка структура изражава удјелима који се дијеле на чланове у

сразмјери њиховог досадашњег власништва у акцијама, изражено у процентима, уколико

се сви заинтересовани чланови друштва нијесу друкчије споразумјели;

8) да се акције акционарског друштва бришу из свих регистара, у складу са Законом о

хартијама од вриједности и да се пониште. 35

Након испуњења услова за реструктурирање акционарског друштва у друштво са ограниченом

одговорношћу, друштво наставља са радом као друштво са ограниченом одговорношћу и то од дана

регистрације.

32

Чл. 22. ст.14. Закона о привредним друштвима 33

Чл. 22. ст.13. Закона о привредним друштвима 34

Чл. 22. ст.20. Закона о привредним друштвима 35

Чл. 23. Закона о привредним друштвима

50

Поништавање оснивања друштва

Привредни суд ће, на захтјев лица које има правни интерес, поништити оснивање

акционарског друштва:

1) ако није закључен нити извршен уговор о оснивању и статут друштва, односно нијесу

испуњени услови везани за доношење и садржину ових аката, утврђени овим законом;

2) ако проспект о јавној понуди акција није објављен у складу са законом;

3) ако су циљеви друштва незаконити, а дјелатности супротне прописима;

4) ако уговором о оснивању или статутом није утврђен назив друштва, износ акционарског капитала, сједиште управе или адреса за пријем службених дописа или дјелатности друштва;

5) ако нијесу примијењене одредбе које се односе на износ минималног капитала;

6) у случају да постоји правна и пословна неспособност свих оснивача;

7) када је број оснивача мањи од два.36

Привредни суд доставља одлуку о поништењу оснивања секретару друштва и "Сл. листу РЦГ"

на објављивање. Лице које има правни интерес да оспори одлуку Привредног суда, то може учинити у

року од 6 мјесеци од дана објављивања одлуке у "Службеном листу РЦГ".

Права и обавезе акционара

Акционар је физичко или правно лице чија је одговорност ограничена до висине улога и које је

власник најмање једне акције у акционарском друштву.37

Сваки акционар друштва има она права која

му дају акције које посједује. Према свим акционарима поступа се једнако у једнаким околностима.

Акционари немају друге обавезе према друштву, осим обавезе да уплате почетну цијену свих акција

које су уписали.

Акционар друштва или његов насљедник може да покрене поступак код Привредног суда, ако

постоје докази да се пословање друштва води или да одбор директора користи овлашћења на начин да

угрожава права акционара.

Акционари имају имовинска и неимовинска права.

Акционар има сљедећа имовинска права: 1) да учествује у профиту друштва у облику

дивиденде; 2) да добије дио преостале имовине друштва након ликвидације; 3) да добије бесплатно

акције за случај повећања капитала утврђен статутом из средстава друштва; 4) приоритетно право у

стицању нове емисије акција и замјењивих обавезница; 5) да прода или поклони све или дио акција; 6)

друга права у складу са статутом друштва.38

Основно неимовинско право акционара је право да присуствују свим скупштинама акционара

и да гласају.39

Свака акција даје један глас на скупштини акционара.40

Власници исте класе акција

имају иста права.

Копије финансијских извјештаја, укључујући извјештај ревизора, морају бити доступне на

увид акционарима у сједишту управе друштва у току радног времена и то најмање 30. дана прије

36

Чл. 26. Закона о привредним друштвима 37

Чл. 30. ст.1. Закона о привредним друштвима 38

Чл. 31. Закона о привредним друштвима 39

Чл. 32. Закона о привредним друштвима 40

Осим у случају из члана 42. става 9. Закона о привредним друштвима

51

одржавања скупштине, као и на самој скупштини акционара. Право акционара је и да захтијева да му

се, без надокнаде, достави копија посљедњег биланса стања и биланса успјеха друштва, копије

извјештаја одбора директора или извјештај ревизора. Акционари који посједују једну десетину или

више акционарског капитала имају право да именују представника који ће испитати пословање или

рачуноводство друштва.

Органи, администрација и ревизија

Обавезни органи акционарског друштва су скупштина акционара, одбор директора, извршни

директор и секретар. Скупштина акционара је највиши орган друштва који се обавезно оснива. Одбор

директора је орган управљања и руковођења друштва чије одлуке извршавају секретар друштва и

извршни директор. Одбор директора је орган који се обавезно бира у сваком акционарском друштву. И

извршни директор и секретар друштва се обавезно бирају, а друштво може да одреди да исто лице буде

и извршни директор и секретар друштва. Акционарска друштва су обавезна да изаберу овлашћеног независног ревизора друштва.

а) Скупштина акционара

Скупштина акционара је обавезни орган акционарског друштва.

Сви акционари друштва, независно од броја и класе акција које посједују, имају право да

присуствују скупштини акционара друштва. Извршни директор и секретар друштва обавезно

присуствују скупштинама акционара, осим у изузетним и оправданим случајевима.

Надлежност скупштине акционара је Законом одређена и обухвата нормативне, изборне,

статусне и имовинске одлуке. Скупштина акционара:

1) врши измјене и допуне статута друштва;

2) бира чланове одбора директора и одобрава именовање ревизора;

3) разрјешава чланове одбора директора и ревизора;

4) утврђује надокнаде за чланове одбора директора;

5) донесе одлуку о расподјели профита;

6) повећава или смањује капитал друштва утврђен статутом, замјењује акције једне класе

акцијама друге;

7) донеси одлуку о добровољној ликвидацији, реструктурирању и подношењу предлога за

покретање стечајног поступка и др.

Акционарско друштво је дужно да одржи скупштину једном годишње.41

Прва годишња

скупштина друштва мора се одржати у року од 18 мјесеци од одржавања оснивачке скупштине, а након

тога обавезно једном годишње. Секретар друштва организује скупштину акционара по налогу одбора

директора. Право сазивања скупштине има одбор директора и акционари чије акције представљају

најмање једну десетину акционарског капитала.

Акционарима се уз позив за сједницу скуштине доставља и дневни ред. Присуство акционара

или њихових пуномоћника на скупштини акционара доказује се потписивањем листе присутних. На

листи присутних исказује се и број гласова које поседује сваки акционар. Скупштином акционара

41

Чл. 36. Закона о привредним друштвима

52

предсједава извршни директор, уколико друкчије не одлучи већина присутних или заступаних

акционара.

Гласање на скупштини акционара је јавно. Тајно гласање је обавезно у случају када најмање

10% присутних или представљених акционара на скупштини захтијева да се о одређеним питањима

гласа тајно. Скупштина акционара доноси одлуке већином гласова заступљених акција, осим када се за

доношење одлука захтијева друга већина.42

Редовна скупштина се мора обавезно сазвати ради доношења одлука од значаја за рад друштва

у одређеним временским интервалима. Свака друга скупштина је ванредна.43

Ванредна скупштина се

сазива ако:

1) акционари који посједују више од једне десетине гласачких права доставе писани захтјев за

одржавање скупштине;

2) одбор директора или акционари предлажу да се:

(а) мијења дјелатност друштва;

(б) мијења акционарски капитал друштва;

(в) прије истека уговореног рока мијења ревизор;

(г) мијења члан одбора директора прије истека мандата.

3) је потребно размотрити озбиљне губитке друштва; потребно дати одобрење друштву да

купи сопствене акције;

4) се одобрава реорганизација, спајање, добровољна ликвидација или подношење предлога за

покретање стечајног поступка друштва;

5) то захтијева ревизор који је поднио оставку;

6) се број чланова одбора директора смањио испод прописаног минимума, односно ако је

настао паран број чланова одбора директора због оставке неког члана прије истека мандата.

7) одбор директора сматра да одређено питање треба размотрити на ванредној скупштини

акционара.44

У име одбора директора обавјештење о сазивању ванредне скупштине акционара доставља

секретар, у складу са поступком утврђеним Законом и статутом, а најкасније 30. дана прије дана

одржавања скупштине.

б) Одбор директора - састав и избор

Одбор директора је колективни орган управљања и руковођења друштва којим руководи

предсједник.45

Број чланова одбора директора утврђује се статутом друштва с тим што он мора бити

непаран. Одбор директора има најмање три члана. За члана одбора директора може бити изабрано само

пословно способно лице. Члан одбора директора не може бити лице коме је судском одлуком

забрањено да буде бирано за члана одбора директора и ревизор друштва. Број мандата за чланове

одбора директора није ограничен.

42

Исто 43

Чл. 40. ст.1. Закона о привредним друштвима 44

Чл. 40. ст.2. Закона о привредним друштвима 45

Чл. 42. Закона о привредним друштвима

53

Одбор директора доноси пословник о свом раду.46

Извршни директор, по правилу, присуствује

свим сједницама одбора директора. Овлашћења одбора директора утврђују се статутом друштва.

Обавезе одбора директора утврђују се законом и статутом друштва.47

Чланови одбора директора дужни

су да се, приликом доношења одлука, придржавају начела савјесности и да поступају са пажњом

доброг привредника.

Сједницу одбора директора имају право да закажу предсједник и чланови одбора, ако је са тим

сагласило више од половине чланова. Сједница одбора директора може да се одржи ако је присутно

више од половине чланова, а одлуке се доносе ако најмање половина чланова одбора директора гласа

за њих. Чланови одбора директора имају једнако право гласа. У случају једнаког броја гласова,

одлучујући је глас предсједника одбора директора. Чланови одбора директора дужни су да чувају

пословне тајне друштва. Одбор директора обавља своју дужност до истека мандата утврђеног статутом

или до избора новог одбора.

в) Извршни директор

Одбор директора утврђује структуру и састав менаџмента и администрације друштва, уколико

није друкчије утврђено статутом. Чланови менаџмента и администрације поступају по налозима одбора

директора и врше послове које им одбор директора повјери. Одбор директора има дискреционо право

да именује и разрјешава извршног директора и секретара друштва.48

Одбор директора са извршним

директором закључује уговор којим се утврђују његова права, обавезе и одговорности, као и услови за

престанак функције прије истека рока утврђеног уговором. Извршни директор је дужан да извршава

налоге одбора директора и спроводи његове одлуке у вези са: пословањем друштва, заступањем

интереса друштва, управљањем имовином друштва, закључивањем уговора, отварањем рачуна у

банкама, запошљавањем лица у друштву, издавањем налога и упутстава који су обавезни за све

запослене у друштву и извршавањем других обавеза које су неопходне за добробит друштва, у оквиру

овлашћења извршног директора утврђених уговором и статутом друштва.

г) Ревизор

Акционарска друштва, по Закону о привредним друштвима, немају орган сталне унутрашње

контроле и надзора. Законодавац се опредијелио за екстерну контролу, те је предвидио да је обавезан

избор овлашћеног независног ревизора друштва. Ревизију врши независни ревизор. Акционари који

посједују најмање једну десетину акционарског капитала имају право предлагања кандидата за

ревизора друштва. Ревизора бира скупштина акционара, на рок утврђен статутом, који не може бити

дужи од једне године.49

Ревизија финансијског извјештаја друштва врши се по истеку финансијске године, а прије

одржавања скупштине акционара. Ревизор је дужан да изврши ревизију годишњих финансијских

извјештаја друштва у складу са међународним рачуноводственим стандардима и да о ревизији поднесе

извјештај скупштини акционара. Извод из извјештаја ревизора чита се на годишњој скупштини

46

Чл. 43. Закона о привредним друштвима 47

Чл. 44. Закона о привредним друштвима 48

Чл. 46. Закона о привредним друштвима 49

Чл.34. ст.7. и чл. 47. ст.1. Закона о привредним друштвима

54

акционара и доступан за увид свим акционарима на скупштини. Ревизор има право увида у све

пословне књиге друштва у уговорено вријеме и има право да захтијева од чланова одбора директора и

менаџмента друштва да буде упознат са свим подацима и објашњењима о којима они имају сазнање

или их могу прибавити, а који су му потребни да сачини извјештај. Одбор директора не смије

ограничавати овлашћења ревизора нити, на било који начин, утицати на његов рад.50

Одлуком скупштине акционара, која се доноси већином гласова, друштво може да раскинути

уговор са ревизором прије истека уговореног рока. И ревизор може да раскине уговор уз достављање

писаног обавјештења друштву о раскиду уговора које садржи изјаву да се уговор не раскида из разлога

о којима се морају обавијестити акционари или повјериоци или сличних разлога. Ревизор је дужан да, у

року од седам дана од дана достављања обавјештења о раскиду уговора друштву, доставити копију

обавјештења ЦРПС-а. Ако се уговор раскида због околности о којима се морају обавијестити акционари или

повјериоци, друштво је дужно да, у року од седам дана од дана пријема обавјештења, достави копију

обавјештења сваком лицу које има право да добије копије финансијских извјештаја. Ако обавјештење

садржи изјаву о околностима о којима се морају обавијестити акционари или повјериоци, ревизор може

захтијевати сазивање скупштине акционара да би образложио те околности. Одбор директора је дужан

да сазове скупштину у року од 28 дана од дана пријема обавјештења. Ревизор може припремити

додатни писани извјештај који је одбор директора дужан да достави скупштини.

Капитал и структура капитала акционарског друштва

Структура и дјелови капитала акционарског друштва утврђени су међународним

рачуноводственим стандардима које објављује Међународни комитет за рачуноводствене стандарде

(ИАСЦ).51

Ова питања су детаљно уређена Законом о привредним друштвима.

Акције

Акција представља интерес у друштву који се састоји од права учешћа у расподјели профита и

других права утврђених Законом и статутом друштва. Акције се у Републици емитују, преносе и чувају

у дематеријализованом облику и постоје у електронској форми у информационом систему Централне

Депозитарне Агенције (ЦДА). Емисија и промет акција акционарског друштва спроводи се у складу са

Законом о хартијама од вриједности.

Акција се не може дијелити на мање дијелове. Ако је акција у власништву неколико лица, сви

њени власници сматрају се као један акционар. Права из акције врши један од власника уз сагласност

осталих. Сви власници акције неограничено солидарно одговарају за обавезе које имају акционари .

Акције акционарског друштва издају се на име и морају се регистровати код Комисије за

хартије од вриједности и ЦДА. Акције се класификују према правима које дају. Права су утврђена

статутом друштва или посебним правним актом који се доноси када се емитују нове акције. Упис,

издавање, регистрација, својина, доказ о својини, јавна понуда и пренос акција, инсајдерско пословање

или злоупотребе на тржишту акција прописани су Законом о хартијама од вриједности.52

50

Чл. 45. Закона о привредним друштвима 51

Чл. 49. Закона о привредним друштвима 52

Чл. 50. Закона о привредним друштвима

55

Акције које емитује друштво морају бити у потпуности уплаћене прије него се издају њиховим

власницима.53

Када се капитал повећава новчаним улозима, акције морају бити понуђене по основу

права прече куповине постојећим акционарима.

Акције друштва, према правима које дају, могу бити подијељење на обичне и повлашћене.

Повлашћене акције су акције које дају првенство исплате дивиденде и расподјеле остатка имовине

након ликвидације друштва, у односу на обичне акције.54

Обичне акције дају право на дивиденде и

сразмјерни дио имовине друштва у случају ликвидације друштва, након што се изврши расподјела

власницима повлашћених акција. Ако се акционарски капитал повећава емисијом нових акција,

власници обичних акција или других облика власништва капитала у друштву имају иста права на

стицање нових акција.55

Права власника повлашћених акција и поступак промјене тих права морају се, прије издавања

тих акција, утврдити у статуту друштва или у посебном правном акту који се објављује приликом

емисије тих акција. Износ дивиденде утврђује се као фиксни износ изражен у еврима. Дивиденде

повлашћених акција могу бити кумулативне или некумулативне. Њихов облик утврђује се статутом

прије њиховог емитовања. Власник кумулативне повлашћене акције има гарантовано право на

дивиденду утврђену за ту акцију. Ако профит није довољан за плаћање свих дивиденди, неисплаћени

дио исплаћује се током наредних пословних година када профит буде довољан за исплату. Неисплаћена

дивиденда или дио неисплаћене дивиденде код некумулативне повлашћене акције не може се

пренијети у слиједеће пословне године. Прије претварања кумулативне повлашћене акције у обичну

акцију, друштво је дужно да измири обавезе према власницима повлашћених акција. 56

Обавезнице

Обавезница акционарског друштва је хартија од вриједности са фиксним приходом, која даје

право њеном власнику на камату и остала права утврђена приликом емисије обавезнице или у уговору

о откупу обавезнице. Након доспјећа, власнику обавезнице се исплаћује износ главнице који је једнак

уговореној вриједности након доспијећа.57

Одлука о издавању обавезница доноси се на скупштини акционара већином гласова присутних

и заступљених акционара или од стране одбора директора, ако је то предвиђено статутом. Акционарско

друштво дужно је да откупи обавезнице на уговорени датум, уколико приликом емитовања обавезница

није утврђено да се обвезнице могу откупити и прије доспјећа.58

Замјењива обавезница је обавезница која се може замијенити за акцију друштва.59

Одлука о

емитовању замјењивих обавезница доноси се на скупштини акционара којој присуствује двије трећине

акционара лично или заступаних преко пуномоћника или путем гласачких листића. Одлуком се

обавезно утврђује број акција које се додјељују по основу замијењених обавезница. Одлука скупштине

акционара објављује се у ''Службеном листу РЦГ''. Акционари имају право прече куповине замјењивих

53

Чл. 53. ст. 1. Закона о привредним друштвима 54

Чл. 54. ст. 1. Закона о привредним друштвима 55

Чл. 54. ст. 2. Закона о привредним друштвима 56

Чл. 54. ст. 3 - 7. Закона о привредним друштвима 57

Чл. 55. ст. 1. Закона о привредним друштвима 58

Чл. 55. ст. 2 и 3. Закона о привредним друштвима 59

Чл. 56. ст. 1. Закона о привредним друштвима

56

обавезница. Период у којем акционари могу вршити ово право не може бити краћи од 30 дана од дана

објављивања предлога за издавање замјењивих обавезница или од дана достављања обавјештења

акционарима, узимајућу у обзир дан који је каснији у времену. Право прече куповине замјењивих

обавезница може се ограничити или укинути одлуком скупштине акционара, која је усвојена

двотрећинском већином присутних акционара или њихових пуномоћника. Одбор директора доставља

скупштини писану изјаву која садржи разлоге ограничавања или укидања права прече куповине

замјењивих обавезница.60

Повећање основног капитала

Друштво може повећати акционарски капитал додатним улозима акционара или других лица

којима издаје нове акције.61

Ако је друштво издало замјењиве обвезнице, његов акционарски капитал

може се увећати издавањем нових акција (врсте и класе утврђене у одлуци о издавању замјењивих

обавезница), за које власници замјењивих обавезница могу замијенити своје обвезнице.

Капитал друштва се повећава када и ако скупштина, којој присуствују акционари који

посједују најмање двије трећине акција, донесе одлуку о новој емисији акција и сходно томе, измијени

статут. Ако постоји неколико класа акција, посебну одлуку о повећању капитала доноси свака класа

акционара чија су акционарска права угрожена. Одлука о повећању акционарског капитала објављује

се у ''Службеном листу РЦГ''. Измјене статута које се односе на повећање акционарског капитала

региструју се у ЦРПС-а, након што се акције упишу и уплате. Капитал се сматра увећаним

достављањем измјена статута ЦРПС-а. Статут друштва или скупштина акционара већином од двије

трећине присутних акционара могу одобрити повећање капитала до највишег утврђеног износа.62

Акционарски капитал се може и умањити на основу одлуке скупштине акционара, за коју су

гласали акционари који посједују најмање двије трећине укупног броја акција.63

Финансијска година и расподјела профита

Закон о привредним друштвима предвиђа да се под финансијском годином подразумијева

календарска година. Због тога што се ријетко дешава да се оснивање и почетак рада акционарског друштва поклапа са финансијском годином Закон прецизира да се, ако је друштво регистровано након

почетка финансијске године, под датумом завршетка финансијске године сматра крај прве финансијске

године. Уколико је, међутим, друштво брисано из ЦРПС-а прије краја финансијске године, последња

финансијска година завршава се на дан брисања друштва из Регистра. 64

Закон прецизира да када на последњи дан последње финансијске године нето имовина

друштва, према годишњем извјештају, износи или би након расподјеле профита акционарима износила,

мање од вриједности капитала друштва заједно са резервама које се не могу расподјељивати према

закону или статуту друштва, друштво не може да врши расподјелу профита акционарима. Изузетак

постоји у случају када је донијета одлука о повраћају уложеног капитала. Закон предвиђа и да износ

60

Чл. 56. Закона о привредним друштвима 61

Чл. 57. ст.1. Закона о привредним друштвима 62

Чл. 57. ст.3 – 7. Закона о привредним друштвима 63

Чл. 58. ст.1. Закона о привредним друштвима 64

Чл. 61. Закона о привредним друштвима

57

који је намијењен за расподјелу акционарима не може да прелази износ профита остварен на крају

посљедње финансијске године, увећан за пренијети профит из претходне године и расположиви износ

резерви, умањен за губитке који су пренијети из претходне године и за износе одређене за резерве, у

складу са законом и статутом друштва. Ако друштво докаже да су акционари знали или могли знати да

је расподјела профита извршена супротно овом правилу, акционари ће бити дужни да врате примљени

профит.65

Дивиденде

Дивиденда је исплата дијела профита друштва његовим акционарима.66

Одлука о исплати

дивиденде коју је донијела скупштина акционара представља обавезу друштва према његовим

акционарима. Акционарско друштво исплатиће дивиденду само ако нето вриједност активе није мања

од вриједности оснивачког капитала и под условом да исплата дивиденде неће смањити нето

вриједност имовине испод оснивачког капитала.67

Дивиденде се могу једино исплаћивати из акумулираног нето профита. Дивиденде се, по правилу, исплаћују у новцу. Дивиденде се могу

исплатити у облику акција друштва или других хартија од вриједности. Дивиденде се могу исплатити

једино лицима која су била акционари друштва на дан када је донијета одлука о исплати дивиденди.

65

Чл. 62.ст.2-3. Закона о привредним друштвима 66

Чл.63. ст. 1. Закона о привредним друштвима 67

Чл.63. ст. 3. Закона о привредним друштвима

58

ДРУШТВО СА ОГРАНИЧЕНОМ

ОДГОВОРНОШЋУ

Друштво са ограниченом одговорношћу (ДОО) могу основати физичка или правна лица,

улагањем новчаних или неновчаних средстава у друштво ради остваривања профита, а оснивачи

одговарају за обавезе друштва до износа својих улога. Улози оснивача чине почетни капитал

друштва.68

Друштво са ограниченом одговорношћу може основати једно или више лица. Закон о

привредним друштвима предвиђа да друштво са ограниченом одговорношћу може основати и само

један члан и тада је друштво једночлано од свог оснивања, али да друштво може постати једночлано у

случају када све његове удјеле стекне једно лице. Када друштво постане једночлано, тај се податак

региструје у ЦРПС-а и у књизи удјела друштва. 69

Члан једночланог друштво са ограниченом

одговорношћу може бити физичко или правно лице. Једини члан друштва има овлашћења скупштине

друштва. Одговорност јединог члана друштва је ограничена до висине улога у друштву. Оснивач или

члан једночланог друштва може сам обављати дужност извршног директора или именовати друго лице.

Закон предвиђа да друштво може имати највише 30 чланова.70

У случају да се број чланова

друштва повећа преко 30, оно се мора транформисати у акционарско друштво или смањити број на

предвиђених максималних 30 чланова.

У свом називу друштво обавезно садржи назнаку "ДОО".

Основни капитал друштва подијељен је на удјеле. Уплатом почетног улога лице стиче удио у

друштву, сразмјерно вриједности свог улога. Улог је имовинска, новчана или неновчана, вриједност

која се уноси у друштво. Улог треба разликовати од удјела. Удио представља скуп права, имовинских,

управљачких и других, које један члан има према осталим члановима друштва. Улог је основ за

стицање удјела. Стицањем удјела лице постаје члан друштва. Члан друштва посједује само један удио у

друштву који представља његов проценат у власништву капитала. Удјели чланова могу, али не морају

бити једнаки. Уколико удјели нису једнаки, висина удјела у друштву може дати право члану друштва

да има више од једног гласа у одлучивању. Питање односа удјела и броја гласова се уређује уговором о

оснивању или статутом.

68

Чл. 64. Закона о привредним друштвима 69

Чл. 77. Закона о привредним друштвима 70

Чл. 65. Закона о привредним друштвима

59

Капитал друштва

За разлику Закона о предузећима који је предвиђао да основни капитал друштва са

ограниченом одговорношћу не може бити мањи од 5.000 долара, Закон о привредним друштвима

утврђује да износ основног капитала не може бити мањи од 1 евра.71

Овом законском одредбом

остављено је оснивачима да одреде висину почетног капитала.

Капитал друштва се састоји од улога примљених од оснивача и лица која су позната најмање

једном оснивачу и која су лично позвана од стране оснивача да постану улагачи у друштво. За све

додатне улоге име новог улагача и износ улога наводи се у документу који се подноси ЦРПС -а. Као

свој улог у друштву, у замјену за удио у друштву, члан друштва може уложити неновчана средства.72

Удјели у друштву са ограниченом одговорношћу могу да се преносе само у складу са

одредбама статута друштва. Удјели у ДОО се не региструју код Комисије за хартије од вриједности и

ЦДА. Удио се може преносити међу члановима друштва без ограничења, у складу са статутом.73

Удио

се преноси уговором у писаном облику.

Закон о привредним друштвима предвиђа да када члан друштва намјерава да пренесе свој удио, остали чланови, као и само друштво, имају право прече куповине тог удјела, у складу са

статутом.74

Када између тог члана и осталих чланова друштва не постоји споразум о куповини удјела,

удио се сразмјерно дијели међу члановима друштва према њиховим дотадашњим удјелима, уколико

друкчије није утврђено статутом. Ако, у року од 30 дана од дана када је понуда учињена, чланови и

само друштво не прихвате куповину удјела, удио се може пренијети трећем лицу, под условима који не

могу бити повољнији од услова понуђених члановима друштва или самом друштву.75

Друштво са ограниченом одговорношћу може да смањи свој капитал куповином удјела једног или више чланова друштва. Услове куповине одобравају чланови друштва чији удјели представљају

најмање двије трећине укупног капитала. Копија предложеног уговора доставља се свим члановима,

најмање 21 дан прије доношења одлуке. Друштво не може, директно или индиректно, пружати

финансијску подршку било какве врсте за куповину својих удјела, осим уз једногласну одлуку свих

чланова друштва.76

Оснивање друштва

Уговор, односно одлука о оснивању и други акти достављају се ЦРПС-а на регистрацију.

Након потписивања уговора о оснивању друштва, оснивачи могу позвати и лица која су позната

најмање једном оснивачу и која су лично позвана од стране оснивача да упишу удјеле и постану

чланови друштва.

Приликом прве, почетне регистрације друштва ЦРПС-у достављају се и објављују сљедећа

документа и подаци:

1) оснивачки акт;

71

Чл. 66. Закона о привредним друштвима 72

Чл. 67. Закона о привредним друштвима 73

Чл. 74. ст.1-2. Закона о привредним друштвима 74

Чл. 75. Закона о привредним друштвима 75

Чл. 74. ст.3. Закона о привредним друштвима 76

Чл. 76. Закона о привредним друштвима

60

2) статут;

3) листа оснивача, чланова друштва, руководилаца и чланова одбора директора, уколико су

именовани, укључујући:

а) имена, презимена и у случају да је дошло до промјене имена/презимена претходно име/презиме ;

б) датум и мјесто рођења чланова одбора директора, матични број или број пасоша (ако су страни

држављани);

ц) пребивалиште, односно боравиште чланова одбора директора;

д) изјаву чланова одбора директора о томе које држављанство посједују;

е) податке о њиховом чланству у другим друштвима, одборима или друге функције које обављају у

Републици или ван ње, као и мјесто регистрације таквих друштава, уколико нијесу регистрована у

Републици.

4) име извршног директора;

5) назив друштва, адреса сједишта друштва и адресу за пријем службених дописа, (уколико се

разликују);

6) лица овлашћена за заступање друштва и податак да ли је заступање колективно или

појединачно;

7) писани пристанак чланова одбора директора на именовања;

8) документ којим се потврђује уплата регистрационе таксе.77

Друштво са ограниченом одговорношћу стиче својство правног лица даном регистрације.

Доказ о регистрацији је потврда коју издаје Регистратор. ЦРПС-а објављује у ''Службеном листу РЦГ''

податке о називу и сједишту друштва, име извршног директора, имена чланова одбора директора, ако

су именовани, датум доношења оснивачког акта и статута, као и датум регистрације.78

Закон о привредним друштвима предвиђа да се све измјене и допуне акта о оснивању, статута

или другог документа или податка, које је друштво дужно да достави ЦРПС-а, достављају се у року од

седам радних дана од дана извршених измјена. Достављање наведених података врши извршног директора или друго за то одређено лица. Закон предвиђа обавезу да се уз сваку измјену статута или

оснивачког акта, ЦРПС-а достави и комплетан текст измјена. Документи и подаци достављени ЦРПС-а

обавезују друштво према трећим лицима од дана објављивања у ''Службеном листу РЦГ'', осим ако

друштво не докаже да су трећа лица знала за њих. Документи и подаци не обавезују савјесна трећа

лица у вези послова извршених у року од 16 дана од дана објављивања докумената и података, а могу

доказати да нијесу знала нити могла знати за њихово објављивање.

Закон о привредним друштвима предвиђа прецизира да не смије бити несагласности између

онога што је објављено и онога што је достављено ЦРПС-а, а ако она постоји, текст који је објављен не

може се сматрати као вјеродостојан у односу на трећа лица.

Статут друштва

Друштво са ограниченом одговорношћу има статут који садржи:79

1) назив друштва;

2) сједиште друштва и адресу на коју се шаљу званични дописи;

77

Чл. 70. ст.1. Закона о привредним друштвима 78

Чл. 70. ст.2 и 3. Закона о привредним друштвима 79

Чл.68. Закона о привредним друштвима

61

3) основну дјелатност друштва;

4) податак да је друштво основано као ДОО и износ капитала;

5) правила поступања и поступак именовања чланова одбора директора, уколико су изабрани,

именовања чланова руководећих и извршних органа, њихова права и обавезе, разрјешење и

расподјелу овлашћења између тих органа;

6) одредбе о начину промјене износа капитала, уколико нијесу утврђене законом;

7) лица овлашћена за заступање друштва, колективно или појединачно.

Органи друштва

По Закону о привредним друштвима скупштина није обавезан орган друштва са ограниченом

одговорношћу. Чланови друштва могу уредити односе у управљању друштвом уговором и статутом

друштва и гласати за одлуке, сагласно својим удјелима у друштву.80

Одбор директора такође није

обавезан орган друштва.81

Извршни директор је обавезан орган друштва са ограниченом одговорношћу. Извршног директора друштва именују и одређују његову зараду чланови друштва већином гласова или на начин

утврђен статутом.82

Чланови друштва (или одбора директора, уколико постоји) могу пренијети

генерално овлашћење за заступање друштва на извршног директора друштва, ради предузимања

правних радњи у њихово име.

Промјена облика друштва са ограниченом одговорношћу у акционарско друштво

Друштво са ограниченом одговорношћу може се реструктурирати у акционарско друштво. 83

По Закону о привредним друштвима за то су потребни сљедећи услови:

1) акционарски капитал не смије бити мањи од 25.000 Еура;

2) акционарски капитал мора бити у потпуности уплаћен;

3) на реструктурирање се примјењују одредбе Закона о оснивању акционарског друштва;

4) да је скупштина чланова друштва донијела одлуку о реструктурирању ДОО у АД;

5) да се изврше измјене статута како би се утврдило да се ДОО организује као АД;

6) статут мора садржати одредбе прописане за акционарско друштво и морају се брисати одредбе које

се односе искључиво на друштво са ограниченом одговорношћу;

7) удјели чланова у друштву са ограниченом одговорношћу се поништавају и издају се акције у

сразмјери са постојећом власничком структуром, уколико се сви заинтересовани чланови нијесу

друкчије споразумјели;

8) акције се региструју у складу са Законом о хартијама од вриједности.

Након испуњавања наведених услова за реструктурирање друштва са ограниченом

одговорношћу, оно наставља са радом као акционарско друштво од дана регистрације.

80

Чл. 73. ст.1. Закона о привредним друштвима 81

Чл. 73. ст.4. Закона о привредним друштвима 82

Чл. 73. ст.3. Закона о привредним друштвима 83

Чл. 73. ст.3. Закона о привредним друштвима

62

ДИЈЕЛОВИ СТРАНИХ ДРУШТАВА

Дио седми Закона о привредним друштвима посвећен је проблематици обављања привредних

дјелатности од стране дјелова страних друштава на територији Црне Горе. Закон само одређује појам

“дјелова страних друштава”, утврђује обавезу њихове регистрације и податке и документа која се

морају доставити ЦРПС.

Закон о страним улагањима84

предвиђа да страно правно лице може у Црној Гори основати

филијалу. Дио страног друштва је дио друштва које је основано и регистровано ван Црне Горе, а

обавља дјелатност на њеној територији. Дио страног друштва постоји и обавља привредну дјелатност,

у складу са овим и другим законима Републике85

Страна друштва која оснивају дјелове својих

друштава у Републици дужна су да, у року од 30 дана од дана оснивања дијела друштва, доставе

ЦРПС-а сљедеће податке за регистрацију:

1) адресу сједишта дијела страног друштва у Републици;

2) дјелатност;

3) назив и правни облик страног друштва и назив дијела друштва, ако је друкчији од назива

друштва;

4) овјерену копију статута страног друштва и превод статута на језик који је у службеној употреби, овјерен од стране судског тумача;

5) копију потврде о регистрацији страног друштва или одговарајући, на прописани начин,

овјерени документ којим се потврђује правно ваљана регистрација друштва у матичној држави;

6) имена и адресе лица која су овлашћена да заступају друштво у односима са трећим лицима:

7) имена и адресе једног или више лица са пребивалиштем у Републици овлашћених да

заступају друштво у правним поступцима;

8) посљедњи биланс стања и биланс успјеха или сличне финансијске документе прописане

законом земље у којој је друштво регистровано.86

84

Чл. 5. Закона о страним улагањима, Сл лист РЦГ бр.52/00 85

Чл. 80. ст.1. Закона о привредним друштвима 86

Чл. 80. ст.3. Закона о привредним друштвима

63

РЕОРГАНИЗАЦИЈА И ЛИКВИДАЦИЈА

ПРИВРЕДНИХ ДРУШТАВА

Привредна друштва се оснивају на одређено или неодређено вријеме. Оснивач/и полазе од

претпоставке да ће привредно друштво успјешно пословати и у том циљу организују управљање,

бирају тимове стручних лица и менаџера, осавремењавају производњу, уводе новине у организацију и

пословање, улажу средства у маркетинг и рекламу и сл. Пројектовани, жељени и средствима и радом

подржавани циљ оснивача привредног друштва је успјешно пословање. Но, тако не мора и да буде.

Често привредна друштва већ након оснивања, а чешће након одређеног периода успјешног рада, улазе

у период тешкоћа. Тада се траже путеви и начини за њихово превазилажење, оздрављење и наставак

рада привредног друштва. То је тзв. реорганизација. Некада она није могућа па је једини излаз престанак и брисање из регистра привредних субјеката.

Реорганизација се може остварити на различите начине: смањењем капитала, повећањем

капитала, смањењем броја запослених, принудним поравнањем са повјериоцима, споразум са

акционарима, продајом дијела предузећа, продајом предузећа у цјелини, интеграцијом тј. спајањем са

другим предузећем, подјелом на више дјелова, комбинацијом интеграције и подјеле предузећа и на

друге начине. Свако привредно друштво које се нађе у тешкоћама тражи пут и начин за њихово

превазилажење, а идеја водиља је опстанак друштва и његов даљи успјешан рад. Том циљу

реорганизација служи. А ефекти реорганизације зависе од степена очуваности капитала, пословног реномеа, заинтересованости управе и радника, али и од инвентивности и стручности тима који бира

метод и спроводи поступак реорганизације.

С обзиром на основ и узрок, институти престанка привредних друштава могу бити двојаки:

престанак због инсолветности тј. неспособности плаћања и престанак у специфичним случајевима и

поред постојања инсолвентности. Престанак због инсолветности називамо стечај, принудна

ликвидација, банкрот, инсолвентна ликвидација и сл. До престанка привредног друштва може доћи

иако је оно солвентно и тада говоримо о добровољној, редовној ликвидацији или једноставно о

ликвидацији. Код нас су се уобичајили сљедећи термини: ликвидација солвентног друштва и

ликвидација инсолвентног друштва, стечај или банкрот.

Наравно у пракси може доћи до прерастања, конверзије једног облика престанка у други.

Наиме, може се започети поступак солвентне, добровољне ликвидације, а да се у току поступка покаже

да привредно друштво није солвентно. Ова два облика ликвидације разликују се и по томе ко спроводи

ликвидацију. Када је у питању ликвидација солвентног друштва, поступак, по правилу, спроводи

власник, односно, власници уз надзор суда. Кажемо, по правилу, јер је овај вид ликвидације могућ и од

64

стране суда или од стране повјерилаца уз надзор суда. Ликвидацију инсолвентног друштва, по правилу,

спроводи суд.

Реорганизација привредних друштава

Реорганизација привредних друштава је алтернатива инсолвентној ликвидацији тј. стечају.

Реорганизација треба да доведе до консолидације привредног друштва и да омогући његов даљи рад и

пословање. Начин и модел реорганизације могу бити различити. Који ће модел у конкретном случају

бити одабран зависи од прилика и околности конкретног случаја.

1) Смањење и повећање капитала Свако привредно друштво, које се и када се нађе у тешкоћама, бира модел реорганизације.

Смањење капитала друштва капитала и повећање капитала друштва капитала су два самостална метода

реорганизације друштава.87

Међутим, пракса показује да се као метод реорганизације најчешће користи

комбинација ова два модела. То је тзв. модел хармонике. Примјеном овог метода капитал друштва се

најприје смањи по одређеним правилима и у складу са утврђеним параметрима, а затим се повећа по

одређеним правилима и процјенама.

2) Преузимање дуга – санација За опстанак и пословање једног привредног друштва могу бити, поред оснивача и запослених,

заинтересована и трећа лица. Кад се каже “трећа лица” не мисли се на повјериоце и чланове или

акционаре, јер је њихов интерес евиденран и подразумијева се.

Интерес за реорганизацију привредног друштва може да има држава, а то је најчешће случај када су у питању привредна друштва која обављају дјелатност од јавног интереса или нарочитог интереса за државу. Међутим, и трећа лица могу имати интерес за реорганизацију и оживљавање

друштва. Најчешће су то пословни партнери или банке.До реограницаије привредног друштва путем

преузимања дуга од стране трећих лица и остварења њихових интереса, долази на уговоној основи.

3) Споразум са повјериоцима и са акционарима – члановима - Привредно друштво може као модел реорганизације примијенити и споразум са свим или

одређеним повјериоцима о начину и темпу измирења дуговања. У договору са повјериоцем (или

повјериоцима, свим или само са некима) може се користити један од сљедећих метода реорганизације:

а) одлагање плаћања дуга, б) смањење дуга (или дугова), в) конверзија дугова у основни капитал; г) комбинација ових метода. На основу закљученог споразума са повјериоцем/има, утврђује се начин,

обим, диманика и услови враћања дуга који омогућавају да се друштво реорганизује и настави са

радом.

- Привредно друштво може као модел реорганизације примијенити и споразум са члановима

или акционарима о покрићу дугова. Споразумом са члановима тј. акционарима, они сносе губитке и то

сразмјерно свом улогу или удјелу.

87

М. Васиљевић, Пословно право, стр.427-428.

65

Друштво може да користи ова два метода одвојено, а може и да их комбинује те тада закључује

споразум и са повјериоцима и са члановима или акционарима. Овај метод реорганизације се чешће

користи у случају када друштво има мањи број повјерилаца и чланова или акционара.

4) Принудно поравнање са повјериоцима Принудно поравнање има за циљ да се спријечи престанак привредног друштва. Принудно

поравнање са повјериоцима је судски одобрен уговор којим повјериоци прихватају да им инсолвентни

дужник исплати дуг у пуном или смањеном износу, а са одложеним роком плаћања.

Принудно поравнање се може остварити ван стечајног поступка или у стечајном поступку.

Правило је да се прије покретања стечајног поступка обавезно испита могућност принудног поравнања.

Уколико дужник до отварања стечајног поступка не дâ понуду принудног поравнања отвара се

стечајни поступак. И у отвореном стечајном поступку се, наравно, може предложити закључивање

принудног поравнања. Приједлог може да потекне како од дужника, тако и од повјерилаца. Уколико се

принудно поравнање закључи, стечајни поступак се обуставља. И обрнуто. Уколико се не закључи

принудно поравнање, наставља се поступак стечаја.

Поступак принудног поравнања води Привредни суд. Обавезни орган принудног поравнања је

вијеће поравнања, а може бити изабран и управник принудног поравнања.

Поступак принудног поравнања се покреће или на предлог дужника или на предлог повјериоца, уз сагласност дужника. До окончања поступка принудног поравнања, против дужника се

не може покренути стечајни поступак. Предлог за принудно поравнање у формалном смислу чини

дужник и то као понуду упућену повјериоцима, а ова понуда треба да садржи рок, начин и проценат

плаћања. Уз понуду дужник доставља и извјештај о економско-финансијском стању друштва, доказ о

испуњењу услова за покретање поступка принудног поравнања, доказ о могућностима испуњења

обавеза наведених у понуди, као и списак привилегованих и непривилегованих повјерилаца и

дужникових дужника, са износима потраживања и дуговања.

Ако су испуњени наведени услови покреће се поступак и заказује рочиште принудног поравнања. Повјериоци се позивају да пријаве своја потраживања и то сви повјериоци,

непривилеговани и привилеговани, с тим што привилеговани повјериоци не гласају на рочишту, јер се

на њих принудно поравнање не односи.

На рочишту за принудно поравнање се испитују приспјеле пријаве потраживања, након чега

повјериоци одлучују о поравнању гласањем. Принудно се поравнање сматра закљученим када за

понуду дужника гласају повјериоци чија потраживања прелазе половину потраживања повјерилаца

који имају право гласа. Уколико понуда за принудно поравнање не буде прихваћена дужник може на

истом или накнадном рочишту да дâ нову, повољнију понуду.

Од момента подношења предлога принудног поравнања дужник може да обавља само текуће

послове из своје редовне дјелатности. Отварање принудног пораванања има и друге правне

посљедице. Наиме, дужник може само по одобрењу предсједника вијећа или управника принудног поравнања да обавља ванредне послове, извршења ради обезбјеђења или намирења се прекидају, врши

се аутоматски пребијање узајамних потраживања и слично.

5) Принудна конверзија кредита у основни капитал Принудна конверзија кредита у основни капитал је један од метода реорганизације привредних

друштава. Принудна конверзија кредита у основни капитал се примјењује као алтернатива

66

инсолвентној ликвидацији у случају да акционар или члан друштва или треће лице уз обезбјеђење ових

лица, друштву дâ кредит под условима који су нешто неповољнији од тржишних, а који се конвертује у

основни капитал.

6) Продаја дијела имовине предузећа или цијелог предузећа Један од модела реорганизације је :

а) продаја дијела имовине предузећа, што може да доведе до оздрављења и наставка рада

привредног друштва или до његовог престанка и

б) продаја цијелог предузећа (бизниса), што доводи до престанка привредног друштва, а

средства добијена од продаје служе за намирење повјерилаца.

До продаје дијела имовине привредног друштва или цијелог бизниса може доћи ван стечаја и у

стечају.

7) Оснивање новог привредног друштва Алтернатива инсолвентној ликвидацији је оснивање новог привредног друштва. Наиме, могуће

је оснивање новог привредног друштва у поступку споразума са повјериоцима или инсолвентне

ликвидације. Управник принудног поравнања или ликвидатор, у овом случају, по овлашћењу

скупштине друштва, оснива ново друштво и на њега преноси цијели или знатан дио имовине

претходног, које престаје да постоји. Ново друштво је гарант испуњења обавеза старог друштва.

8) Спајање и подјела привредних друштава Спајање и подјела привредних друштава су модели реорганизације како солвентних тако и

инсолвентних друштава.

Закон о привредним друштвима посебно говори о начинима на које се могу реструктурирати

акционарска друштва, и то:

1) подјелом на два или више посебних друштава;

2) спајањем;

3) промјеном организационог облика.88

1) Реструктурирање друштва путем подјеле врши се тако што друштво преноси своју имовину

и обавезе на два или више постојећих или новоформираних друштава, која у замјену емитују акције

акционарима друштва које се дијели. Одлука о реструктурирању друштва путем подјеле садржи

поступке који дају право акционарима да изаберу из којих друштава желе да добију акције, у свим

оним случајевима када није могуће извршити пропорционалну подјелу акција, сагласно власничкој структури друштва које се подијелило. Друштва која су преузела имовину и обавезе могу акционарима

друштва које се подијелило, поред акција, као правичну надокнаду, дати и новчана средства, под

условом да њихов износ не прелази 10% акционарског капитала друштава која су преузела имовину и

обавезе.89

2) Реструктурирање друштва спајањем врши се када се једно или више друштава припаја

постојећем или спаја са другим друштвом оснивањем новог. Друштво којем је извршено припајање,

односно које је настало новим оснивањем назива се друштво-преузималац. Издавање или поништавање

акција у поступку реструктурирања мора се евидентирати код Комисије за хартије од вриједности.

88

Чл. 22. ст.1. Закона о привредним друштвима 89

Чл. 22. ст.3-5. Закона о привредним друштвима

67

3) Реструктурирање друштва, у смислу промјене облика, може да се изврши трансформацијом

акционарског друштва у друштво са ограниченом одговорношћу или друштва са ограниченом

одговорношћу у акционарско друштво, или у други организациони облик који је прописан законом.90

Друштва која се реструктурирају морају припремити писани документ који садржи предлог реструктурирања, а зове се "Услови реструктурирања". Чланови одбора директора сваког друштва које

се реструктурира сачињавају или дају налог да се сачини свеобухватна оцјена предложеног реструктурирања, која се назива "Разлози реструктурирања". Чланови одбора директора сваког друштва омогућиће да један или више независних експерата испитају предложене начине

реструктурирања.91

Предложени Услови реструктурирања, Разлози реструктурирања и извјештај независног експерта морају бити доступни на увид у сједишту друштва која преузимају имовину и обавезе и то

најмање 30 дана прије дана одржавања скупштине акционара на којој се разматра предлог начина

реструктурирања.92

Свако друштво које је укључено у реструктурирање о томе обавјештава, у писаном

облику, своје повјериоце.93

Одлука и план реструктурирања доносе се двотрећинском већином акционара који посједују

гласове сваке класе акција. Одобрени план реструктурирања и записник са скупштине акционара,

достављају се ЦРПС-а, најкасније у року од 15 дана од дана одржавања скупштине, а ЦРПС их

доставља на објављивање "Службеном листу РЦГ".94

Закон прописује да се реструктурирање врши само када је имовина друштва већа од његових

обавеза. Друштво код којег је покренут стечајни поступак реструктурира се у складу са законом којим

се уређује стечај и ликвидација.95

Ликвидација солвентног друштва

Ликвидацијом може престати и солвентно друштво. По вољи оснивача, уз испуњење законом

предвиђених услова, долази до оснивања привредног друштва. На исти начи, по вољи оснивача, може

доћи и до престанка привредног друштва.

а) Ликвидација солвентног друштва од стране чланова или акционара До ликвидације солвентног привредног друштва, по правилу долази по вољи оснивача,

односно, власника. У овом случају, одлуку о престанку, гашењу солвентног привредног друштва

доносе чланови тј. акционари на скупштини. Поступак се спроводи под надзором суда. Суд

контролише законитост поступка и стара се о положају и правима повјерилаца друштва. До ове врсте

ликвидације најчешће долази:

1) ако је друштво основано на одређено вријеме или ради остварења неког циља, оно се гаси,

престаје истеком рока, односно, испуњењем циља ради кога је и основано;

2) уколико су престали да постоје природни услови или услови који су били основ и услов

постојања и рада привредног друштва;

90

Чл. 22. ст.7. Закона о привредним друштвима 91

Чл. 22. ст.14. Закона о привредним друштвима 92

Чл. 22. ст.17. Закона о привредним друштвима 93

Чл. 22. ст.13. Закона о привредним друштвима 94

Чл. 22. ст.20. Закона о привредним друштвима 95

Чл. 22. ст.2. Закона о привредним друштвима

68

3) у другим случајевима предвиђеним актима привредног друштва.

Међутим, до престанка привредних друштава најчешће долази по одлуци чланова друштва или

скупштине акционара. Разлози за то су бројни, али је предуслов солвентност друштва. Уколико би се у

току поступка гашења привредног друштва вољом чланова или акционара утврдило да друштво није

солвентно, овај се поступак обуставља и покреће поступак у складу са правилима ликвидације

инсолвентног друштва.

б) Ликвидација солвентног друштва од стране повјерилаца Уколико се установи да друштво не може да исплати сва потраживања својих повјерилаца,

ликвидатор ће о томе обавијестити повјериоце и сазвати скупштину повјерилаца. На скупштини, када

се за то испуне услови, повјериоци доносе одлуку о конверзији добровољне ликвидације од стране

чланова или акционара друштва у ликвидацију од стране повјерилаца (повјерилачку ликвидацију).

Повјериоци, након тога, именују ликвидатора. Овим обликом ликвидације управљају повјериоци и

ликвидатор.

в) Ликвидација солвентног друштва од стране суда До ликвидације солвентног друштва може доћи и од стране суда, а најчешће до тога долази у

случају забране вршења дјелатности једном друштву, утврђивањем ништавости уписа у регистар

привредних друштава.

Закона о привредним друштвима Црне Горе, садржи посебне одредбе о добровољној ликвидацији акционарских друштава.

96 Добровољна ликвидација акционарског друштва се може

спровести када акционарско друштво има довољно финансијских средстава да покрије своје обавезе. У

случајевима када обавезе прелазе расположива или очекивана финансијска средства, примјењују се

одредбе Закона о стечају и ликидацији.

Са добровољном ликвидацијом АД може се започети :

1) када је одредбама статута акционарског друштва предвиђено да се ликвидација друштва

може спровести послије одређеног периода или наступања одређеног догађаја, а тај период

је прошао или се тај догађај десио;

2) када се на ванредној скупштини акционара донесе одлука о ликвидацији друштва;

3) када друштво на скупштини акционара са двије трећине присутних гласова донесе одлуку да

не жели да настави пословање и да се добровољно ликвидира.

Одлуку о ликвидацији друштва, одбор директора доставља ЦРПС-а, у року од пет дана од дана

доношења одлуке. Обавјештење о доношењу одлуке о ликвидацији друштва, ЦРПС-а доставља

"Службеном листу РЦГ" на објављивање, у року од пет дана од дана пријема обавјештења.

Након доношења одлуке о ликвидацији друштва, редовна или ванредна скупштина акционара

именује ликвидатора, кога предлаже одбор директора. Од дана именовања ликвидатора: 1) престају

овлашћења чланова одбора директора, осим у дијелу за који ликвидатор или друштво, на скупштини

акционара, одлучи да настави са радом; 2) друштво престаје да послује, осим када је то неопходно за

савјесно, редовно и корисно окончање послова друштва и за ликвидацију друштва, како је то утврдио

ликвидатор; 3) било који пренос акција, располагање имовином или задуживање без одобрења

ликвидатора не производи правне посљедице, осим до обима који је дозвољен важећим прописима;4)

обавјештење да се друштво ликвидира истиче се на свим пословним писмима, рачунима и

наруџбеницама које друштво издаје.

96

Чл. 24. Закона о привредним друштвима

69

Ликвидатор именован за спровођење ликвидације има сва права и обавезе одбора директора

друштва. Ликвидатор заступа друштво у ликвидацији код суда, према државним органима и према

трећим лицима.97

Ликвидаторова је обавеза да припреми коначни извјештај о томе како је ликвидација

спроведена и како се располагало са имовином друштва. Коначни извјештај обавезно садржи: коначни

биланс стања; приказ извора прихода и њихову употребу; списак имовине која је отуђена; приходе који

су остварени отуђењем; да ли постоје питања која треба рјешавати и предлог начина њиховог рјешавања; износ трошкова ликвидације и накнаде која припада ликвидатору. Након припреме

коначног извјештаја, ликвидатор сазива ванредну скупштину акционара на којој презентира коначни

извјештај. У року од седам дана од дана одржавања ванредне скупштине акционара ликвидатор

доставља копију коначног извјештаја ЦРПС-а, заједно са захтјевом за брисање друштва из Регистра.

Након пријема коначног извјештаја и захтјева за брисање из Регистра, Регистратор брише друштво из ЦРПС-а и о томе доставља обавјештење "Службеном листу РЦГ" на објављивање.

Инсолвентна ликвидација - стечај

Законом о инсолвентности привредних друштава98

регулисани су услови и поступак стечаја,

личне управе у стечају и реорганизације привредних друштава, установа и предузетника, као и права и

обавезе учесника и трећих лица у овим поступцима.

Покретање стечајног поступка

Стечајни дужници могу бити:

1) правна лица;

2) привредна друштва која немају својство правног лица;

3) физичка лица која се баве привредном дјелатношћу тј. предузетници.

У стечајном поступку је мјесно надлежан приведни суд на чијем се подручју налази сједиште, односно

пребивалиште стечајног дужника, а уколико није могуће утврдити мјесто сједишта, односно

пребивалишта, мјесто обављања претежне привредне дјелатности дужника.

Стечајни поступак се покреће писаним предлогом надлежном суду.

Предлог за покретање стечајног поступка могу поднијети дужник и повјерилац или група

повјерилаца. Дужник може да поднесе предлог за покретање поступка у било које вријеме и није дужан

да доказује своју инсолвентност. Предлог за покретање стечајног поступка могу поднијети:

1) у име правног лица, лице које је за то овлашћено одлуком надлежног органа у складу са

статутом и оснивачким актом;

2) у име ортаклука или командитог друштва, било ко од ортака или комплементара или лице

одређено уговором о оснивању или статутом;

3) предузетник лично или лице које има овлашћење да га заступа;

4) у име државних предузећа, на основу одлуке коју доноси надлежни орган или овлашћено

лице;

5) у име било ког другог лица, законски заступник тог лица. 97

Чл. 25. Закона о привредним друштвима 98

Службени лист РЦГ бр. 06/02

70

Повјерилац или група повјерилаца могу да поднесу предлог за покретање стечајног поступка,

када су испуњени сљедећи услови:

1) да дужник није измирио доспјели дуг према повјериоцу (или повјериоцима) који подноси

предлог, а да се са измирењем дуга касни најмање 30 дана;

2) да је укупан износ преосталог дуга већи од 500 евра за предузетнике, односно 2.500 евра за

привредна друштва и установе;

3) да дуг стечајног дужника није настао из непредвидивих разлога и није предмет bona fides спора

са повјериоцем;

4) да дужник и иначе не измирује дугове о доспјелости.

Предлог за покретање стечајног поступка може бити повучен само прије његовог прихватања и

само под условом да тиме дужник није оштећен. Предлог поднесен од стране више од једног повјериоца не може бити повучен без сагласности свих повјерилаца који су поднијели предлог. Предлог се подноси суду у писаној форми и садржи :

1) назив суда којем се предлог подноси;

2) име и адресу предлагача или адресу лица које је у овом поступку овлашћено за пријем

писмена и за заступање предлагача;

3) име и адресу дужника и податке за контакт;

4) износ потраживања и датум доспјелости, ако је предлагач повјерилац;

5) пратеће документе који доказују врсту и постојање неизмиреног потраживања, ако је

предлагач повјерилац;

6) списак докумената приложених уз предлог; 7) изјаву којом се потврђује да дуг није предмет bona fides спора са повјериоцем и којом се

указује на то да дужник не измирује своје дугове о доспјелости, ако је предлагач

повјерилац.

Ако предлог подноси дужник, уз предлог мора приложити:

1) најновији финансијски извјештај дужника за посљедњи рачуноводствени период са

извјештајем за претходну годину;

2) списак цјелокупне имовине у власништву дужника;

3) списак имовине која је у својини трећих лица, а у државини дужника;

4) списак повјерилаца (имена, адреса, врста и износа обавеза);

5) комплетну или скраћену шему власничких удјела и структуре капитала;

6) ако је дужник ортаклук или командитно друштво, имена и адресе свих чланова;

7) изјаву о намјери за реорганизацију или личну управу у стечају.

Предлог дужника

Предлог дужника се региструје у тренутку када је достављен суду и означава се као "дан

подношења предлога". Суд региструје предлог, без обзира на то да ли садржи неке неправилности и на

његовој првој страни означава датум и час регистровања.

Предлог се прихвата и даљи поступак се може водити ако испуњава све законом прописане

услове или када дужник отклони све правне недостатке и поднесе све тражене документе у

предвиђеном року. Дан када су се стекли услови за настављање поступка означава се као "дан

прихватања предлога". Дужник је дужан да, по налогу суда, отклони све евентуалне неправилности у

71

року од 10 дана од дана подношења предлога. Уколико дужник не отклони благовремено

неправилности, суд може рјешењем одбацити предлог.

Предлог повјериоца

Предлог повјериоца се региструје у тренутку када је достављен суду и означава се као "дан

подношења предлога". Суд региструје предлог, без обзира на то да ли садржи неправилности и на

његовој првој страни означава датум и час регистровања. Суд, у року од 24 сата од дана регистровања

предлога, шаље обавјештење дужнику уз приложени примјерак предлога.

Дужник може да поднесе писани приговор против предлога, у року од осам дана од дана

пријема обавјештења о регистровању предлога. Уколико дужник не поднесе приговор у прописаном

року, суд доноси рјешење о прихватању предлога и покретању поступка и одмах именује привременог управника. Уколико дужник благовремено поднесе писани приговор на предлог, суд заказује рочисте,

у року од 15 дана од дана подношења приговора, на којем се испитује његова основаност. Суд

обавјештава, дужника и повјериоца или повјериоце који су поднијели предлог о датуму, часу и мјесту

одржавања рочишта и то најкасније два дана прије дана одржавања рочишта.

Правне посљедице прихватања предлога

Након прихватању предлога, суд:

1) именује управника;

2) одређује датум и мјесто првог састанка повјерилаца, најкасније 30 дана од дана прихватања

предлога;

3) у року од пет дана од дана прихватања предлога, обавјештава: дужника; све повјериоце познате

суду; Централни регистар Привредног суда; државни орган надлежан за евиденцију

непокретности, залога покретне или непокретне имовине или све друге имовине која подлијеже

евидентирању; надлежне пореске органе.

Суд објављује у "Службеном листа РЦГ" оглас који садржи информације у вези са

прихватањем предлога; о именовању управника; вријеме, датум и мјесто првог састанка повјерилаца;

рок за пријављивање потраживања. Суд истиче оглас који садржи исте информације на огласној табли

у згради Привредног суда.

Намјера о реорганизацији или личној управи у стечају

Дужник који намјерава да се финансијски опорави у току стечајног поступка дужан је да суду

код којег је предлог евидентиран поднесе, у року од 20 дана од дана подношења предлога, изјаву о

намјери да изврши реорганизацију. Дужник који намјерава да спроведе личну управу у стечају дужан

је да суду код којег је предлог евидентиран поднесе, у истом року изјаву о намјери да спроведе личну

управу у стечају. Дужник је дужан да поднесе план реорганизације или план личне управе у стечају.

Дужник је дужан да извршава обавезе које се захтијевају од стечајног управника и може да

врши сва овлашћења стечајног управника, осим права да прими надокнаду. Стечајни управник обавља

своју функцију и након достављања изјаве о намјери за реорганизацију или личну управу у стечају, с

тим што суд посебним рјешењем, може овлашћења управника ограничити и свести их на надзорну

72

функцију. Уколико дужник не поднесе изјаву о намјери у одговарајућем року, покреће се стечајни

поступак, а дужник се лишава права контроле и управљања имовином из стечајне масе.

Управник, сваки повјерилац, група повјерилаца или друго заинтересовано лице може да

поднесе писани приговор на изјаву о намјери дужника у року од 30 дана од дана подношења, како би се

супротставио реорганизацији или личној управи у стечају коју спроводи дужник. Суд обавјештава

дужника о приговору, у року од 24 сата, а одржава рочиште у року од десет дана од дана подношења

приговора. Ако суд усвоји приговор, истог дана доноси рјешење којим се истовремено покреће

стечајни поступак.

Стечајни управник и одбор повјерилаца

Суд именује управника у року од 24 сата од прихватања предлога.

Суд може, по службеној дужности или на захтјев предлагача, да именује привременог управника прије дана прихватања предлога, уколико је неопходно да се имовина заштити од

пропадања или неовлашћеног располагања или ако постоје друге околности које захтијевају хитно

именовање. Повјерилац коме дужник дугује најмање 60% укупног неизмиреног дуга, без обзира да ли

је дуг обезбијеђен, може, прије првог састанка повјерилаца, поднијети предлог суду да се на мјесто

именованог управника именује други управник, по избору суда са листе стечајних управника. Суд ће о

предлогу за именовање управника одлучити у року од 2 дана од дана подношења захтјева.

Управник је независни орган именован од стране суда и може бити тужен као физичко лице.

Управник мора да буде: овлашћени рачуновођа, ревизор, правник или друго лице са знањем или

искуством потребним за одговарајући поступак, лице са високом стручном спремом и најмање три

године радног искуства; овлашћени стечајни управник који има прописно одобрење надлежног органа

Министарства правде Владе Републике Црне Горе. Управник је дужан да благовремено и са пажњом

доброг привредника извршава обавезе у оквиру својих дужности. Управник је лично одговоран за

намјерно проузроковану штету, кривична дјела извршена са умишљајем, крајњу непажњу и радње

предузете изван својих овлашћења. Управник није одговоран за редовне пословне губитке у току

обављања дјелатности предузећа или управљања стечајном масом.

Стечајни управник је дужан да поступа савјесно и благовремено, а овлашћен је да:

1) заплијени и одузме имовину дужника;

2) изврши попис материјалне имовине дужника;

3) предузме неопходне мјере за обезбјеђење заштите имовине дужника;

4) користи државне извршне органе, полицију или да ангажује приватно обезбјеђење,

5) сазива састанке повјерилаца и предсједава тим састанцима;

6) покрене поступак пред судом;

7) покрене поступак, поднесе тужбу, ангажује адвоката, закључи поравњање, повуче тужбу

или се одрекне од тужбе у поступку пред било којим судом или органом управе у РЦГ или

иностранству;

8) поднесе предлог суду за издавање упутстава о даљем поступку;

9) поднесе предлог одговарајућим органима управе или правосудним органима у иностранству

као званично овлашћени заступник стечајне масе дужника којим захтијева пљенидбу,

одузимање, заштиту или повраћај имовине дужника која се налази у иностранству;

73

10) запошљава и врши надзор над радом запослених, својих подређених и стручњака

потребних за прописно вођење поступка, уз одобрење суда;

11) утврди ваљаност, обим и приоритет пријављених потраживања према дужнику и свих

обезбјеђења потраживања;

12) покрене поступак пред судом или другим одговарајућим правосудним органом, у оквиру

извршења својих обавеза прописаних законом;

13) врши надзор и управља дјелатностима дужника у оквиру својих дужности;

14) изда налоге за затварање свих рачуна дужника, отвори посебни стечајни рачун у банци коју

одобри суд, а која се налази и регистрована је у Републици и сва средства која је примио у име

дужника, као и сва средства са постојећих рачуна депонује на овај рачун;

15) претвори неновчана средства дужника у новчана;

16) ангажује стручњаке за обезбјеђење потребних података и потврду поузданост података;

17) обавијести сва одговарајућа лица о преносу на управника или на посебан поштански фах

пословне коресподенције која је адресирана на дужника;

18) обавијести о стечајном поступку све банке преко којих дужник послује ради спречавања

преноса средстава и других трансакција дужника без одобрења управника;

19) обавијести о стечајном поступку одговарајуће органе који врше регистрацију покретне,

непокретне и друге имовине која подлијеже државном евидентирању.

У року од 30 дана од дана именовања, управник подноси суду кратак извјештај на највише три

странице, у којем наводи основне узроке или околности које су дужника довеле у тежак финансијски

полозај, са мишљењем о постојању реалних могућности за реорганизацију. Извјештај се доставља

повјериоцима на увид. Управник о свом раду подноси суду "Извјештај о мјесечним активностима".

Суд може смијенити управника на лични захтјев, по службеној дужности, на писмени захтјев

дужника или повјериоца. Рјешењем о смјењивању управника именује се други управник. Смијењени

управник је дужан да сарадјује са новоименованим управником.

Први састанак повјерилаца и формирање одбора повјерилаца

Управник предсједава првим састанком повјерилаца. На првом састанку, повјериоци

формирају одбор повјерилаца. Одбор повјерилаца се састоји од три до пет чланова са највећим

необезбијеђеним или дјелимично обезбијеђеним потраживањима. Одбор повјерилаца се не формира

уколико дужник има мање од три повјериоца или је мање од три повјериоца дало пристанак да буду

чланови тог одбора. Састанак повјерилаца може бити сазван и на предлог повјерилаца, управника и

повјериоца или повјерилаца чија потраживања износе преко 5%. Дужник или заступник правног лица –

дужника, обавезан је да присуствује свим састанцима повјерилаца. На састанку повјерилаца, дужник

или заступник дужника дужан је да управнику и повјериоцима пружи тражене податке и информације

о свим пословним активностима, имовини и мјесту на којем се налази имовина која чини стечајну

масу. На састанку повјерилаца могу да учествују сви повјериоци.

Имовина стечајне масе

Регистровањем предлога за покретање стечајног поступка, цјелокупна имовина дужника у

моменту подношења предлога чини стечајну масу. Стечајну масу чине:

74

1) покретна и непокретна, материјална или нематеријална имовина;

2) утужена потраживања и потраживања која су предмет судског спора против трећих лица;

3) средства која се добију поништењем преварних или повлашћених преноса;

4) насљеђе, осигурање и друга средства примљена у року од шест мјесеци од дана

подношења предлога;

5) закупнину, приход од коришћења имовине из стечајне масе или доходак остварен

обављањем дужникове дјелатности;

6) уговорна права, лиценце или друга права утврђена законом.

Након именовања, управник предузима све неопходне радње да пронађе, заплијени, запечати,

сачува и заштити имовину из стечајне масе. Управник предузима све мјере које су потребне за

одржавање имовине из стечајне масе. Управник је овлашћен да прода кварљиву робу и имовину која

изискује знатне трошкове одржавања, уз претходну сагласност суда. Када се имовина из стечајне масе

налази ван територије Републике ЦГ, управник се обраћа судовима тих земаља са обавјештењем о

пљенидби, печаћењу или одузимању наведене имовине.

Уколико сматра да је неопходно, управник може на терет стечајне масе, ангажовати

рачуновођу или стручњака ради вршења пописа. Дужник је дужан да сарађује са управником и да му

омогући приступ свим документима и информацијама везаним за своје активности и ресурсе,

укључујући све информације у вези са свим исплатама и преносима или отуђењем имовине извршеним

у периоду од годину дана након дана подношења предлога за покретање стечајног поступка и у вези са

свим плаћањима, преносима или пословима склопљеним са члановима органа управљања дужника,

овлашћеним лицима, члановима породице или другим лицима.

Регистрација потраживања и поступак пријављивања

Сва потраживања се пријављују суду у писаној форми у року од 60 дана од дана прихватања

предлога. Тај писани документ се назива "доказ основаности потраживања” и садржи:

1) назив, адресу и број телефона повјериоца или име и адресу особа за контакт;

2) износ потраживања, са назнаком да ли је потраживање обезбијеђено или необезбијеђено,

приоритетно или у другом смислу има посебан статус;

3) документе којима се доказује постојање, износ, статус или ниво приоритета потраживања;

4) уколико је потраживање предмет грађанског парничног поступка који је у току, назив суда

пред којим се предмет води и број предмета.

Суд прима поднесени доказ основаности потраживања и означава датум и вријеме подношења.

Потраживања према дужнику која нису изражена у одређеном износу новца конвертују се у новчани

износ. Коначан списак потраживања доставља се суду, дужнику, одбору повјерилаца или повјериоцима

који имају 10 највећих необезбјеђених потраживања, у случају да одбор повјерилаца није образован.

Продаја имовине дужника

Продају дијела или укупне имовине из стечајне масе врши управник, лице којег он одреди или

ангажовани стручњак под надзором управника. Продаја дијела или укупне имовине из стечајне масе

врши се јавним надметањем или непосредном погодбом. Сваки други начин продаје мора бити одобрен

од стране суда. Управник обавјештава суд, дужника, све повјериоце ако је то могуће, сва лица која

75

имају залогу или било која друга права, право власништва или интерес у вези са предметном имовином

о намјери да јавним надметањем ту имовину прода, најмање 20 дана прије предложеног датума јавног надметања. То обавјештење садржи мјесто на коме се налази имовина која се продаје, детаљан опис

имовине, почетну цијену на јавном надметању и услове под којим ће се јавно надметање спровести.

Управник оглашава јавно надметање у ''Службеном листу РЦГ'' и дневној штампи у Републици, а

појединости из огласа се објављују на огласној табли у згради Привредног суда. Управник обавјештава

исте субјекте и о намјери да имовину прода непосредном погодбом, најмање 20 дана прије

предложеног датума трансакције. Обавјештење садржи детаљан опис имовине, назив (име) и податке у

вези са предложеним купцем, цијену, услове и модалитете предложене продаје. Дужник, један или

више повјерилаца, сва друга заинтересована лица или суд по службеној дужности, могу поднијети

приговор на предложену продају непосредном погодбом или јавним надметањем, у року од 10 дана

прије предложене продаје. Суд заказује расправу по приговору, у року од пет дана од подношења

приговора. Продаја се не одлаже до доношења одлуке о приговору, осим ако суд не изда налог за

обуставу продаје. Приговор на јавно надметање мора бити поднесен у року од три дана од дана

одржаног јавног надметања.

Основ за приговор на продају непосредном погодбом или јавним надметањем може бити:

превара, дослух или неко друго непрописно понашање, непрописно дато обавјештење или било који

други разлог због којег би поступак продаје који се води био непрописан. Сама тврдња повјериоца да

су понуђена или продајна цијена недовољни, без неког основаног доказа да цијена у великој мјери

одступа од тржишне вриједности имовине не представља ваљану основу за приговор.

Ванредна продаја имовине - Ако се предлаже продаја робе која је по својој природи кварљива

или је имовина таква да захтијева значајне издатке за одржавање или је очигледно оптерећена из других разлога, управник обавјештава суд о намјери да такву робу прода. На обавјештење управника

суд одговара у року од 24 сата од подношења обавјештења. Уколико суд у року од 24 сата од пријема

обавјештења не изда налог којим се та предложена продаја обуставља, управник може приступити

продаји. Приход остварен од продаје имовине из стечајне масе представља имовину стечајне масе коју

штити и за коју је одговоран управник.

Трошкови продаје - Од прихода од продаје имовине која није обезбијеђена прво се покривају

трошкови продаје, након чега се врши диоба преосталих средстава у складу са Законом.

Приоритети при диоби - Потраживања повјерилаца се измирују по класама сљедећим

редослиједом у свим стечајним поступцима, осим у случају одобреног плана личне управе у стечају:

1) обезбиједјена потраживања, умањена за објективне трошкове продаје;

2) приоритетна потраживања;

3) необезбијеђена потраживања, осим споредних;

4) споредна потраживања;

5) власници капитала (потраживања власника дужника, акционара, оснивача, чланова или ортака). Намирење потраживања - Потраживања се намирују по класама у редослиједу приоритета.

Намирење потраживања која припадају сљедећој класи нижег нивоа приоритета може се извршити тек

након што се у потпуности измире потраживања из претходне класе вишег нивоа приоритета. Уколико

средства нису довољна за потпуно намирење свих потраживања из дате класе, потраживања из те класе

се намирују сразмјерно висини сваког потраживања. Потраживање које није пријављено у Законом

одређеном року измирује се након измирења свих потраживања одговарајуће класе, уколико се пружи

76

образложење зашто потраживање није пријављено у прописаном року, а потраживање је пријављено

прије почетка диобе.

Закључење поступка

Коначни извештај - По реализацији плана, када се диоба имовине из стечајне масе у

потпуности или у великој мјери заврши у стечајном поступку или након окончања поступка, управник

подноси суду коначни извјештај који садржи:

1) коначан списак свих одобрених потраживања у којем се за свако потраживање наводи

износ за диобу или имовина која је пренесена повјериоцу на име потпуног или

дјелимичног измирења сваког потраживања;

2) списак цјелокупне имовине која је продата или на други начин отуђена;

3) списак готовинских трошкова и расхода;

4) списак салда на банковним рачунима;

5) списак ангажованих стручњака, износ трошкова за сваког од њих и износ плаћених

накнада;

6) биланс стања;

7) резиме накнада за рад и трошкова управника;

8) захтјев за коначну исплату накнада за рад и трошкове управника.

Управник доставља дужнику, повјериоцима и одбору повјерилаца, уколико је формиран,

обавјештење о подношењу коначног извештаја, у року од три дана од његовог подношења. Дужник,

сваки повјерилац, свако заинтересовано лице или суд на своју иницијативу, могу поднијети приговор

на коначни извештај у року од 15 дана од његовог подношења. Уколико такав приговор буде поднесен,

суд у року од 15 дана од подношења приговора заказује рочиште за рјешавање о приговору, а у року од

пет дана од подношења приговора шаље обавјештење о одређивању рочиста управнику, дужнику,

повјериоцима и одбору повјерилаца.

У случају стечаја, реорганизације или личне управе у стечају, до закључења поступка може

доћи на захтјев управника или предлагача плана након што је диоба у потпуности или у значајној мјери

извршена, а одредбе плана у потпуности или у значајној мјери испуњене, када суд одобри коначни

извјештај. На захтјев управника, ако се у било којој фази поступка утврди да средства од имовине

дужника нијесу довољна да покрију трошкове приоритетних потраживања суд доноси рјешење о

закључењу поступка.

У стечајном поступку или у поступку личне управе у стечају, након закључења поступка,

дужници који имају својство правног лица сматраће се ликвидираним, а дјелатност предузетника или

других дужника који немају својство правног лица престаје. Суд обавјестава Централни регистар

Привредног суда о закључењу поступка, у року од пет дана од закључења поступка.

Разрјешење управника - Након одобравања коначног извештаја који подноси управник, суд

доноси рјешење:

1) о ослобађању управника свих даљих дужности у вези са предметним случајем

2) о одобравању коначне исплате свих неплаћених накнада за рад и трошкове управника

3) о ослобађању управника финансијских обавезе у вези са поступком.

79

ОБЈЕКТИ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА

“Објект је оно на шта је уперено неко субјективно право, на чему или поводом чега се оно

остварује.”1 Објект није елемент правног односа (субјективног права као правног односа) већ његова

претпоставка. Објект грађанског права може бити само оно што се посредно или непосредно може свести на економско добро, односно што се може свести на новац.

Објекти грађанског права су ствари, људске радње, лична добра и производи људског духа.

I СТВАРИ

Појам ствари

Ствари су објект грађанских права. Ствари су дио материјалне природе који се налазе у

људској власти, апрехензији. Да би одређени дио материјалне природе био ствар у смислу одредаба грађанског права потребно је да испуњава два услова и то физички и правни услов. Физички услов се састоји у захтјеву да је одређени дио материјалне природе фактички или

виртуелно у власти човјека. Друштвени услов значи да је дио материјалне природе у правно регулисаној власти човјека и

да је роба са гледишта економије. Дакле, захтијева се да на ствари, као дијелу материјалне природе, постоји право својине или неко друго стварно право.

Врсте ствари

1. Проста и сложена ствар

Проста ствар је ствар која је сачињена од једног материјала, тј. која је сачињена од једноврсне материје. Сложена ствар је ствар која је састављена из разнородних дјелова од којих се неки могу

издвојити и тако постати посебна ствар.

1 Андрија Гамс, Љиљана Ђуровић - Увод у грађанско право, Номос, Београд, 1990. стр. 120.

80

Ствари се дијеле на главне и споредне. Главна ствар је ствар чија је намјена примарна у односу

на остале ствари. Споредне су ствари које уз главну ствар служе истој економској намјени и циљу.

Посебна врста споредних ствари су плодови. Под плодовима се подразумијевају ствари које се периодично одвајају од главне ствари. До одвајања плодови су дјелови плодоносне ствари, а након

одвајања постају самосталне ствари на којима се заснива право својине власника ствари.

Плодови се дијеле на природне и цивилне. Природни плодови су плодови који потичу од

плодоносне ствари. Природни плодови могу бити плодови у ужем смислу или строго природни

плодови (mere naturalis), а то су плодови који настају без учешћа људског рада и вјештачки плодови

који настају улагањем људског рада. Збирна ствар је ствар која се састоји од двије или више фактички самосталних ствари, али те

ствари чине цјелину, јер се економски допуњавају тј. њихова је употреба међузависна. Збирне ствари

се могу употребљавати само заједно, јер се њихове функције и намјене допуњавају. Такве су нпр. пар

ципела, рукавице, сако и панталоне од истог материјала и са истим детаљима, брава и кључ и сл.

Збир ствари представља скуп једнородних ствари и ствари које су правно и економски

самосталне, али могу да се посматрају као цјелина. Таква је нпр. библиотека, стадо оваца, збирка поштанских маркица и сл.

2. Дјељиве и недјељиве ствари

Дјељиве су оне ствари које се могу физички подијелити а да при диоби не изгубе своју

вриједност. Прецизније речено, дјељиве су оне ствари које се могу подијелити тако да сваки дио

добијен диобом има вриједност сразмјерну вриједности цијеле ствари, тј. да је збир вриједности

дјелова добијених након диобе једнак вриједности цјелине која је дијељена. Дјељиве ствари су нпр. сто

килограма брашна, тона угља, камион пијеска. Сто килограма брашна можемо подијелити на паковања од по килограм а да не дође до губитака, јер је сто паковања по килограм брашна исте вриједности као

и неподијељена количина од сто килограма. Недјељива је она ствар која се не може фактички подијелити а да тиме не изгуби своју

вриједност. Недјељиве ствари су ствари које се диобом или уништавају или дјелови немају сразмјерну

вриједност, тако да збир дјелова има мању вриједност од вриједности неподијељене ствари. Примјер за први случај, када се ствар уништава диобом, јесте подјела умјетничке слике, а за други, када ствари

добијене диобом имају мању вриједност, је подјела једног већег драгог камена на више дјелова. Критеријум ове подјеле је економски, а не фактички.

3. Потрошне и непотрошне ствари

Потрошне су ствари које своју корисност исцрпљују једном употребом. Потрошне ствари се могу само једном употријебити. Такве су нпр. храна, пиће, угаљ и сл. Непотрошне су ствари које се могу употребљавати више пута (аутомобил, књига, одјећа, обућа) или чак неограничен број пута (земљиште). И непотрошне ствари се употребом мијењају, троше, али постепено.

Значај подјеле на потрошне и непотрошне ствари долази до изражаја код закључења одређених

правних послова и стицања одређених права. Послуга, закуп, плодоуживање могу да се установе само

на непотрошним стварима. Послугопримац, закупац, плодоуживалац имају право да употребљавају

туђу ствар, али и обавезу да је након одређеног времена врате власнику, а то је могуће само код

81

непотрошних ствари. У овим случајевима кауза уговора се састоји у дуготрајном економском

искориштавању употребне вриједности ствари, што је могуће само код непотрошних ствари.

4. Генеричне или по роду одређене и индивидуално одређене ствари

Генеричне или по роду одређене су ствари које се у промету означавају по роду и броју или

количини. Генеричне су ствари које припадају одређеном роду, као нпр. сто килограма јабука, тона угља, сто литара вина. Индивидуално су одређене ствари које су одређене конкретно, које су странке имале у виду приликом закључивања уговора. Странке закључују уговор чији је предмет одређена ствар и дужник је дужан да преда управо ту индивидуално одређену ствар (нпр. ауто одређеног броја мотора, шасије и регистарских таблица, одређена слика одређеног умјетника...).

Ствари одређене по роду се могу индивидуализовати на начин да се одређена количина издвоји из рода и обиљежи. Такав случај постоји када се дужник обавеже да преда нпр. сто килограма јабука, али не било којих већ јабука са одређеног имања. Дужник је дужан да испуни обавезу на начин

што ће предати одређену количину управо тако обиљежених ствари а не неких других.

