Универзитет у Београду

Филозофски факултет

СЕМИНАРСКИ РАД

Евлија Челебија – Светски човек

Професор: Студенти:

Александар Фотић Савић Милош IS12/5

Душан Тошић IS12/48

У Београду, новембра 2013.

Евлија је био Османлија сунитске вероисповести, припадник Истанбулске елите,

образован у дворској улеми. Писајући своју Сејахатнаму односно Путопис, тежио је да

Османлијској елити представи доживљаје који би њима били страни.

Општеприхваћено је да је свет Ислама урбана цивилизација. Тако и за Евлију,

приликом његових путовања, описи градова или евсафи, представљају начин преко кога

Евлија спознаје свет и разноликост култура. Други термин за описе градова шехренегиз,

се не односи толико на саму топографију, већ на саме грађане, њихову културу и обичаје,

говор или начин одевања1.

Једна од кључних вредности приликом описа градова у Евлијином делу је амар.

Термин се односи на број и квалитет грађевина, кућа или радњи, са посебним освртом на

број имарета, тј. број јавних кухиња. Тако Евлија наводи у свом делу да за педесет и

једну годину путовања није видео ни једно место које има више имарета од Истанбула.

Евлија такође доводи исламизацију у везу са нивоем развоја града. Тако нам даје опис

града Кандије, који садржи мноштво џамија и јавних купатила. У везу са просперитетом

доводи и правду, објашњавајући три разлога зашто је град његових предака Демирци

тако успешан. У граду се налази мноштво јавних купатила, нема тешких пореза који би

оптеретили становништво и чињеница да се становништво састоји од немирних Турака

који не дозвољавају својим надређенима да чине неправду2.

Одраставши у Истанбулу и стекавши образовање на двору, Евлија је развио велике

уметничке способности. Рецитовао је Куран, бавио музиком и умео је да приповеда. Иако

није кренуо очевим стопама, умео је да слика и да се бави картографијом. Колико је

ценио уметност може се приметити у његовим описима Европских дрвореза и гравура,

Персијских минијатура, као и у чињеници да је изразио гађење ка фанатику који је

састругао лица са Персијске Шахнаме3. Евлија у свом делу тежи да да прецизне податке о

Исламским грађевинама или споменицима које је посетио. Међутим, када су у питању

цркве или споменици старијих цивилизација, или их не спомене уопште или употреби

старе приче и клишее. Тако нам је дат пример описа Куле ветрова у Атини или Пирејског

1 Robert Dankoff, An Ottoman Mentality: The World of Evliya Çelebi, Brill, Boston 2001, 48-49.

2 Исто, 49. 3 Исто, 51.

лава, који само приказују недостатак знања Турака о класичном контексту ових

споменика. Када су у питању описи џамија, иако даје своје мишљење, доста је

уздржанији. Приликом описа Муфтијине џамије у Токату, он каже да је минатер лепо

извајан и грациозан, који много цене они упућени у архитектуру. Термин вредан помена

који Евлија користи је саде гузели, што отприлике значи проста лепота. Користи га само

приликом описа џамија, угламном само за михраб, односно молитвену нишу, или

мимбер, односно подијум, унутар џамије и то углавном када су израђени од белог

мермера4.

Ван градских зидина, Евлија нам даје подробне описе приватних паркова, као што

је Истанбулска Кагидхана, а такође и описе јајла односно летњих пашњака. Када год је у

посети једном од ових пашњака, као што је случај са пашњаком Исток код Охрида, изнесе

пун извештај о површини истог, бројном стању стоке и наравно активностима и

посластицама којим је био изложен. Уколико на свом пропутовању налети на чифтлик, тј.

пољопривредно имање, неретко је позиван да присуствује прославама или венчањима.

Ван тога, његова путовања руралним крајевима који су углавном без описа и углавном

садрже само број сати пропутованих до следећег града.

У географском погледу, Евлија наводи да је за њега Каба центар света и да јој се

поклонио са свих страна света приликом својих путовања. Приликом описа места која је

посетио може се закључити шта су за њега границе Османлијске државе. Табриз и Мароко

на западу, Накшиван на истоку, Азов на северу и Ибрим на Нилу на југу. Међутим, у

његовом Путопису он се не задржава на границама империје. Два пута је путовао

службено у Иран Сафавида (1646-47 и 1655), мада га ова путовања нису одвела даље од

Азербејџана и Јерменије. Провео је доста времена у земљама Татара, као и код Черкеза и

Калмука. Јужније од Ибрима пропутовао је Фунџ у Судану и делове Етиопије. У Европи,

био је члан делегације Кара Мехмед Паше у Бечу 1655. године5. Поред ових путовања,

Евлија у два наврата измишља посете западној Европи. У првом случају наводи да је, у

периоду од 12.10. до 22.10.1663. године, заједно са 40.000 Татара кренуо из Ујварског

ејалета у пустошење западне Европе. Напомиње да су стигли све до Амстердама, али да

4 Исто, 53. 5 Исто, 56-57.

није био у прилици да га обиђе. У другом случају говори да је кренуо из Беча 29.6.1665.

године на путовање по западној Европи у трајању од две ипо године. Међутим, када

наставља своје дело након тога поново користи датуме из 1665.

