Перси Биш ШелиОБЛАК Носим у лету свом цвету ижеднеломкишу са мора плава;и лаку сену лишћу зеленукад у подне спава.Крило ми стреса росу с небесана пупољке грана,док их мати њише грудима све тише,сунцем разиграна.Поља дотичем ја града бичем,белећи њим зелен крај,а кад се уморим, даждом га створим,смејући се кроз грома сјај.

С висине снег сејем, на брда вејем док борје стравно јечи;на узглављу белу ноћ спавам целууз хук ветрових речи.Врх двора знана, мог вишњег стана,муња, мој водич бди,докле пода мном у бездану тамномурла гром спутан, зли.По тлу и води брод мој проводиводича рука журна;мамљеног страсним дусима власнимс дна мора пурпурна;изнад потока, стења висока,језера дубоког,тражећ под реком или стеном некомвољеног духа лог,док даждом бива, плавет преливасмех преко лица мог.

Хитра зора с очима метеора жар перја свог разгрне,седа на мене, док зраке сненезорњача небом трне;ко на руб стене кад одроњене,трус коју с врха збаци,орао слети за трен, полети,крила му злате зраци.Кад сутон свијен са мора пијељубав и чари сна,кад плашт гримизне вечери склизнеса неба све до дна,крила подвијем, ко голуб спијемсред гнезда ваздушна.

Девица обла тела од огња бела, месечином је звана,клизи ми згодом вунастим подом,ћувом поноћи гнана.И гдегод сјајне стопе јој тајне- анђели само их чују -провале кров мог чадора тананог,ту звезде проблискују;смејем се мило, јер беже чилоко пчела злаћан рој,тад отвор распредам и кроза њ гледамрека, језера слој,ко парчад мала неба, тлом паласа звезда неизброј.

Престоље сунца славно овијем пламно,

на месец бисер лијем,вулкане тама стере, звезде трепере,кад вијор стег мој вије.Од рта до рта попут растртамоста над морем бурним,штит непрозиран висим, кров миран,брда ми стубови тмурни.

Славолук нежан, куд идем кроз снежан, олуј и блистај жара,ваздушне силе преда мном свиле -дугу од безброј шара;њом боје веје небо, док смејевлажна се земља стара.

Мезимче свода ја сам ког вода и земља сазда;лапим из пора жала и мора;мењам се, трајући вазда.И после кише када се збришеса свода мрља свака,кад ваздух, сунце, граде врхунцеплаветна дома лака,смејем се тајно гробу свом вајном,па из пећина кише,ко дете рођен, дух ослобођенвинем се, раку збришем.

Перси Биш Шели > ПОСВЕЋЕНО Та погледај ме - не криј очи својенек љубављу се из мог ока хране;она је слика те лепоте твојешто к'о одблесак у мом уму гране.

Та прозбори ми - твој је глас к'о јекаиз срца мога, па ухо ми чуједа већ ме љубиш. К'о госпа си некашто пред огледалом снове снује.

О своме лицу које у те гледа.Ја црпем живот док те оком пратим,а слатко то је. О, како си нежнакад жалиш мене што толико патим.1815.

Перси Биш Шели > ПРОШЛОСТ 1. Хоћеш ли среће заборавит' дане, Љубави на дну срца закопане;

Лешеве њине да ли цвеће кити Или ће их лишћа зеленило скрити?

Цвеће беше радост – наша срца млада А лишће нам само преостала нада. 2. Хоћеш ли прошлост забораву дати? Али због тога ће срце да ти пати.

И сећање може срце да сахрани Да нас мучи, мори у кајања рани.

И шапатом грозним рећи ће нам да је Пропала радост – бол што вечно траје.

Перси Биш Шели

ФИЛОЗОФИЈА ЉУБАВИ

IИзвори се с рекама сједине, Реке с морем, море с океаном;И ветри се небом ујединеЕмоцијом слатко завитланом.

Ништа није усамљено. Ствари По божјим се законима споје;Та спајања један дух озари,Па што не би тако и нас двоје?

