Filozofija jezika skripta

8/9/2019 Filozofija jezika skripta

1/27

LAZOVIĆ – RAJL: Jezik i značenje, teorija značenja

“…Slava ne znači »jedan lep presudan argument« ”, primeti Alisa.“Kada ja upotrebljavam neku reč“, jednim gotovo prezrivim tonom odgovoriampti!"ampti, “onda ona znači upravo ono #to sam ja odabrao da znači $ nivi#e ni manje.”“%itanje je možeš li ti postići da reči označavaju toliko različiti& stvari”, reče

Alisa.“%itanje je”, reče ampti!"ampti, “KO je GOSPODAR $ i to je sve.”

- analogija sa novcem:novac ! sredstvo razmene materijalnih dobara' jezik $ sredstvo razmeneduhovnih dobara

(misl) putem razgovora*uloga nov+a posedovanje vrednosti $ uloga jezika posedovanje znaenja

- #ta je to jeziko znaenje i u čemu se sastoji na#a sposobnost dagos!odarimo jezikom" da ga govorimo i razumemo#

tradi+ionalnoj i dobrom delu savremene teo. značenja, jezik se posmatrapre svega u kognitivnoj dimenziji kao sredstvo pomo/u kojeg o!isujemo svet izra0avamo svoja verovanja i saznanja o njemu. S obzirom na tu i takvu dimenzijuposmatranja i analize 1enomena jezika, najva0nijom se smatra relacija izmedju

jezikih izraza i stvari na koje se ti izrazi odnose. tom pogledu, jedna odnajstariji& i najnaivniji& teoriji značenja bila je ona po kojoj se značenje rečiscrpljuje u imenovanju stvari ili se, pak, na njega svodi' ime se direktno odnosi naimenovanu stvar, kao neka vrsta etikete koju kasnije koristimo da bismo tu stvaridenti2kovali pa bi tako značenje reči “Sokrat” blo čovek na kojeg se pomenutoime odnosi' značenje reči “+rveno” svodilo bi se na pomenutu boju, et+.

3a ovu, “onomastičku” teoriju značenja ka0e se da vodi poreklo od $%ona&tjuarta 'ila" medjutim, 4ajl se u svom te5tu “6eorija značenja” tome izričito protivi, sa napomenom da ta i takva, a primitivna teorija značenja nije 7ilovo delo,ve/ da je nastala kao !osledica ne!reciznog inter!retiranja 7ila od stranenjegovi& sledbenika (7ajnong, 8rege, 7ur, 4asl…*

Sa druge strane, i izvorni oblik 7ilove teorije značenja sobom i u sebi nosiizvesne probleme. 7edjutim, da bi se to moglo razumeti, neop&odno je da senajpre sa ovom teorijom upoznamo, a uloga posrednika u ovom slučaju pripala je9ilbertu 4ajlu.

%o 4ajlovim rečima, 7il je bio pristali+a atomističke teo. značenja da suznačenja rečeni+a slo0ena i zavisna od značenja nji&ovi& sastavni& delova $ reč)“značenja reč) su atomi, značenja rečeni+a su molekuli”, i.e reči imaju značenjenezavisno od konte5ta u kom se javljaju $ one predstavljaju 25na značenjska jezgra.

:1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47


2/27

"alje sve, ili gotovo sve reči su imena( I') $ reč ili izraz koji mora bitimogu/e upotrebiti kao gramatiki subjekt u &* – reenici, s+. nisu samoimeni+e imena, več to mogu biti i zameni+e, pridevi, glagoli,…

;tavi#e, ponekad gramatički subjekt rečeni+e nije jedna jedina reč, ve/itava sintagma (“Sada#nji ministar”, “%rvi čovek na vr&u 7ont . tzv. -regeanska zagonetka $ problem iskaz? identiteta: ako se značenjereči is+rpljuje u njenom re1eren+ijalnom odnosu, dve reči koje bi imenovaleisti objekt , morale bi imati i isto znaenje, pa onda ne bismo moglnapravati razliku izmedju iskaz? “a@a” i “a@b”'razlika ipak postoji, jer iskaz “a@a” predstavlja jednu logiku istinu (praviloidentiteta* i jeste jedan analitički iskaz a priori, dok iskaz “a@b” nije nikakvalogička istina i nije analitički a priori, ve/ sintetiki iskkaz a !osteriori,stoga in+ormativnog karaktera.

. slede/i niz problema (u prvom redu !roblem /!raznih imena0" a zatim svi oni problemi koji su sa njim u posrednoj ili neposrednoj vezi*, tiču seprosirivanja ontologije%roblem “prazni& imena ako izraz stiče značenje time #to ne#to imenuje,kako onda mogu biti smisleni iskazi u kojima se javljaju imena za koja ustvarnom svetu objekt re1eren+ije ne postoji (“Bdisej”, “sirene”, i sl.*C D nesamo to “onomastička teorija značenja, zajedno sa njenim problemomprazni& imena, dovodi do !arado1alnih !osledica u sluajuegzistencijalnih iskaza2- kada su negativni i istiniti (“=e postoji Bdisej”*, oni su besmisleni, jer

jedno od imena nema svog nosio+a- kada su pozitivni i smisleni (“%ostoji Bdisej”*, onda su nu%no istiniti, jer

smislenost za&teva da ime ima nosio+a.D ne samo to da bi uop#te bilo mogu/e smisleno govoriti o ovakvim“stvarima”, kao i o “6re/em čoveku na 7ont


3/27

D ne samo to čak i zavisne rečenice (tipa “…da je E prost broj.”* $ istinite iline $ moraju subzistirati, pa tako rečeni+a “Fa znam da je E prost broj” $ i sama ima svoj objekt re1eren+ije to je (uovom slučaju* istina o tome da je E prost broj, koja subzistira, a ovo “znam”,tj, moje znanje jeste veza izmedju mene i pomenute istine ili činjeničkogstanja.

- %4B;D4DGA=F< B=6BHB9DF


4/27

J 9onotacija $skup atributa koje objekt mora posedovati, odn. uslova koje morazadovoljavati, da bi mogao potpadati pod neki pojam

=a osnovu ove distink+ije, 7il je izvr#io i podelu imena na o!8ta i vlastita2op#ta imena imaju i denotaciju i konotaciju, vlastita $ samo denotaciju “pasmo0e biti nazvan 8idoL, ali reč 8idoL ne saop#tava ništa o tom psu $ rečni+i nam ne

ka0u #ta vlastita imena znače, prosto zato #to ona ništa i ne znače”Glastita imena su 6AZIVI, a ne opisi, a opisi su O*I&I" a ne nazivi $ on

sadr0e istine ili neistine (opis mo0e biti odgovaraju/i ili neodgovaraju/i*, oni namsaop#tavaju neku in1orma+iju u vezi sa onim na #ta se odnose. Glastita imena nesaop#tavaju ni#ta, ona su proizvoljni nazivi, nji&ova jedina uloga je da denotiraju.

"akle, pitati za ulogu nekog izraza znači postaviti dvostruko pitanje koga ili #ta tajizraz denotira i na osnovu koji& osobina je data stvar (ili osoba* opisana. %ritom jemogu/e da jedna i ista stvar bude opisana na vi8e razliitih naina2

npr. “Kvadrat je pravougaonik jednaki& strani+a “ “Kvadrat je pravougaonik u koji se mo0e upisati krug”

- imamo bar dva načina odredjenja, dva smisla, dva 3=AM


5/27

4asel je ovaj parado5 re#io uvodjenjem 5)ORIJ) 5I*OVA ! uveo je raznezabrane u teoriju skupova, pa tako postaviti pitanje da li neki skup ili klasa sadr0esame sebe (da li 5∈5* predstavlja jednu sinta1sno nedozvoljenu notaciju.

