111

Arhe, III, 5-6/2006.UDK 141.7 , 130.2Originalni nauni rad

ALPAR LOONCFakultet tehnikih nauka, Novi Sad

HEGELOVA KONSTITUCIJA FILOZOFIJE EKONOMIJE

Apstrakt: Autor naglaava dvostruki karakter Hegelove socijalne filozofije s obzirom na epo-he antike i modernosti. U skladu sa analizom provedenom u ovom radu, filozofija ekonomije po-kazana je kao kljuno polje za artikulaciju te specifine pozicije. Hegelova filozofija ekonomije bazirana je na normativnom fakticitetu unutar struktura modernosti i akcentuira komunalni ka-rakter slobode podran dravom blagostanja. Za razliku od Fukujaminog itanja, Hegelova soci-jalna filozofija demonstrira granice i utopijski karakter liberalizma.

Kljune rei: socijalna filozofija, filozofija ekonomije, liberalizam, sloboda

Hegelova praktika filozofija je artikulisala znaenja ekonomske sfere na poseban nain. U njegovim filozofskim spisima primetno je uvaavanje znaenja ekonomije koje predstavlja znaajan pomak na tlu novovekovne socijalne filozofije. Jer, niko od predstavnika spomenute filozofske konstelacije nije mogao biti indiferentan prema na-stajanju ekonomije kao posebnog drutvenog domena, ali Hegelovi filozofski uinci na ovom planu su ipak posebni: daleko od toga da se radi o skupu efemernih pojava, kod njega se moe govoriti o imanentnom statusu ekonomskih dimenzija u sklopu socijal-no-filozofske refleksije. U Hegelovom sistemu nas posebno interesuje pozicija objek-tivnog duha, unutar koje dr susreemo sa filozofskom tematizacijom optih struktura drutva u okviru kojih ekonomski domen ima konstitutivni znaaj za modernitet. ini se da je autor Grundlinien der Philosophie des Rechts prvi filozofski formulisao ovaj konstitutivni momenat.

Sagledavajui naznaene aspekte u daljem tekstu obazirau se na sledee momente:

kako je uopte moglo da doe do uobliavanja spomenute socijalno-filozofske re-fleksije, to jest, govorie se o genezi filozofske artikulacije ekonomskog domena;kako je Hegel odgovorio na pitanje koje mu je ostavio u naslee graanski libera-lizam (naroito mislim na Kanta) XIX veka, to jest, da li treba da vai liberalna ili socijalna baza za modernitet?

112

Neu se osvrtati na proces nastanka (izuzev nekoliko kratkih napomena) Hegelo-vih zamisli u sklopu njegove filozofije, niti u se obazirati na filoloke naznake,1 nego u se usredsrediti samo na izabranu temu u cilju rekapitulacije Hegelovih filozofskih refleksija.

* * *

Kada se osvrnemo na poetke relevantnog promiljanja nae teme, Aristotel se po-kazuje kao nezaobilazan; on je ionako jedan od kljunih figura u Hegelovoj filozofskoj orijentaciji. No, ovde je upravo bitno da kada Hegel integrie ekonomiju u filozofiju pra-va, tada on pravi robusni iskorak iz tradicije praktike filozofije koja je nosila na sebi pe-at Aristotela i njegovih tumaa. Jer, promatra li se sazdanost Hegelove filozofije prava, tada se uvia da ona sadri elemente klasine trijadine strukture, odnosno, etiku, eko-nomiju i politiku, ali, da ponovim, re je o filozofu koji gradi perspektivu, ali u okviri-ma moderniteta.

Gde se mogu pokazati krucijalne razlike izmeu Hegela i Aristotela? U uvodu za prvu knjigu Aristotelove Politike itamo kritiko obraunavanje autora sa prethodnici-ma koji neoprezno pretpostavljaju da je vlast svugde ista, u domainstvu, u monarhiji, u politeji.2 Jer, graanska, kraljevska, kuna vlast se ne razlikuju samo kvantitativno, na osnovu broja podanika, nego i sutinski, po eidosu. Pri tome, Aristotel ispisuje kuno gazdinstvo kao pre-politiku formu zajednitva, ali valja imati u vidu da je oikos uvek utkan u polis, preciznije reeno, kuno gazdinstvo ne moe da postoji bez politikog poretka olienog u polisu. Ekonomisanje je deo praktikovanja vlasti u kunom gazdin-stvu, a struktura vlasti u okviru kue reflektuje generalnu tendenciju da se vlast ne redu-kuje na socijalni fenomen, nego se ukljuuje u kosmiki poredak celine.3 Da struktura vlasti u sklopu kunog gazdinstva odgovara prirodi (da odnosi izmeu agenata ku-nog gazdinstva nisu ekonomski oblikovani), to nas opominje da se ovde nee nai novo-vekovna dihotomija izmeu uma i prirode.

Shodno injenici da je oikos uvek deo teleoloki artikulisanog politikog poretka, on se nalazi izvan novovekovnog razlikovanja izmeu drave i drutva. Kao deo prak-tike filozofije, aristotelovsko ekonomisanje se uvek povezuje se umnom praksom la-nova polisa, dakle, ne moe biti govora ni o kakvom oslobaanju ekonomisanja od ut-kanosti zarad projektovane maksimalizovanja/optimalizacije ekonomskih uinaka. Do-due, kako se na to ukazuje u sekundarnoj literaturi (jo je Marks o tome napisao preci-

1 O recepciji Hegela, pa i o filolokim aspektima podrobno izvetava, H. Ottmann, Individuum und Gemein-schaft bei Hegel, Bd. I, Hegel im Spiegel de Interpretationen, Berlin/New York, 1977.

