V. SEKSPIR VELIKE TRAGEDIJE HAMLET IZVOR: praizvor je jedna
sirova povest iz varvarskih vremena Danska istorija Saksa Gramatika
(1150-1200.) Fabula je veoma slicna Sekspirovom Hamletu, sadrzi
skoro sve znacajne likove, i neke vazne delove zapleta. Zatim jedna
anonimna engleska drama koja nije sacuvana, a teoreticari je
nazivaju PraHamlet, i misli se da je nastala 1594. U njoj se
pojavljuje duh, sto je novina u odnosu na Saksa. Govori u drami su
bili u Senekinom stilu, pa se misli da je autor Tomas Kid, koji je
bio najbolji senekista u elizabetinsko vreme, ali i zbog slicnosti
Spanske tragedije i Hamleta. U Sekspirovoj verziji novo je
Ofelijino ludilo, smrt i sahrana, poseta putujucih glumaca,
pozoriste u pozoristu tj. misolovka, kao i likovi Laerta,
Fortinbrasa i grobara. Hamlet je nastao izmedju kraja 1599. i
pocetkom 1601. godine. To je prva od cetiri velike Tragedije, i
pripada periodu pune S. stvaralacke zrelosti. TRAGEDIJA OSVETE:
Motiv osvete se prvi put javlja u tragediji Gorbodak 1561. godine,
ali je motiv osvete ispod politickog sloja drame. Sa motivom u
sredistu radnje pojavljuje se 1585. u Spanskoj tragediji koji je
pod snaznim uticajem Seneke, utemeljio tragediju osvete. Glavni
elementi tragedije osvete su: Neki zlikovac izvrsi zlocin. Glavni
junak pokusava da osveti zlocin. Ti pokusaji ostaju dugo bez
uspeha, ali se interesovanje gledalaca odrzava prikazivanjem drugih
dogadjaja koji su posredno ili neposredno povezani sa tim
pokusajem. Osvetnik krivi samog sebe sto ne uspeva da kazni
zlocinca. On zapada u stanje stvarnog ili prividnog ludila. Javlja
se duh koji ga podstice na osvetu. Njegova pasivnost (junakova) je
delimicno proizvod velikih poteskoca na koje nailazi oko namere.
Osim toga, on zeli da se apsolutno uveri u krivicu zlocinca. Ovaj
je lukav a i nalazi se na visokom polozaju, sto dalje otezava
izvrsenje osvete. Cak i do konacnog raspleta ne dolazi na
inicijativu osvetnika, vec mu zlocinac najzad pruza priliku koju je
do tada cekao. Na kraju osvetnik gine ili vrsi samoubistvo, a
zajedno sa njim umiru i skoro svi vazniji likovi u drami. Nije
tesko zakljuciti koliko Tit Andronik, i Hamlet odgovaraju ovom
obrazcu. Pogotovo je izvanredno S. prikazao dobijanje dokaza o
zlocinu. Poludokaz mu daje duh, a konacnu potvrdu pribavlja u igri
misolovke, koja je pravi komad u komadu, sa zanimljivim uvodom,
zgusnutom dramatikom i eksplozivnim krajem. `Tragedija osvete` i
njen obrazac je u stvari odgovor na pitanje: zbog cega Hamlet
toliko odugovlaci sa osvetom, i razlog njegove neodlucnosti. To je
novina koju S. resava. On je psihicku konstituciju osvetnika
prilagodio obrascu tragedije osvete. Klaj istice da je Hamletovo
odugovlacenje proizvod jos necega. Naime, ako bi ubio Klaudija zbog
oca, time bi svojoj osveti dao licni pecat, tj. Hamlet tu vidi i
sebicnost i korist: postao bi on sam kralj. Znaci licna korist,
koja mu se gadi ka `jos jedan zlocin u nizu`. On trazi opstiji
razlog. Medjutim, posle Hamletovog putovanja, on se vraca
`izmenjen`. Razlog: Klaudije je Hamleta poslao sa dva H. prijatelja
kojima je dao pismo da se preda kada stignu u Englesku. U pismu
Klaudije trazi Hamletovo pogubljenje. Tada postaje svestan tog cira
na nesem telu, i da ga on sam mora odstraniti, jer zlocinac
nastavlja sa svojim zlocinom. Nije se promenio posle molitve.
Odbrana svog zivota od strane vec potvrdjenog zlocinca nije vise
zlocin. 1
U tradiciji trag. osvete to prolongiranje je postizano
spoljasnjim sredstvima, dok S. to uspeva unutrasnjom dinamikom.