Bbja#njenje% @ O:,>,P

skupovi koji sadr0e objekteQ @ Oa,b,+P

7 @ O%,QP $ skup višeg tipa ne sadr0i objekte, ve/ sku!oveG @ O7,=P $ skup još višeg tipa

- vi#e se ne mo0e postaviti pitanje da li 5∈5, jer bi to bilo isto kao pitati da li je skup 5 vi#eg nivoa nego #to jeste' skup 5 mo0e sadr0ati samo onaj skup koji jevi8eg ti!a od tipa skupa 5 $ /meta0 – sku!, pa je i pitanje koji skup sadr0i skup5, jedno meta – !itanje

- pitanje da li skup 5 sadr0i samog sebe je besmisleno, zato #to jesinta1iki invalidno

."akle, posledi+e uvodjenja teorije tipova su

;. "meta=meta=jezik , itd…?. 3vodjenje sinta1nih !ravila $ kriterijumi smislenosti

i na osnovu ovi& pravila mi se op&odimo u jeziku i gospodarimo njime. tompogledu je savr#ena Gitgen#tajnova analogija jezika sa ša!om u #a&u, da bismo

znali kako neku od 2gura da upotebljavamo, moramo znati kako se upotrebljavaju idruge 2gure $ dakle, moramo poznavati pravila #a&a' isto i u jeziku da bismoupotrebili neku reč moramo znati u kom konte5tu je upotrebljavamo i da li se onasla0e sa tim konte5tom, kada, u kojim konte5tima se ona u prin+ipu mo0eupotrebljavati, koju ulogu imaju ti konte5ti, itd… Fednom rečju, moramo poznavat!ravila u!otrebe jezika. 4ajl ka0e “#ta lova+ mo0e da uradi ne mo0e se videti izvrste ili oblika materijala od kog je napravljen” $ isto tako nam ni 2zička dimenzija jezika ne mo0e otkriti njegove poten+ijale " konte!t je tu presudan potpunoznanje o značenju neke reči mo0emo ste/i samo putem iskustva o njenom javljanjuu najrazličitijim konte5tima, i.e samo u kombina+iji sa drugim rečima i izrazima.

;a& je igra… 3a Gitgen#tajna i jezik je igra, ali, napominje 4ajl, daleko

slo0enija, igra od beskrajno mnogo elemenata, nji&ovi& permuta+ija, kombina+ija ivarija+ija i, respektivno tome, ulog? koje ovi elementi preuzimaju, svaki put kada i&prizivamo da bismo ne#to iskazali.

E1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41


6/27

@O5L)4 -R)@) O s#isu i no#inatu#u

6radi+ionalna teo. značenja bila je od samog starta suočena sa mno#tvomproblema, od koji& su dva najznačajnija problem “prazni& imena” i njegoveparado5alne posledi+e u slučaju egzisten+ijalni& iskaza, i problem iskaza identiteta,poznat kao 8regeanska zagonetka.

"0on Stuart 7il je neke od problema poku#ao da re#i podelom termina naop&ta i vastita i#ena i primenom svoje teorije o denota+iji i konota+iji na istu'tako su vlastita imena imala samo denotaciju, a op#ta i konotaciju.

7edjutim, ovakvo re#enje bilo je polovično, budu/i da su navedeni problemidalje pogadjali vlastita imena. 6aj nedostatak otklonio je -rege, uvodjenjem&'I&LA uz re1eren+ijalnu komponentu značenja (nominatum*.

%od smislom nekog termina podrazumevamo nain !rikazivanja onoga na8ta dati termin re+erira, koji se najče#/e sastoji u o!isu dotične stvari, ali ne inu0no $ on mo0e biti sadr0an i u nekom !rateem gestu, npr. kao kod pokazni&zameni+a.

Odnos izmedju smisla i nominatuma je takav da smisao odredjujenominatum, s+. kada se razume smisao (način prikazivanja* nekog izraza, onda jemogu/e i identi2kovati objekt na koji izraz re1erira.

4e#enje %4A3=D D7


7/27

;to se smisla tiče, on se po objektivnosti nalazi iz#edju nominatuma predstave nije subjektivan na način na koji je predstava subjektivna, ali nije niobjektivan u tom stepenu u kom je objekt re1eren+ije objektivan

- analogija sa mesecom:mesec T nominatum, objekt posmatranja koji se vidi posredstvomstvarne slike $ koja je projektovana na ogledala u teleskopu (T smisao* islike na mre%njai !osmatraa $ razlikuje se od pojedin+a do pojedin+a,

jer svaki od posmatrača ima autentičnumre0njaču (T predstava*

- stvarna slika je objektivna" jer se njom mo0e koristiti vi8e !osmatraa, utoliko je i smisao objektivan, jer nas dvoje npr. pod imenom Aristotelmo0emo imati u vidu isti smisao (%latonov učenik, Stagiranin i učiteljAle5andra Gelikog* $ I65)R&34J)95IV6O&5 &'I&LA, dok je predstava,sa svoje strane, u !ot!unosti subjektivna ! ne#to strogo !rivatno.

- tri nivoa razlikovanja izmedju reči, izraza ili rečenica::. 4azlikovanje na nivou !redstave $ npr. razlika izmedju prevoda

originalnog te5ta neko mo0e uvidjati izvesnu razliku, koju neko drugiuop#te ne nalazi

>. 4azlikovanje na nivou smisla $ svaki čitala+ (ili onaj ko slu#a muziku*ima svoje tumačenje smisla pročitanog, ali to su uglavnom otstupanja u2nesama, budu/i da je smisao intersubjektivna stvar

. 4azlikovanje na nivou nominatuma

*itanje smisla i nominatuma itave reenice

Svaka rečeni+a u sebi sadr0i neku misao da li je ta misao smisao ilnominatum rečenice#

=pr.Aristotel je umro u E. godini.čitelj Ale5andra Gelikog je umro u E. godini.

- misao se promenila' dakle, misao ne može biti nominatum, misao je smisaoreenice, jer to je ono #to se menja

- #ta je nominatum itave reenice#! u rečeni+i

“Bdiseja duboko usnulog iskr+a#e na Dtaku.”neizvesno je da li ime “Bdisej” ima svoj nominatum, pa zato #to je neizvesnopostojanje nominatuma jednog dela rečeni+e, neizvesno je i !ostojanjenominatuma itave reenice.

"akle, nominatum čitave rečeni+e je +unkcija !o nominatumima manji&rečeni+a (rečenični& delova* koji se u njoj javljaju.

- čim tragamo za nominatumom nekog rečeničnog dela, mi tragamo zanominatumom itave reenice.

U1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47


8/27

Ali, 'ADA to radimoC"ok čitamo neko umetničko delo, nas u prin+ipu ne zanima da li neko ime,

npr. “Bdisej”, ima ili da li je imalo svoj nominatum $ za nominatum počinjemo dase interesujemo onda kada smo zainteresovani za istinitosnu vrednost onoga#to čitamo o nominatumima se pitamo uvek i samo onda kada nas zanima istinaV

"akle, nominatum jednog iskaza je istinitosna vrednost tog iskaza.

i svaki iskaz ima dva nominatuma Bistina> i W ⊥ Bla%>.