Значај подјеле на индивидуално одређене и по роду одређене ствари састоји се у примјени

правила genera non pereunt. Наиме, по овом правилу род не пропада и дужник је дужан да преда генеричну, по роду одређену ствар чак и у случају пропасти ствари коју је првобитно намијенио за испуњење обавезе. Он је дужан да испуни обавезу све док постоје ствари које припадају том роду. Он

је дужан да прибави ствар која је предмет његове обавезе и да је преда повјериоцу. Пропашћу

индивидуално одређене ствари, међутим, облигација се гаси. Исто важи и за индивидуализоване ствари. Када пропадну све ствари које припадају маси из које је један дио издвојен и

индивидуализован, облигација се гаси.

5. Замјенљиве и незамјенљиве ствари

Под замјенљивим стварима се подразумијевају ствари на чије мјесто у испуњењу обавезе може доћи друга ствар истих особина и исте вриједности. Остале су незамјенљиве ствари. Све генеричне ствари су истовремено и замјенљиве, а индивидуално одређене ствари су незамјенљиве. Међутим,

индивидуално одређене ствари могу бити и замјенљиве и незамјенљиве.

6. Покретне и непокретне ствари

Покретне ствари су оне ствари које се могу премјештати са једног мјеста на друго без оштећења или уништења.

Непокретне ствари су ствари које се не могу премјештати са једног мјеста на друго без оштећења или уништења. Непокретности су земљиште и све што је везано за земљу или уграђено у

земљу као што су зграде, куће, путеви, мостови, пруге, бране, хангари, бунари, базени...

Да би зграда била непокретна ствар треба да испуњава два услова и то: 1) да је инкорпорисана у земљиште, а не да лежи на земљи и 2) да је зидана као трајни објекат. Према томе, монтажни

објекти, бараке, шатре, покретне куће на точковима и сл., не спадају у непокретне ствари.

Подјела ствари на покретне и непокретне има велики практични значај који долази до изражаја нарочито код отуђења ствари. Наиме, уговор о продају непокретних ствари мора бити закључен у

82

писаној форми и овјерен од стране суда. Пренос права својине на основу уговора када су у питању

покретне ствари врши се простом предајом, а када су у питању непокретности потребан је и упис у

земљишне књиге. Постоји и категорија непокретности по намјени. Непокретности по намјени су покретне ствари

у функцији непокретних. То су ствари које су фактички одвојене, самосталне и покретне, али

представљају или економску или функционалну цјелину са неком непокретном ствари. Такве су нпр.

пољопривредне машине, алати и сл. Да би једна ствар ушла у категорију непокретности по намјени

потребно је да је та ствар 1) намијењена да служи непокретној ствари, 2) да јој је ту намјену одредио

власник ствари и 3) да је исто лице власник и непокретне ствари и непокретности по намјени.

Непокретности по намјени могу изгубити то својство, ако тако одлучи власник ствари. Међутим,

правило је да се, уколико странке нису другачије одредиле, продаја непокретности односи и на непокретности по намјени.

На овом мјесту је потребно навести значење и значај правила superficies solo cedit. Ово правило

је конципирано и уобличено у доба римског права, а значило је да све што је физички везано за земљу,

било да је настало природним путем или радом људи, припада власнику земљишта. Дакле, према правилу superficies solo cedit све што је физички везано за земљу, а настало је или

природним путем, као у случају самониклих биљака, дрвећа, камења и сл., или је настало људским

радом, као у случају зидања зграда, водоводних, канализационих, електо и других инсталација, сађењем, сијањем и слично, припада власнику земљишта. Према овом правилу, све што је везано за земљу има исту правну судбину, што значи да продајом земљишта и ствари везане за земљу прелазе у

својину новог власника.

7. Тјелесне и бестјелесне ствари

Подјела на тјелесне и бестјелесне ствари потиче из римског права. У римском праву су се под

тјелесним стварима подразумијевале све оне ствари које се могу дотакнути, док су се бестјелесним

сматрале ствари које се не могу дотаћи.

Савремена правна теорија под појмом тјелесних ствари подразумијева дјелове материјалне природе које имају одговарајућу употребну вриједност. Под бестјелесним стварима се подразумијевају

поједина апсолутна и релативна права која улазе у имовину субјеката права. Савремени грађански

законици у категорију бестјелесних ствари убрајају стварна права на туђим стварима, потраживања, интелектуална права.

Основни разлог појаве и опстанка ове подјеле, јесте настојање да се избјегне и онемогући

поистовјећивање права својине са својим објектом, што се често чини у свакодневном говору који тежи

скраћеном начину изражавања (имам аутомобил - умјесто имам право својине на аутомобилу, имам

кућу – умјесто имам право својине на кући и сл).

8. Ствари у промету и ствари ван промета

Ствари у промету (res in comertium) су ствари на којима је право својине преносиво, док су

ствари ван промета (res extra comertium) ствари на којима је право својине непреносиво тј. ствари које су изузете из промета и ствари у општој употреби које се налазе у јавно-правном режину коришћења.

83

II ЉУДСКЕ РАДЊЕ

И људске радње су објекти грађанских права, али не све људске радње већ само оне које се могу новчано изразити.

Људске радње су објект облигационих права. Људске радње могу бити позитивне и негативне. Позитивне људске радње подразумијевају активност, ангажовање човјека, тзв. чињења, док су

негативне, нечињења, трпљења или уздржавања, али од нечега што појединац иначе има право да чини.

Чињења тј. позитивна понашања, радње објекти су грађанских права уколико се могу економски

изразити. Уколико неко добровољно и без накнаде обави неки посао, нпр. организује излет или пјева на излету то јесу радње, али нису објекти грађанског права. Али када неко на основу уговора и уз накнаду

организује излет групе лица или се обавеже да за одређени новчани износ пјева на концерту тада су

наведене радње објект грађанског права. Исто важи и за трпљење, уздржавање. О људским радњама као објекту облигационих права биће детаљно ријеч у дијелу уџбеника

посвећеног Облигационом праву.

III ЛИЧНА ДОБРА

Лична добра човјека као што су: здравље, част, углед, лична слобода, морални интегритет итд.,

највеће су вриједности које право штити у свим сегментима. Лична добра су предмет заштите највећег броја грана права. Ова добра штите гране права као нпр. уставно, управно, радно, кривично,

породично, насљедно и др. За грађанско право она имају велики значај јер представљају објекте грађанских права. Као објекти грађанских права, лична добра уживају грађанско-правну заштиту.

Међутим, услов те, грађанско-правне заштите, јесте да се та добра могу економски изразити. Лична добра представљају објект личних права па ће о њима бити детаљније говора.

IV ПРОИЗВОДИ ЉУДСКОГ ДУХА

Производи људског духа су објекти грађанских права. Промет производа људског духа регулисан је нормама ауторског права и права индустријске својине као посебне гране права. Производи људског духа или ума у области науке, књижевности и умјетности су објекти грађанског права, ако и када постану доступни јавности и ако тутулар права који ужива правну заштиту, за њихово

коришћење добија материјалну надокнаду.

Ауторско право и право индустријске својине садрже норме којима су детаљно регулисана питања правног положаја, права и обавеза титулара ових права и садржина права ауторске или

индустријске својине. Из реченог можемо закључити да су само ствари, непосредни објекти грађанских права, док су

људски рад, лична добра и производи људског духа то посредно, у мјери у којој се могу свести на новац као специфичну (sui generis) ствар која је мјера вриједности свих осталих ствари.

84

ПОЈАМ И ВРСТЕ СУБЈЕКТИВНИХ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА

ПОЈАМ СУБЈЕКТИВНИХ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА

Видјели смо да је право скуп правних норми којима се уређују друштвени односи. Правне норме ствара и примјењује држава. То је право у објективном смислу. Из правних норми које важе на територији одређене државе физичка и правна лица црпу своја права или им се намећу одређене обавезе. Тако нпр. држава прописује да су родитељи дужни да издржавају, подижу и васпитавају своје дијете до одређене старосне границе. Или да су правна лица дужна да плаћају порез, да су студенти

дужни да плаћају школарину и сл.

Право које физичка или правна лица црпу из норми објективног права називамо субјективно

право. Тако, дијете има право на издржавање које произилази из норми објективног права. Или, правно

лице је дужно да плаћа порез на остварене приходе у складу са правилима објективног права и сл.

Објективно право је нужна претпоставка постојања субјективног права, односно „субјективно

право, самим тим што је право, што се може остварити силом државе, изводи свој постанак из система објективног права.“

2 Тако, Облигационо право у објективном смислу је скуп, систем правних норми,

којe уређују облигационe односe, а облигационо право у субјективном смислу означава конкретно

овлашћење одређеног лица које му припада у складу са правилима и прописима објективног права. Или, радно право у објективном смислу је скуп, систем правних норми, којe уређују права и обавезе радника и послодаваца која настају из радних односа, а радно право у субјективном смислу означава конкретна овлашћења одређеног лица које му припадају у складу са правилима и прописима радног права, као што су право на рад, на зараду, право на годишњи одмор и слично.

Субјективно право се састоји из овлашћења и захтјева. Субјективно право може да садржи

једно или више овлашћења. Тако, лице које има облигационо (тражбено) право има овлашћење да од

дужника захтијева испуњење обавезе у свему како она гласи. Али лице које има право својине има три

овлашћења и то овлашћење држања, овлашћење коришћења и овлашћење располагања. Напоменимо и то да сваком субјективном праву одговара обавеза једног или више лица, али

сваком овлашћењу не одговара обавеза других лица. Тако, праву својине једног лица (тј. овлашћењима држања, коришћења и располагања) одговара обавеза свих трећих лица да се уздржавају од радњи и

поступака којима узнемиравају власника у вршењу његових овлашћења. Али, наведеној обавези свих

трећих лица одговара право својине као цјелина, а не поједина овлашћења из овог права. Код

2 Андрија Гамс, Љиљана Ђуровић – Увод у грађанско право, Номос, Београд, 1994. стр. 85.

85

облигационих односа сваком овлашћењу одговара конкретна обавеза конкретног лица. Тако, купацу

припада право да тражи од продавца да му преда ствар и пренесе право својине, а продавац је дужан да то учини. Даље, купац има право да тражи заштиту у случају постојања материјалних недостатака тј. мана ствари, а продавац је дужан да му преда ствар одговарајућег квалитета. Купац има право и на заштиту од евикције, тј. од правног узнемиравања, а продавац је дужан да му ту заштиту пружи.

Поред овлашћења, субјективно право обухвата и захтјев тј. могућност принудног остварења овлашћења из субјективног права или тзв. тужбу у материјалном смислу. Да није захтјева овлашћење би остало без заштите. Наиме, правни поредак прописује права, али мора и да их заштити. Без заштите право тј. овлашћење остаје мртво слово на папиру. Тако, власник (тј. титулар права својине) има право

својине на одређеној ствари и из овог права остварује овлаћења држања, коришћења и располагања. Из ових овлашћења он нема никакав захтјев све док се не појави лице које му на било који начин повреди

право својине. Тек када му неко треће лице одузме ствар или га узнемирава у вршењу права, за власника настаје захтјев: да тражи повраћај ствари или престанак узнемиравања. Овлашћење титулара да судским путем тражи заштиту је тзв. захтјев у формалном смислу тј. тужба.

Дакле, правни поредак прописује садржину и начин стицања појединих права, али их и штити.

Субјекти најчешће стичу права и остварују овлашћења која их чине без мијешања и утицаја трећих

лица. Све док је тако субјект о захтјеву у материјалном и формалном смислу и не размишља. Он

остварује овлашћења и задовољава своје интересе. Нпр. купац аутомобила употребљава аутомобил на начин како жели и због чега га је и прибавио, власник куће живи у кући коју је изградио, закупац

користи закупњено земљиште... Захтјев се „активира“ тј. за захтјевом се посеже тек када се неко треће лице појави и почне да узнемирава или одузме ствар власнику, у нашим примјерима куће или аута. Власник тада има захтјев тј. има право на тужбу у материјалном смислу. Власник има могућност и

право принудног остварења свог права. Власник може да поднесе тужбу у формалном смислу стварно

и мјесно надлежном суду у циљу заштите свог права. Само овако, обједињавањем овлашћења и

захтјева субјекти имају право и његову адекватну правну заштиту. Без могућности судске заштите права, право би остало половично. Наиме, по својој правној природи свако субјективно право

представља извјесну власт. Та власт субјеката права је заштићена објективним правом тј. принудом

државе. Субјекти права стога могу у случају узнемиравања, ограничавања или одузимања права да поднесу тужбу суду и захтијевају заштиту. Суд води поступак и доноси одлуку (рјешење, пресуду)

којом се штити право субјекта и које може бити и судским путем остварено.

Заштиту права врше државни органи. Самостална, на своју руку предузета, самовласна заштита права је забрањена. Наравно, под одређеним условима дозвољена је самопомоћ, као и

самостална заштита субјекта у случају нужне одбране и крајње нужде, али то су изузеци у односу на изнијето правило.

У заштити грађанских права важи начело диспозиције странака. То значи да суд штити

грађанска права на захтјев субјеката, а не по службеној дужности. Да ли ће заштиту тражити зависи од

самог субјекта. Он може, али не мора да тражи судску заштиту. Тако, повјерилац коме дужник дугује одређени износ новца може да тражи намирење судским путем, али не мора ако то не жели. Он може не само да не захтијева намирење судским путем, већ може дужнику и да опрости дуг. Уколико одлучи

да покрене спор и тражи заштиту, тужилац подноси тужбу суду који одлучује по тужби са циљем да заштити права тужиоца.

86

ВРСТЕ СУБЈЕКТИВНИХ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА

1. Апсолутна и релативна (облигациона) права

Основна и најзначајнија подјела субјективних грађанских права је подјела на апсолутна и

релативна или облигациона права.

I АПСОЛУТНА ПРАВА

a) Појам и карактеристике апсолутних права

Апсолутна права се дефинишу као права која дјелују према свим трећим лицима (дјелују erga omnes) која се састоје у негативном понашању, нечињењу тих лица и која не застаријевају.

Апсолутна права су права код којих:

1) праву титулара одговара обавеза свих трећих лица тј. право титулара дјелује erga omnes; 2) обавеза трећих лица је негативна, што значи да су сва трећа лица дужна да се уздрже од

радњи и поступака која ометају титулара у вршењу његовог права; 3) број обавезних лица није унапријед одређен;

4) однос титулара и трећих лица није конкретизован, није унапријед одређен;

5) обавезе трећих лица одговарају субјективном праву титулара, а не овлашћењу из субјективног права;

6) апсолутна права не застаријевају;

7) захтјев титулара апсолутног права настаје повредом тог права; 8) код апсолутних права постоји тзв. “право сљедовања” које се састоји у овлашћењу

титулара апсолутног права да тражи повраћај предмета права од сваког лица код кога се он

нађе. Основна карактеристика апсолутних права састоји се у томе да је само титулар права

унапријед одређен, конкретизован. Обавезна лица нису унапријед одређена, њихов број се унапријед не зна. Апсолутна права постоје на страни титулара, а обавеза је на свим трећим лицима која су дужна да се уздржавају од радњи и поступака којима се умањује, ограничава или одузима право титулара. Апсолутна права дјелују erga omnes, дакле, према свим трећим лицима. Обавезно лице се издваја и

индивидуализује у моменту када неко лице повриједи право титулара. Оно је тада одређено и

одговорно за повреду права титулара. Наведене карактеристике апсолутних права најбоље ћемо објаснити на примјеру права својине.

Право својине је апсолутно право које се дефинише као најшире, у границама јавног поретка, право

држања, коришћења и располагања једном ствари. Титулар права својине има право да ствар држи, да је користи и да њоме фактички и правно располаже. Том његовом праву и овлашћењима која га чине, одговара обавеза свих трећих лица да титулара права својине - власника ствари, не узнемиравају у

вршењу тог права. Дакле, њихова обавеза је негативна и значи да су дужни да се удржавају од било ког поступка који би угрозио, умањио, ограничио или потпуно спријечио власника ствари у остварењу

овог права. Важно је нагласити да то нити је конкретна и унапријед утврђена обавеза конкретног лица већ су тако дужна да се понашају сва трећа лица. Власник и не зна која су то лица, а ни трећа лица не знају за власника ни његово право. Тај је однос веома лабав, унапријед неодређен, а конкретизује се у

случају повреде права титулара од стране конкретног лица.

87

b) Врсте апсолутних права

Апсолутна права се дијеле на стварна и лична.

- Стварна права

Стварна права су врста аполутних права која за свој непосредни предмет имају ствари. Ствари

су дјелови материјалне природе који се налазе у људској власти (апрехензији). Стварна права су права која дјелују према свим трећим лицима (erga omnes, contra omnes), а за предмет имају тјелесне покретне и непокретне ствари.

На стварима се установљавају права која називамо стварна права. Основно стварно право је право својине, а из њега су изведена још два стварна права и то службености и залога. Право својине је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари. Право својине је стварно право јер дјелује према свим трећим лицима која су дужна да се уздрже од поступака којима се умањује или одузима право власника.

- Лична права (права личности и ауторска и проналазачка права)

Лична права су субјективна права на личним добрима човјека. То су: право на живот, здравље, физички и психички интегритет, достојанство, част, углед, приватни живот, идентитет, приватност и

сл. Објект ових права су лична добра човјека, па се називају лична права, права личности или права на личним добрима.

Објективно лично право чини скуп правних норми којима се штите лична добра на начин што

се субјектима признаје субјективно право на личним добрима, а свим осталим лицима намеће обавеза да се уздржавају од поступака којима би повредили лична добра других. У случају повреде имаоцу

личних права се признаје захтјев према лицу које је повреду извршило. Објективно лично право штити

лична добра у ужем смислу (живот, здравље, углед...), али и опредмећене изразе личних добара (фотографије, снимке, дневнике...) и производе људског духа и ума.

У групу личних права спадају ауторска права и проналазачка права. О њима ће бити детаљно

ријечи у посебном поглављу ове књиге.

II РЕЛАТИВНА (ОБЛИГАЦИОНА) ПРАВА

Релативна или облигациона права су врста субјективних грађанских права која, за разлику од

апсолутних права о којима је до сада било ријечи, дјелују између тачно одређених лица, дужника и

повјериоца, а састоје се из права повјериоца и обавезе дужника. Релативна (облигациона) права претпостављају постојање права повјериоца коме одговара обавеза дужника која се састоји у

одређеном давању, чињењу или нечињењу, односно, уздржавању од нечега што дужник иначе има право да чини.

Облигациони односи су правни односи између двије стране на основу кога је једна страна-повјерилац (creditor) овлашћена од захтијева да од друге стране-дужника (debitor) одређено давање, чињење или нечињење тј. уздржавање од нечега што би иначе имала право да чини, док је друга страна дужна да то испуни.

88

Релативна (облигациона) права су права: 1) код којих праву једног лица одговара обавеза другог лица, тј. код којих су права и обавезе

корелативни;

2) обавеза дужника је најчешће позитивна и састоји су у неком давању или чињењу, а рјеђе негативна и састоји се у нечињењу, трпљењу тј.уздржавању од нечега што дужник иначе има право да чини;

3) обавеза дужника је увијек конкретно одређена; 4) ради се о односу имовинског карактера; 5) релативна права застаријевају;

6) захтјев из релативних права настаје кад и овлашћење. Облигација представља јединство потраживања и обавезе тј. правну везу између повјериоца и

дужника унутар које повјерилац има право да захтијева од дужника одређено давање, чињење или

нечињење, а дужник је дужан да изврши тражено. Ова карактеристика важи за све облигације без обзира на њихов извор и претпоставља могућност њеног принудног остварења. Једном настала облигација обавезује стране у облигационом односу које су дужне да се понашају у складу са преузетим обавезама. У супротном, овлашћена страна се може обратити суду и тражити судску

заштиту.

Облигације имају сљедеће особине: 1) облигација је правни однос; 2) облигација је однос између тачно одређених лица; 3) облигација је однос релативног карактера; 4) облигација има одређену

садржину; 5) облигација је однос имовинског карактера. Облигациони однос је правни однос између тачно одређених лица, повјериоца и дужника. У

облигационом односу увијек постоје двије стране: повјерилац и дужник и најмање два лица у правном

положају повјериоца или дужника. То значи да у једном облигационом односу може постојати више субјеката, али увијек са одређеним правним положајем – као повјериоци или као дужници.

Облигациони однос је однос који дјелује inter partes, за разлику од стварно-правних који

дјелују erga omnes. Наиме, облигациони однос је однос са одређеним дејством између одређених лица и по правилу је без правног учинка у односу на трећа лица. То значи да повјерилац може само од

дужника захтијевати испуњење облигације у свему како она гласи, а за трећа лица тај однос нема дејство, тј. не може им ни користити нити им шкодити.

Из дефиниције облигацино-правног односа и издвојених карактеристика тих односа могу се издвојити основни елементи облигационог односа.

Елементи облигационо-правног односа су: 1. субјекти, 2. садржина облигације тј. право

повјериоца и обавеза дужника и 3. предмет облигације. Облигациони однос је однос између тачно одређених лица и са тачно одређеном садржином.

Садржину облигације чине право повјериоца да захтијева од дужника одређену престацију, са једне стране, и обавеза дужника да престацију изврши у свему како она гласи, са друге стране. Садржина облигационог односа назива се још и престација, али и чинидба и облигациона радња.

Предмет облигације је оно на шта је облигација усмјерена, тј. на шта су усмерена права и

обавезе субјеката облигационог односа. Предмет облигације су одређено давање, чињење или

нечињење или уздржавање од нечега што дужник иначе има право да чини (dare, facere, non facere).

Под актом давања (dare) подразумијева се предаја ствари од стране дужника чиме се на повјериоца преноси право својине или неко друго право. Чињење (facere) обухвата сваку другу

позитивну радњу. Предмет облигације може бити и нечињење тј. уздржавање од нечега што је иначе

89

допуштено чинити и што дужник иначе има право да чини. Предмет облигације мора да има одређена својства од чијег постојања зависи и пуноважност облигације. Наиме, предмет облигације мора бити

могућ, допуштен и одређен (или бар одредив). 3

2. Имовинска и неимовинска права

Осим подјеле на апсолутна и релативна постоје и друге подјеле субјективних грађанских

права. Једна од подјела субјективних грађанских права је и подјела на имовинска и неимовинска права. Имовинска грађанска права су права која гласе на одређену суму новца или на неко добро чија се вриједност може новчано изразити. Претежан дио субјективних грађанских права су имовинске природе. Неимовинска субјективна грађанска права су права неимовинсаке природе каква су нпр.

породична права, права личности.

3. Преносива и непреносива права

Од значаја је и подјела субјективних грађанских права на преносива и непреносива права. Већина субјективних грађанских права је преносива тако да се могу пренијети са једног имаоца, титулара на друго лице. Тако нпр. могуће је пренијети стварна, облигациона, интелектуална права са једног лица на друго.

Непреносива су она права која су везана за личност титулара и зато не могу да се преносе на друга лица. Не могу се преносити личне службености, право на издржавање нпр. Не могу се преносити

неимовинска права (права личности, породична права, ауторска морална права и сл.).

Подјела на преносива и непреносива права се добрим дијелом поклапа са подјелом на имовинска и неимовинска. Ипак, имовинска права су, по правилу, преносива, а неимовинска су

непреносива и то без изузетка.

ИМОВИНА

Термин “имовина” се свакодневно користи. Користе је како правници тако и лаици, придајући

јој различита значења. Међутим, уочљиво је једно: идеја имовине сугерише и претпоставља идеју

економског богатства, благостања. Термин “имовина” или “иметак” упућује на “имати”, а имати значи

бити богат. Богишић у Општем имовинском законику користи термин “имаоништво” и “имаоник” и

“имаоничко право”.4 Зато у свакодневном говору када се каже “имовина” мисли се на обиље

материјалних добара. То је међутим, лаичка употреба овог термина који има сасвим другачије правно

значење и садржину.

3 Чл.45. ЗОО

4 Чл.10. ОИЗ: “Сваки је чојек имаоник, тј. у границама законским свак је потпуно властан имати своју сопствену имовину:

тећи је уживати и њоме располагати по вољи. Никоме се имаоништво у опште закратити не може.” Чл.801 ОИЗ: “Ималац

се, у народном језику, зове свак ко има нешто у имовини својој. Имаоник је пак, у овоме Законику, не само онај који доиста нешто има него у опште сваки човјек, па и свака установа (као држава, црква итд.) којима се признаје право и подобност имати своју сопствену имовину. Чл.953 ОИЗ: “Имаоништво је опште право имаониково само по себи; истом се ријечју и

обим тога права означује. Ријечи имаоничко право имају исто значење као и имаоништво. ”

90

Термин “имовина” често се користи као синоним за својину. Често чујемо да неко лице има велику имовину, а при том хоће да се каже да лице има право својине на непокретности велике квадратуре на примјер. То је сасвим погрешна употреба ријечи имовина, јер би у овом случају требало

рећи да лице има право својине на кући и земљишту, дакле, непокретностима одређене квадратуре и

вриједности. Врло често се термин “имовина” користи и да означи саму ствар. То не чине само лаици,

већ и правници. Ријеч имовина се користи да означи скуп ствари и других економских добара, односно

термин имовина се поистовјећује са термином имовинска маса. Шта је имовина?

Имовина је скуп права која припадају једном лицу. Појам имовине не обухвата сва права без разлике. Напротив. Појам имовине обухвата само грађанска субјективна права. “Грађанска или имовинска права су права чији је предмет, непосредно или посредно, ствар, односно, новац као нарочита врста ствари.”

5 Постоји,

дакле, знак једнакости између грађанских и имовинских права која сачињавају имовину. Имовину чине права и то грађанска субјективна права. Дакле, сва права која сачињавају имовину

односе се на ствари као дјелове материјалне природе који се налазе у људској апрехензији.

Све ствари које улазе у појам имовине тј. које чине предмет имовине као цјелине или прецизније речено, које чине предмет права која сачињавају имовину, називају се имовинска маса. Имовинска маса је правно-технички назив за економска добра која припадају једном лицу. Имовинска маса се састоји од

одређених ствари тј. скупа ствари, али је њена основна карактеристика што се она као цјелина може свести на једну ствар, која је мјера вриједности свих осталих ствари, а то је новац. Свођење свих ствари, на новац могуће је зато што се свака појединачна ствар која улази у имовинску масу може свести на новац. То је могуће јер је новац специфична ствар која је мјера вриједности свих осталих ствари, па се све ствари и могу свести на новац. Управо ова чињеница има велики економски значај, јер свођење свих ствари на новац омогућава економски промет. Ова чињеница омогућава и правни промет као надградњу економског промета.

Шта је економски, а шта правни промет и у чему се састоји њихово разликовање? Економским

прометом омогућава се пренос робе са једног лица на друго. Економски промет омогућава прометање, преношење економских добара са једног лица на друго. Правним прометом преносе се права на тим добрима. Правним прометом преносе се, дакле, права тј. овлашћења на добрима са једног лица на друго.

Имовина, као скуп права која припадају једном лицу, се дијели на активу и пасиву. Активу чине права, а пасиву обавезе. У активу улазе облигациона права – потраживања, али и стварна и друга апсолутна права, а у првом реду лична права и ауторско право. У пасиву улазе само обавезе и то обавезе из облигационо-правних односа, дуговања.

Зато што се актива и пасива увијек појављују не само у једној већ у двије имовине (оно што је пасива за једно лице актива је за друго и обрнуто) ово схватање појма имовине доводи до удвостручавања имовине економски и правно посматрано. Међутим, ово удвостручавање је само привид који ствара недовољно

разликовање апсолутних и релативних права. Наиме, овлашћења из апсолутних и релативних права се не могу

свести на исту категорију тј. на активу. Актива и пасива, прецизно говорећи, постоје у имовинској маси, а не у

имовини. У имовини постоје само права и обавезе. Према томе облигационом праву тј. овлашћењу у једној имовини одговара обавеза у другој. Међутим, то не важи за апсолутна права. Овлашћењима из стварних права на примјер, не одговара обавеза у другој имовини. И у овом разликовању види се значај и улога подјеле права на апсолутна и релативна. Да закључимо, активу и пасиву имамо само у имовинској маси, а имовинска маса је економски и књиговодствени, а не правни појам. Када се предмети имовинских права сведу на новац као

5 Андрија Гамс, Љиљана Ђуровић, Увод у грађанско право, Номос, Београд, 1990. стр. 156.

91

мјерило вриједности, тада добијамо активу и пасиву. Када од активе одбијемо пасиву добијамо тзв. чисту имовинску масу. Не кажемо да разлика између активе и пасиве чини чисту имовину, јер је имовина правни

појам и чине је права и обавезе, а не економска добра. О активи и пасиви говоримо код имовинске масе јер се код ње појављују економска добра која сводимо на новац и одбијањем пасиве од активе добијамо чисту

имовински масу. Појам имовине је уско повезан са појмом лица, физичких и правних. Појам лица је неодвојиво

повезан са појмом имовине, јер фактички нема лица без имовине ни имовине без лица. То је свима јасна и

уочљива чињеница, чињеница која се потврђује и у случају смрти лица. Смрћу се лица одвајају од имовине. Међутим, имовина не може да постоји без лица тако да, правно посматрано, имовина умрлог (decuius-а, оставиоца) прелази на његове насљеднике и то у моменту смрти. Имовина не може бити ни једног момента без титулара, те стога право прецизира да насљедници ступају у имовину оставиоца у моменту његове смрти.

Право је и установило појам тзв. спиритуализоване државине, тј. државине без фактичке власти на ствари, да би се премостио јаз између момента смрти оставиоца чиме престаје фактички његова државина и момента када државину стичу насљедници. То омогућава континуитет имовине. На насљеднике прелазе сва права и

обавезе, или прецизније, сва стварна и облигациона права и све обавезе из облигационих односа (осим оних обавеза које су као строго личне, престале смрћу оставиоца).

Дакле постоји чврста, логична веза између правног субјективитета и имовине. То је нарочито

видљиво кад су у питању правна лица. “База имовине као правне категорије је имовинска маса, скуп

економских добара која припадају једном лицу, а баш правни субјективитет лица коме припадају даје том

скупу економских добара правни квалитет, заштићујући у виду имовинских права интересе који се појављују поводом присвајања тих економских добара”.

6 Кроз појам имовине показује се колико су уско повезани право

и економија. Робни промет нужно намеће, диктира и условљава јединство имовине и субјеката права. Имовина је јединствен појам иако се састоји их права и обавеза. Према томе, из чињенице да је

имовина јединствен појам слиједи да један субјект може имати само једну имовину. Правни промет обухвата пренос права са једног субјекта, титулара права на други. Правни

промет је настао као резултат потребе да се операционализује преносивост, прометљивост грађанских

права. Економски или робни промет омогућава пренос робе са једног субјекта на други, а правни

пренос права са једног титулара права на другог. Дакле, економски и правни промет се не поклапају,

не ради се синонимима, како то изгледа из угла лаика. Напротив. Они се истина често преплићу, али

нису иста појава. Тако, и лопов може да прода ствар, али он не преноси право својине, већ само

државину. Дакле, са правне тачке гледишта дошло је до економског промета тј. пренијета је само

економска вриједност, али није пренијето и право. Правило nemo plus iuris ad alium tranfere potes quam ipso haberet – да нико на другог не може пренијети више права него што их сам има, граница је која се овдје поставља и која онемогућава правни промет. Економски гледано, ствар је предата другом

субјекту, али он није правно подржан. Купац није постао власник ствари за коју је дао новац, а стари

власник, правно, је и даље власник, мада има само nuda proprietas – голу својину, јер нема државину

ствари. Правни промет подразумијева пренос права са титулара на друго лице које стиче и државину,

али и право својине. То омогућава правни промет. Правни промет омогућава и правно регулише облигационо право. Стварно право уређује статику, а облигационо право динамику имовинских

односа.

6 Исто, стр.159.

95

СТВАРНA ПРАВA

Стварно право је грана права која регулише субјективна грађанска права. Стварно право у објективном смислу (објективно стварно право) је скуп правних норми које

регулишу субјективна грађанска права. Стварно право у субјективном смислу (субјективно стварно

право) је субјективно право које се са једне стране карактерише тиме што је апсолутно и као такво

дјелује према свима (erga omnes), а са друге стране што за свој непосредни објект има ствар.

ДРЖАВИНА

Појам државине

Државина (possessio) је фактичка власт на ствари. Државина је фактичка власт на ствари која се огледа у посједовању и коришћењу употребне вриједности ствари.

1

Државину ствари има свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари. То је тзв. непосредна државина. Државину ствари има и лице које фактичку власт на ствари врши преко другог лица, коме је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или

другог правног посла лице дало ствар у непосредну државину. То је тзв. посредна државина. Државину

права стварне службености има лице које фактички користи непокретност другог лица у обиму који

одговара садржини те службености. 2

Више лица може имати државину ствари или права - судржавину.

Правно гледано државина и својина се оштро разликују. Државина је фактичка, а својина правна власт на ствари. Наиме, на први поглед нисмо сигурни да ли је једно лице власник ствари, а да је држалац ствари одмах је видљиво и јасно. За одијело, торбу, мобилни телефон, намјештај, ауто

одмах се може видјети да су у фактичкој власти тј. у државини одређеног лица. Међутим, то још не значи да је то лице и власник ствари.

Римско право је разликовало државину (possessio) и својину (dominium). Да би постојала државина у римском праву је било неопходно да су испуњена два услова и то: 1) фактичка власт над

1 Детаљније: Обрен Станковић, Миодраг Орлић – Стварно право, НИУ Службени лист СФРЈ, Београд, 1990. стр.55 –99.;

Зоран Рашовић, Стварно право, Сл. лист РЦГ, Подгорица, 2002, стр.37-82.; Драгољуб Стојановић, Драгољуб Петровић,

Коментар Закона о основним својинско-правним односима, Сл. лист СФРЈ, Београд, 1991., стр.344-384. 2 Чл. 70. Закона о основним својинско-правним односима

96

ствари (corpus possessionis) и 2) воља да се ствар држи као да је држалац ствари њен власник (animus domini). Савремене кодификације грађанског права су задржале разликовање државине и својине.

Под државином подразумијевамо фактичку власт над ствари независно од тога да ли лице које врши ту фактичку власт има право на то или не. Имати неко право, нпр. право својине, службености,

залоге и сл. значи за имаоце тог права и овлашћење да врши фактичку власт на ствари. Државина је, међутим, и она фактичка власт на ствари која се врши без субјективног права. Значи, најчешће је држалац

истовремено и власник ствари. Али дешава се да се својина и државина не поклапају, као када власник

ствари изгуби државину против своје воље, када му ствар буде нпр. украдена. Државину, дакле, може имати и лопов, лице које је од лопова купило ствар, налазач ствари и сл. Зато се државина дефинише као

“фактичка власт на ствари независно од тога да ли се врши на основу субјективног права или без правног основа и независно од тога да ли држалац вјерује да је овлашћен да врши ту фактичку власт.”

3

Државина као фактичка власт на ствари омогућава економско искоришћавање ствари и стога има важну улогу у економском промету. У економском промету се врши само фактички пренос ствари,

па је веома битно његово правно регулисање и правна заштита.

Врсте државине

1. Непосредна и посредна државина

Једна од подјела државине, која има велики практични значај, је подјела на непосредну и

посредну државину.

Државину ствари има свако лице које непосредно врши фактичку власт на ствари. То је тзв. непосредна државина.

Државину ствари има и лице које фактичку власт на ствари врши преко другог лица, коме је по

основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог правног посла, лице дало ствар у непосредну државину. То је тзв. посредна државина. Посредна државина увијек

претпоставља постојање непосредне државине, али не важи обрнуто, тј. непосредна државина не претпоставља постојање посредне државине. Непосредни држалац држи ствар и има непосредан утицај на њу. Посредни држалац врши државину посредством и преко другог лица. Његов фактички однос према ствари је посредан, јер за њега фактичку власт на ствари врши неко друго лице – непосредни

држалац.

Да би постојала посредна државина потребно је да су испуњени сљедећи услови:

1) да постоји правни однос између непосредног и посредног држаоца, 2) воља непосредног држаоца да ствар држи за другога, 3) захтјев за предају ствари непосредног посредном држаоцу.

Непосредни држалац препушта ствар у државину непосредном држаоцу по одређеном правном

основу. Тиме не престаје његово право на ствар, већ само фактичка власт на ствари. Ствар ће му бити

враћена након престанка правног основа за постојање посредне државине. Непосредни држалац има одређена права и обавезе према посредном држаоцу за вријеме трајања посредног државинског основа.

Закон изједначава непосредну и посредну државину у погледу правне заштите прецизирајући

да “сваки држалац ствари или права има право на заштиту од узнемиравања или одузимања

3 О. Станковић, М. Орлић – Стварно право, НИУ Службени лист СФРЈ, Београд, 1990. стр. 55.

97

државине.”4 Државинску заштиту уживају и непосредни и посредни држалац. Посредни држалац ужива

државинску заштиту у односу на трећа лица, али и у односу на непосредног држаоца у случају када непосредни држалац врши државину другачије у односу на оно што је уговорено.

2. Државина права и државина ствари

Подјела на државину ствари и државину права је извршена према обиму фактичке власти

држаоца. Државина ствари или својинска државина је најшира фактичка власт на ствари и омогућава држаоцу да се према ствари понаша као власник и то без обзира да ли има право својине или не, док је државина права ужа, дјелимична власт на ствари и одговара неком ужем праву (нпр. плодоуживање, закуп, послуга).

3. Искључива државина и судржавина

Искључива државина је фактичка власт једног лица на ствари. Искључиви држалац сам врши

фактичку власт на објекту државине. Судржавина је државина више лица на истој ствари или праву. Судржавина постоји када више

лица има фактичку власт на објекту државине.5 Судржаоци могу фактичку власт вршити а)

истовремено, б) наизмјенично или в) као посредни држаоци.

Судржалац ужива правну заштиту и у односу на трећа лица, али ужива и правну заштиту у

односима са судржаоцима, уколико га један од њих онемогућава у дотадашњем начину вршења фактичке власти на ствари.

6

4. Законита и незаконита државина

Једна од значајних подјела државине је на закониту и незакониту. Државина је законита ако је заснована на пуноважном правном основу.

7 Закониту државину има лице које је државину стекло

пуноважним правним послом подобним за преношење права својине на ствари и то без обзира да ли је претходник имао закониту државину или не. Насљедници имају увијек закониту државину, без обзира да ли је државина оставиоца била законита или незаконита. Незаконита државина је државина која није заснована на пуноважном правном основу.

5. Савјесна и несавјесна државина

“Државина је савјесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова."8

Претпоставка је да је државина једног лица савјесна све док се супротно не докаже.9 Државина је

несавјесна ако држалац зна или је могао знати да ствар коју држи није његова.

4 Чл. 75. Закона о основним својинско-правним односима

5 Чл. 70. ст.4. Закона о основним својинско-правним односима

6 Чл. 80. Закона о основним својинско-правним односима

7 Чл. 72. ст1. Закона о основним својинско-правним односима

8 Чл. 72.ст.2. Закона о основним својинско-правним односима

9 Чл. 72.ст.3. Закона о основним својинско-правним односима

98

Државина може бити законита, а несавјесна (нпр. купац купује ствар иако зна да купује од

лопова) и обрнуто, државина може бити савјесна а незаконита (купац закључи ништав уговор са власником, али то није знао нити је могао знати).

6. Права и манљива државина

Подјела државине на праву и манљиву има велики практични значај. Државина је манљива ако

је стечена силом, преваром или злоупотребом повјерења.10

Појам праве државине се не поклапа са појмом законите државине. Према томе, и законита државина може бити манљива. Државина која је истовремено законита, својинска, савјесна и права назива се квалификована државина.

Објект државине

Објект државине је свака ствар у грађанско-правном смислу ријечи, било да је у питању ствар

у промету или ван промета. Државина се простире и на све саставне дјелове ствари, потпуно или

дјелимично инкорпорисане. Одвајањем дијела ствари од цјелине наставља се државина и на том дијелу.

Држалац главне ствари је и држалац припатка ако на њему има фактичку власт.

Субјекти државине

Држалац може бити свако физичко и правно лице. Ипак, неке ствари могу бити у државини

само одређене категорије лица (физичких или правних). Држалац може бити и пословно неспособно

лице. И пословно неспособно лице које има државину ствари има право на заштиту државине коју, у

његово име, остварује његов законски заступник.

Стицање, пренос и губитак државине

а) Стицање државине

Државина се стиче успостављањем фактичке власти на ствари, које може бити непосредно и

посредно.

1. Непосредно (изворно) стицање је стицање државине на ствари која раније није била објект ничије државине.

2. Посредно стицање је стицање државине на ствари која је била објект државине неког лица.

б) Пренос државине

Пренос државине зависи од тога да ли је у питању покретна или непокретна ствар. Пренос државине покретних ствари врши се предајом (реалном, фиктивном, симболичком).

Пренос непосредне својинске државине на непокретним стварима врши се на различите начине у зависности од врсте непокретности и намјере странака. До преноса државине на становима, зградама, пословним просторијама долази њиховим испражњавањем и предајом кључева, а непосредне државине земљишта на основу самог уговора. Пренос посредне својинске државине врши се уговором чиме:

10

Чл. 72. ст1. Закона о основним својинско-правним односима

99

1) ранији посредни постаје непосредни држалац; 2) ранији посредни држалац преноси посредну

државину на новог посредног држаоца, а непосредни држалац је за све то вријеме неко треће лице.

в) Губитак државине

Државина се губи престанком фактичке власти на ствари. “Државина се губи када држалац

престане да врши фактичку власт на ствари. Државина се не губи ако је држалац привремено спријечен

да врши фактичку власт независно од своје воље.”11

- До губитка државине може, дакле, доћи вољом дотадашњег држаоца и противно његовој вољи. Држалац вољно губи државину напуштањем ствари, које може бити једнострано (одбацијањем

ствари из ког се може закључити да држалац не жели више одбачену ствар) и двострано (када дотадашњи држалац вољно пренесе државину на неко друго лице које на то пристаје).

- Губитак државине може наступити и противно вољи дотадашњег држаоца било на начин што

он изгуби ствар коју је имао у државини или му неко треће лице одузме државину ствари. Ако држалац

изгуби ствар, не зна гдје се она налази, а и даље постоји његова намјера да ствар држи, не долази до

престанка државине. Престанак државине може бити апсолутан и релативан. Престанак државине је апсолутан ако

је престала свака државина, а релативан ако је престала државина само за дотадашњег држаоца.

Заштита државине

Државина се штити од одузимања ствари противно вољи држаоца и од узнемиравања државине. Одузимање значи губитак фактичке власти дотадашњег држаоца на ствари, а узнемиравање постоји у случају када трећа лица предузимају радње којима се повређује или ограничава фактичка власт дотадашњег држаоца на ствари, али му се она не одузима. Заштита државине врши се путем

државинских (посесорних) тужби и то тужбом за повраћај државине ствари и тужбом због сметања државине. Ове тужбе имају за циљ да заштите посљедње стање посједа. Оне искључују расправљање о

праву на посјед, о правном основу, савјесности, несавјесности, накнади штете. У споровима који се покрећу државинским (посесорним) тужбама не расправљају се правна питања, већ се њима штити

посљедња фактичка власт на ствари. Зато је поступак по посесорним тужбама брз, сумаран, а одлука се доноси у форми рјешења.

Судска заштита државине се може тражити у законом предвиђеном року који износи 30 дана. Ово је тзв. субјективни рок и рачуна се од дана сазнања за сметање или одузимање државине. Заштита се може тражити у оквиру објективног рока који износи годину дана, а који се рачуна од насталог сметања, тј. одузимања.

Ови рокови су преклузивни и о њима суд води рачуна по службеној дужности. Чињеницу

протека рокова за подношење државинских тужби доказује тужени.

a) Самопомоћ

Осим заштите путем државинских тужби, заштита државине се може остварити и путем

дозвољене самопомоћи.12

Право на самопомоћ је право држаоца ствари да сам, уз примјену 11

Чл. 74. Закона о основним својинско-правним односима 12

Чл. 76. Закона о основним својинско-правним односима

100

одговарајуће силе, одбије сметање државине или врати државину која му је одузета.У првом случају

говоримо о дефанзивној, а у другом о офанзивној самопомоћи.

Држалац прибјегава самопомоћи када би интервенција надлежног органа која би услиједила на његов захтјев била закашњела. Право на самопомоћ мора бити вршено рестриктивно тј. самопомоћ не смије да иде даље од оног што је нужно и неопходно да се отклони опасност од напада на државину.

Ко у случају дозвољене самопомоћи проузрокује лицу које је изазвало потребу самопомоћи штету, није дужно да је надокнади.

13

Држалац има право на самопомоћ против лица које га неовлашћено узнемирава или му

одузима државину, ако су испуњени сљедећи услови:

1) да је сметање, односно, одузимање државине неовлашћено – тј. да се не заснива на законском овлашћењу, одлуци државног органа или овлашћењу самог држаоца ствари;

2) да је опасност непосредна; 3) да је самопомоћ нужна, 4) да начин вршења самопомоћи одговара приликама у којима се врши.

Уколико су испуњени наведени услови држалац може да штити своју државину у току

поступка сметања, а ако је у питању одузимање државине може да одузету ствар врати у року

предвиђеном за подизање државинске тужбе тј. у року од 30 дана од дана сазнања за одузимање ствари.

Лице које је поводом једног узнемиравања или одузимања државине користило самопомоћ

нема право да за исто узнемиравање или одузимање користи и државинске тужбе.

b) Државинске тужбе

Држалац ствари ужива државинску заштиту увијек када дође до узнемиравања државине или

до губитка државине противно његовој вољи. До повреде државине може доћи:

1) одузимањем државине и

2) сметањем државине. Одузимање државине, постоји у случају када је ранији држалац потпуно искључен из фактичке

власти на ствари успостављањем фактичке власти новог држаоца. Сметање државине постоји у случају

када се државина садашњег држаоца омета, али не долази до успостављања фактичке власти новог држаоца. Сметање држаоца може да се састоји у онемогућавању држаоца да врши фактичку власт на ствари, у сужавању или отежавању те власти. Сметање може бити извршено употребом ствари,

предузимањем једне радње, али и предузимањем повремених радњи. Сметање може бити извршено

фактичким радњама, али и вербално.

Одузимање државине је чешће код покретних, док је сметање чешће код непокретних ствари.

Битни услови за државинску заштиту су:1) постојање државине и 2) повреда (сметање или

одузимање) државине. Објект заштите је увијек непосредна државина. Постоје двије тужбе за заштиту државине и то:

1) тужба за повраћај државине одузете ствари (interdictum recuperandae possessionis) и

2) тужба због сметања државине (interdictum retinende possessionis).

13

Чл.162. Закона о облигационим односима

101

Тужба за заштиту државине (повраћај ствари или због сметања) подноси се у року од 30 дана од дана сазнања за одузимање, односно, сметање, а најкасније у року од године дана од одузимања, односно сметања. Први рок је субјективни, а други објективни. Ови рокови су преклузивни и о њима суд води рачуна по службеној дужности.

По протеку рока за државинску заштиту не може се покренути државински спор. Држалац

ипак може да покрене петиторни спор подизањем петиторне тужбе (реивиндикационе, публицијанске или негаторне) у ком ће се расправљати правна питања. Тужени има право да истакне двије врсте приговора. Први приговор је приговор да је тужиочева државина према туженом манљива (exceptio vitiosae possessionis ab adversario) којим се доказује да је тужилац раније одузео ствар туженом, након чега је тужени вратио државину ствари,

због чега га сада исти тужи. Други приговор је приговор да је између истих странака о истој ствари већ

вођен петиторни (својински) спор који је окончан у корист туженог (petitorium absorbet possessorium).

Државински (посесорни) спорови су спорови у којима се не расправљају правна већ само

фактичка питања. У овим споровима се доказује само постојање посљедње државине и насталог одузимања или сметања. Искључена је расправа о питањима права на државину, правном основу

државине, савјесности, несавјесности, накнади штете... Право на државинску заштиту припада посљедњем држаоцу без обзира на то колико је дуго она трајала.

Државински спорови су брзи, сумарни и кратки. Постоји обавеза хитног рјешавања по тужбама за државинску заштиту. Одлука се доноси у форми рјешења. Рок за подношење жалбе на рјешење је осам дана. Ревизија није дозвољена.

Рјешење садржи наредбу за успостављање пређашњег стања под пријетњом новчане казне.14

Пређашње стање се упоставља враћањем одузете ствари или престанком сметања државине. Уколико

тужени самостално не успостави пређашње стање то ће се учинити посредством трећег лица, а на терет туженог. Уколико тужени прекрши изречену забрану поновног одузимања или сметања садржане у

рјешењу приступа се наплати запријећење новчане казне, а запријетиће му се наплатом нове казне (која тада може бити наплаћена и у повећаном износу). Дакле, у случају поновљеног сметања државине од

стране истог лица, не подиже се нова тужба и не води нови поступак већ се захтијева извршење раније донијетог рјешења и то ма колико пута се сметање понављало.

14

Чл. 79. Закона о основним својинско-правним односима

102

ПРАВО СВОЈИНЕ

Појам права својине

Право својине је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари.

15 Из дефиниције права својине слиједи да је право својине једно сложено право које се

састоји из три овлашћења и то: овлашћења држања, овлашћења коришћења и овлашћења располагања. 1) Овлашћење држања (ius possidendi) обухвата овлашћење субјекта да има ствар у државини,

тј. састоји се у фактичкој и правној могућности субјекта да има и врши фактичку власт на ствари.

Овлашћење држања ствари је претпоставка за коришћење ствари.

2) Овлашћење коришћења ствари се састоји у правној могућности субјекта да предузима материјалне радње у циљу искоришћавања ствари. Овлашћење коришћења ствари има два облика.

а) Први облик овлашћења коришћења је употреба ствари (ius utendi). Употреба ствари обухвата метеријалне акте који су усмјерени на задовољавање потреба субјекта.

б) Други облик овлашћења коришћења је прибирање плодова и других прихода од ствари (ius fruendi).

3) Овлашћење располагања (ius disponendi) обухвата овлашћења титулара права својине да фактички и правно располаже са ствари.

а) Фактичко располагање се састоји у предузимању материјалних аката од стране титулара којима се утиче на саму супстанцу ствари. Фактичко располагање постоји нпр. у случају поправке, преправке ствари, затим измјене раније намјене ствари. Титулар права својине има право да фактички

располаже са ствари чак и када је оно, са гледишта других субјеката нерационално. Он може ствар чак

и да уништи под условом да тиме не наноси штету другим лицима. б) Правно располагање се састоји у предузимању правних радњи којима се право својине, у

цјелини или дјелимично, преноси на друге субјекте. Потпуно правно располагање постоји у случају

када претходни власник пренесе право својине на друго лице или се одрекне права својине. Право

својине може бити пренијето на друге субјекте правним послом међу живима (inter vivos) као нпр.

закључењем уговора о продаји, поклону, размјени, или за случај смрти (mortis causa). Дјелимично

располагање се састоји у предузимању правних радњи којима власник на ствари установљава неко

право у корист трећих лица чиме се право својине у мањој или већој мјери сужава или ограничава.

15

Детаљније: Обрен Станковић, Миодраг Орлић – Стварно право, НИУ Службени лист СФРЈ, Београд, 1990. стр. 101-206.;

Зоран Рашовић, Стварно право, Сл. лист РЦГ, Подгорица, 2002, стр.84-273.; Драгољуб Стојановић, Драгољуб Петровић,

Коментар Закона о основним својинско-правним односима, Сл. лист СФРЈ, Београд, 1991., стр.74-220.

103

Дјелимично располагање постоји на примјер када власник ствари установи у корист трећег лица службеност, плодоуживање, послугу и сл. Сужавање права власника ствари може ићи дотле да њему

остаје само тзв. гола својина (nuda proprietas) тј. право располагања, док ствар држи и фактички

користи неко треће лице.16

Дакле, право својине је најшире право на ствари или како стоји у чл.1015. Општег имовинског законика за Црну Гору: “Кажеш ли за коју ствар моја је, то је највише што казати можеш”. Стога је свако дужан да се уздржава од повреде права својине другог лица.

Међутим, право својине карактерише и особина рекадентности тј. еластичности. Рекадентност је особина права својине која се састоји у могућности да се након престанка раније установљених

ограничења оно успостави у пуном обиму на страни власника ствари.

Право својине је апсолутно право. Наиме, право својине дјелује према свима (erga omnes) и

титулар има право сљедовања на основу кога може да захтијева повраћај ствари од било ког трећег лица код ког се ствар нађе без правног основа. Титулар права својине има и право да подигне негаторну тужбу у случају сметања својине. Право својине је апсолутно право и зато што је у њему

концентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари.

Трајност је битна одлика права својине. Наиме, право својине је трајно, у временском смислу

неограничено. Временска неограниченост се испољава у два вида. Прво, право својине постоји све док

постоји ствар (покретна или непокретна) на којој је установљено. Друго, право својине се не може изгубити застарјелошћу. Наиме, чињеница невршења права својине, тј. овлашћења која га чине, не доводи до престанка тог права јер је оно временски неограничено.

Стицање права својине

За стицање права својине потребно је да постоји скуп законом предвиђених правних чињеница које представљају основ или начин стицања.

У зависности од тога да ли је ствар на којој се стиче право својине објект права својине неког лица или није, начини стицања могу бити релативни и апсолутни.

Начини стицања права својине се дијеле и на деривативне и оригинарне. Деривативно стицање права својине постоји у случају када стицалац изводи своје право из

права свог претходника, тј. право преносиоца прелази, преноси се на стицаоца. Код деривативног стицања постоји правни континуитет у стицању јер претходни власник преноси своје право на новог власника. И не само то. Код овог начина стицања важи правило да нико на другог не може пренијети

више права него што их сам има (nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet). Да би дошло

до деривативног стицања права својине нужан услов јесте постојање права својине претходника. Зато

је деривативно стицање могуће само код ствари које имају власника, јер право стицаоца проистиче, деривира из права претходника.

Оригинарно стицање права својине постоји када стицалац не изводи своје право из права свог претходника већ се заснива ново право на ствари на којој не постоји право својине претходника или

оно постоји, али се право стиче на основу посебних чињеница. Код оригинарног стицања не постоји

правни континуитет у стицању права својине.

16

У чл.211. српског Грађанског законика из 1844. стоји да је сваки власник “савршени господар од својих добара, тако да је он властан ова по својој вољи уживати, с њима по вољи располагати, и свакога отуда искључити, наравно по пропису

закона.”

104

А) Деривативно стицање права својине

Стицање права својине на основу уговора са претходним власником

До стицања права својине најчешће долази преношењем права својине уговором са претходног на новог власника. Кажемо да тада право потоњег власника произилази, деривира из права претходног власника.

Код стицање права својине на основу уговора са претходним власником постоје два лица и то:

претходни власник (преносилац права својине, tradens) и нови власник (сљедбеник, стицалац,

акципијенс). Ова два лица закључују уговор са циљем да право својине на ствари пређе са претходног на новог власника. Да би дошло до стицања права својине на овај начин потребно је да су испуњена три услова и то: 1) да је преносилац власник ствари; 2) да постоји пуноважан уговор који има за циљ

пренос права својине; 3) да је извршена предаја ствари.

1) Да би дошло до стицања права својине на основу уговора са претходним власником,

неопходно је да је преносилац власник ствари. Правило је, наиме, да нико на другог не може да пренесе више права него што их сам има (nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet). Према томе да би прибавилац стекао право својине преносилац, код овог начина стицања, мора бити

власник ствари.

2) Други услов је да постоји пуноважан уговор који има за циљ пренос права својине. Уговор је правни основ стицања (iustus titulus). Међутим, уговор нема транслативно дејство тј. не доводи до

стицања права својине сам по себи. Уговор има облигационо-правно дејство. Стицалац на основу

закљученог уговора има право да захтијева предају ствари.

3) Дакле, да би дошло до пуноважног стицања права својине уз правни основ потребно је да је извршена предаја ствари. Предаја ствари је начин стицања (modus aquirendi). Начин стицања код

покретних ствари је предаја ствари, а код непокретних је упис у земљишне књиге. Предаја ствари је неопходна за стицање права својине на покретним стварима. Уговор је

правни основ (iustus titulus) стицања, а предаја ствари начин стицања (modus aquirendi). Предаја треба да буде извршена на основу пуноважног уговора који је усмјерен на пренос права својине. То је основни услов. Али предаја мора и да буде дјело преносиоца и мора да буде извршена са циљем да доведе до преношења права својине.

Предаја може бити извршена на различите начине. Предаја може да буде фактичка, симболична и фиктива.

1) Физичка предаја (права предаја, tradittio vera) је материјални акт који се састоји у довођењу

стицаоца у посјед ствари. Начин физичке предаје зависи од саме ствари и намјере странака. Најчешће је то предаја ствари из руке у руку, уручење. Уручење је могуће само код ствари које су својим

димензијама, тежином и особинама за то подобне. Физичка предаја је и остављање ствари на одређено

мјесто, јер је битно омогућавање прибавиоцу да врши фактичку власт на ствари.

2) Симболична предаја је предаја учињена одређеним знацима на основу којих закључујемо да је преносилац имао намјеру да пренесе право својине на прибавиоца. Симболична предаја постоји када преносилац предаје исправе на основу којих прибавилац може да остварује своје право или преда неку

ствар која омогућава стицаоцу да дође до државине ствари (нпр. предаја кључева аутомобила), а може бити извршена и издвајањем и означавањем ствари.

105

3) Фиктивна предаја, како само име каже, не постоји у конкретном случају, већ се пренос права својине врши на основу самог уговора

17, али се фингира да је извршена физичка предаја. Постоје три

случаја фиктивне предаје и то: tradittio brevi manu (предаја кратком руком), constitutum possessorium i cessio vindicationis.

а) Tradittio brevi manu (предаја кратком руком) постоји у случају када прибавилац већ држи код

себе ствар по неком правном основу или без правног основа, а онда закључењем уговора стекне право

својине на тој ствари. Дакле, у овом случају ствар се већ налази код прибавиоца и било би нелогично,

сувишно и бесмислено да је враћа преносиоцу да би му је он поново предао и тако пренио право

својине. “Кад се покретна ствар налази у државини стицаоца по неком правном послу, он стиче право

својине на њој у моменту закључења правног посла.”18

Нпр. једно лице се налази у стану по основу

уговора о закупу. Након одређеног времена то лице закључи уговор о купопродаји са лицем које је власник ствари. Ранији закуподавац сада је продавац, а закупац је купац. Било би апсурдно да лице напусти стан, да се исели јер је престао уговор о закупу, да би се затим поново уселило и стекао право

својине на стану.

б) Constitutum possessorium постоји када власник пренесе на прибавиоца својину самим

уговором, а ствар и даље држи код себе као ималац неког права које је уже од права својине које је пренио.

19 Овај вид фиктивне предаје постоји у случају када власник ствари ствар прода, али она и даље

остаје код њега (бивши власник ствари је пренио уговором право својине на прибавиоца, али остаје у

стану као закупац).

в) Cessio vindicationis је вид фиктивне предаје код ког постоје три лица и то власник ствари

који нема непосредну већ само посредну државину, прибавилац ствари и треће лице код ког се ствар

налази. Право својине у овом случају прелази на прибавиоца самим закључењем уговора, а треће лице ће касније бити дужно да ствар преда прибавиоцу.

20

Када је у питању стицање права својине на непокретности modus aquirendi је упис у земљишне књиге. Наиме, за стицање права својине на непокретностима потребно је да је закључен уговор у

писаној форми и да је овјерен од суда.21

Б) Оригинарно стицање права својине

1. Стицање од невласника

Стицање својине од невласника је оригинарни начин стицања права својине. Овај начин

стицања права својине је изузетак од правила да нико не може на другог пренијети више права него

што сам има. Преносилац (tradens) у овом случају преноси право својине на туђој ствари. Савремена законодавства, у интересу заштите савјесних стицалаца ствари и правне сигурности, дозвољавају

стицање од невласника, али прописују врло ригорозне услове за овај начин стицања. Стицање својине од невласника сврставамо у оригинарне начине стицања јер се право својине стиче на основу законом

утврђених чињеница, а без воље и против воље истинског власника ствари.

17

Чл.34. Закона о основним својинско-правним осносима 18

Чл.34. ст.3.Закона о основним својинско-правним осносима 19

Чл.34.ст.4. Закона о основним својинско-правним осносима 20

Чл.34. ст.5.Закона о основним својинско-правним осносима 21

Чл.33. Закона о основним својинско-правним осносима

106

Закон о основним својинско-правним односима дефинише стицање од невласника и прописује услове овог стицања. Наиме, савјесно лице стиче право својине на покретној ствари коју је прибавило

уз накнаду од невласника који у оквиру своје редовне дјелатности ставља у промет такве ствари, од

невласника коме је власник ствар предао у државину на основу правног посла који није основ за прибављање права својине, као и на јавној продаји. У случају овог стицања постоје три лица и то

власник ствари, преносилац и прибавилац.

Стицање од невласника постоји уколико су испуњени сљедећи услови:

1) да је у питању покретна ствар;

2) да је стицалац савјестан;

3) да постоји пуноважан теретан уговор усмјерен на стицање права својине; 4) да је ствар предата стицаоцу.

Када су у конкретном случају кумулативно испуњени наведени услови, уз испуњење једног од

три горе наведена (тј. 1. да је лице прибавило ствар уз накнаду од невласника који у оквиру своје редовне дјелатности ставља у промет такве ствари или 2. од невласника коме је власник ствар предао у

државину на основу правног посла који није основ за прибављање права својине или 3. на јавној продаји) стицалац постаје власник ствари. Он постаје власник на основу закона (ex legе). Ранији

власник ствари губи право својине и то коначно. Закон, ипак, даје могућност пређашњем власнику

ствари да, у случају да ствар за њега има посебан значај, захтијева од савјесног стицаоца да му ствар

преда, али уз плаћање накнаде у висини прометне вриједности ствари. Овај захтјев пређашњи власник

може истаћи према савјесном стицаоцу у року од годину дана од његовог стицања права својине овим

путем.

2. Одржај

Одржај (usucapio) је стицање права својине на основу државине која има одређени квалитет и

која је трајала законом одређено вријеме. За одржај се често каже да представља тријумф факата над правом.

С обзиром на квалификованост државине која се тражи одржај може бити редовни и ванредни.

Дејство одржаја се састоји у томе што невласник протеком законом утврђених рокова постаје власник,

а дотадашњи власник губи право својине. Одржај се заснива и темељи на идеји да држалац који

фактички има положај власника и који се дужи временски период понаша тако, постаје и правни

власник ствари (покретне или непокретне). Циљ одржаја је да се усклади фактичко и правно стање, тј. да савјесни и законити држалац који држи ствар, законом утврђени период, постане њен власник.

1) Редовни одржај

За стицање права својине редовним одржајем потребно је да су кумулативно испуњена два услова и то: квалификована државина и протек времена.

а) Под квалификованом државином, у складу са правилима о редовном одржају, подразумијева се државина која је законита, савјесна и права.

Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу за стицање права својине. За редовни одржај је потребно да постоји законита својинска државина, тј. државина која почива на основу који би, да је претходник био власник, довела до преноса права својине предајом или

107

уписом у земљишне књиге и то без протека времена. Савјесна државина постоји када држалац

оправдано вјерује да је ствар прибавио од власника. Стицалац треба да је увјерен да је стекао ствар од

власника и да су испуњени сви услови за стицање права својине. Државина је права ако није стечена силом, преваром или злоупотребом повјерења.

б) За стицање права својине на покретним стварима редовним одржајем потребно је, поред

квалификоване државине и протек рока од три године. Када су у питању непокретности рокови су

различити у зависности од тога да ли је у питању земљишно-књижни или ванкњижни одржај. Земљишно-књижни одржај постоји у случају када је једно лице уписано у земљишне књиге као

власник, али његов претходник није био власник. Стицалац постаје власник непокретности протеком

три године од уписа. Ванкњижни одржај је одржај који се заснива на државини која није праћена уписом у земљишне књиге. У овом случају стицалац постаје власник непокретности протеком рока од

десет година. 22

2) Ванредни одржај

Ванредни одржај се одликује мањом квалификованошћу државине и дужим роковима. Наиме, за ванредни одржај наш законодавац предвиђа два услова: да је државина савјесна тј. да држалац

оправдано вјерује да је власник ствари и рок који је дужи него код редовног одржаја и за покретне ствари износи десет, а за непокретне двадесет година.

Дакле, савјесни држалац покретне ствари, на којој други има право својине, стиче право

својине на тој ствари одржајем протеком десет година, а савјесни држалац непокретне ствари, на којој други има право својине, стиче право својине одржајем протеком двадесет година.

23

Вријеме потребно за одржај почиње да тече оног дана када је држалац ступио у државину

ствари, а завршава се истеком посљедњег дана времена предвиђеног за одржај.

3. Прираштај

Када једно лице од свог материјала својим радом изради или изгради нову ствар оно стиче право својине на тој ствари. То је логично јер све вриједности, и материјал и рад, припадају једном

лицу. Овај начин стицања права својине на новој ствари назива се акумулација.24

Акумулација постоји

и када власник материјала ангажује неко треће лице да уз накнаду изради или изгради нову ствар.

Прираштај, међутим, постоји у случају када настане нова ствар од материјала и рада различитих лица међу којима не постоји уговорни однос. Прираштај истиче у први план питање коме припада новонастала ствар када није могућ повраћај у пређашње стање.

До прираштаја може доћи усљед неког природног догађаја, спонтано или људским радом и

активностима. С обзиром на то на који од наведена два начина долази до прираштаја, прираштај може бити природни и вјештачки. Природни прираштај је прираштај до кога долази усљед неког природног догађаја, а до вјештачког прираштаја долази предузимањем активности одређеног субјекта. Прираштај у зависности од тога да ли је новонастала ствар покретна или непокретна може бити прираштај покретних и прираштај непокретних ствари.

22

Чл. 28.ст.1-2.Закона о основним својинско-правним односима 23

Чл. 28.ст.3-4. Закона о основним својинско-правним односима 24

Чл. 22. Закона о основним својинско-правним односима

108

- Грађење на туђем земљишту, као вид вјештачког прираштаја, постоји у случају када неко

својим материјалом и радом подигне зграду или други грађевински објекат на туђем земљишту, а да између њега и власника земљишта не постоји уговорни однос. Тада се поставља питање коме припадају земљиште и изграђени објекат.

Закон о основним својинско-правним односима предвиђа рјешења за сљедећа три случаја: а) Први случај постоји када је градитељ савјестан, а власник земљишта несавјестан, односно

градитељ није знао нити је морао знати да гради на туђем земљишту, а власник земљишта је то знао,

али није опоменуо градитеља и није се успротивио градњи. У овом случају земљиште заједно са зградом припада градитељу који је дужан да за земљиште власнику плати накнаду у висини тржишне вриједности земљишта.

б) Други случај постоји када је градитељ несавјестан, а власник земљишта савјестан, односно

градитељ је знао, односно, морао знати да гради на туђем земљишту, а власник земљишта није знао, а када је сазнао успротивио се градњи. У овом случају власник земљишта има право избора једне од три

могућности и то: 1) да му припадне и земљиште и зграда, с тим што ће платити градитељу накнаду у

висини тржишне вриједности зграде; 2) да и земљиште и зграда припадну градитељу који ће бити

дужан да му надокнади вриједност земљишта; 3) да градитељ поруши и уклони зграду и доведе земљиште у првобитно стање. На право избора нема утицај вриједност земљишта и зграде, тј. чињеница шта од ово двоје више вриједи.

3) Трећи случај постоји када су обје стране савјесне, односно, градитељ није знао нити је могао

знати да гради на туђем земљишту, а власник земљишта није знао за градњу и није јој се успротивио. У

овом случају одлучујући критеријум је вриједност земљишта тј. зграде. 1) Уколико је вриједност зграде знатно већа, земљиште и зграда припадају градитељу који дугује власнику земљишта накнаду у висини

тржишне вриједности земљишта; 2) Уколико је вриједност земљишта знатно већа, земљиште и зграда припадају власнику земљишта који дугује градитељу накнаду у висини тржишне вриједности зграде; 3)

Уколико су вриједност зграде и земљишта приближно једнаке, суд ће земљиште и зграду досудити или

власнику земљишта или зграде водећи рачуна о њиховим потребама, а у првом реду о стамбеним

потребама.25

- Сијање и сађење на туђем земљишту представља вид вјештачког прираштаја. Посебност овог вида вјештачког прираштаја састоји се у томе што је вриједност земљишта несразмјерно већа од

вриједности сјемена или садница и што је веза између њих привремена. По правилу, уколико је сијач

несавјестан, тј. знао је и морао знати да је земљиште туђе, род припада власнику земљишта, а сијач

нема право на накнаду. Уколико је сијач савјестан припада му право на накнаду. Уколико је власник

земљишта несавјестан, он и сијач дијеле приход као да међу њима постоји закупни однос. - Нанос (alluvio) постоји у случајевима када вода постепено и дуги низ година, наноси земљу

на обалу и тиме повећава њену површину. Нанос отргнутог комада земљишта (avulsio) постоји када вода отргне комад земљишта једног власника и припоји га земљишту другог власника. У првом случају

(alluvio) увећана површина припада власнику земљишта на обали тзв. прибрежном власнику, а у

другом случају (avulsio) отргнуто земљише, под условом да се може препознати, остаје у својини

ранијег власника. Једино уколико он не врши својинска права, право својине ће прећи на власника земљишта коме је припојено.

25

Чл.26. Закона о основним својинско-правним односима

109

- Одрон земље постоји када већи комад горњег земљишта одроњавањем поклопи доње земљиште. Правило је да одрон земљишта ништа не мијења у својинским односима. Ипак, власнику

горњег земљишта треба признати право да може да пренесе дрвеће које одроном није уништено на своје земљиште.

- Ново речно острво постаје објект државне својине. Острва настала рачвањем ријеке или

плављењем земљишта остају у својини дотадашњих власника земљишта. - Ново речно корито се дијели између приобалних власника. - Сједињење (спајање и смјеша) постоји у случају када су ствари које припадају разним

власницима тако спојене или помијешане да се више не могу раздвојити без знатне штете или без несразмјерних трошкова.

26 У случају сједињења (спајања, смјеше) на новој ствари настаје право

сусвојине у корист дотадашњих власника и то сразмјерно вриједности коју су поједине ствари имале у

тренутку спајања или мијешања. Уколико је неко од власника био несавјестан, савјестан власник може захтијевати, у року од годину дана од дана спајања или мијешања ствари, да му цијела ствар припадне у својину или да цијела ствар припадне несавјесном власнику дијела ствари с тим да му овај надокнади

вриједност његове ствари. Уколико, међутим, једна од двије спојене или помијешане ствари има незнатну вриједност у односу на другу, власник ствари веће вриједности стиче право својине на цјелокупној ствари с тим што има обавезу да лицу које је тиме изгубило право својине на својој ствари

надокнади њену вриједност. - Прерада (спецификација) постоји у случају када једно лице својим радом од туђег

материјала направи нову ствар, а да између прерађивача и власника материјала не постоји уговорни

однос. У том случају, уколико је прерађивач савјестан и ако је вриједност рада већа од вриједности

материјала, новоизрађена ствар припада прерађивачу. Уколико су вриједност рада и вриједност материјала једнаке настаје сусвојина.

4. Одвајање плодова и ројење пчела

До одвајања од плодоносне ствари плодови припадају власнику ствари. Одвајањем од ствари

настаје ново право својине које за објекат има одвојене плодове. Одвајањем од плодоносне ствари

плодови постају самосталне ствари које припадају власнику главне ствари. Од овог правила постоје два изузетка: 1) ако је на плодоносној ствари установљено плодоуживање или закуп плодови припадају

плодоуживаоцу тј. закупцу, 2) савјестан држалац може стећи право својине на одвојеним плодовима. Рој пчела који је напустио кошницу и даље припада власнику кошнице. Власник кошнице и

роја има право да рој обиљежи послије чега нико нема право да присвоји рој. Уколико власник

кошнице не предузме ништа да га врати рој постаје ничија ствар (res nullius).

5. Окупација

Окупација је заснивање права својине на ничијим стварима (res nullius) до ког долази

узимањем таквих ствари у државину са намјером да се на њима заснује право својине. На покретној ствари коју је њен власник напустио право својине стиче лице које је узело ту ствар у државину са

26

Чл.23. Закона о основним својинско-правним односима

110

намјером да је присвоји, уколико законом није другачије одређено. Дакле, окупацијом право својине на ничијој ствари стиче њен заузималац (Res nullius cedit occupandi – ничија ствар припада заузимаоцу).

6. Налаз изгубљене ствари

Под изгубљеном ствари подразумијева се покретна ствар која је изашла из државине власника или држаоца случајно тако да он више не зна гдје се ствар налази. По правилу, изгубљена ствар није постала ничија те је онај ко је нађе дужан да ствар врати власнику. Уколико након одређеног времена власник не буде пронађен, ствар прелази у државну својину, а савјесном налазачу припада награда.

7. Апропријација

Апропријација је начин стицања права својине на стварима које се налазе у државној својини.

a) Узурпација је самовласно заузимање земљишта. б) Арондација или заокруживање је одузимање земљишта у приватној својини и припајање

земљишту у државној својини да би се извршило заокруживање уз давање накнаде у земљишту или у

новцу. Када се као накнада даје земљиште лицу које се бави пољопривредом, даје му се земљиште исте вриједности, катастарске културе, класе и положаја. Ако власник одузетог земљишта није земљорадник

накнада се по правилу даје у новцу, али се корисник арондације и власник земљишта могу договорити

да се накнада да у земљишту. У зависности од тога како је одређена накнада арондација може бити

начин престанка права својине или истовремено и начин престанка и начин стицања права својине.

8. Експропријација

Експропријација је принудно одузимање или ограничавање права својине власника непокретности када то захтијева јавни интерес које се врши уз накнаду према тржишној вриједности

непокретности.27

Експропријација може бити потпуна и непотпуна. Потпуна експропријација постоји у

случају доношења правоснажног рјешења о експропријацији којим се мијења власник напокретности,

односно, облик својине на непокретности.28

Експропријација је непотпуна када се на непокретности

установљава службеност или закуп на одређено вријеме.29

Експропријација се може вршити у корист државе, општине, државних фондова или јавних предузећа. Корисник експропријације може поднијети

захтјев за експропријацију тек након што је утврђен јавни интерес за експропријацију непокретности, а право да ступи у посјед експроприсане непокретности стиче даном правоснажности рјешења о

експропријацији. 9. Комасација

Комасација или груписање земљишта постоји када се на комасационом подручју из постојећих, ситних и неправилно распоређених парцела формира тзв. комасациона маса која се затим у

27

Чл.1. Закона о експропријацији Црне Горе (Сл. лист РЦГ бр. 55/2000) 28

Чл.3. Закона о експропријацији Црне Горе 29

Чл.4. Закона о експропријацији Црне Горе

111

виду већих и правилних парцела распоређује истим власницима. Комасација је и начин престанка и

начин стицања права својине.

10. Налаз скривеног блага (сокровиште)

Под скривеним благом (сокровиштем) се подразумијева новац, злато, сребро, драго камење и

ствари израђене од племенитих метала и драгог камења које је неко сакрио и које су тако скривене стајале дуги низ година тако да се њихов власник не може више утврдити. Српски Грађански законик

је предвиђао да се сокровише дијели на три дијела: један дио приопада налазачу, други власнику

непокретности гдје је нађено благо, а трећи држави. Данас се сматра добрим рјешење по ком налазачу

припада награда у износу од једне четвртине вриједности нађеног скривеног блага.

Заштита права својине (својинске, петиторне тужбе)

Право својине је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари. Закон дефинише право својине, овлашћења која га чине, начин стицања, посебне облике права својине, престанак права својине, али посебну пажњу посвећује и питању заштите права својине. Повреда државине ствари, као фактичке власти на ствари, може бити извршена или одузимањем ствари

или сметањем државине. На исти начин може бити повређено и право својине. Постоје двије тзв. петиторне тужбе и то својинска тужба за повраћај ствари и својинска тужба

због сметања својине. Поводом петиторних тужби воде се петиторни спорови у којима се, за разлику

од раније поменутих и објашњених посесорних спорова, расправљају правна питања.

A) Тужбе за повраћај ствари

1. Реивиндикациона тужба (Actio rei vindicatio)

Реивиндикациона тужба (actio rei vindicatio) је тужба власника за повраћај ствари.

Реивиндикациона тужба је тужба коју подноси вланик ствари који није њен држалац, против држаоца који није власник.

Да би успио са овом тужбом тужилац мора да докаже да је власник ствари тј. да докаже чињенице које су довеле до стицања права својине. Тако нпр. ако се тужилац позива на чињеницу да је право својине стекао деривативним путем – куповином од претходног власника, мора да докаже постојање пуноважног уговора (iustus titulus) и начин стицања (modus aquirendi), као и чињеницу да је преносилац био власник ствари. И не само то. Он мора да докаже и да је преносилац, лице од ког је он

прибавио ствар, исту прибавио од власника и тако редом све до лице које је право својине стекло

оригинарним путем. За доказивање права својине на непокретностима довољно је, међутим, поднијети

извод из земљишних књига. Да би олакшао положај тужиоца и поједноставио доказивање које некада може бити веома тешко и компликовано (због чега се назива и probatio diabolica - ђавоље доказивање), законодавац даје могућност да, када су у питању покретне ствари, тужилац може, ако испуњава услове за стицање права својине одржајем или услове за стицање од невласника, доказивати одржај или

стицање од невласника и када је право својине стекао деривативно. Реивиндиковати се могу само

индивидуално одређене ствари.

112

Тужени има право да против реивиндикационе тужбе поднесе приговоре и то перемпторне и

дилаторне приговоре. 1) Перемпторним приговорима захтјев из реивидикационе тужбе се трајно онемогућује јер

њима тужени доказује а) да је стекао право својине послије тужиоца (exceptio posterioris dominii), б) да је тужилац продао туђу ствар, а тек касније постао њен власник; в) да је тужилац продао и предао ствар

иако тужени није постао власник (exceptio rei venditae et traditae).

2) Дилаторним приговорима се привремено одлаже дејство захтјева јер тужени доказује: а) да држи ствар по основу неког облигационог односа (нпр. тужени је закупац ствари) или б) да ствар држи

као ималац неког стварног права на туђој ствари (плодоуживалац, нпр.).

Тужилац ће успјети у свом захтјеву ако докаже чињенице које су довеле до стицања права својине. Тужени је тада дужан да врати ствар тужиоцу. Уколико је био савјестан није дужан да плати

накнаду за коришћење ствари и не одговара за погоршања или пропаст ствари. Савјесни држалац има право и на накнаду нужних и корисних трошкова уколико нису покривени користима које је од ствари

имао, а право на накнаду луксизних трошкова нема, али има тзв. ius tolendi – право да, ако је могуће, одвоји и задржи оно чиме је ради уљепшавања и личног задовољства ствар унаприједио.

2. Публицијанска тужба (Actio Publiciana)

Публицијанска тужба (Actio Publiciana) је тужба за повраћај ствари коју подноси узукапиони

држалац против садашњег држаоца. Код ове тужбе тужилац доказује да је имао државину подобну за редовни одржај. Он доказује да је државина била законита, а савјесност се претпоставља. Тужилац не доказује да је претходник био власник јер би тако доказао и своје право својине. Да је то могао да докаже он би подигао реивиндикациону тужбу.

Б) Тужба због сметања права својине - Негаторна тужба (Actio negatoria)

Негаторну тужбу подиже власник ствари због сметања, узнемиравања права својине. До

узнемиравања може доћи на два начина и то: 1. када треће лице употребљава тужиочеву ствар, али тако

да не утиче на употребу ствари од стране тужиоца као власника ствари и 2. када треће лице употребљава ствар на начин који онемогућава власника ствари да је употребљава на уобичајени начин

и у ранијем обиму. Дакле, у овом случају ствар се налази код власника, али треће лице га узнемирава у

вршењу права својине. Узнемиравање може да буде фактичко или истицањем туженикове правне претензије. Узнемиравање треба да има трајни карактер. Узнемиравање се сматра трајним уколико је: а) тужениковом радњом успостављено трајно стање, б) ако се тужеников поступак понавља в) уколико

се оправдано може очекивати да се узнемиравање понови.

Негаторном тужбом се захтијева повраћај у пређашње стање, обустава понашања којим се власник узнемирава у вршењу права својине и забрана даљег узнемиравања.

Уколико тужбени захтјев тужиоца буде усвојен, повраћај у пређашње стање врши тужени о

свом трошку. Уколико и послије тога тужени настави са узнемиравањем суд ће му у извршном

поступку изрећи казну на основу раније донијете пресуде. Уколико и послије тога лице настави са узнемиравањем суд ће му изрећи казну у повећаном износу.