Hamlet ne preduzima nista, ali neprekidno rasciscava sa samim
sobom. Gledalac zna da ako Hamlet ubije on menja svoju licnost, jer
se sve najbolje nj osobine protive tome:inteligencija, obzirnost,
smisao za pravicnost, izuzetna osecajnost... Kada se problem
posmatra na jednom planu vrednosti, namece se jedno resenje; odmah
zatim nad to resenje nadnosi se drugi sistem vrednosti, koji
prvobitno resenje ponistava i namece drugo, suprotno od prvog.
Vizuelno, to suceljavanje ideala i normi ponasanja, je naglaseno na
pocetku drame, u susretu sa Duhom, prikaze u oklopu iz herojske
srednjovekovne proslosti, i Hamleta, studenta zadojenog novim
humanistickim idejama. Tu je borba u Hamletu izmedju sinovljeve
duznosti da postupi onako kako tradicija nalaze, i sukob licnih
obzira. Drugi primer sukoba u samom Hamletovom bicu: scena u kojoj
Hamlet zatice Klaudija da se moli, u ciju je krivicu najzad uveren,
i razmislja da li da ga ubije. Po drevnoj tradiciji ubistvo krivca
je najpotpunija osveta, i namece se kao duznost i obaveza casti.
Znaci: mora ubiti. Sa druge strane, namecu se druge
vrednostihriscanske: ono sto izgleda kao najteza kazna moze se
pokazati kao najveca nagrada. Ubica se moli, kleci, za oprostaj od
Boga. Znaci: ne moze ubiti. Osveta se odlaze, ali smo prisustvovali
sudaru dva sistema vrednosti, u samom Hamletovom duhu. I cuveno
biti ili ne biti, da li da Hamlet izvrsi samoubistvo nosi sudar
razlicitih vrednosti. Po klasicnoj tradiciji, samoubistvo je casni
izlazak iz bezizlazne situacije. Po hriscanskom ucenju, to je
najtezi moguci greh. Novost koju je S. ugradio u svoj obrazac
tragedije osvete, je i Hamletova usamljenost. Jedini on na dvoru je
u crnini, svi bljeste u svojim nosnjama, on je sam na dvoru punom
ljudi. Hamletove veze sa ljudima sa dvora su ili povrsne ili se
kidaju u ranim fazama drame. U drugim tragedijama osvete nije tako:
postoji saveznici osvetnikovi. Hamlet je sam. Ova usamljenost je
posledica S. koncepcije: osveta mora biti licni zadatak, inace ne
bi bilo licne nedoumice! Zato se i drama zavrsava sa Hamletovim
zavrsetkom. Borba je okoncana zato sto je jednostavno obustavljena
i sto se Hamletova aktivna svest povukla. UMETNIKA SREDSTVA U
KARAKTERIZACIJI LIKOVA: likovi su toliko raznovrsni i upecatljivi.
Pored velikasa sa dvora, tu su i studenti, mornari, glumci,
dvorani, grobari, vojnici... Svaki od njih ima neku individualnu
crtu, koja je skladna sa ulogom tog lika u zapletu i sa drustvenim
polozajem koji zauzima. Sredstva za slikanje karaktera su veoma
raznovrsna. 1)opisna karakterizacija-u naraciji, pr. Hamletov govor
i opis Horacijeve postojanosti, i stoicizmu. Ofelijin opis Poloniju
(ocu) Hamleta, navodno poremecenog. Ali i Ofelijine reci koje
opisuju Hamletovo dusevno stanje vidjeno kroz prizmu njenog
dusevnog stanja-dvostruka karakterizacija. 2) stilska
karakterizacijaodnosno variranje nacina izrazavanja prema liku. 3)
monolog-kao poseban vid verbalnog samoodredjivanja. Postignuta
dubina lika. 4) strukturalna karakterizacija- isticanje karakternih
osobina pomocu analogija ili kontrasta s drugim likovima. 5)
Naravno, u izgradnji jednog lika Sekspir koristi kombinacijom
raznih postupaka. 6) neverbalna sredstva karakterizacije- hod, boja
glasa, mimika, gestikuliranje, kostimi. jezik i stil: smatra se da
je u ovu dramu uvrstio preko 600 reci koje do tada nije koristio.