→ postavlja se pitanje da li je odnos misli prema istini $tjsmisla i nominatuma% zapravo identičan odnosu su(jekta pre#a predikatu)=pr. iskaz p “E je prost broj.”mo0e se prevesti u S !!!!!!!!!!!!!! %

“7isao da je E prost broj je istinita.”s(p* n(p*

=a osnovu ovoga bismo mogli izvesti zaključak da se odnos smisla premanom. #ože posmatrati kao odnos subjekta prema predikatu, ali to nije tano,zato #to je S $ % odnos jedan gramatiki odnos unutar misli i ne dajenominatum S i % su u logičkom smislu delovi misli, oni pripadaju smislu, postojeradi razumevanja smisla.

3a nom. je, pak, neop&odan drugi nivo saznanja $ uvidjanje istinitosnevrednosti iskaza.- najpre rečeni+u treba razumeti (razumeti joj smisao, a za to slu0e S i %*, apotom i utvrditi da li je ona istinita ili la%na Bnominatum>( u pitanju su dvarazličita nivoa saznanja (rasudjivanja* koja nisu svodljivi jedan na drugi, i.e odnos

misli prema istinine može

se posmatrati kao odnos subjekta prema predikatu. 5estiranje -regeove deCnicije nominatuma reenice

vr#i se uz pomo/ Hajbni+ovog prin+ipa Sava *eritate prilikom zamene jednogdela rečeni+e izrazom koji ima isti nominatum, ali razliit smisao, istinitosnavrednost date rečeni+e #ora da ostane ne!romenjena.

9vajn je u svom te5tu “"ve dogme empirizma” pokazao da se prin+ipuzajamne mogu/nosti Salva Geritate mo0e primeniti samo uX)1tenzionalnim konte1tima Bre+erencijalno !rozirni> $ u njima se zamenomiskaza razl. smislova, a istog nominatuma ne menja istinitosna vrednost iskaz? u

kojima je izvr#ena zamena.XIntenzionalni konte1ti Bre+erencijalno ne!rozirni> $ oni u kojima prilikomovakve zamene može do/i do !romene ist. vrednosti' intenzionalni konte5ti sumodalni konte1ti (oni u kojima se javljaju modalni operatori D i ◊*

A R “Rroj elemenata je Y.” ! A@R $ iskaz identiteta nom. u oba slučaja je ZY! u modalnom konte5tu“[ da je Y neparan broj.” $ n(p* @ W “[ da je broj planeta neparan broj” $ n(\* @ ⊥

]1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47


9/27


10/27

Sučaj rečeni+a (ez no#inatu#a=pr. S

“Bnaj koji je otkrio eliptični oblik planetarni& putanja, ^umro je u bedi.

!subjekt nema samostalni smisao, ve/ slu0i samo kao !osrednik izmedju prverečeni+e i rečeni+e koja sledi “umro je u bedi”. Samim tim, ni smisao prve rečeni+e

nije potpuna misao, a njen nominatum nije istinitosna vrednost, nego 'eper%Dpak, moglo bi se re/i da smisao čitave rečeni+e ipak uključuje kao svoj deo

jednu misao, a to je misao da je postojao čovek koji je otkrio eliptični oblik planetarni! putanja $ili: postojao je čovek po imenu Kepler%, pa imamo konjuk+ijutvrdjenja

A R“%ostojao je čovek po imenu Kepler ∧ on je umro u bedi.” ! A ∧ R¬(Α ∧ Β) = ¬Α ∨ ¬Β→ nije postojao čovek po imenu Kepler ∨ “Kepler nije umro u bedi”, odn nije postojao niko ko je otkrio eliptični oblik planetarni& putanja ∨ “Bnaj koji je

otkrio eliptični oblik planetarni& putanja, nije umro u bedi.”7edjutim, ovakvi rezultati su kontraintuitivni kada negiram da je Kepler

umro u bedi, ja prosto tvrdim da on nije umro u bedi, a ne da ili Kepler nijepostojao ili da on nije umro u bedi $ disjunk+ija je !rosto suvi8na $ jedino #tonega+ijom &o/u da postignem jeste tvrdjenje da odredjena rečeni+a nije tačnaV

D ne samo to ovakva analiza rečeni+e je suvi8e Bi bes!otrebno>zakom!likovana, zato #to je uzet u obzir jedan !reutan +aktor, pa #to se vi#etakvi& pre/utni& 1aktora uzima u obzir, to /e se analiza dodatno kom!likovati (primer sa =apoleonom ¬(A ∧ R ∧ _* @ ¬A ∨ ¬R ∨ ¬_*.

Reenice sa /vi8kom smisla0=pr. p, n(p* @ 6 \, n(\* @ 6 “%o#to je gustina leda manja od gustine vode,led pliva po vodi.”!ove dve rečeni+e u sebi sadr0e zapravo tri misli:

;. ρ leda manja je od ρ vode?. sva tela koja imaju manju ρ od vode" !livaju !o vodi F. led pliva po vodi

!pritom se druga misao (rečeni+a* ne sadr0i ni u jednoj od ostale dve rečeni+eponaosob, ve/ svaka od nji& sadr0i po deo druge rečeni+e.

D upravo iz tog razloga ne smemo da izvr#imo zamenu nominatuma, $ zato#to bi se izgubio “vi#ak smisla” iskazan drugom rečeni+omn(p* @ 6r “>`> @ I” $ n(r* @ 6→ “%o#to je >`> @ I, led pliva po vodi.” $ n @ ⊥!istinitosna vrednost (nominatum* gl. rečeni+e se !romenila" iako je prvasporedna rečeni+a zamenjena rečeni+om iste istinitosne vrednosti. Bvo s toga #to je izgubljen onaj “vi#ak smisla” koje su sporedne rečeni+e zajedno sadr0avale,time #to je zamenjena jedna od nji&, koja je sadr0ala jedan deo tog “vi#ka”.

4)R5RA6$ RA&)L2 O denota+iji

:1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

2829

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48


11/27

4aselova teorija značenja sledi *unkcionalističku ideju da je značenje manji& jezički& +elina odredjeno značenjem ve/i& jezički& +elina, odn. da denota+ionizrazi nemaju značenje per se, ali da svaki iskaz u kome se oni javljaju imaznačenje.;tavi#e, da uop#te nije neop&odno da budemo upoznati sa denotiranim

predmetom da bismo razumeli značenje iskaza u kojem 2gurira den. izraz' mnogiod den. izraza uop#te nemaju denota+iju, pa mi opet razumemo nji&ovo značenje,kao i značenje iskaza u kojima oni 2guriraju.

3bog toga je osnovni !ojam 4aselove teo. značenja !ojam !romenljive, aosnovni cilj ovog njegovog te5ta jeste da poka0e kako je čitav iskaz i svaki iskazzapravo mogu/e izraziti preko promenljive, kao +unkciju zavisnu od nje, apromenljiva, sama po sebi, mo0e biti bilo #ta.