II Горе љубе неба плаветнило, А вал вала загрљајем хвата;И зар би се сестри опростилоКад би свога презирала брата?

Сунце грли нашу земљу, ето, Месечина љуби морске пене;Ал` од какве вредности је све то -Ако ли ти не пољубиш мене?

Перси Биш Шели > ШЕВИ Еј, здраво душе ведрине! Ти си од птице више, кад с неба, или с висине,сипаш песаме к'о кишешто ти се лако саме у срцу ускладише.

Са земље хитро се дижешк'о пожар се разгараш,и увис далеко стижеш,плав бездан крилом параш,па певајући кружиш, кружећи песму ствараш.

Кад сунце, што облак грли,с блеском на запад мине,читаво биће ти хрли,у гримиз који сине,к'о бестелесна радост кад први пут се вине.

Ноћ се румена, рана,топи око твог лета; као у светлости даназвезда што небом шетаневидљив си, ал' пој твој стиже до нашег света,

Тај кликтај, бритак к'о стрелесребрних метеоракоје се изгубе белечим гране бела зора,па не види их човек, ал' осетити их мора.

Ти гласом надвладаш твојимтишину земље и зрака,к'о месец сјајем својимшто свлада царство мракакад усред ноћи мркле провали из облака.

О, да л' си к'о ствари друге? Шта ти је најсличније? Чак ни из облака дугекапља канула нијесјајна к'о пљусак што је те твоје мелодије.

Ко песник си што, у својемисли скривен сјајне,безбрижним људима појестихове величајне,

па осећати почну немир и наде тајне;

К'о дева господског сојакоја на кули гореу ноћи недра својалечи од љубавне моресвирком, слатком к'о љубав, што плави њене дворе;

к'о свитац ти си од златакоји, кад доља мириросом што ноћу се хвата,прозрачну светлост ширикроз траву што га штити да из ње не провири;

К'о ружа у жбуну свомекоју су ветри свилипа се у игрању томедо бесвести опилислатким мирисом њеним лопови тешкокрили.

Звук пљуска што с пролећасав травин расветли сој,бокоре роснога цвећаи друго на земљи тој - ведро, блиставо, цвеће - твој је превазишо пој.

Какве су радости силнеу то срце ти стале? Земаљске песме умилне,што вино и љубав хвале,такав божански занос још никад нису знале.

Певања победна разнаил' хор што свадбу пратихвалисања су тек празна не могу уз тебе стати; недостаје им нешто, ал' шта - тешко је знати.

Где ли се напев твој роди? К'о ли му изворе знаде? У гори, пољу ил' води?Ил' ти га небо даде? Ил' љубав твоје врсте? Зар ти не знаш за јаде?

Та радост жарка и чеднане позна опадања: не тишти тебе ни једнабол мучних осећања: љубиш – ал' не знаш тугу ситог љубавног стања.

Када ти будне ил' снене

мисли о смрти суде,за те су истине њенелепше но за нас људе,зато твој напев може к'о кристал чист да буде.

Док крај нас године теку,дух за нестварним жуди; осмех нам увек бол некукрије што тишти груди; најслађом песмом нашом највећа туга блуди.

Па и да можемо лакострах, мржњу да презремо,да смо се родили такода сузе не проспемо,ипак не бисмо могли ту радост да стигнемо.

Више нег свирка драга,ритма пуног милине,више од књишкога благабиле би те вештинепеснику сваком, птицо, што гледаш тле с висине!

Када би мени ти реклапола радости својескладна би лудост потеклас обе усне моје,и свет би мене слушао к'о ја те песме твоје.

Persi Seli

ODA SLAVUJU

1Srce boli, muči utrnulost snenaMoje čulo ko da kukute sam pio,Il iskapih mutan opoj, prije trenaKada sam u Letin zatvor uronio:To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,Već što me presrećnim čini sreća tvoja -Kad ti, lakokrila Drijado drveća,U nekom melodičnom spletuZelenila bukvi, i sjenki bez broja,Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.