113

Престанак права својине

Право својине, по правилу, не може престати без воље власника. То произилази из појма права својине и овлашћења кога га чине. Право својине постоји док то власник жели или док постоји ствар.

То је правило. Ипак право својине може престати и против воље власника ствари у законом

предвиђеним случајевима. Начине престанка права својине дијелимо на апсолутне и релативне. Апсолутни начини

престанка права својине су:

1) физичка пропаст ствари,

2) одузимање ствари на основу неког правног акта, 3) напуштање ствари од стране дотадашњег власника. Својина престаје напуштањем ствари. Ствар се сматра напуштеном када њен власник на

несумњив начин изрази вољу да не жели да је и даље држи. На напуштеној покретној ствари могуће је установити право својине оригинарним путем – окупацијом.

Релативни начин престанка права својине постоји када дотадашњи власник одлучи да своје право својине пренесе на неко друго лице. Релативни начин престанка права својине једног лица води

деривативном стицању права својине на ствари од стране трећих лица, док апсолутни начини

престанка права својине омогућавају оригинарно стицање права својине.

Посебни облици права својине

Посебни облици права својине су: сусвојина, заједничка својина и етажна својина.

1. Сусвојина

Сусвојина је облик права својине са више субјеката. Сусвојина постоји када два или више лица имају право својине на једној истој ствари и то свако према свом удјелу.

30 Међу сувласницима постоји

подијељено право својине. Право својине је подијељено по обиму, а не према овлашћењима. Сваки

сувласник има одговарајући удио (квоту, аликвотни дио). Ако величина удјела није одређена претпоставља се да су сувласнички дјелови једнаки.

До настанка сусвојине може доћи по вољи сувласника и без воље сувласника. Сусвојина може настати на основу уговора, као што су уговор о купопродаји, уговор о поклону, о размјени, али и на основу уговора о ортаклуку. Сусвојина може настати и диобом заједничке имовине брачних другова или насљедника. До настанка сусвојине може доћи и одржајем, до чега најчешће долази куповином

сувласничког удјела на ком не постоји право сусвојине продавца, што купац није знао нити је могао

знати и протеком рока потребног за одржај. Сусвојина може настати и без воље сувласника. То се најчешће дешава усљед прираштаја

покретних ствари. Спајањем или смјешом ствари које су до тада припадале различитим власницима настаје сусвојина на тако насталој ствари. Величина сувласничких дјелова одређује се сразмјерно

вриједности састојака ствари.

30

Чл. 13. Закона о основним својинско-правним односима

114

Код сусвојине разликујемо: 1) право сувласника на удио и 2) право сувласника на ствари.

Сувласник може да располаже својим сувласничким дијелом без сагласности осталих сувласника. Сувласник може слободно да отуђи (прода, поклони) или оптерети свој удио.

31

Отуђењем сувласник преноси право на удио, чиме стицалац (купац, поклонопримац) не стиче право на један реални дио ствари, већ ступа на мјесто преносиоца. Сувласници имају судржавину на ствари. Судржавина може бити успостављена на различите начине. Судржавина може бити установљена тако да само један сувласник има државину (нпр. у кући која је сувласништво три лица живи само једно од њих). Судржавина може бити успостављена тако да сувласници

сукцесивно држе ствар (нпр. по четири мјесеца користе викендицу на мору три сувласника), а могу судржавину вршити посредством трећег лица (издају викендицу у закуп трећем лицу). Сваки сувласник има право на употребу ствари, али то тако да поштује исто и једнако право на употребу осталих сувласника. По правилу, сувласник употребљава ствар сразмјерно удјелу који има на ствари. Плодови и приходи се дијеле према величини сувласничког удјела. Сразмјерно величини

удјела сувласници учествују и у трошковима употребе, управљања и одржавања ствари.

Сувласник има право да заједно са осталим сувласницима управља ствари/ма. Управљање обухвата доношење одлука о начину употребе, одржавању, очувању и унапрјеђивању ствари.

Сувласници заједно управљају стварју, али то не значи и једногласно одлучивање. За одлуке о

редовном управљању (очување и одржавање ствари) потребна је сагласност сувласника чији удјели

чине више од половине вриједности ствари. За послове који прелазе оквире редовног управљања (отуђење, промјена намјене ствари, давање ствари у закуп, заснивање службености, хипотеке...) потребна је сагласност свих сувласника. Сусвојина престаје диобом ствари. Наиме, сувласнике везује имовински интерес и када њихови

имовински интереси не могу да се ускладе они могу тражити и извршити диобу. Сваки сувласник може да захтијева диобу. Сувласник може да захтијева диобу у свако доба, али не у невријеме. Ово његово

право не застаријева. Право сувласника да захтијева диобу настаје моментом стицања сувласничког својства и траје док траје сусвојина. Споразум сувласника којим се сувласник заувијек одриче права да захтијева диобу не производи правно дејство. Ипак, сувласници се могу споразумјети да привремено

искључе могућност диобе. До диобе може доћи споразумом сувласника. Диобу може захтијевати сваки од сувласника, а до диобе долази њиховим споразумом. Диоба може бити физичка или натурална (када сувласници

изврше физичку подјелу ствари) и цивилна диоба или диоба по вриједности (до које долази продајом

ствари и подјелом добијене новчане суме у складу са величином сувласничких удјела). Могућа је и

диоба исплатом сувласничког удјела, када ствар остане код једног од ранијих сувласника с тим што он

осталима исплаћује вриједност њихових сувласничких удјела. Ако се сувласници не могу споразумјети

о начину диобе, одлуку доноси суд. Тада говоримо о судској диоби.

2. Заједничка својина

Заједничка својина је право својине које има два или више лица тзв. заједничара, на истој ствари, али тако да њихови удјели нису одређени, из чега произилази да заједничари не могу

располагати својим удјелима док траје режим заједничке својине.

31

Чл. 14. Закона о основним својинско-правним односима

115

Удјели заједничара нису одређени, али су одредиви.

Постоји више облика заједничке својине као што су: заједничка својина брачних другова, заједничка својина чланова породичне заједнице, заједничка својина насљедника.

а) Заједничка својина брачних дугова је својина на добрима која су брачни другови стекли

радом у току трајања брачне заједнице. Сваки брачни друг може имати одвојену својину тј. право

својине на покретним и непокретним стварима које је стекао до ступања у брак, коју је стекао након

ступања у брак насљеђивањем или поклоном, диобом заједничке својине извршене у току трајања брачне заједнице, коју је стекао радом након фактичког престанка брачне заједнице, као и на плодовима и приходима од ствари на којима постоји одвојена својина. Својом одвојеном имовином

брачни друг управља и располаже самостално.

Заједничка својина брачних дугова је својина на добрима која су брачни другови стекли радом

у току трајања брачне заједнице. Непокретности које припадају брачним друговима као заједничарима се у земљишне књиге уписују на име оба брачна друга као заједничка својина на неопредјељеним

дјеловима. Заједничком имовином брачни другови управљају и располажу споразумно. Својим

неопредјељеним дјеловима заједничке имовине не могу самостално да располажу.

Диобу заједничке својине брачни другови могу тражити у току и након престанка брака, а диобу могу тражити и насљедници умрлог брачног друга и повјериоци који се не могу намирити из одвојене имовине једног од брачних другова. Новостечена заједничка имовина може бити предмет нове диобе. Диоба заједничке имовине може бити извршена споразумно и то претварањем у правни

режим сусвојине, одвојених својина, реалном диобом или тако да све ствари припадну једном брачном

другу који другом исплаћује вриједност његовог дијела заједничке имовине. Уколико се не оствари

споразумна, могућа је судска диоба. б) Заједничком својином чланова породичне заједнице заједнички и споразумно управљају и

располажу чланови породичне заједнице. Право својине чланова породичне заједнице на непокретностима уписује се у земљишне књиге на име свих чланова породичне заједнице.

в) Заједничка својина насљедника је облик заједничке својине који се успоставља од тренутка делације (смрти оставиоца) и траје до доношења рјешења о насљеђивању и диобе заоставштине. До

диобе заоставштине насљедници заједнички и споразумно управљају и располажу насљедством, а ако

се не могу о томе споразумјети постављају управитеља насљеђа. Диобу насљеђа може тражити сваки насљедник у свако доба, али не у невријеме. Прије диобе насљедства, сваки насљедник може располагати својим насљедним дијелом тако што ће у цјелини или

дјелимично пренијети свој насљедни дио на неког од санасљедника. Након диобе ликвидира се режим

заједничке имовине.

3. Етажна својина

Етажна својина је право својине на посебним дјеловима зграде са којима су нераскидиво

повезана одређена права на заједничким дјеловима зграде и на земљишту на ком је зграда подигнута.32

Етажна својина је, дакле, посебан облик права својине на стану, пословним просторијама и другим

посебним дјеловима зграде са којима су нераскидиво повезана права на заједничким дјеловима зграде и

32

Чл.1. Закона о етажној својини Р Црне Горе

116

на земљишту на ком је зграда подигнута. Постојање заједничких дјелова зграде је доминантна карактеристика овог облика својине. Да не постоје заједнички дјелови зграде који стварају потребу

посебног правног регулисања не би било ни етажне својине. Да би говорили о етажној својини

неопходно је постојање најмање два посебна дијела зграде (станови, пословни простори и сл.) који

припадају различитим власницима. Стамбену зграду чине посебни и заједнички дјелови.

33 Посебни дјелови зграде су станови,

пословни простори, посебне гараже и посебни подруми.34

Посебни дио зграде може бити у искључивој својини једног лица, а може бити у режиму сусвојине или заједничке својине. Ималац посебног дијела зграде самостално користи, управља и располаже тим дијелом. Вршење права на посебним дјеловима зграде не тиче се осталих етажних власника.

Заједнички дјелови зграде су дјелови који служе згради као цјелини и свим етажним

власницима као нпр. темељи, носећи стубови, главни зидови, фасада, кров, димњаци, степенице, дизалице, лифтови, водоводна, електрична, телефонска мрежа... Заједнички дјелови зграде су и они

који служе само неким етажним власницима и дјеловима зграде.35

На заједничким дјеловима стамбене зграде који служе згради као цјелини сви власници имају заједничку недјељиву својину. На заједничким дјеловима стамбене зграде који служе само неким, а не свим посебним дјеловима зграде, постоји заједничка недјељива својина само власника тих посебних дјелова зграде.

36 Дакле, удјели

етажних власника нису одређени, а они имају право да заједничке дјелове користе према потребама. Својина на заједничким дјеловима је недјељива, а њена диоба неспојива је са њеном суштином и

сврхом. Заједничким дјеловима се не може располагати одвојено од својине на посебном дијелу зграде. Заједничка својина на дјеловима зграде који служе свим (или неким) етажним власницима,

ствара за етажне власнике права, али и обавезе. Етажни власници су дужни да сносе трошкове нужне за очување, одржавање и уживање заједничких дјелова зграде и трошкове побољшања на згради које је изгласала већина етажних власника.

Стамбеном зградом управљају власници посебних и заједничких дјелова зграде. Управљање стамбеном зградом обухавата доношење одлука о начину коришћења, одржавању и чувању зграде као

цјелине и заједничких дјелова, обезбјеђивању финансијских средстава за одржавање зграде и

одлучивање о другим питањима од значаја за коришћење и одржавање стамбене зграде.37

Етажни

власници управљају стамбеном зградом. Органи управљања зградом су управник и скупштина власника.

38

33

Чл.2. Закона о етажној својини Р Црне Горе 34

Чл.3. ст.1. Закона о етажној својини Р Црне Горе 35

Чл.4. Закона о етажној својини Р Црне Горе 36

Чл.14. Закона о етажној својини Р Црне Горе 37

Чл.22. Закона о етажној својини Р Црне Горе 38

Чл.25. Закона о етажној својини Р Црне Горе

117

СЛУЖБЕНОСТИ

Службености – појам и врсте

Службености су стварна права чији је титулар овлашћен да у извјесној мјери искоришћава туђу ствар или да захтијева од њеног власника да је на одређени начин не употребљава.

39 Службености

су стварна права на туђој ствари, а се дијеле на стварне и личне.

А) Стварне службености

Стварна службеност је право власника једне непокретности да, за потребе своје непокретности,

врши одређене радње на непокретности другог власника или да захтијева од њега да се уздржава од

одређених радњи на својој непокретности, које би иначе имао право да врши. Објект стварних

службености су непокретности. Установљавање стварних службености подразумијевају постојање два добра: повласног (господарећег) и послужног (служећег) добра. Повласно добро је непокретност чији

власник врши одређене радње на непокретности другог власника или има право да захтијева од њега да се уздржава од одређених радњи на својој непокретности тзв. послужном добру.

Основна начела стварних службености су: 1) стварне службености не састоје у чињењу, 2)

начело непреносивости, 3) начело недјељивости, 4) начело рестрикције и 5) начело забране предузимање активности којима се умањује садржина права.

Циљ заснивања и постојања стварних службености није, иако оне то фактички јесу,

ограничење права својине власника послужног добра, већ омогућавање адекватне употребе повласног добра. Корист за власника повласног добра је функционални елемент стварних службености.

Послужно добро, захваљујући установљавању стварне службености, треба да омогући, олакша или

повећа употребу повласног добра, али, наравно, у складу са начелом рестрикције, поштеде послужног добра. У складу са начелом рестрикције, стварне службености се врше на начин којим се најмање оптерећује послужно добро.

40 Са друге стране, власник повласног добра не смије предузимати радње

којима би се сужавала или отежавала службеност власника послужног добра. Стварна службеност је правни однос власника двије непокретности. Промјена власника не

доводи до гашења стварне службености, већ до њеног преношења. Пренос се врши аутоматски, са

39

Детаљније: Станковић-Орлић, Стварно право, Београд, 1990. стр.271-337., З. Рашовић, Стварно право, Сл.лист РЦГ,

Подгорица 2002., стр.277-338. 40

Чл.50. Закона о основним својинско-правним односима

118

преносом права својине. Стварне службености су акцесорна права. Оне се не могу преносити саме за себе већ само преношењем права својине на једној од непокретности.

На једном послужном добру може бити установљено више истих или различитих, по врсти или

обиму, стварних службености. Међутим, у случају постојања више службености на једном добру важи

правило prior tempore, prior iure (први у времену први у праву), што значи да установљавањем нове не смије да се умањује постојећа службеност. Службености су стварна права на туђој ствари. Не може се имати стварна службеност на својој ствари (nulli res sua servit). Стварна службеност, у складу са начелом недјељивости, може да постоји само у корист, односно, на терет цијеле непокретности. Уколико дође до диобе повласног добра службеност ће постојати у корист свих новоформираних непокретности, а власник послужног добра може да захтијева брисање у односу на оне којима службеност фактички не користи. Уколико дође до диобе послужног добра, службеност ће теретити све новоформиране непокретности, али уколико се вршење службености ограничава само на неке, власници осталих непокретности могу захтијевати брисање службености са својих парцела. Службеност не може да постоји на терет идеалног сувласничког дијела већ само на терет цијеле ствари тј. свих сувласника.

На основу установљене стварне службености, од власника послужног добра власник повласног добра може да захтијева само трпљење или уздржавање, а никако чињење.

Подјеле стварних службености

У правној теорији постоји више критерујума подјеле стварних службености.

а) Позитивне и негативне

Основна подјела стварних службености је подјела на позитивне и негативне. Подјела је извршена према томе да ли власник повласног добра има овлашћење да предузима неку радњу на послужном добру или има право да од власника послужног добра захтијева неко трпљење или

уздржавање од радњи на које овај иначе има право.

Позитивне стварне службености су службености на основу којих власник повласног добра може да, на одређени начин и у одређеном обиму, употребљава послужно добро, (да пролази преко

туђег земљишта, да прогони стоку, да пролази аутомобилом и сл). Негативне стварне службености су

службености чији титулар (власник повласног добра) може да захтијева од власника послужног добра да се уздржи од употребе своје непокретности, као нпр. да не подиже још један спрат на својој кући, да не сије или сади високе пољопривредне културе у близини међе, да не отвара прозор на одређеном

зиду и сл.

б) Трајне и повремене

Имајући у виду временску димензију права службености, постоји подјела на трајне и

повремене службености. Трајне службености су службености којима се заснива трајно, материјално

стање тако да се једном установљена службеност практично врши сама по себи и без предузимања радње њеног титулара (нпр. службеност водовода, службеност да се на суседовој згради држи ТВ

антена, наслањање зграде на туђу зграду и сл.). Повремене (испрекидане или континуиране)

119

службености су службености чији титулар предузима одређене радње (као нпр. службеност пролаза, узимања воде са бунара и сл.).

в) Пољске (руралне) и кућне (градске) службености

У зависности од природе повласног добра службености се дијеле на пољске и кућне. Пољске (руралне) службености су оне које се врше на земљишту, а кућне (градске) на згради као повласном

добру.

г) Видљиве и невидљиве службености

У зависности од тога да ли је установљена службеност праћена спољним, видљивим знацима или уређајима или не, службености се дијеле на видљиве и невидљиве. Постојање видљивих

службености подразумијева постојање видљивих спољних знака или уређаја. Невидљиве службености

су оне службености које нису праћене видљивим знацима и уређајима.

Стицање стварних службености

Стицање стварних службености може бити деривативно и оригинарно. а) Деривативно

стицање стварне службености је стицање на основу правног посла са власником послужног добра. У

овом случају, титулар права службености стиче стварну службеност на основу права својине власника послужног добра и уз његову сагласност. б) Оригинарно стицање стварних службености је стицање без сагласности титулара права својине послужног добра, на основу законом предвиђених услова

Стварне службености се стичу: 1) правним послом, 2) одлуком државног органа и 3)

одржајем.41

1) На основу правног посла стварна службеност се стиче уписом у јавне књиге или на други

законом одређени начин. Стицање стварне службености на основу правног посла спада у деривативне начине стицања. Најчешће се стварна службеност стиче на основу уговора са власником послужног добра. Уговор сачињавају власник (или власници) повласног и власник (или власници) послужног добра, а уговор може бити теретан или доброчин. До стицања стварне службености може доћи и на основу тестаменталне одредбе којом власник послужног добра установљава легат у корист власника повласног добра.

2) До стицања стварне службености може доћи и на основу одлуке суда или другог државног органа, до чега долази у случају када власник повласног добра не може у цјелини или дјелимично да користи то добро без коришћења послужног добра.

42 У овом случају, да би суд донио одлуку о

установљавању стварне службености, потребно је да постоји немогућност употребе повласног добра за коју власник тог добра није крив. Одлука суда има конститутивно дејство. Судском одлуком се одређује и висина накнаде за власника послужног добра при чијем се одређивању посебно води рачуна о штети коју он има у виду измакле добити и о умањењу вриједности добра због конституисања стварне службености.

3) Стварна службеност се може стећи и одржајем. Власник једне непокретности који се понаша према другој као да има право стварне службености, стећи ће то право одржајем ако државину стварне 41

Чл.51. Закона о основним својинско-правним однсима 42

Чл.53. Закона о основним својинско-правним однсима

120

службености није стекао манљиво или до опозива и ако се тако понашао, без противљења власника послужног добра, најмање двадесет година.

Заштита и престанак стварних службености

Заштита стварних службености се врши посредством конфесорних тужби и то тужбе којом

власник повласног добра захтијева да се утврди постојање стварне службености и тужбе којом власник

повласног добра штити своја права када га неко лице спријечава у вршењу тог права. До престанка стварних службености долази: на основу правног посла, невршењем, укидањем

на захтјев власника послужног добра због промијењених околности, сједињењем, пропашћу повласног добра, пропашћу послужног добра, престанком потребе за постојањем стварне службености, истеком

рока на који је службеност установљена, одрицањем и сл.

Б) Личне службености

Личне службености су службености установљене у корист одређеног лица (физичког или

правног). Код личних службености не постоји повласно, већ само послужно добро, а садржина личних

службености се састоји у искоришћавању тог (послужног) добра. Дакле, личне службености су стварна права која дају овлашћење титулару права службености да на одређени начин користи туђу ствар, а власник ствари то треба да омогући и да трпи. Личне службености могу бити конституисане на послужном добру као цјелини или на једном његовом идеалном дијелу у зависности од садржине службености и природе добра.

Личне службености трају онолико времена за колико су конституисане. Личне службености се, по правилу не могу преносити на друга лица. Оне су и ненасљедиве, осим уколико није установљена и

за насљеднике титулара права личне службености.

Најважније личне службености су плодоуживање, употреба и право становања.

121

ПРАВА РЕАЛНИХ (СТВАРИХ) ГАРАНЦИЈА

Једно од значајних питања у праву јесте питање обезбјеђења потраживања. Право је настојало

да створи и обликује средства која ће на ефикасан и потпун начин омогућити обезбјеђење потраживања. Средства обезбјеђења потраживања се дијеле у двије велике групе и то: стврана и лична. Стварна средства обезбјеђења су ручна залога, хипотека, кауција и капара, а лична су јемство, уговорна казна и одустаница. У дијелу уџбеника који обрађује материју Облигационо право детаљно су

изложени јемство, уговорна казна, одустаница, кауција и капара. Ова средства обезбјеђења су

регилисана одредбама Закона о облигационим односима. На овом мјесту ћемо пажњу посветити

средствима реалних (стварних) гаранција. Смисао и дух реалних гаранција изражавају се кроз основна начела права реалних гаранција и

то: начело акцесорности, начело специјалности, начело недјељивости, начело официјелности.

a) Начело акцесорности Реалне гаранције су акцесорна, зависна права. Акцесорност, зависност реалних гаранција од

потраживања је њихова доминантна карактеристика. Судбина реалних гаранција зависи од главног, гарантованог потраживања. Уколико гарантовано потраживање буде испуњено у свему како гласи,

престаје потреба за постојањем реалне гаранције. Међутим, уколико главно, а гарантовано

потраживање, не буде испуњено примјењују се правила права реалне гаранције која постоји у

конкретном случају.

b) Начело специјалности Начело специјалности значи да се гаранцијом може обезбиједити само тачно одређено

потраживање одређеног повјериоца и да та гаранција постоји само на тачно одређеним стварима. Примјена начела специјалности реалних гаранција онемогућава, са једне стране, да се овим правом

обезбиједи неодређен број потраживања и неодређени износ потраживања, а са друге стране, да објект овог права буду неодређене ствари.

в) Начело недјељивости Начело недјељивости означава, са једне стране, да је гарантовано потраживање обезбијеђено

све док не буде у цјелини намирено, а са друге стране, да одређена ствар у цјелини служи као

обезбјеђење.

122

г) Начело официјелности У складу са начелом официјелности ималац реалне гаранције не може да реализује

потраживање на било који начин. Само реализација која се оствари судским путем може ово

потраживање да учини пуноважним.

Залога

Заложно право је стварно право на туђој ствари које омогућава повјериоцу да, уколико дужник

не испуни обавезу о доспјелости, наплати потраживање из вриједности заложене ствари прије осталих

повјерилаца. Заложно право је стварно право на туђој ствари. Заложно право се, према томе на коју се ствар

односи, дијели на заложно право на покретним стварима (ручна залога) и заложно право на непокретним стварима (хипотека).

а) Ручна залога

Заложно право на покретним стварима се назива и ручна залога или само залога. Залогодавац

предаје неку покретну ствар залогопримцу у циљу обезбјеђења потраживања с тим да се залогопримац

(заложни повјерилац) може намирити, наплатити из вриједности заложене ствари уколико дужник не испуни своју обавезу у моменту доспјелости. Дакле, ручна залога омогућава заложном повјериоцу да се намири из вриједности заложене покретне ствари, уколико дужник не испуни своју доспјелу обавезу

и то прије осталих повјерилаца. Ручна залога је акцесорно право и установљава се уколико постоји потраживање које се овим

путем обезбјеђује. Она повјериоцу даје право да се намири из вриједности ствари, под условом да дужник није испунио обавезу.

За настанак ручне залоге није неопходно да је ствар предата повјериоцу, већ је довољно да се она не налази код дужника – залогодавца. Ручна залога се може засновати на основу уговора, судске одлуке или закона. Ипак, најчешће настаје на основу уговора. Уговор о залози је консенсуалан уговор. Заложноправни однос је однос који

настаје између залогодавца и залогопримца. Објект ручне залоге може бити свака покретна ствар која се налази у промету. Ствар која се даје у залогу мора бити одређена. Најчешће су објект залоге индивидуално одређене и непотрошне ствари. Објект залоге може бити и сувласнички дио.

Ручна залога ствара за залогопримца одређена права и то:

1) право намирења из вриједности заложене ствари,

2) право првенства, 3) право на државину,

4) право на употребу и прибављање плодова са заложене ствари,

5) право на допуну залоге и

6) право сљедовања. Залогопримац има и одређене обавезе и то:

1) обавезу чувања заложене ствари,

2) обавезу уздржавања од употребе заложене ствари,

123

3) обавезу враћања заложене ствари.

Из уговора о залози настају и права и обавезе за залогодавца. Уговор о залози је двострано

обавезан уговор што значи да настају узајамна права и обавезе за уговорне стране (залогодавца и

залогопримца). Оно што је за залогопримца право за залогодавца је обавеза и обрнуто.

Заложно право на покретним стварима престаје: 1) када престане потраживање њоме обезбијеђено, 2) одрицањем залогопримца, 3) протеком рока на који је установљено, 4) пропашћу

заложене ствари, 5) када заложни повјерилац постане власник заложене ствари (тзв. консолидација), 6) конфузијом тј. сједињењем потраживања и дуга у истом лицу и 7) јавном продајом заложене ствари.

б) Хипотека

Хипотека је заложно право на непокретној ствари, на основу ког хипотекарни повјерилац има право да наплати потраживање које дужник није исплатио о доспјелости из вриједности хипотеком

оптерећене непокретности и то прије доцнијих хипотекарних повјерилаца и прије свих осталих,

обичних, хирограферних повјерилаца. Дакле, “ради обезбјеђења одређеног потраживања непокретна ствар може бити оптерећена правом залоге у корист повјериоца (хипотека) који је овлашћен, на начин предвиђен законом, да тражи

намирење свог потраживања из вриједности те непокретности прије повјерилаца који на њој немају

хипотеку, као и прије повјерилаца који су хипотеку на њој стекли послије њега, без обзира на промјену

власника оптерећене непокретности.”43

Слиједи да је хипотека: 1) заложно право на непокретним стварима; 2) да се стиче уписом

повјериочевог права у јавне, земљишне књиге; 3) да оптерећена непокретност остаје у државини

дужника. Начин залагања непокретних ствари је специфичан. За разлику од ручне залоге код које дужник предаје покретну ствар повјериоцу и лишава се државине и користи и прихода које ствар може да му дâ, код хипотеке заложена непокретност остаје у државини дужника тако да дужник може да је употребља и прибавља плодове за све вријеме трајања хипотеке. Ово је посебно значајно нагласити, јер

је непокретност која је заложена најчешће и једини извор прихода дужнику, а чињеница да му

непокретност остаје у државини омогућава дужнику да стиче приходе и тако се ослободи обавезе обезбијеђене хипотеком.

Напоменимо да се и неке покретне ствари, за које се воде јавни регистри, могу залагати на овај начин. Тако, хипотековати се могу бродови и ваздухоплови, за које се воде јавне књиге у које се, а уписује и установљено заложно право на њима. Међутим, и поред хипотековања брод или ваздухоплов

остају у државини дужника који може и даље да их употребљава, стиче приходе и ослободи се дуга, а тиме и хипотеке.

Хипотека се стиче на основу: 1) правног посла, 2) судске одлуке или 3) на основу закона. У

првом случају повјерилац стиче хипотеку уписом у земљишне књиге на основу уговора који закључују

хипотекарни повјерилац и дужник. Уговор је правни основ (iustus titulus), а упис у земљишне књиге је начин стицања (modus aquirendi) хипотеке. Хипотека се уписује у теретни лист земљишне књиге. Предмет хипотеке су непокретне ствари. Хипотека обухвата непокретност у цјелини, са свим

саставним дјеловима. Хипотека се заснива и на припацима и на неодвојеним плодовима. Хипотеку

43

Чл.63. Закона о основним својинско-правним односима

124

одликује и особина екстензивности, што значи да у случају да се вриједност непокретности на којој је хипотека установљена повећа, хипотека се простире и на то побољшање. Хипотекарни повјерилац има право потраживања према дужнику и заложно право на непокретности. Хипотекарни повјерилац се налази у облигационом односу са дужником и има право да захтијева да он своју обавезу испуни у свему како она гласи. Уколико то дужник не учини, повјерилац

има право да се намири из вриједности заложене непокретности.

Хипотекарни повјерилац има сљедећа права: 1) право намирења из вриједности хипотековане ствари,

2) право првенства у наплати потраживања, 3) право сљедовања, 4) право принудне наплате прије доспјелости уколико дужник својим поступцима умањује

вриједност хипотековане ствари.

Права хипотекарног дужника: 1) да употребљава ствар и прибавља плодове, 2) да располаже непокретношћу.

Хипотека престаје: 1) када хипотекарни дужник плати потраживање обезбијеђено хипотеком,

2) када се писменом изјавом датом код надлежног органа који води јавне књигу у коју је уписана хипотека хипотекарни повјерилац одрекне хипотеке,

3) када је исто лице стекне право својине и хипотеке на истој непокретности (тзв. консолидација),

4) када пропадне непокретност која је оптерећена хипотеком, под условом да иста не буде обновљена.

Уколико дужник не испуни обавезу у свему како она гласи активира се дејство хипотеке, као

средства реалног обезбјеђења. Хипотека престаје и у случају јавне продаје непокретности у извршном

поступку.

а) Када продају непокретности захтијева хипотекарни повјерилац (или повјериоци) он то чини

подизањем тужбе против дужника да би добио пресуду која му служи као извршна исправа на основу

које он тражи намирење из вриједности непокретности оптерећене хипотеком. Отуђењем ствари на јавној продаји повјерилац намирује своје потраживање и стиче се услов за брисање хипотеке чиме купац стиче непокретност без терета.

б) Јавну продају могу да захтијевају и обични, хирограферни повјериоци. Тада хипотека престаје даном правоснажности рјешења о продаји непокретности и врши се испис хипотеке по

службеној дужности.

Хипотекарни повјерилац се намирује у оба случаја и то у складу са начелом приоритета. Примјена правила “prior tempore, prior iure” (први у времену, први у праву) фаворизује хипотекарног повјериоца у односу на хирограферне, као и у односу на хипотекарне повјериоце који су касније установили хипотеку на истој непокретности.

ц) Фидуцијарна својина

Ручна залога и хипотека имају за циљ намирење повјериоца у случају да дужник не испуни

своју обавезу. До намирења долази из вриједности заложене ствари. Ипак, спора реализација права

125

карактерише и ручну залогу и хипотеку. Фидуцијарни пренос права својине настао је из потребе да се повјериоцима омогући не само сигурна већ и брза и ефикасна наплата потраживања.

Фидуцијарни правни посао јесте такав посао у ком се једна страна (фидуцијант) обавезује да одређено право, које може бити стварно или облигационо, пренесе другој страни (фидуцијар), а овај се обавезује да то право врши и да га након одређеног времена и под одређеним условима пренесе назад

фидуцијанту или неком трећем лицу.

Фидуцијарни правни посао је основ за стицање фидуцијарне својине. Фидуцијарна својина је право својине фидуцијара, који се облигационим уговором обавезује да објект својине употребљава на начин одређен у уговору и да након остварења циља фидуцијарне својине сауговарачу, фидуцијанту

ствар поново пренесе у својину.

Уговор о фидуцијарном преносу права својине на покретној ствари је уговор код ког дужник

или неко треће лице преноси право својине на повјериоца ради обезбјеђења наплате потраживања, а повјерилац се обавезује да по намирењу свог потраживања омогући дужнику несметано вршење права својине.

44 У овом случају, повјерилац стиче право својине на покретној ствари у моменту закључења

уговора, а државина ствари остаје дужнику.

Уговором о фидуцијарном преносу права својине на непокретној ствари обавезује се дужник

или неко треће лице да пренесе право својине на повјериоца ради обезбјеђења наплате потраживања, а повјерилац се обавезује да по намирењу свог потраживања омогући дужнику несметано вршење права својине.

45 У овом случају, повјерилац условно стиче право својине на непокретној ствари, али не у

моменту закључења уговора већ у моменту уписа у катастар непокретности.

У оба случаја, и код покретних и код непокретних ствари, уколико и када дужник испуни

дуговану чинидбу, својина прелази на дужника аутоматски, ex lege. Повјерилац има обавезу да дужнику омогући несметано вршење права својине.

Уговор о фидуцијарном преносу права својине је именовани, формални, акцесоран,

двостранообавезни и теретни уговор.

Да би се установило фидуцијарно право својине, потребно је да су испуњени одређени услови.

Код фидуцијарног преноса права својине на покретним стварима потребно је: 1) да је дужник или неко

треће лице власник покретне ствари, 2) да постоји пуноважан уговор о конституисању ове врсте гаранције, 3) да је дошло до фиктивне предаје ствари. Исти услови се траже и код непокретних ствари,

с том разликом што се тражи упис у катастар непокретности.

Фидуцијарни пренос права својине омогућава да правно власник ствари буде фидуцијар

(стицалац), а фактички фидуцијант (претходник). На повјериоца прелази пуна својина, а дужник има непосредну државину која му омогућава да ствар економски искоришћава. Ако дужник испуни своју

главну обавезу пренос права својине је привремен и по сили закона се враћа дужнику, јер се повјерилац

на то уговором обавезао. Условно пренијето право својине, омогућава повјериоцу да се, ако дужник не испуни своју обавезу, намири.

Повјерилац има сљедећа права: 1) право на допуну обезбјеђења, 2) право на секвестар ствари,

3) право на пријевремену продају ствари, 4) право на плодове и 5) право намирења свог потраживања. Уколико дужник не испуни обавезу о доспјелости повјерилац постаје власник ствари, тј.

фидуцијарна својина се трансформише у право својине. До тог момента фидуцијар је имао nuda proprietas (голу својину), што је фидуцијанту омогућавало да користи ствар и прибавља плодове. 44

Чл.1. ст.1. Закона о фидуцијарном преносу права својине РЦГ 45

Чл.1. ст.2. Закона о фидуцијарном преносу права својине РЦГ

126

Након доспјелости дужникове обавезе, фидуцијар (уколико дужник није испунио обавезу) постаје власник ствари – стиче право својине са свим овлашћењима која га чине. До стицања права својине долази без обзира на чињеницу што ствар има већу вриједност од потраживања које је њоме обезбијеђено. У том случају повјерилац има обавезу да врати разлику дужнику или трећем лицу и то у

року од осам дана.46

Код потраживања насталих из уговора уопште, повјерилац има право да бира да ли ће да прода ствар по цијени утврђеној од стране стручњака или ће да задржи ствар. Код уговора у привреди,

повјерилац може да приступи и јавној продаји, по истеку рока од осам дана од упозорења учињеног дужнику.

Фидуцијант (дужник) има сљедећа права и обавезе: право на државину ствари, право

ретенције, право употребе и прибирања плодова, обавеза чувања ствари, обавезу обавјештавања повјериоца, обавезу предаје ствари.

Фидуцијарна својина престаје: 1) када престане потраживање чије је испуњење обезбијеђено,

2) када се повјерилац одрекне права својине на непокретним стварима писменом изјавом

датом код надлежног државног органа који води катастар непокретности, а када су у

питању покретне ствари давањем писмене изјаве, 3) пропашћу оптерећене ствари, уколико не буде обновљена.

47

46

Чл.22. ст.2. Закона о фидуцијарном преносу права својине РЦГ 47

Чл.28. Закона о фидуцијарном преносу права својине РЦГ

129

УВОД

I ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ОБЛИГАЦИОНОГ

ПРАВА

Облигационо право је дио грађанског (имовинског) права које уређује облигационо-правне

односе као врсту имовинско-правних односа. Облигациони однос је правни однос између двије

одређене стране на основу ког је једна страна - повјерилац (creditor) овлашћена да захтијева од друге

стране–дужника (debitor) одређено давање, чињење или уздржавање од нечега што би иначе имала

право да чини, а друга страна је дужна да то испуни.

Облигационо право има два основна значења и то: објективно и субјективно. Облигационо

право у објективном смислу је скуп, систем правних норми, којe уређују облигационe односe, а

облигационо право у субјективном смислу означава конкретно овлашћење одређеног лица које му

припада у складу са правилима и прописима објективног права. Михаило Константиновић дефинише

облигационо право као “грану права која садржи правила о прелазу добара из имовине једног лица у

имовину другог лица и о вршењу услуга једног лица другом којим се увећава или одржава имовина

овог, а све се врши уз извесну накнаду или бесплатно.”1 За разлику од стварног права које се баве

стеченим имовинским правима, или како се то често каже статиком имовинских односа, облигационо

право се бави прометом имовинских вриједности.2 Дакле, облигационо право регулише имовинске

односе у кретању тј. бави се динамиком имовинских односа.

Облигационо право, његов развој и примјена, директно зависе од степена економског развоја и

својинских односа у друштва. Тамо гдје постоје развијени робно-новчани односи и тржишна привреда

постоји и облигационо право. Иначе, основни предмет регулисања облигационог права јесте размјена добара и услуга тј. облигациони односи који настају на основу сагласности воља страна у

облигационом односу. Међутим, предмет облигационог права чине и облигациони односи који настају

мимо те воље, као што је то случај са облигационим односима који настају проузроковањем штете,

незваним вршењем туђих послова, неоснованим обогаћењем једног лица на рачун имовине другог лица, једностраном изјавом воље, по наредби закона итд.

1 Др Михаило Константиновић, Облигационо право, белешке са предавања средио др В.Капор, Београд, 1957.

2 Исто, стр.1.

130

Закон о облигационим односима

Материја облигационог права код нас је регулисана одредбама Закона о облигационим

односима. Закон о облигационим односима је донијет 30. марта, а ступио на снагу 1. октобра 1978.

године. Израда преднацрта Закона повјерена је 1960. године др Михаилу Константиновићу. Професор

Константиновић је 1960. године започео рад на изради преднацрта, а 1969. године је објавио “Скицу за

Законик о облигацијама и уговорима”, која је била основ за израду Закона о облигационим односима.

Закон је, након представљања три његове верзије ступио на снагу 1978. године. Овај Закон је три пута

мијењан и допуњаван (1985, 1989 и 1993. године).3

Закон о облигационим односима има 1109. чланова којима је регулисана широка област

облигација. Закон је подијељен на општи и посебни дио. Општи дио, поред основних начела Закона,

садржи одредбе о изворима облигација (уговор, проузроковање штете, незвано вршење туђих послова,

стицање без основа, једнострана изјава воље) дејству и престанку облигација, одредбе којима се уређују разне врсте облигација и промјене субјеката у облигационим односима. У посебном дијелу

Закона регулисани су поједини уговори као нпр. продаја, размјена, закуп, зајам...

У току је поступак доношења Закона о облигационим односима Црне Горе.

II Начела Закона о облигационим односима

Прво поглавље Закона о облигационим односима (ЗОО) има наслов “Основна начела”4

Основна начела изражавају суштину, дух и смисао Закона о облигационим односима. То су темељна,

основна правила која својим постојањем и значењем утичу на разумијевање и повезивање правних

норми садржаних у ЗОО. Основна начела изражавају садржину и циљеве ЗОО. Она су заједнички

именитељ Закона и имају карактер општих и уводних одредби. У њима су сублимирана бројна правила

која су у даљем тексту Закона конкретизована и разрађена до детаља.

Основна начела ЗОО су: 1) начело јединственог регулисања за све учеснике, 2) аутономије

воље или начело слободе уређења облигационих односа, 3) равноправности страна у облигационом

односу, 4) савјесности и поштења, 5) забране злоупотребе права, 6) забране стварања и искориштавања

монополског положаја на тржишту, 7) еквивалентности (једнаке вриједности) давања, 8) забране

проузроковања штете, 9) начело дужности испуњења обавезе, 10) начело рјешавања спорова мирним

путем, 11) начело диспозитивног карактера одредаба Закона.

1. Начело јединственог регулисања за све учеснике

Законом о облигационим односима је прецизирано да “стране у облигационим односима могу

бити физичка и правна лица.”5 Физичка и правна лица могу бити стране у облигационим односима у

границама своје пословне способности.

3 Службени лист СФРЈ 39/85,57/89 и Сл.лист СРЈ 31/93.

4 Чл.1-25. Закона о облигационим односима

5 Чл.2. Закона о облигационим односима

131

2. Начело аутономије воље (начело слободе уређења облигационих односа)

“Стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.”

6 Начело аутономије воље је опште

начело, мада посебан значај има у уговорном праву. Ово начело прокламује слободу уређења

облигационих односа, али истовремено одређује и границе те слободе. Сваки правни систем има

одређено подручје унутар ког субјекти имају веће могућности да, у оквиру законом утврђеним граница,

сами уреде и својом вољом регулишу међусобне односе. Једно од таквих је подручје уговорног права.

Начело аутономије воље у основи садржи правило по ком су стране у облигационим односима

слободне да своје односе уреде по својој вољи. Начело аутономије воље обухвата слободу иницијативе

странака у заснивању облигационих односа и слободу уређења односа, наравно, у оквиру законом

утврђених граница. Свако лице је слободно да одлучи да ли ће или не да уђе у облигациони однос, са

ким ће да закључи облигациони однос, под којим условима...

3. Начело равноправности страна у облигационом односу

“Стране у облигационим односима су равноправне.”7 Односи субјеката у облигационим

односима регулисани су у складу са начелом једнакости странака и равноправности њихових воља.

Тако нпр. код уговора о купопродаји купац и продавац су равноправни, без обзира ко се у конкретном

случају јавља у улози купца или продавца (физичко лице, предузеће, државни орган...) и независно од

материјалног или другог положаја.

Начело равноправности страна произилази из природе и карактера облигација. Облигационо

право регулише робно-новчане односе у чијој основи је еквивалентност узајамних давања. У робном

промету се размијењују робе које су еквиваленте по својој вриједности, те је логично да и субјекти који

робу стављају у промет буду равноправни. То подразумијева уговорни однос који настаје вољом

субјеката те је логично да су субјекти таквих односа равноправни.

4. Начело савјесности и поштења (bona fides)

За начело савјесности и поштења је најчешћа клаузула у грађанском праву и основни принцип

уговорног права. Начело савјесности и поштења у Закону о облигационим односима је формулисано на

сљедећи начин: “У заснивању облигационих односа и остварењу права и обавеза из тих односа стране

су дужне да се придржавају начела савјесности и поштења.”8 Тиме је одређен правац примјене овог

начела који се простире од момента заснивања облигационог односа до момента остварења права и

испуњења обавеза које из тог односа произилазе.

“Савјесност и поштење” је генерална клаузула тј. правни стандард чију садржину одређује

судија у сваком конкретном случају, руководећи се принципима правне сигурности и законитости.

Начело савјесности и поштења има три функције. 1) Регулативна функција начела савјесности

и поштења омогућава да се примјеном овог начела прецизирају споредне тј. допунске обавезе које

6 Чл.10. Закона о облигационим односима

7 Чл.11. Закона о облигационим односима

8 Чл.12. Закона о облигационим односима. Савјесност обухвата осјећање моралне одговорности, честитост, истинољубивост

те се поклапа са појмом поштења. Међутим, савјесност је шири појам јер обухвата и преданост, марљивост, ревност страна.

132

прате основну обавезу. Допунске обавезе утичу на квалитет испуњења главне обавезе, а најчешће су то

обавезе чувања, обавјештавања, обавеза подношења извјештаја, рачуна и сл. 2) Коригујућа

(ограничавајућа) функција начела савјесности и поштења огледа се у спријечавању повјериоца да

злоупотријеби права и искористи предности свог правног положаја. 3) Трећа функција овог начела

састоји се у могућности промјене садржине уговора или правног положаја странака са циљем да се уговор прилагоди промијењеним околностима.

Због свог значаја и наведених функција начело савјесности и поштења се провлачи кроз све

облигационе односе и кроз све њихове етапе. Примјена овог начела почиње већ у фази преговора,

наставља се у фази закључења и припрема испуњења уговора, тумачења уговора, испуњења, остварења

циља уговора, као и у случају неиспуњења уговора.

5. Начело забране злоупотребе права

Једно од начела Закона о облигационим односима је начело забране злоупотребе права. Наиме,

“забрањено је вршење права из облигационих односа противно циљу због кога је оно законом

установљено или признато.”9 Начела савјесности и поштења и забране злоупотребе права су тијесно

повезана, тако да злоупотреба права представља флагрантно кршење начела савјесности и поштења. По

својој природи начело савјесности и поштења је заповијест, док је начело забране злоупотребе права

забрана о чијој примјени суд води рачуна по службеној дужности.

Начело забране злоупотребе права значи да није дозвољено неограничено вршење права из облигационих односа, већ да остварење права треба да се креће у оквирима циљева које постављају

институти облигационог права. Удаљити се од циља правног посла у суштини значи злоупотребу права

на штету других лица.

Да ли постоји или не злоупотреба права процјењује се у сваком конкретном случају. Типичан

примјер злоупотребе права јесте тзв. шиканозно понашањe титулара који своје право врши само да би

одређеном лицу нанио штету. Злоупотреба права постоји и у случају када је очигледан недостатак

интереса титулара права да врши одређено право, а непостојање интереса за вршење права одговара

намјери да се другом нанесе штета.10

Злоупотреба права постоји и у случају одсуства сразмјерности

интереса, као што је то случај са повјериоцем који бира управо онај начин вршења права који другој страни наноси штету.

11 Злоупотреба права постоји и у случају када лице које је стекло одређени правни

положај нелојалним и нерегуларним путем тај положај користи да би другом лицу нанијело штету.

Злоупотреба права постоји и у оним случајевима када овлашћено лице занемарује своје обавезе, а од

друге стране тражи доследно испуњење обавезе. Титулари који своје право злоупотријебе на неки од

наведених или сличних начина, поступају противправно и морају да надокнаде насталу штету.

9 Чл.13. Закона о облигационим односима Чл.1000. Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору садржи одредбу

која се због своје концизности и јасноће често цитира при објашњењу овог начела. “Ни својим се правом служит не мош,

тек другом на штету ил' досаду.” 10

Као школски примјер наводи се примјер “зида из зависти”. Позната је одлука Колмарског суда из 1855.г. у случају

подизања лажног димњака који је власник подигао само да би сусједу онемогућио долаз свјетлости и ограничио му видик. 11

Познат је случај једне швајцарске банке која је због неплаћања камате у износу од свега 12. франака отказала уговор о

кредиту вриједан 70.000. франака.

133

6. Начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја на тржишту

“У заснивању облигационих односа стране не могу установљавати права и обавезе којима се за

било кога ствара или искоришћава монополски положај на тржишту.”12

Наведена антимонополска

клаузула представља конкретизацију Уставне одредбе по којој су противуставни сви акти и радње

којима се ствара или подстиче монополски положај или на било који начин ограничава тржиште.13

Монополско понашање је шири појам који обухвата монополско споразумијевање и

монополско дјеловање.14

Под монополским споразумом се подразумијевају споразуми којима се

услови и начин пословања усмјеравају у правцу спријечавања и нарушавања слободне конкуренције,

чиме поједини субјекти добијају повољнији положај у односу на друге, али и у односу на потрошаче.

Монополски споразуми су нпр. споразум о подјели тржишта, споразум да се роба продаје само једном

купцу или само на једном дијелу тржишта у циљу стицања екста профита, споразум о цијени, споразум

о ограничењу обима производње како би се вјештачки повећала потражња, споразум о повлачењу робе

са тржишта како би се створиле вјештачке несташице и купци навели да стварају залихе роба које би

куповали по далеко већој цијени и сл. Субјекти закључењем оваквих споразума стичу монополски

положај који им обезбјеђује нестразмјерно велике материјалне користи. Монополски споразуми воде

ка монополском дјеловању субјеката који предузимају радње којима искоришћавају монополски

положај. Санкција за стварање и искоришћавање монополског положаја на тржишу је ништавост

уговора, а предвиђене су и кривично-правне санкције.

7. Начело еквивалентности (једнаке вриједности) давања

Начело еквивалентности прожима цјелокупно облигационо право. Наиме, ово начело се

примјењује на уговорно право, важи код накнаде штете, неоснованог обогаћења, стицања без основа.

Међутим, његова примјена у области уговора се ограничава на двостране уговоре. “У заснивању

двостраних уговора уговорне стране полазе од једнаке вриједности узајамних давања.”15

Начело еквивалентности се не примјењује на доброчине уговоре, а то су уговори код којих

једна уговорна страна не даје накнаду за престацију коју прима од друге уговорне стране. Ово начело

се не примјењује ни на једностране уговоре (уговор о јемству, уговор о поклону), али ни на двостране

уговоре код којих по природи ствари нема еквивалентности као у случају тзв. алеаторних уговора

(нпр. уговор о осигурању, уговори на срећу). Начело еквивалентности давања се не примјењује ни на

оне двостране уговоре код којих је једна страна свјесно и вољно пристала да друга уговорна страна

испуни обавезу која је по обиму и вриједности мања од онога што је она извршила.

Начело еквивалентности се штити примјеном правила о прекомјерном оштећењу, примјеном

правила clausula rebus sic stantibus, принципом клизне скале и слично. Нарушавање начела једнакости

узајамних давања има за посљедицу ништавост уговора у Законом предвиђеним случајевима.

12

Чл.14. Закона о облигационим односима 13

Чл. Устава Црне Горе

14 Чл.12. Закона о трговини – Службени лист СРЈ бр.32/93.

15 Чл.15. Закона о облигационим односима

134

8. Начело забране проузроковања штете

Закон о облигационим односима је међу основна начела уврстио општу обавезу уздржавања од

проузроковања штете дефинисану као начело забране проузроковања штете. “Свако је дужан да се уздржи од поступака којима може другом проузроковати штету.”

16 Ово начело се односи на све

субјекте и представља врхунско етичко правило.

9. Начело дужности извршења обавезе

Из појма облигације произилази начело дужности испуњења обавеза. Наиме, “стране у

облигационим односима дужне су да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење. Обавеза

се може угасити само сагласносшћу воља страна у облигационом односу или на основу закона.”17

Дужник је дужан да испуни обавезу без обзира на њен извор (уговор, проузроковање штете...). Стране

у облигационим односима су дужне да у извршењу својих обавеза поступају у складу са пажњом која

се захтијева у правном промету.

10. Начело рјешавања спорова мирним путем

Начело рјешавања спорова на миран начин изражава идеју и намјеру законодавца да се

спорови из облигационо-правних односа рјешавају вансудски. Основна намјера и циљ законодавца је

да се избјегну судски спорови и то на начин да се у случају појаве спорних питања између страна у

облигационим односима они ријеше вансудски, тј. путем усаглашавања, посредовања и на други миран

начин.18

Ово начело има савјетодавни карактер тј. представља препоруку учесницима облигационих

односа да, кад год је то могуће, евентуална спорна питања ријеше споразумно, усаглашавањем,

поравнањем и на други миран начин и то како прије покретања судског поступка тако и у току његовог трајања. Ипак слобода рјешавања спорова мирним путем се не може остваривати противно јавном

поретку, принудним прописима и добрим обичајима.

11. Начело диспозитивног карактера одредаба Закона

Одредбе Закона о облигационим односима су, по правилу, диспозитивног (допуњујућег) карактера. То значи да “стране могу свој облигациони однос уредити другачије него што је овим

законом одређено, ако из поједине одредбе овог закона или из његовог смисла не произилази што

друго.”19

Ово начело значи да странке у облигационим односима могу слободно и по својој вољи да

уреде своје односе, наравно, у складу са јавним поретком, принудним прописима и добрим обичајима.

16

Чл.16. Закона о облигационим односима 17

Чл.17. Закона о облигационим односима 18

Чл.19. Закона о облигационим односима 19

Чл.20. Закона о облигационим односима

135

ДИО I

I ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ

ОБЛИГАЦИЈЕ

1. Појам облигације

Облигација је правни однос између двије стране на основу кога је једна страна-повјерилац

(creditor) овлашћена од захтијева да од друге стране - дужника (debitor) одређено давање, чињење или

нечињење тј. уздржавање од нечега што би иначе имала право да чини, док је друга страна дужна да то

испуни. Облигација је правни однос или веза (iuris vinculum) између двије стране од којих је једна

повјерилац, а друга дужник, с тим што и на дужничкој и на повјерилачкој страни може бити више

лица.20

Уколико се посматра из угла повјериоца, облигација представља потраживање тј. тражбину

коју повјерилац има према дужнику, а са становишта дужника облигација означава дуг. Међутим,

права и обавезе, тј. потраживање и дуг су појмовни пар који тек заједно чини садржину појма

облигације.

Закон о облигационим односима не даје дефиницију облигације, али се из његове садржине

може закључити да се под појмом облигације подразумијева правни однос између повјериоца и

дужника који је испуњен оним што повјерилац има право да захтијева од дужника и одговарајућом

обавезом дужника. Облигација је правни однос између повјериоца и дужника на основу кога је

повјерилац овлашћен да захтијева од дужника одређено давање, чињење или нечињење, а дужник је

дужан да то испуни.

2. Правне особине (карактеристике) облигације

Из појма облигације теоријским уопштавањем издвојене су одређене особине или

карактеристике облигација. Облигације имају сљедеће особине: 1) облигација је правни однос; 2)

облигација је однос између тачно одређених лица; 3) облигација је однос релативног карактера; 4)

облигација има одређену садржину 5) облигација је однос имовинског карактера.

20

Коријен ријечи облигација налази се у латинској ријечи obligare што значи обавезати се, везати се.

136

1) Облигација је правни однос

Облигација је правни однос и то посебна врста имовинско-правних односа – облигациони

однос. Облигациони однос, однос између повјериоца и дужника је правни однос, правна веза (iuris vinculum). Облигација представља јединство потраживања и обавезе тј. правну везу између повјериоца

и дужника унутар које повјерилац има право да захтијева од дужника одређено давање, чињење или

нечињење, а дужник је дужан да изврши тражено. Ова карактеристика важи за све облигације без обзира на њихов извор (уговор, проузроковање штете, једнострана изјава воље, незвано вршење туђих

послова...) и претпоставља могућност њеног принудног остварења. Једном настала облигација

обавезује стране у облигационом односу које су дужне да се понашају у складу са преузетим

обавезама. У супротном, овлашћена страна може да се обрати суду и тражи судску заштиту у циљу

постизања резултата који је имала у виду а који је, међутим, изостао. Дакле, облигације карактерише

могућност принудног извршења, с тим што непосредна санкција која прати повреду права из облигације има имовинско-правни карактер (накнада штете, повраћај у пређашње стање).

Изузетак од изнијетог правила чине тзв. натуралне, природне, несавршене или крње

облигације. То су облигације код којих у случају неизвршења не може доћи до принудног извршења.

Такве су нпр. застарјеле облигације или облигације настале из допуштене игре на срећу или опкладе,

обавезе из уговора при чијем закључењу није поштована за њих предвиђена форма. Повјерилац не

може да захтијева принудно извршење оваквих облигација, али уколико дужник испуни облигацију не

може тражити повраћај датог.

2)Облигација је однос између тачно одређених лица

Облигациони однос се заснива између тачно одређених лица која могу имати један од два

правна положаја или улоге: улогу повјериоца или улогу дужника. У облигационом односу увијек

постоје двије стране: повјерилац и дужник и најмање два лица у правном положају повјериоца или

дужника. То значи да у једном облигационом односу може постојати више субјеката, али увијек са

одређеним правним положајем – као повјериоци или као дужници. Субјекти у облигационом односу

могу бити физичка и правна лица. Но без обзира ко се у конкретном случају појављује у улози

повјериоца или дужника и без обзира на број субјеката на једној, односно, другој страни, повјерилац

има право да захтијева извршење само предвиђене престације, а дужник је дужан да изврши тражено.

Законодавац прецизира да су стране у облигационом односу дужне да испуне своје обавезе и одговорне

су за њихово испуњење.21

3) Облигација је однос релативног карактера

Облигациони однос је однос између тачно одређених лица, са тачно одређеном садржином и у

принципу се не тиче трећих лица: за све остале облигација је res inter alios acta. Поједини теоретичари

не издвајају ову особину облигације већ сматрају да је она већ садржана у претходној, тј. да је

облигациони однос однос између тачно одређених лица. Рећи да је облигациони однос однос између

тачно одређених лица, по њима, значи да се тај однос не тиче никог другог. Међутим, ову особину

21

Чл.17.ст.1. Закона о облигационим односима

137

облигације треба издвојити и подвући јер се она садржински разликује од претходне. Наиме, у

облигационом односу постоје двије стране, дужник и повјерилац, међу којима постоји облигациони

однос одређене садржине. Али тиме није одређен карактер тог односа и није прецизиран положај трећих лица. Зато је потребно издвојити као посебну карактеристику да је облигациони однос

релативног карактера и да се тиче само оних лица која су га закључила.

Облигациони однос је однос који дјелује између тачно одређених лица (inter partes), за разлику

од стварноправних односа који дјелују према свима (erga omnes). Тако нпр. однос настао закључењем

купопродајног уговора је облигационоправни однос између тачно одређених лица – продавца и купца

који имају одређена права и обавезе. Купац не може ни од ког другог да тражи предају ствари нити

продавац може од било ког другог да тражи исплату куповне цијене.

Облигациони однос је однос са одређеним дејством између одређених лица и по правилу је без правног учинка у односу на трећа лица. То значи да повјерилац може само од дужника захтијевати

испуњење облигације у свему како она гласи, а за трећа лица тај однос нема дејство, тј. не може им ни

користити нити им шкодити. Од овог правила постоје и изузеци. Наиме, од правила релативности

облигационо-правних односа постоје одсупања тако да облигационо-правих однос дјелује изван оквира

односа inter partes. Уколико се облигационо право може уписати у јавне тј. земљишне књиге оно

дјелује према свим трећим лицима. Тако нпр. уговор о закупу непокретности може се уписати у

земљишне књиге из чега произилази право закупца да своје право истакне против свих трећих лица, јер

је упис у земљишне књиге учинио да право закупца дјелује erga omnes. Исто је када се у земљишне

књиге упише продаја непокретности са правом откупа или правом прече куповине. Одступање од

правила да је облигациони однос релативног карактера постоји у случају закључења уговора у корист

трећег лица. Уговор у корист трећег лица је уговор код ког се један уговорник обавезује према

сауговарачу да ће извршити одређену престацију у корист трећег лица, чиме то треће лице стиче право

да захтијева испуњење престације.

4) Облигација има одређену садржину

Облигациони однос је однос између тачно одређених лица и са тачно одређеном садржином.

Садржину облигационог односа чине право повјериоца да захтијева од дужника одређену престацију,

са једне стране, и обавеза дужника да престацију испуни у свему како она гласи, са друге стране.

Садржину облигационог односа чине право повјериоца и обавеза дужника тј. облигациони однос је

испуњен оним што повјерилац има право да захтијева од дужника и оним што је дужник дужан да

испуни повјериоцу. Садржина облигационог односа назива се још и престација, али и чинидба и

облигациона радња. Садржину облигационо-правног односа треба разликовати од њеног предмета, под

којим се подразумијева одређено давање, чињење или нечињење (dare, facere, non facere). Дакле,

“садржину облигације чине права и обавезе, док је предмет оно на шта се облигација односи тј. давање,

чињење или уздржавање од одређеног чињења.”22

22

С.Перовић, нав.дјело, стр.17.

138

5) Облигација је однос имовинског карактера

Облигациони однос је правни однос тј. имовинско-правни однос. Из овог произилази да

облигације карактерише могућност принудног извршења. Санкције за повреду права из облигација су

имовинско-правне природе, а основне су накнада штете и натурална или новчана реституција.

Облигација, у суштини, представља одређену имовинску вриједност. Имовински интерес субјеката у

облигационом односу најчешће се може изразити у новцу, односно најчешће се предмет облигације

може новчано процијенити и исказати. Највећи дио облигација се може новчано изразити, јер се

предмет облигације може изразити у новцу као општем еквиваленту вриједности.

II ЕЛЕМЕНТИ ОБЛИГАЦИОНО-ПРАВНОГ

ОДНОСА

Облигациони однос је однос између одређених лица (дужника и повјериоца) у ком повјерилац

има право да од дужника захтијева одређено давање, чињење или нечињење (уздржавање) од нечега што дужник иначе има право да чини, а дужник има обавезу да захтијевано испуни. Из дефиниције

облигацино-правног односа и наведених карактеристика тих односа, могу се издвојити основни

елементи облигационог односа који чине темељ не само њиховог настанка већ и трајања. Елементи

облигационо-правног односа су: 1. субјекти, 2. садржина облигације и 3. предмет облигације.

1) Субјекти облигације

Сваки облигационо-правни однос подразумијева постојање двије стране и то повјерилачке и

дужничке. У сваком облигационом односу постоје најмање два лица, од којих је једно повјерилац, а

друго дужник. У једном облигационо-правном односу се може појавити више лица, али увијек у улози

или повјериоца или дужника. Облигациони однос је, по дефиницији, однос између двије стране

(повјерилачке и дужничке) а на свакој од њих се може појавити више лице (тзв. сложене облигације са

више субјеката).

ЗОО предвиђа да “стране у облигационим односима могу бити физичка и правна лица.”23

У

свим правним системима субјекти облигационих односа могу бити физичка и правна лица и то у

границама своје пословне способности.

2) Садржина облигације (право повјериоца и обавеза дужника)

У облигационом односу повјерилац и дужник стоје један наспрам другог тј. повјерилац има

потраживање одређене садржине и вриједности, а дужник одговарајућу обавезу. Тако се и дефинише

облигација, као правни однос између два лица, од којих једно – повјерилац има право да од другог лица, захтијева одређено давање, чињење или нечињење, а дужник има обавезу да испуни тражено.

23

Чл.2. Закона о облигационим односима

139

Осим израза “садржина облигације” у теорији се користе и синоними “престација”, “облигациона

радња” и “чинидба”.

Садржину облигације чине право повјериоца и њој одговарајућа обавеза дужника, тј. потраживање и дуг. Право и обавеза тј. потраживање и дуг су појмовни пар који заједно чине садржину

облигације. Ради се о корелативним појмовима јер праву повјериоца одговара обавеза дужника.

Облигациони однос је испуњен оним што повјерилац може да захтијева од дужника, односно, што

дужник треба да испуни повјериоцу. Према садржини облигације одређују се и разликују облигациони

односи. Када се знају права и обавезе страна у облигационом однос лако је закључити о ком се облигационом односу ради тј. шта је извор конкретне облигације, о ком уговору се у конкретном

случају ради и сл.

3) Предмет облигације

Предмет облигације је оно на шта је облигација усмјерена, тј. на шта су усмерена права и

обавезе субјеката облигационог односа. Предмет облигације je одређено давање, чињење или

нечињење или уздржавање од нечега што дужник иначе има право да чини (dare, facere, non facere).

Под актом давања (dare) подразумијева се предаја ствари од стране дужника чиме се на

повјериоца преноси право својине или неко друго право. Чињење (facere) обухвата сваку другу

позитивну радњу. Предмет облигације може бити и нечињење тј. уздржавање од нечега што је иначе

допуштено чинити и што дужник иначе има право да чини. Тако, не може се дужник обавезати да неће

учинити кривично дјело или да неће проузроковати штету јер су те радње и иначе недопуштене и

санкционисане. Предмет дужникове обавезе може бити нечињење или уздржавање од нечега што би

иначе имао право да чини. С обзиром на то шта је предмет облигације у конкретном случају,

облигације се дијеле на позитивне и негативне.

Предмет облигације мора да има одређена својства од чијег постојања зависи и пуноважност облигације. Наиме, предмет облигације мора бити могућ, допуштен и одређен (или бар одредив).

24

Предмет облигације мора бити могућ, тј. предмет облигације може бити само оно што је

могуће испунити.25

Нема облигације уколико се дужник обавезао на нешто што је немогуће испунити.

Питање је да ли је мјеродавна објективна или субјективна немогућност предмета, фактичка или правна

и на крају почетна тј. иницијална или накнадна немогућност. Нема облигације уколико је њен предмет објективно немогућ, тј. уколико нико, а не само одређени дужник, није у могућности да испуни

обавезу.26

Субјективна немогућност постоји у случају када облигацију није у могућности да испуни

одређени дужник, а обавеза је иначе таква да је друга лица могу испунити. Уколико је предмет облигације објективно немогућ сматра се да облигација није ни настала, а уколико је у питању

субјективна немогућност, облигација је настала, а уколико дужник не испуни обавезу дужан је да

повјериоцу надокнади штету.

24

Чл.45. Закона о облигационим односима 25

Римско право је познавало правило:” Impossibilium nula est obligatio” 26

Објективна немогућност постоји уколико се дужник обавеже да учини нешто што превазилази људске могућности као

нпр. да прескочи ријеку у њеном најширем дијелу, да прескочи зграду, да оде на Марс и сл. Субјективна немогућност

постоји у случају када је обавеза таква да ју је објективно могуће извршити, али дужник нема способност или могућност да

је испуни, као нпр. да наслика нечији портрет, а није талентован за сликање, да напише роман, да превезе одређено лице, а

не зна да управља моторним возилом и сл.

140

У случају почетне немогућности испуњења сматра се да облигација није ни настала. Накнадна

немогућност значи да је предмет облигације у моменту њеног настанка био могућ, али су наступиле

околности које су га касније учиниле немогућим за испуњење. У овом случају облигација је пуноважно

настала, а какве ће бити посљедице накнадне немогућности зависи од тога да ли је немогућност

посљедица кривице дужника или није. Правило је да дужник обавезан да повјериоцу надокнади штету

уколико је немогућност испуњења посљедица његове кривице. Дакле, облигације не може пуноважно

настати уколико је њен предмет објективно немогућ, уколико је предмет правно немогућ и уколико је

немогућност почетна (иницијална).

Предмет облигације треба да је допуштен. Предмет облигације је недопуштен уколико је

“противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима.”27

Недопуштеност предмета

облигације произилази или из природе појединих врста ствари или из природе појединих радњи. У

првом случају предмет облигације су ствари које су по својој пророди такве да их законодавац потпуно

искључује из промета (тзв. res extra commercium) као што су нпр. јавна добра (путеви, мостови, тргови),

ствари у ограниченом промету (промет љекова, опојних дрога, експлозива...) и ствари чији је промет забрањен (нпр. лажни новац). О забранама које произилазе из природе појединих врста радњи је већ

било ријечи. Ради се о радњама које су забрањене кривичним законодавством (дужник се не може

обавезати да изврши неко кривично дјело, прекршај и сл.). Забрањени су и споразуми којим се одређује

дужи или краћи рок застарјелости од оног одређеног законом, монополски споразуми и сл.

Предмет облигације мора бити одређен или бар одредив. Облигација је ништава уколико њен

предмет није одређен или бар одредив.28

Из појмова облигације и садржине облигације произилази да

предмет облигације мора бити одређен, јер дужник мора да зна шта се од њега тражи, шта је предмет његове обавезе. Уколико је предмет обавезе одређен у моменту настанка облигације постоји тзв.

obligatio certa. Предмет облигације је одредив уколико су дати подаци на основу којих се може

одредити шта је предмет облигације или уколико је остављено трећем лицу да одреди предмет

облигације (тзв. obligatio incerta).29

Дакле, степен одређености предмета облигације може бити

различит. Он може бити детаљно и прецизно одређен и у том случају говоримо о индивидуално

одређеним облигацијама. Предмет облигације може бити одредив уколико постоји довољно елемената

за његово одређивање, што је случај са највећим бројем генеричних облигација. Уколико је предмет облигације по роду одређена ствар предмет облигације је довољно одређен уколико је означена врста ствари, а није неопходно одредити њен квалитет, јер се у том случају примјењује правило по ком је

дужник дужан да преда ствар средњег квалитета. Што се количине ствари тиче, правило је да ни она не

мора бити строго одређена, већ је довољно да буде одредива, тј. да се према околностима конкретног случаја може утврдити.

Дакле, предмет облигације мора бити могућ, допуштен и одређен или одредив. У супротном

облигација је ништава.30

27

Чл.49. Закона о облигационим односима 28

Чл.47. Закона о облигационим односима 29

Чл.50. Закона о облигационим односима 30

Чл. 47. Закона о облигационим односима

141

ДИО II

I ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИЈА

Под изворима облигација подразумијевају се правно релевантне чињенице за које објективно

право везује настанак облигационих односа.

Извори облигација по Закону о облигационим односима су: уговор, проузроковање штете,

неосновано обогаћење (стицање без основа), незвано вршење туђих послова (пословодство без налога),

једнострана изјава воље и остале правне чињенице (сродство, брачна веза, суседски односи...) из којих

може настати облигациони однос. 31

Дакле, постоји пет основних извора облигација, али се не

пријењује numerus clausus, већ се и друге чињенице предвиђене законом сматрају извором облигација.

То су тзв. законске облигације у ужем смислу.

I УГОВОР

Уговор је основни извор облигација за који се обично каже да је један од најважнијих и

најбројнијих извора облигација. Уговор представља сагласност воља два или више лица усмјерене на

закључење, измјену или престанак облигационог односа. Уговори заузимају централно мјесто у

материји облигација и то како у општем дијелу који обрађује основне услове за закључење, питања

везана за понуду за закључење, прихват понуде, мјесто, вријеме, услове за закључење уговора,

ништавост уговора итд. тако и посебног дијела који детаљно уређује поједине уговоре. Због значаја и

улоге, посебно поглавље овог уџбеника посвећено је уговорима.

II ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ

Проузроковање штете другом је извор облигација. Начело забране проузроковања штете

обухвата општу обавезу уздржавања од проузроковања штете другима (neminem leadere). “Свако дужан

да се уздржи од поступака којима може другом проузроковати штету.”32

Садржину облигационог односа који настаје из чињенице проузроковања штете чине обавеза штетника да насталу штету

надокнади и право оштећеног да захтијева накнаду.

31

Чл.1. Закона о облигационим односима 32

Чл.16. Закона о облигационим односима

142

Начело забране проузроковања штете је опште правило по ком је свако лице дужно да се

уздржи од чињења, али и нечињења којима се другом наноси штета. Уколико ипак штета буде

причињена обавеза је штетника да је надокнади. Обавеза да се надокнади штета проузрокована другом

назива се грађанско-правна или имовинска одговорност. Закон о облигационим односима предвиђа да свако лице треба да сноси посљедице штете коју

својом кривицом проузрокује другоме. То је тзв. субјективна одговорност или одговорност по основу

кривице.33

Међутим, осим ове врсте одговорности Закон о облигационим односима превиђа

одговорност за штету од ствари или дјелатности од којих потиче повећена опасност по људе и околину.

То је тзв. објективна одговорност или одговорност без обзира на кривицу. Посебан вид одговорности

јесте одговорност за другога. Она обухвата одговорност родитеља за штету коју проузрокују њихова

малољетна дјеца, одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног развоја, одговорност предузећа и других правних лица за штету коју проузрокују њихови радници трећим лицима и

одговорност правних лица за штету коју проузрокују нихови органи.34

ЗОО регулише и посебне

случајеве одговорности: одговорност услијед терористичких аката, јавних демонстрација и

манифестација, одговорност организатора приредби, одговорност због ускраћивања неопходне помоћи,

одговорност у вези са обавезом закључења уговора и одговорност у вези са вршењем послова од јавног интереса.

1. Субјективна одговорност (одговорност по основу кривице)

За постојање субјективне одговорности потребно је да су кумулативно испуњена четири

услова и то: 1) да је настала штета; 2) да између радње штетника и штете постоји узрочна веза; 3) да

постоји кривица штетника и 4) да је штетникова радња противправна.

1) Штета Штета је свако умањење нечије имовине (обична штета) и спријечавање њеног повећања

(измакла добит), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална

штета).35

a) Материјална и нематеријална штета Подјела на материјалну и нематеријалну штету темељи се на подјели добара на материјална и

нематеријална. Под материјалним или имовинским добрима подразумијевају се сва добра чија се

вриједност може новчано изразити тј. која се могу новцем прибавити или за новац отуђити.

Нематеријална или неимовинска добра су добра која су нераздвојно везана за личност којој припадају.

Ова добра су неодвојива од лица коме припадају и имају индивидуалну вриједност. Материјална или

имовинска штета је штета која настаје на имовинским добрима тј. материјална штета обухвата сваку

повреду или губитак у имовинским добрима и правно заштићеним имовинским интересима.

Материјална штета се може појавити у различитим облицима и то као одузимање, уништење или

оштећење неког имовинског добра, али и као умањење имовине као цјелине или спречавање њеног увећања. Нематеријална (неимовинска, морална, идеална) штета је штета на личним и неимовинским

33

Чл.154. Закона о облигационим односима 34

Чл.164-172. Закона о облигационим односима 35

Чл.155. Закона о облигационим односима

143

добрима човјека као што су живот, здравље, тјелесни интегритет, морални интегритет, част, углед,

слобода, име...

б) Стварна штета и измакла добит Имовинска штета се дијели на стварну штету (damnum emergens) и измаклу добит (lucrum

cessans).36

Закон о облигационим односима прецизира да оштећеник има право како на накнаду обичне

штете, тако и на накнаду измакле добити.37

Стварна, обична, проста или ефективна штета (damnum emergens) се дефинише као умањење постојеће имовине. Стварна штета настаје како смањењем активе

тако и повећањем пасиве. Измaклa добит (lucrum cessans) назива се још и изгубљена добит. Измакла

добит се дефинише као спречавање оштећеног да у будућности повећа своју имовину. Измакла добит

је добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним

околностима, а чије је остварење спријечено штетниковом радњом или пропуштањем.38

Дакле, измакла

добит не значи умањење садашње имовине, већ спречавање њеног увећања у будућности.

Да би у конкретном случају штетник био дужан да поред стварне штете надокнади и измаклу

добит потребно је да су испуњени одређени услови. Наиме, потребно је да је стицање те добити

допуштено. Затим, потребно је да је код оштећеника постојала намјера стицања. На крају, услов

обавезе накнаде измакле добити јесте и извјесност добити која значи да је у датим околностима

сигурно да ће једно лице стећи добит.

2) Узрочност

За постојање грађанско-правне одговорности неопходно је постојање узрочне везе између

противправне радње штетника и штете. Дакле, да би једно лице било одговорно и обавезно да

надокнади штету насталу на правно заштићеним добрима неког лица потребно је да између његове радње и штете постоји узрочна веза. “Штета треба да буде резултат понашања лица коме се она

приписује.”39

Закон о облигационим односима прецизира да је лице које другоме проузрокује штету

дужно да штету накнади.40

Оштећени који захтијева накнаду штете треба да докаже да је одређено лице

стварно проузроковало штету.

3) Кривица Трећи услов одговорности за штету је кривица. Да би оштећени имао право на накнаду штете

проузроковану противправном радњом, потребно је да је штетник крив за насталу штету тј. да му се

противправно понашање може уписати у кривицу. Кривица је субјективна категорија и претпоставља

постојање свијести и воље једног лица према радњи и њеној посљедици. Зато, да би постојала кривица

потребно је да је штетник способан за расуђивање. То значи да је штетник способан да схвати значај свог понашања (интелектуални елемент) и да одлучи и усмјери своје понашање у одређеном правцу

(вољни елемент). Неспособност за расуђивање искључује кривицу. Према Закону о облигационим

односима не одговара за штету лице које услијед душевне болести или заосталог умног развоја није

способно за расуђивање, малољетници до седме године живота и малољетници од седме до четрнаесте године уколико се докаже да у вријеме настанка штете нису били способни за расуђивање.

36

Чл.155. и чл.189. Закона о облигационим односима 37

Чл.189.ст.1. Закона о облигационим односима 38

Чл.189.ст.3. Закона о облигационим односима 39

Јаков Радишић, нав.дјело, стр.205. 40

Чл.154.ст.1. Закона о облигационим односима

144

Закон о облигационим односима прецизира да кривица постоји када је штетник проузроковао

штету намјерно или непажњом.41

За сваки облик кривице се одговара али је њихово разликовање од

значаја за одмјеравање висине накнаде штете.

- Намјера (зла намјера, умишљај, dolus) је тежи облик кривице за проузроковану штету. Штета

је причињена намјерно ако је штетник био свјестан посљедица које ће настати из његове радње, али је

на њих ипак пристао. Намјера може бити директна и евентуална.42

Директна намјера (dolus directus)

постоји у случају када штетник предузима радњу искључиво са циљем да другом нанесе штету. Овдје

је штета искључиви и једини мотив предузимања одређене радње. Евентуална намјера (dolus eventualis)

постоји у случају када је лице свјесно посљедица своје радње, али је на њих пристало. Штетник у овом

случају рачуна да из његове радње може да произађе штетна посљедица, али не одустаје од те радње.

- Непажња (нехат, немар, culpa) је слабији степен кривице у односу на намјеру. Штетна радња

је нехатно предузета ако је учинилац није желио, није био свјестан да штета може наступити, али је

могао знати или је био дужан да предвиди њено наступање. Непажња се дијели на грубу непажњу

(крајну непажњу, culpa lata) и обичну непажњу (просту, culpa levis). Груба непажња постоји у случају

када је штетник свјестан могућности да из његове противправне радње може да наступи штетна

посљедица, али сматра да до ње неће доћи или да ће је спријечити. Са грубом непажњом поступа лице

које се не понаша као иоле пажљив човјек. Груба непажња се изједначава са намјером. Облична

непажња постоји у случају када се штетник није понашао као сваки разуман и пажљив човјек.

4) Противправност

Услов субјективне одговорности је и противправност радње којом се наноси штета неком

лицу. Само уколико је радња противправна, уз испуњење осталих услова, штетник ће бити обавезан да

надокнади штету коју је својим чињењем или нечињењем на које је био обавезан, нанио неком лицу.

Штетна радња се сматра противправном уколико је противна одређеној норми објективног права која

садржи заповијест или забрану. Најчешће се ради о повреди норми грађанског права, али

противравност постоји и у случају повреде других норми као што су уставно-правне, кривично-правне

и сл. Потребно је, међутим, да се ради о повреди норме која је од интереса за грађанско право тј. да

њеном повредом настаје штета која ствара грађанско-правну одговорност и обавезу накнаде штете. У

облигационом праву се противправност схвата у свом ширем значењу. Противправност постоји не

само у случају повреде норми објективног права, већ и у случају повреде јавног поретка, морала,

добрих обичаја, али и повреде правила одређеног занимања, струке, правила игре и сл.

2. Објективна одговорност

Поред субјективне одговорности или одговорности по основу кривице у савремом праву

постоји и тзв. објективна одговорност или одговорност без обзира на кривицу.

Савремени развој, развој науке и техника и примјена њихових достигнућа у свакодневном

животу довели су до штета које се нису могле уписати у кривицу ниједном лицу што је значило да

нико није био дужан да их надокнади. Штете су настајале као резултат непознатог узрока и није било

41

Чл.158. Закона о облигационим односима 42

У теорији се говори и о злој намјери (dolus malus) која постоји у случају када штетник зна да ће их његовог

противправног поступка настати штета, али ту штету жели и радује се њеном наступању.

145

могуће доћи до субјекта који би био дужан да насталу штету надокнади. Штета се није могла уписати у

кривицу одређеном лицу нити је радња или дјелатност која је довела до штетне посљедице могла бити

окарактерисана као противправна. Са друге стране, штетне посљедице су бивале све чешће и

вриједносно све значајније тако да је требало наћи начин да се лицима која су претрпјела штету та

штета надокнади. Излаз је нађен у тзв. објективној одговорности. За настанак објективне одговорности

се тражи да су испуњена два услова и то 1) да постоји штета и 2) да постоји узрочна веза између штете

и опасне дјелатности или опасне ствари.

Према Закону о облигационим односима без обзира на кривицу одговара се за штету од

опасних ствари и опасних дјелатности као и у другим случајевима предвиђеним законом.43

Под опасним стварима се подразумијевају покретне и непокретне ствари које самим својим

постојањем, особинама, положајем или употребом представљау повећану опасност штете по околину.

Ове ствари стварају ризик штете који се не може увијек избјећи иако се са њима поступа са највећом

могућом пажњом. Управо је то чињеница пресудна да се једна ствар уврсти међу опасне ствари. Неке

су ствари опасне самим тим што постоје као што је то случај са експлозивом, отровом, плином и сл.

Друге су опасне због свог положаја као нпр. димњак неке фабрике, старо стабло, кран и сл. Треће су

опасне само када се крећу као што је то случај са превозним средствима. Под опасном дјелатношћу се

подразумијева свака људска дјелатност од које пријети већа или боље рећи неуобичајена опасност од

настанка штете која се не може увијек избећи чак и уз максималну пажњу лица која је обављају.

Опасне дјелатности стварају повећану опасност по околину тј. по живот и здравље људи и материјална

добара.