4asel /e ovo prvo pokazati na onim iskazima u kojima 2guriraju kvanti2katori , ¬ , ∃

(iskazi u kojima je reč o odredjenim /gru!acijama0 objekata, rela+ijamakoje za&vataju više od dva objekta*, a zatim i na onim iskazima u kojima 2guriraodredjeni lan /the0 (kvanti2kator ∃)" u kojima je reč o jedinstvenimobjektima i jedinstvenim relacijama( na taj način /e njegova teorija bitdokazana kao univerzano važea%

:. “Svi ljudi su smrtni.”5 $ promenljiva, bitno i u potpunosti neodredjenaM(5* $ svojstvo “biti čovek”, “biti ljudsko” (∀5* M(5* ⇒ S(5* cS(5* $ svojstvo “biti smrtan”

>. “=ijedan čovek nema četiri noge.”5

M(5* (∀5) [ =(5* ⇒ ¬ M(5* c=(5* $ svojstvo “imati četiri noge”

. “Sreo sam jednog čoveka.”5 (∃5* M(5* ∧ S(5* cM(5* iliS(5* $ svojstvo “biti susretnut sa mnom” ¬O(∀5* ¬ S(5* ∧¬M(5*cP→ sva tri iskaza uspeli smo da prika0emo kao +unkcije !o !romenljivoj 1, odn,ostvarili smo da i& reinter!retiramo tako da se u njima vi#e uopšte ne javljajudenota+ioni iskazi “svi ljudi”, “čovek”, “čovek” $ oni se vi#e ne tretiraju kaokonstante, ve/ kao !romenljive.

Poenta je u tome da den. izrazi mogu svašta da znače $ nji&ovo značenjebiva odredjeno tek u reenici u kojoj se javljaju, i zato i& i mo%emo posmatratkao promenljive.

Sada treba pokazati da je 4aselova teorija primenljiva i na one slučajeve ukojima se u rečeni+ama javlja odredjeni član “t&e”, odn. tamo gde su objektiodredjeni svojom jedinstveno#/u i jedinstveno#/u svoji& rela+ija sa drugimobjektima

::1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

2829

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47


12/27

“Bta+ Marlsa DG je pogubljen.”“5he 1at&er o1 _&arles DD &as been e5e+uted.” ↓Bdredjeni član ukazuje na jedinstvenost 5 je objekt koji sa Marlsom DD stoji uodredjenom odnosu (da je 5 zaeo Marlsa DD* i ni8ta drugo ne ostvaruje tu i takvu

vrstu odnosa sa Marlsom DD. 6a jedinstvenost pokazuje se !rimenom !ravilakontra!ozicije2

Α⇒Β ⇔ ¬Β⇒¬Α

:. “Ako je različito od 5 a 5 je začeo Marlsa DDc, onda nije začeo Marlsa DD.” (≠5* ⇒ ¬ 3č(* 3č(5* $ svojstvo “biti onaj ko je začeo Marlsa DD”

>. “Ako je začeo Marlsa DD, onda je istovetno sa 5.” 3č(* ⇒ (@5*, jer je samo jedan ovek mogao da začne Marlsa DD

→ interpreta+ija iskaza u kojima se tvrdi ne#to o tano jednom objektu2

B∃1> Θ B1> 2G B∃1>HΘ1 ∧ B >HΘB> ⇒ B1G> ↓ svojstvo koje izdvaja samo jedan objekt

$rugi deo2 tradi+ionana teorija značenja - .ajnong i /rege - očuvanje zakona iskjučenja treeg

3a tradi+ionalnu teoriju značenja prvo #to vezujemo jeste tzv. problem “prazni&

imena”! 'ajnong je poku#ao da ga re#i uvodjenjem pojma subzistencije (egzisten+ije unekom drugom svetu>2 &irenje ontoogije, ali to se pokazalo kao nedovoljnoeCkasno re8enje" neprimenljivo na samo!rotivrene izraze (npr. okruglkvadrat, i sl…*, jer ono #to je samoprotivrečno, u sebi protivrečno, ne može daegzistira ni u jednom svetu! -regeovo re#enje sastojalo se u odredjivanju konvencijalne denotacije za oneizraze koji inače nemaju nikakvu denota+iju' ta denota+ija je nulta klasa izraz“sada#nji kralj 8ran+uske”, “okrugli kvadrat” i sl. denotiraju nultu klasu

7edjutim, konven+ionalna re#enja su ad 0o+ re8enja, neprirodne stipula+ije,one nisu u prirodi na#eg jezika $ ne#to stipuliram da bi& sačuvao svoju sopstvenu

teorijuVD ne samo to mnogo toga po 4aselovom mi#ljenju nedostaje 8regeovoj teorijiznačenja i svim ostalim teorijama značenja ono #to 4asel za&teva od neke teorijeznačenja, tačnije teorije o denota+iji (ukoliko ona pretenduje da to zaista bude* jeste da bude u stanju da pru0i odgovor na slede/e tri zagonetke

:. mogu/nost uzajamne zamene +alva (eritate u svim konte5tima>. na osn. zakona iskjučenja treeg moralo da bude istinito ili “A je R” ili “A nijeR”, a, s&odno tome i ili

“Sada#nji kralj 8ran+uske nije /elav.”

:>1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

1920

21

22

23

24

25

26

27

28

2930

31

32

33

34

35

36

37

38

39

4041

42

43

44

45

46

47

48

49


13/27

ili“Sada#nji kralj 8ran+uske je /elav.”

! medjutim, po#to izraz “sada#nji kralj 8ran+uske” nema denotaciju, onda nemo0emo ni re/i da li je /elav ili nije /elav, odn. nije istina ni da je /elav ni da nije/elav, i.e zakon isključenja tre/eg !restaje da va%i. vraćanje na .ajnonga – u slučaju iskaza “A se razlikuje od R” ili, pak, “A se ne

razlikuje od R” postavlja se !itanje Bne>subzistencije razlike izmedju A i 42ako nema razlike izmedju A i R, onda razlika izmedju A i R ne subzistira' ali, pita4asel, “kako ne#to #to ne postoji mo0e da bude predmet iskazaC”

8regeova teorija o denota+iji ne pru0a odgovore na ove zagonetke. ;tavi#e,kod 8regea odnos izmedju nominatuma i smisla (značenja* uop#te nije do krajarazja#njen problem je u tome #to bi po 8regeu uvek trebalo istovremeno govorito smislu i nominatumu, dok se mi, zapravo, gotovo uvek kada govorimo o smislu,!rebacujemo na govor o nominatumu.=pr.Sto je zelen. $ 7 ! ovde je reč o nominatumu nominatum je zeleni sto

“Sto je zelen.” ! /70 $ ovde bi trebalo da je reč o smislu, jer smisao rečeni+e “Sto je zelen” jeste to da je sto zelen, ista rečeni+a beznavodnika, a ne zeleni sto

! medjutim, problem je u tome, #to i u ovom drugom slučaju mi zapravo govorimoo!et o nominatumu $ na vi8em nivou, dodu#e, ali o!et o nominatumu, jer toda je sto zelen jeste neupravni nominatum rečeni+e “Sto je zelen”' na taj način,koliko kod nastojali da govorimo o smislu, mi zapravo uvek govorimo onominatumu, dok nam govor o smislu neprestano izmiče.

Gavna stavka ovog 4aselovog te5ta jeste ujedno i njegova pozitivna tezare8enje problema besmislenosti iskaza u kojima se javljaju den. izrazi bez

denota+ije, čime se uva zakon isključenja tre/eg $ putem *RI'AR6) i&)936$AR6) *RI')6) BJAVLJA6JA> den. izraza.=pr.