Stil Hamleta se neprekidno menja, i moze biti svakodnevan i
neusiljen kao u razgovoru Hamleta sa strazarima; svesno poetican;
divlje zestok-scena u kraljicinoj odaji; efektno retorican-govor
Prvog glumca; prisan i neposredan-kao u monolozima... Postoje i
zaokruzeni poeticni odeljci-kao sto je opis Ofelijine smrti. Vazna
odlika stila je usaglasenost s neposrednim dramskim kontekstom:
2
prikaz Ofelijine smrti je lirski, stihovana Hamletova poslanica
Ofeliji je u konvencionalnoj frazeologiji ljubavne lirike... Hamlet
se razlikuje od ostalih Sekspirovih drama upotrebom proze. Nekad je
to kod S. klasni pokazatelj. U prozi govore licnosti poremecenog
uma (jadni Toma, Luda, povremeno Hamlet...), proza se koristi u
pismima... Smatraju teoreticari da Hamlet prozu upotrebljava kada
je na oprezu (u razgovorima sa Rozenkrancom, Polonijem,
Gildensternom), ali primeceno je da u prozi govori i kad je opusten
i smiren. I prozni izraz se menja, slicno stihovima, zavisno od
konteksta. Moze biti jednostavan i prirodan, a moze biti dvosmislen
i skrivati vestu retorsku armaturu. Jezik ove drame obiluje
poredjenjima i metaforama. LIK HAMLETA: to je slozen do
protivrecnosti i sustinski nedokuciv lik. U drami ima aluzija na
Hamleta pre ubistva nj oca. I to je vedar mladic, koga svi cene i
vole. I sam Fortinbras na kraju odaje cast Hamletovoj velicini. Taj
`glas` o Hamletu pre, utice na Hamleta kakvog ga vidimo `sad`:
usamljena figura, u crnini, melanholik, filozof... Najcesce
potvrdjene crte su: sklonost ka razmisljanju, osecajnost,
odvratnost prema zenama kao posledica ponasanjem njegove majke i
Ofelije, duhovitost, inteligencije, sposobnost za iskreno divljenje
drugima, sklonost za samoispitivanje i samooptuzivanje i visoko
razvijena moralna svest. On menja masku ponasanja zavisno sa kim
razgovara (upravo zato sto svi u drami nose maske: ubica-stric se
smeje, ponasa se kao da se nista nije dogodilo; Ofelija glumi kada
otac to od nje zahteva; dva Hamletova `prijatelja` pokazuju se kao
ne-prijatelji i oni koji mu, u stvari zajedno sa Klaudijem rade o
glavi... To je jedno veliko pozoriste u drami, gde svi glume, i svi
govore `sareno`, ne svoje misli vec ono sto drugi zeleda cuju.
Zanimljivo: upravo glumcima u pozorisnoj trupi koja ce izvesti tzv
misolovku, Hamlet daje upute da govore sto jednostavnije,
prirodnije, i jasnije; tj. potpuno drugacije od Glume i govora
ljudi oko Hamleta). Srdacan s Horacijom, prenerazen slusa Duha,
podsmeva se Poloniju; kada razmislja na groblju... i stalno
uporedjuje svoje ponasanje sa tudjim. LAERT I KLAUDIJE: Laert za
osvetu oca ne okleva, vec dize bunu. Gotov je da svrgne kralje i
sam sedne na presto, ne obaziruci se da se zavetovao kralju, bozjem
izaslaniku na vernost, niti brine da ga moze stici vecno
prokletstvo, (o cemu, ipak, misli Hamlet): u pakao podanstvo!
Zakletve najcrnjem vragu! Savest i vrlina, u ad najdublji. Prkosim
prokletstvu. Vise mi nije ni do cega stalo. Ja prezirev i ovaj i
onaj svet, nek bude sto god hoce. Ja za oca osvetu trazim
potpunu... Hamlet postuje podanistvo, zakletvu, ne odbacuje savest
i vrlinu, prezire ovaj svet vise od Laerta, ali ne moze da prezire
i onaj. Niti da trazi osvetu po bilo koju cenu. Moze se reci da je
u tom pogledu Laert `napredniji`. Ni Laert nije sasvim bez svesti,
ali njegov strah i savest slabiji su u poredjenju sa njegovom
oholoscu, castoljubivoscu, i osvetoljubivoscu. Znaci i ovde imamo
dve analogne scene. Scenu Hamletove osvete, i scenu Laertove
osvete. I Laert i Klaudije su vise od Hamleta oslobodjeni
srednjovekovnog straha od pakla. To je vec renesansno razmisljanje
u stilu Riarda, razmisljanje o koristi licnoj koju je pokazao
Makijaveli. Sasvim okrenut (Klaudije) zemaljskom zivotu-ne preza od
zlocina. Dok Kl. trazi smrt Hamletovu da bi sebe osigurao, Laert
zbog licne osvete, Hamlet se muci dok ne nadje opstiji razlog, iz
potrebe zajednickog tela, a ne iz licne. Hamlet je sposoban da
vlada telom kojem je on glava. Ipak, 3
Hamlet ima slicnosti sa Klaudijem. Njegova borba sa samim sobom
jeste borba sa Klaudijem u sebi, castoljubljem, osvetoljubivoscu i
oholoscu.
4