Одговорност за штету од опасне ствари и опасне дјелатности не темељи се на кривици већ на

створеном ризику. Онај ко употребљава опасну ствар или врши опасну дјелатност стиче корист па

стога и сноси ризик наступања штете и дужан је да је надокнади. За штету од опасне ствари одговара

њен ималац, а за штету од опасне дјелатности одговара лице које се њоме бави.44

3. Одговорност за другог

Правило је да свако лице одговара за властито понашање па према томе и за штетне посљедице

свог понашања. Међутим, ово правило трпи изузетке који допуштају и одговорност за другог. Постојање одговорности за другог оправдава чињеница да без ове конструкције не би могло доћи до

накнаде штете коју је неко лице претрпјело. Наиме, могуће је да једно лице претрпи штету, а да

штетник није грађанско-правно одговорно лице тако да је умјесто њега неко друго лице дужно да

надокнади насталу штету. Одговорност за другога се оправдава постојањем односа зависности или

подређености починиоца штете у односу на лице које је за њега одговорно. Осим тога, одговорно лице

најчешће има и одређене обавезе према починиоцу штете које са своје стране оправдавају постојање

института одговорности за другога. Наиме, једно лице је одговорно за штету коју проузрокује штетник

најчешће због недовољног или неодговарајућег надзора над тим лицем (culpa in inspiciendo), или због недовољног давања инструкција (culpa in instruendo) или због погрешног избора сарадника (culpa in eligendo).

45 Случајеви одговорности за другог су: 1) одговорност родитеља за штету коју проузрокују

њихова малољетна дјеца, 2) одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог душевног развоја,

43

Чл.154.ст.2-3. Закона о облигационим односима 44

Чл.174. Закона о облигационим односима 45

Јаков Радишић, нав.дјело, стр.236-244., Љубиша Милошевић, нав.дјело, стр.180-190.

146

3) одговорност предузећа за штету коју проузрокују њихови радници трећим лицима и 4) одговорност

правних лица за штету коју проузрокују њихови органи.

4. Посебни случајеви одговорности

Поред одговорности за властите поступке, одговорности за другог и одговорности за штету од

опасних ствари и опасних дјелатности, Закон о облигационим односима регулише и тзв. посебне

случајеве одговорности за штету.46

Ради се о међусобно веома различитим случајевима одговорности

за штету, за које важе посебна правила по којима се разликују од напријед поменутих видова

одговорности. То су 1) одговорност услијед терористичких аката, јавних демонстрација и

манифестација; 2) одговорност организатора приредби; 3) одговорност због ускраћивања неопходне

помоћи; 4) одговорност у вези са обавезом закључења уговора; 5) одговорност у вези са вршењем

послова од општег интереса

III СТИЦАЊЕ БЕЗ ОСНОВА (НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ)

1. Појам и услови неоснованог обогаћења

Стицање без основа или неосновано обогаћење је извор облигација.47

Неосновано обогаћење се

дефинише као стицање које се не темељи на правно признатом основу или разлогу. Неосновано

обогаћење доводи до неравнотеже између двије имовине коју правни поредак не одобрава.

Дејство неоснованог обогаћења се састоји у заснивању облигационог односа између

обогаћеног и осиромашеног у ком је обогаћени дужник, а осиромашени повјерилац обавезе повраћаја

стеченог без основа или накнаде његове вриједности. Да би постојало неосновано обогаћење потребно

је да су испуњени сљедећи услови: 1) да постоји обогаћење једног лица; 2) да постоји осиромашење

другог лица; 3) да између осиромашења једног и обогаћења другог лица постоји веза, тј. да имају исти

узрок и 4) да је обогаћење тј. осиромашење без основа. Наведени услови морају бити кумулативно

испуњени.

2. Облици неоснованог обогаћења

До неоснованог обогаћења долази услијед радње осиромашеног, услијед радње обогаћеног лица, радњом трећег лица или случајним догађајем.

1. До неоснованог обогаћења најчешће долази услијед радње осиромашеног лица. Случајеви

обогаћења усљед радње осиромашеног лица су: 1) исплата недугованог; 2) исплата с обзиром на основ

који није настао; и 3) исплата с обзиром на основу који је доцније отпао.

2. До неоснованог обогаћења може доћи и радњом обогаћеног лица. Најчешћи случајеви

обогаћења радњом обогаћеног лица јесу: неовлашћено коришћење, трошење или прерада туђе ствари,

наплата туђег потраживања, неовлашћено коришћење туђим правом. До обогаћења ове врсте долази и

46

Чл.180-184. Закона о облигационим односима 47

Чл.210-219. Закона о облигационим односима

147

када једно лице гради или реновира објекат туђим материјалом. До обогаћења доводи и спајање или

мијешање туђих са својим стварима.

3. Обогаћење не мора бити резултат радње ни осиромашеног ни обогаћеног лица. До

обогаћења радњом трећег лица долази у два случаја и то када то лице употреби своју ствар у корист неког другог лица и када употреби туђу ствар у корист неког другог лица.

48

4. До обогаћења може доћи и усљед дејства неког спољњег догађаја, а најчешће усљед дејства више силе. До обогаћења једног лица може доћи усљед поплаве или земљотреса који доведе до

промјене рјечног корита чиме једно лице добија већу површину земљишта у односу на раније или се

повећа квалитет земљишта наношењем слоја земљишта бољег квалитета. Спољни догађај може довести до спајања или мијешања ствари и сл.

3. Дејство стицања без основа

Уколико су испуњени законом предвиђени услови за постојање стицања без основа, између

обогаћеног и осиромашеног лица настаје облигационог односа, у ком је обогаћени дужник, а

осиромашени повјерилац обавезе која се састоји у повраћају стеченог без основа или накнади његове

вриједности. Дужник из облигационог односа чији је извор стицање без основа, има обавезу да врати

повјериоцу оно што је стекао без основа. Примарна обавеза дужника је да успостави пређашње стање.

Поред натуралне реституције дужник из неоснованог обогаћења је дужан да врати и плодове, а у

случају новчане реституције дужан је да плати и затезну камату.49

Уколико реституција није могућа,

дужник је дужан да надокнади вриједност стеченог без основа.

IV ПОСЛОВОДСТВО БЕЗ НАЛОГА

(НЕЗВАНО ВРШЕЊЕ ТУЂИХ ПОСЛОВА)

Пословодство без налога или незвано вршење туђих послова (negotiorum gestio) је извор

облигација.50

Пословодство без налога је вршење туђих послова, правних или материјалних, без налога

или овлашћења, али за рачун онога чији су послови и ради заштите његових интереса.

Из појма и карактеристика облигација и из основних начела ЗОО произилази да је обављање туђих послова, по правилу, забрањено. Ипак, Закон допушта да се у одређеним случајевима и под

одређеним условима одступи од овог правила. Наиме, уколико посао не трпи одлагање јер би одлагање

значило наступање штете или пропуштање очигледне користи за лице о чијем послу се ради,

дозвољено је незвано вршење туђих послова. Пословодство без налога постоји уколико једно лице тзв.

пословођа без налога (negotiorum gestor) приступи вршењу туђег посла (физичком или правног) у

интересу одређеног лица (тзв. dominus negotii) са којим намјерава да заснује однос пословодства без налога са намјером да му господар посла надокнади нужне и корисне трошкове и надокнади

претрпљену штету.

Пословодство без налога је један од извора облигација јер ствара облигациони однос између

незваног вршиоца туђег посла и господара посла. Незвани вршилац туђег посла (пословођа без налога)

48

Чл.217. Закона о облигационим односима 49

Чл.214. Закона о облигационим односима 50

Чл.220-228. Закона о облигационим односима

148

је дужник радње предузете за другог, а повјерилац у односу на накнаду трошкова и исплату награде, а

господар посла је повјерилац када му пословођа предаје извршену радњу, а у улози је дужника

приликом исплате нужних и корисних трошкова.

Да би постојало незвано вршење туђих постова тј. пословодство без налога потребно је да су

кумулативно испуњени сљедећи услови: 1) да се врши или је извршен туђи посао; 2) да је посао

стварно туђ; 3) да је посао нужан или користан за господара посла; 4) да се туђи посао обавља “незвано”, тј. без налога и одобрења; 5) да постоји свијест и воља незваног вршиоца туђег посла да

врши посао за другог и захтијева одређену накнаду за извршени посао; 6) да вршење посла претходно

није било забрањено од стране господара посла.Уколико су испуњени услови за постојање овог извора

облигације, настаје облигациони однос на релацији пословођа без налога – господар посла. Правно

дејство пословодства без налога испољава се кроз права и обавезе које имају пословођа без налога и

господар посла.

Обавезе пословође без налога (negotiorum gestor) су:

1. Да што је прије могуће обавијести лице у чије послове се умијешао о свом поступку као и да

уредно и савјесно заврши започети посао. Обавеза је пословође без налога да обави преузете послове

са пажњом доброг домаћина или доброг привредника, као и да се у вршењу посла руководи стварним

или вјероватним намјерама и потребама онога чији је посао. Пословођа без налога је дужан да посао

настави све док господар не буде у могућности да га преузме;

2. Да положи рачун господару посла и да му преда све што је прибавио вршећи његов посао;

3. Да надокнади штету коју је проузроковао господару посла.

Обавезе господара посла (dominus negotii) су:

1. Да ослободи пословођу без налога свих обавеза и да их преузме на себе, да преузме све обавезе које је пословођа у његово име закључио;

2. Да надокнади пословођи без налога све нужне и корисне трошкове или да му надокнади

штету у случају да очекивани резултат није постигнут 3. Да господару посла да одговарајућу награду за труд, ако је пословођа отклонио штету од

лица чији је посао или му је прибавио корист која одговара у свему његовим намјерама и потребама.51

Пословођа без налога има право на накнаду нужних и корисних трошкова, као и право на

награду уколико је постигао одређени резултат или корист за господара посла.

V ЈЕДНОСТРАНА ИЗЈАВА ВОЉЕ

Једнострана изјава воље, у законом предвиђеним случајевима и под одређеним условима, може бити извор облигације.

52 Једнострана изјава воље као извор облигације се темељи на тзв.

самообавезујућим изјавама воље. Изјава воље одређеног лица, под Законом одређеним условима, основ

је за настанак обавезе на страни тог лица које има улогу дужника, иако у том тренутку повјерилац није

познат. Права и обавезе за стране у облигационом односу чији је извор једнострана изјава воље, не

настају истовремено, већ сукцесивно. Једностраном изјавом воље настаје обавеза на страни дужника

(дужник се самообавезао), а повјерилац се касније индивидуализује и уколико су испуњени одређени

услови, стиче одговарајуће право. По ЗОО једнострана изјава воље као извор облигације се јавља у два 51

Чл.223.ст.2. Закона о облигационим односима 52

Чл. 229-261. Закона о облигационим односима

149

вида и то као јавно обећање награде и издавање хартија од вриједности. На овом мјесту ће бити ријеч

само о јавном обећању награде, а хартијама од вриједности ћемо посветити посебу пажњу на

одговарајућем мјесту у уџенику.

Јавно обећање награде

Јавно обећање награде постоји када одређено лице (физичко или правно) јавним огласом обећа

унапријед неодређеном броју лица, да ће дати одређену награду оном ко изврши одређену радњу,

постигне одређени успјех или се нађе у одређеној ситуацији. 53

Да би постојало јавно обећање награде

потребно је да су кумулативно испуњени сљедећи услови:

1) Да је одређено физичко или правно лице обећало награду за одређену престацију.

2) Да је обећање награде учињено јавно. Сматра се да је обећање награде учињено јавно

уколико је саопштено путем средстава масовне комуникације, а прије свега путем штампе, радија,

телевизије, плакатирањем, путем интернета, али и усменим саопштавањем већем броју лица.

3) Да је обећање учињено неодређеном броју лица. Јавно обећање награде може бити усмјено

на сва лица без ограничења, дакле на укупну популацију, али и на одређени ужи круг лица тј. припаднике одређене групе (нпр.на студенте, припаднике одређене професије, лица одређеног пола,

узраста и сл.). Тај круг лица може бити и малобројан, али код јавног обећања награде је битно да та

лица нису унапријед позната.

4) Да је обећавалац награде тачно одредио радњу, тј. навео жељени резултат или ситуацију за

коју обећава награду. Радња мора бити тачно одређена јер се мора унапријед знати шта обећавалац

награде тражи тј. шта очекује уколико је у огласу одредио циљ или резултат који је потребно постићи

или када је одредио у каквој ситуацији је потребно да се нађе одређено лице да би стекло право на

награду.

5) Да је награда одређена. Награда се одређује по врсти и по висини. Награда може бити

новчана, али се може састојати и у предаји одређене ствари или у извршењу одређене чинидбе у корист

лица које изврши тражено јавним огласом (нпр. предаја одређене количине производа произвођача који

је обећавалац награде, бесплатно путовање и сл.). Награда не мора имати имовинску вриједност (нпр.

додјела дипломе или почасног чланства одређене организације и сл.) Обећавалац награде може предвидјети и додјелу више награда, а може и да задржи право да не додијели све предвиђене награде.

Јавно обећање награде има облигационо-правно дејство. Јавним обећањем награде настаје обавеза за обећаваоца награде да преда награду лицу које изврши тражену радњу, постигне одређени

резултат или се нађе у одређеној ситуацији. Обавеза за обећаваоца награде настаје у моменту када је

обећање награде учињено јавним. Од тог момента обећавалац награде има положај дужника иако је

повјерилац још увијек непознат и не зна се да ли ће уопште доћи до извршења тражене радње или

постизања предвиђеног циља или резултата. Право на награду има онај ко први изврши радњу за коју

је награда обећана. Није битно да ли је то лице знало за јавно обећање награде и када је радању

извршило, прије или послије обећања награде. Ако је више лица извршило радњу истовремено, сваком

припада једнак дио награде, уколико правичност не захтијева другачију подјелу.54

Посебан вид јавног обећања награде је организовање јавног конкурса. Уколико је награда

обећана путем конкурса, о њеном додјељивању одлучује организатор или једно или више лица које он 53

Чл.229.ст.1. Закона о облигационим односима 54

Чл.231. ст.2. Закона о облигационим односима

150

одреди. Најчешће о додјели награде одлучује комисија (жири). Комисија одлучује на основу

критеријума и правила која су садржана у конкурсу или општим правилима која се примјењују на

конкретан случај. На конкурсу могу учествовати само лица која испуњавају услове, а од тих лица

комисија врши избор у складу са наведеним правилима. Учесници на конкурсу имају право да

захтијевају поништење одлуке о додјели награде уколико нису поштована правила конкурса. По

правилу, организатор конкурса не стиче никаква права на награђеном дјелу. Својину или друго право

на дјелу које је награђено на конкурсу организатор стиче само ако је то изричито наведено у конкурсу.

У супротном, организатор ће имати право да користи награђено дјело тек када о томе закључи посебан

уговор.

151

ДИО ТРЕЋИ

УГОВОРНО ПРАВО

I ПОЈАМ УГОВОРА

Уводне напомене

Уговор је један од извора облигација, а с обзиром на бројност и значај који има, често је каже да је основни извор облигација. По општеприхваћеној дефиницији уговор је сагласност воља два или

више лица којим се постиже одређено облигационо-правно дејство које се састоји у настанку, измјени

или гашењу облигације. Закон о облигационим односима посвећује значајан простор уговорима.

Наиме, Закон регулише уговоре у оквиру општег дијела (чл.25-154.), а посебни дио Закона у цјелини

(чл.454-1109.) је посвећен регулисању појединих уговора. Дио облигационог права којим је регулисана

материја уговора назива се уговорним правом.

Уговорно право има велики значај у економском и правном промету. Оно уређује и омогућава

динамику имовинских односа. О значају уговорног права свједочи и чињеница да су се процеси

хармонизације и унификације права на интернационалном плану најприје појавили управо у овој области. Слободе кретања капитала, роба, услуга и радне снаге, прокламоване у Уговору о оснивању

Европске уније, истакле су у први план неопходност хармонизације у материји уговорног права.

Наиме, појавила се потреба да се донесу јединствена правила – начела уговорног права која би важила

за све субјекте на тлу Европске Уније. Као резултат ове потребе Ландо комисија је израдила Начела

европског уговорног права.55

Начела европског уговорног права представљају одговор науке на потребе и захтјеве праксе за

европски јединственом концепцијом општих правила уговорног права. Њихова снага извире из

55

Детаљно: Introduction to the Principles of European Contract Law – Prepared by The Commission on European Contract Law;

Mauro Bussani i Ugo Mattei, The Common Core approach to European Private Law, The Common Core Project; Principles of

European Contract Law, Part I and II, ed. by O. Lando and Hugh Beale, Kluwer Law International, 2000. Зборник Начела

европског уговорног права и југовословенско право, приредио Р. Вукадиновић, Крагујевац, 2001.; Р. Вукадиновић,

Перспективе европског грађанског законика, Правни живот, 12/96. стр. 881-895; Снежана Миладиновић, Од хармонизације

ка унификацији европског уговорног права (Начела европског уговорног права и Закон о облигационим односима) Зборник

Медитеранске школе европског права – Свеска I (мај 2002), стр. 141-158; Снежана Миладиновић, Закон о облигационим

односима у свјетлу хармонизације и унификације европског уговорног права, Зборник радова са Савјетовања правника,

Будвански правнички дани, 2002. стр.411-427.

152

ауторитета чланова Ландо комисије и рационалности рјешења која су настала пажљивом компарацијом

рјешења у националним правима. Правила садржана у Начелима европског уговорног права

представљају значајан извор правила за уговорну праксу и арбитражно решавање спорова, али и

полазну тачку за израду Европског грађанског законика.

Начела европског уговорног права обухватају општи дио уговорног права. Начела не праве

разлику на грађанске и трговачке, али ни разлика на унутрашње и међународне уговоре. Треба

напоменути да нема значајнијих разлика између рјешења Начела европског уговорног права и Закона о

облигационим односима, што свједочи о савремености рјешења Закона о облигационим односима.

Начела уговорног права

У материји уговора доминирају два основна начела и то начело слободе уговарања и начело

консенсуализма.

1) Начело слободе уговарања

Начело слободе уговарања представља конкретизацију начела аутономије воље. Сваки правни

систем има одређено подручје унутар ког субјекти имају могућност да, у оквиру законом утврђеним

граница, сами уреде и својом вољом регулишу међусобне односе. Једно од таквих подручја је подручје

уговора. Начело слободе уговарања значи да су субјекти слободни, да у оквиру принудних прописа,

јавног поретка и добрих обичаја, уреде своје односе.56

Начело слободе уговарања прожима цјелокупни уговорни однос. Слобода уговарања прије

свега значи слободу сваког субјекта да одлучи да ли да закључи одређени уговор или не. Нико не може

бити принуђен да закључи уговор уколико то не жели и ако за то нема правни интерес. Напротив,

уколико је једно лице било принуђено да закључи уговор или је приликом одлучивања о закључењу

уговора био у заблуди уговор је правно неваљан.

Даље, слобода уговарања обухвата слободу избора лица са којим ће се закључити уговор.

Сваки субјект, по правилу, слободно бира са ким ће да закључи уговор и на закључење уговора са

одређеним субјектом не може бити принуђен, јер је слобода избора сауговарача дио слободе

уговарања. Уколико је избор саугиварача извршен у заблуди то ће бити разлог за оспоравање уговора

уколико је уговор закључен с обзиром на лична својства уговорника тј. intuitu personae.

Слобода уговарања обухвата и слободу субјеката да одреде садржину уговора. Садржину

уговора, тј. међусобна права и обавезе, странке саме одређују имајући у виду, наравно, императивне

прописе. У оквирима које одређују јавни поредак, принудни прописи и добри обичаји странке су

слободне да одреде садржину уговора. Оне су слободне не само да утврде међусобна права и обавезе,

већ и да предвиде посљедице неизвршења уговорних обавеза. Тако, уговорне стране могу мијењати тј. ублажавати или појачавати законом предвиђене санкције неизвршења уговорне обавазе. Странке могу

да уговоре неко од средстава личног или стварног обезбјеђења уговора. Својом вољом странке могу да

мијењају садржину уговора и могу да је прилагоде новонасталим условима и потребама.

Слобода уговарања значи да су странке слободне да одреде предмет уговора, али и

карактеристике тј. особине предмета. Предмет мора да испуњава законске услове тј. мора бити одређен

56

Чл.10. Закона о облигационим односима

153

или одредив, могућ и допуштен. Начин, мјесто и вријеме испуњења обавезе странке такође слободно

одређују, као и форму и начин закључења уговора. Слобода уговарања обухвата и слободу странака да

одлуче о промјени уговора као и о начину престанка уговора.

Дакле, слобода уговарања је широко поставњена и обухвата слободу одлучивања да ли да се закључи уговор или не, слободу избора сауговарача, слободу одређивања садржине уговора, слободу

избора предмета уговора, слободу одређивања начина, мјеста и времена испуњења обавеза, слободу

избора форме и начина закључења уговора и слободу странака да одлуче о промјени уговора као и о

начину престанка уговора.

Слобода уговарања је основно начело уговорног права, али та слобода није апсолутна.

Напротив. Постоје ограничења која произилазе из правила да је слобода једног субјекта ограничена

слободом другог субјекта. Слобода уговарања стога не може бити апсолутна, већ се мора кретати у

границама јавног поретка, принудних прописа и добрих обичаја. Свој израз ограничења слободе

уговарања добијају у ограничењу слободе да се уговор не закључи (нпр. забрана закључења уговора у

циљу сузбијања шпекулације, стварања и искоришћавања монополског положаја на тржишту,

нелојалне утакмице и сл.) или закључи (нпр. обавеза предузећа која обављају послове тзв. јавне службе

као што су ПТТ услоге, јавни превоз путника, испорука електричне енергије, комуналне услуге и сл. да

те послове обављају у корист свих субјеката и под једнаким условима); ограничењу слободе да се изабере сауговарач (нпр. купопродаја са правом прече куповине, право откупа и сл.) или да се за

закључење уговора добије сагласност трећег лица.

2) Консенсуализам

Консенсуализам је начело уговорног права које значи да се уговори закључују простом

сагласношћу воља и без испуњења посебних формалности. Ово начело уговорног права прихвата и

афирмише и Закон о облигационим односима.

Уколико се прати историјски развој уговора и уговорног права уочава се да су уговори прешли

дуг пут од строгог формализма до консенсуализма. Наиме, све до краја XVI и почетка XVII вијека у

уговорном праву је владао принцип формализма. У складу са начелом формализма, уговор се сматрао

закљученим само ако је приликом његовог закључења испоштована законом предвиђена форма.

Формализам је временом постао препрека робном промету који је тражио брзину и ублажавање

формалности. Постојала је потреба да се уговори лакше и брже закључују, а формализам, чак и у

блажем облику показао се као препрека и доводио до успоравања и отежавања правног промета.

Велике кодификације грађанског права донијете у XIX вијеку, имајући у виду потребе и

захтјеве новог времена, усвојиле су нови принцип – принцип консенсуализма. Наиме, прокламована је

слобода уговарања и закључење уговора простом сагласношћу воља уговорних странака тј. закључење

уговора по принципу “solus consensus obligat”. Опште је правило да се уговори неформални, а само

изузетно формални што је супротно дуго времена важећем принципу формализма. Дакле, само у

законом одређеним случајевима странке су дужне да поштују захтјеве форме, док су у свим другим

случајевима слободне да закључе уговор у складу са начелом консенсуализма. Формализам је тако

сведен на ниво изузетака који су законом изричито предвиђени. Закон о облигационим односима

прихвата начело консенсуализма и предвиђа да је уговор закључен када се странке споразумију о

154

битним елементима уговора и да закључење уговора не подлијеже форми, осим уколико законом није

другачије одређено.57

Међутим, посљедњих деценија све се више говори о оживљавању формализма у закључењу

уговора. Формализам се у савременом праву јавља због потреба правне сигурности и сврху налази у

заштити интереса уговорних страна. Зато се све чешће законом поједини уговори сврставају у

категорију формалних уговора.58

Због бројности тих уговора све се више говори да се начело

консенсуализма повлачи пред начелом формализма. Ипак, пракса показује да се прије може говорити о

равнотежи него о супротстављености ова два начела.

II ОПШТИ УСЛОВИ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА

Уговор настаје сагласношћу воља уговорних страна. Уговор претпоставља одређеност лица,

њихових воља усмјерених на закључење уговора, одређеност предмета и основа или каузе уговора.

Дакле, да би дошло до закључења уговора потребно је да су испуњени услови у погледу:

1) способности уговарања; 2) сагласности воља уговорних страна, 3) предмета уговора, 4) каузе

(основа) уговора.

1. Способност уговарања

Под способношћу уговарања, што је један од услова за закључење уговора, подразумијева се пословна способност физичких и правних лица која је неопходна за пуноважан настанак уговора.

59

Изјава воље усмјерена на закључење уговора подразумијева свијест и вољу да се уговор закључи, а

њих могу имати само пословно способна лица. Са друге стране, закључење уговора има за резултат

настанак права и обавеза које могу да стичу само пословно способна лица.

Неспособност за закључење уговора може да буде апсолутна и релативна. По нашем праву

апсолутно неспособна за закључење уговора су малољетна лица до навршене 14-те године живота, као

и пунољетна лица која због душевне или физичке болести нису у могућности да се старају о својој личности, правима и обавезама, због чега се у погледу пословне способности изједначавају са

малољетницима до 14. година. За ова лица уговоре могу закључивати њихови законски заступници, тј. родитељи или старатељи. Ипак, из практичних разлога и ова лица могу да закључују уобичајене и

свакодневне уговоре чија је новчана вриједност мала (нпр. куповина новина, школског прибора,

намирница и сл.)

Уколико лице може да закључује само неке уговоре, а за пуноважност других му је неопходна

сагласност родитеља или старатеља, кажемо да постоји релaтивна неспособност уговарања тј. да су

ограничено пословно способна. Лица која су ограничено пословно способна неке уговоре слободно и

самостално закључују, а за друге им је потребна сагласност. Ограничено пословно способна лица по

57

Чл.67.ст.1. Закона о облигационим односима 58

По Закону о облигационим односима формални су нпр. уговор о продаји непокретних ствари (чл.455.), уговор о продаји

са оброчним отплатама цијене (чл.543.), уговор грађењу (чл.630.), уговор о лиценци (чл.687.), уговор о трговинском

заступању (чл.791.), уговор о анажовању угоститељских капацитета – алотману (чл.886.), уговор о осигурању (чл.901.),

уговор о јемству (чл.998.), уговор о банкарском текућем рачуну (чл.1053.), уговор о кредиту (чл.1066.). 59

Чл.56.ст.1. Закона о облигационим односима

155

нашем праву су малољетници од 14 до 18 године живота и лица која се због расипништва или болести

са њима изједначавају. Ограничено пословно способно лице може без одобрења законског заступника

да закључи само оне уговоре чије му је закључење законом дозвољено. Остали уговори тих лица ако су

закључени без одобрења законског заступника су рушљиви, али могу бити оснажени накнадним

одобрењем.

Сауговарач пословно неспособног лица који није знао за његову пословну неспособност може

да одустане од уговора који је са тим лицем закључио без одобрења његовог законског заступника.

Исто право има и сауговарач пословно неспособног лица који је знао за његову пословну

неспособност, али га је овај преварио да има одобрење законског заступника. Ово право се гаси по

истеку тридесет дана од сазнања за пословну неспособност друге стране, односно за одсуство

одобрења законског заступника, али и раније ако законски заступник буде одобрио уговор прије него

што тај рок истекне.60

Сауговарач пословно неспособног лица који је закључио уговор са њим без одобрења

законског заступника може да позове његовог законског заступника да се изјасни да ли одобрава тај уговор, а ако се законски заступник не изјасни у року од тридесет дана од овог позива да уговор

одобрава, сматраће се да је одбио да дâ одобрење.61

И само пословно неспособно лице може

захтијевати да се поништи уговор који је без потребног одобрења закључио за вријеме своје ограничене пословне способности, али ако је тужбу поднијело у року од три мјесеца од дана стицања

потпуне пословне способности.62

Правно лице може да закључује уговоре у оквиру своје пословне способности, а уговор

закључен противно овом правилу нема правно дејство.63

Уколико је статутом или другим актом

правног лица одређено и у судски регистар уписано, да заступник правног лица може да закључује уговоре само уз сагласност неког органа, та се сагласност може дати претходно, истовремено или

накнадно. Друга уговорна страна има право да позове правно лице да се његов орган у примјереном

року изјасни да ли даје сагласност, иначе ће сматрати да уговор није закључен. Уколико није другачије

уговорено, накнадна сагласност има ретроактивно дејство. Савјесној страни припада право да захтијева

од правног лица правичну накнаду, уколико је претрпјела штету због недавања потребне сагласности.64

2. Сагласност воља

Сагласност воља уговорних страна је услов настанка уговора. Уговор представља манифестацију узајамне сагласности воља два или више лица која има за циљ настанак, измјену или

престанак облигационог односа. Уговор је производ странака које га стварају и обликују по мјери

својих економских интереса и потреба, у оквиру јавног поретка и принудних прописа. Уговори

почивају на сагласности воља двије стране. Сагласност воља уговорних страна подразумијева свијест сваке од странака о значају радњи које предузимају, али и вољу да настане уговор одређене садржине.

Уговор представља сусрет воља уговорника, тј. њихову подударност и комплементарност. Уствари,

уговор претпоставља вољу једне стране која даје иницијативу за закључење уговора и прихватање те

60

Чл.57.ст.3. Закона о облигационим односима 61

Чл.58. Закона о облигационим односима 62

Чл.59. Закона о облигационим односима 63

Чл.54.ст.1-2. Закона о облигационим односима 64

Чл.55.ст.5. Закона о облигационим односима

156

иницијативе од друге стране. Ради се о двије изјаве које се садржински подударају и за резултат имају

настанак уговора. Иницијатива једне стране назива се понуда, а прихватање те иницијативе прихват

понуде. Према томе, уговор настаје прихватом понуде коју једна страна упућује другој.

а) Преговори

Прије него што се одлуче на закључење уговора лица могу имати потребу и интерес да се информишу о питањима која су од пресудног значаја за одлуку да ли ће да приступе закључењу

уговора или не. Та фаза, која претходи закључењу уговора, назива се фазом преговора. Тако нпр. прије

закључења уговора странке желе да дефинишу питања везана за цијену, начин и услове плаћања, рок и

мјесто испоруке, квалитет испоручене робе, солвентност сауговарача и слично. То су информације које

су од суштинског и пресудног значаја за даљи ток догађаја везаних за закључење уговора. Наиме, фаза

преговора може да значи наставак усаглашавања воља кроз понуду и прихват понуде тј. може довести

до закључења уговора. Међутим, могућа је и друга крајност, тј. да преговори не доведу до закључења

уговора, јер из добијених информација одређени субјект процијени да му није у интересу да закључи

уговор о чијем закључењу је преговарао. Дакле, преговори не морају да доведу до закључења уговора.

Напротив, преговори служе да се субјекти информишу, да стекну јасну слику о појединим, за будући

уговор суштинским питањима, која су пресудна за коначну одлуку о закључењу или незакључењу

уговора. Преговори могу, али не морају да доведу до понуде за закључење уговора и његовог прихвата.

Преговори не обавезују. Свако лице може слободно да преговара, да се информише, да изнесе своје приједлоге и претпоставке, али без обавезе да предузме даље кораке и закључи уговор. Зато их

свака страна може покренути, али и прекинути када хоће.

Међутим, у складу са начелима савјесности и поштења и забране проузроковања штете, Закон

о облигационим односима предвиђа да ће страна која је водила преговоре без намјере да закључи

уговор или је из преговора изашла без оправданог разлога одговорати за штету коју је друга страна претрпјела вођењем преговора. Прецизније, да би страна која је водила преговоре била одговорна за

штету насталу тим поводом потребно је да су испуњена кумулативно два услова и то: да је страна

водила преговоре без намјере да закључи уговор и да је вођењем преговора друга страна претрпјела

штету. Исто тако, страна која је водила преговоре у намјери да закључи уговор, али је одустала од те

намјере без оправданог разлога и тиме нанијела штету другој страни дужна је да ту штету надокнади. У

оба случаја страна која претендује да јој се надокнади штета коју је претрпјела у фази преговора мора

да докаже да је штета настала, с тим што у првом случају мора да докаже да је страна пришла

преговорима без намјере да закључи уговор, а у другом случају да је без оправданог разлога одустала

од намјере да закључи уговор.

Правило је да странке слободно приступају преговорима и да су слободне да од преговора

одустану. Такође је правило да свака страна сноси свој дио трошкова које изискују преговори, а да

заједничке трошкове дијеле на једнаке дјелове.

Иако не обавезују и не морају да доведу до закључења уговора преговори имају значај не само

за преговараче већ и за друге субјекте. Наиме, суд приликом утврђивања споредних елемената уговора

води рачуна о преговорима и закључцима до којих су странке дошле у фази преговора. Приликом

тумачења уговора такође се узимају у обзир преговори јер се управо ту могу пронаћи кључне

информације за тумачење.

157

б) Понуда

Понуда је приједлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, која садржи све битне

састојке будућег уговора тако да њеним прихватањем долази до закључења уговора.65

Једнострана

изјава воље која садржи све битне елементе будућег уговора јесте понуда за закључење уговора.

Закон о облигационим односима је дефинисао понуду за закључење уговора, тако да свака иницијатива за закључење уговора нема карактер понуде, већ се под понудом подразумијева

иницијатива која има сљедећа три обиљежја: 1) да је изражена воља да се закључи уговор (animus contrahendi); 2) да је упућена одређеном лицу и 3) да садржи све битне састојке уговора тј. да је

довољно одређена да може бити прихваћена.

Да би дошло до закључења уговора неопходно је да се постигне сагласност воља уговорних

странака. Свијест и намјера да се уговор закључи су основне особине правно релевантне воље

сауговарача. Свијест о закључењу уговора има лице које је у стању да схвати смисао, значај и домашај својих поступака, а намјера да се закључи уговор показује однос према уговору као правном акту и

према економском резултату који се жели постићи његовим закључењем. Воља за закључење уговора

треба да је озбиљна, стварна и слободна. Воља мора бити озбиљна јер су озбиљне и правне пољедице

које произилазе из њене изјаве. Воља мора бити стварна, а не привидна или симулована и мора бити

слободна јер не може доћи до закључења уговора када је једна од уговорних страна жртва преваре,

претње, принуде или заблуде.

Да би дошло до закључења уговора потребно је да се воља за закључење уговора изјави.

Наиме, постоји унутрашња и изјављена воља па се у теорији поставило питање која је од њих правно

релевантна. Као одговор на ово питање појавиле су се двије теорије и то теорија воље и теорија изјаве.

По теорији воље битна је унутрашња воља, односно, воља коју једно лице стварно има у моменту када

учини понуду за закључење уговора, односно када прихвати понуду за закључење уговора. Спољна

манифестација воље је само спољни израз унутрашње воље која има доминантан значај и улогу у

уговорном праву. Према томе, предност има унутрашња воља у односу на изјављену вољу. Теорија

изјаве воље стоји на дијаметрално супротном становишту. По овој теорији, примат припада изјављеној вољи и уколико постоји несклад између унутрашње и изјављене воље узима се у обзир изјављена воља.

Ова теорија акцент ставља на спољну манифестацију воље уговорача, док се унутрашња воља третира

као недовољно одређена и хипотетична. Међутим, ни једна од ових теорија се не може прихватити и у

уговорном праву примјењивати у свом чистом облику, јер је свака од њих једнострана и не води рачуна

о основној чињеници, а то је природна повезаност унутрашње и изјављене воље. Само њиховим

сагледавањем у цјелини може се доћи до разумијевања воље и намјере уговорних странака.

Да би понуда производила правно дејство потребно је да испуњава одређене услове. Понуда,

наиме, треба да је потпуна, јасна и прецизна. Понуда је потпуна уколико су њоме обухваћени сви

битни елементи будућег уговора. То су тзв. essentialia negotii. Понуда не мора да обухвати природне

(naturalia negotii) и случајне (accidentalia negotii), осим у случају када једна од странака инсистира да се и ти елементи уговора сматрају битним елементима и да се и о њима постигне сагласност. Садржина

понуде треба да је јасно и прецизно одређена, при чему није одлучујуће да ли је понуда учињена

изричито или прећутно. То значи да је свијест и воља за закључење уговора и намјера да се уговор

закључи обликована на начин да не постоје несугласице међу уговорним странама, тј. да се на понуду

65

Чл.32.ст.1. Закона о облигационим односима

158

може одговорити прихватом понуде. Дакле, понуда је јасна и прецизна уколико јасно и прецизно

одређује битне састојке уговора.

Понуда за закључење уговора може бити упућена одређеном лицу тј. лицу са којим жели да се закључи уговор. За ову врсту понуде понудилац се опредјељује уколико су му за закључење уговора

битна индивидуална својства понуђеног тј. када се ради о уговору који се закључује intuitu personae.

Приједлог за закључење уговора може бити учињен и неодређеном броју лица. И овакав приједлог (упућен неодређеном броју лица) уколико садржи битне састојке уговора чијем је закључењу

намијењен, важи као понуда, уколико другачије не произилази из околности случаја или обичаја.

Излагање робе са означавањем цијене сматра се понудом, уколико другачије не произилази из околности случаја или обичаја.

66 У случају излагања робе са означавањем цијене ради се о тзв. реалној

понуди, тј. понуди која се чини прећутно, тј. конклудентном радњом – излагањем робе уз означавање

цијене. И ова понуда има карактер опште и сталне понуде. На питање да ли излагање робе на наведени

начин значи да је предмет понуде само ствар која је изложена тј. која се налази у радњи, теорија је дала

различите одговора, али данас доминира став да се сматра да је учињена понуда о продаји истоврсне

робе. При том, није од значаја гдје се та роба налази, у радњи, складишту, код добављача и сл. Лице

које је изложило робу може да тој радњи одузме дејство понуде уколико изричито нагласи да је роба

изложена у рекламне сврхе, као декорација или означавањем да је роба продата. Међутим, уколико су

ствари изложене само ради декорације и уколико је означено да се ради о рекламним узорцима онда се

сматра да је у питању понуда за закључење уговора о продаји робе исте врсте и квалитета, а не

изложене робе. Уколико је предмет изложен без означавања цијене сматра се да постоји позив на

понуду, а не понуда за закључење уговора. Дакле, правило да се излагање робе са означавањем њене цијене сматра општом понудом нема апсолутни карактер, већ важи само уколико другачије не

произилази из околности случаја и обичаја.

Слање каталога, цјеновника, тарифа и других обавјештења, као и огласи учињени путем

штампе, летака, радија, телевизије или на неки други начин, не представљају понуду за закључење уговора, него само позив да се учини понуда под објављеним условима.

67 Понуда која би од стране

трећих лица услиједила треба да се поклапа са садржином позива из каталога, огласа и сл. да би имала

правно дејство понуде.

Понуда, по правилу, не подлијеже форми и може бити учињена на различите начине, под

условом да начин њеног чињења има за резултат потпуну, јасну и прецизну понуду. Понуда може бити

дата ријечима и то како усмено тако и писмено, али и уобичајеним знацима и конклудентним радњама.

Понуда се може учинити на било који од уобичајених начина изражавања воље. Међутим, уколико

законодавац предвиђа форму понуде као услов за њену пуноважност онда понуда обавезује само

уколико је учињена у тој форми.68

Основно дејство понуде се састоји у томе што заједно са прихватом доводи до настанка

уговора. Међутим, понуда има и самосталоно дејство које се састоји у томе да је понудилац под

одређеним условима и за једно одређено вријеме везан понудом. Дакле, понудилац је обавезан да

одржи понуду. Он је везан понудом изузев ако је своју обавезу да одржи понуду искључио, или ако то

искључење произилази из околности посла. Осим тога, понудилац може и да опозове понуду и на тај начин је лиши правног дејства. Понуда се може опозвати само ако је понуђени примио опозив прије

66

Чл.34. Закона о облигационим односима 67

Чл.35.ст.1. Закона о облигационим односима 68

Чл.38. Закона о облигационим односима

159

пријема понуде или истовремено са њом.69

Ово правило штити лице које је примило понуду и које је

предузело одређене радње са циљем да дође до закључења уговора од штетних посљедица. Опозив

понуде се врши бржим средством у односу на средство којим је упућена понуда (нпр. уколико је

понуда учињена писмом, опозив се шаље телеграмски, уколико је понуда учињена телеграмом, опозив

се доставља факсом и сл.). Уколико је опозив понуде неблаговремен, тј. уколико је стигао до понуђеног лица послије пријема понуде неће производити правно дејство.

Понуда у којој је одређен рок за њено прихватање обавезује понудиоца до истека тог рока.

Временски период за који је понудилац везан понудом може бити различит и зависи од тога да ли је

понуда учињена присутном или одсутном лицу. Уколико је понуда учињена присутном лицу, правило

је да се она сматра одбијеном уколико није прихваћена без одлагања, осим уколико се странке нису

договориле да се понуђени изјасни након рока који му је остављен за размишљање. Понуда учињена

телефоном, телепринтером или радио-везом изједначава се са понудом учињеном присутном лицу.70

Уколико је понудилац у писму или телеграму одредио рок за прихватање, сматраће се да је тај рок

почео тећи од датума означеног у писму, односно од дана када је телеграм предат пошти. У случају да

писмо није датирано, рок за прихватање понуде тече од дана када је писмо предато пошти, што се

утврђује на основу датума са поштанског жига. Уколико је понуда учињена одсутном лицу, а у њој није одређен рок за прихватање, понуда везује понудиоца за вријеме које је редовно потребно да

понуда стигне понуђеном, да је овај размотри, о њој одлучи и да одговор о прихватању стигне

понудиоцу.71

Понуда не губи дејство ако је смрт или неспособност једне стране наступила прије њеног прихватања, изузев ако супротно произилази из намјере страна, обичаја или природе посла.

72

в) Прихват понуде

Прихват понуде је једнострана изјава воље понуђеног која је упућена понудиоцу, која се садржински поклапа са понудом и којом понуђено лице изражава пристанак за закључење уговора.

Прихватом понуде уговор се сматра закљученим и странке не могу опозвати правна дејства својих

изјава тј. понуде и прихвата понуде. Понуда је прихваћена када понудилац прими изјаву понуђеног да

прихвата понуду, али и када понуђени пошаље ствар или плати цијену, као и када учини другу радњу

која се, на основу понуде, праксе утврђене између заинтересованих страна или обичаја, може сматрати

као изјава о прихватању.73

Прихват понуде може бити учињен на исти начин као и понуда. Прихват

понуде може бити учињен изричито и прећутно, тј. конклудентим радњама. Прихват понуде се

временски може поклапати са понудом што је случај са закључењем уговора у присуству сауговарача,

али може бити учињен и касније, тј. након протека предвиђеног рока.

Прихват понуде треба да има иста обиљежја као и понуда. Прихват понуде може дати само

лице које је пословно способно, чија је воља за закључење уговора озбиљна, стварна и слободна.

Прихват понуде треба да потиче од понуђеног лица и да је упућен понудиоцу. Прихват понуде мора

бити учињен прије истека рока одређеног за одговор на понуду тј. прије опозива понуде. Понуда и

прихват понуде треба да су комплементарни да би довели до закључење уговора. Прихват понуде треба

69

Чл.36. Закона о облигационим односима 70

Чл.40. Закона о облигационим односима 71

Чл.37. Закона о облигационим односима 72

Чл.44. Закона о облигационим односима 73

Чл.39. Закона о облигационим односима

160

да се садржински поклапа са понудом, тј. понуђена страна треба да се у свему сложи са приједлозима

датим у понуди. Уколико је прихват понуде дат под условом или са резервом у односу на битне

елеменете садржане у понуди за закључење уговора тада изјава од стране понуђеног лица нема правно

дејство прихвата понуде. Наиме, ако понуђени изјави да прихвата понуду и истовремено предложи да

се она у нечему измијени или допуни, сматра се да је понуду одбио и да је са своје стране учинио другу

понуду свом ранијем понудиоцу.74

Од прихвата понуде треба разликовати потврду о пријему понуде

којом понуђено лице потврђује да је понуду примило, али се о њеном евентуалном прихватању

изјашњава накнадно. Прихват понуде и потврда о пријему понуде разликују се и од тзв. укрштања

понуда. Укрштање понуда постоји када једна страна продаје одређену ствар и нуди је по цијени која је

мања од цијене коју је друга страна спремна да плати и са своје стране учини понуду. У том случају се сматра да је уговор закључен са цијеном која представља средњу вриједност ове двије понуде.

Ћутање понуђеног не значи прихватање понуде и зато нема дејство одредба у понуди да ће се

ћутање понуђеног или неко друго његово пропуштање нпр. ако не одбије понуду у одређеном року,

или ако послату ствар о којој му се нуди уговор не врати у одређеном року, сматрати као прихватање.

Међутим, уколико је понуђени у сталној пословној вези са понудиоцем у погледу одређене робе,

сматра се да је прихватио понуду те робу, ако је није одмах или у остављеном року одбио.

Прихватање понуде извршено са задоцњењем сматра се као нова понуда од стране понуђеног. Међутим, уколико је изјава о прихватању понуде која је учињена благовремено, стигла понудиоцу

послије истека рока за прихватање, а понудилац је знао или је могао знати да је изјава отпослата

благовремено, уговор је закључен, осим у случају када понудилац одмах или најкасније првог наредног радног дана по пријему изјаве или прије пријема изјаве а по истеку рока за прихватање понуде,

извијести понуђеног да се због закашњења не сматра везаним својом понудом.75

Прихватање се може опозвати ако понудилац прими изјаву о опозивању прије изјаве о

прихватању или заједно са њом.76

Дакле, као и понуда и прихват понуде се може опозвати и то на исти

начин и под истим условима. Потребно је, наиме, да је изјава о опозиву прихвата понуде учињена тако

да стигне код понудиоца прије прихвата понуде или истовремено са њим. То значи да се опозив

прихвата понуде мора учинити средством које је брже од средства којим је учињен прихват понуде.

Дејство прихвата понуде састоји се у настанку уговора. Када се изјава о прихватању понуде у

свему поклопи са понудом настаје уговор. Уговор је, наиме, прихваћена понуда. Уколико се понуда и

прихват понуде временски поклапају тј. уколико је понуда учињена присутном лицу које ју је без одлагања и у свему прихватило настаје уговор. Међутим, уколико је понуда за закључење уговора

учињена одсутном лицу, поставља се питање у ком моменту се сматра да је настао уговор. У овом

случају се разликују момент када је учињена понуда, момент када је понуда прихваћена и момент када

је понудилац сазнао за прихват понуде. У зависности од тога који се од ових момената сматра

одлучујућим за закључење уговора настало је пет теорија и то: теорија изјаве или емисије, теорија

отпослања или експедиције, теорија сазнања или информације, затим теорија пријема и теорија по којој је одлучујућа намјера странака.

По теорији изјаве или емисије уговор се сматра закљученим у моменту прихватања понуде од

стране понуђеног. По присталицама ове теорије у моменту одлуке понуђеног да прихвати понуду

настала је сагласност воља тј. закључен је уговор. При том је ирелевантно да ли је понудилац сазнао за

74

Чл.41. Закона о облигационим односима 75

Чл.43.ст.2-3. Закона о облигационим односима 76

Чл.39.ст.3. Закона о облигационим односима

161

прихват понуде, већ је довољно да је понуда прихваћена чиме је сагласност воља постигнута тј. уговор

закључен. По теорији отпослања или експедиције, сматра се да је уговор закључен у моменту када је

понуђени на било који начин упутио свој прихват понудиоцу. Међутим, и овој теорији се може

упутити замјерка јер не води рачуна о могућности опозива прихвата понуде бржим средством од оног којим је упућен прихват. Теорија емисије и теорија експедиције се садржински поклапају, с тим што

теорија експедиције придаје значај чињеници да је изјава о прихвату понуде материјализована и

упућена понудиоцу. Међутим, у оба случаја понудилац не зна да је понуда прихваћена.

По теорији сазнања или информације тренутак закључења уговора је тренутак када је

понудилац сазнао за прихват понуде и њен садржај. Међутим, у пракси је тешко доказати када је

понудилац сазнао за прихват понуде. По присталицама теорије пријема уговор се сматра закљученим у

моменту када је понудилац примио изјаву о прихвату понуде. Претпоставља се, наиме, да је самим

пријемом прихвата понуде тај прихват постао познат понудиоцу, тако да га понуђено лице не може

више опозвати. Теорија према којој је одлучујућа намјера странака занемарује све изнијете ставове и

препушта вољи странака да одреде тренутак закључења уговора.

Закон о облигационим односима је прихватио теорију пријема, према којој је уговор закључен

у моменту када је понудилац примио изјаву понуђеног да прихвата понуду.

Недостаци сагласности воља (мане воља)

Да би дошло до закључења уговора мора се постићи сагласност воља уговорних страна о

битним елементима уговора. Када се сусретну и подударе понуда једне и прихват понуде друге стране

уговор је закључен. Међутим, изјаве воља уговорних страна морају имати одређене атрибуте тј. морају

бити озбиљне, стварне, слободне и упућене на нешто што је могуће. Уколико постоје мане воље то

доводи у питање сагласност воља, а тиме и уговор који на њој почива.

Недостаци сагласности воља су: заблуда, принуда и превара. Изјава воље која има карактер

понуде или прихвата понуде доведена је у питање уколико је учињена у заблуди, или под утицајем

принуде или преваре. Резултат заблуде, преваре или пријетње јесте неподударност стварне и изјављене воље уговорних страна. Неподударности између стварне и изјављене воље уговорне стране могу бити

свјесне, али и несвјесне. Наиме, у случају заблуде и преваре стварна и изјављена воља уговорних

страна се разликују, с тим што оне тога нису свјесне, док у случају пријетње постоји свијест о разлици

између стварне и изјављене воље. Посљедица тј. правна санкција мана или недостатака сагласности

воља састоји се у тзв. релативној ништавости тј. рушљивости уговора.

a) Заблуда

Заблуда се дефинише као крива представа о стварности. У свијести једног лица заблуда се

испољава у вјеровању да је тачно оно што уствари није тачно и обрнуто, да није тачно оно што је у

стварности тачно. Дакле, заблуда је крива, односно, нетачна представа о правним чињеницама које су

релевантне за пуноважност једног уговора.77

Постоји више врста заблуда. Заблуда о природи уговора (error in negotio) постоји у случају

када једна уговорна страна мисли да закључује један уговор а друга мисли да се ради о неком другом

77

Чл.61-64. Закона о облигационим односима

162

уговору (нпр. једно лице мисли да закључује уговор о купопродаји, а друго мисли да се ради о уговору

о поклону). Заблуда о личности уговорника (error in persona) постоји када један уговорник има

погрешну представу или о идентитету свог сауговарача или о својствима личности са којом закључује уговор. У првом случају се ради о замјени личности било због идентичног имена и презимена, истог занимања и рада у истој фирми и сл., а у другом случају се ради о заблуди о битним својствима

личности нпр. када мисли да закључује уговор са чувеним сликаром, а уствари је уговор закључио са

његовим учеником. Заблуда о предмету уговора (error in corpore) и заблуда о супстанци (error in supstancia) значе да је једно лице у заблуди јер је погрешно држало да је предмет уговора једна ствар, а

уствари се ради о сасвим другој ствари или је у заблуди у погледу материјала од којег је ствар

сачињена или о особинама ствари. Заблуда о мотиву (error in motivo) постоји у случају када је за једну

уговорну страну нека чињеница била и одлучујући мотив за закључење уговора, а она се покаже као

нетачна и погрешна. Заблуда о праву (error iuris) и заблуда о чињеницама (error facti) су међусобно

повезане, а њихова појава редовно води ништавости уговора. Заблуда због погрешног преношења воље

једног лица постоји у случају погрешног преношења понуде или прихвата понуде као нпр. када се

понуда или прихват понуде саопштавају телеграмски, а због грешке службеника телеграм има

супротну садржину од стварне воље уговорника (нпр. поштански службеник је умјесто да напише “са

вашом понудом сам сагласан” напише “са вашом понудом нисам сагласан”). До грешке у преношењу

воље једног лица може доћи и у случају штампарске грешке, тј. када једно лице потпише уговор кога

није претходно прочитао, а дактилограф је погрешно откуцао дио текста уговора или је преводилац

погрешно превео поједине термине. Заблуда о рачунском податку постоји у случају када је број погрешно написан због чега се једно лице доводи у заблуду јер јој понуда због ове грешке изгледа

прихватљива, а да зна за прави износ не би закључила уговор (нпр. умјесто 1000. евра, написано је 100

евра, или је децимала погрешно уписана – умјесто да пише 21,52 написано је 2,152. и сл.). Заблуда лица

преко кога је страна изјавила своју вољу третира се као заблуда у властитом изјављивању воље.

Наведени примјери показују да постоје не само различите врсте заблуда, већ да се оне могу

степеновати према свом утицају на пуноважност уговора. Зато се у праву не узимају у обзир све већ

само тзв. битне заблуде. Закон о облигационим односима предвиђа да је заблуда битна ако се односи на

својства предмета, на лице са којим се закључује уговор ако се уговор закључује с обзиром на то лице,

као и на околности које се према обичајима у промету или по намјери странака сматрају одлучним за

закључење уговора, тј. да уговорна страна да тога није не би ни закључила уговор. Закон прецизира да

се заблуда лица преко кога је страна изјавила своју вољу сматра исто као и заблуда у властитом

изјављивању воље.

Страна која је у заблуди може да тражи поништење уговора због битне заблуде, осим ако при

закључењу уговора није поступала са пажњом која у промету захтијева.78

У случају поништења

уговора због постојања битне заблуде, савјесна страна има право да тражи накнаду претрпљене

штете.79

Међутим, страна која се налазила у заблуди не може се позивати на заблуду уколико је друга

страна спремна да изврши уговор као да заблуде није било.

Закон посебну пажњу посвећује неспоразуму странака. Наиме, када стране вјерују да су

сагласне, а у ствари међу њима постоји неспоразум о природи уговора, о основу или о предмету

обавезе, уговор не настаје.80

Дакле, осим битне заблуде постоје и тзв. заблуде препреке. То су оне

78

Чл.61. Закона о облигационим односима 79

Чл.61. Закона о облигационим односима 80

Чл.63. Закона о облигационим односима

163

заблуде чије постојање искључује сагласност воља уговорних страна. Такве су заблуда о предмету,

каузи и природи уговора. С обзиром да због неспоразума странака по питању, природе, предмета или

каузе уговора не постоји сагласност воља нема једног од кључних услова на настанак уговора. Заблуде-

препреке чине уговор непостојећим, за разлику од битних заблуда које уговор чине рушљивим.

Основно дејство заблуде састоји се у могућности лица које се налазило у битној заблуди да

захтијева поништење уговора у року од годину дана од дана сазнања за разлог рушљивости уговора

(субјективни рок), а у оквиру објективног рока од три године од закључења уговора.81

У случају

поништења уговора због постојања битне заблуде, савјесна страна има право да тражи накнаду

претрпљене штете и то без обзира што страна која је била у заблуди није крива за своју заблуду.

Сауговарач странке која је у заблуди може да тражи од ње да се изјасни у одређеном року који не може

бити краћи од 30 дана да ли остаје при уговору или не. Уколико се позвана страна не изјасни у

остављеном року или дâ негативан одговор, уговор се сматра поништеним.82

б) Превара

Превара се дефинише као намјерно предузимање радњи од стране једног лица са циљем да

изазове или да одржи већ створену заблуду код друге уговорне стране. Превара је довођење у заблуду

једног уговарача ангажовањем друге уговорне стране. Дакле, превара је изазвана заблуда или како се

обичнио каже квалификована заблуда. Превара је квалификована заблуда, што значи да је једно лице

доведено у заблуду тј. да се једно лице, било друга уговорна страна или неко треће лице, ангажовало и

навело то лице да стекне погрешну представу о правним чињеницама важним за закључење и

пуноважност уговора.

Превара у себи обједињава два елемента: 1) намјеру једне уговорне стране да другу страну

доведе у заблуду или када увиди да је друга уговорна страна у заблуди да ту заблуду одржи и 2) да та

уговорна страна предузме одређене радње и поступке који ће заиста довести до формирања или

одржавања заблуде код друге уговорне стране. Дакле, између преваре са једне стране и изјаве воље

друге стране мора да постоји узрочна веза. Страна која доводи или одржава у заблуди свог сауговарача

мора о томе имати свијест и вољу.

Превара може бити резултат како активног тако и пасивног понашања једног субјекта. Наиме,

једно лице може да предузме једну или више радњи са циљем да се друга страна доведе у заблуду.

Међутим, превара може бити резултат пасивног држања једног лица, што је случај када једно лице

утврди заблуду сауговарача, али ништа не предузима како би се заблуда отклонила.

Превара је узрок ништавости уговора и то не само у случају битне заблуде већ увијек када је

једна уговорна страна доведена у заблуду, зато што се ради о квалификованој заблуди, тј. о превари

коју је скривила друга уговорна страна. Још је римско право обликовало правило “fraus omnia corrumpit” тј. “превара све квари”. Уколико се упореди са заблудом може се закључити да је превара

јачи узрок ништавости уговора. Међутим, није свака превара узрок ништавости уговора већ само она превара чији је утицај на вољу једне уговорне стране био такав да она да није било преваре не би ни

закључила уговор.

Осим што може потицати од једног сауговарача, превара може потицати и од трећих лица.

Закон о облигационим односима предвида да уколико је превару учинило треће лице, превара утиче на 81

Чл.117. Закона о облигационим односима 82

Чл.112. Закона о облигационим односима

164

уговор уколико је друга уговорна страна у вријеме закључења уговора знала или морала знати за

превару. Међутим, када је у питању уговор без накнаде он се може поништити и када је превару

учинило треће лице, без обзира на то да ли је друга страна у вријеме закључења уговора знала или је

морала знати за превару.

Превара је разлог рушљивости уговора. Лице које је преварено може да захтијева поништење

уговора и то у року од годину дана од дана сазнања за превару што је субјективни рок, односно у року

од три године колико износи објективни рок. Поред поништења уговора постојање преваре може имати

за резултат и обавезу накнаде штете.

в) Пријетња

Пријетња се дефинише као недозвољени акт једног лица којим се друго лице присиљава да

изрази своју вољу у одређеном правцу. Закон о облигационим односима говори о пријетњи као једној од мана воље, али у теорији се пријетња схвата као дио ширег појма – појма принуде. Наиме, принуда

може бити физичка и психичка или морална. Пријетња се изједначава са појмом психичке или моралне

принуда. Дакле, принуда може бити физичка (vis absoluta), али и психичка или морална и тада

говоримо о пријетњи (vis compulsiva). Једна уговорна страна може бити изложена физичкој сили тј. принуди у моменту закључења уговора. Лице пристаје да закључи уговор под утицајем физичке

принуде (малтретирања, злостављања, наношења тјелесних повреда и сл.). У овом случају не да

постоји мана воље већ не постоји воља за закључење уговора. У пракси је чешћа психичка принуда или

пријетња. Пријетња је изазивање страха код сауговарача од будуће опасности која ће се десити или

њему самом, његовој имовини или блиским лицима. Уколико је пријетња усмјерена на част и углед

једног лица говоримо о уцјени. Дакле, једно лице пристаје да закључи уговор не зато што то жели и

што је то његов интерес, већ да би избјегао штетне посљедице пријетње или уцјене. Ако је уговорна

страна или неко трећи недопуштеном пријетњом изазвао оправдани страх код друге уговорне стране

тако да је она због тога закључила уговор, друга страна може тражити да се уговор поништи.83

Страх се

сматра оправданим ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тијело или

значајно добро уговорне стране или трећег лица.84

Да би постојала принуда потребно је да су испуњена три услова и то: 1) да је принуда

одлучујуће дјеловала на закључење уговора; 2) да је принуда била озбиљна и 3) да је принуда

недопуштен акт. Пријетња и принуда су правно релевантне не само уколико потичу од сауговарача, већ и од

трећих лица и то без обзира да ли је сауговарач за то знао или не. Физичка принуда за резултат има

потпуно одсуство воље једног лица. Сматра се да уговорник на кога је дјеловала физичка принуда да

закључи уговор био само објект, а не субјект који се на закључење уговора опредијелио у циљу

реализације својих интереса. Такви уговори су апсолутно ништави.

Уговори закључени тако да је на једну уговорну страну дјеловала психичка принуда тј. пријетња или уцјена су рушљиви. Рок за подношење тужбе за поништење уговора који је једно лице

закључило под пријетњом или уцјеном износи годину дана од престанка пријетње тј. уцјене

(субјективни рок). Објективни рок износи три године и рачуна се од момента закључења уговора. Лице

које се позива на овај разлог рушљивости уговора мора да докаже постојање пријетње или уцјене. Лице 83

Чл.60.ст.1. Закона о облигационим односима 84

Чл.60.ст.2. Закона о облигационим односима

165

које је закључило уговор под утицајем пријетње или уцјене има право на накнаду штете коју је тиме

претрпјело.

3. Предмет уговора

Предмет уговора је оно на шта је уговор усмјерен, тј. на шта су усмерена права и обавезе

уговорних страна. Предмет уговора је одређено давање, чињење или нечињење или уздржавање од

нечега што би дужник иначе имао право да чини (dare, facere, non facere)85

. Предмет уговора мора бити

могућ, допуштен и одређен (или бар одредив).

Предмет уговора мора бити могућ. Нема уговора уколико се дужник обавезао на нешто што је

немогуће испунити. Питање је која и каква немогућност је одлучујућа - објективна или субјективна

немогућност, фактичка или правна, почетна тј. иницијална или накнадна немогућност. Нема уговора

уколико је предмет објективно немогућ тј. уколико нико, а не само једна од уговорних страна није у

могућности да испуни обавезу. У том случају би постојала тзв. субјективна немогућност која није

мјеродавна.

У случају почетне немогућности испуњења предмета уговора сматра се да уговор није ни

настао. Накнадна немогућност значи да је предмет уговора у моменту закључења био могућ, али да су

наступиле околности које су га касније учиниле немогућим за испуњење. Уговор не може пуноважно

настати уколико је предмет уговора објективно немогућ, уколико је предмет правно немогућ и ако је

немогућност почетна (иницијална).

Предмет уговора мора бити допуштен. Предмет уговора може бити свака ствар или радња под

условом да није “противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима.”86

Недопуштеност предмета уговора се схвата широко тако да није нужно да је сам предмет уговора

недопуштен, већ да се његовим извршењем постиже недопуштен циљ.

Предмет уговора мора бити одређен. Уговор је ништав уколико предмет није одређен или бар

одредив.87

Предмет уговора је одређен ако се у моменту закључења уговора тачно зна шта дужник

дугује повјериоцу. Предмет је одредив уколико су дати подаци на основу којих се може одредити шта

је предмет уговора или уколико је остављено трећем лицу да га одреди.88

У случају да је трећем лицу

остављено да одреди предмет уговора, а оно то не учини, уговор је ништав.

Дакле, степен одређености предмета уговора може бити различит. Он може бити детаљно и

прецизно одређен, а одредив је уколико постоји довољно елемената на основу којих се може утврдити.

Уколико је предмет уговора по роду одређена ствар предмет је довољно одређен уколико је означена

врста ствари, а није неопходно одредити њен квалитет, јер се у том случају примјењује правило по ком

је дужник дужан да преда ствар средњег квалитета. Што се количине свари тиче, правило је да ни она

не мора бити строго одређена, већ је довољно да буде одредива, тј. да се према околностима

конкретног случаја може утврдити.

85

Чл.46.ст.1. Закона о облигационим односима 86

Чл.49. Закона о облигационим односима 87

Чл.47. Закона о облигационим односима 88

Чл.50. Закона о облигационим односима

166

Дакле, предмет уговора мора бити могућ, допуштен и одређен или одредив. У супротном

уговор је ништав.89

Уговор закључен под одложним условом или роком пуноважан је ако је предмет

обавезе који је у почетку био немогућ постао могућ прије остварења услова или истека рока.90

4. Основ (causa) уговора

Основ или кауза уговорне обавезе представља један од битних услова за настанак пуноважног уговора. Закон о облигационим односима прецизира да свака уговорна обавеза мора имати допуштен

основ.91

Основ уговора пружа одговор на питање зашто се дужник обавезује. Наиме, сваки уговор

претпоставља одговор на два основна питања. Прво питање је на шта се дужник обавезује тј. шта је

предмет његове обавезе, а друго питање је зашто се дужник обавезује. Одговор на питање зашто се

дужник обавезује довео је до појаве и уобличавања појма основа или каузе уговора. Сваки конкретан

уговор има свој основ или каузу.

У савременом праву кауза се схвата као битни услов за закључење уговора. Код нас је прихваћено субјективно схватање каузе које каузу третира као правни, а не као економски циљ. И наш

законодавац каузу третира као правни циљ. Кауза је нужан услов настанка и постојања уговора. Стога,

свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ, а основ је допуштен уколико није противан јавном

поретку, принудним прописима и добрим обичајима. Зато што је кауза битни услов за закључење

уговора наш законодавац је предвидио да се претпоставља да уговор има основ иако он није изражен.

Уколико основ не постоји или је недопуштен, уговор је ништав. На ништавост уговора због непостојања или недопуштености основа суд води рачуна по службеној дужности, право на истицање

приговора ништавости се не гаси, а судска одлука има декларативан карактер.

Напоменимо и то да је наш законодавац прихватио рјешење да побуде из којих је закључен

уговор не утичу на његову пуноважност. Једино у случају када је недопуштена побуда битно утицала

на одлуку једног уговарача да закључи уговор и уколико је то други уговорач знао или морао знати,

уговор ће бити без дејства. Уговори без накнаде немају правно дејство ни када други уговарач није

знао да је недопуштена побуда битно утицала на одлуку његовог сауговарача.

III ПОДЈЕЛЕ УГОВОРА

Постоји велики број уговора који се међусобно веома разликују, а подјеле уговора по

различитим критеријумима подвлаче посебности појединих уговора.

1. Именовани и неименовани уговори

Један од критеријума подјеле уговора јесте критеријум законског регулисања уговора. У

зависности од тога да ли су или нису регулисани законом уговори се дијеле на именоване и

неименоване. Именовани уговори су уговори који су због свог значаја и учестале примјене предвиђени

и регулисани законом тј. чији су назив и садржина законом одређени. То су уговори који се у правном

89

Чл. 47. Закона о облигационим односима 90

Чл. 48. Закона о облигационим односима 91

Чл.51. Закона о облигационим односима

167

промету редовно јављају те их законодавац детаљно регулише. Неименовани уговори су уговори који

нису посебно законом регулисани нити их законодавац именује јер су у правном промету ријетки и на

које се примјењују општа правила уговорног права. Неименовани уговори се могу закључивати иако их

законодавац не издваја, уколико нису забрањени законом. Садржину неименованих уговора одређују

странке својом вољом и у складу са општим правилима уговорног права. Пракса показује да неименовани уговори настају као производ потреба странака у правном промету и да се затим

трансформишу у именоване уговоре, јер законодавац, уносећи их међу остале - именоване уговоре,

само констатује фактичко стање. Треба нагласити да странке, у основи, уживају једнаку судску

заштиту без обзира да ли се ради о именованим или неименованим уговорима. Међутим, именовани

уговори, с обзиром да су законом детаљно регулисани, пружају странкама повољнији положај. Наиме,

када је један уговор законом регулисан странкама је олакшано закључење уговора, јер не морају да се

баве детаљима, осим уколико не желе да другачије рјешење у односу на оно које садржи закон.

Довољно је да се странке сагласе о битним елементима уговора тако да се може закључити о ком

именованом уговору је ријеч, а одговоре на сва остала питања дају диспозитивне законске одредбе.

2. Формални и неформални уговори

Један од критеријума подјеле уговора јесте критеријум услова потребних за настанак једног уговора. Према овом критеријуму уговори се дијеле на формалне и неформалне. Формални уговори су

уговори за чије закључење закон или саме странке захтијевају испуњење одређене форме. Код

формалних уговора форма је битан услов за закључење уговора тако да се сматра да уговор није

закључен уколико сагласности воља уговорних страна није дата одређена форма. Формални уговори

могу бити једнострано-формални и двострано-формални. Једнострано-формални уговори су уговори

код којих је довољно да само једна уговорна страна манифестује своју вољу у одређеној форми. Уговор

о јемству је једнострано формални уговор јер обавезује јемца само ако је изјаву о јемчењу дао

писмено.92

Двострано-формални уговори су уговори за чије закључење је потребно да обје уговорне

стране испуне одређену форму. Иначе, двострано-формални уговори су правило, док су једнострано-

формални изузетак. За разлику од формалних, неформални уговори су уговори за чије закључење је

довољна проста сагласност воља уговорних страна, тј. који се закључују solo consensu. У нашем праву,

видјели смо, у закључењу уговора доминира начело консенсуализма.

Форма уговора може бити законска и уговорна. Законска форма је форма коју сам закон

предвиђа као услов за закључење уговора, а уговорна је форма коју странке предвиђају као битан услов

за закључење уговора. Један уговор може по закону бити неформалан, али је странкама допуштено да

форму уговора уврсте међу битне услове за закључење уговора и да тиме један неформалан уговор

трансформишу у формалан. Форма уговора може бити: писана, свечана (или нотаријална) и реална.

Подјела на формалне и неформалне уговоре има велики практичан значај. Наиме, ако се у конкретном

случају ради о формалном уговору, непоштовање предвиђене форме чини уговор ништавим. Форма

уговора има двије функције и то доказну и заштитну. Форма има велики значај када је у питању

доказивање постојања самог уговора, али и доказивања садржине уговора. Са друге стране, форма

уговора има и заштитну функцију јер се њоме штите интереси како странака, тако и јавни интереси.

92

Чл.998. Закона о облигационим односима

168

Форма уговора може бити доказна (или форма ad probationem) и битна (или форма ad solemnitatem). Ове двије форме се разликују по свом значају и дометима. Битна форма је услов за пуноважност уговора и њено непоштовање има за посљедицу ништавост уговора. Доказна форма није

услов за пуноважност уговора и странке је могу примјенити у конкретном случају ради лакшег доказивања како постојања уговора тако и ради лакшег доказивања његове садржине.

3. Једнострано и двострано обавезујући уговори

Подјела уговора на једнострано и двострано обавезујуће извршена је према односу права и

обавеза уговорних страна. Двострано обавезујући (двостранообавезни, билатерални, синалагматични)

уговори су уговори чијим закључењем за уговорне стране настају узајамна права и обавезе. Узајамност права и обавеза значи да се сваки од уговарача истовремено појављује и у улози повјериоца и у улози

дужника. Такви су нпр. уговор о купопродаји, о дјелу, о закупу и сл. За разлику од њих, једнострани

(једнострано обавезни, унилатерални) су уговори чијим закључењем настаје једна или више обавеза

али само за једну уговорну страну. Такви су нпр. уговори о поклону, о остави, послузи и сл.

Подјела на једнострано обавезујуће и двострано обавезујуће уговоре има велики практични

значај јер се на њих примјењују различита правила. Тако, раскид уговора због неиспуњења могућ је само код двострано обавезујућих уговора. Само код двострано обавезујућих уговора може истаћи

приговор неипуњења уговора (exceptio non adempleti contractus). Питање ризика случајне пропасти

ствари и прекомјерног оштећења се постравља само код двострано обавезних уговора. Само код

двострано обавезних уговора могуће је извршити уступање уговора. Када се тумачи двострано

обавезни уговор правило је да се тражи заједничка намјера уговорних страна. Једнострано обавезни

уговори се тумаче тако да представљају што мањи терет за лице које има одређену обавезу.

4. Теретни и доброчини уговори

Према критеријуму односу права и обавеза уговори се дијеле на теретне и доброчине.

Прецизније, подјела на теретне и доброчине уговоре је извршена према томе да ли се за корист коју

једна уговорна страна добија од друге даје накнада или не. Теретни (са накнадом, онерозни, наплатни)

уговор је уговор код кога једна страна даје накнаду за корист коју на основу уговора добија од друге

стране. Такви су нпр. уговор о купопродаји, уговор о дјелу, уговор о закупу и сл. Доброчини уговори

су уговори код којих страна не даје накнаду за оно што је добила од друге стране. Типичан примјер

доброчиног уговора је уговор о поклону, али то могу бити и уговор о остави, послузи, зајму.

Значај подјеле на теретне и доброчине уговоре је вишеструк. Ова подјела долази до изражаја у

материји закључења уговора, уговорне одговорности, тумачења и престанка уговора. Услови

закључења доброчиних уговора су строжији од услова који се траже за закључење теретних уговора.

Тако нпр. за закључење уговора о поклону није довољно да се постигне сагласност воља уговорника

већ је потребно да је испоштована законом одређена форма. Теретни уговори су по правилу

неформални тј. за њихово закључење је довољно да се странке сагласе о битним елементима уговора.

Доброчини и теретни уговори се битно разликују на плану уговорне одговорности. Када су у питању

теретни уговори, уговарачи одговарају за правне и материјалне недостатке испуњења. Одговорност за

правне и материјалне недостатке ствари је механизам који служи за обезбјеђивање неопходне

169

имовинске равнотеже код теретних уговора. С обзиром да ове равнотеже код доброчиних уговора

нема, на њих се не примјењују правила о заштити за правне и материјалне недостатке ствари.

Ова подјела долази до изражаја и приликом тумачења уговора. Правило је да се нејасне одредбе доброчиних уговора тумаче тако да представљају што мањи терет за дужника, док се нејасне

одредбе теретних уговора тумаче тако да се утврди заједничка намјера странака, равнотежа узајамних

давања као и правичан однос давања. Теретни и доброчини уговори се битно разликују и када је у

питању престанак уговора. С обзиром да су мотиви доброчиних уговора веома блиски каузи

могућности раскида и поништења доброчиних уговора су веће. Тако, неморални и забрањени мотиви,

као и заблуда о мотиву код доброчиних уговора јесу разлози за њихово поништење.

5. Комутативни и алеаторни уговори

Према односу права и обавеза тј. одређености права и обавеза у моменту закључења уговора,

уговори се дијеле на комутативне и алеаторне. Комутативни уговори су уговори код којих су у

моменту закључења уговора познати и висина и однос узајамних давања. То су уговори код којих

уговарачи у моменту закључења уговора тачно знају шта која од страна потражује а шта дугује.

Алеаторни уговори93

су уговори код којих у моменту закључења није познато ко ће од уговарача

добити или изгубити тј. за кога ће настати права, а за кога обавезе и није познат њихов међусобни

однос. Да би један уговор био алеаторан потребно је да постоји неизвесност у погледу добитка или

губитка за обје уговорне стране.

Значај подјеле на комутативне и алеаторне уговоре састоји се у чињеници да се на алеаторне

уговоре не примјењују правила о лезији (laesio enormis) тј. правила о прекомјерном оштећењу. За

алеаторне уговоре је карактеристично то да странке унапријед пристају на неједнак однос престација,

тако да једна страна може добити све а друга ништа. Зато се и каже да алеа искључује лезију.

6. Уговори са тренутним и уговори са трајним извршењем обавезе

Према дужини трајања престације уговори се дијеле на уговоре са тренутним извршењем

обавезе и уговоре са трајним извршењем обавезе. Уговори са тренутним извршењем обавезе су уговори

код којих се обавеза састоји из једног акта чињења или уздржавања који се извршава у једном моменту.

Уговори са трајним извршењем престације су уговори код којих се извршење обавезе састоји из више

аката чињења или пропуштања. Дакле, то су уговори код којих се обавеза не извршава једним актом тј. једним чином већ се обавеза извршава кроз више аката чињења или нечињења. Иначе, трајање обавезе може се предвидјети вољом странака тако да се унапријед зна до када су странке обавезне да изврше

уговор или се уговор може закључити за унапријед неодређени временски период.

Ова подјела има велики практични значај. Наиме, само код уговора са трајним извршењем

обавеза може се поставити питање промијењених околности. Уколико је уговор са тренутним

извршењем престације раскид или поништење уговора дјелују ретроактивно, а када су у питању

уговори са трајним извршењем обавезе раскид или поништење дјелују pro futuro. Уговор који је

93

Алеаторни уговори су добили име од латинске ријечи alea што значи срећа.

170

закључен на одређено вријеме може се по вољи странака продужити уколико оне наставе да се понашају на исти начин и под условима предвиђеним у уговору.

7. Једноставни и мјешовити уговори

Према карактеру престације уговори се дијеле на једноставне и мјешовите. Једноставни

уговори су уговори чији се битни елементи поклапају са битним елементима које закон предвиђа за

одређену врсту именованих уговора. Мјешовити уговори су уговори чија се садржина састоји од

елемената карактеристичних за два или више уговора, али тако да сачињавају један јединствен уговор.

Једноставни уговор је нпр. уговор о купопродаји, о закупу, остави и сл. Мјешовити уговори су нпр.

уговор о организацији туристичког путовања, уговор о пансиону, уговор о алотману и сл. Уговор о

пансиону је мјешовити уговор јер обједињава елементе уговора о закупу, о остави, о купопродаји и

уговора о дјелу. Оно што је карактеристично за мјешовите уговоре јесте чињеница да се они састоје из елемената више уговора, али не тако да они стоје једни поред других самостално већ да су повезани

тако да чине посебну цјелину тј. нов уговор.

Мјешовити уговори се разликују од тзв. сложених уговора. Мјешовити уговори чине посебну

цјелину тј. нови уговор, док сложени уговори настају спајањем два или више уговора од којих сваки

остаје самосталан.

8. Уговори са споразумно одређеном садржином и уговори по приступу

Према техници и начину закључења уговори се дијеле на уговоре са споразумно одређеном

садржином и уговоре по приступу. Уговори са споразумно одређеном садржином су уговори код ког уговорне стране споразумно одређују елементе и услове уговора. Ови уговори су правило у

облигационом праву. Уговори по приступу су уговори код којих само једна уговорна страна и то

унапријед одређује и елементе и услове уговора, док друга страна приступа уговору без могућности

погађања и евентуалне измјене неког од елемената или услова из уговора. Код ове врсте уговора

садржина понуде постаје садржина уговора у моменту приступања уговору. Код уговора по приступу

понуда је општа и стална. Понуда је општа јер је упућена неодређеном, унапријед неограниченом

броју лица. Понуда је стална и доступна јавности путем штампаних формулара. Уговори по приступу

су изузетак, а њихову појаву оправдава потреба брзог и поједностављеног закључења уговора. Они се

најчешће појављују у области тзв. јавних служби (аутобуски, жељезнички, авионски превоз, ПТТ,

комунале услуге и сл.) и код куповине производа чија је цијена унапријед утврђена.

9. Колективни и индивидуални уговори

Према техници и начину закључења уговори се дијеле на колективне и индивидуалне.

Колективни уговори су уговори који производе правно дејство за сва лица која припадају одређеној групи тј. колективитету или организацији, која је уговор закључила. Колективни уговори важе и за оне

чланове колектива који за њихово закључење нису дали сагласност или су постали чланови колектива

након закључења уговора. За закључење колективног уговора није неопходно да се сви чланови

колектива сагласе са закључењем уговора већ је довољно да се већина чланова сагласила за његовом

садржином. Такви су нпр. уговори о раду, о осигурању, о заједничком снабдијевању и сл. За разлику од

171

њих, индивидуални уговори су уговори који обавезују само она лица која су их закључила.

Индивидуални и колективни уговори се разликују у погледу правног дејства тј. с обзиром на чињеницу

да ли обавезују само она лица која су дала сагласност за закључење уговора или се простиру на све

чланове групе у име које је закључен уговор. Одредбе индивидуалних уговора не могу бити у

супротности са одредбама колективног уговора.

10. Генерални и посебни уговори

Генерални уговор је уговор којим странке у глобалу тј. у основним цртама уређују своје

односе, тј. утврђују само опште елементе уговора и опште услове његовог извршења. Посебни уговори

су уговори којима се закључују између истих уговарача који су закључили генерални уговор, али који

се закључује за краћи временски период и којом уговорници прецизирају елементе садржане у

генералном уговору. Дакле, генерални и посебни уговори се закључују ради постизања истог циља тј. ради задовољења истих интереса, али се они разликују по својим дејствима. Наиме, генерални уговор

је уговор којим странке ступају у уговорни однос који је по природи посла и циља посла такав да траје дужи временски период. Закључењем генералног уговора странке ступају у уговорни однос, али тако

да тим уговором предвиде карактер и правце будуће сарадње. Посебним уговорима који се сукцесивно

закључују и извршавају генерални уговор се конкретизује и реализује. Закључење генералних уговора

је практично и пожељно када је у питању изградња важних и капиталних инвестиционих објеката, као

што су хидроцентрале, фабрике, стамбени објекти, жељезничке пруге и сл.