“"0ord0 DG je &teo da zna da li je Skot autor (ejverlija”mo0e se interpretirati na dva načina::. putem !rimarnog javljanja $ da je jedan i samo jedan ovek napisao

(ejverlija i da je"0ord0 DG &teo da zna da li je Skot bio taj čovek(∃"5*Θ(5*c ∧ "0 (Θ(5* ⇒ 5@Skot*

>. putem sekundarnog javljanja $ da je "0ord0 DG hteo da zna da li je jedan samo jedan čovek napisao (ejverlija i da li je Skotbio taj čovek"0 ((∃"5*Θ(5*c ∧ Θ(5* ⇒ Skot@5*

! razlika izmedju ove dve interpreta+ije jeste #to egzisten+ijalni kvanti2kator uprimarnom javljanju nije pod dejstvom Θ ! operatora, dok prilikom sekundarnog javljanja to jeste slučaj, #to utiče i na !omeranje akcenta jedinstvenosti uprvom slučaju je jedinstvenost autora (ejverlija od !resudnog znaaja, jedan odkonjukata, dok je u drugom slučaju sporedan *aktor , jer je ak+enat, preme#ten nainteresovanje $%ord%a IV.

:1

1

2

3

4

5

6

78

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47


14/27

Bvo posebno dolazi do izra0aja ukoliko pretpostavimo da niko nije napisao(ejverlija tada, u prvom slučaju imamo neistinitu konjukciju (jer nema prvogkonjukta*, a u drugom slučaju, prilikom sekundarnog javljanja, rečeni+a je istinita.

D to je generalno slučaj kada imamo posla sa den. izrazima ukoliko se oni uiskazima javljaju !rimarno, takvi iskazi su uvek la%ni, dok iskazi u kojima se den.izrazi javljaju sekundarno mogu biti i istiniti i la%ni2

:I1

1

2

3

4

5

6


15/27

“Sada#nji kralj 8ran+uske je /elav.”Θ ! svojstvo “biti sada#nji kralj 8ran+uske” $ svojstvo “biti /elav” \ \ :. (∃"5*Θ5c ∧ Θ(5* ⇒ (5*c >. Θ(5* ⇒ (5*

(⊥ ∧ bilo #ta* @ ⊥ p (6⇒ …* @ 6 p

↓iskaz “Sada#nji kralj 8ran+uske je“/elav” nije besmislen, ve/ samo netaan

# ako se u nekom iskazu den. izraz javlja !rimarno, onda se taj isti den. izraz unega+iji tog iskaza javlja sekundarnop “Sada#nji kralj 1ran+uske je /elav” (∃"5*Θ5c ∧ Θ(5* ⇒ (5*c¬p “Sada#nji kralj 8ran+uske nije /elav.” Θ(5* ⇒ ¬(5* ! ⊥⇒…=T, zbog sek

javljanja

Dstinitosna vrednost iskaza zavisi od primarnog, odn. sekundarnog javljanjadenota+ionog izraza

⇒ T ⊥T T ⊥⊥ T T

∧ T ⊥T T ⊥⊥ ⊥ ⊥

:E1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21


16/27

O uzročnoj teoriji u okviru teorije značenja: So 'ripke i 1iariPatna#

1regeanskoj tradi+iji u obja#njenju na#eg razumevanja, te%i8te je bilo nana#em razumevanju smisla nekog izraza, pod smislom podrazumevaju/i nain na

koji predstavljamo objekt re1eren+ije jednom kada se s&vati smisao, mogu/e jeidenti2kovati objekt na koji izraz re1erira.

%ritom je smisao s&va/en objektivistiki, a akt njegovog razumevanja kao!siholo8ki akt subjekta2 na #ta neki izraz re1erira zavisi od toga kako ga govornali+a u!otrebljavaju, koji smisao ili skup deskriptivni& uslova sa njim povezuju.Smisao tako zadobija nedvos#isen pri#at u odnosu na re1eren+iju, a značenjabivaju sme#tena negde “u glavi” govorni& li+a.

Bvakvo s&vatanje osporili su 9ri!ke i *atnam po njima, značenja terminanisu i ne mogu biti odredjena subjektivnim psi&olo#kim stanjima govorni& li+a kojaupotrebljavaju te termine (značenja “nisu u glavi” *. 4e1eren+ija nije odredjenasmislom, ve/ spolja#njom uzročnom vezom izmedju objekta re1eren+ije i imenakoje se za njega vezuje. 6a uzročna veza po !rvi !ut biva uspostavljena u aktu/kr8tenja0 objekta, da bi se nadalje prenosila (odn. da bi se ustanovljeno imeprenosilo* sa govornog li+a na govorno li+e kroz komunika+ioni istorijski pro+es, ito, nezavisno od variranja u predstavama i aso+ija+ijama, uvek re1eriraju/i nasvog !rvobitnog nosioca.

zročna teorija značenja takodje se naziva i teorijom direktne re+erencije,zato #to re1eren+ijalni odnos izmedju imena i imenovane stvari s&vata kaodirektan, neposredovan opisima ili smislom. 3a nju je jo# karakterističnoto da jeostvarila uni2ka+iju teo. značenja na način su!rotan od 8regeovog i 4aselovogdok su oni model značenja koje je 7il primenjivao na op#te termine pro#irili i navlastita imena, Kripke i %atnam su model primenjen na vlastita imena pro#irili i naop#ta izmedju svakog termina i objekta njegove re1eren+ije postoji odredjenauzročna veza.

&OL 9RI*9)2 2dentitet i nužnost

Gavna te#a Kripkeovog te5ta jeste pitanje da li identitet !odrazumevanu%nost Bda li B1G> ⇒ DB1G> > ili su iskazi identiteta za!ravokontingentni# D u svr&u pru0anja odgovora on najpre vr#i osvrt na Rut 4arkan'arkus.

%o 7arkusovoj, uloga imena se sastoji iskljuivo u tome da re+eriraju na

objekte npr. u iskazu “Rend0amin 8renklin je bio pronalazač bi1okalni& naočara i prvi ministar po#teu SA".”ime “Rend0amin 8renklin”upotrebljeno je samo da bi se izdvojio izvestan objekt,kojem bi onda bila pripisana izvesna svojstva $ to da je bio pronalazač bi1okalni&naočara i prvi ministar po#te u SA"' uloga imena iscr!ljuje se u njegovojre1eren+ijalnoj komponenti $ imenima se prosto re+erira na objekte $ njima se timenovani objekti opisuju

%otpuno u skladu sa time je i stav 7arkusove u vezi sa pitanjem o nu0nosti iidentitetu kad god “a” i “b” jesu vastita i#ena, ako a jeste b, onda je nu%no da

:1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48


17/27

a jeste b iskazi identiteta izmedju vlastititi& imena moraju biti nu0ni da bi uop#tebili istiniti.

“7edjutim”, prime/uje Kripke, “takav zaklju0ak je očigledno pogre#an.”

Sa druge strane, ni 9vajnova radikalna kritika ovakvog stava nije validna $to da su iskazi identiteta kontigentni. Kvajn to obja#njava na slede/i način

uzmimo za primer vlastita imena esperus i -os*orus, latinske nazive za planetuGeneru' dugo se smatralo da ova dva naziva re1eriraju na dve različite zvezde, doknauka nije otkrila da oba “etiketiraju” zapravo jednu istu planetu. %o toj osnovi,iskaz identiteta

“esperus je 8os1orus.” jeste jedan kontingentan iskaz identiteta, zato #to je to da je esperus8os1orus otkriveno em!irijskim !utem" a !osteriori, te je stoga i jednakontingentna činjeni+a, ne#to #to jeste tako, ali je moglo da bude i drugačije.