2O da gutljaj berbe, što u dubinamaZemlje hlađena je dugo, i što dajeOkus Flore, selske zeleni, pjesamaProvansalskih, plesa, veselja pod sjajemSunčanim, da pehar, toplog juga što jePun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,S bisernim mjehurjem što iskri uz samiRub i usta purpurne boje,Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavimI s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3Nestanem, iščilim, posve zaboravimTo što ti u lišću nikad nećeš znati:Klonulost, groznicu, brigu što se javiTu gdje jedan drugog slušamo stenjati,Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hudeTrese, mladi blijede, ko avet se tanjeI mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš,Očaja s okom od olova,Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje,Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova.

4Bježi! jer tebi će donijet me silaNe s panterama Bahove kočijeNego poezije nevidljiva krila,Premda tupi mozak smeta i koči je.Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu

Možda je Kraljica Luna, i sve njeneZvjezdane je vile okružile, aliTu nećeš nać svjetlost, sem onuKojom, s neba, lahor mrakove zelene,Krivudavih staza mahovinu, zali.

5Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama,Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,Koju u to doba godišnje poklanjaMjesec travi, česti, i gloga bijelogGrmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,Ljubicama čija svenuća su laka,Prvome čedu maja zrelog:Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalnoStjecištu kukaca za ljetnjih sumraka.

6Ja u tami slušam; i često bjeh prijeNapola zaljubljen u smrt-olakšanje,I imenom nježnim u mnogoj pjesmi jeZvah da uzme u zrak mirno mi disanje;Sad više no ikad čini se da mrenjeRaskoš je: u ponoć izdahnuti lišenSvih bolova, dok se sve u tvojoj dušiIzliva s takvim ushićenjem!Još bih ti pjevao, no zalud mi uši -Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!Nema naraštaja gladnih da te guše;I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,U stara vremena car i luda čuše:Možda taj poj k srcu tužnom put napraviRutinom, kad čežnjom za domom morena,Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;Taj što čarna okna zatravi,U pjeni pogubnih mora otvorena,U izgubljenim vilinskim zemljama.

8Napušten! ko zvono već je sama riječ:Otrgnu od tebe i sebi me vrati.Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,Vilenjače varljiv, ne može varati.Zbogom! Tužna himna gine svrh livadaBlizih, nad potokom tihim, uz bregoveStrme, put susjednih dolinskih dubravaDuboko se zagnjuri sada:

Je li to vizija, il san budan? OveGlazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?

Persi Seli

Oda grčkoj urni

Ti večno nevina, nevesto spokoja!Odojče tišine i sporih časova,navire poj lepši od naših stihova:kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatnebogove i smrtne ljude u isti mah?Ljudi i bogovi ko su? Nepodatnedevice te ko su? Beg, bitka žestoka?Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al dražejoš su nečuvene i stoga nek zaječi,frule, ne za uvo već što može blaže,svirka duhu našem sa pesmom bez reči.Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,stati s pesmom, kao što nikad i nisi,niti stabla mogu ikada da mru:smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedroneće vam proleću reći zbogom žalno:o sviraču srećni, nesmoren i štedro,sviraćeš na fruli nove pesme stalno:večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,uvek strasno i za uživanje orno!Večno zadihana, večno mlada žud,slobodna od iga svake ljudske strastikad nam srce klone gorko i umornoa orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,

vodiš tu junicu što muče očajno,svilenih bokova cvećem okićenih?Gradić pokraj reke il na žalu što jeil na bregu s mirnim zamkom u samoći,tog smernog jutra što napušten bi?O gradiću, večno uličice tvojebiće tihe... niko nikad neće doćida nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjemdevica i ljudi koji mramor diče,s ugaženom travom i sa šumskim granjem:mučiš misli naše, ćutljivi obliče,kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -kao svedok večni slušajuć tuđ vaj – da čoveku kažeš prijateljski da jelepota istina, istina lepota,i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Bajron

KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada uz muk i suza breme, a bol nam srca savlada, na vrlo dugo vreme, bled, hladan, obraz ti posta, ko led sam celov tvoj; a meni tek tuga osta kroz ceo život moj. Tog jutra rosu ledenu sred svog osetih čela ko hladnu strepnju jednu što obuze me cela. Ti skrši zavete svoje; sad mnogom pripadaš, znam; kad ime spomenu tvoje i mene samog je sram. O tebi priča svud bruji, za me posmrtno zvono; kroz srce jeza mi struji: što te ljubvljaše ono? Ti nikome od tih ljudi ne beše tako znana; bol osta sred mojih grudi i večno živa rana. Mi sastasmo se tajno; sad tajno pamtim, smerno, što srce ti nehajno već presta biti verno. A sretnem li te kada kroz mnoga leta duga, moj pozdrav biće tada sav pusta, nema, tuga.

Bajron

REDOVI NAPISANI NA JEDNOM PEHARU NAČINJENOM OD LOBANJE

Ne boj se - i znaj da je moj duh još uvek sa mnom; Jedina lobanja ja sam iz koje - mada se pije, - Nasuprot glavama živim u ovom svetu tamnom, Ma šta isteklo, ništa nikada glupo nije. I ja sam živeo kao i ti; i voleo i pio, I umro: nek se zemlja odriče kostiju mojih; Ti toči; mene nećeš okružiti, ma htio; Usne su crva uvek odvratnije od tvojih! Jer bolje je u sebi nositi sokove skupe No blatnom gojiti crvu naraštaj glibav i sluzav; Bolje je nuditi redom uzevši oblike klupe To piće bogova, nego hranu za porod puzav. Tu, gde se nekad, možda, moj duh pun snage sjao, Kroz druge opet moja nek blesne sadržina; Kad je već iz glava naš mozak izčezao, Kakvu bi mogli naći zamenu bolju od vina? Dok možeš, pij, jer ko zna? - Možda će buduće pleme Kad ti, i tvoji kao ja budete mrtvo ime, I tebe spasti jednom iz krila zemlje neme, I s mrtvim stihove plešće i pirovace s njime. što ne? kad naše glave u kratkom danu života Toliko malo mogu koristi da nam pruže, Pošto ih poprave crvi, i blatna spremi toplota, Za njih je sreća ako bar tako nečemu služe.

Bajron

ŠIJONSKOM SUŽNJU

Ti večni duše uma nesalomiva, u tamnici sjaš, Slobodo, snagom svom, jer u njoj tebi samo je srce dom; tek ljubav za te to srce okiva. Kad u lancima decu tvoju skriva pod svodovima tmurna, vlažna, tama, tad zemlja kliče njihovim žrtvama, i glas Slobode svetom se odziva. Tvoj je, šijone, zatvor mesto sveto, jer on, ko mošti, stope sužnja krije: po podu tvome Bonivar se kreto dok ko u travu trag usnio nije; nek niko trag taj ne zbriše: on, eto do Boga vapi protiv tiranije.

DA, MI NEĆEMO LUTATI VIŠE

Da, mi nećemo lutati više u kasnoj noći ti i ja, i zalud srce ljubavlju diše i mesečina još uvek sja. Jer duša kreće već iz grudi uz mač što hrli sad u boj; za predahom mi srce žudi, i ljubav traži kraj već svoj. I zalud noć sva voljenjem diše i zalud njoj će uskoro kraj, nas dvoje neće lutati više uz mesečine blistav sjaj.

 

Bajron

ONA IDE

Ona ide u svetlu lepote Ko noć blaga u zvezdanom sjaju. Sve što ima u svetu krasote: Svetlog, tamnog – njene oči daju   Sve nežnosti, i divote s njima,   Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama Sen u valu crnih joj vitica Il u skladu loknica, il prama Što se spušta preko njenog lica,   Preko čela, gde čedne, spokojne   Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava Srećni osmeh večite vedrine; Gde dobrotom svakog očarava Mirni odsjaj večite vrline,   Na tome se divnom licu čita   Ljubav – mirna, nevina i večita.