11. Самостални и акцесорни уговори

Према међусобној зависности уговоре дијелимо на самосталне и акцесорне или зависне.

Самостални уговори су уговори који се закључују и производе правно дејство независно од других

уговора. За разлику од њих постоје тзв. зависни или акцесорни уговори, а то су уговори који не могу

самостално да постоје већ је њихово закључење и правна егзистенција зависна од неког другог уговора.

Акцесорни уговори се могу закључити само уколико је закључен одређени самостални уговор.

Уколико из било ког разлога престане да постоји самостални уговор престаје да постоји и акцесорни.

Типични примјери зависних или акцесорних уговора су уговор о јемству, залога, хипотека, уговорна

казна и сл. Дакле, уколико је закључен један уговор ког странке желе да обезбиједе оне могу да

закључе уговор о јемству. Тај уговор може бити закључен само уколико већ постоји уговор чије

извршење странке желе да обезбиједе. Уговором о јемству се јемац обавезује према повјериоцу да ће

испунити пуноважну и доспјелу обавезу дужника, уколико то не учини дужник.94

Уколико из било ког разлога престане да постоји основни уговор престаје и уговор о јемству.

12. Уговори закључени intuitu persone и уговори закључени без обзира на својства личности

Један од критеријума подјеле уговора јесте критеријум личности уговорника. Према личности

уговорника уговори се дијеле на уговоре закључене intuitu personaе и уговоре закључене без обзира на

лична својства уговорника

94

Чл.997. Закона о облигационим односима

172

Уговор закључен intuitu personae је уговор код ког су лична својства једне или обје уговорне

стране одлучујући елемент за закључење уговора. То значи да је стицање права или преузимање

обавезе строго везано за личност субјекта чија су лична својства, знање, способност и сл. одлучујући за

закључење уговора. Уговори закључени без обзира на лична својства уговорника су уговори за чије закључење су лична својства или особине уговарача ирелевантни тј. код којих извршење обавезе из уговора није строго везано за личност уговорника.

Значај ове подјеле је вишеструк. Уговори закључени intuitu personae престају смрћу једног од

уговарача тј. престанком правног лица. Уговор закључен intuitu personae се може поништити због заблуде у погледу личности уговорника. Из ових чињеница произилази и то да обавезу из ових

уговора, мора да испуни оно лице с обзиром на чија лична својства је уговор закључен. Зато се испуњење обавезе не може пренијети на неко друго лице, а не може се дати ни јемство за извршење

обавезе, јер нико не може да замијени главног дужника и умјесто њега изврши обавезу из уговора. Код

одређеног броја уговора закључених intuitu personae дугована чинидба се не може принудно извршити

већ се само може захтијевати накнада штете.

13. Предуговори и главни уговор

Према томе да ли постоји обавеза да се закључи други – главни уговор, постоји подјела на

предуговоре и главне уговоре.

Предуговор је уговор којим се уговорне стране обавезују да касније закључе тзв. главни

уговор.95

Предуговор је уговор којим се преузима обавеза да се у одређеном року закључи главни

уговор чији су битни елементи њиме одређени. Циљ предуговора јесте да се припреми и олакша

закључење главног уговора. Зато се они називају и припремни, препаративни или прелиминарни

уговори. Предуговором једна или обје уговорне стране преузимају обавезу да закључе главни уговор.

Предуговор је посебан уговор, а његово извршење се огледа у закључењу главног уговора. Уколико

једна од уговорника не изврши обавезу из предуговора и не закључи главни уговор друга страна може

да раскине уговор и тражи накнаду штете.

Да би предуговор обавезивао уговорне стране потребно је да се оне сагласе о битним

састојцима главног уговора. Странке треба да се сагласе не само о битним елементима уговора који су

законом предвиђени већ и о елементима које су оне саме предвидјеле као битне. Прописи о форми

главног уговора важе и за предуговор, ако је прописана форма услов пуноважности уговора.

14. Каузални и апстрактни уговори

Према видљивости каузе уговори се дијеле на каузалне и апстрактне. Каузални уговори су

уговори код којих је основ уговора одређен и јасан, тако да се тачно зна зашто се странке обавезују. За

разлику од каузалних, апстрактни уговори су уговори из којих се не види основ – кауза уговора тако да

се не зна зашто се странке обавезују. И апстрактни уговори имају каузу, али се она не види. То је

логично јер је кауза уговора битни услов за закључење уговора. Сваки уговор мора да има каузу, само

што је код неких она видљива, а код других није. Наиме, вољом странака кауза може бити

апстрахована тако да за трећа лица буде невидљива и непозната.

95

Чл.45. Закона о облигационим односима

173

IV ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА

Одредбе уговора треба да буду јасне и недвосмислене. Правило је да се уговор примјењује

онако како гласи.96

Уколико, међутим, нема сагласности странака по питању смисла појединих

одредаба уговора или њиховог домашаја појављује се потреба за тумачењем уговора. Тумачење

(интерпретација) уговора има за циљ утврђивање заједничке намјере уговорних страна. Закон о

облигационим односима прецизира да се при тумачењу спорних одредаба уговора не треба држати

дословног значења употријебљених израза, већ треба тражити заједничку намјеру уговарача и одредбу

тако разумјети како то одговара начелима облигационог права.97

Закон о облигационим односима познаје двије врсте тумачења уговора: судско и вансудско.

Судско тумачење врши суд на захтјев странака. Уговорне стране могу да предвиде да ће, у случају

несагласности у погледу смисла и домашаја уговорних одредаба, неко трећи тумачити уговор.

Уговорне стране могу да одреде, у моменту закључења уговора или касније када се појави потреба за

тумачењем уговора, да тумачење уговора тј. спорне одредбе или одредаба уговора, повјере неком

трећем лицу. То је најчешће неко стручно и непристрасно лице чије знање, професионални и лични

ауторитет уливају повјерење уговорним странама. Вансудско тумачење правно не обавезује и уговорна

страна која је незадовољна тумачењем може да се обрати суду и тражи да он изврши тумачење.

Међутим, у случају када су странке предвидјеле да тумачење уговора изврши треће лице, а уговором

није другачије одређено “стране не могу покренути спор пред судом или другим надлежним органом

док претходно не прибаве тумачење уговора, осим уколико треће лице не одбије да дâ тумачење.”98

Постоје двије врсте тумачења: субјективно и објективно. Субјективно тумачење треба да

доведе до утврђивања заједничке намјере уговорних странака. У истраживању те заједничке намјере правна наука је формулисала, а законодавство обликовало правила тзв. субјективног тумачења.

Примарна правила субјективног тумачења јесу интерпретација у складу са начелом bona fides, језичко

или дословно тумачење, глобално, систематско тумачење, функционално тумачење. Слиједе правила о

тумачењу генералних клаузула и тумачења примјера које су странке навеле у уговору. Помоћни

карактер имају правила објективног тумачења, која се примјењују у случају када правила субјективног тумачења не доводе до резултата - до недвосмислене заједничке намјере уговарача.

Централно мјесто међу инструментима субјективног тумачења припада језичком тумачењу.

Овај вид тумачења треба да доведе до разумијевања текста уговора. Уговорне стране настоје да своју

вољу преточе у договор – уговор. Зато текст уговора има приоритетан значај. Због несавршености

језика, као и због недовољне презицности уговорних страна, може се појавити проблем значења појединих ријечи у тексту уговора. Правила језичког тумачења служе као моћна полуга у тумачењу

уговора. Међутим, тумачење уговора претпоставља и вредновање укупног понашања уговорних

страна. Ово правило тумачења значи да тумач треба да узме у обзир укупно понашање уговорних

страна, а то значи и њихово понашање након закључења уговора. Ово правило тумачења значи да треба узети у обзир све оно што су странке рекле или учиниле прије и послије закључења уговора. Овакав

однос према понашању уговорних страна објашњава се чињеницом да закључење уговора изјавама

96

Чл.994. Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору садржи правило: “Што свак једнако разумије, томе

тумача не треба.” 97

Чл.99. Закона о облигационим односима 98

Чл.102.ст.2.Закона о облигационим односима

174

воља није изолован акт већ само један у низу поступака странака значајних за разумијевање њихове

заједничке намјере.99

Систематско тумачење значи да се поједине одредбе уговора тумаче у контексту свих одредаба

уговора. То значи да се одредба која је нејасна тумачи као дио уговора, а не никако изоловано. Шта

више, систематско тумачење претпоставља тумачење цјелокупне докуметације која прати закључени

уговора (графиконе, цртеже, мапе и сл.), а која може да допринесе изналажењу заједничке намјере уговорних страна. Систематско тумачење уговора подразумијева и тумачење ништавих одредаба, јер и

оне могу да допринесу разумијевању уговора као цјелине, а тиме и спорних одредаба.

Функционално тумачење значи да се изрази и ријечи употријебљене у уговору третирају на

начин и у значењу које је најприхватљивије за природу садржине уговора. Тумачење у складу са

начелом савјесности и поштења, дословно тумачење, као и глобално и систематско тумачење су

нераскидиво повезани са функционалним тумачењем које значи тумачење у складу са каузом уговора.

Субјективно тумачење употпуњавају и правила тумачења генералних клаузула и примјера које су

странке навеле у уговору.

Правила објективног тумачења имају супсидијарни карактер и примјењују се када правила

субјективног тумачења не дају резултат. Основни задатак објективног тумачења јесте утврђивање

значења уговора на основу његове нормативне процјене. Зато се ово тумачење и назива интегративним.

Објективно тумачење обједињава принцип очувања уговора, тумачење у складу са обичајима одређене

средине и тумачење вишезначних појмова у складу са природом и предметом уговора.

Поједине врсте уговора намећу и потребу примјене посебних правила тумачења уговора. Такво

је нпр. тумачење типских или формуларних уговора.100

С обзиром да се ради о уговорима које

формулише једна уговорна страна, правило је да се нејасне одредбе тумаче на штету стране која је

формулисала уговор, а у корист странке која је уговору приступила. Слична ситуација постоји када је у

питању тумачење нејасних одредаба уговора без накнаде које се тумаче у смислу који је мање тежак за дужника, а у случају теретних уговора у смислу којим се остварује правичан однос узајамних

давања.101

V ДЕЈСТВО УГОВОРА

Правило је да уговор производи правно дејство само у односу на лица која су га закључила. То

произилази из чињенице да је уговор извор облигација и да се њиме ствара облигациони однос који је

релативног карактера тј. који дјелује inter partes и који се не тиче трећих лица. Уговор се закључује на основу сагласности воља уговорних страна које га формулишу и обликују према својим потребама и

интересима и за сва трећа лица уговор је rеs inter alios acta. Ово правило се примјењује на уговоре

закључене intuitu personae без изузетака. У свим осталим случајевима дејства уговора се простиру и на

универзалне сукцесоре уговорних страна. Дакле, уговор производи правна дејства у односу на

уговорне стране и њихове универзалне сукцесоре, а за све остале уговор је туђи посао који им не може

ни штетити ни користити.

99

Massimo Basile, нав.дјело, стр.427-428. 100

Нпр. чл.100. Закона о облигационим односима, чл.1162. француског Code civil, чл.1370. италијанског Грађанског

законика, чл.1278. шпанског Грађанског законика. 101

Чл. 101. Закона о облигационим односима

175

Уговори у корист трећих лица

Изузетак од горе изнијетог правила постоји у случају закључења уговора у корист трећих лица.

Уговор у корист трећих лица јесте такав уговор код ког се једна уговорна страна (промитент,

обећавалац) обавезује према другој уговорној страни (стипуланту) да ће извршити одређену престацију

у корист неког трећег лица (бенефицијара). На основу овог уговора промитент постаје дужник обавезе,

стипулант је повјерилац, а треће лице (бенефицијар) не учествује у закључењу уговора, али стиче

сопствено и непосредно право према дужнику уколико није другачије уговорено или не произилази из околности случаја. Промитент има право да захтијева да дужник изврши трећем лицу оно што је у

његову корист уговорено.102

Закључењем ове врсте уговора треће лице стиче право да непосредно и самостално захтијева

испуњење престације у своју корист иако није директно учествовало у закључењу уговора. Дејство

уговора у корист трећих лица није условљено пристанком трећег лица. То значи да треће лице стиче

одређено право независно од његове воље. Треће лице може да не прихвати испуњење престације и

тада престација припада стипуланту.103

Све до момента док треће лице не изјави да прихвата оно што

је уговорено у његову корист стипулант може да изврши измјену или опозив уговорене користи.

Пошто треће лице прихвати право из уговора могућност опозива престаје, а треће лице има право да

захтијева од промитента испуњење обавезе онако како је уговором предвиђено. Уколико је уговорено

да ће дужник извршити оно на шта се обавезао у корист трећег лица тек послије смрти сауговарача,

овај може све до тада, па чак и тестаментом, опозвати корист уговорену за трећег, ако из уговора или

околности случаја не произилази другачије.104

Да би уговор у корист трећег лица био пуноважан потребно је да су кумулативно испуњене

двије групе услова. Прва група услова се тиче односа на релацији стипулант – промитент, а другу

групу чине услови који се односе на корисника (бенефицијара). Да би пуноважно настао уговор у

корист трећег лица потребно је: 1) да су стипулант и промитент пословно способна лица; 2) да постоји

сагласност воља стипуланта и промитента; 3) да је предмет уговора могућ, допуштен и одређен или

одредив, 4) да постоји кауза уговора и 5) да је испоштована форма за закључење уговора. Друга група

услова тиче се корисника или бенефицијара. Наиме, потребно је да: 1) корисник није један од

уговорника и 2) да је корисник одређен или одредив. Закон не тражи да бенефицијар буде пословно

способно лице, а уговор може бити закључен и у корист будућег лица.

Закључењем уговора у корист трећих лица настају три врсте односа и то: 1) однос између

стипуланта и промитента, 2) однос између стипуланта и бенефицијара и 3) однос између промитента и

бенефицијара.

1) Однос између стипуланта и промитента је уговорни однос двије стране модификован

одредбом о уговарању у корист трећег лица. Чињеница да је уговор закључен у корист трећег лица не

искључује право стипуланта да захтијева испуњење уговора. Напротив, стипулант има право да од

промитента захтијева да испуни обавезу из уговора онако како она гласи. Уколико бенефицијар одбије

да прими корист која му по овом уговору припада, стипулант има право да захтијева испуњење у своју

корист.

102

Чл.149. Закона о облигационим односима 103

Чл.152. Закона о облигационим односима 104

Чл.150. Закона о облигационим односима

176

2) Однос између стипуланта и бенефицијара објашњава зашто је стипулант закључио уговор у

корист бенефицијара. Најчешће се стипулант одлучује на закључење уговора у корист трећег лица ако

на тај начин жели да испуни своју раније насталу обавезу према бенефицијару (solvendi causa), или

зато што хоће да бенефицијару учини поклон (donandi causa), али и у циљу давања кредита бенефицијару (credendi causa). Било који од ових разлога да постоји он мотивише стипуланта да

закључи уговор у корист трећег лица – бенефицијара. Стипулант може да опозиве уговорену корист до

момента њеног прихватања од стране бенефицијара. Прихватањем користи од стране бенефицијара

престаје право стипуланта на опозив.

3) Однос између промитента и бенефицијара је однос између повјериоца и дужника. Уговор у

корист бенефицијара ствара непосредно право за бенефицијара да тражи извршење уговора од стране

промитента. Промитент може да истакне у односу на бенефицијара све приговоре које може да истакне

и према стипуланту.

Уговор се може закључити у корист, али не и на терет трећих лица, јер би то значило директно

угрожавање сигурности, права и слободе трећих лица, али и правне сигурности. Обећање учињено

другом да ће трећи нешто учинити или пропустити, трећег не обавезује, а обећавалац одговара за

штету коју би други претрпио због тога што трећи неће да се обавеже или да изврши или да пропусти

одређену радњу. Обећавалац неће одговарати ако је другом обећао да ће се само заузети код трећег да

се овај обавеже да нешто учини или пропусти, а у томе није успио и поред свег потребног залагања.105

Посебна дејства теретних уговора

Код теретних уговора постоји узајамност користи тј. страна која прими неку корист дужна је

да другој страни дâ одређену накнаду. Из овог правила су произашла и специфична правила која се тичу обавеза заштите од евикције и заштите у случају физичких недостатака ствари.

1. Обавеза заштите у случају евикције

Евикција се састоји у узнемиравању прибавиоца ствари на основу неког права које је постојало

прије прибавиочевог стицања те ствари, а за које приликом закључења уговора прибавилац није знао. У

том случају, постојање права трећег лица има за посљедицу искључење, отежавање или умањење права

прибавиоца, на које он не само да није приликом закључења уговора пристао него за њихово постојање

није ни знао.

Узнемиравање прибавиоца може да потиче и од преносиоца, али далеко чешће потиче од

трећих лица. Узнемиравање је правно и врши се истицањем правног основа који искључује

прибавиочеву државину или га омета у вршењу права на начин што му сужава обим овлашћења на која је он рачунао приликом закључења уговора. Фактичко узнемиравање не улази у појам евикције.

Евикција претпоставља да је преносилац располагао приликом преноса права на прибавиоца правом

неког трећег лица које је у моменту преноса постојало.

Обавеза заштите од евикције коју има преносилац састоји се у обавези пружања помоћи

прибавиоцу у случају спора који прибавилац води са трећим лицем, а у случају губитка спора

105

Чл.153. Закона о облигационим односима

177

преносилац је дужан да прибавиоцу врати вриједност коју је од њега примио и да му надокнади штету

коју је претрпио.

Евикција може бити потпуна и дјелимична. Потпуна евикција постоји у случају губитка

државине прибавиоца услијед постојања и истицања права трећег лица. Потпуна евикција значи да је

прибавилац лишен државине ствари. Тако нпр. потпуна евикција постоји када једно лице прода ствар

другом лицу коме ствар затим буде одузета јер је прави власник ствари успио да виндикационом

тужбом докаже своје право својине. У случају дјелимичне евикције прибавилац губи државину на

дијелу ствари или има државину цијеле ствари с тим што су му овлашћења ужа од оних која је он имао

на уму приликом закључења уговора. Тако нпр. дјелимична евикција постоји у случају продаје ствари

која је оптерећена службеношћу. Разликовање на потпуну и дјелимичну евикцију врши се из врло

практичног разлога – ради утврђивања висине накнаде која припада прибавиоцу.

Да би се радило о евикцији потребно је да су испуњени сљедећи услови: 1) узнемиравање

прибавиоца треба да се заснива на неком праву; 2) правни недостатак треба да се налази у

преносиочевом праву; 3) да постоји савјесност прибавиоца и 4) прибавилац треба да обавијести

преносиоца о правном узнемиравању.

1) Преносилац не одговара за фактичко узнемиравање прибавиоца, већ само за она

узнемиравања која су посљедица вршења права неког трећег лица. Наравно, и преносилац се мора

уздржавати од узнемиравања прибавиоца, с тим што је ова обавеза преносиоца шира и значи да

преносилац не само да не смије прибавиоца правно да узнемирава већ ни фактички. Правило је да онај који треба да пружи заштиту не може да евинцира.

Прибавилац може правно бити узнемираван или путем тужбе или путем приговора. Тако,

прибавилац може бити правно узнемираван од стране трећег лица које поднесе суду својинску тужбу за

повраћај ствари, или тужбу за заштиту службености, залоге и сл. Приговором ће прибавилац бити

узнемираван у случају када сам подигне својинску тужбу, а тужени истакне приговор да тужилац

(прибавилац) није постао власник ствари на основу уговора закљученог са преносиоцем. У оба случаја,

прибавилац има право да позове у заштиту преносиоца, тј. лице са којим је закључило уговор и које

има обавезу да га заштити од евикције. Ипак, покретање парнице није нужан услов за заштиту од

евикције. Прибавилац може у случају оправданог страха од евикције, који потиче од тврдњи трећег лица да има неко право према прибавиоцу, да тужбом за утврђивање тражи од суда да утврди постоји

ли или не право трећег лица. Ову тужбу може подићи треће лице које тврди да има неко право и тада

говоримо о позитивној тужби за утврђивање, као и прибавилац који настоји да докаже да треће лице нема право које истиче те тада говоримо о негативној тужби за утврђивање.

2. Правни недостатак треба да постоји у преносиочевом праву, да би прибавилац имао право да

захтијева заштиту од евикције. То значи да прибавилац има право на заштиту само уколико је правни

недостатак постојао прије него што је он стекао ствар од преносиоца. Неопходно је да је стварно право

трећег лица настало док је ствар била у државини преносиоца. С обзиром да преносилац треба

прибавиоцу да обезбиједи несметану државину он треба и да га штити од правног узнемиравања од

стране трећих лица која су резултат вршења неког права трећих лица која су настала тј. која су

постојала док се ствар налазила код преносиоца. 3. Да би имао право на заштиту од евикције

прибавилац мора бити савјестан. За постојање ове врсте заштите потребно је да прибавилац није знао

за постојање права трећег лица. Уколико је за то право знао нема право на заштиту ове врсте, мада има право на повраћај датог. Правило је да се прибавилац не може позивати на заштиту од евикације

уколико му је преносилац приликом закључења уговора изричито нагласио да на ствари постоји

178

службеност или неко друго право трећег лица. Упис у земљишне књиге има велики значај за

утврђивање да ли постоји право прибавиоца на заштиту у случају евикције. Наиме, уколико је

службеност или неко друго право било уписано у земљишне књиге прибавилац, по правилу, нема право на заштиту јер се не ради о невидљивом недостатку. Земљишне књиге су јавне књиге, њихови

подаци су свима доступни тако да се прибавилац не може позивати на то да му није било познато

постојање права трећег лица ако је оно било уписано у земљишне књиге. Напротив, уколико је право

трећег лица није било уписано у земљишне књиге, прибавилац има право на заштиту од евикције. У

случају да је право трећег лица било уписано у земљишне књиге али је преносилац створио и одржао

прибавиоца у увјерењу да на ствари не постоје права трећих лица, прибавилац има право на заштиту од

евикције.

4. Прибавилац мора да обавијести преносиоца о правном узнемиравању.106

Правно

узнемиравање може бити извршено судски и вансудски. У случају вансудског узнемиравања

прибавилац може да поднесе негативну тужбу за утврђивање. Прибавилац у сваком случају позива

преносиоца да га заштиту од правног узнемиравање трећег лица. Уколико прибавилац не позове

преносиоца већ се сам упусти у спор то не значи да је преносилац ослобођен обавезе заштите од

евикције. Он се ове обавезе може ослободити само уколико докаже да је располагао сигурним

средствима и доказима да се одбије захтјев трећег лица.107

Уколико је преносилац био благовремено

позван да се умијеша у спор и заштити прибавиоца од правног узнемиравања трећег лица, а он то не

учини, касније се не може позивати на неправилности у вођењу поступка. Уколико је прибавилац без обавјештавања преносиоца признао очигледно право трећег лица има право да од преносиоца захтијева

накнаду свега што је дао трећем лицу и има право на накнаду штете.108

Уколико преносилац не

заштити прибавиоца од правног узнемиравања, прибавилац има право на повраћај датог и накнаду

претрпљене штете.

Правне посљедице евикције зависе од тога да ли се ради о потпуној или дјелимичној евикцији.

Уколико је евикција потпуна уговор се раскида и то по сили закона, а судска одлука има декларативни

карактер. Уколико је евикција дјелимична, прибавиоцу припада право избора између раскида уговора и

права да тражи сразмјерно снижење накнаде. У сваком случају, евикција за посљедицу има обавезу

повраћаја датог и накнаду штете коју је прибавилац претрпио.109

Правила о евикцији су диспозитивног карактера и постоји могућност уговорног ограничења

или искључења одговорности за правне недостатке ствари. Међутим, уколико је у вријеме закључења

уговора преносиоцу био познат или му није могао бити непознат неки недостатак у његовом праву,

одредба уговора о ограничењу или о искључењу одговорности за правне недостатке је ништава.110

Право прибавиоца по основу правних недостатака гаси се истеком годину дана од сазнања за постојање права трећег лица. Међутим, уколико је треће лице прије истека рока покренуло спор, а

прибавилац позвао преносиоца да се у спор умијеша, право прибавиоца се гаси тек истеком шест мјесеци по правоснажно окончаном спору.

111

106

Чл.509. Закона о облигационим односима 107

Чл.511. Закона о облигационим односима 108

Чл.512. Закона о облигационим односима 109

Чл.510. Закона о облигационим односима 110

Чл.513. Закона о облигационим односима 111

Чл.515. Закона о облигационим односима

179

2. Обавеза заштите у случају физичких недостатака ствари

Преносилац је дужан да обезбиједи прибавиоцу не само мирну већ и корисну државину. Мирна

државина се штити примјеном правила о заштити од евикције, а корисна државина правилима о

заштити прибавиоца у случају физичких недостатака тј. мана ствари.

Да би постојала одговорност преносиоца за физичке недостатке ствари потребно је да су

испуњена три услова: 1) да ствар има материјалне недостатке; 2) да је тај материјални недостатак

(мана) скривен и 3) да је недостатак постојао у моменту преласка ризика са преносиоца на прибавиоца.

1) Прибавилац закључује уговор да би стекао одређену ствар ради задовољења одређених

потреба и интереса. Ствар мора имати одређена својства и квалитет. Зато је преносилац одговоран за

све недостатке тј. мане ствари које умањују њену вриједност или корисност. Ствар мора да одговара

циљу који је уговором одређен или произилази из околности или намјере странака. Уколико то није

случај тј. уколико ствар има недостатак који јој умањује вриједност или корисност постоји одбавеза

преносиоца да заштити прибавиоца од тих недостатака. Преносилац је одговоран за материјалне недостатке ствари ако ствар нема уговорена својства, ако ствар нема својства за нарочиту употребу

која је преносиоцу била позната, ако ствар нема својства за редовну употребу и ако ствар не одговара

узорку или моделу.112

У свим овим случајевима постоји одговорност преносиоца и обавеза да заштити

прибавиоца такве ствари. Незнатни материјални недостаци се, по правилу, не узимају у обзир.

2) Мана мора бити скривена. Преносилац одговара за мане ствари без обзира на то да ли је за

њих знао. Уколико је мана видљива и позната прибавиоцу сматра се да је он хтио да прибави ствар са маном и да се та чињеница имала у виду приликом одређивања цијене. Прибавилац нема право на

заштиту уколико је мана настала услијед његове кривице или ако је знао за недостатак. Сматра се да нису могли остати непознати прибавиоцу недостаци ствари које би свако брижљиво лице са

просјечним знањем и искуством лица истог знања и струке као прибавилац могло лако запазити

приликом уобичајеног прегледа ствари. Међутим, преносилац одговара и за недостатке које је

прибавилац могао лако уочити ако је изјавио да ствар нема никакве недостатке или да ствар има

одређена својства или одлике.113

Ималац чија је ствар продата на јавној продаји не одговара за

недостатке ствари.114

3) Мана ствари треба да постоји у моменту преласка ризика са преносиоца на прибавиоца.

Прибавилац који је уредно и на вријеме обавијестио преносиоца о постојању материјалног недостатка

ствари може да захтијева од преносиоца: 1) да недостатак уклони или да преда другу ствар без недостатака; 2) снижење цијене и 3) прибавилац може изјавити да раскида уговор. Поред тога,

прибавилац има право и на накнаду штете.115

У првом случају, дакле, када се одлучи да захтијева уклањање недостатка или предају друге

ствари без недостатка, прибавилац остаје при уговору и тражи његово испуњење у свему како је одређено. Уколико прибавилац не добије тражено испуњење у разумном року има право да раскине

уговор. Прибавилац може раскинути уговор само ако је претходно оставио преносиоцу накнадни

примјерени рок за испуњење уговора. Прибавилац може раскинути уговор и без остављања накнадног рока ако му је преносилац послије обавјештавања о недостацима ствари саопштио да неће испунити

112

Чл.479. Закона о облигационим односима 113

Чл.480. Закона о облигационим односима 114

Чл.487. Закона о облигационим односима 115

Чл.488. Закона о облигационим односима

180

уговор или ако из околности конкретног случаја очигледно произилази да преносилац неће моћи да

испуни уговор ни у накнадном року.116

Уколико преносилац ни у накнадном року не испуни уговор,

уговор се раскида по самом закону, али га прибавилац може одржати ако без одлагања изјави

преносиоцу да уговор одржава на снази.117

Уколико само дио предате ствари има недостатке или када је предат само дио ствари, односно

мања количина од уговорене, прибавилац може раскинути уговор само у погледу дијела који има

недостатке, или само у погледу дијела или количине који недостају. Прибавилац може да раскине

уговор у цјелини уколико уговорена количина или предата ствар чини цјелину, или уколико

прибалилац иначе има оправдан интерес да прими уговорену ствар или количину у цјелини.118

Када је

једним уговором и за једну цијену предато више ствари или скуп ствари, па само неке од њих имају

недостатке, купац може да раскине уговор само у погледу тих ствари, а не и осталих. Међутим,

уколико оне чине цјелину тако да би њихово раздвајање било штетно прибавилац може да раскине

уговор у цјелини или уколико он ипак изјави да раскида уговор само у погледу ствари са недостатком,

преносилац са своје стране може да раскине уговор и у погледу осталих ствари.119

Прибавилац губи

право да раскине уговор због материјалног недостатка ствари када није у могућности да ствар врати

или да је врати у стању у коме ју је примио.

Раскид уговора због недостатка ствари производи иста дејства као и раскид двостраних

уговора због неиспуњења.120

Обје стране се ослобађају обавеза из уговора, врши се натурална или

новчана реституција и странке имају право на накнаду штете. Уколико је предмет враћања новац

плаћа се и затезна камата. Прибавилац не може да раскине уговор ако је преносилац спреман да ствар

замијени или оправи.

Што се тиче рокова у којима се може остварити право на заштиту због постојања материјалних

недостатака ствари Закон о облигационим односима говори о року у ком је прибавилац дужан да

обавијести преносиоца о манама ствари и о року у ком се подиже тужба за остварење права. Први рок,

тј. рок за обавјештавање преносиоца о манама ствари је веома кратак, а циљ му је да отклони

неизвјесност и недоумице уговорних страна. Прибавилац је, наиме, дужан да ствар по пријему

прегледа или да је дâ на преглед и да о видљивим манама обавијести преносиоца у року од осам дана, а

ако је у питању уговор у привреди одмах тј. без одлагања. Када је ствар прегледана у присуству обје

стране прибавилац је дужан да своје примједбе саопшти одмах, иначе губи право које му по том основу

припада.121

Ако је у питању скривени недостатак тј. мана ствари рок износи осам дана од открића мане,

а код уговора у привреди без одлагања. Преносилац неће одговарати за мане које се покажу пошто

протекне шест мјесеци од предаје ствари, изузев када је уговором одређен дужи рок.122

Претходно

обавјештавање преносиоца о манама ствари је услов остварења права прибавиоца по основу

одговорности за материјалне недостатке ствари. Уколико прибавилац не обавијести преносиоца о

манама ствари или задоцни са обавјештавањем губи право да се позове на материјалне недостатке

ствари, осим ако је тај недостатак био познат преносиоцу или му није могао остати непознат.

116

Чл.490. Закона о облигационим односима 117

Чл.491. Закона о облигационим односима 118

Чл.492. Закона о облигационим односима 119

Чл.494. Закона о облигационим односима 120

Чл. 497. Закона о облигационим односима 121

ЧЛ.481. Закона о облигационим односима 122

ЧЛ.482. Закона о облигационим односима

181

Други рок, рок за подизање тужбе за остварење права на заштиту због материјалног недостатка

ствари износи годину дана од дана одашиљања обавјештења прибавиоца изузев ако је прибавилац

преносиочевом преваром био спријечен да их употријеби. Уколико прибавилац није благовремено

обавијестио преносиоца о постојању недостатка може послије истека овог рока под условом да није

исплатио цијену, истаћи свој захтјев да се цијена снизи или да му се надокнади штета и то као

приговор да против преносиочевог захтјева да му се исплати цијена.123

3. Гаранција за исправно функционисање продате ствари

Закон о облигационим односима садржи посебна правила о гаранцији за исправно

функционисање продате ствари.124

Ова правила важе за тзв. техничку робу чију продају прати гарантни

лист, којим произвођач гарантује исправно функционисање ствари од њене предаје купцу до истека

предвиђеног рока. На основу гарантног листа купац може, уколико ствар не функционише или не

функционише исправно, да захтијева како од продавца тако и од произвођача да ствар у разумном року

оправи или ако то не учини да му умјесто ње преда ствар која исправно функционише. Гарантни лист обавезно садржи: 1) податке о производу, 2) трајање гарантног рока, 3) изјаву гаранта да ће производ у

току гарантног рока исправно функционисати ако купац поступа у складу са упутством за употребу

ствари, 4) изјаву гаранта да је обезбиједио сервисну службу за сервисирање производа у гарантном

року, 5) изјаву гаранта да ће у гарантниом року о свом трошку извршити оправку ствари која не

функционише на одговарајући начин или да ће на захтјев купца неисправан производ замијенити

новим уколико не изврши поправку у одређеном року, 6) фирму тј. назив и адресу издаваоца гарантног листа и 7) потпис овлашћеног радника. Гарантни лист се уз купљени производ предаје купцу након

што продавац упише датум куповине производа и друге податке. Тиме купац постаје титулар права из гарантног листа.

Дакле, неопходан елемент гарантног листа јесте гарантни рок у оквиру ког купац може да

тражи поправку купљене или предају нове ствари. Купац има и право на накнаду штете коју је

претрпио услијед неупотребе ствари до момента поправке или предаје друге, исправне ствари.

У случају мање поправке ствари, гарантни рок се продужава за онолико колико је купац био

лишен употребе ствари. Међутим, уколико је због неисправног функционисања ствари извршена њена

замјена или њена битна поправка, гарантни рок почиње тећи поново од момента замјене, односно, од

враћања поправљене ствари. Ако је замијењен или битно поправљен само неки дио ствари, гарантни

рок почиње тећи поново само за тај дио. Иначе, права купца према произвођачу по основу гарантног листа престају по истеку године дана од дана када је тражио од њега поправку или замјену ствари.

Међутим, уколико продавац у разумном року не изврши поправку или замјену ствари купац

има право да раскине уговор или да тражи снижење цијене, а свакако има право на накнаду штете.

Закон о облигационим односима прецизира и то да је произвођач, односно, продавац дужан да о свом

трошку пренесе ствар до мјеста гдје треба да се поправи, односно замијени као и да поправљену,

односно замијењену ствар врати купцу. За све то вријеме произвођач, односно, продавац, сноси ризик

случајне пропасти или оштећења ствари.

123

Чл.500. Закона о облигационим односима 124

Чл.501-507. Закона о облигационим односима

182

4. Прекомјерно оштећење (laesio enormis)

Правило је да се престације странака у двостранообавезним уговорима налазе у еквивалентном

односу. Уколико се вриједности престација нађу у таквој диспропорцији да се прелази законом

одређена граница толеранције постоји прекомјерно оштећење (laesio enormis).125

Дакле, прекомерно

оштећење је правни институт којим се у уговорном праву штити начело једнаке вриједности узајамних

давања тј. начело еквивалентности.

Уколико је између обавеза уговорних страна у двостраном уговору постојала у вријеме

закључења уговора очигледна несразмјера, оштећена страна може да захтијева поништење уговора ако

за праву вриједност тада није знала нити је морала знати. Дакле, прекомјерно оштећење постоји: 1)

уколико су уговорне стране закључиле двострано обавезни уговор, 2) ако је у вријеме закључења уговора постојала очигледна несразмјера узајамних давања и 3) ако је очигледна несразмјера узајамних

давања резултат заблуде или преваре једне од уговорних страна у вријеме закључења уговора усљед

чега она није знала нити је могла знати за праву вриједност ствари.

Прекомјерно оштећење као институт облигационог права претпоставља несразмјеру узајамних

давања. Висина те несразмјере одређује се законом с тим што може бити различито конципирана и

изражена. Према традиционалном схватању прекомјерно оштећење постоји када вриједност престације

једне уговорне стране не достиже ни половину вриједности престације друге стране. Зато се

прекомјерно оштећење назива и оштећењем преко половине (laesio ultra dimidium). Закон о

облигационим односима није прихватио овакав, фиксни начин одређивања прекомјерног оштећења већ

га је дефинисао као “очигледну несразмјеру престација”. Оштећена страна има право да поднесе тужбу

и захтијева поништење уговора. Уколико суд овај захтјев усвоји и поништи уговор поништење дјелује ex tunc тј. од почетка тако да се сматра да уговор није ни закључен. Уколико је само једна страна извршила своју обавезу или дио обавезе из уговора врши се једнострана реституција, а уколико су обје

стране дјелимично или у потпуности извршиле обавезе из уговора врши се двострана реституција.

Оштећена страна, дакле, може да тражи само поништење уговора, а друга страна може, ако

хоће да одржи уговор на снази уколико понуди да несразмјера у вриједности престација буде

отклоњена. Уговор ће, дакле, остати на снази ако друга страна понуди допуну своје престације до њене праве вриједности и тиме обезбиједи еквивалентност узајамних давања. Право да се захтијева

поништење уговора престаје истеком године дана од његовог закључења, а одрицање од овог права

унапријед, нема правно дејство. Правила о прекомјерном оштећењу не примјењују се на уговоре на

срећу тј. на алеаторне уговоре, као ни у случају јавне продаје, или када је за ствар дата виша цијена из наклоности (pretium affectionis).

5. Зеленашки уговор

Ништав је уговор којим неко, користећи се стањем нужде или тешким материјалним стањем

неког лица, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмјери са оним што је он другом дао или учинио, или се

125

Израз Laesio enormis сачинајавају латинске ријечи laesio што значи оштећење или повреда и enormis што значи

превелико, огромано.

183

обавезао да ће дати или учинити.126

На овај начин Закон о облигационим односима је дефинисао тзв.

зеленашке уговоре.

Да би један уговор спадао у категорију зеленашких уговора потребно је да су кумулативно

испуњена два услова. Први услов је субјективни и односи се на намјеру једне уговорне стране да за

себе или за другог уговори корист користећи се стањем нужде, материјалним неприликама,

лакомисленошћу или зависношћу сауговарача. Други услов је објективни и значи да је уговор такав да

постоји очигледна несразмјера престација. Уколико су кумулативно испуњена оба ова услова уговор се

квалификује као зеленашки. Санкција за зеленашки уговор јесте ништавост. Ништавост може бити

потпуна и дјелимична. Дјелимична ништавост зеленашког уговора постоји у случају када се поништи

само нека од одредаба уговора, а не уговор у цјелини.

Лице које је оштећено закључењем зеленашког уговора има право да тражи смањење обавезе

на правичан износ, уколико суд процијени да се тај његов захтјев не противи јавном поретку,

принудним прописима и добрим обичајима. Рок за истицање овог захтјева износи пет година и рачуна

се од дана закључења уговора.127

На тај начин се уговор може измијенити и остати на снази. У теорији

се ова могућност третира као конвалидација једног ништавог уговора, која иначе није допуштена код

ништавих уговора већ се дозвољава само њихова конверзија.

6. Раскидање или промјена уговора због промијењених околности (clausula rebus sic

stantibus)

Начело еквивалентности узајаних давања заштићено је и могућношћу раскида или измјене

уговора због промијењених околности или тзв. clausula rebus sic stantibus.128

Прекомјерно оштећење

(laesio enormis) штити еквивалентност узајамних давања постигнуту у моменту закључења уговора. За

разлику од прекомјерног оштећења коме је приоритетан задатак да заштити еквивалентност узјаманих

престација у моменту закључења уговора, clausula rebus sic stantibus узима у обзир нескад тј. непостојање еквивалентности престација до ког је дошло након закључења уговора тј. у току његовог испуњења.

Да би се у конкретном случају радило о промјењеним околностима потребно је да су

кумулативно испуњена три услова: 1) да се ради о изванредном тј. непредвидивом догађају; 2) да

промијењене околности знатно отежавају испуњење обавеза или циљ уговора чине неостварљивим; 3)

да су промјењене околности наступиле прије истека рока одређеног за испуњење обавеза уговарача.

Дакле, од момента закључења уговора до његовог испуњења могу да наступе околности које

уговорне стране нису могле да предвиде и на које нису рачунале, а које битно отежавају испуњење

обавеза уговорних страна. Савремена законодавства признају утицај и значај промијењених околности

и то тако што дају могућност измјене па чак и раскида уговора због наступања непредвиђених и

изванредних догађаја. Наиме, уколико послије закључења уговора наступе околности које отежавају

испуњење обавезе једне стране, или ако се због њих не може остварити сврха уговора, а у оба случаја у

тој мјери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по

општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, страна којој је отежано

испуњење обавезе, односно страна која због промијењених околности не може остварити сврху 126

Чл.141. ст.1. Закона о облигационим односима 127

ЧЛ.141. ст.4. Закона о облигационим односима 128

Чл.133-136. Закона о облигационим односима. Clausula rebus sic stantibus у преводу значи “док ствари тако стоје”

184

уговора, може захтијевати раскид уговора. Међутим, раскид уговора због промијењених околности се

не може захтијевати уколико је страна која се позива на промијењене околности била дужна да у

вријеме закључења уговора узме у обзир те околности или их је могла савладати или избјећи као ни у

случају када су промијењене околности наступиле по истеку рока одређеног за испуњење њене

обавезе.129

Када наступе промијењене околности и када су испуњени сви законом предвиђени услови

једна од уговорних страна може да судским путем захтијева раскид уговора. Судска одлука о раскиду

уговора због промијењених околности има конститутивно дејство. Приликом одлучивања о раскиду

уговора, односно о његовој измјени, суд се руководи начелима поштеног промета, водећи рачуна

нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код те врсте уговора, о општем интересу, као и о

интересима обеју страна. Страна којој је због промијењених околности знатно отежано испуњење

обавезе или је циљ уговора постао неострљив има право да захтијева раскид уговора, али је то најприје

дужна да саопшти сауговарачу и то чим сазна за промијену околности. Уколико то пропусти да учини

не губи право да захтијева раскид уговора али је дужна да надокнади штету коју је њен сауговарач због тога претрпио.

130 Уговор се неће раскинути уколико друга страна понуди или пристане да се одређени

(тј. проблематични) услови уговора правично измијене тј. да се измијене до нивоа постизања

еквивалентности узајамних давања.

Уговорне стране се могу унапријед одрећи позивања на промијењене околности, осим уколико

је то у супротности са начелом савјесности и поштења.131

VI ПРЕСТАНАК УГОВОРА

Уговори се закључују да би се постигао одређени циљ или резултат и да би се задовољили

интереси уговорних страна. То значи да је логичан, пожељан и редован начин престанка уговора

његово испуњење тј. реализација. Међутим, то није и једини начин престанка уговора. Наиме, од

момента настанка уговора до његовог испуњења могу се појавити околности које ће утицати на

другачији ток и коначну судбину једног уговора. Уговор може престати не само испуњењем, већ и

поништењем, једностраним или споразумним раскидом, немогућношћу испуњења, протеком времена

или отказом, смрћу уговорне стране.

1. Неважност уговора

Да би уговор производио правно дејство потребно је да су испуњени сви законом предвиђени

услови, тј. потребно је да су уговор закључила пословно способна лица, да постоји сагласност воља

уговарача о битним елементима уговора, да су испуњени законом предвиђени услови везани за предмет уговора, да постоји правни основ уговора и да је испоштована форма уговора. Уколико у

моменту закључења уговора буде недостајао макар и један од наведених елемената уговор је

непуноважан и не производи правно дејство.

129

Чл.133.ст.2-3. Закона о облигационим односима 130

Чл.134. Закона о облигационим односима 131

Чл.136. Закона о облигационим односима

185

Узроци непуноважности уговора су бројни и различити што за собом повлачи и различитост

санкција које погађају један непуноважан уговор. Узроци непуноважности се могу сврстати у одређене

категорије у зависности од карактера и степена повреде појединачних и општих интереса. То

омогућава да се изврши градација санкција које погађају један непуноважан уговор. Санкције могу

бити оштрије или блаже у зависности од степена повреде појединачних и општих интереса.

Неважећи уговори се дијеле у двије групе и то апсолутно неважеће или ништаве уговоре и на

релативно неважеће или рушљиве уговоре. Постоји и трећа група уговора тзв. непостојећих уговора у

односу на које не постоји јединствено схватање у теорији тако да их неки аутори издвајају као посебну

групу неважећих уговора, а други сматрају да су обухваћени појмом ништавих уговора. Уколико у

моменту закључења уговора није био испуњен један од законом предвиђених услова за закључење

(странке нису имале тражену пословну способнот, није постигнута сагласност воља, није био одређен,

дозвољен или могућ предмет уговора, као ни кауза уговора или није испоштована форма) сматра се да

уговор није ни настао тј. да је такав уговор са становишта права непостојећ. Непостојећи уговори се

разликују од ништавих уговора код којих су у моменту закључења били испуњени сви потребни

услови, али су они погођени санкцијом ништавости и не производе правно дејство зато што су они и

њихова правна егзистенција противни императивним законским нормама и моралу друштва, односно,

јавном поретку, принудним прописима и добрим обичајима.

У савременој теорији се избјегава појам непостојећих уговора јер се сматра да се ради о

уговорима који су од самог почетка крњи, непотпуни тј. да нису ни настали. Предузете радње странака

нису довеле до закључења уговора тако да се и не може говорити о непостојећим уговорима. Говорити

о овој категорији уговора је таутологија јер уговор постоји или не, а никако не може бити говора о

непостојећем уговору. Теоријски се и може говорити о овој категорији уговора да би се истакле правне

посљедице неиспуњења законом предвиђених услова за закључење уговора уколико није испуњен

макар и један од тражених услова. Међутим, та се разлика у пракси губи јер су и ови уговори погођени

санкцијом ништавости.

Закон о облигационим односима говори о двије категорије неважећих уговора тј. о ништавим

уговорима и рушљивим уговорима.

а) Апсолутно ништави уговори

Уговори који су противни принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима су

ништави, ако циљ повријеђеног правила не упућује на другу санкцију или ако закон у одређеном

случају не прописује што друго. Ништави тј. апсолутно неважећи уговори су уговори које због повреде

принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја погађа најоштрија санкција тј. ти уговори не

производе правно дејство.132

Дакле, за разлику од тзв. непостојећих уговора, ништави уговори

испуњавају све законом предвиђене услове за закључење, али је њихова садржина таква да се њима

вријеђа јавни поредак, принудни прописи и добри обичаји. У ништаве уговоре спадају и уговори чији

је предмет немогућ, недопуштен или неодређен или неодредив, уговори без правног основа или са

недопуштеним основом, уговори које закључују правна лица изван граница своје пословне

способности, уговори који нису закључени у предвиђеној форми као и зеленашки уговори.133

Ништави

132

Чл.103-110. Закона о облигационим односима 133

Чл. 47., чл.52., чл.54., чл.70. и чл.141. Закона о облигационим односима

186

уговори не производе правно дејство (quod nullum est nullum producit effectum). Наиме, сматра се да

уговори који су противни принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима нису ни

закључени. На ништавост уговора се могу позивати сва заинтересована лица. То су у првом реду

уговорне стране, њихови универзални сукцесори, али и свако друго лице које има правни интерес да се уговор поништи. О ништавости уговора суд води рачуна по службеној дужности (ex officio), а судска одлука има декларативно дејство. Право на истицање ништавости се не гаси. Ништави уговор се не

може протеком времена оснажити тј. не може се конвалидирати.

Правило је да ништавост неке од одредаба уговора не повлачи за собом ништавост уговора у

цјелини, уколико он може опстати без ништаве одредбе и ако она није била ни услов уговора ни

одлучујућа побуда због које је уговор закључен. Дакле, уколико је ништава одредба уговора била услов

или одлучујућа побуда за закључење уговора уговор је, по правилу, ништав. Међутим, чак и када је ништава одредба уговора била услов или одлучујућа побуда за закључење уговора, уговор ће остати на

снази уколико је санкција ништавости установљена са циљем да уговор буде ослобођен те одредбе и да

важи без ње.

Могуће је да један ништави уговор испуњава услове за пуноважност неког другог уговора. У

том случају постоји могућност конверзије уговора. Наиме, када један ништави уговор испуњава услове

за пуноважност неког другог уговора, тада ће међу уговорним странама важити тај други уговор,

уколико је то у сагласности са циљем који су уговарачи имали у виду када су уговор закључили и ако

се може узети да би они закључили тај уговор да су знали за ништавост свог уговора.134

Конверзија је

правни институт настао из потребе очувања уговора кад год за то постоје услови и када његово

очување одговара првобитном циљу уговорних странака. Нпр. конверзија постоји у случају када лица

закључе уговор о расподјели и уступању имовине за живота, који не испуњава законом предвиђене

услове, а из намјере странака се може закључити да се циљ може остварити уколико се овај уговор

конвертује у уговор о поклону.

Правне посљедице ништавости уговора су: повраћај у пређашње стање (restitutio in integrum),

накнада штете и питање правног положаја трећих лица.

Основна правна посљедица ништавости уговора састоји се у повраћају датог. Питање

повраћаја датог се не поставља уколико ниједан од уговорника није извршио обавезу нити дио обавезе.

У том случају се судском одлуком уговор поништава, али не долази до реституције јер уговорне стране

нису предузеле ништа на плану извршења уговор. Ситуација је знатно сложенија уколико су уговорне

стране предузеле активности на плану извршења уговора, тј. уколико је уговор ништав а једна или обје

уговорне стране су у потпуности или дјелимично испуниле уговорне обавезе. У том случају се

појављује потреба повраћаја у пређашње стање. Реституција може бити једнострана и двострана.

Једнострана реституција постоји када само једна страна има обавезу да врати примљено. Она ће

повраћај извршити у натури, а уколико то није могуће онда се врши новчана реституција. По логици

ствари код једнострано обавезних уговора реституција је увијек једнострана, а када су у питању

двострано обавезни уговори реституција ће бити једнострана уколико је само једна уговорна страна

извршила своју обавезу или дио обавезе. Ефекти једностране реституције састоје се у обавези уговорне

стране која је на име извршења уговора нешто примила да примљено врати, али и у томе што друга

уговорна страна не може да захтијева извршење уговорне обавезе од свог сауговарача, већ само

повраћај датог. Двострано обавезни уговори намећу неопходност двостране (или боље рећи обостране)

134

Чл.106. Закона о облигационим односима

187

реституције. До двостране реституције долази када су обје уговорне стране извршиле своју обавезу или

дио обавезе. У том случају стране враћају оно што су примиле по правилима која важе за натуралну

реституцију, а једино када натурална реституција није могућа долази до новчане реституције.

Осим једностране и двостране реституције Закон о облигационим односима говори и о

недопуштеној реституцији. Наиме, Закон прецизира да је у случају ништавости уговора свака уговорна

страна дужна да врати другој све што је примила на основу таквог уговора, а уколико то није могуће

или се природа овог што је испуњено противи враћању, врши се новчана реституција. Међутим,

уколико је уговор ништав зато што је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим

обичајима, суд може да одбије, у цјелини или дјелимично, захтјев несавјесне стране за повраћај датог, а

може да одлучи и да друга уговорна страна оно што је примила преда општини на чијој територији она

има сједиште, тј. пребивалиште или боравиште. Предаја у корист општине појављује се у случају тзв.

недопуштене реституције. Због друштвене штетности једног уговора, као санкцију за уговорне стране

које су уговор закључиле, суд може да одлучи да се умјесто реституције изврши предаја предмета у

корист општине.

Сљедећа правна посљедица ништавости уговора јесте накнада штете. Наиме, закључењем

једног ништавог уговора и његовим неизвршењем уговорне стране могу претрпјети штету. Накнаду

тако настале штете може да тражи само савјесна страна, тј. само оно лице које није знало нити је могло

знати за ништавост уговора. Друга, несавјесна страна је дужна да савјесном сауговарачу у цјелини

надокнади претрпљену штету.135

Трећа правна посљедица ништавости уговора тиче се права и интереса трећих лица. Наиме,

уколико је на основу ништавог уговора дошло до предаје ствари другој уговорној страни, преносилац

може да захтијева натуралну реституцију, јер прибавилац ствар држи без правног основа. Међутим,

може се догодити да прибавилац у међувремену, закључи нови уговор и пренесе ствар на неко треће

лице. Примјеном правила Nemo plus iuris ad allium transfere potest quam ipso haberet то треће лице не би

могло стећи никаква права. Ипак, то треће лице би могло, уколико је савјесно, стећи права на тој ствари одржајем или по правилима која важе за стицање од невласника.

Ништав уговор не постаје пуноважан када забрана или други узрок ништавости накнадно

нестане.136

Из чињенице да се закључењем ништавих уговора угрожавају јавни интереси тј. да се ради о

уговорима који су противни јавном поретку, принудним прописима и добрим обичајима произилази да

не постоји могућност њиховог накнадног оснажења. Ради се о уговорима чије закључење и постојање

угрожава јавне интересе, а то значи да их друштво санкционише најстожијом санкцијом-ништавошћу.

Међутим, Закон о облигационим односима предвиђа да се ништавост не може истицати уколико је

забрана мањег значаја, а уговор је извршен.

б) Рушљиви уговори

Рушљиви уговори су подврста неважећих уговора који производе правно дејство, али могу

бити поништени у законом одређеном року на захтјев лица која за то имају правни интерес, а због недостатака уговора који значе повреду појединачних интереса.

137 Уговор је рушљив уколико га је

закључила страна ограничено пословно способна, када је приликом његовог закључења било мана 135

Чл.108. Закона о облигационим односима 136

Чл.107. ЗОО. Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору стоји: “Што се грбо роди вријеме не исправи” 137

Чл. 111-117. Закона о облигационим односима

188

воље страна, као и када је то Законом или посебним прописима одређено. Рушљив је и уговор који је

закључило лице ограничене пословне способности као и у случају постојања прекомјерног оштећења.

Уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена може тражити да се уговор поништи.

Круг лица која могу да захтијевају поништење рушљивог уговора је значајно ужи од круга лица која

могу да захтијевају поништење ништавог уговора. Наиме, поништење уговора могу захтијевати

уговорне стране, њихови универзални сукцесори и евентуално трећа лица која имају правни интерес за

поништење. О рушљивим уговорима суд не води рачуна по службеној дужности, већ само на захтјев

лица која имају правни интерес за поништење рушљивих уговора. Судска одлука има конститутивно

дејство, а тужба за поништај се подноси у законом одређеном року.

Право на поништење рушљивог уговора установљено је у интересу уговорника, њихових

универзалних сукцесора и евентуално трећих лица. Сауговорник лица које има право да тражи

поништење уговора има интерес да утврди да ли сауговарач остаје при уговору или ће настојати да он

буде поништен. У том циљу, он може захтијевати да се друга уговорна страна изјасни да ли остаје при

уговору или не, а рок за ово изјашњавање не може бити краћи од 30. дана. Уколико се то лице у

остављеном року не изјасни да не остаје при уговору, сматра се да је уговор поништен и судском

одлуком се то само констатује.

За рушљиве уговоре се каже да су потенцијално неважећи тј. да могу бити поништени на

захтјев заинтересованог лица. Одлука о поништењу једног рушљивог уговора има конститутивно

дејство. Наиме, овом одлуком се не укида сам чин закључења уговора, већ правне посљедице које из њега произилазе. Правило је да се поништењем уговора на захтјев заинтересованог лица, уговор гаси

тј. сматра се да уговор не производи правно дејство и то од момента закључења (ex tunc). Странке се

могу споразумјети да рушљиви уговор неће производити правно дејство за убудуће (ex nunc), а да ће се

све до тог момента уговор сматрати пуноважним. Ово рјешење произилази из чињенице да рушљиви

уговори угрожавају интересе уговарача, а мање јавне интересе. Зато је странкама и дозвољено да

својом вољом одреде од ког момента ће се сматрати да уговор не производи правно дејство.

Поништење уговора из разлога рушљивости у први план истиче три питања: повраћај у пређашње

стање, накнаду штете и правни положај трећих лица. Наиме, уколико је нешто на основу рушљивог уговора који је поништен било испуњено, долази до повраћаја у пређашње стање. И овдје је правило натурална реституција, а само када она није могућа врши се новчана реституција и то према цијенама у вријеме враћања, односно у вријеме доношења судске одлуке. Уговарач на чијој је страни узрок рушљивости

одговоран је свом сауговарачу за штету коју трпи због поништења уговора, ако овај није знао нити је морао

знати за постојање узрока рушљивости уговора. Дакле, лице које је било савјестан уговорник има право на накнаду штете од сауговарача уколико је на његовој страни био узрок ништавости. Страна која је у заблуди

дужна је да надокнади штету сауговарачу, уколико он није знао нити је морао знати за заблуду. Уколико је

једно лице примијетило и схватило заблуду свог сауговарача, а није ништа предузело да се заблуда отклони,

сматраће се несавјеним уговарачем и биће дужан да надокнади штету сауговарачу. Наиме, у овом случају

постоји квалификована заблуда, тј превара која ствара обавезу лица које је превару извршило да надокнади

штету свом сауговарачу. Исто важи и за пријетњу.

Тужба за поништење једног рушљивог уговора може се подићи у законом предвиђеном року и

његовим истеком лица овлашћена да поднесу тужбу губе то право. Рок у ком се може остварити право

на поништење уговора из разлога његове рушљивости износи годину дана и рачуна се од дана сазнања

за разлог рушљивости односно престанка принуде, али то право у сваком случају престаје истеком три

године од закључења уговора. Први рок – рок од годину дана, је субјективни рок и рачуна се од

189

момента сазнања, а други је објективни рок и рачуна се од момента закључења уговора. Иначе,

субјективни рок се мора кретати у границама објективног рока. Напоменимо и то да је рок за поништење уговора код којих један уговорник стиче пословну способност након закључења уговора,

рок за поништење уговора износи три мјесеца и рачуна се од момента стицања пословне способности.

Када је разлог рушљивости уговора прекомјерно оштећење, рок за поништење износи годину дана и

рачуна се од момента његовог закључења.

Из чињенице да рушљиви уговори штете интересима самих уговорних страна које су га

закључиле произилази да њихово поништење није неминовно. Наиме, лица која имају право да

захтијевају поништење уговора могу се одрећи тог права и остати при уговору. Прецизније речено,

Закон о облигационим односима даје могућност конвалидације или оснажења рушљивих уговора.

Конвалидација је накнадно оснажење рушљивог уговора. Она се врши одрицањем од права на

поништење уговора од стране лица коме то право припада. Конвалидација се може извршити изричито

израженом вољом странака, прећутно, као и пропуштањем лица да се у законом остављеном року

обрати суду. Да би дошло до конвалидације потребно је да су кумулативно испуњени сљедећи услови:

1) да се у конкретном случају ради о рушљивом уговору; 2) да конвалидацији приступају лица која

имају право да траже поништење уговора; 3) да лица знају тј. да су свјесна недостатака који уговор

чине рушљивим; 4) да су у том моменту страна која је имала право да захтијева поништење уговора

била слободна да одлучи о конвалидацији.

Конвалидација се примјењује у свим случајевима рушљивости уговора. Дејство конвалидације

састоји се у томе што рушљив уговор постаје пуноважан. Одрицањем од права да се захтијева поништење рушљивог уговора странке признају правно дејство уговора. Конвалидација дјелује

ретроактивно те се сматра да је уговор пуноважан од момента закључења. Конвалидирани уговор се не

може више нападати тј. не могу се истицати разлози рушљивиости који су били основа предузете

конвалидације. Конвалидирани уговор постаје пуноважан од закључења и производи правна дејства

као да узрока рушљивости уговора није ни било.

2. Раскид уговора

Један од начина престанка уговора је и раскид уговора. Раскидом могу престати само

пуноважни уговори. До раскида уговора може доћи или на основу споразума субјеката који су га

закључили те тада говоримо о споразумном раскиду или једностраним раскидом.

а) Споразумни раскид уговора

Споразумни раскид уговора је начин престанка уговора до ког долази на основу споразума о

одустајању од уговора који је раније закључен. Споразумни раскид уговора је уствари уговор којим

странке одустају од раније закљученог уговора. Из чињенице да уговор настаје сагласношћу воља

уговорних страна произилази да оне на исти начин могу и да изађу из уговорног односа. Уговорне

стране одустају од раније закљученог уговора на начин што закључују нови уговор којим се раскида

раније закључени пуноважни уговор. Дакле, предмет овог новог уговора је раскид раније закљученог уговора. Овај начин престанка уговора произилази из правне природе и суштине уговора. Наиме,

уговор настаје сагласношћу воља уговорних страна које у складу са начелом слободе уговорања

слободно одлучују о томе да ли ће или не закључити уговор, одлучују са ким ће уговор закључити,

190

одређују предмет и основ уговора, модалитете уговора и сл. Као што су слободне да закључе уговор

уговорне стране су слободне, у границама јавног поретка, принудних прописа и добрих обичаја да уговор споразумно раскину.

Споразумни раскид уговора је могућ све док раније закључени уговор није у потпуности

испуњен. Уколико би странке одлучиле да раскину уговор након његовог испуњења радило би се о

закључењу новог уговора у ком би раније уговорне стране имале супротне улоге.138

Дакле, споразумни

раскид уговора је могућ уколико уговор није испуњен или уколико је дјелимично испуњен.

Да би дошло до споразумног раскида уговора потребно је да су испуњени општи услови који

се траже за пуноважност уговора. Наиме, с обзиром да је споразумни раскид уговора уговор којим

уговорници одустају од раније закљученог уговора, за његову пуноважност се тражи постојање

способности уговарања, сагласности воља, а предмет и основ уговора морају бити могући, допуштени

и одређени или одредиви. Уколико је за закључење уговора који се споразумно раскида законом била

прописана одређена форма потребно је да и споразумни раскид буде закључен у тој форми.

б) Једнострани раскид уговора

Осим споразумним, уговори могу престати и једностраним раскидом. За разлику од римског права које није дозвољавало одступања од правила pacta sunt servanda савремана права дозвољавају и

једнострани раскид уговора. Међутим, ради очувања суштине и правне природе уговора као извора

облигација, савремена права за једнострани раскид уговора предвиђају строга правила. До једностраног раскида уговора, наиме, може доћи само уколико је то законом изричито дозвољено или су о тој могућности странке постигле споразум.

Закон о облигационим односима предвиђа да у двостраним уговорима, када једна страна не

испуни своју обавезу, друга страна може, уколико није одређено другачије, да захтијева испуњење

обавезе или раскинути уговор простом изјавом воље, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а

у сваком случају има право на накнаду штете.139

Једнострано се може раскинути само пуноважан

уговор. Право на раскид уговора једна уговорна страна стиче због потпуног или дјелимичног неиспуњења обавезе друге стране. Потпуно неиспуњење постоји у случају када једна уговорна страна

не предузима ништа на плану испуњења уговором преузете обавезе. То се лице понаша као да уговор

није ни закључен, као да његова обавеза и не постоји. Из таквог његовог понашања настаје право

сауговарача да раскине уговор. Ситуација је знатно сложенија у случају дјелимичног неиспуњења

обавезе једне уговорне стране. Наиме, једна уговорна страна може испунити своју обавезу само једним

дијелом или је може испунити на начин, у вријеме или у мјесту које не одговара одредбама из уговора.

Правило је да се уговорна обавеза мора испунити у свему како гласи, а то не значи само испуњење

обавезе већ и испуњење на предвиђени начин, у предвиђеном року и у одређеном мјесту. Уколико то

није случај такође се говори о дјелимичном испуњењу обавезе. Овакав вид дјелимичног испуњења

уговорне обавезе је разлог за једнострани раскид уговора уколико такав начин испуњања осујећује

остварење циља уговора.

138

Нпр. уколико би се уговорне странке споразумјеле да раскину уговор о купопродаји који је у потпуности извршен, не би

говорили о ракиду уговора већ о закључењу новог уговора код ког је ранији продавац сада купац, а ранији купац продавац

истог предмета. 139

Чл.124. Закона о облигационим односима

191

Када испуњење обавезе у одређеном року представља битан састојак уговора, па дужник не

испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону. Повјерилац може одржати уговор на

снази, ако по истеку рока, без одлагања, обавијести дужника да захтијева испуњење уговора, а ако и

поред тога дужник у разумном року не испуни обавезу, повјерилац може изјавити да раскида уговор.

Закон подвлачи да ова правила важе како у случају кад су уговорне стране предвидјеле да ће се уговор

сматрати раскинутим ако не буде испуњен у одређеном року, тако и онда кад је испуњење уговора у

одређеном року битан састојак уговора по природи посла.

Када испуњење обавезе у одређеном року није битан састојак уговора, дужник задржава право

да и послије истека рока испуни обавезу, а повјерилац право да захтијева њено испуњење. Уколико,

повјерилац жели да раскине уговор, мора да остави дужнику примјерен накнадни рок за испуњење, а

ако дужник ни у накнадном року не испуни обавезу наступају исте посљедице као и у случају када је

рок битан састојак уговора. Повјерилац може да раскине уговор и без остављања накнадног рока за

испуњење дужнику, ако из његовог држања произилази да он своју обавезу неће извршити ни у

накнадном року. Исто тако, када је прије истека рока за испуњење обавезе очигледно да једна страна

неће испунити обавезу из уговора, друга страна може да раскине уговор и захтијева накнаду штете.

Када у уговору са узастопним обавезама једна страна не испуни једну обавезу, друга страна

може, у разумном року, раскинути уговор у погледу свих будућих обавеза, ако је из датих околности

очигледно да ни оне неће бити испуњене. Ова уговорна страна може раскинути уговор не само у

погледу будућих обавеза, него и у погледу већ испуњених обавеза, ако њихово испуњење без изосталих

испуњења нема интереса за њу, а дужник може одржати уговор уколико дâ одговарајуће обезбјеђење.

Повјерилац који због неиспуњења дужникове обавезе раскида уговор, дужан је да то саопшти

дужнику без одлагања. Уговор се не може раскинути због неиспуњења незнатног дијела обавезе.

Дејство раскида уговора састоји се у томе што се обје уговорне стране ослобађају својих

обавеза, изузев обавезе да надокнаде евентуално насталу штету. Уколико је једна уговорна страна

извршила уговор дјелимично или у потпуности, има право да захтијева да јој се врати оно што је дала,

а ако обје стране имају право да захтијевају повраћај датог, узајамна враћања се врше по правилима

која важе за извршење двостраних уговора. Правило је да свака страна дугује другој накнаду за

користи које је у међувремену имала од онога што је дужна да врати, односно надокнади, а ако је

предмет враћања новац обавеза је уговорне стране да плати затезну камату од дана када је исплату

примила.

3. Престанак уговора услијед немогућности испуњења

Уговори престају у случају немогућности испуњења. Уколико дужник није у могућности да

испуни преузете обавезе из уговора постоји тзв. немогућност испуњења. Немогућности испуњења нема

уколико је обавеза дужника отежана за испуњење, али је обавезу могуће испунити уз додатно

ангажовање дужника. Обавеза престаје уколико њено испуњење постане немогуће услијед околности

због којих дужник не одговара. При том, дужник је тај ко мора да докаже околности које искључују

његову одговорност.140

Напоменимо да немогућност испуњења може бити почетна и накнадна,

субјективна и објективна, привремена и трајна, потпуна и дјелимична и физичка и правна. Да би

постојала немогућност испуњења као начин престанка облигација потребно је да је немогућност

140

Чл.354. Закона о облигационим односима

192

испуњења накнадна, објективна и трајна. Немогућност је накнадна уколико се појавила након

настанка, али прије доспјелости обавезе дужника. Ако је немогућност испуњења наступила након

доспјелости обавезе уговор не престаје. У том случају дужник пада у доцњу и одговара за штету.

Испуњење је објективно немогуће уколико немогућност постоји за сва лица, а не само за дужника. Да

би немогућност испуњења довела до престанка уговора потребно је да је немогућност трајна, било да

се ради о физичкој или стварној немогућности испуњења.

У сваком случају, дужник треба да докаже околности које искључују његову одговорност и да

докаже да узрок немогућности нису скривили ни његови радници или помоћници. У случају

дјелимичне немогућности испуњења, уговор престаје само дјелимично уколико постоје интереси за

његов опстанак. Услијед немогућности испуњења не престају уговори чији су предмет по роду

одређене ствари. То произилази из правила ”genera non pereunt”. Наиме, када су предмет обавезе по

роду одређене ствари обавеза не престаје чак и када све ствари које дужник има, а које припадају том

роду пропадну услијед околности за које дужник не одговара. Једино, када су предмет обавезе дужника

ствари одређене по роду које се имају узети из одређене масе тих ствари, обавеза престаје када пропадне цијела та маса.

141

Код двостраних уговора немогућност испуњења такође доводи до њиховог престакна, али

уколико је једна страна нешто од своје обавезе испунила прије наступања немогућности испуњења има

право на повраћај датог. По ЗОО дужник који је ослобођен обавезе из разлога немогућности испуњења

дужан је да уступи повјериоцу право које би имао према трећем лицу због настале немогућности.142

Може да се деси да дужник управо због настале немогућности испуњења стекне одређено право према

неком трећем лицу нпр. право на накнаду штете, право на исплату суме осигурања и сл. У овим

случајевима његов повјерилац из облигационог односа који је престао због немогућности испуњења,

има право да тражи уступање тог права.

4. Протек времена и отказ

Уговори се према критеријуму времена трајања уговорног односа дијеле на уговоре са

тренутним извршењем и уговоре са трајним извршењем престације. Уговори са трајним испуњењем

престације могу бити закључени тако да се унапријед зна њихово трајање. Уколико је трајање

уговорног односа унапријед одређено, уговор престаје истеком предвиђеног рока. Протек времена код

уговора са фиксним роком извршења уговорне обавезе представља начин престанка уговора. Изузетно,

законом може бити одређено или уговорне стране могу предвидјети, да уговорни однос неће престати

протеком предвиђеног рока, већ да ће се уговорни однос продужити на неодређено вријеме, уколико не

буде благовремено отказан.143

Уколико трајање уговорног односа није унапријед одређено, свака страна може уговорни

однос да прекинути отказом. Отказ је једнострана и неформална изјава воље једне од уговорних страна

која има за циљ гашење уговорног односа. Отказ мора бити достављен другој страни, а Закон не

предвиђа обавезу да отказ буде и образложен. Отказ може бити дат у свако доба, само не у невријеме.

Временски период од достављања отказа до момента престанка уговора назива се отказни рок. Отказни

дуговински однос престаје када истекне рок одређен уговором, а ако такав рок није одређен уговором,

141

Чл.355. Закона о облигационим односима 142

Чл.356. Закона о облигационим односима 143

Чл.357. Закона о облигационим односима

193

однос престаје по истеку рока одређеног законом или обичајем, односно истеком примјереног рока.

Стране могу уговорити да ће њихов уговорни однос престати самим достављењем отказа, уколико за

одређени случај законом није предвиђено другачије рјешење. У овом случају у моменту достављања

отказа уговор престаје тј. отказ дјелује аутоматски. Повјерилац има право да захтијева од дужника оно

што је доспјело прије него што је обавеза престала протеком рока или отказом.144

5. Престанак уговора услијед смрти уговорника

По правилу, смрћу једне уговорне стране уговор не престаје већ права и обавезе из уговора

прелазе на универзалне сукцесоре умрлог уговорника. Међутим, уколико се ради о уговору

закљученом intuitu personae важи другачије правило.

У случају да за закључење једног уговора одлучујући значај имају лична својства уговорника

(једног или оба) сматра се да је то и одлучујући елемент сагласности воља уговорника. У том случају је

извршење обавеза или стицање права строго везано за уговорника због чијих је личних својстава,

знања, умијећа или способности уговор и закључен. Само и једино у том случају смрт једног од

уговорника доводи до престанка уговора.145

Прецизније, смрт једног од уговорника није општи начин

престанка уговора већ се ради о начину престанка уговора закључених intuitu personae или када су се

уговорне стране споразумјеле да ће уговор престати услијед смрти једне од њих или уколико сама

природа уговора упућује на закључак да уговор престаје на овај начин.

144

Чл.358. Закона о облигационим односима 145

Чл.359. Закона о облигационим односима

194

ДИО ЧЕТВРТИ

ПРОМЈЕНА СУБЈЕКАТА У ОБЛИГАЦИЈИ

Облигација је правни однос између двије стране на основу кога је једна страна - повјерилац

(creditor) овлашћена да захтијева од друге стране - дужника (debitor) одређено давање, чињење или

нечињење тј. уздржавање од нечега што би иначе имала право да чини, док је друга страна дужна да то

испуни. Из дефиниције облигација издвојени су одређене особине тј. карактеристике облигација.

Наиме, облигација је правни однос, однос између тачно одређених лица, однос релативног карактера,

облигација има одређену садржину и то је однос имовинског карактера. За одговор на питање да ли је

могућа промјена субјеката у облигацији у први план избијају карактеристике облигација и то да је

облигација однос између тачно одређених лица и да је то однос релативног карактера.

Полазећи од дефиниције и карактеристика облигације правници су давали различит одговор на

питање да ли се могу мијењати субјекти у облигацији. Римски правници су сматрали да је промјена дужника или повјериоца у једном облигационом односу недопустива. Ипак, развој тржишних односа

све је више наметао потребу да се уобличе правни инструменти чијом употребом може доћи до

промјене субјеката у облигацији. Излаз је пронађен у томе да се право потраживања схвати као дио

имовине лица коме потраживање припада. Тиме је отворен пут за промјену субјеката у облигацији.

Савремено право, тако познаје сљедеће начине промјене субјеката у облигацији: уступање

потраживања (цесију), уступање уговора, преузимање дуга и упућивање (асигнацију).

I УСТУПАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА (ЦЕСИЈА)

1. Појам и услови

Повјерилац може да пренесе своје потраживање на неко треће лице. Тај пренос се назива уступање потраживања или цесија.

146 Уступање потраживање је уговорни пренос потраживања са

повјериоца на неко треће лице. Уступање потраживања настаје и производи дејство закључењем

уговора о уступању потраживања – цесији (pactum de cedendo). Уступање потраживања (цесија)

подразумијева постојање три лица. Из чињенице да је цесија уговорни пренос потраживања произилази

146

Чл.436-440. Закона о облигационим односима

195

да се преноси потраживање повјериоца који се назива уступилац или цедент на треће лице које се назива пријемник или цесионар. Међутим, цесија производи дејство и према дужнику, лицу које је обавезно да испуни обавазу свом новом повјериоцу (цесионару). Ово лице се назива и уступљени

дужник или цесус. За ваљаност цесије није потребан пристанак дужника. Дужнику је, наиме, све једно

коме ће да испуни обавезу. Битно је да се његова обавеза не мијења ни у садржини ни обиму. Зато га је

довољно обавијестити о извршеном уступању потраживања да би знао коме да испуни обавезу. На

основу закљученог уговора о цесији цедент преноси на цесионара своје потраживање које има према цесусу. Цесионар тако постаје цесусов нови повјерилац и ступа на мјесто цедента. Тиме долази до

промјене једног субјекта у облигацији тј. на мјесто старог ступа нови повјерилац, а да се облигација не

мијења. Уговорне стране могу уговором одредили да се потраживање не може уступити или се не може уступити без сагласности дужника (pactum de non cedendo).

До уступања потраживања може доћи из различитих разлога, али у основи постоје три врсте располагања потраживањем које повјерилац има према дужнику. Повјерилац може да прода своје

потраживање, тј. да га пренесе уз накнаду (venditionis causa), може да га поклони (donandi causа), а

може и да га уступи у циљу извршења обавезе коју има према цесионару из неког другог облигационог односа (solvendi causa). Потраживање се може цедирати и ради обезбјеђена дуга, давања камата и сл.

Важно је да самим закључењем уговора о цесији долази до преноса потраживања из имовине цедента у

имовину цесионара.

Предмет уступања је тражбина, а не облигациони однос у цјелини. Могу се уступити сва

потраживања, а не само новчана. Значи, могу се уступити доспјела и недоспјела потраживања, условна

потраживања уколико су одређена или бар одредива, као и будућа потраживања. Могу се уступити и

потраживања из натуралних облигација, као и неликвидно потраживање. Предмет уступања може бити

потраживање у цјелини, али и дио потраживања.

Не могу се уступити: 1) потраживања чији је пренос забрањен законом, каква су нпр. накнада

штете услијед смрти блиског лица, за повреду тијела или оштећење здравља, накнаде нематеријалне

штете и потраживања из забрањених уговора, 2) потраживања везана за личност каква су нпр.

потраживања из уговора о дјелу, о пуномоћству, налогу и сл.; 3) потраживања чија се природа противи

преношењу као нпр. уступање права на доживотно издржавања, уступање стипендије и сл. Не могу се

уступити ни она потраживања за која су повјерилац и дужник уговором одредили да се не могу

уступати.

Дакле, би дошло до уступања потраживања потребно је и довољно је закључење уговора о

уступању потраживања тј. цесији између повјериоца (цедента) и трећег лица (цесионара). Пристанак

дужника (цесуса) није потребан, али је потребно дужника обавијестити о цесији. Дужност да обавјести

дужника о цесији има његов повјерилац тј. цедент. Уколико цедент пропусти да обавијести цесуса о

цесији и цесус испуни обавезу из облигационог односа цеденту, а не цесионару испуњење се сматра пуноважним и цесус се ослобађа обавезе. Преостаје да цедент на основу уговора о цесији пренесе даље потраживање на цесионара. Међутим, уколико је дужник обавијештен о цесији, а и поред тога обавезу

изврши цеденту, а не цесионару, дужан је да обавезу испуни и цесионару, јер је поступао противно

начелу савјесности и поштења и начелу дужности извршења обавезе. Дужнику након испуњења

обавезе и цеденту и цесионару остаје да једно од два испуњења тражи назад по основу стицања без основа.

196

2. Дејство уступања потраживања (цесије)

Правно дејство цесије састоји се у прелазу потраживања са цедента на цесионара. Тиме цедент

престаје да буде повјерилац, а на његово мјесто ступа цесионар који је цесусов нови повјерилац.

Потраживање са цедента на цесионара прелази у момету закључења уговора о цесији. Уколико је једно

потраживање повјерилац уступио различитим лицима, потраживање прелази на цесионара о коме је цедент прво обавијестио дужника, односно који се први јавио дужнику. Уколико се дужнику више

лица јави у својству цесионара или ако на други начин сазна за вишеструко уступање потраживања

које његов повјерилац има према њему, он може да депонује дуговану чинидбу код суда и тако се

ослободи обавезе.

Закључењем уговора о уступању потраживања цесионар стиче исти правни положај као што га

је до тада имао цедент. То значи да на цесионара прелазе и главно и споредна потраживања, као што су

право првенствене наплате, хипотека, камате, права из уговора о јемству, уговорна казна. Што се тиче

залоге, правило је да цедент не може да преда заложену ствар без пристанка залогодавца, већ заложена

ствар остаје код цедента да је чува за цесионара. Цедент је дужан да цесионару преда све пратеће

исправе, као и овјерену потврду о уступању.

Уколико је потраживање уступљено са накнадом (venditionis causa i solvendi causa) цедент

одговара цесионару за варитет потраживање тј. за његову истинитост. Уколико је уступање

потраживања извршено доброчино (donandi causa) цедент не одговара за варитет уступљеног потраживања. У сваком случају уступилац не одговара за бонитет тј. за наплативост потраживања осим

уколико је то уговорено.

Уступање потраживања доводи и до успостављања односа између цесинара и цесуса. Цесија има правно дејство у односу на цесуса од момента обавјештења о закључењу уговора о цесији. У

интересу дужника законодавац је установио обавезу повјериоца да га обавијести о уступању

потраживања које има према дужнику. Зато, до момента обавјештавања о извршеној цесији цесус може

да изврши обавезу према цеденту, али од момента обавјештавања не.

Иначе, на цесионара прелази потраживање у онаквом стању у коме се налазило код цедента. То

значи да се и за случај цесије примјењује правило да нико не може на другог пренијети више права

него што их сам има (nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet ). Значи, да ни савјестан

цесионар привидног потраживања не ужива правну заштиту на штету цесуса. Цесионар према цесусу

има иста права која је према њему имао цедент. Са друге стране цесус може према цесионару истаћи

све приговоре које је могао истаћи и према цеденту, али и личне приговоре.147

Тако нпр. цесус може

истаћи приговор застарјелости, приговор неиспуњеног уговора, приговор неважности уговора о

уступању.

3. Посебни случајеви уступања потраживања

а) Уступање умјесто испуњења Овај вид уступања потраживања постоји у случају када цедент умјесто испуњења обавезе

уступи повјериоцу своје потраживање које има према дужнику. Закључењем цесије цедентова обавеза

се гаси ако су потраживања једнаке вриједности, а ако је потраживање цедента веће од његовог дуга

147

Чл.440. Закона о облигационим односима

197

према цесионару долази до престанка потраживања до износа уступљеног потраживања. То значи да

цесионар стиче право да потраживање наплати, али за себе може да задржи само онај дио који одговара

висини дуга који цедент има према њему, а остало је дужан да преда цеденту.