'ripkeova poenta je u slede/em i 7arkusova i Kvajn greše, zato #tosinonimno upotrebljavaju izraze koji pripadaju različitim nivoima jezika. Kripke jeprvi koji uvodi razliku izmedju onoga #to nazivamo metaCzikom i e!istemikommodalno8u Bm+ i e!ist. nivo jezika>2• 'etaCzika modalnost ! pojmovni par 63K6O – 9O65I6@)656O.

6iče se objektivnog va%enja istine, načina na koji suiskazi istiniti, nezavisno od nas kao saznajni& bi/a

→ kada za neki iskaz ka0emo da je nu%no istinit, to onda znači da je on istinit usvim zamislivim svetovima, s+. u svim zamislivim tokovima dogadjaja $nemoguće je zamisliti njegovu suprotnost bez protivrečnosti “>`>@I”'! sa druge strane, kontingentan je onaj iskaz koji je istinit bar u jednom odmogu/o& svetova $ njegovu suprotnost mo0emo zamisliti bez protivrečnosti

D sa time su u vezi i Kripkeovi pojmovi rigidnog i nerigidnog designatoraf Rigidni designator $ termin (ime* koje designira jedan isti objekt u svimzamislivim svetovima“Kvadratni koren iz >E je ±E.”

↓ rigidni designator, jer je √>E u svim mogu/im svetovima ±5

f 6erigidni designator $ termin koji ne designira samo jedan isti objekt umno#tvu mogu/i& svetova“%ronalazač bi1okalni& naočara je Rend0amn 8renklin.”

↓

nerigidni designator, jer je u nekom drugom svetu pronalazačbi1okalni& naočara mogao da bude i neko drugi,bilo ko

• )!istemika modalnost $ odnosi se na pojmovni par A *RIORI – A*O&5)RIORI.

6iče se naina utvrdjivanja istinitosti iskaza i zavisiod nas kao saznajni& bi/a

→ jedan iskaz je a priori ukoliko se, prilikom utvrdjivanja njegove istinitosnevrednosti, ne moramo pozivati na iskustvo “4u0a je obojena.”

:U1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48


18/27

! a a posteriori je ukoliko se, prilikom utvrdjivanja njegove istinitosne vrednosti,moramo pozivati na iskustvo “4u0a je +rvena.”

Kao #to je izlo0eno, odredjenja nu0no $ kontingentno, a priori $ a posterioripripadaju različitim nivoima jezika (i stvarnosti* i stoga je moguće kombinovanjemedju njima, i.e ako je iskaz a posteriori to ne impli+ira da on mora bit

kontingentan $ mogu/e je da postoje i nu0ni iskazi a posteriori, a Kripke /e na dvaprimera pokazati da oni zaista i postoje

:]1

1

2

3

4

5

6

7

8


19/27

:. na 9oldba&ovu pretpostavku da je zbir dva prosta broja uvek paran broj ! ovo je jedan matematiki iskaz i, ako je uop#te istinit, on mora biti nu0an, ali,pitanje je samo kako utvrditi da li je istinitC→ na osnovu svega #to su 2lozo2 do sada smatrali, odgovor bi trebalo da glasi a priori, ali je slučaj takav da zapravo =DKAKB $ ni apriori, ni a posteriori $ nemo0emo utvrditi njegovu istinitost, jer je brojeva beskonačno mnogo, i niko nemo0e garantovati da negde u dalekoj “budu/nosti” ne/emo nai/i na takva dvaprosta broja za koje pomenuto pravilo ne/e va0iti.

Kripke u tom pogledu napominje da jedini način na koji bi se ovaj problem eventualno mogaore#iti, jeste taj da pretpostavimo neki beskonačni um, koji bi bio u stanju da obavlja proveru svi&zbirova svi& prosti& brojeva, medjutim, odgovor na to pitanje ne razmatra.

>. primer povezan sa !roblemom esencijalizma! Kripke uzima za primer katedru i pita se koje je njeno su#tinsko svojstvoC ;ta jenu0an i dovoljan uslov da ta katredra bude RA; 6AC $ to da “nije napravljena$recimo% od leda” 34$, a znam “da je napravljena od drveta” 3p$, i to znam

pozivaju/i se na iskustvo, dakle a !osteriori2 mogu da je vidim, pipnem, et+. 6ako imamo slede/u situa+iju

3nam da p a posteriori znam3nam da (p⇒[\* a priori znam

3nam da [\ nu%na istina a !osteriori, jer je nu0no da va0i \,s+. da katedra nije napravljena od leda, i to naosnovu pravila 7%, a taj zaključak je saznat aposteriori, po#to je jedna od premisa iz koji& jeizveden aposteriorna

Sada, po#to je pokazano da nu0ni& aposteriorni& istina i#a, otvoren jeprostor za dalje dokazivanje toga da su iskazi identiteta nu0ni (pobijen je Kvajnovprigovor*. svr&u toga, Kripke /e se pozvati na svoju teoriju o rigidnom inerigidnom designatoru' on uzima za primer iskaz

“6oplota je kretaje molekula.”! ovo je jedna naučna činjeni+a, koja predstavlja jedan iskaz identiteta, i to jedanaposteriori iskaz, zato #to se u nau+i slu0imo e5perimentom' na osnovu toga, ausled nerazlikovanja m1 i epist. nivoa jezika, zaključuje se da je pomenuta činjeni+akontingentna.

7edjutim, to #to je ovaj iskaz a posteriori, videli smo, ne dokazuje da on nije

nu0an. "a bi se to i dokazalo, neop&odno je najpre ustanoviti kako je empirijskotkriveno da je toplota kretanje molekula.

%ostoji, naime, izvestan s!olja8nji +enomen, koji mo0emo da osetimo čulomdodira, i on u nama izaziva jedan spe+i20an oset, koji nazivamo osetom toplote.5zrok tog oseta (kasnije ustanovljujemo* jeste kom#anje molekula u objektu kojidodirujemo.

"akle, da bismo zamislili situa+iju u kojoj toplota ne bi bila ubrzano kretanjemolekula, potrebno je samo da zamislimo situa+iju u kojoj bismo imali taj isti oset,ali izazvan nečim drugim, re+imo, usporavanjem molekula.

:Y1

2

3

4

5

6

7

8

910

11

12

1314

15

16

17

18

1920

21

22

2324

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48

49

50

51


20/27

7edjutim, da li bi toplota zaista prestala da bude ubrzano kretanje molekulazbog toga #to je mi ose/amo drugačijeC Fer, to #to mi nazivamo toplotom, jeste na#oset to!lote, po kome smo “krstili” i spolja#nju pojavu koja je taj osetprouzrokovala.