Током својих путовања Евлија је наилазио на разне и њему чудне обичаје. Ипак,

увек је имао разумевања за исте, истичучићи притом да су то обичаји тих народа и да он

нема право да их осуђује. Добар пример за његове толерације је његова посета Татарима

на Криму 1641. године. Када му је понуђено коњско место, тумачио је учења Исламских

школа. Ханбелијска школа сматра да је месо дозвољено за јести (халал), док Ханефијска

школа каже да је непожељно (мекрух), али не и забрањено (харам). Овај догађај може се

употпунити са његовом посетом Судану 1672. године, када му је понуђено месо камиле,

нашта је одговорио да није нашао ништа у књигама што би напоменуло да је месо

забрањено6.

Како се више удаљавао од центра Османлијске државе, његови извештаји постају

доста слободнији. Тако напомиње канибалистичку сахрану код будистичких Калмука, што

је мало вероватно. Занимљиво је истаћи његов опис посете Шпанца Падреа и Португалца

Колона кампу Бајазита II приликом опсаде Акирмана 1484. године. Њих двојица су

прорекли не само да ће Бајазит освојити Акирман,већ ће његов син Селим завладати

Светим градовима, а Сулејман да ће освојити Кизил Елму или Златну Јабуку ( Беч или

Рим). Након њиховог пророчиштва понудили су Бајазиту да им обезбеди бродове, а да ће

они њему донети разна богатства из Новог Света. Базајит их је одбио говорећи да су му

Мека, Медина и Стари Свет сасвим довољни. Након одбијања, Падре и Колон су своје

услуге понудили западу. Могуће да је ова легенда критика Османлијске кратковидости7.

У сусрету са Европљанима често користи риме да би им придао особине. Тако се

може налетети на Портукали дал односно залутали Португалци или Аламани би-еман,

безбожни Немци. Ове описе не треба схватити озбиљно већ су само игра речи. У прилог

овоме иду његова пријатељства са разним Европљанима. Дат је пример његове

одушевљености радом једног доктора у Бечу, као и његово пријатељство са руским

дипломатом, са којим му је било жао да се растане, на шта му је његов домаћин на Криму

6 Исто, 58-59. 7 Исто, 62-63.

пребацио да је постао превише близак са неверницима. Своје разумевање за обичаје

других култура показује и на примеру Албанских племена. Објашњава да људи излазе на

гробове предака и плаку из све снаге иако су покојници одавно преминули. Иако

наглашава да је то лепо дело, сматра да је непотребно плакати за неким ко је умро пре

сто или више година. Ипак он наглашава да свака земља има своје обичаје и да се они

требају поштовати8. Међутим, ни он није имун на стереотипе. Аустријанце пореди са

Јеврејима, називајући их кукавицама, слабим борцима, неспособним да пуцају из пушке

са рамена за разлику од Османлијских војника. За разлику од њих Мађаре, иако у истој

држави са Аустријанцима, хвали као праве ратнике и добре домаћине. Персијанцима због

њихове Шиитске вероисповести придаје епитет „злог живота“9.

Када су у питању Муслимани, Евлија показује висок ниво толеранције. Једино у

случају фанатика Евлија нема разумевања. Приказује нам на сатиричан начин причу о

припаднику Кадизадели секте који је на аукцији купио Шахнаму, а потом уништио сваки

приказ човечјег лица у њој. Када је аукционар тражио да му се плати, фанатик је одбио.

Пред Пашом на суду, осуђен је да надокнади штету аукционару и седамдесет удараца

бичем10. Похвално говори о Султану Сулејману који је након освајања Будима претворио

једну од цркава у Џамију. Када му је шејхулислам скренуо пажњу на статуу Светог Ђорђа

рекавши да прикази људских лица нису дозвољени, Сулејман је скинуо свој шал и

прекрио лице статуе, рекавши да нико не треба да гледа ове приказе, нити да их иједан

Муслиман препозна. Тим поступком статуа је сачувана.

На политичком плану, Евлија је четрдесетих и педесетих година 17. века путовао

Анатолијом, у веома турбулентном периоду за Османлијско царство. Учествовао је у

побуни Дефердарзаде Мехмед-паше и Варвар Али-Паше против султана Ибрахима и

његовог великог везира Хезарпаре Ахмед-Паше. Побуњеници су успели да прикупе своју

војску близу Анкаре, међутим поражени су од стране Ипшир-Паше, Евлијиног

рођака.Чињеница да је Евлија Ипшир-Пашин рођак му је вероватно спасла живот, иако је

он напоменуо да је са побуњеницима био само ради путовања. У свом путопису он даје

8 Исто, 71-72. 9 Исто, 65-67. 10 Исто, 71.

потпун опис побуне, не кријући своје активности у њој. Приче као што су његово

сналажење са бандитима који су запосели кућу неког домаћина и користили је као

склониште одличан су приказ социјалних услова у Анатолији у датом периоду11.

Иако се често на својим путовањима налазио изложен разним искуствима која су

му била страна, Евлија, иако не имун на стереотипе, показује велики степен толеранције и

разумевања за стране обичаје. Прикази из његовог путописа могу нам дати увид у поглед

на свет припадника Османлијске елите.

11 Исто, 76-82.

Литература:

1. Robert Dankoff, An Ottoman Mentality: The World of Evliya Çelebi, Leiden–Boston, Brill 2001.