 

Bajron

GLE, IDE LEPA KAO NOĆ

Gle, ide lepa kao noć kraja Zvezdanog neba, vedrih klima, Sve najlepše od mraka i sjaja U liku svom i oku ima, Umekšanom svetlom raja, Što od neba ga dan ne prima.

Tek sena jača, manja zraka- I slabi slast neiskazana U valu njenih uvojaka, Il' blaga svetlost, licu dana, Gde kaže slatka misao svaka Svu draž, čistoću svoga stana.

S tog obraza i čela nežna -Što tiho je, a reč ne gubi- Smešci zbore i boja nežna, Da njenu prošlost blagost rubi, Da ne zna duh njen zemnih čežnja, A srce njeno čisto ljubi.

 

Bajron

ŽENA

Malo taj, mislim, pozna ženske grudi Tko s uzdahom steći želi ljubav njenu; Zar mari ta za srce kog zaludi? Obaspi hvalom svog idola sjenu; Ne preponizno, jer će u tom trenu Prezret ti trud, čak i tvog stiha čar; Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu Drskost još uvek najbolja je stvar: Ljuti je pa je teši, okrunit ćeš žar.

 

Bajron

KAD JE NA LETA MNOGA...

Kad je na leta mnoga trebalo,plačuć nemo i srca slomljenoga, da se rastanemo, bledilo tvojih obraza i tvojih usana led jasno mi,jasno predskaza nesrećnih godina sled! Jutarnja rosa što pade ledena na me sa granja nagoveštaj mi dade današnjih osećanja. Prekrši sve što reče,slavna si sad-al čime?Stid me zbog tebe peče kada ti spominju ime. Ja čujem,kad pomenu tebe,mrtvačka zvona,i lako stresem se,srce zazebe: zašto te voleh onako? I ne slute za nas dvoje oni što tebe su znali:dugo će,dugo moje srce za tobom da žali. U potaji smo se sreli,u ćutnji sad jadujem dane:što srce ti zaborav preli? Što duh tvoj da me obmane? Ako se ikad ja i ti na svetu još sretnemo,kako cu pozdraviti tebe? -Plačući nemo.

 

Bajron

Bajron

Bajron

JEDNOJ GOSPIupitan zbog čega napuštam Englesku u proleće

Kad Covek, isteran iz Raja, Za časak zasta pokraj vrata, Svaki ga prizor bivšeg sjaja Nagna klet' kob što mu je data.

Al' idući kroz daleke krajeve, Nauči snositi greh svoj prek; Tad drugo vreme ću mu vaje, U radu svome nađe lek.

Tako će, gospo, sa mnom biti, Ne smem videti čar vaš, jao: Dok krzman, uz vas, neću kriti, Uzdišem zbog sveg' što sam znao.

Mudriji bit će beg moj taj Od napasti što vreba samo; Ne mogu gledati u svoj raj Bez želje da ne živim tamo.

 

Bajron

UPITAN KOJE JE "POREKLO LJUBAVI "!

"Poreklo ljubavi"! Ah,mene Zašto to pitaš, kad to dade Saznati se iz mnoge zene: Videć' te ljubav živeti stade!

Želiš znati kad će kraj joj biti: Srce mi sluti, strepnja zna, Dugo će ceznuti, suze liti, Al' živeti - sve dok živim ja.

 

Bajron

 

NEĆEMO VIŠE ŠETATI PO NOĆI

Ne, nećemo više šetati po noći, Do sitnih sati odlagati san Ma koliko mi srce želelo poći, Ma mesec sjao kao da je dan.

K'o mač po boju u korice što legne K'o duša što grudi zna da smori, Tako i srce mora da prilegne I ljubav mora da se odmori.

Mada je noć za milovanje, I mada prebrzo osvane dan, Nećemo ići u ašikovanje Kad mesec sija kao da je dan.