6oplota je uvek bila kretanje molekula, jedna (nama* spolja#nja pojava. Bnabi to bila i da nema nas koji imamo oset, ona bi to bila i da imamo oset koji jedrugačiji od onog koji sa njom povezujemo. D to je nu%no. Kontingentno je, pak, to#to mi tu spolja#nju pojavu ose/amo na način na koji je ose/amo i #to smo je naosnovu toga “krstili”' mogli smo da je krstimo i sa “abrakadabra”, ona bi i dalje bilakretanje molekula.

pravo se zbog toga i teorija koju Kripke zastupa naziva uzronom teorijomre+erencije2 mi odlučujemo da neku spolj. prirodnu pojavu, koja je uzrok nekogna#eg oseta (ili komple5a oset?* nazovemo po tom osetu BC1iranje re+erencije>"da bismo kasnije aposteriorno utvrdili #ta je ta prirodna pojava zaista' medjutim,oset ne čini smisao imena pojave koja ga je prouzrokovala, iako ga jeprouzrokovala iako je toplota uzrok mog oseta toplote, njeno esen+ijalno svojstvonije sposobnost da prouzrekuje odredjeni oset u organizmu, jer ona bi postojala ikad ne bi bilo organizma koji bi imao taj oset' to, jednostavno, nije nije njenoin&erentno svojstvo.→ razlika izmedju de re i de di+to 6 nužnosti:

$e dicto – nu%nost2 D ∃1-B1> $ nu0no je da postoji 5 koje ima svojstvo 8$e re – nu%nost2 ∃1 D-B1> $ postoji 5 za koje je nužno da ima svojstvo 8 $

nu0nost, esen+ijalnost svojstva→ u iskazu

“6oplota je kretanje molekula.”izraz “toplota” i “kretanje molekula” predstavljaju rigidne designatore, i po#to je

to tako sledi da je toplota nu%no kretanje molekula, tj. da je iskaz nu%an, a nekontingentan (jer, oba gl. termina su rigidni designatori*' privid kontingentnostikao #to je ve/ rečeno, nastaje usled kontingentnosti činjeni+e #to smo mi, kao onikoji imamo odredjeni oset toplote, odlučili da spolja#nju pojavu koja je uzrok togoseta, nazovemo ba# na osnovu njega.

.sto je i u slučaju sa katedrom mi i tamo mo0emo zamisliti da umesto drvetaose/amo led, ali /e katedra i pored toga i dalje biti drvena, jer je njeno esen+ijalnosvojstvo da je napravljena od drveta, a ne od leda $ to je njena de re $ nu0nost.

%rema tome, svi iskazi o esen+ijalnim svojstvimna (de re $ nu0nostima* sunu0ni.

>1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

2829

30

31

32

33

34

35

36

37


21/27

B, u drugom “voda”&em. strukture h3.

4eč voda u ova dva slučaja ima razliito znaenje, iako su psi&olo#ka stanjagovorni& li+a identična, i.e intenzija termina nije zavisna od samog psi&olo#kogstanja govorni& li+a, pa čak i u slučaju da se ne zna ni#ta o &em. strukturama(situa+ija pre :UE.*.

>. protivprimer sa 0l i 1b $brest i bukva%:! 3emlja “Al” je Al, “7b” je 7b! Rliznakinja “Al” je 7b, “7b” je Al

! razika u odnosu na pret&odni primer je u tome #to, dok :UE. g, bilo na 3emlji,bilo na Rliznakinji, niko nije mogao da razlikuje vodu od “vode”, u slučaju sa Al i7b zabuna se javlja samo u jednom delu jezički& zajedni+a 3emlje i Rliznakinje.

Bvo stoga #to na obe planete postoje (i postojali su* strunjaci koji bi lakoustanovili razliku izmedju pomenuti& metala. Kao takvi, oni spadaju u zaseban deolingvističke zajedni+e, koji je od izuzetnog znaaja za čitavu lingvističkuzajedni+u, jer, za&valjuju/i njima, mi smo uop#te i u stanju da u!otrebljavamoreči “aluminijum” ili “molibden”.

7edjutim, to ne znači da svako kome je ova razlika iole značajna, mora dabude u stanju da je pravi. tom pogledu, slikovitiji je primer sa zlatom kadagovorim o “zlatnoj sredini”, “zlatnom dobu” i sl, ja uop#te ne moram da znam &em.karakteristike zlata (kao #to su npr. atomski broj, rastegljivost, et+.*, niti moram daraspola0em pre+iznim metodama za razlikovanje zlata od onoga #to nije zlato.;tavi#e, ni kada kupujem zlatan prsten npr. ! čak ni tada nije neop&odno da budemu stanju da pre+izno utvrdim da li je on zlatan ili ne, jer postoje strunjaci, koji suza to zadu0eni i u koje imam poverenje.

Slobodno bismo mogli re/i da za&valjuju/i strunjacima čitava na#azajedni+a 1 $ ni#e, i to kako na praktičnom, tako i na lingvističkom planu.

>:1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47

48


22/27

%odela rada u dru#tvu ima za posledi+u i !odelu lingvistikog rada" patako imamo i tzv. /struna0 govorna lica, za&valjuju/i kojima mi, “prosečna”govorna li+a i mo0emo da se snalazimo u jeziku i da ga ispravno upotrebljavamo. Dne samo u jeziku, nego, kao #to je ve/ rečeno, i u 0ivotu, jer načini identi2ka+ijepojedini& objekata kojima obično ne raspola0emo, ili ni#ta o njima ne znamo,postaju nam dostu!ni upravo posredstvom strunjaka.

Svaka jez. zajedni+a predstavlja primer ovakve lingvističke podele rada, odn.poseduje odredjene termine čiji su kriterijumi poznati samo podgrupi govorni& li+akoja te termine stiču, a čija je upotreba od strane ostali& govorni& li+a zavisna odsaradnje izmedju nji& i govorni& li+a iz ovi& (relevantni&* podgrupa.

"akle, e5tenzija nekog termina je socijalno odredjena2 nju 25irasociolingvistiko stanje itave jez. zajednice" a ne psi&olo#ko stanjepripadnika te jez. zajedni+e.

"ruga strana odredjenja e5tenzije termina jeste inde1inost.S: i S> su dva mogu/a sveta u kojima ja postojim i dr0im ča#u (ča#e*,

obja#njavaju/i značenje termina “voda” rečima “O*O je voda”Bostenzivnoodredjenje>( u prvom slučaju u ča#i je >B, u drugom h3' S: je aktualni svet, S>$ neki od mogu/i& svetova. vezi sa time, otvaraju nam se dve mogu/nosti:. da smatramo da je reč “voda” relativna u odnosu na svet, ali konstantna!o svom znaenju (u oba sveta ja mislim na isto kada ka0em “Bvo je voda”,samo #to u S> voda ima drugačiju &emijsku strukturu, a to je zamisliva situa+ija*'tada /e voda biti sve ono #to je ista tenost kao ova u ča#i koju dr0im u ru+i, i tou vezi sa svetom u kom sam i u kom dajem odredjenje

(∀S∈*(∀5∈S*voda(5* ⇔ istat(5, “ovo u S”*c

>. da je voda >B u svim svetovima ( da je “voda” rigidni designator*, i.e

supstan+a zvana “voda” u S>nije

voda' reč “voda” nema isto značenje u S: i S>(∀S∈*(∀5∈S*voda(5* ⇔ istat(5, “ovo u aktualnom svetu S:”*c

! razika medju interpreta+ijama je e1tenzionalna Brazlika u o!segu>2 u prvomslučaju paradigma označena sa “ovo u S” je pod uti+ajem kvanti2katora S,relativna u odnosu na svet, zbog čega je termin “ovo u S” nerigidan designator,dok u drugoj interpreta+iji to nije slučaj re1eren+ija termina “ovo” nije zavisna odvezane promenljive S, s+. termin je rigidan designator.

%ritom je rela+ija “biti ista tečnost kao” medjusvetska relacija (n!arnarela+ija kojoj pripadaju dve komponente koje nisu iz istog sveta*

RB1 u &;" u &?>

Bve spe+i2ka+ije “u S:” i “u S>” neop&odne su, zato #to je mogu/e variranje osobina jednog teistog objekta kroz svetove' npr. u različitim svetovima ja mogu da budem različite visine' zato se,prilikom uspostavljanja npr. rela+ije “biti iste visine kao” mora spe+i2kovati u odnosu na kojesvetove se poredjenje vr#i, jer ja u svetu S: mogu biti iste visine kao ti ili moj dvojnik u svetu S>, aliti ne mora# biti iste visine (sa samim sobom* u svetovima S: i S>.