б) Уступање ради наплаћивања Ова варијанта цесије постоји када цедент уступа потраживање цесионару само ради

наплаћивања. Потраживање се не уступа да би припало цесионару већ да га овај наплати од цесуса у

своје име и за свој рачун. Али, обавеза цедента се гаси или смањује не у тренутку закључења уговора о

цесији, већ када повјерилац – цесионар наплати своје потраживање. Све што цесионар наплати преко

износа свог потраживања дужан је да преда цеденту.

в) Уступање ради обезбјеђења Уступање ради обезбјеђења је посебан случај уступања потраживања који се састоји у

уступању потраживања ради обезбјеђења цесионаревог потраживања према цеденту. Цесионар има

право да наплати уступљено потраживање и да за себе задржи дио који одговара вриједности његовог потраживања према цеденту и то онда када цедент не испуни свој дуг који је на овај начин обезбијеђен.

II ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА

а) Појам преузимања дуга

Преузимање дуга је уговорни пренос дуга са дужника на треће лице тј. на преузимаоца дуга.

Преузималац дуга, на основу уговора преузима дуг, а ранији дужник се ослобађа обавезе. При том се

не мења садржина облигационог односа, већ само лице на дужничкој страни.

Преузимање дуга се врши на основу уговора који закључује дужник и неко треће лице, али

увијек уз пристанак повјериоца. Без пристанка повјериоца не може доћи до преузимања дуга тј. до

промјене дужника. То је логично јер за разлику од дужника коме је свеједно ко му је повјерилац,

повјериоцу није свеједно ко му је дужник. Зато је пристанак повјериоца на преузимање дуга

одлучујући за његов настанак. Пристанак повјериоца може бити дат изричито или конклудентним

радњама. Претпоставља се да је повјерилац дао пристанак ако је без ограде примио неко испуњење од

преузимаоца, које је овај учинио у своје име.

Основ преузимања дуга може бити или постојање неког дуга који преузималац има према

дужнику и на овај начин хоће да се ослободи своје обавезе (solvendi causa) или зато што прузималац

дуга хоће да учини поклон дужнику (donandi causa). Преузимање дуга од стране трећег лица може бити

извршено и са намјером да се на тај начин дужнику дâ зајам у износу прузетог дуга. Уговор о

преузимању дуга је неформалан, осим у случају када је ранији уговор из ког се преузима дуг био

формалан.

О закључењу уговора о преузимању дуга повјериоца може да обавијести или његов дужник

или преузималац дуга и да од њега траже пристанак. Они му могу дати рок да се изјасни о преузимању

дуга, а ако се он не изјасни у остављеном року сматра се да није дао пристанак. Док се повјерилац не

изјасни о преузимању дуга уговор закључен између дужника и преузимаоца дуга има дејство уговора о

преузимању испуњења. Исто дејство овај уговор има уколико повјерилац не дâ пристанак на

198

преузимање дуга. Наиме, уговор између дужника и преузимаоца је закључен и он се не може игнорисати. Овај уговор је закључен и представља реалност. Он се као такав мора поштовати јер је

производ интереса лица која су га закључила и повјерилац га својим непристајањем на преузимање

дуга не може ставити ван снаге. Међутим, с обзиром да је за његово дејство потребан и неопходан

пристанак повјериоца, а тај пристанак није дат, уговор ће имати правно дејство, али правно дејство

уговора о преузимању испуњења. Уговор о преузимању испуњења је уговор закључен између дужника

и трећег лица и не тиче се повјериоца. Наиме, дужник може да тражи од трећег лица испуњење дуга

према повјериоцу, а треће лице одговара дужнику уколико то не учини. Повјерилац, међутим, не може

да тражи од трећег лица да испуни обавезу, јер треће лице није обавезу преузело нити јој је

приступило, већ се обавезао према дужнику да ће на себе преузети испуњење.

б) Дејство преузимања дуга

Основно дејство уговора о преузимању дуга је прелаз дуга са дужника на треће лице тј. на

преузимаоца. У свему осталом облигација остаје иста. Уколико у вријеме када је повјерилац дао

пристанак на преузимање дуга преузималац буде презадужен, а повјерилац то није знао нити је могао

знати дужник се не ослобађа обавезе већ се сматра да постоји уговор о приступању дугу.148

Тиме се

штите интереси повјериоца, а дужник и преузималац дуга су солидарно одговорни према повјериоцу.

Закључењем уговора о преузимању дуга мијења се дужник, а садржина облигације која сада постоји између повјериоца и преузимаоца дуга остаје иста. Преузималац дуга је дужан да испуни

главни дуг, али и све споредне обавезе. Њему стоје на располагању сви приговори које је ранији

дужник могао да истакне према повјериоцу, али и лични приговори. Међутим, он према повјериоцу не

може истицати приговоре који произилазе из његовог односа са претходним дужником.

III УСТУПАЊЕ УГОВОРА

Појам уступања уговора

За разлику од уступања потраживања или цесије која доводи до промјене повјериоца у једном

облигационом односу и преузимања дуга који за резултат има промјену дужника, облигационо право

познаје и институт уступања уговора који даје могућност промјене како на страни повјериоца тако и на

страни дужника.149

Међутим, овај начин промјене субјеката могућ је једино код двостранообавезних

(синалагматичних) уговора. Дакле, свака страна у двостранообавезном уговору, тј. и дужник и

повјерилац, може, ако на то пристане друга уговорна страна, бити замијењена неким трећем лицем које

тиме постаје носилац свих њених права и обавеза из тог уговора.

Уступање уговора се увијек врши уз пристанак сауговарача из двостранообавезног уговора, а

уступа се властити уговорни статус, дакле и права и обавезе које једно лице има у облигационом

односу.

148

Чл.451-452. Закона о облигационим односима Уговор о приступању дугу ЗОО дефинише као уговор између повјериоца и

трећег, који се овај обавезује да ће испунити његово потраживање од дужника, трећи ступа у обавезу поред дужника. 149

Чл.145-147. Закона о облигационим односима

199

Двостранообавезни (синалагматични) уговори су уговори код којих постоји узајамност права

и обавеза уговорних страна тј. да праву једне уговорне стране одговара обавеза друге и обрнуто.

Уступање уговора постоји само код двостранообавезних уговора јер оно претпоставља пренос и права

и обавеза, јер да није тако тј. да се преноси само право радило би се о цесији, а када би се преносио дуг о преузимању дуга. Не могу се уступати уговори који су строго везани за личност и уколико су странке

у уговорном односу својом вољом искључиле могућност уступања уговора.

Да би дошло до уступања уговора потребно је да су испуњена три услова:

1) да се ради о двостранообавезном – синалагнатичном уговору;

2) да постоји споразум уступиоца уговора и трећег лица о уступању уговора;

3) да постоји пристанак друге уговорне стране. Пристанак друге уговорне стране може бити

обезбијеђен у моменту закључења, као и након закључења уговора о уступању уговора. У зависности

од тога када је добијен пристанак друге уговорне стране почиње дејство уговора о уступању уговора.

Тако, уколико је пристанак друге уговорне стране добијен прије закључења уговора о уступању

уговора овај уговор производи правно дејство у моменту обавјештења о закључењу уговора о

уступању. Уколико је друга уговорна страна дала пристанак у моменту закључења или након

закључења уговора о уступању уговора, дејство уговора о уступању уговора почиње тећи од момента

давања пристанка.

Што се форме закључења уговора о уступању уговора тиче, важи правило да овај уговор прати

форму у којој је закључен уступљени уговор.

б) Дејство уступања уговора

Основно дејство уговора о уступању уговора састоји се у замјени уступиоца уговора

пријемником, а то значи замјену дужника или замјену повјериоца другим дужником или повјериоцем.

Закључењем уговора о уступању уговора прелазе сва права и обавезе са уступиоца на пријемника или

боље рећи, уступилац ступа у правну ситуацију уступиоца.

Уступилац гарантује пуноважност уступљеног уговора, осим уколико уговором није другачије предвиђено. С обзиром да се ради о диспозитивној одредби Закона странке могу да умање, па чак и да

искључе уступиочеву одговорност за пуноважност уступљеног уговора. Наравно, странке морају

поступати у складу са начелом савјесности и поштења. Уколико је уступилац био несавјестан одредбе

ове врсте биле би ништаве.

Правно дејство уступања уговора се састоји у прелазу свих права и обавеза са уступиоца на

пријемника. Пријемник, ступајући у правну ситуацију уступиоца, стиче право да захтијева испуњење

обавезе од друге уговорне стране, али је и сам обавезан да испуни преузету обавезу. И пријемник, као

уговорна страна, има право на накнаду штете због задоцњења друге уговорне стране, има право да

раскине уговор и сл.

Пријемник може другој уговорној страни да истакне све приговоре који потичу из уступљеног уговора, а које је могао истицати и уступилац (нпр. приговор застарјелости, ништавости...). Осим ових

пријемник може да истакне према другој уговорној страни и све личне приговоре које има према њој из неког њиховог ранијег односа. Међутим, пријемник не може да истиче приговоре које он има према

уступиоцу.

200

IV УПУЋИВАЊЕ ИЛИ АСИГНАЦИЈА

Упућивање или асигнација150

је изјава једног лица - упутиоца или асигнанта којом оно упућује

и овлашћује друго лице – упућеника или асигната да за његов рачун изврши одређену чинидбу трећем

лицу – примаоцу упута или асигнатару, кога упућује да у своје име то прихвати. Дакле, асигнација

претпоставља постојање три лица: упутиоца или асигнанта, упућеника или асигната и примаоца упута

или асигнатара.

Путем асигнације се врше међусобна плаћања између привредних субјеката, измирују дугови,

обављају наплаћивања или се врши кредитирање. Асигнација се најчешће појављује или као средство

индиректног плаћања или као средство кредитирања. Мада ЗОО не говори о форми уговора о

асигнацији, упућивање се најчешће врши на основу изјаве воље у писаној форми којом упутилац

(асигнант) овлашћује банку или неко друго лице да примаоцу упута (асигнатару) исплати одређену

новчану суму, изда одређену хартију од вриједности или преда неке замјенљиве ствари на рачун

упутиоца, а истовремено овлашћује примаоца упута (асигнатара) да чинидбу прими у своје име.

Асигнант асигнацијом са једне стране овлашћује асигната да за његов рачун изврши неку чинидбу

асигнатару, а са друге стране овлашћује асигнатара да то извршење у своје име прими. Асигнација је апстрактна и из самог упута се не види њен основ и не види се до ког циља и резултата асигнација

треба да доведе у конкретном случају.

Асигнација подразумијева двије фазе и то фазу до прихватања од стране упућеника (асигната)

и фазу након прихватања упута. Са издавањем писаног упута овлашћује се асигнатар да чинидбу

оствари код упућеника (асигната) у своје име, а упућеник се овлашћује да за рачун упутиоца испуни

чинидбу наведену у упуту асигнатару. Послије прихватања упута од стране упућеника (асигната)

упућеник је обавезан да испуни чинидбу асигнатару. Упут без прихватања од стране упућеника

(асигната) нема правно дејство.

Дејство асигнације се испољава кроз односе који настају на релацији асигнант – асигнат, асигнант – асигнатар и однос асигнат – асигнатар.

Однос између асигнанта и асигната назива се однос покрића. Овај однос објашњава зашто се асигнант обраћа асигнату да испуни одређену обавезу. Асигнат није, по правилу, дужан да прихвати

упут, чак и ако је асигнантов дужник осим ако се обавезао. Ипак, асигнат који је дужник асигнанта је

дужан да прихвати упут до висине свог дуга. У супротном одговара за насталу штету. Упут без акцептирања тј. прихватања нема правно дејство. Асигнант може опозвати упут све до изјаве асигната

о прихватању или док га не изврши.

Други однос је однос који настаје између асигнанта и асигнатара. Овај однос се назива валутни

однос и он одговара на питања зашто асигнант хоће да асигнат изврши одређену чинидбу асигнатару.

Асигнатар ако је повјерилац асигнанта није дужан да прихвати упут, али о свом одбијању га мора

обавестити иначе одговара за штету. Асигнатар је дужан да позове асигната да изврши одређену

чинидбу. Обавеза коју асигнант има према асигнатару не престаје ни прихватањем упута од стране

асигнатара ни прихватањем асигната већ испуњењем. Асигнатар може да тражи испуњење од

асигнанта само ако није добио испуњење по основу асигнације од асигната. Уколико асигнат одбије да

дâ пристанак на упут или одбије испуњење или унапријед изјави да не прихвата упут асигнатар је

дужан да одмах обавијести асигнанта, иначе ће одговарати за насталу штету.

150

Чл.1020-1034. Закона о облигационим односима

201

Трећи однос је однос између асигната и асигнатара. Овај однос се назива дуговински однос.

Право асигнатара да захтијева испуњење од асигната стиче у моменту акцептације упута од стране

асигната. Ни ово прихватање упута се не може опозвати. Прихватањем упута настаје нови облигациони

однос између асигнатара и асигната. Асигнат може асигнатару истаћи приговоре који се односе на

пуноважност и садржину прихватања или садржину самог упута, као и личне приговора. Асигнатар

упут може упут да пренесе на друга лица и прије прихватања од асигната, а овај га може пренијети

даље. Изјава асигната асигнатару да прихвата упут производи дејство према свим лицима на које је

упут био узастопно пренесен. Право асигнатара застаријева за годину дана, а рок се рачуна од

прихватања упута.

202

ДИО ПЕТИ

ОБЕЗБЈЕЂЕЊЕ ОБЛИГАЦИЈА

Видјели смо да је облигација правни однос између тачно одређених лица и да настоје са циљем

да се закључењем облигационог односа реализују одређени интереси. По правилу, странке у

облигационом односу испуњавају права и обавезе што доводи до престанка облигације. То је пројектовани и жељени циљ сваког облигационог односа. Испуњењем обавеза и остварењем права

облигација се гаси.

Међутим, могуће је да дужник не испуни своју обавезу чиме повјерилац бива ускраћен за

одређени и пројектовани резултат. С обзиром да је облигација правни однос, повјериоцу стоји на

располагању да тужбом пред судом захтијева принудно извршење и накнаду штете. Тиме је повјерилац

заштићен, јер је испуњење обавезе из облигационог односа обезбијеђено правном санкцијом. Наиме,

повјерилац може дужника који није добровољно испунио обавезу да принуди да то учини тако што

подижњ против њега тужбу код надлежног суда. Дужник је обавезан да испуни облигацију, али је и

одговоран за испуњење. Његова одговорност за испуњење се активира се повјериочевим обраћањем

суду. Повјерилац, дакле, ужива судску заштиту, али се може догодити да судски поступак дуго траје и

да он трпи штету због протека времена, а може да се догоди да дужник буде инсолвентан тако да

повјерилац ни принудним путем не наплати потраживање.

Зато се траже путеви и механизми заштите који би били обезбијеђени прије него што

повјерилац дође у ситуацију да се обраћа суду. Формула за остварење овог циља пронађена је у тзв.

средствима обезбјеђења облигација. Ова средства служе као додатна тј. допунска средства обезбјеђења

испуњења обавезе тј. обезбјеђења повјериочевог потраживања. То су уговорна средства обезбјеђења испуњења. Она се дијеле у двије групе и то: стварна (реална) и лична (персонална) средства

обезбјеђења. Стварна средства обезбјеђења постоје у случају када дужник или неко треће лице дају

повјериоцу одређену ствар као гаранцију за испуњење потраживања. Међутим, уколико се дужник или

треће лице обавежу да ће у случају неиспуњења или задоцњења дати одређену ствар повјериоцу ради

се о личним средствима обезбјеђења. У стварна средства обезјеђења извршења облигације спадају:

хипотека, залога, капара, и кауција, а у лична уговорна казна, јемство и одустаница. Хипотека и залога

се изучавају у Стварном праву, а овдје ће бити ријечи о средствима личног обезбјеђења и капари и

кауцији као средствима стварног обезбјеђења.

203

I УГОВОРНА КАЗНА

Уговорна казна је средство личног обезбјеђења извршења уговора. Уговорна казна (stipulatio poenae) постоји у случају када повјерилац и дужник уговоре да ће дужник платити повјериоцу

одређени новчани износ или прибавити неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или

ако задоцни са њеним испуњењем.151

Уколико није одређен разлог због кога ће дужник бити обавезан

да преда уговорну казну, претпоставља се да је уговорна казна уговорена за случај када дужник

задоцни са испуњењем. Уговорна казна се не може уговорити за новчане обавезе. Наиме, у случају

задоцњења са извршењем новчане обавезе плаћа се затезна камата у висини камате на штедне улоге по

виђењу.

Уговорне стране споразумно одређују врсту и висину уговорне казне, али и начин њене

исплате. Уговорна казна, наиме, може бити одређена на различите начине. Уговорна казна може бити

одређена по нахођењу странака, а оне могу уговорити да се уговорна казна плаћа у одређеном износу,

да се плаћа у проценту или за сваки дан закашњења или на неки други начин.152

Што се форме закључења тиче, уговорна казна се може уговорити у форми прописаној за

уговор из кога је настала обавеза на чије се испуњење односи.

Споразум о уговорној казни је по својој природи акцесоран и дијели правну судбину обавезе на

чије се испуњење односи. Уговорна казна претпоставља постојање главне обавезе, чије неиспуњење

или повреда представља услов исплате уговорне казне. Као споредна обавеза, уговорна казна дијели

правну судбину главне обавезе. То значи да уколико престане главна обавеза престаје и уговорна казна

као акцесорна обавеза. Исто тако, уколико је ништава главна обавеза то повлачи и ништавост уговорне

казне као споредне обавезе.

Дејства уговорне казне се разликују у зависности од тога да ли је уговорна казна уговорена за

случај неиспуњења или за случај задоцњења са испуњењем обавезе. Зато је потребно и пожељно да

уговорне стране приликом уговарања овог средства обезбјеђења уговора одреде и за који случај се уговорна казна уговара тј. да ли је уговорена за случај неиспуњења или за случај задоцњења. Уколико

то није учињено претпоставља се да је уговорна казна уговорена за случај када дужник задоцни са

испуњењем.

а) Када је уговорна казна уговорена за случај неиспуњења обавезе, повјерилац може да

захтијева или испуњење обавезе или уговорну казну. Дакле, повјерилац има право избора између двије

могућности: да тражи испуњење главне обавезе или да захтијева исплату уговорне казне. Повјериолац

не може да захтијева кумулативно и извршење главне обавезе и уговорну казну. Повјерилац мора да

изврши избор и да о избору обавијести дужника. Повјерилац не може да опозове учињени избор о коме

је на несумњив начин обавијестио дужника. Дакле, повјерилац губи право да захтијева испуњење

обавезе ако је затражио исплату уговорне казне. И обрнуто, уколико је оптирао да дужник изврши

главну обавезу, повјерилац нема право да захтијева уговорну казну.

Међутим, поменуто право избора (испуњење главне обавезе или уговорна казна) припада само

повјериоцу. То значи да дужник не може да исплати уговорну казну и одустане од уговора, изузев ако

је то била намјера уговорних странака приликом закључења уговора.153

151

Чл.270.ст.1. Закона о облигационим односима 152

Чл.271.ст.1. Закона о облигационим односима 153

Чл.273. Закона о облигационим односима

204

б) Уколико је уговорна казна уговорена за случај задоцњења са испуњењем обавезе од стране

дужника, повјерилац има право да захтијева и испуњење обавезе и уговорну казну. Циљ уговорне казне

која је уговорена за случај задоцњења јесте да утиче на дужника да своју обавезу испуни о року. То

значи да у моменту када дужник падне у доцњу повјерилац стиче право да захтијева и испуњење

обавезе и уговорну казну. Међутим, повјерилац не може да захтијева уговорну казну због задоцњења

ако је примио испуњење обавезе, а није без одлагања саопштио дужнику да задржава своје право на уговорну казну.

154

Повјерилац, по правилу, има право да захтијева уговорну казну и када њен износ премашује

висину штете коју је претрпио, као и када није претрпио никакву штету.155

Значи, уколико дужник не

испуни своју обавезу или је не испуни благовремено, повјерилац има право да тражи да му дужник

плати уговорну казну и при том нема обавезу да доказује да је претрпио штету. Да би успио са својим

захтјевом довољно је да докаже постојање доцње дужника. Повјериочев положај је значајно олакшан и

чињеницом да он има право на уговорну казну и у случају када је њена висина већа од штете коју је

повјерилац претрпио, односно и када није претрпио никакву штету. Стога, уговорна казна представља

моћно средство којим се утиче на дужника да испуни обавезу и да је испуни о року. Видјели смо да

висину уговорне казне одређују уговорне стране споразумно, полазећи у првом реду од штете која

може да наступи у случају да дужник не испуни своју обавезу, али и у зависности од других

критеријума. С обзиром да се процјене врше унапријед и да се не зна колико ће износити штета коју ће

повјерилац да трпи због задоцњења или неиспуњења реално је очекивати несклад између тако

извршене процјене и штете коју повјерилац трпи. Зато се може десити да је висина уговорне казне

одређена прениско, али и превисоко. Уколико се покаже да је висина уговорне казне била прениско

одређена, повјерилац има право да, позивајући се на основна правила одговорности за штету да

захтијева од дужника разлику између уговорне казне и стварно претрпљене штете. Уколико је штета

коју је повјерилац претрпио већа од износа уговорне казне, он има право да захтијева разлику до

потпуне накнаде штете.156

Са друге стране, на захтијев дужника, суд може да смањи висину уговорна

казне ако нађе да је она несразмјерно висока с обзиром на вриједност и значај предмета обавезе.157

II ЈЕМСТВО

Јемство је средство личног обезбјеђења извршења уговора.158

Јемство може бити уговорно и

законско. Предмет нашег интересовања је уговорно јемство.

Уговором о јемству се јемац обавезује према повјериоцу да ће испунити пуноважну и доспјелу

обавезу дужника, уколико то не учини дужник.159

Уговор о јемству се закључује између повјериоца и

јемца. Уговор о јемству обавезује јемца само ако је изјаву о јемчењу учинио писмено. Уговором о

јемству се неко треће лице обавезало повјериоцу да ће испунити обавезу дужника, ако то прије њега не учини дужник. Јемац, дакле, не преузима дужников дуг као свој већ се обавезује према повјериоцу да

154

Чл.273. Закона о облигационим односима 155

Чл.275. ст.1. Закона о облигационим односима 156

Чл.275. ст.2. Закона о облигационим односима 157

Чл.274. Закона о облигационим односима 158

Чл.997-1019. Закона о облигационим односима 159

Чл.997. Закона о облигационим односима

205

исплати туђи дуг. Зато јемство увијек подразумијева постојање конкретног дуга одређеног лица. Из чињенице да јемац јемчи повјериоцу да ће испунити обавезу главног дужника ако овај то не учини,

произилази и правило да се уговором о јемству може обавезати само оно лице које има потпуну

пословну способност. Ко се обавеже као јемац за обавезу неког пословно неспособног лица, одговара

повјериоцу исто као јемац пословно способног лица. Јемство се може дати за сваку пуноважну обавезу,

без обзира на њену садржину. Јемчити се може и за условну обавезу, као и за будућу чинидбу уколико

је она одређена. Јемство за будућу обавезу може се опозвати прије него што обавеза настане ако није предвиђен рок у коме она треба да настане.

Јемство представља споредну тј. акцесорну обавезу из чега произилази да дијели правну

судбину обавезе главног дужника. Јемчити се може само за пуноважну обавезу и само ако је обавеза

главног дужника пуноважна пуноважан је и уговор о јемству. Дејство јемства зависи од главне обавезе.

Јемство траје док траје главна обавеза. Уколико престане главна обавеза, из било ког разлога, престаје

и јемство. Јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног дужника, а ако је уговорено да буде

већа, она се своди на мјеру дужникове обавезе. Јемац одговара за испуњење цијеле обавезе за коју је

јемчио. Уколико обавеза главног дужника из било ког разлога буде смањена смањује се и јемчева обавеза. Уколико је одговорност јемца ограничена само на један дио главне обавезе или на други начин

подвргнута лакшим условима, јемац одговара у том обиму. Јемац је дужан и да надокнади трошкове

које је повјерилац учинио у циљу наплате дуга од главног дужника. Осим што се може смањити,

јемчева обавеза се може и повећати. Јемац, наиме, одговара и за свако повећање обавезе које настаје

дужниковом доцњом или дужниковом кривицом, уколико другачије није уговорено. У сваком случају,

јемац одговара само за ону уговорену камату која је доспјела послије закључења уговора о јемству.160

Дејство јемства се испољава кроз односе који настају на релацији повјерилац – јемац и јемац –

дужник. Однос између јемца и повјериоца има примаран значај јер уговором о јемстви настаје правни

однос између повјериоца и јемца. Главни дужник тиме не стиче никаква права нити обавезе, јер уговор

о јемству није уговор ни у корист ни на терет главног дужника. Уговором о јемству јемац се обавезује према повјериоцу да ће испунити обавезу главног дужника тј. да ће платити његов дуг. Обавеза јемца није примарна, већ секундарна, тј. супсидијарна. Примарна је обавеза главног дужника и само када и

уколико он не испуни обавезу на сцену ступа јемац који плаћа дуг главног дужника. То је тзв. обично

или супсидијарно јемство, јер је јемац супсидијарни дужник тј. дужник другог реда.

Од јемца се може захтијевати испуњење обавезе тек након што је главни дужник не испуни у

року одређеном у писменом позиву. Уколико се повјерилац за испуњење обавезе обрати јемцу, а да се прије тога није обратио главном дужнику, јемац има право да истакне приговор да се повјерилац не

држи реда и тиме обије његов захтјев (beneficium excussionis sive ordinis). Међутим, повјерилац може да

позове јемца да испуни обавезу главног дужника иако није прије тога позвао главног дужника да

испуни обавезу, али само уколико је очигледно да се из средстава главног дужника не може остварити

њено испуњење или ако је главни дужник пао под стечај.161

Уколико је главни дужник изгубио право

на рок за испуњење обавезе, повјерилац не може да захтијева испуњење прије рока од јемца, осим у

случају када је та могућност уговорена.162

Уколико се јемац обавезао као јемац платац, он одговара

повјериоцу као главни дужник за цијелу обавезу и повјерилац може да захтијева њено испуњење било

160

Чл.1002. Закона о облигационим односима 161

Чл.1004. Закона о облигационим односима 162

Чл.1006. Закона о облигационим односима

206

од главног дужника било од јемца или од обојице у исто вријеме. То је тзв. солидарно јемство.163

За

уговоре у привреди уколико није другачије одређено у уговору, важи претпоставка да се јемац

обавезао као јемац платац.

Повјерилац је дужан да обавијести јемца о чињеници да главни дужник није испунио обавезу

на вријеме. У супротном, повјерилац ће јемцу одговарати за штету коју због необавјештавања о овој чињеници јемац претрпи.

164

Из чињенице да јемац испуњава повјериоцу туђу обавезу произилази да јемац може према

повјериоцу да истакне све приговоре које може да истакне и главни дужник. Јемац може да истакне и

оне приговоре којих се главни дужник одрекао или је пропустио да их употријеби. Јемац једино не

може да истакне чисто личне дужникове приговоре. Уз ове приговоре јемац има право да употријеби и

личне приговоре, као што су нпр. приговор ништавости уговора о јемству, застарјелости повјериочевог потраживања према њему, приговор пребијања узајамних потраживања и сл.

На јемца који је подмирио повјериочево потраживање прелази то потраживање са свим

споредним правима и гаранцијама његовог испуњења.165

Смисао јемства састоји се у томе да се

повећају изгледи повјериоца у погледу намирења свог потраживања. Закључењем уговора о јемству

повјерилац има практично два дужника, главног који има примарну обавезу испуњења и јемца који ће

обавезу извршити у случају када то не учини главни дужник. Јемац дакле, не одговара упоредо са

дужником, већ само уколико главни дужник не испуни обавезу. Јемац је дужник другог реда, а јемство

је акцесорна обавеза чија судбина зависи од главног дуга. Када повјерилац не намири своје

потраживање које има од главног дужника, на сцену ступа јемац који то чини умјесто дужника.

Међутим, испуњење од стране јемца не значи да је главни дужник ослобођен обавезе. Напротив.

Главни дужник остаје и даље у обавези, али не више према повјериоцу, већ према јемцу. Исплатом од

стране јемца он се суброгира на мјесто повјериоца и стиче сва права која је ранији повјерилац имао

према главном дужнику. Јемство доводи до персоналне суброгације. Јемац у потпуности преузима

положај повјериоца према главном дужнику, тј. на јемца по сили закона прелази повјериочево

потраживање са свим споредним правима и гаранцијама његовог испуњења. Јемац има право регреса

према главном дужнику које обухвата све што је јемац исплатио за рачун дужника, камату од дана

исплате, као и право на накнаду свих трошкова насталих у спору са повјериоцем од момента

обавјештавања дужника о спору и право на накнаду евентуалне штете.166

Уколико се обавезао са знањем или одобрењем дужника, јемац има право да прије него што

намири повјериоца, тражи од главног дужника да му пружи потребно осигурање за његове евентуалне

захтјеве у сљедећим случајевима: 1) уколико дужник није испунио обавезу о доспјелости; 2) уколико је

повјерилац судским путем затражио наплату од јемца; 3) уколико се дужниково имаовинско стање

знатно погоршало од момента закључења уговора о јемсту.167

Међутим, дужник са своје стране може против јемца који је без његовог знања извршио

исплату повјериоцу да употријеби сва правна средства којима је у моменту исплате могао да одбије и

повјериочеве захтјеве. Тако нпр. главни дужник може да истакне против јемца који је исплатио

повјериоца без његовог знања, приговор застарјелости, приговор пребијања, опроштаја и сл. Јемац губи

163

Чл.1004.ст.3. Закона о облигационим односима 164

Чл.1010. Закона о облигационим односима 165

Чл.1003. Закона о облигационим односима 166

Чл.1013. Закона о облигационим односима 167

Чл.1015. Закона о облигационим односима

207

право на регрес од главног дужника уколико је исплатио повјериочево потраживање, а да о томе није

обавијестио дужника, услијед чега је дужник поново исплатио исто потраживање.168

У том случају,

јемац може да захтијева од повјериоца, који се двоструком исплатом неосновано обогатио, да му врати

оно што му је дао.169

С обзиром да је споредна или акцесорна обавеза, јемство се гаси када престане

главна обавеза коју осигурава. То је правило. Међутим, јемство може престати и независно од главног дуга и прије престанка главног дуга. Наиме, у случају када је јемство уговорено на одређено вријеме,

оно престаје истеком предвиђеног времена без обзира на главну обавезу. До престанка јемства долази и

када повјерилац опрости дуг јемцу, као и у случају сједињења (конфузије) улога јемца и повјериоца у

једној личности, или улога јемца и главног дужника. Уколико је рок застарјелости обавезе главног дужника дужи од двије године, обавеза јемца застаријева по истеку двије године од доспјелости

обавезе главног дужника. Иначе, ЗОО прецизира да прекид застарјелости према главном дужнику

дјелује и према јемцу само ако је до прекида дошло неким поступком повјериоца пред судом против

главног дужника. Застој застарјелости обавезе главног дужника нема дејство према јемцу.170

Посебне врсте (тј. варијанте) јемства

Све до сада речено важи за јемство у његовом основном и уобичајеном значењу, за

супсидијарно јемство. Постоје, међутим, посебне врсте јемства.

1. Солидарно јемство је посебна варијанта јемства. Наиме, солидарни јемац се, за разлику од

супсидијарног јемца, обавезује као јемац саисплатилац тј. солидарни јемац одговара заједно са главним

дужником за цијелу обавезу. Солидарни јемац одговара повјериоцу ма исти начин и под истим

условима као и главни дужник. Повјерилац у случају солидарног јемства има право да захтијева испуњење обавезе како од главног дужника тако и од јемца, али и од обојице истовремено. Солидарни

јемац одговара солидарно са главним дужником за цијелу обавезу. Његова обавеза није секундарна, већ

примарна и налази се у истој равни са обавезом дужника. Солидарно јемство је повољније за

повјериоца, јер му пружа већу сигурност у наплати потраживања у односу на супсидијарно јемство.

Имајући то у виду наш законодавац се опредијелио за рјешење да за уговоре у привреди, важи

претпоставка солидарног јемство.171

Наиме, уколико је уговорено јемство као средство обезбјеђења

неког од уговора у привреди, уколико уговорне стране нису другачије одредиле, претпоставља се да је

у питању солидарно јемство. За остале случајеве сматра се да је уговорено супсидијарно јемство, а странке могу уговорити и другачије.

2. Када више лица јемчи за једну обавезу постоји посебна варијанта јемства тзв. сајемство.

Сајемци се могу обавезати истовремено и заједно или одвојено. Без обзира на начин њиховог обавезивања сајемци одговарају солидарно за дуг главног дужника. Повјерилац има право да тражи

намирење свог потраживања од било ког од сајемаца или од свих заједно. Уколико један сајемац

исплати повјериочево потраживање у цјелини он има право регреса од главног дужника и то у укупном

износу, а може да се намири и од сајемаца с тим што од њих може да захтијева само сразмјерни дио

који по правилима сајемства пада на њих. Сајемци, за разлику од солидарних јемаца, не одговарају

солидарно са главним дужником. Њихово јемство је са становишта дужника супсидијарно, а у

168

Чл.1016. Закона о облигационим односима 169

Чл.1017. Закона о облигационим односима 170

Чл.1019. Закона о облигационим односима 171

Чл.1004. Закона о облигационим односима

208

њиховим међусобним односима важе правила солидарности. Наравно, странке могу да уговоре да и у

овом случају постоји солидарно јемство.

3. Јемчев јемац је јемац који се обавезује према повјериоцу да ће исплатити његово

потраживање уколико то не учини јемац. У овом случају повјерилац има два јемца и то примарног или

главног јемца, од ког ће се намирити у случају да главни дужник не испуни своју обавезу, и споредног јемца који му јемчи да ће испунити обавезу главног јемца, уколико он то не учини. Повјерилац мора да

захтијева испуњење обавезе од главног дужника, па ако овај то не учини да се обрати јемцу. Уколико

ни јемац не испуни тражено повјерилац се може обратити јемчевом јемцу.

4. Јемац за накнаду штете јесте лице које се не обавезује према повјериоцу већ према

његовом јемцу. Наиме, јемац за накнаду штете се обавезује јемцу да ће му надокнадити евентуалну

штету коју претрпи услијед чињенице да је јемчио за обавезу главног дужника. Уколико јемац не може да оствари право регреса према главном дужнику, јемац за накнаду штете му регресира дато. Јемац за

накнаду штете осигурава јемчево потраживање према главном дужнику.

III ОДУСТАНИЦА

Одустаница је средство личног обезбјеђења извршења уговора. Споразумом уговорних страна

може се овластити једна или обје стране да одустану од уговора давањем одустанице. Одустаница има

само једну улогу и то улогу средства којим се обезбјеђује испуњење уговорне обавезе. Предмет

одустанице је најчешће новац, али то може да буде и одређена количина замјенљивих ствари или

индивидуално одређене ствари. Све оно што може бити предмет уговора може бити и предмет одустанице. Одустаница се, по правилу, обећава а не даје унапријед. Уколико би се дала унапријед

изједначила би се по свом дејству са капаром, осим уколико су странке не нагласе да се у конкретном

случају ради о одустаници.

Страна у чију је корист уговорена одустаница има право да бира између двије могућности и то:

да остане при уговору и да захтијева испуњење обавезе из уговора или да одустане од уговора

плаћајући одустаницу. Избор је неопозив, што значи да када страна у чију корист је уговорена

одустаница обавијести другу страну да је између испуњења и давања одустанице одличила да дâ

одустаницу више не може да захтијева извршење уговора. Уз то, страна која је овлашћена да одустане

од уговора дужна је да дâ одустаницу истовремено са изјавом о одустајању.172

С обзиром да је избор

дефинитиван страна која се опредијелила за одустаницу неће бити дужна да испуни обавезу из уговора,

али не може ни да захтијева од друге стране да испуни обавезу.

Право на одустанак од уговора плаћањем одустанице је временски ограничено. Најчешће

уговорне странке одређују рок до кога овлашћена страна може да одустане од уговора, а уколико то не

учине, Закон о облигационим односима предвиђа да она то може учинити све док не протекне рок

одређен за испуњење обавезе. Право одустајања од уговора престаје и када страна у чију је корист

уговорено почне да испуњава обавезе из тог уговора или да прима испуњење обавезе друге стране.

Уколико обавеза из уговора није испуњена зато што је постала немогућа из разлога за које дужник не

одговара, или услијед обостране кривице уговарача или њиховим споразумним раскидом одустаница

се не мора платити.

172

Чл.82. Закона о облигационим односима

209

Када је уз капару уговорено право да се одустане од уговора, онда се капара сматра као

одустаница и свака страна може одустати од уговора. У овом случају, ако одустане страна која је дала

капару, она је губи, а ако одустане страна која је капару примила, она је удвојену враћа. 173

С обзиром на чињеницу да се основно дејство одустанице састоји у праву једне од уговорних

страна да од уговора одустане без нарочитог разлога, плаћањем одустанице у теорији се појавило и

схватање да одустаница није средство које појачава уговор, већ га напротив слаби. Међутим,

одустаница се даје другој уговорној страни да би се од уговора одустало. Значи једна страна практично

“плаћа” свој излазак из уговора што она наравно чини само уколико заиста има интерес, иначе настоји

да се уговор реализује. Тиме и одустаница утиче на уговорне стране да изврше своје обавезе и јесте средство обезбјеђења.

IV КАПАРА

Капара (arrha) је одређени износ новца или одређена количина других замјенљивих ствари

коју једна страна даје другој и то као знак да је уговор закључен, али и као обезбјеђење његовог извршења и аконтацију исплате дуга који се дугује из уговора. Капара има, дакле, три основне

функције. Прво, капара је знак да је уговор закључен (тзв. arrha confirmatoria). Друго, капара служи

као средство обезбјеђења испуњења обавезе. Капара је имовинска вриједност која се даје повјериоцу

што мотивише дужника да обавезу испуни. Капаром се могу обезбиједити не само обавезе из већ

закључених уговора, већ и из уговора који ће тек бити закључени. И треће, капара има и улогу

аконтације, јер се у случају испуњења обавезе урачунава у главну обавезу.

Капара се уговара. Споразум о капари може бити једна од одредаба тј. једна клаузула у

уговору, а може бити заључен посебан уговор о обезбјеђењу капаром. У сваком случају, уговор је

реалан јер се сматра закљученим у моменту предаје предмета капаре. С обзиром да је предмет капаре

нека замјенљива ствар, а прије свега новац, он постаје својина повјериоца. Уколико је давање капаре

уговорено посебним уговором тај уговор је споредни или акцесорни уговор.

Улога капаре као средства обезбјеђења извршења уговора има централно мјесто. Наиме, капара

има улогу средства обезбјеђења извршења уговора јер дјелује на дужника да своју обавезу изврши.

Међутим, дејство капаре зависи од тога да ли је главна обавеза извршена или не. Уколико је обавеза из главног уговора испуњена капара се урачунава у вриједност предмета испуњења, наравно, уколико је

то урачунавање по природи ствари могуће или се враћа даваоцу.174

По правилу, уколико капара није

истородна са предметом главне обавезе она се враћа даваоцу, а уколико је истородна урачунава се у

вриједност главне обавезе.

Уколико обавеза из главног уговора не буде испуњена, судбина капаре зависи од разлога

неиспуњења. Уколико је уговор раскинут сагласношћу воља уговорних странака или услијед обостране

кривице за неиспуњење или због немогућности испуњења за које није одговорна ни једна страна,

капара се враћа даваоцу. Може се закључити да капара као средство обезбјеђења извршења обавезе долази до изражаја, тј. почиње да дјелује у случају када је неиспуњење посљедица кривице само једне уговорне стране. Уколико је за неиспуњење одговорна страна која је дала капару, прималац има право

да одустане од уговора и задржи капару.175

Право да задржи капару овом лицу припада без обзира да

173

Чл.83. Закона о облигационим односима 174

Чл.79.ст.2. Закона о облигационим односима 175

Чл.80.ст.1. Закона о облигационим односима

210

ли је због неиспуњења претрпио штету. Капара нема за циљ да надокнади штету коју лице трпи због неиспуњења обавезе свог сауговарача, већ је средство притиска, и психолошког и материјалног, на

дужника да испуни обавезу. Давалац капаре може судским путем да захтијева смањење капаре која је

претјерано висока и њено задржавање од стране примаоца представља повреду начела савјесности и

поштења. Са друге стране, прималац капаре који је због неизвршења претрпио штету која је већа од

износа примљене капаре има право да захтијева накнаду штете, с тим што ће се извршити урачунавање

капаре у укупни износ накнаде или се мора вратити. Повјерилац може и да захтијева извршење обавезе и накнаду штете, с тим што се и у овом случају капара урачунава у накнаду.

176

Уколико је за неизвршење уговора одговорна страна која је примила капару тада давалац

капаре има право да одустане од уговора и тражи враћање двоструког износа капаре. Даваоцу капаре

припада и право да захтијева и накнаду штете због неиспуњења и враћање капаре, а може и да тражи

извршење уговора и накнаду штете.

Дејство капаре је другачије када је обавеза само дјелимично извршена. У случају дјелимичног извршења повјерлац нема право да задржи капару, већ има право да захтијева извршење преосталог дијела обавезе и накнаду штете због непотпуног испуњења или задоцњења. У оба случаја капара се урачунава у износ накнаде штете. Само у случају када повјерилац раскине уговор, врати оно што је

примио као дјелимично испуњење обавезе и тражи наканду штете, може да задржи примљену

капару.177

Уз то, повјерилац има право да тражи накнаду штете у чији износ се урачунава и вриједност

примљене капаре.

V КАУЦИЈА

Кауција је одређени новчани износ који једна страна даје другој ради обезбјеђења закључења

уговора и обезбјеђења испуњења обавезе из одређеног уговора. Кауција има двије улоге. Кауцијом се

осигурава закључење уговора у случају јавног надметања између више понудилаца. Наиме, да би се

онемогућило да на јавном надметању учествују субјекти који немају намјеру да закључе уговор може

се тражити полагање кауције од стране лица која намјеравају да учествују у јавном надметању. У овом

случају кауција има функцију гаранције да ће субјект који ју је положио заиста и закључити уговор

ради кога је и организовано јавно надметање. Ако је након јавног надметања субјект који је побиједио

на такмичењу закључио уговор кауција се враћа даваоцу или се урачунава у вриједност главне обавезе.

Уколико давалац кауцује не закључи уговор, њему кауција пропада у корист примаоца или трећег лица. Није од значаја да ли је давалац кауције скривио или не незакључивање уговора и да ли је

прималац кауције претрпио штету. Наиме, губитак кауције у овом случају не зависи ни од кривице

даваоца кауције ни од штете примаоца.

Друга функција кауције се састоји у обезбјеђењу испуњења обавезе из већ закљученог уговора.

Уколико давалац кауције не испуни обавезу, кауција му пропада, тј. дати износ припада примаоцу.

Кривица даваоца кауције и штета примаоца кауције се не траже. Ипак, уговорне стране се могу

споразумјети да кауција служи за покриће штете, а да се преостали износ кауције врати даваоцу.

Уколико то није случај, кауција се не урачунава у износ накнаде штете, за разлику од капаре која се

увијек урачунава.

176

Чл.80. Закона о облигационим односима 177

Чл.81. Закона о облигационим односима

211

ДИО ШЕСТИ

ПОЈЕДИНИ УГОВОРИ

I УГОВОР О КУПОПРОДАЈИ

Уговор о купопродаји (или уговор о продаји како стоји у тексту ЗОО) је уговор којим се једна

уговорна страна (продавац) обавезује да ствар коју продаје преда другој уговорној страни (купцу) тако

да купац стекне право својине, а купац се обавезује да продавцу плати куповну цијену. 178

Купопродајни уговор је настао и развио се из уговора о размјени, трампи. Уговор о размјени је

уговор којим се сваки уговорник обавезује према другом уговорнику да преда ствар која се размјењује

тако да он стекне право својине. 179

Уговор о размјени је, дакле, уговор којим се врши размјена ствари

односно права, без посредства новца, којим се мијења својина једне ствари за својину друге ствари. Из

уговора о размјени настају за сваког уговарача обавезе и права које из уговора о купопродаји настају за

продавца. Код уговора о купопродаји продавац преноси право својине на ствари коју даје за новац.

Уговор о купопродаји је најчешћи и најзначајнији инструмент правног и економског промета.

То је основни инструмент правног промета, а његов економски циљ је преношење права својине са

продавца на купца. Прецизније, уговор о купопродаји представља правни основ (iustus titulus)

преношења права својине са продавца на купца, а предаја ствари купцу је начин стицања (modus

aquirendi). О ком начину стицања ће у конкретном случају бити ријеч зависи од врсте ствари (нпр. ако

је ствар покретна предаја ће бити извршена из руке у руку, ако је непокретна доћи ће до симболичне

предаје и сл.).

Уговор о купопродаји представља основни импулс динамике имовинских односа.

Особине уговора о купопродаји

Уговор о купопродаји је именован, консенсуалан, неформалан, двострано-обавезан, теретан,

комутативан и каузалан уговор, уговор којим продавац ствари, за одређени износ новца, врши трајно

преношење права својине на купца.

178

Чл. 454 - 551. Закона о облигационим односима 179

Чл. 552-553. Закона о облигационим односима

212

Уговор о купопродаји је именован уговор зато што је законом именован и детаљно

регулисан.180

Уговор о купопродаји је у савременим правима консенсуалан уговор што значи да је за

његово закључење довољна проста сагласност воља уговарача о битним елементима уговора. Уговор о

купопродаји се закључује “solo consensu” тј. простом сагласношћу воља сауговарача. Уговор о

купопродаји је и неформалан јер се за његово закључење не захтијева посебна форма већ је довољно да

се уговрачи сагласе о битним елементима уговора. Међутим, Закон о облигационим односима предвиђа

да уговор о купопродаји непокретности мора бити сачињен у писаној форми, а потписи уговорних

страна морају бити судски овјерени. Према истом Закону уговор о купопродаји може бити закључен у

писаној форми и уколико се уговорне стране тако договоре.

Уговор о купопродаји је двострано-обавезан уговор зато што његовим закључењем настају

узајамне обавезе странака, тј. за продавца настаје обавеза да пренесе право својине на купца, а за купца

настаје обавеза да исплати куповну цијену и да прими ствар.

Уговор о купопродаји је теретан уговор зато што за корист коју једна страна добија треба

другој страни да дâ одговарајућу тј. еквивалентну надокнаду. Купопродаја је и комутативан уговор

зато што се у тренутку његовог закључења тачно знају права и обавезе уговорних страна.181

Уговор о

купопродаји може бити закључен и као уговор са тренутним и као уговор са трајним извршењем

обавезе. Овај уговор спада у групу тзв. једностаних уговора, јер се састоји само из елемената који су

законом предвиђени. Уговор о купопродаји се најчешће закључује као уговор са споразумно одређеном

садржином, али може бити закључен и као уговор по приступу. Овај уговор претежно закључује као

уговор без обзира на својства личности, али може бити закључен и “intuitu personae”. Купопродајни

уговор спада у групу каузалних уговора, јер је циљ обавезивања недвосмислено одређен и видљив.

Битни елементи

Да би настао уговор о купопродаји потребно је да се уговорне стране сагласе о битним

елементима уговора. Битни елементи уговора о купопродаји су ствар и цијена.

1) Ствар

Предмет уговора о купопродаји могу бити све врсте ствари: покретне и непокретне, потрошне

и непотрошне, индивидуално одређене и генеричне, замјењиве и незамјенљиве. Уговор о купопродаји

нема правно дејство уколико је у моменту његовог закључења ствар о којој је уговор била пропала.

Уколико је ствар у моменту закључења уговора била само дјелимично пропала купац може да бира:

или да раскине уговор или да тражи сразмјерно снижење цијене.

Предмет уговора могу, међутим, бити само ствари која је у промету (res in commertio). Ствари

ван промета (res extra commertium) не могу бити предмет купопродајног уговора. Тако закључен уговор

био би ништав. Постоји и ствари чији је промет дозвољен, али је ограничен, као што је то случај са

љековима, наркотичним средствима, оружјем, отровима и случно. Уговор о купопродаји ствари у

180

Чл. 454- 551. Закона о облигационим односима 181

Купопродајни уговор може бити закњучен и као алеаторан уговор, али то мора недвосмислено да произилази из уговора,

као нпр. купопродаја цјелокупног рода жита или улова рибе и сл.

213

ограниченом промету могу да закључују само за то овлашћени субјекти и у складу са посебним

прописима. Поред ових ствари (у ограниченом промету) постоје и ствари које су иначе у промету, али

он може бити ограничен из економских разлога. Некада ће због заштите домаће производње и тржишта

доћи до ограничења извоза или увоза појединих ствари, тј. роба. У том случају ће за куповину или

продају тих ствари бити потребна дозвола или одобрење неког државног органа. Коначно, може доћи и

до привремене забране увоза или извоза одређене робе/а чиме се оне привремено стављају ван

спољнотрговинског промета.

Предмет уговора о купопродаји могу да буду како постојеће, тако и будуће ствари. Будуће

ствари су ствари које не постоје у моменту закључења уговора о купопродаји. Будућа ствар може бити

како индивидуално тако и по роду одређена ствар. Овај вид купопродаје је од посебног значаја за

привредне субјекте, јер им омогућава да унапријед и за дужи временски период продају своју, често

цјелокупну производњу.

2) Цијена

Цијена је други битни елемет уговора о купопродаји. Цијена је предмет обавезе купца. Цијена

је одређена сума новца коју је купац дужан да плати као накнаду за добијену ствар, односно, робу.

Цијена мора да буде одређена тако да представља еквивалент вриједности ствари. Цијена треба да буде

правична, али је за купопродајни уговор најважније да је цијена одређена или бар одредива. Цијена је

одређена уколико су је странке одредиле бројчано у новчаним јединицама. Цијена је одредива уколико

су странке дале довољно елемената за њено одређивање. Уколико уговором цијена није одређена, а ни

уговор не садржи довољно података помоћу којих би се она могла одредити, уговор нема правно

дејство. Цијену странке најчешће споразумно одређују. Међутим, уговорне стране могу и неком трећем

лицу да препусте да одреди цијену.

Међутим, код уговора о купопродаји у привреди постоји специфично рјешење. Посебност

уговора о купопродаји у привреди огледа се у томе што се сматра да је уговор ваљано закључен било

да је цијена споразумно одређена, било да је одредива на основу података датих у уговору, било да се

она може утврдити на један од Законом експлицитно одређених начина. Када цијена није одређена или

одредива, а у питању су уговори у привреди, купац је дужан да плати цијену коју је продавац редовно

наплаћивао у вријеме закључења уговора, а у њеном недостатку, разумну цијену. Под разумном

цијеном се сматра текућа цијена у вријеме закључења уговора. У крајњем случају, цијену утврђује суд

према околностима конкретног случаја.

Постоји и категорија тзв. прописаних цијена. То су цијене одређене од стране надлежних

органа за одређене врсте ствари. Оваквом начину одређивања цијена се приступа у циљу заштите

јавних интереса, интереса произвођача или потрошача. У случају закључења уговора који за предмет

има ствар чија је цијена прописана, странке не могу да одреде већу цијену од прописане. У случају да

странке одреде већу цијену од оне коју је за одређену врсту ствари прописао надлежни орган, купац

дугује само износ прописане цијене. Уколико је већ исплатио уговорену цијену, купац има право да

захтијева да му се врати разлика између уговорене и прописане цијене.

214

Права и обавезе уговорних страна

Купопродајни уговор је двострано-обавезни уговор. Овај уговор рађа узајамна права и обавезе

уговорних страна. Наиме, оно што за продавца представља обавезу за купца је право и обрнуто. Закон о

облигационим односима детаљно регучише права и обавезе продавца и купца.

Обавезе продавца

Продавац има сљедеће обавезе:

1. обавезу предаје ствари;

2. обавезу да гарантује материјална својства ствари тј. да одговара у случају материјалних

недостатака и

3. обавезу да одговара за правне недостатке ствари – одговара за евикцију.

1. Основна обавеза продавца је да преда ствар и то тако да купац стекне право својине на

ствари. Продавац је дужан да преда ствар у уговорено вријеме. Продавац и купац споразумно одређују

датум (или датуме) предаје или временски период у коме треба извршити предају. Рок предаје ствари

може бити уговорен као фиксни, чврсти и орјентациони. Уколико је уговорен фински рок, а продавац у

том року не преда ствар долази до раскида уговора по сили закона. Уколико је уговорен чрсти рок

продавац је дужан да преда ствар у назначеном року, а ако то не учини има право на накнадни рок (са

или без плаћања уговорне казне или накнаде штете). Уколико је рок одређен орјентационо, продавац

треба да се стара да преда ствар у том року, али уколико то не учини не пада у доцњу, а купац је дужан

да сачека предају ствари без права да раскине уговор због закашњења продавца.

Ризик случајне пропасти ствари предајом прелази са продавца на купца. Трошкове предаје

сноси продавац.

Продавац је дужан да преда ствар уговореног квалитета и количине. Уколико није уговорен

квалитет ствари дужан је да преда ствар средњег квалитета. Уколико му је била позната посебна

намјена ствари дужан је да преда ствар која ће у свему одговарати намјени.

Продавац је дужан да ствар преда у уговореном мјесту. Уколико мјесто предаје ствари није

уговорено, предаја се врши у мјесту у ком продавац има пребивалиште, односно, сједиште. Уколико је

у моменту закључења уговора уговарачима било познато гдје се ствар налази или гдје треба да буде

израђена, предаја се врши у том мјесту. Посебно правило важи за случај када је потребно да се изврши

превоз ствари. Тада је предаја извршена уручењем ствари превозиоцу или организатору отпрему.

Продавац је дужан да пренесе на купца мирну и корисну државину, из чега произилази

одговорност продавца за материјалне и правне недостатке ствари.

Обавезе купца

Купац има сљедеће обавезе:

1. обавезу да преузме ствар и

2. обавезу да плати куповну цијену.

215

1. Купац је дужан да преузме ствар (робу) од продавца. Обавези продавца да преда ствар

одговара обавеза купца да ствар преузме. Ове двије обавезе су корелативне. Предаја ствари од стране

продавца не може да се оствари без садејства купца и поштовања обавезе преузимања ствари. Ствар

може да преузме купац, али и неко треће овлашћено лице.

Преузимање ствари тј. робе, подразумијева предузимање низа материјалних (припремање

амбалаже, нпр.) или правних радњи (закључење уговора о ускладиштењу, нпр.) од стране купца или

овлашћеног лица.

2. Исплата куповне цијене је основна обавеза купца. Купац је дужан да плати уговором

одређену цијену, прописану цијену или цијену која је на одређена на начин предвиђен законом.

Купац је дужан да плати куповну цијену у вријеме и у мјесту одређеним у уговору. Вријеме

плаћања куповне цијене продавац и купац могу да одреде на различите начине. Купац се може

обавезати да плати цијену у моменту закључења уговора или у неком другом моменту прије предаје

ствари и то у цјелини или дјелимично. Странке могу уговорити да исплата цијене буде извршена

послије предаје ствари. Тада постоји тзв. купопродаја на кредит. Уколико уговором није ништа

предвиђено, купац је дужан да плати куповну цијену у вријеме предаје ствари.

И мјесто плаћања уговорне стране одређују уговором. Уколико мјесто плаћања није уговором

одређено, плаћање се врши у мјесту предаје ствари, а уколико се цијена не мора платити у часу

предаје, плаћање се врши у пребивалишту, односно, сједишту продавца.

Модалитети уговора о купопродаји

1) Купопродаја са правом откупа

Купопродаја са правом откупа је такав уговор о купопродаји код кога продавац задржава право

да у одређеном року узме ствар назад од купца враћајући му раније примљену цијену. Дакле,

купопродаја у свом основном виду доводи до коначног стицања права својине од стране купца. Купац

је постао власник ствари дериватиним путем, тј. на основу уговора са претходним власником и има

право да слободно располаже са тако стеченом ствари.

Код купопродаје са правом откупа продавац задржава право да у одређеном року откупи ствар

од купца. Право откупа мора бити уговорено у моменту закључења уговора о купопродаји. Уколико би

било установљено касније радило би се о новом уговору о купопродаји код ког је ранији продавац сада

купац и обрнуто, ранији купац сада је продавац. Дејство уговора о купопродаји са правом откупа

зависи од воље продавца. Купац код купопродаје са правом откупа има право држања и коришћења

ствари, али нема право да њоме располаже док траје право откупа продавца. Уколико у означеном року

продавац затражи ствар купац је дужан да му је врати, а он њему враћа куповну цијену.

2) Купопродаја са задржањем права својине

Купопродаја са задржањем права својине (pactum reservati dominii) је модалитет уговора о

купопродаји код ког продавац задржава право својине на ствари која је предмет купопродаје све док

купац не плати куповну цијену. Купопродаја са задржањем права својине је стога могућа само код

купопродаје са оброчном отплатом цијене. Дакле, када је закључен уговор о купопродаји ове врсте

216

предаја ствари не доводи до стицања права својине купца. Продавац и након предаје остаје власник

ствари, а купац ће то постати тек када у цјелини исплати куповну цијену. До момента исплате цијене у

цјелини власник ствари остаје продавац, а купац је само држалац ствари. Исплатом цјелокупне цијене

купац постаје власник ствари.

3) Купопродаја са правом прече куповине

Купопродаја са правом прече куповине је модалитет уговора о купопродаји којим се купац

обавезује да ће о својој евентуалној намјери да прода ствар обавијестити продавца и понудити му да

купи ствар по истој цијени. Посебност ове врсте купопродаје састоји се у ограничењу купца приликом

располагања ствари. Уколико буде желио да прода ствар, купац је дужан да ствар прво понуди ранијем

власнику ствари (лицу од ког је купио ствар). Тек ако и када продавац одбије да купи ствар, купац је

може продати неком трећем лицу. Купац не може продати ствар трећем лицу под условима који су

повољнији од оних које је саопштио продавцу.

4) Купопродаја са правом тражења повољнијег купца

Купопродаја са правом тражења повољнијег купца јесте такав уговор о купопродаји којим

продавац задржава право да одустане од уговора ако у одређеном року нађе повољнијег купца.

Продавац има право да једнострано раскине уговог уколико у остављеном року нађе повољнијег купца,

тј. купца чија је понуда повољнија од оне коју већ има. Продавац има право да раскине уговор само

уколико нађе повољнијег купца.

5) Куповина на пробу

Куповина на пробу је такав уговор о купопродаји код ког купац узима ствар од продавца да би

провјерио и утврдио да ли одговара његовим потребама и намјени, с тим да о својој одлуци треба да

обавијести продавца у остављеном року. Рок се одређује или уговором или обичајем, а уколико није

одређен препуштено је продавцу да га одреди. Уколико остављени рок истекне, а купац се не изјасни

сматра се да је остао при уговору

6) Купопродаја по узорку или моделу

Купопродаја по узорку или моделу је такав уговор о купопродаји у ком купац одређује предмет

уговора и његова својства према узорку или моделу које му презентира продавац. Продавац показује

купцу узорак или модел уз обавезу да им испоручена ствар буде саобразна.

7) Купопродаја са спецификацијом

Купопродаја са спецификацијом је уговор о купопродаји код ког купац задржава право да у

одређеном року одреди својства ствари која је предмет уговора.

8) Купопродајаса правом препродаје

Купопродаја са правом препродаје је такав уговор о купопродаји у коме купац задржава право

да у одређеном року врати продавцу ствар и да захтијева повраћај цијене. Овај вид купопродаје ствара

овлашћење за купца да купљену ствар врати продавцу уз захтјев за повраћај цијене.

217

9) Купопродаја са оброчним отплатама цијене

Купопродаја са оброчним отплатама цијене је уговор у коме купац стиче право да не изврши

исплату цијене истовремено са пријемом ствари већ да то учини касније и то у дјеловима. Дакле,

цијена се плаћа у оброцима или ратама у одређеним временским периодима.

II УГОВОР О ГРАЂЕЊУ

Уговор о грађењу је један о најстаријих уговора што је и природно због улоге и значаја

грађевинских послова и објеката за човјека.182

Зато се грађењу, роковима градње као и солидности и

квалитету изграђених објеката одувијек посвећивала значајна пажња.183

Закон о облигационим односима дефинише уговор о грађењу као посебан вид уговора о дјелу

којим се обавезује извођач да према одређеном пројекту у уговореном року сагради одређену

грађевину на одређеном земљишту, односно да на већ постојећем објекту изврши какве друге

грађевинске радове, док се наручилац – инвеститор се обавезује да му за то плати одређену цијену.184

С обзиром да уговор о грађењу представља једну врсту уговора о дјелу на питања која нису

посебно регулисана одредбама које се односе на уговор о грађењу, примјењују се одредбе којима је

регулисан уговор о дјелу.

Особине уговора о грађењу

Уговор о грађењу је именовани, двострано-обавезни, формални, теретни, комутативни уговор

и уговор са трајном престацијом. Уговор о грађењу је формални уговор јер закон изричито предвиђа да

мора бити закључен у писаној форми.

Битни елементи

Битни елементи уговора о грађењу су:

1) предмет

2) цијена радова и

3) рок градње, односно извођења радова.

1) Предмет уговора о грађењу је изградња грађевине или извођење грађевинских радова на већ

постојећим грађевинама или земљишту. Дакле, у питању су како објекти високоградње тако и

нискоградње. Закон о облигационим односима прецизира да се под „грађевином“ подразумијевају

зграде, бране, мостови, тунели, водоводи, канализације, путеви, жељезничке пруге, бунари и остали

грађевински објекти чија израда захтијева веће и сложеније радове185

, односно објекти који се граде на

182

Чл. 630-647. Закона о облигационим односима 183

Детаљније: Коментар Закона о облигационим односима (редактор С. Перовић), Београд, 1995., стр.1107-1146. 184

Чл. 630. Закона о облигационим односима 185

Чл. 631. Закона о облигационим односима

218

основу пројекта и представљају заокружену функционалну цјелину. Уколико посао није одређен

сматра се да уговор није ни закључен.

2) Цијена радова је битан елемент уговора о грађењу. Цијена се може уговорити на различите

начине. Законом је одређено да се цијена радова може одредити по јединици мјере уговорених радова

(тзв. јединична цијена) или у укупном износу за цијели објекат (тзв. укупно уговорена цијена).186

Цијена се може плаћати у оброцима, а може се одредити њено плаћање у једном износу по завршетку

радова као што је то код уговора о грађењу по принципу „кључ у руке“ или „под кључем“. 187

3) Рок градње, односно извођења радова је битни елемет уговора о грађењу. Рок за извођење

радова одређују странке уговором. Важно је одредити разуман и реалан рок градње, што је често тежак

задатак, јер се морају узети у обзир и сложеност посла и утицај спољних фактора. Осим одређивања

рока градње важно је да уговорне стране одреде и почетак рачунања рока градње. Наиме, рок обухвата

вријеме које је стварно потребно за извођење радова и он треба да се рачуна од момента када је извођач

уведен у посао. Увођење у посао значи вршење одређених припрема за извођење посла као што су

набавка опреме, материјала, обезбјеђење радника и сл., што такође тражи вријеме. Зато је потребо

одредити и вријеме за увођење извођача у посао, а тек након протека тог рока почиње да тече рок за

извођење радова. У случају да се појаве непредвиђене околности може доћи до преиспитивања и

евентуално до продужетка рока градње.

Права и обавезе уговорних страна

Уговор о грађењу је двострано-обавезни уговор јер његовим закључењем настају обавезе и

права за обје уговорне стране – извођача посла (грађевинара, предузимача) и наручиоца посла

(инвеститора). За обје стране закљућењем уговора настају одређена права и обавезе.

1) Обавезе извођача посла

1. Основна обавеза извођача посла (грађевинара, предузимача) јесте обавеза извођења радова.

Извођач посла је дужан да изврши не само главне уговорене радове, већ да обави све припремне и

завршне радове.

Припремни су они радови које је неопходно извршити, јер су услов извођена главних радова.

Такви су нпр. послови градње прилазних путева, привремених објеката за смјештај и исхрану радника,

градња магацинског простора и сл. Ови послови су најчешће обухваћени уговором о грађењу, али могу

бити и предмет посебног уговора. Завршни радови су радови који се односе на уређење простора након

обављања главних грађевинских радова (уклањање грађевинског материјала и отпада, уклањање

опреме, монтажних објеката...). Завршни радови морају бити предмет уговора о грађењу.

Осим ових у току градње се може појавити вишак радова, као и непредвиђени и накнадни

радови. Вишак радова јесте количина радова који су извршени према пројекту, а који превазилазе

уговорене количине радова. Ови радови се сматрају уговореним радовима и за њихово извођење није

186

Чл. 635. Закона о облигационим односима 187

Детаљније о начинима одређивања цијене радова: Коментар Закона о облигационим односима, стр.1122-1132.

219

потребан ни посебан налог ни сагласност наручиоца послова. Непредвиђени радови су радови који

нису обухваћени уговором, али се морају извести због сигурности и стабилности објекта који се гради

или суседних објеката, сигурности грађана, пролазника, саобраћајница и уопште спријечавања

настанка штета. Такви су нпр. радови који су се наметнули као нопходни због тежине терена, појаве

подземних вода, појаве клизишта и других непредвиђених појава. Грађевинар је обавезан да о појави

непредвиђених радова одмах обавијести наручиоца посла и прибави његову сагласност за предузимање

послова. Једино када хитност послова то налаже, а грађевинар није могао због хитности послова да

обезбиједи сагласност инвеститора он може извести послове и без сагласности наручиоца. У овом

случају има право на правичну накнаду. Накнадни радови су радови који нису уговорени и нису

неопходни за испуњење уговора, а наручилац захтијева њихово испуњење. Накнадни послови нису

обухваћени уговором о грађењу и могу се обављати само на основу касније закљученог уговора.

2. Извођач посла је дужан да уговорени посао изврши у предвиђеном року. Рок извођења

радова одређују уговорне стране имајући у виду врсту и сложеност посла, као и евентуалне спољне

факторе који могу да утичу на извођење радова.

3. Извођач посла је дужан да уговорени посао изврши придржавајући се датих планова и

техничке документације у складу са правилима струке. Он је дужан да се придржава планова и није

овлашћен да их мијења. Уколико у току извођења радова открије неке недостатке у плановима и

инвестиционо-техничкој документацији извођач је дужан да обавијести наручиоца, а уколико су

недостаци такви да угрожавају стабилност грађевине или сигурност људи и околине овлашћен је да

обустави радове. Извођач радова је дужан да радове обави према правилима струке, научних и

техничних достигнућа.

4. Извођач радова је дужан да пријави почетак радова надлежним органима.

5. Извођач радова је дужан да обезбиједи и чува градилиште. Обезбјеђење градилишта утрђује

се пројектом извођења припремних радова на градилишту. Извођач радова посебно мора да води

рачуна и са посебном пажњом чува изведене радове, материјал и опасна мјеста на градилишту која

могу да угрозе људе и околину.

6. Извођач радова је дужан да води документацију о почетку, току и начину изградње, тј дужан

је да води грађевински дневник, грађевинску књигу и инспекцијску књигу.

7. Извођач радова је дужан да по завршетку радова уреди градилиште тј. да уклони преостали

материјал, машине, опрему и помоћне објекте и да уреди терен око изграђеног објекта.

8. Поред обавезе да изведе радове у уговореном року извођач – грађевинар је и одговоран за

квалитет уграђеног материјала и изведених радова. Грађевинар је дужан да послове изградење или

реконструкције објекта изведе не само у складу са закљученим уговором, већ и правилима струке и

важећим прописима.

Грађевинар одговора за квалитет уграђеног материјала и то без обзира на чињеницу ко је

набавио материјал - он или наручилац посла. Грађевинар је дужан да упозори инвеститора да материјал

садржи недостатке или да не одговара намјени или стандардима квалитета. Уколико то не учини сам ће

одговарати за насталу штету. Законом је предвиђено да се на одговорност за недостатке грађевине

примјењују одредбе уговора о дјелу.188

188

Чл. 641. Закона о облигационим односима

220

Извођач радова је одговоран за недостатке грађевине који угрожавају њену солидност и

сигурност и недостатке грађевине који не угрожавају њену солидност и сигурност или тзв. мале радове.

Прије примопредаје грађевине стручна комисија врши технички преглед. Сврха овог прегледа

јесте да се утврди да ли је објекат подобан за употребу. Сматра се да је објекат подобан за употребу ако

се може користити у складу са првобитно утврђеном намјеном, ако не доводи у питање живот и

здравље људи, не угрожава употребу сусједних објеката, не омета саобраћај и сл. Примопредају

обављају представници извођача и нарућиоца. О примопредаји комисија саставља записник. У

записнику се констатује да ли су радови изведени у складу са уговором, прописима и правилима струке

или извођач радова нешто треба да доради, поправи или неке радове поново изведе у примјереном

року. Послије примопредаје извођач више не одговара за недостатке који су се могли запазити

уобичајеним прегледом, а који нису записнички констатовани изузев ако је за њих знао, а није их

показао наручиоцу. Уколико је наручилац почео да користи изведене радове или њихов дио без

примопредаје, сматра се да их је примио без приговора. Наручилац се може позвати и на скривени

недостатак тј. недостатак који се није могао запазити уобичајеним прегледом и који се показао тек

након примопредаје, под условом да о том обавијести извођача што прије, а најкасније у року од мјесец

дана од дана откривања мане.

2) Обавезе наручиоца посла

1. Основна обавеза наручиоца посла, односно, инвеститора је да плати уговорену накнаду тј.

цијену за изграђени објекат или извршене радове. Цијена може бити уговорена као јединствена за

цијели објекат, за дјелове објекта или по јединици мјере изграђеног објекта (по м², по км...). Некада ће

наручилац плаћати само за вриједност извршених радова, а некада ће плаћати и за рад и за утрошени

материјал ( уговор о грађењу по принципу „кључ у руке“). Начин плаћања се такође уговора. Може

бити уговорено да наручилац плаћа дио цијене унапријед, у виду аванса. Аванс се даје на име извођења

припремних радова, набавку материјала и средстава за рад и касније се одбија од укупне цијене.

Редовна исплата цијене радова врши се преко мјесечних и годишњих обрачунских ситуација.

2. Наручилац посла је дужан да обезбиједи финансијска средства. Инвеститор је дужан да у

моменту доношења одлуке о изградњи или реконструкцији објекта одреди изворе финансирања на

основу инвестиционог програма и техничке документације. Инвеститор је дужан не само да одреди

изворе финанирања и да докаже њихово постојање, већ и да води рачуна да предвиђени извори

средстава буду довољни за обезбјеђење предвиђеног износа средстава потребних за реконструкцију

или изградњу објекта.

3. Инвеститор је дужан да прибави одобрење за изградњу објекта и потребну документацију.

Наручилац ову обавезу не може да пренесе ни на извођача радова ни на неко треће лице, јер надлежни

државни орган грађевинску дозволу издаје тачно одређеном инвеститору. Грађевинска дозвола се

односи на одређени објекат или дио објекта и на одређеног инвеститора.

4. Сљедећа обавеза инвеститора јесте да омогући наручицу посла стални надзор над радовима

и контролу количине и квалитета употријебљеног материјала.189

Услови и начин вршења надзора

189

Чл. 632. Закона о облигационим односима

221

одређују се уговором. Предмет и циљ надзора јесте не само врста, обим и квалитет радова извршених

од стране извођача, већ и надзор над поштовањем рокова, квалитета и квантитета материјала, уређаја,

постројења и елеменетата које извођач употребљава. Надзор врши или радник инвеститора или правно

лице коме инвеститор повјери послове надзора. Лице које обавља надзор има право да извођачу

послова поставља питања и захтјеве, да ставља примједбе на испуњење обавезе, на поштовање

техничке документације, стандарда и правила струке. У циљу што ефикаснијег надзора, инвеститор тј.

лице коме је инвеститор повјерио надзор, има право приступа грдилишту. Своје примједбе инвеститор

даје у писаној форми или их уписује у грађевински дневник.

5. Обавеза је инвеститора да води грађевински дневник, грађевинске и инспекцијске књиге.

Престанак уговора о грађењу

Уговор о грађењу најчешће престаје испуњењем, али може престати и споразумом странака,

раскидом због неизвршења, једностраним раскидом у случају знатног повећања цијене због појаве

радова који нису могли бити предвиђени у моменту закључења уговора или када се због повећања

цијена на тржишту знатно повећа и цијена објекта.190

III УГОВОР О УСКЛАДИШТЕЊУ

Уговор о ускладиштењу191

је уговор којим се обавезује складиштар да прими и чува одређену

робу и да предузима потребне или уговорене мјере ради њеног очувања у одређеном стању, те да је

преда на захтјев оставодавца или другог овлашћеног лица, а оставодавац се обавезује да му за то плати

одређену накнаду.192

Уговор о ускладиштењу се развио из грађанско-правног уговора о остави. Уговор о остави или

депозиту је уговор којим се оставопримац обавезује да прими покретну ствар од оставодавца, да је чува

са или без накнаде и да је врати када је оставодавац затражи. Дакле, ускладиштење по својој правној

природи, није ништа друго него остава, али остава у привредним односима због чега за ускладиштење

важе специфична правила. Та посебна правила произишла су из чињенице да је складиштар, за разлику

од оставопримца, увијек привредно друштво, предузеће, које је регистровано за послове усладиштења

и које се професионално, у виду занимања и ради стицања добити, бави складиштењем и чувањем робе

других лица (физичких или правних). Слиједи да је уговор о ускладиштењу уговор у ком се једна

страна – складиштар обавезује да преузме, смјести и чува робу другог лица – оставиоца, а оставилац се

обавезује да му за то плати накнаду.

Уговор о ускладиштењу се веома често закључује и има велики привредни значај. Наиме,

привредни субјекти често имају потребу да ускладиште робу и да је одређено вријеме чувају. Међутим,

190

Чл. 638. Закона о облигационим односима 191

Чл. 730-748. Закона о облигационим односима 192

Чл.730. Закона о облигационим односима

222

много је економичније да робу ускладиште у посебним складиштима и плате услугу складишења, него

да граде своја складишта и да их обезбјеђују. Тиме се постижу значајни економски ефекти. Не мањи

значај има чињеница да се пословима ускладиштења баве привредни субјекти који су квалификовани

за послове ускладиштења па је зато и њихова одговорност за чување робе пооштрена.

Особине уговора о ускладиштењу

Уговор о ускладиштењу је именовани, двострано-обавезни уговор, консенсуални, теретни и

комутативни уговор. Уговор о ускладиштењу је неформални уговор, јер се може закључити

неформалним споразумом оставодавца и складиштара. Међутим, складиштар приликом пријема робе

на складиштење редовно даје оставодавцу потврду, а на захтјев оставодавца и складишницу. Ове

исправе представљају писмену потврду о закљученом уговору о ускладиштењу и доказ да је

оставодавац предао робу складиштару на чување. Уговор о ускладиштењу спада у категорију

формуларних уговора, зато што складиштари користе формуларне уговоре и опште услове пословања.

Уговор о ускладиштењу је комутативан уговор и уговор са трајним испуњењем обавезе.

Битни елементи

Битни елементи уговора о ускладиштењу су:

1) одређивање робе (врста, својства, количина, квалитет);

2) накнада коју оставодавац плаћа складиштару

Приликом предаје робе оставодавац је дужан да дâ сва потребна обавјештења о њој и да изјави

колика је њена вриједност.

Права и обавезе уговорних страна

Уговор о ускладиштењу је обострано-обавезни уговор јер његовим закључењем настају

обавезе и права за обје уговорне стране – складиштара и оставиоца. Оно што за једну страну

представља обавезу за другу је право. Тиме је испуњена садржина овог уговора.

1. Обавезе складиштара

Обавезе складиштара су:

1) да преузме ствар тј. робу;

2) да изда складишницу,

3) да чува робу;

4) да омогући преглед ускладиштене робе;

5) да се стара о интересима оставодавца;

6) да изврши налог оставодавца;

7) да на захтјев оставиоца или овлашћеног лица, врати, односно, преда ускладиштену робу у

стању у ком ју је примио.

223

1) Хронолошки посматрано прва и основна обавеза складиштара јесте да преузме робу ради

њеног ускладиштења. Роба која се предаје складиштару на чување може бити било која покретна ствар,

осим оних ствари чије је ускладиштење забрањено. Јавна складишта су дужна да, уколико су испуњени

законски услови, приме робу сваког оставодавца. У супротном, одговараће за штету насталу због

незакључења уговора.

2) Складиштар је дужан да, поред пословних књига, води и складишну књигу. Складишна

књига је регистар закључених уговора о ускладиштењу. Складиштар је дужан да, на захтјев

оставодавца, приликом преузимања робе изда складишницу. Складиштар води и тзв. матичну књигу

складишница у којој се налазе копије издатих складишница.

3) Основна обавеза складиштара је да ускладиштену робу чува. Складиштар је дужан да

предузме све потребне или уговорене мјере, неопходне за адекватно чување робе. Складиштар је дужан

да: упозори на мане робе, на лошу или неадекватну амбалажу па чак и да прода робу када јој прети

оштећење или пропадање. Складиштар је дужан да робу чува до рока који је уговорен. Оставодавац

може и прије истека уговореног рока да преузме робу од складиштара. Уколико рок није уговорен,

оставодавац има право да у сваком моменту преузме робу из складишта.

4) Складиштар је дужан да омогући оставодавцу или другом овлашћеном лицу да прегледа

робу и да узме узорке ускладиштене робе.

5) Складиштар је дужан и да се стара о интересима оставодавца. Складиштар треба да штити

интересе оставодавца према трећим лицима и чува податке о ускладиштеној роби као пословну тајну.

6) Обаваза је складиштара и да изврши налоге оставодавца, тј.да закључи правне послове

(уговор о осигурању од уобичајених ризика, уговора о превозу, царињење...) и обави фактичке радње

(паковање, сортирање, сушење, предају робе) у интересу оставодавца.

7) Складиштар је дужан да у свако доба, на захтјев оставиоца или овлашћеног лица, врати,

односно, преда ускладиштену робу у стању у ком ју је примио. Оставодавац може да тражи предају

цјелокупне робе коју је дао на складиштење или њен дио.

2. Обавезе оставодавца

Обавезе оставодавца су:

1) да приликом предаје робе на чување обавијести складиштара о својствима робе;

2) да изјави колика је вриједност робе;

3) да укаже на посебна (неуобичејена) својства робе на која треба обратити пажњу да не би

била оштећена или уништена;

4) да плати накнаду за чување робе.

Напоменимо, да све што за складиштара представња обавезу, за оставодавца је право. И обрнуто.

Врсте складишта

Постоје бројне врсте складишта: јавна складишта, царинска складишта, царинска смјестишта,

консигнациона складишта, тржнице на велико, слободне царинске зоне.

224

1. Јавна складишта су организације које су дужне да, уколико имају довољно слободног

простора, приме робу на чување и то од било ког оставодавца. За ускладиштену робу оставодавцу се

издаје складишница. Јавна складишта могу бити:

1) јавна складишта општег типа и

2) специјализована јавна складишта.

Јавна складишта општег типа су дужна да приме на чување робу без обзира на врсту. Јавна

складишта специјализованог типа су складишта која су специјализована и регистрована за пријем и

чување одређене врсте робе. Специјализована складишта су дужна да приме на чување само ону робу

за чије ускладиштење и чување су специјализована и која располажу одговарајућом опремом и

уређајима (хладњаче, силоси, резервоари, цистијерне...).

2. Царинска складишта су посебне врста складишта чија улога и значај долази до изражаја у

међународном промету роба, приликом извоза и увоза роба и обављања царинских формалности. И

царинска смјестишта су овлашћена да издају складишницу. На робу која је ускладиштена у царинским

складиштима царина се плаћа приликом напуштања складишта. Царинска складишта се оснивају у

мјестима у којима постоје царинарнице. Роба која је ускладиштена у царинским складиштима је под

сталним царинским надзором.

3. Царинска смјестишта оснивају спољнотрговинске организације ради смјештаја робе коју

извозе и увозе. Дакле, у царинском смјестишту се налази роба спољнотрговинске организације која га

је основала, а не роба трећих лица. Зато царинска смјестишта и нису овлашћена да издају

складишницу. Роба се налази под сталним царинским надзором, а царини се приликом напуштања

смјестишта. Царина се плаћа при извозу тј. увозу робе.