%o %atnamu, druga interpreta+ija je ispravna voda je voda sa#o ukoiko je19O $ nemogu/e je da voda bude nekog drugog &em. sastava $ onda ne bi bilavoda, nego ne#to drugo. %rema tome, voda /e biti samo ono #to je ista tečnost kaoova koju dr0im u ča#i u aktualnom svetu i koja je te i takve molekularne strukture.

>>1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

2425

2627

28

2930

3132

33

34

35

36

37

38

3940

41

42

43

44

45

46

4748

49

50

51

52


23/27

h3 nije voda' ona mo0da izgleda kao voda, ali nije voda. Strogo govore/i,svet u kome voda nema prirodu koju ima u aktualnom svetu, prosto 6IJ) moguisvet, jer voda je nu%no


24/27

*I5)R &5RO&62 2stina i značenje

Strosn razmatra sukob izmedju dve suprotstavljene teorije, koje su u su#tinikomplementarne teorija komunikacione namere i teorija +ormalnesemantike.

%redstavni+i obe teorije sla0u se oko toga da su značenja reči i rečeni+a u

velikoj meri stvar !ravila i konvencija i to je nesumnjivo istina. 7edjutim,teoretičari komunika+ione namere smatraju da se op#ta priroda ti& pravila konven+ija mo0e razumeti jedino ako se pozovemo na pojam komunikacionenamere, dok teoretičari 1ormalne semantike smatraju da to uop#te nije nu0no,#tavi#e da je pojam komunika+ione namere nebitan za teoriju značenja' oni jezikposmatraju samo s obzirom na njegovu kognitivnu dimenziju $ kao sredstvosaznavanja i opisivanja sveta.

eoretičari ko#unika+ione na#erepod pojmom teorije značenja podrazumevaju da govorno li+e aktom

saop#tavanja, koji je usmeren ka slu#ao+ima, uvek ne#to !odrazumeva, nastupasa izvesnom namerom govorno li+e mo0e nameravati da svoje slu#ao+e navedena pomisao da ono, ba# kao govorno li+e, veruje da je iskaz koji izriče istinit, ili,pak, da 0eli da njegovi slu#ao+i ne#to učine (kada je naredba u pitanju*, i sl.

%ostavlja se pitanje kako bi trebalo da se odvija analiza jezičkog značenjapomo/u pojma komunika+iomne namere.

=aime, navikli smo da o jezičkom značenju razmi#ljamo u svetlu !ravilakonvencija" tako da nam se, iz te perspektive, analiza koja uključuje pojamkomunika+ione namere mo0e učiniti stranom, u najboljem slučaju, izuzetnodalekom.

7edjutim, to uop#te nije slučaj $ nije mogu/e govoriti o pravilima konven+ijama, a na kraju ne do/i do pojma komunika+ione namere' jer, ako smo2lozo2, moramo sebi postaviti pitanje na ;A se odnose ta pravila i konven+ijeC $to su pravila upravo za sao!8tavanje ukoliko i& osoba koja ne#to saop#tavapo#tuje, ona mo0e da ostvari svoj +ilj, da ispuni svoju komunika+ionu nameru.

%rema tome, nije kontingentna činjeni+a #to jezička pravila i konven+ije moguda budu primenjena u svr&e ostvarivanja komunika+ione namere govornog li+a,ve/ je to, naprotiv, nji&ovo esencijalno svojstvo pravila i konven+ije jezika supravila i konven+ije koje slu0e za ostvarivanje komunikacione namere.

%ojam konven+ije u komunika+iji mogu/e je objasniti uz pomo/ pojmadokonvencijalne komunikacije. %retpostavimo, naime, da govorno li+e,saop#tavanjem nekog iskaza ili grupe iskaza, kod svoji& slu#ala+a 0eli da ostvaridokonvencionalni us!eh on pod time #to je rekao podrazumeva ne#to dokonven+ionalni uspe& u saop#tavanju sastoji se u tome da ga njegovi slu#ao+irazumeju.

Sada, ako se tom istom govornom li+u kasnije javi isti komunika+ioni problemu odnosu na iste slu#ao+e, činjeni+a da je govorno li+e lane podrazumevalo ne#to ida su ga tada slu#ao+i razumeli, pru0a mu razlog da ponovo saop#ti istu stvar, aslu#ao+ima razlog da ga ponovo razumeju, jer i govorno li+e i slu#ao+i sadaposeduju isto znanje%

>I1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

19

20

21

22

23

24

25

26

27

28

29

30

31

32

33

34

35

36

37

38

39

40

41

42

43

44

45

46

47


25/27


26/27

Bvaj problem re#ava se pre+iziranjem da, kada govorimo o semantičkim isinta5ičkim uslovima i rečeni+ama koje te uslove zadovoljavaju ili ne zadovoljavaju,razlikujemo rečeni+e i tipove rečeni+a• reenice $ re1eriraju na !ojedinane sluajeve i kada govorimo o njima,

govorimo o uslovima istinitosti• ti! reenica $ npr. “moran sam.” $ re1erira na klasu svi& takvi& rečeni+a koje

se izriču od strane različiti& govorni& li+a, u svim mogu/imsitua+ijama, i kojima se iskazuju različiti stepeni umora

! analogno tome, odredjivanje ist. uslova tip $ rečeni+a bi/e odredjivanje ti!auslova pod kojima različita pojedinačna izri+anja ovi& rečeni+a daju različitepojedinačne istine, a ne odredjivanje uslova pod kojima je data rečeni+a istinita.

7edjutim, ovo impli+ira da prvo izdvajamo rečeni+e na osnovu nji&ovogsadr0aja (značenja* iz klase kojoj pripadaju, pa tek onda utvrdjujemo uslove podkojima izri+anja ti& rečeni+a daju istine, #to je +ontra teoriji 1ormalne semantike.


27/27

Ali, ako je tako, pita se Strosn, kako je onda mogu/e da niko od nas ne#aprivatni jezikC Kako je e#pirijski do#lo do nastajanja jezika kao intersubjektivnogsredstva za komunika+ijuC→ Strosn to obja#njava preko !rocesa uenja jezika de+a u početkuinstrumentalno uče jezik ona najpre vi#e uče da ka0u ne#to ispravno, negoistinito, i to zbog nagrade i kazne' tek kasnije ona koriste jezik zbog izra0avanjasvoji& verovanja Bsekundarna ve8tina>.

Ako sada ja svoja verovanja jezički iska0em drugoj osobi, ta osoba bi moglabiti u stanju (i bi/e u stanju* da pomisli kako ja imam verovanja o kojima je reč ikako verovatno imam nameru da je navedem na tu pomisao ili na pomisao da jemoje verovanje zaista istinito itd.

"akle, nemogu/e je razdvojiti pojam verovanja od pojma komunika+ionenamere. Mim se pitam o uslovima istinitosti onoga #to govorna li+a saop#tavaju, jase moram pitati i o sadr%aju nji&ovi& namera, #to /e me na kraju dovesti do togada se pitam koje su namere u osnovi ti& iskaza, #to znači da se pojamkomunika+ione namere ne mo0e ignorisati u jednoj analizi jez. značenja.

>U1

1

2

3

4

5

6

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

18

Documents

Filozofija jezika skripta