4. Консигнациона складишта оснивају заступници страних предузећа. У консигнационим

складиштима се складишти увезена роба до њене продаје домаћим купцима. Консигнациона складишта

нису зато овлашћена да издају складишницу. Роба је под сталним царинским надзором. Царина се

плаћа приликом продаје робе. Уколико роба не буде продата, враћа се у иностранство и не плаћа се

царина.

5. Тржнице на велико су складишта која се оснивају ради бржег, лакшег и ефикаснијег

снабдевања трговине на мало.

Складишница

Складишница је стварно-правна хартија од вриједности.

Складишница је хартија од вриједности којом складиштар потврђује да је примио на чување у

њој означену робу од оставодавца и истовремено се обавезује да ће робу предати лицу које се

легитимише као законити ималац складишнице. Право да издају складишницу имају правна лица која

су регистрована за примање робе на чување тј. која су регистрована за обављање послова складиштења

робе као тзв. јавна складишта.

Складишница је хартија од вриједности по наредби и преноси се индосаментом. То је каузална

хартија од вриједности јер се из ње јасно види да је настала у вези са закључењем уговора о

ускладиштењу као и која права има оставодавац ускладиштене робе.

225

Складишница је стварно-правна хартија од вриједности, јер је у њој инкорпорисано стварно

право тј. право својине на ускладиштеној роби. Право својине на ускладиштеној роби се зато може

преносити преношењем складишнице тј. преносом складишнице се на симболичан начин преноси

право својине на ускладиштеној роби.

Складишница се издаје на захтјев оставодавца. Уколико оставодавац није захтијевао да му се

изда складишница, складиштар ће му издати потврду о пријему робе. Потврда нема својство хартије од

вриједности и не може се преносити у циљу преношења права на ускладиштеној роби.

Складишница се састоји из: а) признанице и б) заложнице (или варанта), које се морају

позивати једна на другу, тј. из којих се мора видјети да се односе на исту робу.193

Признаница и

заложница садрже сљедеће податке:

1) назив, односно име и занимање оставодавца,

2) сједиште, односно, пребивалиште оставодавца,

3) назив и сједиште складиштара,

4) датум издавања и број складишнице,

5) мјесто гдје се складиште налази,

6) врсту, природу и количину ускладиштене робе,

7) навод о томе до ког износа је роба осигурана,

8) остале податке потребне за распознавање робе и одређивање њене вриједности.

Оставодавац може захтијевати да складиштар подијели робу и да му за сваки дио изда посебну

складишницу или да му изда складишницу само за један дио ускладиштене робе. Оставодавац ово

право има и у случају да му је складиштар већ издао складишницу за цијелу количину робе.

Ималац складишнице има право да захтијева да му се преда роба означена у складишници, а

може и да располаже ускладиштеном робом преношењем складишнице.

IV УГОВОР О ТРГОВИНСКОМ ЗАСТУПАЊУ

Уговором о трговинском заступању194

обавезује се заступник да се стално стара да трећа лица

закључују уговоре са његовим налогодавцем, и да у том смислу посредује између њих и налогодавца,

као и да по добијеном овлашћењу закључује уговоре са трећим лицима у име и за рачун налогодавца, а

овај се обавезује да му за сваки закључени уговор исплати одређену накнаду (провизију).195

Нaпоменимо и то да налогодавац може имати на истом подручју и за исту врсту послова више

заступника.

Закључењем уговора о трговинском заступању заступник (агент) преузима двије врсте обавеза:

прва је да посредује у заључењу уговора налогодавца са трећим лицима у одређеном временском

периоду и друга, да закључује послове у робном промету са трећим лицима у име и за рачун

налогодавца. Из реченог слиједи да се уговор о трговинском заступању може појавити у два облика тј. два вида. Први облик јесте уговор о заступању код кога за заступника настаје обавеза да се трајно стара

193

Чл.741. Закона о облигационим односима 194

Чл.790-812. Закона о облигационим односима 195

Чл.790. Закона о облигационим односима

226

да посредује у закључивању уговора између налогодавца и трећих лица. Други облик уговора о

заступању постоји када се заступник обавеже да у име и за рачун налогодавца закључује уговоре са

трећим лицима за чије закључење је и посредовао.

Особине уговора о трговинском заступању

Уговор о трговинском заступању је именовани уговор јер је због свог значаја и учесталости у

промету законом предвиђен и детаљно регулисан. Уговор о трговинском заступању је двострано-

обавезан, теретан, комутативан и уговор са трајним престацијама. Закон о облигационим односима

предвиђа да уговор о трговинском заступању производи правно дејство само уколико је закључен у

писаној форми.196

Зато овај уговор спада у формалне уговоре.

Битни елементи

Битни елементи уговора о трговинском заступању су:

1) посао заступника и

2) провизија.

Посао заступника мора бити одређен. У уговору мора бити одређено да ли је заступник

овлашћен само на посредовање или и на закучење одређених уговора у име и за рачун налогодавца.

Уколико износ накнаде (провизије) није одређен уговором или тарифом, заступник има право

на уобичајену накнаду.197

Ипак, уколико је накнада несразмјерно велика према учињеној услузи, суд је

на захтјев налогодавца може снизити на правичан износ. Закон о облигационим односима прецизира и

то да уколико је заступник по овлашћењу налогодавца извршио наплату неког његовог потраживања

има право на посебну накнаду од наплаћене цијене. Заступник има право и на накнаду трошкова који

произилазе из редовног пословања, осим уколико је другачије уговорено, као и на накнаду посебних

трошкова које је учинио за налогодавца или по његовом налогу.198

Права и обавезе уговорних страна

Обавезе заступника могу бити законске и уговорене. Законске обавезе заступника су:

1) да изврши налог; 2) да учествује у закључењу послова;

3) да се стара о интересима налогодавца;

4) да обавјештава налогодавца о пословима које обавља;

5) да води заступнички дневник и издаје закључнице;

6) да чува пословне тајне;

7) да након обављања посла врати налогодавцу ствари које му је дао на употребу и

8) да положи рачун налогодацу.

Уговорене обавезе су:

1) да закључи уговор са трећим лицима; 196

Чл.791. Закона о облигационим односима 197

Чл.806. ст.1. Закона о облигационим односима 198

Чл.807. и 808. Закона о облигационим односима

227

2) да прими испуњење обавезе за рачун налогодавца и

3) да прими рачун прије одређеног рока на захтјев налогодавца.

Заступник има сљедећа права:

1) право на провизију;

2) право на накнаду трошкова

3) право на предујам и

4) право задржавања (ius retentionis).

Налогодавац има сљедеће обавезе:

1) да сарађује са заступникм у циљу успјешног обављања посла;

2) да исплати уговорену провизију;

3) да надокнади заступнику трошкове које је имао.

Налогодавац треба да поступа тако да омогући заступнку да добро и успјешно обави преузете

обавезе. Налогодавац даје пуномоћје и све за обављање послова потребне исправе. Налогодава је дужан да преда заступнику и сву документацију и пропагандни материјал потребан за обављање

уговорених послова. Он је дужан да сарађује са заступником и да га о свим промјенама у вези са послм

и обављањем посла на вријеме обавијести.

Врсте трговинског заступања

Постоји више врста трговинског заступања. Навећемо неке од најважнијих подјела.

1. према обиму овлашћења заступништво може бити:

а) генерално или опште – када заступник у име и за рачун налогодавца обавља све правне

послове и

б) посебно или специјално - када заступник у име и за рачун налогодавца обавља један

одређени посао или више правних послова.

2. С обзиром на подручје на ком трговински заступник обавља своју дјелатност заступници се

дијеле на:

а) мјесне или локалне заступнике – који обављају послове заступања на једном географском

подручју тј. на једном мјесту;

б) обласне – који послове заступања обављају на одређеном, али ширем подручју и

в) генералне трговинске заступнике за једну или више држава.

3. Према томе гдје заступнимк обавља послове трговинског заступања, у једном мјесту или у

више мјеста разликујемо:

а) сталне трговинске заступнике;

б) путујуће трговинске заступнике и

в) мјешовите трговинске заступнике. Мјешовити трговински заступници неке послове

обављају као стални, а неке као путујући заступници.

4. Према обиму одговорности за избор трећег лица за закљућење правног посла разликујемо:

а) обично трговинско заступништво и

б) заступништво del credere.

Код обичног трговинског заступништва заступник одговара само за избор трећег лица са којим

је закључио правни посао, а код del credere заступништва заступник гарантује да ће треће лице

испунити обавезе из закљученог посла. За узврат заступник има право на двоструку провизију.

228

Престанак уговора о трговинском заступању

Уколико је уговор о трговинском заступању закључен на одређено вријеме он престаје истеком

рока на који је закључен. Уколико странке и након протека означеног рока наставе да се понашају по

одредбама уговора о трговинском заступању сматра се да су прећутно продужиле важење уговора под

истим условина и за исто вријеме.

Уколико је уговор закљућен на неодређено вријеме свака страна га може отказати уз претходно обавјештавање саугварача.

V УГОВОР О ШПЕДИЦИЈИ (ОТПРЕМАЊУ)

Уговор о шпедицији (или отпремању) је уговор којим се обавезује шпедитер (отпремник) да

ради превоза одређене ствари закључи у своје име и за рачун налогодавца уговор о превозу и друге

уговоре потребне за извршење превоза, као и да обави остале уобичајене послове и радње, а продавац

се обавезује да му исплати одређену надокнаду.199

Стране код уговора о шпедицији су шпедитер (отпремник) и налогодавац (комитент).

Шпедитер се обавезује да, ради превоза одређене ствари тј. робе, закључи у своје име а рачун

налогодавца уговор о превозу, али и све друге уговоре који прате и који су неопходни за извршење

превоза, као и да обави остале уобичајене послове и радње. Често се, погрешно уговор о шпедицији

поистовјећује са уговором о превозу. Уговором о шпедицији се обавезује шпедитер да организује

отпремање робе, а то значи да обави низ послова међу којима је и превоз робе. Превоз је, дакле, само

један од послова шпедитера. Он ће поред превоза обавити и све друге послове везано за отпремање

робе, као што су ускладиштење робе, контрола квалитета робе, контрола квантитета робе, утовар,

истовар, царињење и сл.

Особине уговора о шпедицији

Уговор о шпедицији је именовани, двострано-обавезни, консенсуални, теретни и комутативни

уговор. Уговор о шпедицији је неформалан уговор. Комитентов налог је, у суштини, понуда за

закључење уговора. Шпедитер треба изричито да одбије налог комитента уколико не жели да закључи

уговор о шпедицији. У супротном, сматра се да је прихватио понуду комитента.

Уговор о шпедицији је и неформалан уговор и закључује се простом сагласношћу воља

уговорних страна. Уговор је закључен када шпедитер и комитент постигну сагласност о шпедитерској

услузи и провизији. Уговор о шпедицији се сматра закљученим и када се стране договоре само о

шпедитерској услузи јер се провизија тада утврђује према тарифи шпедитера. Ипак, приликом

закључења уговора о шпедицији комитент најчешће попуњава посебан образац тзв. диспозицију, а

уговорне стране могу да се договоре да сачине уговор у писаној форми.

199

Чл.827 - 846. Закона о облигационим односима

229

Посебан значај имају тзв. шпедитерске потврде и то FCR – потврда којом се потврђује да је

шпедитер примио од комитента робу ради њеног отпремања до одредишта и FCT – шпедитерска

транспортна потврда којом се одређује превозно средство и превозни пут, а која има карактер хартије

од вриједности.

Уговорне стране

Уговорне стране код уговора о шпедицији су шпедитер (отпремник) и комитент (налогодавац).

Шпедиција је посебна привредна дјелатност коју обављају за то регистровани субјекти – шпедитери.

Шпедитери обављају послове шпедиције - отпремања робе, која обухвата бројне и веома различите

послове као што су: превоз, складиштење, царињење, мјерење робе, утврђивање квантититета робе,

осигурање и сл. У циљу реализације отпремања робе, шпедитер закључује бројне уговоре са

специјализованим организацијама.

Комитенти су најчешће правна лица, али то могу бити и физичка лица.

Права и обавезе уговорних страна

1) Обавезе шпедитера (отпремника)

Шпедитер је обавезан да савјесно и брижљиво организује отпремање робе комитента.

Отпремање робе подразумијева обављање низа правних и фактичких радњи.

Обевезе шпедитера су:

1) да прими робу;

2) да чува робу;

3) да одабере превозни пут и превозиоца;

4) да закључи све потребне уговоре;

5) да положи рачун комитенту о обављеном послу;

6) да обавјештава комитента о свим фазама рада и кретању робе, о предузетим мјерама и

евентуалним закашњењима у испоруци;

7) да комитетнту надокнади штету насталу због неизвршења обавеза из уговора о шпедицији

(изузетак је уколико шпедитер докаже да није крив за насталу штету);

8) одговара за видљива оштећења ствари.

Основна обавеза шпедитера је да прими ствар, односно робу. Према Закону о облигационим

односима200

лица која се баве вршењем туђих послова као занимањем или се јавно нуде за вршење тих

послова, дужна су да ако неће да прихвате понуду или налог о томе без одлагања обавијесте другу

страну. Шпедитер је дужан да послове шпедиције обавља са пажњом доброг привредника. Приликом

прихватања налога и пријема робе, шпедитер је дужан да упозори комитента на евентуални недостатак

(или недостатке) у његовом налогу, посебно у случају када због њих може доћи до штете или до

увећања трошкова. У супротном, одговараће за штету која настане због овог његовог пропуста.

200

Чл.750. Закона о облигационим односима

230

Шпедитер је дужан да се придржава налога и упутстава о правцу пута, средствима и начину

превоза и осталих упутстава које је добио од комитента. Уколико шпедитер ипак одступи од добијених

упутстава, одговара за насталу штету, чак и за штету насталу услијед више силе, изузев уколико

докаже да би штета наступила и да се држао датих упутстава. Међутим, уколико шпедитер не може да

поступи по налогу комитента, дужан је да тражи нова упутства, а ако за то нема времена или је то

немогуће, дужан је да поступи на начин како то захтијевају интереси комитента. О сваком одступању

од налога, шпедитер је дужан, без одлагања, да обавијести комитента. Уколико комитент није одредио

ни правац пута, ни превозно средство, односно начин превоза, одредиће их шпедитер у складу са

интересима комитента.

С обзиром да се шпедитери специјализују за отпремање робе, они су стручни да процијене да

ли је роба правилно упакована и да ли је упакована на начин да омогући сигуран и јефтин превоз.

Уколико ствар (роба) није упакована или није на одговарајући начин припремљена за превоз, шпедитер

је дужан да упозори комитента, а ако је то неопходно, да их сам уклони недостатке на рачун комитента.

Шпедитер је дужан да у свакој прилици поступа са пањом доброг привредника и у складу са

интересима комитента. Шпедитер је стога дужан да обавјештава комитента о свим фазама рада и

кретању робе, о предузетим мјерама и евентуалним закашњењима у испоруци, али и о оштећењима

ствари и о свим догађајима од значаја за комитента као и да предузме све потребне мјере ради очувања

права комитента према трећим лицима.

Шпедитер одговара за избор превозиоца и других лица са којима је, у циљу извршења налога,

закључио уговор/е. Он не одговара и за рад ових лица, осим у случају када се на то обавезао уговором.

Међутим, шпедитер који извршење налога комитента повјери неком другом шпедитеру умјесто да га

сам изврши, одговара и за његов рад. Једино уколико налог садржи овлашћење (изричито или

прећутно) или је то у интересу комитента, шпедитер одговара само за избор, али не и за рад другог

шпедитера (наравно, уколико се није и за то обавезао). Одговорност шпедитера за избор трећих лица,

одговорност шпедитера за подшпедитера или међушпедитера не може се искључити ни ограничити.

Међународни шпедитер је дужан и да спроведе потребне царинске радње и плати царинске

дажбине за рачун комитента. Он је одговоран и за стручно обављање царинских радњи. Међународни

шпедитер је дужан да зна и прати царинске прописе и царинске тарифе и да у сваком тренутку води

рачуна о интересима комитента ако постоје различите царинске могућности.

Шпедитер је дужан и да осигура пошиљку уколико је то уговорено. Уколико уговором није

одређено које ризике треба да обухвата осигурање, шпедитер је дужан да осигура пошиљку од

уобичајених ризика.

Након завршетка посла, шпедитер је дужан и да положи рачун комитенту. На захтјев

комитента шпедитер је дужан да положи рачун и у току извршења налога.

2) Обавезе комитента

Комитент – налогодавац има сљедеће обавезе:

1) да сарађује са шпедитером ;

2) да плати провизију;

3) да надокнади трошкове за споредне услуге;

231

4) да обезбиједи шпедитерова потраживања из уговора о шпедицији (шпедитер има заложно

право на роби до наплате провизије).

Шпедитер послове шпедиције обавља у циљу зараде. Из реченог произилази да се право

шпедитера на накнаду претпоставља. Шпедитер може да захтијева накнаду када изврши све своје

обавезе из уговора. Уколико је услуга шпедитера дјељива он има право на провизију за сваки дио

извршене услуге у тренутку када изврши тај дио услуге. Висина накнаде, по правилу, се одређује

уговором, при чему се узимају у обзир сложеност и трајање посла, дужина пута, вриједност пошиљке и

сл. Обично се висина накнаде одређује процентуално, али може да се одреди и у апсолутном износу.

Уколико накнада није уговорена, комитент је дужан је да плати накнаду одређену тарифом или

општим актима шпедитера.

Поред плаћања провизије, комитент је дужан и да шпедитеру надокнади нужне и корисне

трошкове и то одмах пошто их је шпедитер учинио. Комитент је дужан да на захтјев шпедитера дâ

новчани предујам за трошкове које очекује у реализацији уговора.

Уколико је уговорено да шпедитер своја потраживања (провизију, нужне и корисне трошкове и

сл.) наплати од преузимаоца ствари, законодавац предвиђа да шпедитер задржава право да тражи

исплату накнаде од комитента уколико прималац одбије да то учини.

Комитент има обавезу и да обавијести шпедитера о особинама ствари којима може бити

угрожена сигурност лица или добара или нанијета штета. Дакле, у случају превоза опасних ствари,

комитент је дужан да обавијести шпедитера зато што опасне ствари могу довести до угрожавања

сигурности и проузроковати штету. Комитент је дужан да обавијести шпедитера и ако се у пошиљци

налазе драгоцјености, хартије од вриједности или друге скупоцјене ствари и да му саопшти њихову

вриједност у моменту предаје ради отпремања.

Комитент може да одустане од уговора, али је тада дужан да шпедитеру надокнади све

трошкове које је он до тог момента имао и да му плати сразмјерни дио накнаде за дотадашњи рад.

Комитент је дужан и да обезбиједи шпедитерова потраживања из уговора о шпедицији. Стога,

шпедитер има заложно право на роби до наплате провизије. Шпедитер има право на провизију и право

на накнаду нужних и корисних трошкова које је имао у вези са организацијом и реализацијом

шпедиције. Зато што ова права шпедитер реализује тек након што испуни своје обавезе из уговора

установљено је његово законско заложно право на роби. Законско заложно право шпедитера омогућава

му да подмири своје потраживање продајом комитентових ствари. Из продајне цијене шпедитер

намирује своје потраживање, а остатак депонује код суда за комитента.

Посебни случајеви шпедиције (отпремања)

Осим горе наведеног, основног вида постоје и посебни видови шпедиције. Такве су

међународна, фиксна, збирна и del credere шпедиција.

1) Фиксна (паушална, форфетна) шпедиција

Фиксна или паушална шпедиција је шпедиција са фиксном накнадом. Када је уговором о

шпедицији одређена једна укупна свота за извршење налога о отпремању ствари – робе, она обухвата и

232

накнаду по основу отпремања и накнаду за превоз и накнаду свих осталих трошкова. Фиксна

шпедиција се никада не претпоставља, већ се мора уговорити.

Дакле, за постојање фиксне шпедиције је пресудно да су сви трошкови шпедитера утврђени у

фиксном износу. Фиксни износ накнаде обухвата шпедитерову провизију, све трошкове чију накнаду

шпедитер има право да тражи од комитента, све уговорене накнаде и накнаде свих трећих лица са

којима шпедитер закључује уговоре у своје име, а за рачун комитента (нпр. превознина, премија

осигурања, накнада за контролу робе, накнада за мјерење робе, накнада за ускладиштење и сл.). Овај

вид шпедиције нуди погодности и комитенту и шпедитеру. Комитент плаћа фиксни износ и може да

планира своје даље обавезе и трошкове и изводи пословну калкулацију. За шпедитера уговарање

фиксне шпедиције ствара додатни мотив за ангажовање, јер може да уштеди у транспортним и другим

трошковима. Да шпедитер у жељи и намјери да уштеди, не би ангажовао нестручна лица и лица

сумњивог пословног угледа предвиђена је строжија одговорност шпедитера код фиксне шпедиције.

Законодавац, наиме, прописује да код овог вида шпедиције шпедитер одговара и за рад превозиоца и

других лица којима се путем овлашћења из уговора послужио.

2) Збирна шпедиција

Данас све већи значај има и тзв. збирна шпедиција. У циљу економичног, а квалитетног

организовања и реализације превоза странке често прибјегавају збирној шпедицији. Збирна шпедиција

постоји у случају када шпедитер у циљу извршења више добијених налога организује њихову збирну

отпрему. Дакле, код збирне шпедиције шпедитер сабира већи број пошиљки различитих комитената

тако да пошиљке не шаље појединачно, већ већи број пошиљки отпрема као једну пошиљку.

Шпедитери су овлашћени да организују збирну шпедицију увијек, осим када је то уговором о

шпедицији изричито искључено.

У пракси се ријетко дешава да један шпедитер може ефикасно да организује збирну

шпедицију. Зато се шпедитери удружују и организују сабирне центре за поједине превозне правце. На

тај начин се повећава могућност организовања збирне шпедиције која је у интересу шпедитера због

економичности и ефикасности рада.

3) Del credere шпедиција

Del credere шпедиција постоји у случају када шпедитер одговара за извршење обавеза свих

учесника у послу, али зато има право и на провизију у већем износу. У свим осталим случајевима

шпедитер одговара само за савјестан избор извршилаца појединих послова.

4) Међународна шпедиција

Уколико се мјесто отпреме и мјесто допреме налазе на територији различитих држава постоји

тзв. међународна шпедиција. За хармонизацију правила шпедиције и њихову унификацију посебан

значај је имало Међународно удружење шпедитера (FIATA). Чланови овог Удружења су национална

удружења шпедитера.

233

Значајно је подвући да се уговори о међународној шпедицији закључују на основу образаца

које је израдило свјетско удружење шпедитера (FIATA). Захваљујући раду овог Удружења

унификоване су шпедитерске потврде (FCR – потврда којом се потврђује да је шпедитер примио од

комитента робу ради њеног отпремања до одредишта и FCT – шпедитерска транспортна потврда којом

се одређује превозно средство и превозни пут, а која има карактер хартије од вриједности) и

шпедитерски коносман (FBL) који је такође хартија од вриједности. Међународно удружење

шпедитера је унификовало и шпедитерско-складишну потврду (FWR) и потврду пошиљаоца опасне

робе (SDT).

VI УГОВОРИ У ТУРИЗМУ

Закон о облигационим односима регулише сљедеће туристичке уговоре:

- уговор о организовању путовања,

- посреднички уговор о путовању и

- уговор о ангажовању туристичких капацитета (или уговор о алотману).

А) Уговор о организовању путовања

Уговором о организовању путовања обавезује се организатор путовања да прибави путнику

скуп услуга које се састоје од превоза, боравка и других услуга које су са њима везане, а путник се

обавезује да организатору плати једну укупну (паушалну) цијену.201

Особине уговора

Уговор о организовању путовања је именовани, двострано-обавезни, комутативни и теретни

уговор. То је по правилу неформалан уговор и уговор по приступу. Организатор путовања приликом

закључења овог уговора путнику издаје потврду. Издавање потврде није услов настанка уговора.

Издавање потврде има за циљ да докаже да је уговор закључен и да укаже на његову садржину као и да

послужи за информисање путника. Уколико је путнику уручен програм путовања довољно је да

потврда само упути на програм.

Уговорне стране

Закључењем овог уговора настаје правни однос између организатора путовања и путника.

Организатор путовања је најчешће туристичка агенција, али може бити и неки други субјект

(саобраћајна организација, синдикална организација и сл.). Путник закључује уговор или непосредно

са организатором путовања или са посредником путовања.

201

Чл.859. Закона о облигационим односима. У њемачкој теорији и законодавству се за означавање ове врсте уговора

користи израз “paushalreise” - паушално путовање, а у англосаксонском праву “package tour” - уговор о пакету услуга.

234

Битни елементи уговора

Битни елементи уговора о организовању путовања су предмет уговора и паушална накнада

коју плаћа путник.

Предмет уговора о организовању путовања чини “скуп услуга које се састоје од превоза,

боравка и других услуга које су са њима везане. ” Дакле, ради се о пружању скупа услуга које чине

јединствену цјелину. Број услуга није одређен ни ограничен, али је неопходно да су уговором

обухваћене најмање двије услуге (превоз, боравак и са њима повезане друге услуге као што су исхрана,

обилазак музеја, зграда, градова, излети и сл.). За добијење услуге путник плаћа паушалну цијену.

Права и обавезе уговорних страна

Закључењем уговора за организатора путовања настају сљедеће, основне обавезе:

1) да пружи адекватну услугу, тј. услуге предвиђене уговором и обичајима;

2) да се стара о правима и интересима путника;

3) да обавјештава путника о цијенама и условима превоза, боравка и других услуга, да дâ

обавјештење о квалитету превозних средстава и смјештаја, о реду вожње, као и о

административним, царинским и другим формалностима, као и о важећим прописима од

значаја за путника;

4) да чува пословну тајну.

За путника настају сљедеће обавезе:

1) да плати уговорену цијену у складу са уговором;

2) да сарађује са организатором путовања, а у првом реду:

а) преда све потребне податке за организовање путовања, прибављање карата, резервација

и обезбиједи исправе потребне за прелаз државне границе;

б) да се стара да његове личне исправе и пртљаг буду у складу са условима предвиђеним

законом.

Нагласимо да, с обзиром да се ради о двострано-обавезном уговору, све што за организатора

путовања представља обавезу за путника је право и обрнуто.

Поред ових основних права и обавеза, за уговорне стране код уговора о организовању

путовања могу настати и посебна права и обавезе. Ради се, наиме, о трајном уговору са сукцесивним

престацијама, тако да може доћи до промјене околности од значаја за уговорне стране. Поменимо само

неизвјесности код прелаза државних граница, ризике путовања, административне и друге промјене и

сл.

Закон о облигационим односима регулише права и обавезе уговорних страна у случају:

1. замјене путнике,

2. одустајања путника или организатора путовања,

3. повећања уговорене цијене и

4. измјене програма путовања.202

202

Чл. 875-889. Закона о облигационим односима

235

1. Уколико је путник, из било ког разлога, спријечен да оствари своја права из уговора о

организовању путовања, он има могућност да одреди неко друго лице које ће користити уговорене

услуге. Ова могућност постоји под условом да замјена није изричито уговором искључена.

Наиме, уколико другачије није уговорено, путник може да одреди друго лице да умјесто њега

користи уговорене услуге. Да би до замјене дошло неопходно је да то треће лице задовољава посебне

захтјеве предвиђене за путовање (нпр. да има пасош, визу и сл.). Путник је дужан и да надокнади

организатору путовања трошкове настале замјеном.

2. Закон даје могућност и путнику и организатору путовања да одустану од уговора.

а) Путник може у сваком тренутку да одустане од уговора, било потпуно или дјелимично. Ако

путник благовремено одустане од уговора, тј. одустане од уговора у разумном року који се одређује

према врсти аранжмана, организатор путовања има само право на накнаду административних

трошкова. У случају неблаговременог одустанка од путовања, организатор путовања може захтијевати

од путника накнаду у одређеном проценту од уговорене цијене, који се одређује сразмјеро времену

преосталом до почетка путовања, уз услов да је економски оправдан. 203

Уколико је путник од уговора одустао услијед околности које није могао избјећи или

отклонити и које би, да су се појавиле у вријеме закључења уговора, представљале оправдан разлог да

не закључи уговор, као и у случају да је путник обезбиједио адекватну замјену или је замјену

обезбиједио сам организатор, организатору припада само право на накнаду учињених трошкова.

Уколико путник одустане од уговора након почетка путовања, а разлози за одустанак нису

околности које он није могао да спријечи или избјегне, организатор путовања има право на пуни износ

уговорене цијене путовања.

б) И организатор путовања може да одустане од уговора. Организатор путовања може да

одустане од уговора потпуно или дјеломично.

Организатор путовања може да одустане од уговора уколико су прије или за вријеме испуњења

уговора наступиле околности које се нису могле предвидјети, избјећи или отклонити, а које би, да су

постојале у вријеме закључења уговора, представљале за организатора путовања опрадан разлог да не

закључи уговор. Организатор путовања може да одустане од уговора и када се минимални број

путника, предвиђен у потврди о путовању, није пријавио за путовање. Услов је да је о чињеници да се

није јавио довољан број путника организатор обавијестио путника у примјереном року, који не може

бити краћи од 5 дана прије дана кад је путовање требало да отпочне. У овим случајевима организатор

путовања нема обавезу да путнику надокнади штету. Међутим, у случају одустанка од уговора прије

његовог испуњења, организатор мора у цјелини да врати накнаду коју је примио од путника, а ако је

организатор одустао од уговора за вријеме испуњења, има право на правичу накнаду за остварене

уговорене услуге и дужан је да предузме све мјере за заштиту интереса путника.

3. Повећање уговорене цијене организатор може захтијевати уколико је послије закључења

уговора дошло до промјене у курсу размјене валуте или до промјена у тарифама превозника. Ове

промјене утичу на промјену раније паушално одређене цијене. До ове промјене може, међутим, доћи

203

Пракса показује да је тај проценат 10% од цијене уколико путник одустане 20–30 дана прије почетка путовања, 20 %

уколико одустане 10-20 дана прије почетка путовања све од 60% до 80% од паушално одређене цијене ако путник одустане

три дана прије почетка путовања.

236

само под условом да је предвиђена у потврди о путовању. Уколико повећање цијене пређе 10

процената путник може да раскине уговор и то без обавезе накнаде штете. Путник има право, у овом

случају, на враћање онога што је платио организатору путовања.

4. Измјене програма путовања могу се вршити само уколико су проузроковане ванредним

околностима које организатор путовања није могао предвидјети, избјећи или отклонити. Трошкове који

настану услијед измјене програма сноси организатор путовања. Обрнуто, смањење трошкова иде у

корист путника.

Када се појави неопходност измјене програма, организатор путовања замјену уговореног

смјештаја може да врши само употребом објекта исте категорије или на терет организатора, употребом

објекта више категорије, али увијек у уговореном мјесту смјештаја.

Уколико дође до значајних промјена у програму путовања, а да за то не постоје оправдани

разлози, организатор мора у цјелини да врати све што је примио од путника који је због тих измјена

одустао од путовања. Уколико су битне измјене програма извршене за вријеме трајања путовања,

путник, уколико од уговора одустане, сноси само стварне трошкове остварених услуга.

Одговорност организатора путовања

Из основне обавезе организатора путовања, обавезе да пружи адекватну услугу, тј. услуге

предвиђене уговором, законом и обичајима, произилази и његова одговорност. Организатор путовања

је дужан да састави програм путовања, уговори са трећим лицима пружање потребних услуга и да их

усклади са онима које сам пружа, а све у складу са правилима струке.

Из опште одговорности организатора путовања можемо издвојити два посебна вида

одговорности и то: 1. одговорност због неизвршења уговора, 2. одговорност за услуге које сам

извршава; 3) одговорност за услуге које извршавају остали даваоци услуга; 4. одговорност за манљиво

извршење услуга (било организатора или трећих лица).

1. Правило је да за штету која настане због пропуста у организацији, организатор одговара без

обзира на вријеме када је пропуст настао ( прије или у току путовања). Организатор путовања је дужан

да савјесно и у складу са правилима струке и одредбама уговора организује путовање. Он мора да

поступа са пажњом доброг организатора. Сваки пропуст у организацији доводи до одговорности за

штету коју је због тога имао путник

2. Када су у питању фактичке услуге које сам пружа, организатор путовања одговара за сваку

штету коју путник претрпи. Дакле, у овом случају организатор путовања одговара као што би

одговарали даваоци појединачних услуга (хотелијери, угоститељи, превозници и др.) .

3. Организатор путовања одговара за услуге које извршавају трећа лица. Наиме, организатор

путовања често користи услуге трећих лица (превозиоци, хотелијери, угоститељи). У овом случају

постоје двије врсте одговорности организатора путовања. Прва се тиче одговорности за штету насталу

услијед потпуног или дјелимичног неизвршења услуга од стране трећих лица, а друга се тиче

одговорности за штету коју је путник имао у вези са вршењем услуга трећих лица. У првом случају,

дакле када треће ангажовано лице није у потпуности или дјелимично испунило своју обавезу,

организатор одговара као да их је он сам извршавао. Будући да организатор путовања иступа у своје

237

име и за свој рачун и да је једини дужник престације, он одговара као да је те радње сам и лично

вршио. У овом случају организатор путовања одговара у складу са правилима о објективној

одговорнности. У другом случају, у случају штете коју је путник имао у вези са вршењем услуга

трећих лица (нпр. изгубљен му је пртљаг, дошло је то тјелесне повреде и сл.), организатор путовања

одговара само за извршени избор трећег лица (culpa in eligendo). У овом случају организатор одговара

у складу са правилима субјективне одговорности са претпостављеном кривицом. Наравно, организатор

путовања који је путнику надокнадио штету у складу са изнијетим правилима, има право да од трећег

лица тражи регрес.

4. Организатор путовања одговара и за штету коју је путник имао услијед манљивог испуњења

уговорених услуга и то без разлике да ли те услуге извршава сам организатор путовања или треће лице.

Путник, наиме, има право да поднесе приговор организатору путовања због неквалитетног, манљивог

испуњења уговорне обавезе. Уколико поднесе приговор у року од осам дана од дана завршетка

путовања, путник има право на сразмјерно снижење цијене.

Б) Посреднички уговор о путовању

Посреднички уговор о путовању је такав уговор којим се посредник обавезује да, у име и за

рачун путника, закључи било уговор о организовању путовања, било уговор о извршењу једне или

више посебних услуга које омогућавају да се оствари неко путовање или боравак, а путник се обавезује

да за то плати накнаду.204

Дакле, посреднички уговор о путовању се закључује између посредника путовања (путничке

агенције) и путника. Посредник путовања се обавезује да у име и за рачун путника закључи уговор о

организовању путовања или уговор о прибављању појединих (једне или више) услуга путовања.

Путник се обавезује да плати накнаду посреднику путовања.

Посреднички уговор о путовању је именовани, двострано-обавезни, комутативни, теретни

уговор. Посреднички уговор о путовању је неформалан уговор и настаје неформалним споразумом

посредника путовања и путника. Издавање писаних потврда и од стране агенције или писаних налога

од стране путника служе као доказ о садржини уговора.

Туристичка агенција закључује уговор са даваоцем услуга у име и за рачун клијента (путника,

туристе). Путник даје упутства агенцији везано за избор даваоца услуга, вријеме и мјесто коришћења

услуга, врсте превоза, врсте и квалитета смјештаја, излета, обилазака и сл. којих она треба да се

придржава. Путник указује повјерење агенцији да му нађе и обезбиједи тражене услуге јер располаже

великим бројем информација, има сталне пословне везе и контакате са другим агенцијама,

хотелијерима и угоститељима у земљи и иностранстви, али и због професионалности у раду и њеног

пословног угледа. Туристичка агенција као посредник је дужна да поступа по упутствима која јој је

путник благовремено дао. Уколико путник није дао сва неопходна или додатна упутства, туристичка

агенција је дужна да поступа на начин који је у датим приликама најпогоднији за путника.

204

Чл.880-884. Закона о облигационим односима

238

Закон предвиђа посебна правила о закључењу посредничког уговора о путовању. Наиме,

приликом закључења овог уговора посредник мора да изда потврду о путовању (за коју важе иста

правила као за потврде код уговора о организовању путовања, са назнаком да наступа у својству

посредника) као и потврду о прибављању других посебних услуга. Уколико посредник не изда ове

потврде одговараће за накнаду штете која је тиме настала.

Преко и посредством агенције путник ступа у правни однос са даваоцем услуга.

Туристичка агенција у улози посредника код посредничког уговора о путовању одговара само

за савјестан избор трећих лица, лица која треба да изврше уговорену услугу. Обзиром да се

професионално бави пословима у туризму и закључивањем туристичких уговора, посредник треба да

приликом избора даваоца услуга поступа са одговарајућом пажњом. Посредник у сваком тренутку

треба да има одговарајућу информацију о стручности, пословности, солвентности, квалитету и

професиолности лица са којима закључује уговоре. Зато је и одговоран за савјестан избор трећих лица.

Закон о облигационим односима садржи и општу одредбу да се на посреднички уговор о путовању,

уколико другачије није прописано, примјењују одредбе Закона којима је регулисан уговор о

организовању путовања

В) Уговор о ангажовању туристичких капацитета ( уговор о алотману)

Уговор о ангажовању туристичких капацитета или уговор о алотману је специфичан уговор о

пружању хотелско-туристичких услуга. Настао је из потребе увећања и убрзања туристичког промета и

рада путничких агенција. Овај уговор је и настао као резултат туристичке праксе и рада агенција и

хотелијера са циљем што бољег и правовременег ангажовања капацитета. Назив овог уговора потиче

од енглеске ријечи “allotment” што значи “он што је додијењено”, “расподијењено”.

Уговор о ангажовању туристичких капацитета (или уговор о алотману) је уговор којим се једна

уговорна страна – угоститељ обавезује да у току одређеног временског периода стави на располагање

туристичкој агенцији одређени број лежаја у одређеном објекту, као и да пружи угоститељске услуге

лицима која упути агенција и да јој плати одређену провизију, а друга уговорна страна – туристичка

агенција се обавезује да настоји да те капацитете попуни, односно да обавијести у утврђеним роковима

ако то није у могућности, као и да плати цијену пружених услуга, уколико је користила ангажоване

хотелске капацитете. 205

Карактеристике уговора

Уговор о ангажовању туристичких капацитета или уговор о алотману се развио из уговора о

закупу. То је уговор којим су на самосвојан начин обухваћени елементи уговора о закупу, о дјелу, о

налогу и уговора о продаји.

205

Чл. 885-886. Закона о облигационим односима

239

Уговор о алотману је именовани, двострано-обавезни, теретни уговор и уговор са трајним

престацијама. Уговор о алотману је формални уговор. Он мора бити закључен у писаној форми. Уговор

о алотману је, по правилу, типски уговор.

Права и обавезе уговорних страна

С обзиром да је уговор о алотману двострано-обавезни уговор његовим закључењем настају

права и обавезе за обје уговорне стране тј. за туристичку агенцију и за угоститеља. И наравно, све што

за туристичку агенцију представља обавезу за угоститеља је право. И обрнуто, све што је за угоститеља

обавеза за туристичку агенцију је право.

1. Обавезе туристичке агенције

Закључењем уговора о алотману за туристичку агенцију настају сљедеће обавезе:

1. да попуни (или настоји да попуни) уговорене туристичке капацитете;

2. да обавијести о попуњености капацитета и достављање листе гостију;

3. да се придржава уговорених цијена;

4. да плати угоститељске услуге на уговорени начин (осим у случају када је уговорено да

путник плаћа накнаду непосредно угоститељу);

5. да изда тзв. туристичку упутници или ваучер на име госта или групе гостију.

2. Обавезе угоститеља

За угоститеља настају сљедеће обавезе:

1. да стави на располагање уговорене капацитете;

2. да пружи услуге уговореног квалитета;

3. да једнако поступања према свим гостима, тј. онима коју користе услуге по основу уговора

о алотману и онима који непосредно са угоститељем закључе уговор;

4. да не мијења уговорене цијене услуга тј. цијене за резервације које је угоститељ потврдио

и резервације за госте чију је листу примио од туристичке агенције (измјене цијена

угоститељ је дужан да достави туристичкој агенцији 6 мјесеци раније или ако је у питању

измјена курса валуте мјесец дана унапријед);

5. да плати уговорену или уобичајену провизију туристичкој агенцији за промет остварен на

основу и захваљујући уговору о алотману.

Модалитети уговора о алотману

Постоји више врста, или боље рећи, више модалитета уговора о алотману. То су: 1. уговор о

алотману с правом одустанка туристичке агенције, 2. уговор о алотману с правом опције туристичке

агенције и 3. уговор о алотману без права одустанка туристичке агенције.

240

1. Уговор о алотману с правом одустанка туристичке агенције је модалитет уговора о

алотману код ког туристичка агенција задржава право да одустане од уговора и то без обавезе да

надокнади штету угоститељу. Услов је да туристичка агенција у уговореном или уобичејеном року

пошаље обавјештење о одустанку. Уколико обавјештење није благовремено угоститељ има право на

накнаду штете. Туристичка агенција може од уговора да одустане у цјелини или дјелимично или

привремено. Дјелимични и привремени одустанак агенције не доводи до раскида уговора.

Када се каже “уговор о алотману” мисли се на овај модалитет уговора.

2. Уговор о алотману с правом опције туристичке агенције је модалитет уговора о алотману

код ког туристичка организација има овлашћење да у одређеним роковима обавијести угоститеља да ће

користити капацитете који су јој стављени на располагање, а угоститељ је дужан да пружи услуге

гостима које му упути агенција. Уколико агенција не пошаље такво обавјештење или обавјештење да

неће користиту понуђене капацитете, угоститељ је слободан да располаже својим капацитетима. У

овом случају, агенција нема обавезу да угоститељу надокнади штету јер има право опције.

3. Уговор о алотману без права одустанка туристичке агенције (или “del credere” алотман) је

модалитет уговора о алотману се изричито уговара. Туристичка агенција, закључењем овог модалитета

уговора о алотману, преузима обавезу да попуни уговорене угоститељске капацитете, а ако то не учини

дужна је да плаћа угоститељу накнаду за неискоришћене капацитете (“накнада по неискоришћенм

кревету”). Дакле, у овом случају, туристичка агенција и угоститељ преузимају чврсту и неопозиву

обавезу о попуњавању угоститељских капацитета. Агенција нема право на одустанак од уговора уз

претходно обавјештавање, већ, уколико не успије да ангажује све капацитете плаћа угоститељу

накнаду “по неискоришћеном кревету”.

VII УГОВОР О ОСИГУРАЊУ

Осигурање је привредна дјелатност чији је циљ да обезбиједи економску заштиту имовине и

лица од разноврсних ризика. Дјелатност осигурања се врши путем прикупљања премија осигурања од

осигураника ради исплате накнаде штете онима који су претрпјели штету. Дјелатност осигурања се

остварује посредством уговора о осигурању.

Уговор о осигурању је уговор код ког се једна страна – уговарач осигурања, обавезује да плати

одређену суму новца – тзв. премију осигурања, а друга уговорна страна – осигуравач се обавезује да,

уколико се деси осигурани слуачај, исплати уговарачу осигурања уговорену накнаду или учини нешто

друго.206

Особине уговора о осигурању

Уговор о осигурању је именовани, двострано-обавезни, теретни уговор и уговор са трајном

престацијом. С обзиром на технику закључивања, овај уговор спада у адхезионе уговор тј. уговоре по

206

Чл.897-965. Закона о облигационим односима

241

приступу. Уговор о осигурању је и алеаторан уговор, јер обавеза осигуравача да исплати накнаду из

осигурања тј. суме осигурања зависи од наступања осигураног случаја.

Уговор о осигурању спада у формалне уговоре. Наиме, Закон о облигационим односима

предвиђа да је форма битан услов за настанак уговора о осигурању (форма ad solemnitatem) те да се

уговор сматра закљученим када уговарачи потпишу полису осигурања или листу покрића.

Полиса осигурања је основна писана исправа која прати посао осигурања. Полиса садржи:

уговорне стране, осигурану ствар тј. лице, ризик обухваћен осигурањем, трајање осигурања и период

покрића, своту осигурања или одредбу да је осигурање неограничено, премију, датум издавања и

потписе уговорних страна. Полиса је у неким случајевима облик уговора о осигурању, а најчешће је

доказно средство о склопљеном осигурању. Полиса може да гласи на име, по наредби и на доносиоца.

Лист покрића је писана исправа чија је сврха да привремено замијени полису осигурања у

оним случајевима када у моменту закључења уговора нису познати састојци уговора који треба да буду

унијети у полису. Основна улога листа покрића је да замијени полису у периоду до њеног издавања.

Када се сачини полиса осигурања престаје важност листа покрића.

Битни елементи уговора

Уговор о осигурању је уговор у ком једна страна – осигуравач, преузима обавезу да другој

страни – осигуранику или трећем лицу надокнади штету код имовинског осигурања, односно да

исплати одређену суму новца код личног осигурања када наступи осигурани случај, а друга страна

осигураник (или уговарач осигурања) се обавезује да уплати или уплаћује одређени износ новца у

предвиђеним роковима тзв. премије осигурања.

Битни елементи уговора о осигурању су:

1) предмет осигурања;

2) ризик;

3) осигурани случај;

4) трајање осигурања;

5) сума осигурања;

6) премија осигурања.

Ризик је неизвјесни догађај чије наступање не зависи од искључиве воље заинтересованих

лица. Ризик је опасност која пријети неком лицу или имовини. У суштини, ризик представља

могућност наступања неизвјесног догађаја који не зависи од воље заинтересованих лица. Да би

постојао ризик у смислу уговора о осигурању потребно је да је догађај: 1) будући, 2) неизвјестан и 3) да

не зависи од исључиве воље уговорних страна.

Осигурани случај је догађај чије наступање представља реализовање ризика обухваћеног

осигурањем. Осигурани случај је догађај који је унапријед одређен уговором о осигурању. Наступањем

осигураног случаја код имовинског осигурања осигуравач је дужан надокнади насталу штету, а када је

у питању осигурање лица да исплати уговорену суму. Дакле, ризик је опасност која пријети одређеном

лицу или имовини, а настанак и реализовање те опасности представља осигурани случај.

242

Уговорне стране

Уговорне стране код уговора о осигурању су осигуравач и осигураник.

Осигуравач је правно лице које се уговором о осигурању обавезује да надокнади штету или

исплати уговорени новчани износ када се оствари уговорени ризик.

Осигураник је физичко или правно лице које закључује уговор о осигурању у своје име и за

свој рачун. Осигураници се закључењем овог уговора осигуравају од нежељених дејстава ризика

покривених уговором. Осигураник мора бити пословно способно лице.

Најчешће је осигураник и уговарач и корисник осигурања. Међутим, корисник осигурања

може бити и неко треће лице, лице чијој имовини или њему самом пријети неки ризик. Корисник

осигурања може бити физичко или правно лице коме припада накнада из осигурања. То лице може

бити одређено у тренутку закључења уговора, а може бити и одредиво – када су у уговору одређена

несумњива мјерила за одређивање лица које ће бити корисник осигурања.

Садржина уговора

Садржину уговора о осигурању чине права и обавезе уговорних страна. Закључењем уговора о

осигурању заснива се уговорни однос са бројним правима и обавезама.

Права и обавезе се дијеле на 1) права и обавезе које настају приликом закључења уговора, 2)

права и обавезе које настају током трајања уговора и 3) права и обавезе странака након наступања

осигураног случаја.

У моменту закључења уговора о осигурању осигуравач има обавезу да обавијести осигураника

о условима осигурања, да му преда те услове и да закључи уговор ако је у питању обавезно осигурање,

а осигураник има обавезу да пријави околности од значаја за процјену ризика и да плати прву премију

осигурања. У току трајања уговора осигуравач има обавезу да ствара и одржава резерве и да предузима

одређене радње у вези са полисом осигурања, а осигураник има обавезу да плаћа премије осигурања, да

обавјештава осигуравача о промјенама ризика и да спријечава наступање осигураног случаја. Након

наступања осигураног случаја осигуравач има обавезу да исплати накнаду или осигурану суму и да

сноси трошкове спашавања, а осигураник има обавезу да обавјештава осигуравача о свим околностима

од значаја за наступање осигураног случаја и да предузме радње на отклањању и смањењу штете.

С обзиром да је уговор о осигурању двострано-обавезни уговор оно што за једну страну

представља обавезу за другу страну је право.

Врсте осигурања

Према предмету осигурање се дијели на:

1) осигурање имовине;

2) осигурање лица;

Осигурање имовине се дијели на осигурање имовине у ужем смислу (које обухвата нпр.

осигурање од пожара, од поплава, осигурање од провалне крађе, осигурање машина од лома,

осигурање објеката у изградњи, осигурање ствари у домаћинству, осигурање усјева и сл.) транспортна

243

и кредитна осигурања.Осигурање лица се дијели на осигурање живота и осигурање лица од посљедица

несрећног случаја.

С обзиром на предмет осигурање може бити осигурање имовине и осигурање лица.

Према начину настанка разликујемо осигурање које настаје на основу уговора или тзв.

добровољно осигурање и осигурање које су одређене категорије лица по закону дужне да закључе или

тзв. обавезно осигурање. У нашем праву, обавезна осигурања су: обавезно осигурање путника у јавном

саобраћају од посљедица несрећног случаја, обавезно осигурање корисника зј. сопственика моторних

возила од одговорности за штету причињену трећим лицима и обавезно осигурање корисника тј.

сопственика ваздухоплова од одговорности за штете причињене трећим лицима.

А) Осигурање лица

Основна карактеристика осигурања лица је његов необештећујући карактер. Из чињенице да се

ризик осигурања остварује на човјеку произилази да циљ осигурања није накнада штете већ исплата

унапријед уговорене суме новца. Дакле, осигурање лица нема обештећујући каратер тј. нема за циљ

накнаду штете већ се утврђује новчани износ тзв. уговорена осигурана сума која се исплаћује без

обзира на настанак штете и висину штете. Необештећујући карактер осигурања лица огледа се и у томе

што не постоји материјални интерес као услов остваривања права из осигурања. Напротив.

Осигурана сума је битан елемент уговора о осигурању лица. Уговорена осигурана сума не

зависи од висине штете. Она се утврђује и исплаћује независно од претрпљене штете и њене висине.

Али, корисник осигурања може да тражи кумулативну исплату и уговорене осигуране суме и исплату

накнаде утврђене штете. Дакле, за осигурање лица је битно и сљедеће: 1) исплата унапријед одређене

суме осигурања; 2) сума осигурања не зависи од висине штете; 3) корисник осигурања има право на

кумулативну исплату и суме осигурања и накнаде штете.

Осигурање лица се дијели на: 1) осигурање живота и 2) осигурање од посљедица несрећног

случаја.

1) Осигурање живота се јавља у три вида и то: а) осигурање за случај смрти, б) осигурање за

случај доживљења и в) осигурање за случај смрти и доживљења. Осигурање за случај смрти се уговара

у корист трећих лица. При том, треће лице може бити изричито одређено у полиси осигурања или у

полиси могу бити дати елементи на основу којих ће се накнадно утврдити које треће лице има право на

исплату осигуране суме. Као корисници осигурања може се појавити више лица. Уговарач осигурања,

у случају постојања више корисника осигурања, може одредити и редослијед у расподјели своте

осигурања. Уколико то уговарач није учинио, а корисници су његови насљедници, осигурана сума се

дијели међу њима према величини насљедничких дјелова. У осталим случајевима свота се дијели на

једнаке дјелове. Уговарач осигурања може и да опозове извршени избор корисника осигурања све до

момента изјаве корисника да прихвата корист из осигурања. Од момента прихватања користи из

осигурања од стране корисника, уговарач осигурања може да опозове одредбу о кориснику осигурања

само ако је корисник покушао да га убије или је показао грубу неблагодарностпрема њему или њему

блиским лицима.

2) Примјери осигурања од несрећног случаја су: а) осигурање путника у јавном превозу, б)

осигурање возача, путника и радника на моторним возилима за вријеме вожње, в) осигурање на послу,

244

г) осигурање вршиоца одређених дјелатности, као што су пилоти, спортисти и сл., д) осигурање

посјетилаца спортских и других приредби и сл.

Б) Осигурање имовине

а) Осигурање имовине у ужем смислу

Осигурање имовине је посебан вид осигурања који дијелимо на осигурање имовине у ужем

смислу, транспортна осигурања и кредитна осигурања. Када кажемо “осигурање имовине” мислимо на

осигурање у ужем смислу.

Осигурање имовине има за циљ надокнаду штете настале на имовини осигураника услијед

наступања осигураног случаја. Из чињенице да је циљ осигурања имовине накнада штете произилази

да износ накнаде не може бити већи од штете коју је претрпио осигураник. Граница обавезе

осигуравача је износ штете коју је претрпио осигураник. Из овог правила слиједи да није дозвољено

надосигурање. Није дозвољено ни тзв. вишеструко осигурање, тј. осигурање исте имовине у исто

вријеме и од истог ризика код више осигуравача.

Осигурање имовине може уговорити само лице које има имовину и које има имовински

интерес да се не догоди осигурани случај јер би тада претрпио имовинску штету. Материјални интерес

осигураника може да се односи на једну ствар или ствари, и то како на постојеће тако и на будуће

ствари, на имовинску масу као цјелину, као и на одређену прометну вриједност.

Уколико наступи осигурани случај и настане штета на начин да ствар буде оштећена или

уништена кривицом одређеног лица, оштећени може да надокнади штету од штетника или на основу

закљученог уговора о осигурању имовине. Оштећени има право избора између ове двије могућности.

Он не може да кумулира штету и да се намири и од осигуравача и од штетника. Уколико, по избору

осигураника, осигуравач исплати осигурану суму осигуранику то не ослобађа штетника од

одговорности. Осигуравач има право регреса од штетника.

Дакле, у материји осигурање имовине доминантна су сљедећа начела: начело обештећења,

начело постојања интереса осигурања, забране кумулирања накнада из осигурања и накнаде штете коју

плаћа штетник, начело законске суброгације осигуравача у права које осигураник има према трећем

лицу које је одговорно за насталу штету и нечело недозвољености двоструког осигурања као и

надосигурања. Ова начела изражавају суштину института осигурања имовине, имеперативног су

карактера и морају се поштовати.

б) Транспортно осигурање

Посебан значај за будуће економисте и менаџере има транспортно осигурање. Наиме,

транспортно осигурање пружа економску сигурност учесницима у пословима саобраћаја и трговине.

Транспортно осигурње је врста имовинског осигурања.

Транспортно осигурање је врста имовинског осигурања коју чине: осигурање робе која се

превози, осигурање бродова и других пловидбених објеката, осигурање ваздухоплова и других

245

ваздушних летилица, осигурање одговорности превозиоца и осигурање других интереса који се

појављују у транспорту.

- Према предмету осигурања транспортна осигурања се дијеле на:

1) осигурање превозних средстава (каско осигурање);

2) осигурање робе и ствари које се превозе (карго осигурање);

3) осигурање превозиоца од одговорности и

4) осигурање осталих интереса у вези са саобраћајем (возарине, зараде посаде...)

- Према мјесту остварења ризика транспортна осигурања се дијеле на:

1) поморско осигурање (осигурање бродова, осигурање терета, осигурање бродова у

изградњи и средстава изградње, осигурање робе и ствари које се прије или послије превоза

налазе у складиштима и сл.);

2) копнено осигурање (осигурање друмског превозиоца и осигурање робе)

3) осигурање у вези са ваздушном пловидбом (осигурање ваздухоплова, осигурање робе која

се превози, осигурање превозиоца од одговорности).

- Према присуству елемента иностраности транспортно осигурање се дијели на

1) унутрашње и

2) међународно осигурање.

Транспортни ризици

Транспортни ризици су бројни и зато постоји потреба да се предвиде ризици које је осигурач

спреман да преузме. Постоје два начина да се ограничи број ризика: 1) да се наброје ризици које је

осигуравач спреман да преузме и 2) да се искључе поједини ризици.

Ризици се дијеле у четири групе: основни ризици; допунски ризици; ризици који постоје

услијед мана и природних својстава осигураног предмета и ратни и политички ризици.

1. Основни ризици логично произилазе из природе превоза и ризика које овај посао носи са

собом. Наиме, посао превоза носи са собом ризике који се претпостављају и кад их уговорне стране

посебно не уговоре. Основни ризици су: саобраћајни удеси превозног средства (судари, удари,

превртања, исклизнућа возова из шина, пад авиона, потонуће брода и сл) пожари, експлозије,

елементарне непогоде, разбојништва.

2. Допунски ризици се осигуравају на изричит захтјев осигураника. Дакле, за разлику од

основних ризика који се претпостављају и кад их странке нису уговориле, допунски ризици се

уговарају и осигуравају на изричит захтјев осигураника. Најчешћи допунски ризици су крађа и

неиспоручивање робе, манипулативни ризици приликом утовара, истовара, препаковавања робе и сл.,

остали допунски ризици који постоје услијед дјеловања спољних утицаја, као што су киша, снијег,

висока температура, мијешање роба које не трпе да буду у близини и сл.

3. Ризици који постоје услијед мана и природних својстава осигураног предмета су ризици који

се уговарају. Такви су случајеви оштећења насталих услијед квара, растура, лома, калирања робе и сл.

4. Ратни ризици у ужем смислу су ризици од штета насталих од ратних операција,

бомбардовања, минирања и сл., а посредни ратни ризици су нпр. штете услијед заплене робе,

246

несташица... У политичке ризике спадају ризици које доносе социјални немири, побуне, демонстрације,

ембарго, конфискације и сл.

в) Кредитно осигурање

Предмет уговора о осигурању кредита је осигурање наплаћивања потраживања. Ризици

осигурања кредита могу да буду комерцијални, политички и тзв. катастрофални или ризици од

природних катастрофа.

249

ХАРТИЈЕ ОД ВРИЈЕДНОСТИ

Појам хартија од вриједности

Хартије од вриједности су писане исправе којим се њихов издавалац обавезује да испуни

обавезу уписану у исправи њеном законитом имаоцу.1

Хартије од вриједности карактеришу три елемента и то:

1) хартија од вриједности је писана исправа, 2) то је исправа која се односи на неку обавезу издаваоца и

3) издавалац хартије од вриједности се исправом обавезује да испуни обавезу уписану у

исправи њеном законском имаоцу.

По својој правној природи хартије од вриједности су формални једнострани правни послови.

Хартије од вриједности су строго формалне исправе и да би важиле морају да садрже сљедеће битне састојке:

1) означење врсте хартије од вриједности;

2) фирму, односно, назив и сједиште, односно име и пребивалиште издаваоца хартије од

вриједности;

3) фирму, односно назив или име лица на које, односно по чијој наредби хартија од

вриједности гласи, или означење да хартија гласи на доносиоца; 4) тачно означену обавезу издаваоца која произилази из хартије од вриједности;

5) мјесто и датум издавања хартије од вриједности, а код оних које се издају у серији и њен

серијски број; 6) потпис издаваоца хартије од вриједности, односно факсимил потписа издаваоца хартије од

вриједности које се издају у серији.

Посебним законом (тј. законима) за поједине хартије од вриједности одређени су и други

битни састојци. Исправа која не садржи неки од битних елемената није хартија од вриједности.2

Хартије од вриједности обухватају два права и то право на хартију и право из хартије од

вриједности. Слиједи да хартије од вриједности имају двоструку вриједност и то сопствену и

вриједност права које у себи садрже. Сама хартија од вриједности као ствар и право из хартије од

вриједности чине јединствену и недјељиву цјелину. Из овог правила слиједи и претпоставка да ономе коме припада право на хартију од вриједности припада и право из хартије тј. право садржано у хартији. 1 Чл.234. ЗОО

2 Чл.235. ЗОО

250

Наше право познаје сљедеће врсте писаних исправа које имају својство хартија од вриједности:

мјеница, чек, преносиви товарни лист у жељезничком саобраћају, преносиви товарни лист у друмском

саобраћају, теретница (или коносман) у поморском саобраћају и саобраћају у унутрашњим воденим

путевима, преносиви товарни лист у ваздушном саобраћају, дионица, обвезница, благајнички запис, цертификат, комерцијални запис и складишница.

Основна начела хартија од вриједности

1. Начело формалности је једно од основних начела у материји хартија од вриједности.

Хартије од вриједности су строго формалне исправе. Оне морају бити сачињене у законом прописаној форми и морају садржати све законом прописане битне елементе. Хартија од вриједности мора бити

састављена у писаној форми. Нема хартије од вриједности уколико није сачињена у писаном облику, а у писаном облику морају бити и све радње са хартијама и на хартијама од вриједности, као што су

индосирање, акцептирање и сл.

Писана форма хартија од вриједности обезбјеђује правну сигурност, али и лакше и брже доказивање права и обавеза странака из хартија од вриједности.

Хартије од вриједности као строго формалне исправе дају права која су у њих уписана и

онолико права колико је уписано. Права из хартије од вриједности се остварују њеном презентацијом

дужнику. Евентуални усмени договори немају правно дејство ни значај за хартије од вриједности.

Строга, писана форма која је предвиђена за хартије од вриједности обезбјеђује са једне стране правну

сигурност, а са друге омогућава лакше доказивање права и обавеза странака.

2. Начело инкорпорације има посебан значај у материји издавања хартија од вриједности.

Постоје два основна права и то право на хартију од вриједности и право из хартије од вриједности.

Право на хартију од вриједности обухвата стварно право на тијело (corpore) хартије. Хартије од

вриједности у себи садрже одређено право или прецизније речено одређено право је инкорпорисано у

хартију од вриједности тако да чине јединствену цјелину. Право инкорпорисано у хартију од

вриједности се може остварити само путем и преко те хартије. Стога у праву важи претпоставка: чија је хартија од вриједности тога је и право из хартије. Право из хартије се може доказивати и остваривати

само на основу хартије у коју је инкорпорисано, под условом да је стечено на савјестан и законит начин.

3. Начело преносивости (прометљивости, негоцијабилности) означава могућност преносивости хартија од вриједности. Наиме, хартије од вриједности се могу преносити са једног лица на друго и тако циркулисати у правном промету. Међутим, преносивост или негоцијабилност није иста код свих хартија од вриједности. Код неких је преносивост лакша и једноставнија, а код неких је слабија. Наиме, хартије на име дају већу правну сигурност, али слабију преносивост. Хартије на доносиоца су једноставне за пренос права (преносе се традицијом – предајом из руке у руку), али је степен правне сигурности мали. Равнотежа између правне сигурности и преносивости донекле се постиже код хартија од вриједности по наредби.

4. Хартије од вриједности садрже неко имовинско право. То је најчешће неко облигационо

или стварно право. У хартији од вриједности може бити инкорпорисано и неко неимовинско право као

251

што је то случај са чланским право акционара код акција. Према врсти права које садрже, хартије од

вриједности се дијеле на хартије од вриједности које садрже неко стварно право (нпр. складишница, коносман), хартије од вриједности које садрже одређено облигационо право (нпр. мјеница, чек) и

хартије од вриједности које садрже право учешћа (нпр. акције, обвезнице).

Улога и значај хартија од вриједности

Хартије од вриједности имају значајну улогу и бројне функције. Хартије од вриједности

омогућавају платни и робни промет и значајно их олакшавају и убрзавају.

Основне функције хартија од вриједности су: прометна функција, платежна функција и

функција обезбјеђења потраживања. а) Прометна функција је једна од основних функција хартија од вриједности. Оне омогућавају

брзо, ефикасно, несметано и сигурно обављање пословних активности и обезбјеђују сигурност права и

обавеза повјерилаца и дужника. Хартије од вриједности обезбјеђују правну и пословну сигурност у

новчаном и робном промету. Законити ималац хартије од вриједности (повјерилац права из хартије) једноставно и сигурно остварује своје потраживање, а може и да располаже хартијом од вриједности.

Са друге стране, хартије од вриједности пружају сигурност и дужнику обавезе из хартије, јер је он у

обавези само према законитом имаоцу хартије од вриједности. Испуњењем обавезе садржане у хартији

од вриједности дужник се ослобађа обавезе и хартију задржава за себе чиме је искључује из правног саобраћаја.У циљу заштите повјерилаца и дужника постоји строга контрола издавања, пуштања у

промет и испуњења обавеза из хартија од вриједности.

Треба посебно нагласити да све хартије од вриједности имају прометну функцију. Ипак, прометна функција им се може одузети уколико се на хартију од вриједности стави “ректа клаузула” тј. клаузула о забрани преноса хартије од вриједности.

б) Платежна функција хартија од вриједности омогућава да хартије од вриједности замијене новац као средство плаћања. Наиме, хартије од вриједности, као што су чек, кредитно писмо и сл.

служе као средство безготовинског плаћања. Безготовинско плаћање омогућава брзину и сигурност плаћања, јер се умјесто новца користе хартије од вриједности. Тиме се смањује и количина новца у

оптицају, утиче се на стабилност новца, али и стабилност цијена роба и услуга. ц) Функција обезбјеђења потраживања је једна од значајних функција хартија од вриједности.

Наиме, хартије од вриједности (нпр. мјеница, трговачка обвезница) служе и као средство кредита, прецизније, као средство обезбјеђења потраживања из кредитног односа.

Подјеле хартија од вриједности

1. Према садржини права садржаног у хартији од вриједности у теорији постоји подјела на хартије од вриједности које садрже неко стварно право (нпр. складишница, коносман), хартије од

вриједности које садрже одређено облигационо право тј. хартије од вриједности чији сопственик има право потраживања према лицу које је дужно да на његов захтјев изврши одређену чинидбу (нпр.

мјеница, чек) и хартије од вриједности које садрже право учешћа (нпр. акције, обвезнице). 2. Према карактеру потраживања хартије од вриједности се дијеле на новчане које се односе на

новчано потраживање (чек, мјеница) и робне тј. хартије од вриједности које се односе на неко

потраживање у роби.

252

3. Подјела хартија од вриједности се може извршити и с обзиром на однос са основним

послом. Наиме, хартије од вриједности се издају ради заснивања и испуњења обавезе из неког другог посла што значи да имају основ или каузу као сваки други правни посао. У зависности од тога да ли је кауза видљива или не хартије од вриједности се дијеле на каузалне и апстрактне.

Каузалне су хартије од вриједности у којима је видљива и јасно одређена кауза, тј. веза између хартије и основног посла у вези са којим је издата. Такве су нпр. складишница, коносман, преносиви

товарни листови. Апстрактне су хартије од вриједности у којима није видљива кауза тј. из којих се не види разлог обавезивања дужника. Типичан примјер ове врсте хартија од вриједности је мјеница.

4. Према року доспјелости хартије од вриједности се дијеле на дугорочне и краткорочне. Дугорочне су оне хартије од вриједности код којих је рок доспјелости дужи од годину дана, а краткорочне код којих је рок доспјелости краћи од годину дана, рачунајући од дана емитовања.

5. Један од критеријума подјеле хартија од вриједности је и чињеница ко може да буде емитент (издавалац) хартије од вриједности. Наиме, постоје хартије од вриједности које може издавати сваки

заинтересовани правни субјект и хартије од вриједности које могу да издају само овлашћени органи и

организације. 6. Према мјесту издавања и мјесту испуњења обавезе разликујемо хартије од вриједности у

унутрашњем правном промету и у међународном промету. Ова подјела има значај у одређивању

мјеродавног права за хартије од вриједности и рјешевању сукоба закона. 7. С обзиром на начин одређивања имаоца права из хартије од вриједности, оне могу бити

хартије од вриједности на име, на доносиоца и по наредби.3

Хартије од вриједности на име су хартије од вриједности у којима је уписано име титулара права. Само лице које је уписано у хартију од вриједности на име може да врши права из хартије. Уколико хоће да своје право пренесе на неко друго лице то може учинити само путем уступања потраживања (цесијом). Хартије по наредби су такве хартије од вриједности на којима је уписано име лица које је титулар права из хартије, али садрже и клаузулу која овлашћује то лице да пренесе право

из хартије на неко друго лице. Хартије од вриједности на доносиоца су посебна врста хартија од

вриједности код којих се титуларом права из хартије сматра лице које држи хартију од вриједности.

За облигационо право посебан значај имају хартије од вриједности на доносиоца. То су хартије од вриједности (или вриједносни папири) у којима се издавалац хартије обавезује на одређену чинидбу

њеном имаоцу. Из саме хартије од вриједности је јасна обавеза издаваоца, али се не види због чега се издавалац обавезао. Поводом издавања хартије од вриједности на доносиоца настаје облигациони

однос између издаваоца хартије који има улогу дужника у облигационом односу и имаоца хартије који

има улогу повјериоца. Хартија од вриједности на доносиоца преноси се простом предајом другом лицу.

Дужник је одређен од момента издавања хартије, док је повјерилац само одредив. Дужник је познат од

самог почетка, а повјерилац ће бити лице које презентира хартију од вриједности и затражи исплату

или лице које он овласти.4 При том, постоји оборива законска претпоставка да је свако лице које

презентира хартију од вриједности и затражи исплату законити ималац. Стога се савјесни дужник

ослобађа обавезе, чак и када изврши исплату незаконитом имаоцу, јер не мора да провјерава овлашћење доносиоца хартије од вриједности. Једино уколико зна или је морао знати да доносилац

3 Чл.236. ЗОО

4 Чл.240. ЗОО

253

није законити ималац хартије од вриједности издавалац има право да одбије исплату, а посебно

уколико је обавијештен да је покренут поступак амортизације или поништења хартије од вриједности.5

У настојању да се дâ одговор на питање када и како настаје обавеза из хартије од вриједности

на доносиоца у теорији су се појавиле три теорије и то теорија креације, теорија емисије и теорија правног привида. По теорији креације за настанак обавезе из хартије од вриједности одлучујући значај има чин

издавања хартије и њено потписивање од стране издаваоца. По присталицама ове теорије обавеза из хартије настаје на основу једностране изјаве воље издаваоца. По теорији уговора обавеза за издаваоца хартије настаје на основу уговора издаваоца и имаоца и то од момента предаје хартије. Присталице теорије емисије сматрају да обавеза из хартије настаје у моменту предаје хартије од стране издаваоца примаоцу. Ова теорија је прихваћена код нас. Закон о облигационим односима предвиђа, наиме, да обавеза из хартије настаје у моменту када издавалац хартију од вриједности преда њеном кориснику.

6

Пренос хартија од вриједности по наредби се врши индосирањем и цесијом. Оне се лако

преносе и дају велике циркулационе могућности. Ипак, може им се одузети могућност преноса уношењем клаузуле “не по наредби”.

Хартије од вриједности на доносиоца су исправе у којима није наведено име, односно, назив (фирма) издаваоца. Ималац је стога свако лице које посједује ту хартију од вриједности. Пренос ове врсте хартија од вриједности се врши простом традицијом, предајом из руке у руку. Преносом права на хартију преноси се и право из хартије. Од хартија од вриједности на доносиоца треба разликовати легитимационе папире и знаке. Легитимациони папири су папири који служе за легитимисање повјерилаца који имају право на одређену чинидбу издаваоца папира, који најчешће није потписан на папиру и има ограничено

временско важење.7 Такви су нпр. возне карте, биоскопске, позоришне и друге улазнице, бонови и сл.

Легитимациони знаци су израђени од папира, метала, дрвета, пластике на којима је утиснут одређени

знак (најчешће број) који не садржи податке ни о издаваоцу ни о доносиоцу, а служи само за потврђивање постојања облигационог односа између имаоца и издаваоца знака. Такви су нпр.

гардеробни знаци, жетони и сл.

5 Чл.254. ЗОО

6 Чл.237. ЗОО

7 Чл.257. ЗОО

254

МЈЕНИЦА

Појам мјенице

Мјеница је једна од најстаријих хартија од вриједности.

Мјеница8 је хартија од вриједности коју могу издавати и физичка и правна лица.

Дефиниција мјенице зависи од тога да ли мјеница садржи позив неком лицу да изврши

мјеничну обавезу или садржи изјаву неког лица да ће оно извршити мјеничну обавезу. У првом случају

постоји тзв. трасирана или вучена, а у другом сопствена или соло мјеница. Трасирана или вучена мјеница је хартија од вриједности, сачињена у законом одређеној форми,

којом једно лице – трасант позива друго лице трасата да трећем лицу – ремитенту или по његовој наредби, исплати одређену суму новца у року и мјесту одређеном у мјеници. Трасирана мјеница садржи наредбу за плаћање (наредбу “платите”).

Код трасиране или вучене мјенице постоје три лица и то: трасант, трасат и ремитент. Трасант је лице које издаје – вуче трасирану мјеницу. Трасат је лице на које се вуче трасирана мјеница и које се позива да испуни мјеничну обавезу. Ремитент је лице у чију корист се мјеница вуче.

Сопствена или властита, соло мјеница је хартија од вриједности, сачињена у законом

одређеној форми, којом издавалац мјенице обећава ремитенту да ће њему или по његовој наредби,

исплати одређену суму новца у року и мјесту одређеном у мјеници. Сопствена мјеница садржи изјаву

о плаћању (изјаву “платићу”).

Значај и улога мјенице

Мјеница има дугу историју развоја и примјене. Ова хартија од вриједности има велики правни

и привредни значај и вишеструку улогу.

Мјеница је у почетку своје примјене имала превасходно улогу средства плаћања, да би у новије вријеме ова улога била потиснута, а у први план дошла њена кредитна улога. Мјеница има и гарантну

улогу.

Мјеница има велики значај унутар појединих држава, али и у погледу трансакција између

субјеката из различитих држава. То је довело до потребе да се унификују правила везана за мјеницу и

мјеничне радње. Први значајан корак учињен је још 1852. године оснивањем Удружења за унификацију мјеничног права.

8 Термин “мјеница” потиче од италијанске ријечи “cambium” што значи мијењати.

255

За унификацију мјеничног права посебан значај имале су двије међународне конференције у

Хагу. На првој Хашкој конференцији 1910. године усвојен је Предпројекат јединственог мјеничног закона, а 1912. године Хашки Реглеман (правилник) о мјеници. Активности на унификацији мјеничног права настављене су 1930. године доношењем три конвенције у Женеви и то: Конвенцијa о

једнообразном мјеничном закону, Конвенција за регулисање извјесних сукоба закона у области

мјеничног права и Конвенција о питању такси у области мјенице. Ове три Конвенције прихваћене су у

земљама европско-континенталног правног система, који се значајно разликовао од англосаксонског система. Да би се превазишле разлике између ова два система, које су се у пракси показале као

препрека робним, финансијским и пословним трансакцијама, формирана је Комисија за међународно

трговинско право (UNCITRAL) при ОУН која је настојала да унификује мјенично право. Резултат тих

активности је Конвенција УН о међународним трасираним и међународним сопственим мјеницама донијета 1988. године у Њујорку.

Правна природа мјенице

У настојању да објасни правну природу мјенице, правна теорија је уобличила неколико

теорија. Најзначајније су уговорна теорија и теорија једностране изјаве воље. 1. Уговорна теорија настоји да правну природу мјенице објасни правилима уговорног права. По овој теорији, мјеница је писана исправа којом се потврђује да је између одређених лица закључен

уговор. Мјеница је доказ закљученог уговора и инструмент његовог испуњења. 2. Према теорији једностране изјаве воље, мјенична обавеза настаје потписивањем мјенице од

стране одређеног физичког или правног лица. Потписивање мјенице представља једнострану изјаву

воље којом се преузима мјенична обавеза. Ова теорија је прихваћена у Женевској конвенцији о

мјеници, а прихваћена је и код нас што јасно произилази из одредаба Закона о облигационим

односима. Теорија једностране изјаве воље има два вида и то као теорија креације и теорија емисије.

а) По теорији креације, основ мјенично-правног односа је једнострана изјава воље мјеничног дужника. По теорији креације мјенична обавеза настаје у моменту састављања мјеничне исправе, њеног креирања, које се завршава актом потписивања мјенице. Ова теорија је прихваћена у већини

савремених законодавстава. б) И по теорији емисије, основ мјенично-правног односа јесте једнострана изјава воље мјеничног дужника. Ова теорија се од теорије креације разликује у погледу одговора на питање када настаје мјенична обавеза. Наиме, по теорији емисије, мјенична обавеза настаје у моменту емитовања мјенице, тј. пуштања мјенице у мјенично-правни промет. Значи, по овој теорији, није довољно да се мјеница креира већ је неопходно да се иста емитује да би настала мјенична обавеза.

Мјенична начела

Основна мјенична начела произилазе из појма и природе мјенице, а то су: 1. Начело формализма или начело писмености;

2. Начело инкорпорације; 3. Начело фиксне мјеничне обавезе; 4. Начело мјеничне строгости;

256

За правни положај мјеничног дужника посебан значај имају и:

5. Начело солидарности мјеничних дужника које изражава да су сви мјенични дужници

солидарно одговорни имаоцу мјенице за цјелокупан износ мјеничног дуга. 6. Начело непосредности које се огледа у праву имаоца мјенице да се, без обзира на редосљед

уписа, по свом нахођењу, обрати било ком мјеничном дужнику, с тим што изузетак представља обавеза обраћања најприје главном дужнику. Уколико исплату не изврши главни дужник он може да се обрати

било ком од осталих дужника. 7. Начело самосталности мјеничних обавеза испољава се у обавези сваког мјеничног дужника

да одговара за своју важећу обавезу, без обзира да ли су важеће и обавезе осталих мјеничних дужника.

Карактеристике мјенице

Из дефиниције могу се издвојити сљедеће карактеристике мјенице: 1. Мјеница је строго формална хартија од вриједности;

2. Мјеница је облигационо-правна хартија од вриједности;

3. Мјеница је хартија од вриједности по наредби;

4. Мјеница је презентациона хартија од вриједности;

5. Мјенична обавеза је апстрактног карактера; 6. Мјеничне обавезе су строге и фиксног карактера.

Елементи мјенице

Форма и садржина мјенице су изричито законом прописани. Код мјенице разликујемо битне, претпостављене и факултативне елементе.

Битни елементи мјенице су:

1. означење ријечи “мјеница”;

2. безусловни налог да се исплати одређена свота новца; 3. име трасата – лица које треба да плати износ означен у мјеници;

4. означавање доспјелости плаћања; 5. мјесто плаћања; 6. име ремитента - лица коме или по чијој наредби мора бити извршено плаћање; 7. датум и мјесто издавања мјенице; 8. потпис издаваоца мјенице. Претпостављени мјенични елементи се односе на рок доспјелости, мјесто издавања и мјесто

плаћања. Наиме, уколико ови елементи нису изричито одређени примјењују се законске претпоставке тако да:

1. уколико у трасираној мјеници није означен рок доспјелости, сматра се да мјеница доспијева по виђењу;

2. уколико није означено мјесто издавања, сматра се да је мјесто издавања мјенице оно мјесто

које је означено поред трасантовог потписа; 3. уколико није означено мјесто плаћања, сматра се да је мјесто плаћања мјесто означено поред

трасатовог потписа.

257

У факултативне елементе мјенице спадају:

1. клаузула о забрани презентације мјенице на акцепт која може да буде или трајно негативна презентациона клаузула, привремена негативна презентациона клаузула и позитивна презентациона клаузула. Трајно негативна презентациона клаузула постоји у случају када трасант забрани подношење мјенице на акцепт. Привремена негативна презентациона клаузула постоји у случају када трасант одреди рок до кога се мјеница не може поднијети на акцепт трасату. Позитивном презентационом

клаузулом одређује се да мјеница мора бити презентирана на акцепт и то до одређеног рока, а прије доспјелости за исплату.

2. Клаузула “без обавезе” је клаузула коју уноси индосант да би се ослободио одговорности за акцепт и исплату мјенице.

3. Клаузула “без протеста” је клаузула којом се ималац мјенице ослобађа обавезе подизања протеста у случају неакцептирања или неисплате мјенице.

Мјеница може да садржи и тзв. небитне елементе као што су: број мјеничних примјерака, разлог обавезивања, начин обавјештавања о извршењу исплате мјеничног дуга и слично.

Врсте мјеница

Постоји већи број критеријума за подјелу мјеница. 1. Према облику у ком су издате мјенице се дијеле на трасиране или вучене мјенице, сопствене

или властите мјенице, вучене (трасиране) мјенице по сопственој наредби и сопствена вучена (трасирана) мјеница.

а) Трасирана или вучена мјеница је хартија од вриједности, сачињена у законом одређеној форми, којом једно лице – трасант позива друго лице трасата да трећем лицу – ремитенту или по

његовој наредби, исплати одређену суму новца у року и мјесту одређеном у мјеници. Трасирана мјеница садржи наредбу за плаћање (наредбу “платите”).

б) Сопствена или властита мјеница је хартија од вриједности, сачињена у законом одређеној форми, којом издавалац мјенице обећава ремитенту да ће њему или по његовој наредби, исплати

одређену суму новца у року и мјесту одређеном у мјеници. Сопствена мјеница садржи изјаву о

плаћању (изјаву “платићу”).

ц) Вучена (трасирана) мјенице по сопственој наредби је мјеница код које су трасант и

ремитент исто лице. Код ове врсте мјенице трасант вуче мјеницу на трасата у своју сопствену корист јер означава себе као ремитента.

д) Сопствена вучена (трасирана) мјеница је мјеница код које су трасант, трасат и ремитент исто лице.

2. Према функцији мјенице се дијеле на: кредитне, гарантне, пословне, циркулационе, финасијске и услужне.

3. Према року доспјелости мјенице се дијеле на: мјенице по виђењу, рочне мјенице, датумске и

календарске мјенице. Мјеница по виђењу се може поднијети на исплату у свако доба унутар одређеног рока. Рочна мјеница доспијева на одређено вријеме по виђењу, датумска на одређено вријеме од дана издавања, а календарска доспијева на одређени дан.

4. Према форми мјенице се дијеле на пуне и бланко мјенице. 5. Према мјесту употребе мјенице се дијеле на домаће и иностране.

258

Мјеничне радње

1. Издавање мјенице

Прва и почетна мјенична радња је издавање мјенице. Издавањем мјенице настају мјенично-

правни односи. Мјеницу издаје трасант. Издавање мјенице врши се потписивањем од стране трасанта. Потпис може да се стави након уписивања свих битних елемената мјенице или потписивањем бланко-

мјенице коју касније попуњава њен ималац.

Издавањем мјенице настаје мјенично-правни однос између трасанта и ремитента. Мјеница се издаје на мјеничном обрасцу. Мјеничне обрасце, у складу са изричитим законским

одредбама, емитује држава. Мјенични бланкет се састоји из талона и мјеничног обрасца, а мјеница је правилно издата само уколико је правилно попуњен и потписан мјенични образац. Изузетак је бланко-

мјеница. Наиме, бланко-мјеница не садржи све битне елементе предвиђене Законом, већ само потпис издаваоца или неког другог мјеничног дужника. Бланко-мјеница је мјеница чији издавалац овлашћује њеног имаоца да сам попуни мјеницу у

моменту њене реализације и то у складу са споразумом између издаваоца и имаоца мјенице. Ималац

треба да се понаша савјесно и поштено и бланко-мјеницу попуни у складу са споразумом постигнутим

са њеним издаваоцем. Уколико ималац мјенице поступи противно споразуму са издаваоцем бланко-

мјенице, мјенични дужник може да истакне мјенични приговор ремитенту. Ако бланко-мјеница буде пренијета индосаментом на индосатара (новог имаоца) издавалац нема право да подигне приговор

неовлашћеног попуњавања мјенице, уколико је мјеница попуњена на савјестан начин и у складу са споразумом између издавоца и ремитента. Приговор се не може подићи ни у случају када је мјеница попуњена противно споразуму постигнутом између трасанта и ремитента, а нови ималац није знао

нити је могао знати за садржину тог споразума. Право на приговор припада издаваоцу уколико је нови

ималац поступио несавјесно и противно споразуму који му је био познат. За издавање било које врсте мјенице потребно је да постоји мјенична способност. Мјенична способност се дефинише као способност физичког или правног лица да буде субјект мјенично-правних

односа. Мјенична способност може бити активна и пасивна. Активна мјенична способност је способност лица да буде мјенични повјерилац, тј. да стиче право из мјенице. Активну мјеничну способност имају ремитент и индосатари. Активна мјенична способност изједначена је са правном способношћу. Дакле, активну мјеничну способност имају сва физичка лица након рођења и сва правна лица од момента настанка. Пасивна мјенична способност је способност лица да буде мјенични дужник. Пасивну мјеничну

способност имају сва пословно способна физичка и правна лица. Дакле, пасивна мјенична способност изједначена је са пословном способношћу. Пасивну мјеничну способност физичка лица стичу

пунољетством, а правна лица регистрацијом. Пасивну мјеничну способност треба да имају трасат, трасант, индосанти, авалисти, домицилијат, интервенијент.

2. Акцептирање мјенице

Акцептирање мјенице је мјенична радња која представља прихватање мјеничне обавезе. Акцептирање мјенице се састоји у изјави о прихватању мјеничне обавезе коју даје трасат стављањем

свог потписа на мјеницу. Акцетирањем мјенице трасат прихвата мјеничну обавезу и ступа у мјенично-

259

правни однос у својству главног мјеничног дужника. Значи, акцептирањем мјенице трасат постаје акцептант и главни мјенични дужник, а трасант постаје први регресни дужник. Акцептирање мјенице има за циљ да се недвосмислено утврди и констатује да је трасат спреман да прихвати трасантов позив и тиме постане главни мјенични дужник. Знање ове чињенице има велики значај за трасанта и за ремитента. Ремитент након акцептирања мјенице од стране трасата стиче сигурност да ће му мјеница бити исплаћена у назначеном року. Зато ремитент и подноси мјеницу

на акцепт. Уколико трасат прихвата позив трасанта, он ће стављањем свог потписа акцептирати

мјеницу чиме постаје главни мјенични дужник. Трасат акцептира мјеницу након добијања покрића од

трасанта или након закључења уговора са њим. Претпоставља се да је акцептирање мјенице потврда и

да је акцептант примио покриће. Мјеница се подноси на акцепт чиме се трасат обавјештава да постоји мјеница одређене садржине. Трасат, након подношења мјенице на акцепт, провјерава да ли је трасант обезбиједио

покриће. Подношење мјенице на акцепт је право, а не обавеза. Акцептирање мјенице је строго формална мјенична радња. Акцепт мора бити у писаној форми

и мора бити стављен на лице мјенице. Акцепт може бити пуни и бланко. Пуни акцепт садржи изричиту

изјаву о акцептирању (“прихватам”, “сагласан”, “као главни дужник”) и потпис акцептанта, а може да садржи и мјесто и датум акцептирања. Бланко-акцепт садржи само потпис акцептанта. Садржину акцепта чини обавеза акцептанта као главног мјеничног дужника да исплати

мјеницу о року доспјелости. Према садржини, акцепт може да буде потпуни и дјелимични. Потпуни

акцепт је акцепт који је дат на цјелокупан износ назначен у мјеници, док је дјелимични акцепт дат на мањи износ од износа назначеног у мјеници.

Акцептант може и опозвати изјаву о акцепту. Опозив се врши стављањем негације испред

изјаве о акцептирању или, ако је у питању бланко-акцепт, уписивањем одбијања акцептирања изнад

потписа на мјеници. Опозив акцепта је правно ваљан уколико је учињен прије враћања мјенице њеном

имаоцу.

3. Индосирање мјенице

Једна од мјеничних радњи је и индосирање мјенице. Мјеница је преносива хартија од

вриједности. Индосирање мјенице је мјенична радња која се састоји у давању изјаве имаоца мјенице о преношењу мјенице и правa из мјенице на друго лице. Лице које преноси мјеницу назива се индосант, а лице на које се мјеница преноси индосатар. Први индосант је увијек ремитент јер је он први ималац

мјенице. Индосирање мјенице је строго формална радња и мора бити учињено у писаној форми.

Индосирање мјенице врши се стављањем индосамента на полеђину мјенице или на њеном алонжу

(додатку). Индосамент може бити пуни и бланко. Пуни-индосамент садржи изјаву о индосирању,

означење индосатара, мјесто и датум индосирања и потпис индосанта. Бланко-индосамент садржи само

потпис индосанта. У погледу садржине индосамент мора бити потпун, јер није дозвољено дјелимично

индосирање мјенице. Мјеници се може одузети својство преносивости индосаментом. То се постиже стављањем

“ректа клаузуле”. Стављањем “ректа клаузуле” мјеница се не може преносити индосирањем, већ само

путем цесије.

260

4. Цесија мјенице

Правило је да се мјеница преноси индосирањем. Цесија мјенице је изузетан начин преноса мјенице. Цесија мјенице је мјенична радња која се врши на полеђини мјенице или на алонжу, али тако

да је јасно да се ради о цесији (уписује се “уступам ову мјеницу” или “цедирам ову мјеницу”).

Напоменимо да стављањем “ректа клаузуле” на мјеницу мјеница не може да се преноси индосирањем,

већ само цесијом.

5. Авалирање мјенице

Авалирање мјенице је мјенична радња којом неко лице изјављује и потврђује стављањем свог потписа на мјеницу, да прихавата да испуни обавезу из мјенице умјесто дужника. Авал је мјенично

јемство. Лице које даје авал зове се авалиста, а лице коме се даје авал хонориста. Авал је формална мјенична радња. Авал се ставља на лице мјенице или на алонж. Авал може

да буде пуни и бланко. Пуни авал се састоји из изјаве о авалирању (“као авал”), означавања хонората, датума авалирања и потписа авалисте. Бланко авал садржи само потпис авалисте. Према садржини авал

се дијели на потпуни и дјелимични. Потпуни авал је авал дат за цјелокупни износ означен у мјеници, а дјелимични је авал дат за један дио мјеничне своте. Авал може бити и временски ограничен, чиме авалиста временски ограничава трајање своје обавезе. Авалирањем мјенице авалиста преузима обавезу да у цјелини или дјелимично исплати

мјенични дуг. Авалиста одговара самостално и солидарно. Авалиста одговара на исти начин као и

хонорат. Када он исплати мјеницу, стиче право регреса према хонорату.

6. Интервенција мјенице

Интервенција мјенице је мјенична радња којом се једно лице обавезује да исплати или

акцептира мјеницу умјесто неког другог лица које је то требало да учини. Лице које интервенише је интервенијент, а лице за које се интервенише је хонорат. Интервенција мјенице има за циљ да спријечи

регресну наплату мјенице од стране регресних дужника прије или послије доспјелости мјенице. Ако

трасат не акцептира мјеницу или ако акцептант одбије да мјеницу исплати, постане инсолвентан или

падне под стечај, ималац мјенице стиче право да се намири од регресних дужника и то прије доспјелости. Да би се то спријечило врши се интервенција мјенице.

Разликујемо позивну и спонтану интервенцију мјенице. Позивна интервенција мјенице је интервенција која је одређена на лицу мјенице (ставља се клаузула “адреса по потреби”). Спонтана интервенција није означена на мјеници већ се треће лице спонтано интервенише за мјеничног дужника.

7. Исплата мјенице

Циљ издавања мјенице јесте њена исплата. Да би дошло до исплате мјеница се презентира на исплату. Презентација мјенице је обавезна мјенична радња. Презентација мјенице на исплату је услов исплате. Мјеница се презентира на исплату главном дужнику, а то је издавалац сопствене или акцептант трасиране мјенице. Мјеница се прво мора поднијети на исплату акцептанту, а може се поднијети и

261

трасату. Мјеницу презентира на исплату њен законити ималац, који своје право доказује формалном

легитимацијом. Презентирање на исплату мјенице врши или ремитент или индосатар. Ималац мјенице може да овласти и неко треће лице да поднесе, умјесто њега, мјеницу на исплату.

Мјеница се презентира на исплату у мјесту означеном у мјеници као мјесто плаћања. Уколико

није означено мјесто плаћања мјеница се презентира на исплату у мјесту означеном поред трасатовог имена. Мјеница се подноси на исплату на дан доспјелости.

Плаћање мјенице врши мјенични дужник. Он мора да приликом плаћања поступа савјесно и

поштено. Дужан је да провјери идентитет лица коме плаћа мјеницу, али и формалну исправност мјенице и уколико је вршено индосирање, непрекидност ланца индосирања. Није дужан да провјерава материјалну исправност мјенице. Исплата мјенице може да буде потпуна и дјелимична. Ималац

мјенице не може да одбије дјелимичну исплату мјенице. Ималац тада има право да задржи мјеницу, а на мјеничној исправи се констатује дјелимична исплата мјенице.

Након потпуне исплате мјенице, дужник има право да тражи да му се преда мјеница да би имао

доказ да је испунио обавезу из мјенице. Исплатом се гаси мјеница као хартија од вриједности и

повлачи се из правног саобраћаја. Мјенични дужник који овако не поступи ризикује да му иста мјеница буде поново презентирана на исплату.

Мјеничне тужбе и мјенични приговори

Мјенична тужба је правно средство за остваривање права мјеничних повјерилаца, а мјеничним

приговором се остварује заштита интереса мјеничних дужника. Поступак по мјеничној тужби је мандатни, брз и сумаран. У овом поступку се као доказно средство узима само мјеница. Суд доноси

платни налог. Мјенична тужба може бити редовна и регресна. Редовна мјенична тужба се подиже против главног мјеничног дужника у циљу исплате мјенице. Регресна мјенична тужба се подноси

против регресних мјеничних дужника у циљу регресне наплате мјенице.

262

ЧЕК

Појам и карактеристике чека

Чек је хартија од вриједности састављена у законом прописаној форми којом једно лице –

трасант издаје безуслован налог другом лицу - трасату да из његовог покрића исплати имаоцу чека одређену суму новца у одређеном мјесту.

9

Из дефиниције се јасно уочава да се код чека појављују три лица и да настају три врсте односа. Наиме, код чека се јављају: издавалац чека (трасант), ималац чека (ремитент) и чековни дужник

(трасат) и настају три врсте односа и то: правни однос између издаваоца чека (трасанта) и чековног дужника (трасата); правни однос између имаоца чека (ремитента) или неког другог лица и издаваоца чека (трасанта) и правни однос између трасанта као мјеничног дужника и имаоца чека (ремитента) као

повјериоца. Из дефиниције се могу издвојити сљедеће карактеристике чека:

1. Чек је хартија од вриједности која служи за плаћање; 2. Чек ствара безусловну обавезу да се исплати сума новца назначења у чеку;

3. Чек је хартија од вриједности која доспијева по виђењу;

4. Исплату чека врши банка која има улогу трасата и то чини из трасантовог покрића.

Улога и значај чека

Чек је средство плаћања и у платном промету замјењује новац. То је његова основна улога. Чек

је средство безготовинског плаћања које има велики број предности за све субјекте и платни промет у

цјелини. Наиме, гледано из угла лица које врши плаћање чек омогућава брзину, сигурност и

једноставност. Плаћање чеком вишеструко је погодно за лице које врши плаћање јер му олакшава манипулисање новцем, нема опасности које собом носи чување и плаћање готовим новцем, нема опасности од крађе, губитка, уништења новчаница и слично. Али не мањи значај има и чињеница да се на депонована новчана средства у банци добија камата. Исте предности иду у прилог и лицу коме се плаћа.

9 Сматра се да је ријеч “чек” потекла од енглеске ријечи “to check” што значи контролисати, провјерити, задржати. Овај термин се саствим оправдано користи јер обухвата обавезе и трасата и издаваоца чека да врше провјете и контроле (“to check”). Наиме, трасат је дужан да провјерава и контролише у сваком конкретном случају да ли је издавалац чека обезбиједио покриће и да, уколико то није случај, задржи налог за плаћање, а издавалац чека мора да провјерава и прати да ли располаже покрићем у моменту издавања чека.

263

Плаћања чеком имају и шири економски значај. Употреба чекова смањује количину новца у

оптицају. Ова врста плаћања доприноси концентрацији средстава у банкама и претежност безготовинског плаћања. То са своје стране доприноси да се новчана средства концентришу у банкама које их преусмјеравају за остваривање друштвено-корисних циљева, кредитирање привреде, нова инвестициона улагања и слично.

О значају чека свједочи и чињеница да је чек средство безготовинског плаћања у домаћем и у

међународном платном промету. Код нас је чек регулисан Законом о облигационим односима и

Законом о чеку. Потребе међународног платног промета наметнуле су потребу унификације права у

материји чека и плаћања путем чека. На Хашкој конференцији 1912. године донијет је Реглеман о чеку,

што је био први корак на плану унификације чековног права. На иницијативу Друштва народа и

Међународне трговачке коморе у Женеви је 1931. г. одржана међународна конференција о чеку на којој су донијете Женевске конвенције о чеку и то: Конвенција о једнообразном чековном закону,

Конвенција о регулисању извјесних сукоба закона код чека и Конвенција о таксама у материји чека.

Правна природа чека

О правној природи чека постоје различита схватања која немају само теоријски, већ веома велики практични значај. У правној теорији постоје двије групе теорија о правној природи чека и то

уговорна теорија и теорија једностраног правног акта. 1. У уговорне теорије о правној природи чека спадају: теорија уговора о пуномоћству, теорија

цесије тражбина и теорија уговора у корист трећих лица. а) По теорији уговора о пуномоћству код чека издавалац чека даје пуномоћство трасату да из његовог покрића исплати у чеку наведени новчани

износ имаоцу чека (ремитенту). Ова теорија је настала у Француској и није прихваћена због практичних препрека које ствара. б) По теорији цесије тражбине издавањем чека трасант цедира на ремитента потраживање које има према трасату. Трасант, дакле, цедира, уступа потраживање ремитенту. в) По теорији уговора у корист трећих лица, чек се схвата као уговор између трасанта и

трасата у корист трећег лица, имаоца чека (ремитента). Ни ове двије уговорне теорије о правној природи чека нису шире прихваћене, јер не изражавају правну природу чека.

2. Савремено чековно право објашњава правну природу чека теоријом једностраног правног акта. Чек је једнострана изјава или наредба за плаћање одређене своте новца. Ова теорија је данас општеприхваћена.

Елементи чека

Елементи чека се дијеле на битне и факултативне елементе. Законом о чеку утврђени су битни елементи чека. Ови елементи морају бити унијети у чек у

моменту његовог издавања. Битни елементи чека су: 1. ознака да је у питању чек; 2. безуслован упут да се плати одређена свота новца; 3. ознака лица које врши плаћање (трасата) 4. ознака мјеста плаћања; 5. ознака дана и мјеста издавања чека; 6. потпис лица које је издало чек (трасанта).

264

Законом је прецизирано да се, уколико у чеку није означено мјесто издавања, претпоставља да је то мјесто поред трасантовог потписа. Уколико се ни на овај начин не може одредити мјесто издавања чека, не постоји један од Законом утврђених битних елемената и нема ни чека. Уколико у чеку није означено мјесто плаћања, претпоставља се да је то мјесто поред имена трасата. Уколико се ни на овај начин не може одредити мјесто плаћања, не постоји један од Законом утврђених битних елемената па нема ни чека.

Факултативни или небитни елементи чека су клаузуле које могу, али не морају да буду

унијете у чек. Ове клаузуле нису битне и од примарног значаја за постојање и правну ваљаност чека, као што је то случај са битним елементима. Факултативни или небитни елементи чека су клаузуле које се уносе у чек и помажу да се другачије уреди конкретни чековно-правни однос, а то су: клаузула “по

наредби”, клаузула о ефективности монете, клаузула “без обавезе”, клаузула “без трошкова” и ознака ремитента.

Клаузула “по наредби” означава да се чек преноси индосирањем, а супротна њој је клаузула “не по наредби” којом се забрањује преношење чека индосирањем. Клаузула ефективности монете користи се у међународном промету и њоме се одређује плаћање у одређеној монети. Клаузулу “без обавезе” уноси у чек индосант и њоме се ослобађа плаћања чека, а клаузулом “без трошкова”

искључује се протестовање чека и плаћање трошкова по том основу. Чек може да гласи на име и на доносиоца. Уколико није означен ремитент сматра се да је чек на доносиоца.

Издавање чека

Чек издаје трасант. Да би се пуноважно издао чек потребно је да су испуњена два услова и то:

1. да трасант има пасивну чековну способност и

2. да је обезбијеђено покриће за чек. 1. Пасивна чековна способност правно је изједначена са пословном способношћу. Дакле,

пасивну чековну способност има свако пунољетно, пословно способно физичко лица и сва правна лица.

2. У моменту издавања чек мора да има покриће. Чек смије да се трасира само на оно лице код

кога трасант има покриће којим може да располаже посредством чека и на основу споразума, изричитог или прећутног, са тим лицем.

Чековно покриће може да се састоји у новцу, новчаним потраживањима и кредиту. Покриће мора да постоји у моменту издавања чека, а уколико покриће не постоји трасант одговара за издавање чека без покрића и грађанско-правно и кривично-правно.

Трасант, дакле, одговара за исплату чека. Уколико трасант изда чек без покрића дужан је да имаоцу чека дâ потпуно обештећење. Треба нагласити да је чек правно ваљан иако је издат без покрића, а у том случају постоји горе наведена одговорност трасанта. Између трасанта и трасата мора да постоји изричит или прећутан споразум о располагању трасата трасантовим покрићем који се налази

код њега. Чек се издаје на бланкету, а бланкет се састоји из талона, чека и извјештаја. Талон остаје

издаваоцу чека, чек служи за исплату, а извјештај доставља банка издаваоцу чека. Чек се сматра издатим уписом битних елемената чека у бланкет. Чек се може издати на име, по наредби и на доносиоца. У зависности од тога до преношења чека може доћи или простом предајом, или

индосаментом или грађанско-правном цесијом.

265

Исплата чека

Чек доспијева по виђењу, а на исплату се може поднијети у законом одређеном року. Закон о

чеку одређује рокове исплате чека и прецизира да се рокови рачунају од дана издавања чека. Закон

одређује сљедеће рокове: 1. рок од осам дана, уколико се чек плаћа у мјесту издавања; 2. рок од петнаест дана, уколико се чек плаћа у неком другом мјесту;

3. рок од двадесет дана, уколико је чек издат у некој од европских земаља; 4. рок од четрдесет дана, уколико је чек издат у некој од ваневропских земаља Медитерана

или на Црноморској обали;

5. рок од седамдесет дана, уколико је чек издат у другим ваневропским земаљама. Закон предвиђа да је рок исплате циркуларног и путничког чека шест мјесеци од дана

издавања. Чек се подноси на исплату трасату. Трасат треба да утврди формалну легитимацију имаоца

чека и формалну исправност чека. Трасат исплаћује чек у цјелини. Ималац чека има право да одбије дјелимичну исплату чека. Ипак, ако хоће ималац чека може да прими и дјелимичну исплату чека и да захтијева да се дјелимична исплата забиљежи на чеку, а да му се за исплаћени износ изда признаница. Након исплате чек се повлачи из правног саобраћаја.

Уколико се чек у назначеном року не поднесе на исплату постаје прејудицирани чек и тада ималац губи могућност да остари своја регресна права из чека. Трасант може да опозове прејудицирани

чек. Чек се може и опозвати. Опозив чека може да изврши само трасант и то повлачењем налога за

исплату. Опозив чека може бити учињен прије и послије рока за презентацију.

Врсте чека

Чекови се могу подијелити по различитим критеријумима. Према начину како је одређен

корисник чека постоји подјела на чек на име, на доносиоца, по наредби, алтернативни чек, сопствени

трасирани чек и трасирани чек по сопственој наредби.

Чек на име је чек код ког је ремитент изричито одређен тако да је трасат дужан да само том

лицу исплати чек или евентуално по његовој наредби неком другом лицу. Чек по наредби садржи

клаузулу “платити по наредби”, а његова исплата се врши по наредби лица означеног на чеку што је или ремитент или индосатар. Чек на доносиоца је чек који садржи клаузулу “платити доносиоцу”. Чек на доносиоца се исплаћује сваком лицу које презентира чек. Алтернативни чек је чек у коме се поред

имена ремитента налази и клаузула “или на доносиоца”. Трасат је дужан да исплати ову врсту чека сваком лицу које га поднесе на исплату, јер је Закон прописао да се са овом врстом чека поступа као са чеком на доносиоца. Сопствени трасирани чек је чек код ког су трасант и трасан једно исто лице, а трасирани чек по сопственој наредби је чек код ког су трасант и ремитент исто лице (трасат је себе означио као корисника чека).

Према облику и намјени чекови се дијеле на: исплатни или готовински чек, вирмански или

обрачунски, барирани чек, путнички чек, циркуларни чек, цертифицирани чек, визирани чек, докумантарни чек, акредитивни чек.

266

Исплатни или готовински чек је чек који се исплаћује у готовом новцу, а може да гласи на име, по наредби и на доносиоца. Вирмански или обрачунски чек је чек који служи за безготовинско

плаћање, а садржи клаузулу “само за обрачун”. Обрачун врши банка тако што преноси средства књижењем са рачуна трасанта који се умањује на рачун имаоца чека. Барирани или прецртани чек је чек који такође служи за безготовинско плаћање. Добио је име од француске ријечи “barer” –

прецртати. Барирани чек је дијагонално прецртан са двије паралелне линије. Барирање, прецртавање може да изврши трасант или ремитент. Средства се књиговодствено преносе са рачуна трасанта на рачун ремитента. Прецртај код барираних чекова може да буде општи и посебни. Општи прецртај постоји у случају када између двије дијагоналне паралелне линије није уписана банка преко које се врши наплата или стоји клаузула “преко банке”. Ималац чека може овакав чек да наплати код било које банке. Посебни прецртај је прецртај код ког између дијагоналних, паралелних линија стоји име банке тако да се ималац чека може наплатити само код те банке. Општи прецртај може увијек да се трансформише у посебни простим уписом одређене банке. Путнички чек је чек посебне намјене и

служи туристима и путницима као корисницима услуга туристичких и путничких агенција. Банка или

туристичка агентција је трасант, туриста и путник је ремитент, а друга банка трасат. Циркуларни чек је чек који издаје банка као трасант свом клијенту као ремитенту који код ње има покриће да би га наплатио у некој од њених филијала или код друге банке као трасата. Цертифицирани чек је чек који

садржи клаузулу којом се потврђује да издавалац има покриће за исплату чека. Визирани чек је чек који

садржи клаузулу којом банка потврђује да чек у моменту издавања има покриће, али не одговара за његову исплату. Докумантарни чек је чек чија је исплата условљена истовременим презентирањем

робних докуманата. Акредитивни чек је чек који се користи приликом куповине одређених роба код

трговинских организација.

269

АУТОРСКО ПРАВО И ПРАВО ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ

Промет производа људског духа регулисан је нормама ауторског права и права индустријске својине као посебне гране права.

1 Производи људског духа или ума у области науке, књижевности и

умјетности су објекти грађанског права, ако и када постану доступни јавности и ако тутулар права који

ужива правну заштиту и за њихово коришћење добија материјалну надокнаду.

Ауторско право и право индустријске својине садрже норме којима су детаљно регулисана питања правног положаја, права и обавеза титулара ових права и садржина права ауторске или

индустријске својине.

Ауторско право

Ауторско право регулише права аутора као ствараоца ауторског дјела. Предмет ауторског права су интелектуални производи тј. ауторска дјела у области науке, књижевности, умјетности,

архитектуре. Ауторска дјела носе у себи особености ауторове личности зато што се идеје аутора остварују кроз књижевно, научно, ликовно или музичко дјело. Аутор и ауторско дјело су нераскидиво

везани. Између аутора и дјела постоји интелектуална веза која је повод и разлог што аутор стиче право

да заштити своје личне и имовинске интересе, да првенствено буде заштићен као стваралац дјела, а затим и да стиче материјалну корист од тог дјела, као објекта имовинског права.

Ауторско право у објективном смислу представља скуп правних норми које регулишу односе који настају поводом интелектуалног стваралаштва, правни положај аутора и заштиту њихових

интереса и то како моралних или идеалних тако и имовинских.2

Ауторско право у субјективном смислу је апсолутно право које се састоји од лично-правних и

имовинско-правних овлашћења аутора. Лично-правна овлашћења су, прије свега, овлашћења аутора да буде означен као стваралац дјела, да одлучује о садржини дјела, да дозволи његово публиковање или

извођење. Имовинско-правна овлашћења огледају се у праву аутора да добија накнаду за искоришћавање дјела.

1 Закон о преузимању прописа којима се уређује заштита права интелектуалне својине, Службени лист РЦГ бр. 45/05 од 28.

јуна 2005. (Закон о ауторским и сродним правима, “Службени лист СЦГ” бр 61/2004. од 24.12.2004.; Закон о патентима, “Службени лист СЦГ” бр. 35/2004, Закон о жиговима, “Службени лист СЦГ” бр.61/2004 и 7/2005, Закон о заштити дизајна, “Службени лист СЦГ” бр.61/2004; Закон о заштити топографија интегралних кола, “Службени лист СЦГ” бр.61/2004.) 2 Закон о ауторским и сродним правима, “Службени лист СЦГ” бр 61/2004. од 24.12.2004.

270

Ауторско право је преносиво и то како правним пословима међу живима тако и правним

пословима у случају смрти. Аутор може за живота да на друга лица преноси своја имовинско-правна овлашћења. У случају смрти аутора на његове насљеднике се преносе имовинско-правна, али и нека лично-правна овлашћења. Право аутора да буде означен као стваралац дјела не може се преносити на насљеднике. Трајање заштите ауторских права је неограничено за вријеме ауторовог живота, а трајање заштите права његових насљедника ограничено је на одређено вријеме, у зависности од врсте дјела.

Ауторско право је право стваралаца књижевних, научних и умјетничких дјела, а права интерпретатора тј. извођача се сматрају њему сродним правима. Објекти ауторског и њима сродних

права су производи људског духа (или ума), “творевине интелектуалног рада”, који постају објекти

грађанско-правног промета када буду доступни јавности и кад се за њих добија противвриједност у

новцу.3

1) Ауторска дјела су творевине из области књижевности, науке, умјетности и других области

стваралаштва, без обзира на врсту, начин и облик изражавања. То је оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову умјетничку, научну или другу вриједност, намјену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине. Ауторска дјела су нпр.: писана, говорна, драмска, драмско-музичка, кореографска и

пантомимска, музичка, дјела ликовне умјетности (сликарска, вајарска, графичка), филмска дјела, архитектонска, дјела примијењене умјетности и индустријског обликовања, фотографска, картографска дјела, планови, скице, макете, фотографије као и рачунарски програми, али и збирке ауторских дјела (енциклопедије) и народних творевина. Преводи, прилагођавања, музичке обраде и друге прераде су

заштићене као и изворно дјело. Позоришне режије и кореографије, незавршена ауторска дјела и

дјелови ауторског дјела, али и сам наслов су такође заштићени.4

Код сваког ауторског дјела разликујемо три компоненте, а то су: 1) идеја, 2) форма и 3)

материјална подлога. Предмет правне заштите је само форма тј. појавни облик који је опредмећење идеје и изражава се речју, сликом, звуком или другим средствима, као нпр. на филмској траци,

компјутсрски, фонографски. Сама идеја и материјална подлога ауторског дјела нису предмет заштите ауторског права. Правна заштита се, дакле, даје само појавном облику – форми, коју дјелу даје аутор.

Открића, теорије и принципи изложени у ауторском дјелу не уживају ауторско-правну заштиту.

Ауторским дјелом се не сматрају ни закони, подзаконски акти, други прописи, службени материјали

државних и органа који обављају јавну функцију, службени преводи прописа и службених материјала државних органа и органа који обављају јавну функцију, поднесци и друга акта у управном или

судском поступку.5

2) Аутор је физичко лице које је стваралац ауторског дјела и стога има морална и имовинска ауторска права.

6 Да би аутор уживао правну заштиту и стекао морална и имовинска права услов је да је

ауторско дјело објављено, односно да је доступно јавности. Ауторско дјело се сматра објављеним када је, на било који начин и било гдје у свијету, оно први пут саопштено јавности од стране аутора или

3 Чл. 1. Закона о ауторским и сродним правима: “Овим законом уређују се права аутора књижевних, научних, стручних и

умјетничких дјела, право интерпретатора, право првог издавача слободног дјела, права произвођача фонограма, видеограма, емисија и база података као права сродна ауторском праву, начин остваривања ауторског и сродних права и судска заштита тих права.” 4 Чл. 2-5. Закона о ауторским и сродним правима

5 Чл. 6. Закона о ауторским и сродним правима

6 Чл. 8-13. Закона о ауторским и сродним правима

271

лица које је он овластио. Ауторско дјело је издато кад су примјерци дјела пуштени у промет од стране аутора или лица које је он овластио, у броју који, имајући у виду врсту и природу дјела, може да задовољи потребе јавности. Дјело ликовне умјетности се сматра издатим кад је оригинални примјерак

или најмање једна копија дјела учињена трајно приступачном јавности од стране аутора или лица са његовом дозволом.

7

Аутор стиче морална и имовинска права од момента настанка ауторског дјела. 3) Морална права аутора су:

1. Право патернитета које се састоји у искључивом праву аутора да му се призна ауторство на дјелу. Ово право омогућава ауторима да буду назначени као аутори дјела. Аутор и ауторско дјело су

неодвојиви један од другог. Чине логичну и правно неодвојиву цјелину. Из овог слиједи да аутор ово

право не може пренијети на другога тако да то лице убудуће буде означено као аутор. Ауторско дјело

може бити резултат рада више лица, тзв. коаутора. Сва ова лица уживају како морална тако и

имовинска права. 2.Право на назначавање имена које представља искључиво право аутора да његово име буде

наведено на сваком примјерку ауторског дјела, тј. приликом јавног извођења дјела. 3. Право објављивања - право аутора да објави и одреди начин објављивања дјела; 4. Право на заштиту интегритета дјела и 5. Право на супротстављање недостојном искоришћавању дјела.

4) Ауторска имовинска права чине права аутора на имовинско искоришћавање дјела. За свако искоришћавање дјела од стране другог лица аутору припада накнада у складу са законом, ако

уговором или законом није друкчије одређено. Искоришћевање дјела може се вршити на различите начине:објављивањем, превођењем, умножавањем, приказивањем, извођењем, преношењем на магнетну, филмску траку, касету, ЦД и на друге начине. Аутор има искључиво право да дозволи

снимање, умножавање и искоришћавање дјела. Морална права аутора трају неограничено, а имовинска трају за живота аутора и 70. година

послије његове смрти.

Сродна права

Под сродним правима се подразумијевају: права интерпретатора, произвођача фонограма, видеограма, емисија и база података. Сродна права трају 50 година, права произвођача емисија 50

година, а база података 15 година од њиховог настанка. Морална права умјетника-интерпретатора трају

и послије истека времена заштите. Интерпретатор има морална и имовинска права. Интерпретација је духовна творевина настала ангажовањем интерпретатора ради звучног, визуелног или звучно-

визуелног презентовања дјела јавности, а интерпретатор је физичко лице које се стваралачки ангажује на интерпретацији дјела (глумац, играч, пантомимичар, музичар, пјевач, диригент). Права титулара сродних права не утичу на право аутора као ствараоца дјела.

Искључиво је право аутора да дозволи или забрани биљежење своје интерпретације, стављање у промет снимака интерпретације, преношење интерпретације путем техничких уређаја, емитовање уживо и јавно саопштавање снимљене интерпретације. Морална права интерпретатора одговарају

моралним правима аутора. Интерпретатор има искључиво право да буде признат као стваралац свог

7 Чл. 7. Закона о ауторским и сродним правима

272

извођења, да његово име буде назначено на сваком примјерку снимка или на други пригодан начин

истакнуто приликом сваког искоришћавања интерпретације, а има право и да се супротстави измјенама интерпретације и искоришћавању у измијењеној форми, ако то угрожава његов стваралачки или

стручни углед. Исто право има у случају стављања у промет снимака са техничким недостацима и

снимака који смањују вриједност интерпретације, као и у другим случајевима када се искоришћавањем

интерпретације угрожава или може угрозити његова част и углед. Права аутора и интерпретаора штите се и нормама Кривичног права. Посебно се као кривична дјела сматрају повреде моралних права аутора и интерпретатора, од чега је најтеже умна крађа или плагијат.

8

Индустријска својина

Производи људског ума или духа у области технике и технологије примјењивих у

индустријској производњи или у обављању привредних дјелатности, који омогућавају ствараоцу или

субјекту коме припадају, да учествује у промету и да остварује нове вриједности представљају објекте индустријске својине.

Објекти индустријске својине су: 1) патенти и мали патенти тј. нови изуми и проналасци са већим или мањим степеном инвентивности у области технике и технологије, примењиви у

индустријској производњи; 2) техничко знање и искуство које се примењује у производњи тзв. Know-

how, 3) техничка унапређења; 4)узорци и модели - слике или цртежи који представљају пови производ

или се на њега преносе, или сам производ у оригиналним или умањеним димензијама или у виду

калупа за производњу, 5) жигови и ознаке географског поријекла робе, као знаци којима се обиљежава роба одређених произвођача и који изражавају пословни углед произвођача и квалитет производа и

услуга. Проналасци, техничко знање и искуство, техничка унапређења, жигови, модели и узорци и

географске ознаке поријекла производа заштићени су проналазачким правом, односно правом знакова разликовања.

Право индустријске својине, исто као и ауторско право, чине лично-правна компонента и

имовинско-правна компонента тако да ствараоци објеката индустријске својине, након признања од

стране надлежног органа, стичу морална и имовинска права. Морално је право титулара права индустријске својине да буде означен као стваралац одређеног објекта, а имовинско да своју творевину

користи и њоме располаже остварујући право на накнаду и стицање добити.

Право индустријске својине у објективном смислу представља скуп правних норми којима је регулисан настанак тих права, њихова заштита и овлашћења субјеката права индустријске својине. Проналазачко право у објективном смислу обухвата норме које се односе на проналаске вишег и нижег инвентивног нивоа, техничка унапређења и know-how. Норме којима се регулишу жигови, модели,

узорци и географске ознаке поријекла представљају право знакова разликовања у објективном смислу.

Право индустријске својине у субјективном смислу обухвата овлашћења која припадају

ствараоцима појединих објеката индустријске својине или овлашћеним корисницима. То су тзв. проналазачко право и право знакова разликовања.

8 Плагијат – од латинске ријечи “plagiare” –украсти човјека, украсти дух човјека. Плагијат се посебно строго кажњавао у

римском праву.

273

Област индустријске својине регулисана је домаћим и међународним изворима права за које се може рећи да постоји висок степен усклађености.

9

Патент

Патент је право којим се штити проналазак. Проналазак који представља нови изум, ново

техничко рјешење неког техничког проблема, који је резултат стваралачког рада који се може технички

извести и применити у индустријској или другој дјелатности, може се заштитити патентом или малим

патентом.

Патент је право којим се штити проналазак који представља ново техничко рјешење неког проблема, које има одговарајући инвентивни ниво и које је примјењив. Мали патент је право којим се штити проналазак нижег инвентивног нивоа.

Предмет проналаска заштићен патентом може бити производ тј. неки уређај, затим супстанца, композиција, микроорганизам, биљна или животињска ћелијска култура, технички поступак, као и

примјена производа или поступка. Малим патентом се може заштитити само производ, изузев супстанце, композиције, микроорганизма и биљне или животињске ћелијске културе. Проналасци

нису: научна открића и теорије, математичке методе, планови, правила и поступци за обављање интелектуалних дјелатности, за играње игара, програми рачунара;естетске креације, приказивање информација дефинисано садржајем тих информација.

Патентом или малим патентом се не може заштитити: проналазак чије би објављивање или

употреба била противна моралу или закону; проналазак хируршког или дијагностичког поступка или

поступка лијечења који се примењује непосредно на људском или животињском тијелу; биљна врста и

животињска пасмина, важан биолошки поступак за добијање биљака или животиња, осим

микробиолошког поступка и производа добијеног тим поступком. Ипак, производи или супстанце које се примјењују у наведеним поступцима могу бити заштићени патентом или малим патентом.

Услови заштите проналаска

Да би један проналазак добио правну заштиту у виду патента или малог патента мора да испуњава сљедеће услове: 1) новост, 2) инвентивност и 3) примјењивост.

1) Новост проналаска је услов његове заштите патентом. Новост проналаска се цијени

објективно тј. према томе да ли је на дан подношења пријаве, односно на дан признатог права првенства пријаве, проналазак био обухваћен стањем технике или није. Проналазак је нов ако није обухваћен стањем технике у вријеме подношења пријаве. Сматра се да је проналазак обухваћен стањем

технике ако је доступан јавности и ако га стручњаци могу примјењивати. Под стањем технике

9 Конвенција Париске уније за заштиту индустријске својине из 1883. г. ( која је више пута ревидирана) има посебан значај. На основу ње основана је Међународна унија за заштиту индустријске својине. Посебан значај за савремено право имају

Начела Париске конвенције која се и данас примјењују и то: 1) начело националног третмана, по ком држављанин једне

земље чланице Париске уније ужива иста права у свакој земљи уније; 2) начело асимилације; 3) начело минималних права. Поред Париске конвенције значајни су и Мадридски споразум о међународној регистрацији жигова од 1891.,

Ничеански споразум о међународној класификацији производа и услуга ради регистрације жигова од 1957., као и

Локарнски споразум о међународној класификацији индустријских модела и узорака и Европска конвенција о патенту из 1975.године.

274

подразумевају се сва техничка рјешења позната јавности прије подношења пријаве за признање патента или малог патента.

2) Инвентивност се признаје проналаску уколико рјешење техничког проблема не произлази

за стручњаке, на очигледан начин, из стања технике, а малом патенту уколико превазилази рутинско

коришћење стања технике од стране стручљака. 3) Применљивост проналаска постоји ако се његов предмет може произвести или

употребљавати у наведеним дјелатностима, што процјењује надлежни орган за упис патената анализом

подацима наведених у пријави.

Права проналазача

Право на заштиту проналаска има проналазач, односно његов правни сљедбеник. Ако је проналазак резултат заједничког рада више лица њима припада заједничко право на заштиту. На основу проналаска проналазачу припадају морална и имовинска права.

1) У морална права проналазача спада право да име ствараоца (изумитеља) буде наведено у

пријави, регистрима и свим другим списима, исправама и публикацијама о проналаску.

2) Под имовинским правима подразумијевају се права проналазача да материјално

искоришћава проналазак, тј. да стиче економске користи од њега. Субјективно право проналазача је монополско право, што значи да припада искључиво њему и

евентуално лицима на која он пренесе право искоришћавања. Носилац патента или малог патента има искључиво право да: у производњи користи заштићени пропалазак, да ставља у промет тако добијене производе, да располаже патентом тј. малим патентом. Проналазач има право и да спријечи свако лице које нема његову сагласност да: производи, нуди, ставља у промет или употребљава производ који је израђен према заштићеном проналаску или да увози или складишти тај производ у те сврхе, примјењује поступак који је заштићен патентом, нуди поступак заштићен патентом, производи, нуди,

ставља у промет, употребљава, увози или складишти за те сврхе производ директно добијен поступком

који је заштићен патентом.

Стицање и трајање права на патент

Патент се стиче уписом у регистар патената. Проналазач покреће поступак за упис у регистар

патената подношењем пријаве надлежном органу. Пријава садржи: 1) захтјев за признање права; 2)

опис проналаска, 3) један или више захтјева за заштиту проналаска патентом или малим патентом; 4)

нацрт (ако постоји) на који се позивају опис и захтјеви и 5) апстракт. Приликом подношоња пријаве подносилац је дужан да плати таксу за пријаву.

Након подношења пријаве покреће се и води поступак за испитивања патентне пријаве. Поступак се окончава издавањем рјешења о признању или одбијању захтјева за признање патента или

малог патента. Уколико је донијето рјешење о признању права на патент или мали патент, врши се упис у регистар патената, а носиоцу патента или малог патента се издаје исправа о признатом праву.

Право на патент се објављује и у Службеном листу. Патент важи од датума подношења пријаве. Упис у

регистар има конститутивни карактер јер је од момента уписа проналазак заштићен патентом или

малим патентом.

275

Правна заштита патента траје најдуже 20 година рачунајући од датума подношења пријаве. Мали патент траје 6 година са могућношћу продужења трајања за два пута по две године, рачунајући

од дана подношења пријаве. Патент се може оспоравати и поништити уколико се докаже да лице који

је патент пријавило није и аутор проналаска.

Проналасци из радног односа

Посебна правила важе за проналаске створене радом радника у извршавању радних обавеза у

предузећу тј. код послодавца. Проналазак из радног односа је: 1. проналазак који запослени створи у

извршавању своје редовне радне обавезе или посебно наложених задатака везаних за научно-техничко

истраживање и развој као и проналазак настао у извршавању обавеза из уговора о истраживачком раду

закљученог са послодавцем; 2) проналазак који запослени створи у вези с активностима послодавца или коришћењем материјално-техничких средстава, информација и других услова које је обезбиједио

послодавац; 3) проналазак који запослени створи у року од годину дана од престанка радног односа, а који би да је створен у току радног односа, био један од горе наведених проналазака.

Проналазач проналаска из радног односа дужан је да о створеном проналаску обавијести

послодавца и да му поднесе писмени извјештај. Дужност је и проналазача и послодавца да чувају

тајност проналаска до подношења пријаве за признавање патента или малог патента. Послодавац је дужан да обавијести проналазача да ли ће пријавити патент или мали патент или не. Уколико

послодавац не пријави патент или мали патент тада право да пријаву изврши има проналазач уз услов

да о томе писмено обавијести послодавца. Ако је проналазак заштићен на име послодавца запосленом припадају морална права као и

право на накнаду у зависности од вриједности економског искоришћавања проналаска. Ако је проналазак заштићен на име проналазача право економског искоришћавања има послодавац уз плаћање примјерене накнаде проналазачу у складу са уговором о коришћењу проналаска закљученим

са проналазачем, или, ако се странке нису споразумјеле, у складу са одлуком суда.

Техничко унапређење

Техничко рјешење које у погледу новости и инвентивности не испуњава услове за признаваље патента или малог патента, назива се техничко унапређење. Техничко унапређење се штити на исти

начин као проналасци настали из радног односа. Да би се једно техничко рјешење сматрало техничким унапређењем потребно је да се њиме

постиже рационализација рада настала примјеном познатих техничких средстава и технолошких

поступака у појединим фазама процеса рада, којима се постиже: праћење продуктивности рада, побољшање квалитета производа, уштеда материјала и енергије, боље искоришћавање машина и/или

инсталација, побољшање техничке контроле производа, заштите на раду или заштите или унапређење човјекове средине.

Аутор техничког унапређења има морална и имовинска права. У морална права спада право

аутора да буде признат и у исправама означен као стваралац. Имовинско право аутора техничког унапређења се састоји у праву на накнаду од предузећа које користи техничко унапређење и тиме стиче повећану добит у трајању од 5 година, од почетка примјењивања. Заштита права ствараоца техничког унапређења врши се на начин као што се штите проналасци из радног односа.

276

Know-how

Know-how је објект индустријске својине. Кноw-хоw (знати како, знати како да се нешто

уради) обухвата техничко знање и искуство које омогућава примјену проналаска (патентираног или

непатентираног) или одређеног поступка у процесу производње или које представља одређени

технолошки или организациони поступак, а чува се као пословна тајна. Know-how је резултат стваралачког рада појединца. Know-how је производ људског духа или

ума у области технике и технологије, али и економије и организације рада и пословања. Постоји, дакле, и организациони Know-how који данас све више добија на значају. Организациони Know-how обухвата нова, посебна и строго чувана знања и искуства у области економике, организације и управљања предузећима.

Know-how представља оригинално знање и искуство које се разликује од познатих поступака и

метода уобичајених у одређеној дјелатности или производњи, чиме се показује и његова новост и

инвентивност. За процјену оригиналности кноw-хоw није потребно доказивати његову новост и

инвентивни ниво, као у случају патента или малог патента. Оригиналност и примјењивост Know-how аутору тј. имаоцу обезбјеђује успјешније пословање

и доноди га у бољи положај у односу на конкуренте. Зато Know-how представља пословну тајну која се посебно чува, јер се тиме чува и створени конкурентски положај на тржишту.

С обзиром да не постоји законски облик заштите Know-how правни и економски интерес који

обухвата Know-how штити се од неовлашћеног задирања трећих лица тужбама и кривично-правним

санкцијама. Грађанско-правна заштита се остварује примјеном норми уговорног права и права нелојалне конкуренције.

Право знакова разликовања

Свједоци смо да је за успјешан наступ на тржишту и тржишну конкуренцију све већи значај имају не само квалитет већ и облик и естетски изглед производа. Зато произвођачи све више пажњу

посвећују и све више улажу у изглед, функционалност и оригиналност производа. Дизајн има све већи

значај за пласман производа на тржишту. Обликовање производа се врши према узорцима и моделима за производњу серијских производа у чијој изради учествују тимови дизајнера и конструктора, у које произвођачи све више улажу.

Узорци и модели

Узорак је слика или цртеж који може да се пренесе на одређени индустријски или занатски

производ, а који мора бити не само у функцији намјене производа већ и у естетском смислу

оригиналан, чиме утиче на пласман производа на тржишту.

Модел представља спољни облик одређеног индустријског или занатског производа или

његовог дијела према коме се врши производња одређеног производа. Узорци и модели су производи људског ума или духа која се преносе на индустријске

производе или служе као прототип за серијску производњу. Узорци и модели су објекти индустријске својине и уживају посебну правну заштиту.

277

И ауторско дјело може да послужи као узорак уколико се примијени на одређене индустријске или серијске производе, као у случају да се слика неког умјетника, уз његово одобрење, употријеби као

мотив за украс на тканини, нпр. У том случају слика се сматра узорком и примјењује се у производњи

чиме постаје објекат индустријске својине. Ствараоци узорака и модела стичу законом заштићена права. Узорак је право којим се штити слика или цртеж који може да се пренесе на индустријски или

занатски производ или његов дио. Модел је право којим се штити нови спољни облик одређеног индустријског или занатског производа или његовог дијела. Узорком, односно, моделом не штите се облик тијела чије је објављивање или употреба противна закону или моралу који повређају ауторска права или права индустријске својине, који садрже државни или други јавни грб, заставу или амблем,

назив или скраћеницу назива неке земље или међународне организације, као и њихово подражавање, осим по одобрењу надлежног органа, односно земље или организације; који представљају лик неког лица, осим по пристанку тог лица; лик историјске или друге умрле знамените личности може се заштитити уз дозволу надлежног органа и сродника до трећег степена сродства.

Да би један облик тијела, слике или цртежа био заштићен као модел или узорак потребно је да буде нов и да се може примјенити на индустријски или занатски производ или његов дио. Новост се цијени према томе да ли су нови у односу на раније пријављене узорке или моделе или на други начин

објављени било гдје у свијету.

Узорак или модел не морају да буду нови у свим својим дјеловима. Услов новости је испуњен

ако је узорак или модел нов у једном свом дијелу, али та новост треба да буде такве природе да чини да се битно разликује од других. Сматра се да је нов и узорак или модел ако је састављен од познатих

елемената, али у потпуно новој комбинацији која по својим спољним карактеристикама даје утисак

новог узорка или модела. Поред новости треба нагласити и могућност техничке примјене истих на индустријске или занатске производе или њихове дјелове. Узорци и модели морају бити оригинални тј. да су резултат стваралачких способности аутора. Уколико су узорак и модел настали имитацијом,

већим дјелом или у потпуности, познатих елемената, онда се такво дјело не сматра креативним и не може се заштитити као узорак или модел.

Узорак као објект индустријске својине, представља творевину насталу сликањем или

цртањем, урађену у двије димензије. Као ликовна творевина разликује се од других сличних дјела комбинацијама линија у самом цртежу, а такође се може разликовати и према оригиналној комбинацији боја и нијанси боја, јер и једно и друго представљају његова спољна обележја погодна за разликовање.

Модел је тродимензионални изглед будућег индустријског или занатског производа који може бити у величини будућег производа или у смањеној величини, али то може бити и калуп према коме ће се производити одређени производи. Модел је облик дат у простору, док је узорак дат на површини.

Титулар права на узорак или модел је аутор или његов правни сљедбеник, односно послодавац

када је узорак или модел настао у радном односу. Поступак за стицање права на узорак и модел

одговара поступку за стицање права на патент или мали патент. Подносилац пријаве ужива заштиту од

датума подношења пријаве. Поднијета пријава подлијеже испитивању од стране надлежног органа и

ако испуњава услове за признање права биће њеном подносиоцу признато право на узорак или модел

уз обавезу плаћања таксе. Након тога се врши упис признатог права у одговарајуће регистре, а носиоцу

(или носиоцима) модела или узорка се издаје исправа. Подаци о признатом праву објављују се у

службеном гласилу. Носилац модела или узорка има искључиво право да их економски искоришћава.

278

Заштићено право на узорак или модел траје 15 година од момента подношења пријаве, а за одржавање важења овог права плаћа се такса за периоде од пет година од датума подношења пријаве. И аутор

модела или узорка има морална и имовинска права. По садржини морално право аутора узорка или

модела одговара моралном праву проналазача, а имовинско одговара имовинском праву проналазача. Титулар права на узорак или модел може своје право пренијети уговором.

Робни и услужни жигови

Жигови су објекти права индустријске својине. То су знаци који се употребљавају за обиљежавање робе у промету. Наиме, жиговима се обиљежава роба било од стране произвођача било

од стране трговаца који је стављају у промет или се обиљежавају средства којима се врше услуге. То и

такво обиљежавање омогућава потрошачима да препознају и разликују робе које потичу од различитих

произвођача или робу коју купују од одређеног трговца али и да разликују услуге које пружају

привредне организације. Жиг служи као »дистинктивни знак« односно знак за разликовања исте или

сличне робе или услуга, што има велики значај у условима тржишне привреде и оштре конкуренције. Посједовање жига и његова заштита имају велики економски значај јер се потрошачи везују за одређени жиг везујући за њега својства, квалитет и дизајн производа одређених произвођача. Треба истаћи и то да се жиг показао и као веома подесно и моћно средство рекламе. У нашем праву под

жигом се подразумијева знак за обиљежавање роба или услуга, али знак који је регистрован, који своме имаоцу даје право да га користи у промету и који је заштићен.

Појам, предмет и услови заштите жигова

Жиг је право којим се штити знак који у промету служи за разликовање робе, односно услуга једног физичког или правног лица. Знак треба да буде графички представљен, а може да садржи речи,

слова, слогане, бројеве, слике, цртеж, а може бити и тродимензионалног облика, може представљати

комбинацију наведених елемената, али може бити и графички представљена музичка фраза. У сваком

случају, жиг мора бити подесан за разликовање. Жигом се не може заштитити печат, штамбиљ или

знак за обиљежавање драгоцјених метала, мјера и сл. Не могу се заштитити жигом ни 1) знаци који су

противни моралу или закону; 2) знаци који нису подобни за разликовање робе или услуга; 3) који су

уобичајени за означавање одређене врсте робе или услуге; 4) знаци који својим изгледом или

садржајем могу да створе забуну у промету, у погледу поријекла, врсте, квалитета или других својстава роба или услуга; 5) знаци који искључиво означавају врсту робе или услуга, њихову намјену, вријеме или начин производње, квалитет, цијену, количину, масу и географско поријекло; 6) знаци који су

истовјетан већ заштићеном знаку другог лица за исту или сличну врсту робе или услуга; 7) знаци који

су слични заштићеном знаку другог лица за исту или сличну врсту робе или услуга ако та сличност може да створи забуну у промету и доведе у заблуду учеснике у промету; 8) знаци који су, без обзира на робу, односно услуге на које се односи, код учесника у промету несумњиво познати као знаци

високог реномеа којим своју робу, односно услуге обиљежавају друга лице (тзв. чувени жиг); 9) знаци

који својим изгледом или садржином повређује ауторска права или право индустријске својине; 10)

знаци који садрже државни или други јавни грб, заставу или амблем, пуни или скраћени назив неке државе или међународне организације (осим по одобрењу надлежног органа); 11) знаци који

представљају или подражавају неки национални или вјерски симбол.

279

Врсте жигова

Постоје различити критеријуми подјеле жигова. Жигови се дијеле према титулару права, према облику и према функцији у промету.

1) Према титулару права жигови се дијеле на индивидуалне и колективне. Индивидуални жиг је жиг који припада искључиво једном физичком или правном лицу, док је колективни жиг јединствени

жиг који служи за обиљежавање робе или услуга више правних субјеката који су повезани заједничком

производњом или пословањем (чланови једног холдинга или концерна, нпр.). Колективни жиг се не може пренијети на друга лица. Значај колективног жига је у томе што је он и знак квалитета, јер

обавезује све субјекте који га користе да обиљежавају само ону робу или услуге које одговарају тачно

одређеним својствима. За носиоце колективног жига ова врста жига омогућава и уштеде на средствима за рекламу, али и лансирање жига на тржишту.

2) Према облику (форми) жигови се дијеле на: жиг у слици, жигове у ријечима или словима, жигове који се састоји од ријечи или бројева, жигове у слици и ријечи, telle-quelle жигове, тродимензионалне жигове и жигове у звуку или мирису.

- Жиг у слици је сваки површински облик изражен графички тј. цртежом или бојама који

представља уочљиву цјелину. Да би се заштитили као жиг цртеж, слика или вињета треба да буду

оригинални. Ови жигови су лако уочљиви, разумљиви, лако се памте и врло често користе. - Жигови у ријечи или словима су такође веома чести. Ако се знак заштићен жигом састоји од

ријечи или слова, или комбинације ријечи или слова заштита обухвата те ријечи, слова и комбинације, њихове скрипције или транслитерације исписане ма којим типом слова, у ма којој боји или изражене на било који други начин.

- Жигови који се састоје од ријечи или бројева настају комбинацијом слова и бројева. - Telle-quelle жигови (“онакав-какав”) су жигови који по правилима домаћег права не

одговарају условима потребним за заштиту, али пошто су регистровани у некој од земаља чланица Уније, као својој земљи поријекла, друге земље чланице Уније дужни су да их региструју и заштите у

облику у каквом је заштићен у осталим земљама Уније. - Тродимензионални жигови су знаци који представљају врсту рељефних жигова. Они могу

бити и комбинација геометријских предмета и слова. - Жигови у звуку или мирису. У посљедње време се појављују и звучни знаци, изражени помоћу

тонова или у виду мелодије који указују на одређени производ или услугу чиме се стечу услови да буду

заштићени као жиг. Исто важи и за мирисе. 3) Према функцији жигови се дијеле на робне и услужне. - Робни жигови су знаци који се стављају на робу или њено паковање указујући на тај начин

на њено поријекло и разликујући је у односу на другу робу исте врсте. Овај жиг обухвата жигове који

нису услужни као што су фабрички и трговачки.

- Услужни жигови су знаци који служе за разликовање истоврсних услуга различитих

субјеката у промету. Услуге могу бити у уској вези са робом и независне од робе. Ако су услуге у вези

са производима тада се жиг који служи за обиљежавање тих услуга ставља на робу. Услуге могу бити и

независне од робе као што су услуге у области саобраћаја, осигурања, банкарства, туризма и

угоститељства. - Чувени жигови су робни жигови високог реномеа који указују не само на поријекло робе, већ

се њихово дејство састоји у томе што је жиг на тржишту толико чувен да симболизује предузеће или

280

чак одређену врсту робе. Ови жигови постали су чувени, јер је роба на коју су стављени у циљу њеног обиљежавања били изузетног квалитета, тако да је била позната потрошачима и тражена на тржишту

под тим жигом.

- Општепознати (ноторни) жигови су блиски чувеним жиговима. За разлику од чувеног, ноторни жиг је везан искључиво за одређену врсту робе и као такав је познат у промету и ако није регистрован, јер представља симбол одређене врсте робе. Ове жигове не могу узети други субјекта да би их регистровали као жиг, без обзира што би то стриктном примјеном закона могло јер не представљају знак који је већ раније регистрована као жиг.

- Резервни жигови су они који су пријављени или регистровани за одређену робу или услуге али се не користе одмах, већ се држе у резерви да би се касније користили, а најчешће кад се одређена роба пусти у промет.

- Дефанзивни жигови нису намијењени обиљежавању робе и услуга већ им је сврха да један

главни жиг обезбјеђују против колизије са сличним жиговима конкурената.

Стицање права на жиг

Робним односно услужним жигом штити се знак који је намењен за разликовање робе, односно

услуга исте или сличне врсте. Право на жиг траје 10 година, од момента подношења пријаве и његово

важење се може продужавати, неограничен број пута, уз услов плаћања таксе. Право на жиг је апсолутно право које титулару омогућује искључиво право коришћења знака

заштићеног жигом. Право титулара дјелује према свим осталим субјектима и онемогућава да под истим

знаковима као што је знак заштићен жигом стављају у промет своју робу или врше услуге. Право на жиг се стиче уписом у регистар жигова, а важи од дана подношења пријаве. Право на

жиг признаје се од момента подношења пријаве за стицање права надлежном органу.У случају

пријављивања истих или сличних жигова, право стече субјект који први поднесе пријаву.

Географске ознаке поријекла

У категорију знакова разликовања улазе и ознаке географског порекла производа. Под

географском ознаком поријекла подразумијева се право којим се штите ознаке поријекла и географске ознаке којима се обиљежавају производи које физичка и правна лица производе на одређеном

географском подручју. Географске ознаке поријекла производа представљају називе појединих врста производа специфичних због природних чинилаца у оквиру поднебља односно краја у коме су настали,

или због традиционалних поступака приликом њихове производње у одређеном географском подручју

или мјесту. Тако на примјер, неки производи носе име према покрајини у којој су настали као нпр.

“Коњак” жестоко пиће које се производи у покрајини Коњак у Француској или вино “Шампањ” које се производи у Шампаљи у Француској, код нас Његушки пршут, сир и сл.

Ознаком поријекла производа штити се географски назив производа чија су посебна својства условљена мјестом, подручјем на коме је произведен, ако су та својства настала природним путем, под

утицајем поднебља или тла, или устаљеним начином или поступком производње или обраде. Географским ознакама поријекла право на географску ознаку поријекла обухвата и ознаку

поријекла и географску ознаку којима се обиљежавају поједини производи. Под ознаком поријекла подразумијева се географски назив везан за специфичне услове настанка, израде или производње неког

281

производа, док је географска ознака географски назив који указује да одређени производ потиче из одређене земље, региона или мјеста. Ове географске ознаке познате као “Made in” означавају у којој је земљи или региону произведен одређени производ што истовремено указује и на квалитет производа, али не означава специфичност самог производа, као што је то у случају ознака поријекла. Дакле, ознака поријекла је географски назив земље, региона или мјеста којим се означава производ који из њих

потиче и чији су квалитет и посебна својства искључиво или претежно условљени географском

средином која обухвата природне и људске факторе и чија се производња, прерада или дорада одвијају

на ограниченом подручју.

Ознака порекла представља и назив који није административни географски назив одређене земље, региона или мјеста, а који је дугом употребом у промету постао општепознат као назив

производа који потиче из тог краја, под условом да се ради о производу чија су посебна својства условљена мјестом, односно подручјем на коме је произведен, ако су та својства настала природним

путем, под утицајем поднебља или тла или устаљеним начином или поступком производње или обраде. Дакле: право којим се штите и једне и друге ознаке је право на географску ознаку поријекла,

којим се обиљежавају природни, пољопривредни, занатски и индустријски производи као и производи

домаће радиности.

Географске ознаке поријекла производа представљају предмет заштите, јер потврђују да су

особине које има одређени производ условљене природним факторима одређеног краја или посебним

поступком производње или прераде, мада се често ова два фактора узајамно прожимају, тако да је некада тешко одвојити дјеловање људског од природних фактора, али треба нагласити да географске ознаке поријекла, нису производи стваралачког рада појединаца и не могу да се сврстају у категорију

производа људског духа или ума, те зато као објекти грађанског права, улазе у категорију ствари.

Да би се заштитила географска ознака као ознака географског поријекла, потребно је да буду

испуњени одређени услови. 1) Први услов је услов дистинктивности тј. могућности разликовања Могућност разликовања географских ознака и ознака поријекла производа оцјењује се према томе да ли је дистинктивност географских ознака довољно одређена да јасно указује потрошачима на географско поријекло производа. 2) Други услов заштите јесте услов поријекла. Потребно је да се утврди поријекло производа из одређене географске средине јер је то чињеница од пресудног утицаја на квалитет и својства производа, па према томе и за добијање ознаке поријекла производа. 3) Трећи

услов је услов квалитета. Да би био заштићен ознаком поријекла производ мора бити специфичног квалитета. Квалитет, и то специфичан квалитет представља битан услов заштите. 4) Четврти услов

заштите је постојање узрочне везе између геогафског подручја и специфичног квалитета производа. Ова узрочна веза мора бити недвосмислено утврђена.

Ознака поријекла мора бити везана за одређену врсту производа. У регистар заштићених

ознака географског поријекла поред географске ознаке производа, уписује и врста производа на који се та ознака односи. Географском ознаком поријекла не могу се заштитити географски називи: 1) који су

противни закону или моралу, 2) који својим изгледом или садржајем вријеђају ауторска права или

права индустријске својине, 3) који својим изгледом и садржајем могу да створе забуну у промету у

погледу врсте, поријекла, квалитета, начина производње или других својстава производа. Географски називи производа који су заштићени географском ознаком поријекла, не могу

постати генеричка и општепозната имена. Право на географску ознаку поријекла је апсолутно право његовог титулара. Право на

географску ознаку поријекла је неограничено у погледу дужине трајања. За разлику од права на жиг,

282

узорак и модел, право на географску ознаку поријекла је непреносиво путем уговора о преносу права, одвојено од преноса предузећа или преласка права титулара на насљеднике или друга лица на кога предузетник преноси своју радњу. Титулар права на географску ознаку порекла стиче своје право

уписом ознаке у регистар, а његово право је заштићено 5 година од дана уписа, с тим што се, на захтев

овлашћеног корисника, ова заштита може продужавати неограничено, уз испуњење законом

предвиђених услова. Овлашћени корисник географске ознаке поријекла стиче право коришћења те ознаке уписом у

регистар овлашћених корисника. Овлашћени корисник географске ознаке има право да у промету

користи ознаку за означавање производа на који се та ознака односи.

Право овлашћеног корисника обухвата и употребу заштићене ознаке географског поријекла и

на амбалажи и у пословним исправама, као и на средствима која служе у рекламне сврхе. Титулар

права на географску ознаку поријекла, за разлику од титулара права на жиг, има право да свим лицима која нису уписана као овлашћени корисници забрани коришћење географског назива заштићеног одређеном географском ознаком поријекла, чак и ако тај географски назив представља његово име, дио

фирме или раније регистровани жиг. За разлику од других објеката индустријске својине, географска ознака поријекла не може да буде предмет уговора о преносу права, лиценци, залога, франшиза и сл.

Ако је географска ознака поријекла, предмет пријављеног или регистрованог жига, такав жиг не може да се преноси, уступа, даје у залог и сл. Наравно, географска ознака поријекла која има више овлашћених корисника може бити предмет само колективног жига.

У случају повреде његовог права, овлашћени корисник, односно титулар права има право да подносе тужбе у циљу остваривања грађанско-правне и кривично-правне заштите, као што је то случај и код повреде жигова, узорака и модела.

283

ЛИТЕРАТУРА:

АНТИЋ ОЛИВЕР – Наследно право, Београд,1994.

АНТОНИЈЕВИЋ ЗОРАН, Привредно право, Савремена администрација, Београд, 1989.

АРАНЂЕЛОВИЋ ДРАГОЉУБ – Наследно право - са нарочитим освртом на Грађански законик Краљевине

Србије, Београд, 1925.

АРАНЂЕЛОВИЋ ДРАГОЉУБ, Облигациононправо, Београд, 1936.

ATKINSON E. THOMAS, Handbook of the Low of Wills- second edition, West Publishing CO,1953.

БАБИЋ ИЛИЈА - Привредно право, Београд,1998.

БАБИЋ ИЛИЈА – Лексикон облигационог права, Сл. лист СРЈ, 1997.

BARTOLINI FRANCESCO-DUBOLINO PIETRO - Il Codice civile, I codici commentati esclusivamente con la

giurisprudenza, Piacenca,1997.

БАРТОШ МИЛАН, Основи приватног права, Београд, 1937.

BEATSON J., Anson's Law of Contract, 27 th edidtion, Oxford, 1998.

БЕСАРЕВИЋ ВЕСНА, Интелектуална права – индустријска својина и ауторско право, Београд, 1993.

BIANCA MASSIMO – Diritto civile, I, Milano, 1978.

BIANCA MASSIMO, Diritto civile, libro 3, Il contratto, Giuffrè Editore, Milano, 2000.

BIANCA MASSIMO, Diritto civile, libro 4, L`obbligazione, Giuffrè Editore Milano, 2000.

BIGLIAZZI, GERI, BRECCIA, BUSNELLI, NATOLI – Diritto civile, I, Torino, 1986.

БЛАГОЈЕВИЋ БОРИСЛАВ- АНТИЋ ОЛИВЕР - Наследно право, Београд, 1986.

BLUM A. BRIAN, Contracts, Examples and Explanations, Second edition, Aspen Publishers, New York, 2001.

БОГДАНФИ ГЛИША-НИКОЛИЋ НИКОЛА – Опште приватно право које важи у Војводини, Панчево,1925.

CARBONNIER – Droit civil, I, Paris, 1964.

CASTRONOVO CARLO, I Principi di diritto europeo dei contratti, parte I e II - Breve introduzione e versione italiana

degli articoli

CASTRONOVO CARLO, Contract and the Idea of Codification in the Principles of European Contract Law, in

Festskrift til Ole Lando, Copenhagen 1997, p. 109-124

COLIN, CAPITANT, MORANDIÈRE, Droit civil, t.II, Paris

COLIN – CAPITANT, Cours èlèmentaire de droit civil francais, t.3. Dalloz, Paris, 1936.

ДАНИЛОВИЋ ЈЕЛЕНА – Предговор за Општи имовински законик за књажевину Црну Гору и изабрана дела

Валтазара Богишића, Подгорица,Београд,1998.

ДАНИЛОВИЋ ЈЕЛЕНА, ОБРАД СТАНОЈЕВИЋ – Текстови из Римског права, Сл. Лист СРЈ, Београд, 2003.

284

DESSEMONTET F. – ANSAY T. - Introduction to Swiss Law, The Hague, Boston, London, 1995.

ДРАШКИЋ МЛАДЕН, Закључење уговора о купопродаји, Београд, 1972.

ЂОРЂЕВИЋ АНДРА - Систем приватног (грађанског ) права за краљевину Србију у вези са међународним

приватним правом, књига прва,општи део, Београд,1893.

ЂОРЂЕВИЋ АНДРА – Систем приватног (грађанског) права, Београд, 1996.

ЂОРЂЕВИЋ ВЛАДИСЛАВ-СВОРЦАН СЛОБОДАН – Наследно право, Београд, 1992.

E. ALLAN FARNSWORTH – Увод у правни систем САД, Београд,1973.

ЕИСНЕР БЕРТОЛД-ХОРВАТ МАРИЈАН – Римско право, Загреб, 1948.

FERRARA F. – Le persone giuridiche, Torino, 1956.

FRIEDMAN M. LAWRENCE, A History of American Law, Second edition, New York

FRIEDMAN M. LAWRENCE, American Law, W.W. Norton Company- New York-London

FOLSON, GORDON, SPANOGLE - Međunarodni trgovački ugovori, Visio mundi academic press, 1997.;

GALGANO – Delle persone giuridiche, Bologna-Roma, 1969.

ГАМС АНДРИЈА - ЂУРОВИЋ ЉИЉАНА – Увод у грађанско право, Београд, 1990.

ГАМС АНДРИЈА, Облигационо и наследно право, Допунски материјал уз Увод у грађанско право, Београд

1962.

ГАВЕЛЛА НИКОЛА – Насљедно право, Загреб, 1990.

GABRIELLI ENRICO, Il contratto e le sue classificazioni, Rivista di diritto civile, settembre –ottobre 1997.

GAGGERO G.PIERO - Il progetto di un codice Europeo dei contratti: L`attività del gruppo di lavoro pavese, Rivista di

diritto civile, n.1/1997., str.113-120.

ГЕРШИЋ ГЛ. – Систем римског приватног права, Београд,1882.

GORLA GINO, La “logica-illogica” del consensualismo o del`incontro dei consensi e del suo tramonto, Rivista di

diritto civile, n.1. 1966.

ХОРВАТ МАРИЈАН – Римско право, I дио, Загреб, 1952,

ЈАНКОВЕЦ ИВИЦА, Преговори за закључење уговора, Привредноправни приручник, 9/1986.

ЈЕЛЧИЋ БОЖИДАР – Наука о финансијама и финансијско право, Загреб, 1983.

БАРБИЋ ЈАКША, Склапање уговора, Загреб, 1980.

Коментар Закона о облигационим односима, у редакцији Слободана Перовића, Београд, 1995.

КАРАМАРКОВИЋ ЛЕПОСАВА, Расправе из уговорног, одштетног и процесног права, Глосаријум, Београд,

2001.

КОНСТАНТИНОВИЋ МИХАИЛО, Облигације и уговори, Скица за законик о облигацијама и уговорима,

Београд, 1996.

КОНСТАНТИНОВИЋ МИХАИЛО, Облигационо право, према белешкама са предавања проф.

М.Константиновића, Београд, 1951.,

КОНСТАНТИНОВИЋ-СУБОТИЋ НЕВЕНКА, Увод у међународно привредно право, Савремена

администрација, Београд, 1999.

КОШУТИЋ БУДИМИР – Увод у велике правне системе данашњице, Сл. лист СРЈ, Београд, 2002.

LANDO OLE and HUGH BEALE, Principles of European Contract Law, Part I and II, Kluwer Law International,

2000.

LANDO OLE, Principles of European Contract Law, An Alternative or a Precursor of European Legislation, in Rabels

Zeitschr., 1992,

ЛОВЧЕВИЋ ЈОВАН – Институције јавних финансија, Београд, 1993.

ЛОЗА БОГДАН: Облигационо право, општи дио, Сарајево 1975.

285

ЛУКИЋ РАДОМИР, КОШУТИЋ БУДИМИР, МИТРОВИЋ ДРАГАН – Увод у право, Београд 1999.

KEMPIN G. FREDERICK – Historical Introduction to Anglo- American Law, Third edition West Publishing, CO

1953.

КОШУТИЋ БУДИМИР – Увод у велике правне системе данашњице, Сл лист СРЈ, Београд, 2002.

КРУЉ, Новац и новчане обавезе у унутрашњем и међународном праву, Београд, 1973.

МАРКОВИЋ ЛАЗАР, Облигационо право, (Класици југословенског права), Сл. лист, Београд, 1997.

MARTY GABRIEL – RAUNAUD PIERRE, Droit civil, Tome II, 1. volume, Les obligations, Sirey, Paris, 1962.

McGREGOR H., Contract Code drow up on behalf of the English Law Commission – Milano London 1993.

МИЛАДИНОВИЋ СНЕЖАНА – Легат – кроз правну науку и законодавство, Задужбина Андрејевић,

Библиотека “Akademia”, Београд, 2000.

МИЛАДИНОВИЋ СНЕЖАНА – Задужбине, Службени гласник, Београд, 2002.

МИЛАДИНОВИЋ СНЕЖАНА, О тумачењу уговора, Правни зборник, часопис за правну теорију и праксу,

бр.1-2/2001., стр.133-145.

МИЛАДИНОВИЋ СНЕЖАНА, Закон о облигационим односима у свјетлу хармонизације и унификације

европског уговорног права, (Будвански правнички дани 2002., Актуелна питања савременог законодавства,

Зборник радова са Савјетовања правника 3-7 јула, Будва 2002, стр. 411-427.)

МИЛАДИНОВИЋ СНЕЖАНА, Од хармонизације ка унификацији европског уговорног права (Начела

европског уговорног права и Закон о облигационим односима) Зборник Медитеранске школе европског права –

Слобода и право (Слобода и својина), Свеска I (мај 2002), стр. 141-158.

МИЛОСАВЉЕВИЋ ЖИВКО – Римско право, Београд, 1900.

МИЛОШЕВИЋ ЉУБИША – Облигационо право, Београд

МИЛОШЕВИЋ МИРОСЛАВ – Римско право, Номос, Београд, 2005.

ОРЛИЋ МИОДРАГ – Закључење уговора, Београд, 1993.

ОРЛИЋ МИОДРАГ, Негативни уговорни интерес, Правни живот, 9-10/92.

ОРЛИЋ МИОДРАГ, Оглед о одговорности за прекид преговора, Правни живот, 10/96.

ОРЛИЋ МИОДРАГ, Сагласност о битним елементима уговора, Правни живот, бр. 9-10/93.

ПАУНД РОСКО, Јуриспруденција, књига III, Службени лист - Београд, ЦИД- Подгорица, 2000.

PLANIOL, RIPERT, BOULANGER, Traité élémentaire de droit civil, t.II, Paris, 1952.

ПЕРОВИЋ СЛОБОДАН – Облигационо право, Београд, 1990.

ПЕРОВИЋ СЛОБОДАН, Коментар Закона о облигационим односима, Савремена администрација, Београд,

1995.

ПЕРОВИЋ СЛОБОДАН, Забрањени уговори, Београд, 1975,

ПЕРОВИЋ СЛОБОДАН, Беседе са Копаоника, Београд, 2002.

ПЕРИЋ ЖИВОЈИН – Приватно право – скупљене расправе из грађанског права, Београд, 1912.

ПЕТРОВИЋ ДРАГОЉУБ, Коментар Закона о основним својинско-правним односима, Сл. лист СФРЈ, Београд,

1991.,

ПОЗНИЋ БОРИВОЈЕ, Грађанско процесно право, Савремена администрација, Београд, 1995.

РАДОЊИЋ ДРАГАН – Коментар Закона о привредним друштвима, ЦИД, Подгорица, 2003.

РАШОВИЋ ЗОРАН - Грађанско право - Увод, Правни факултет, Подгорица, 2006.

РАШОВИЋ ЗОРАН - Стварно право, Сл. лист РЦГ, Подгорица, 2002.

RAVAZZONI, La formazione del contratto, I, Milano, 1966.

RODOTA, Le fonti di integrazione del contratto, Milano, 1969.

РОМАЦ АНТЕ – Минерва- флорилегиј латинских изрека, Загреб 1988.

286

SAVATIER, Cours de droit civil, t.3.L.G.D.J., Paris, 1951.

SAVIGNY, Le obligazioni, II, Roma, 1931.(prevod na italijanski Pacchioni).

SCALISI, Interpretazione del contratto, il profilo della comune intenzione dele parti, Milano, 1996.

СТАНКОВИЋ ОБРЕН – ОРЛИЋ МИОДРАГ, Стварно право, Савремена администрација, Београд, 1990.

СТАНКОВИЋ ОБРЕН - ВОДИНЕЛИЋ ВЛАДИМИР - Увод у грађанско право, књига И, Београд, 1992

ОБРАД СТАНОЈЕВИЋ – Римско право, Службени лист СРЈ, Београд, 1995.

СТОЈАНОВИЋ ДРАГОЉУБ – Увод у грађанско право-општи део,Београд, 1974.

СТОЈАНОВИЋ ДРАГОЉУБ – ПЕТРОВИЋ ДРАГОЉУБ, Коментар Закона о основним својинско-правним

односима, Службени лист, Београд, 1991.

СУБОТИЋ-КОНСТАНТИНОВИЋ НЕВЕНКА, Увод у међународно привредно право, Савремена

администрација, Београд 2002.

СУБОТИЋ-КОНСТАНТИНОВИЋ НЕВЕНКА, Трговински уговори, ГрафиЦо 011, Београд 2002.

The Commission on European Contract Law – Introduction to the Principles of European Contract Law

TRABUCCHI - Istituzioni di diritto civile, Padova, 1986.

TRIMARCHI P. – Istituzioni di diritto privato, Milano, 1983.

ВАРАДИ ТИБОР, Међународно јавно право, Београд, 1998.

ВАСИЉЕВИЋ МИРКО, Пословно право, Београд, 2004.

ВЕДРИШ – КЛАРИЋ – Основе имовинског права (опћи дио, стварно, обвезно и насљедно право) Загреб, 1987.

ВИЗНЕР БОРИС, Грађанско право у теорији и пракси – књига II, Загреб, 1967.

ВУКАДИНОВИЋ РАДОВАН, Зборник Начела европског уговорног права и југословенско право. Крагујевац

2001. стр.5-16.

ВУКАДИНОВИЋ РАДОВАН, Перспективе европског грађанског законика, Правни живот, бр.12/1996. стр.

881-895.

ВУКАДИНОВИЋ РАДОВАН , Право европске уније, ЕЦПД, Београд, 1995.

ВУКАДИНОВИЋ РАДОВАН, Начела европског уговорног права у процесу европеизације приватног права,

Зборник - Начела европског уговорног права и југословенско право, Крагујевац, 2001. стр.29-55.

ВУКАДИНОВИЋ РАДОВАН, Начела европског уговорног права у процесу европеизације приватног права,

Начела европског уговорног права и југословенско право, Крагујевац, 2001.

ВУКАДИНОВИЋ РАДОВАН, О домашају примене Принципа европског уговорног права, Правни живот,

бр.12/2000.

ВУКОВИЋ МИХАИЛО, Обвезно право, књига I и II, Загреб, 1964.