2 Pol. 1252 a 9; a 16, 1253 b 7-9. Uporedi, V. Henis, Politika i praktika filozofija, Nolit, Beograd, 1983, 105. Naravno, time ne tvrdim da je jedino Aristotel merodavan u prezentaciji ekonomije u klasinoj praktikoj fi-lozofiji (primera radi, uprkos tome to je izvesna vrsta asketizma provejava njegovim delom i kod Platona e se nai dragocene naznake o ekonomiji, vidi posebno Drava, 369b-371e)

3 P. Koslowski, Politik und konomie bei Aristoteles, J. C. B. Mohr, Tbingen, 1993, 49. M. Riedel, Me-taphysik und Metapolitik, Frankfurt, 1975, 80-84. G. Bien, Aktuelle Bedeutung der konomischen Theorie des Aristoteles, in: B. Biervert, K. Held, J. Wieland (Hrsg.), Sozialphilosophische Grundlagen konomischen Handelns, Frankfurt, 1990, 33-63.

113

zne naznake u Kapitalu, naznaujui da je pisac Politike jasno razlikovao razmensku- i upotrebnu vrednost), Aristotel dalekoseno prepoznaje mnogobrojne aspekte razmene, ne ostajajui na pretpostavci o autarkiji gazdovanja. Takoe je znaajno da Aristotel ne-prestano naglaava da se ekonomisanje integrie u voenje dobrog ivota sa praktikova-njem mere u politike koinonia: time se moe objasniti, primera radi, da Aristotel odbija Solonovu reenicu koja predlae (ili bar omoguava) ciljnu orijentaciju ka zgrtanju be-skonanog bogatstva.4 Ka vrlinama orijentisan ivot ne moe se upuivati ka beskona-nosti, i ne moe se zasnivati na tenjama koje se utapaju u beskonanost, u horror in-finiti. Bogatstvo se moe tek instrumentalno razumevati, kao sredstvo za upriliavanje dobrog ivota. Prema tome, kuno gazdinstvo je ogranieno telosom poretka, i Aristotel denuncira svaku tendenciju bezmernosti koja se hrani eljom vika posedovanja (pleo-naxia); svaki trag pokuaja maksimizacije dobitka na osnovu razmenskih radnji, to e kasniji periodi slaviti kao vrhunski cilj, za Aristotela predstavlja srozavanje u odnosu na teleoloki ustrojenu prirodu oveka.5 Pad u beskonano kretanje ka viku u razmeni je destrukcija ekonomije kao utkane u kosmiki poredak. Jer, ne treba zaboraviti, ovde se radi o holistikoj struktuiranosti kosmosa kao kunog gazdinstva. Svet se moe razu-meti kao komunalitet izmeu ivih, mrtvih i besmrtnih, kao dobro ureen poredak sa te-leolokim smislom.

I ova teleoloka ustrojenost kosmikog poretka, to jest, razumevanje sveta kao dobro ureene strukture boanske vlasti, ostaje merodavna orijentacija, mutatis mutandis, sve do uoblienja novovekovne antropologije. Jer, bez obzira da li emo citirati skolasti-ke rasprave o pravednoj ceni, tomistike diskusije o pravednosti ugovora, ili jezuitske versus dominikanske diskusije o kamatama, ili bez obzira na dugu diskusiju o probabi-lizmu u XVI i XVII veku u okvirima moralne teologije, kao i Suarezove rasprave o pre-skriptivnom i permisivnom prirodnom pravu, ideja kosmiki sazdane oikonomia ostaje na snazi. Toma Akvinski e dodue ponavljati da pojedinano posedovanje dobara nije protivno prirodnom pravu, tavie na taj nain se prirodno pravo i dopunjuje, ali u po-zadini e uvek svetleti uverenje da je ljudski svet svojina Boga, a ovek je tek manda-tar da koristi ustupljene resurse na ciljno odreeni nain.6 Tek e transformacijom zna-enja samodravanja i razraivanjem antropoloke motivacione strukture na osnovu e-lje koje se proteu u beskonanost kod Hobsa doi do proboja koji rastvara razumevanje sveta kao krunog kretanja.

Ali, time jo nismo stigli do Hegela, uprkos epohalnoj promeni nivoa rasprave. U Hobsovoj politikoj filozofiji zapravo vidimo ugovornu konstrukciju drutva u znaku

4 Pol. I, 1256 b, 34. Nik. Etika I 6, 1098 a 10. J. Soudek, Aristotle`s Theory of Exchange. An Inquiry into the Origin of the Economic Analysis, Proceedings of the American Philosophical Society, 1952, no. 96, 47. J. B. Murphy, The Moral Economy of Labor: Aristotelian Themes in Economic Theory, Yale University, 1993.

5 Interesantno je da se Aristotel koleba u pogledu domaaja novca. Dok na jednom mestu (Pol. 1258b 7-8) tvrdi da je novac sterilan, te ne moe roditi, jer je samo posrednik, u Nikomahovoj etici (1133a 29-30) go-vori o novcu kao supstitutu drugih vrednosti. U pogledu Aristotelovog denuncijatorskog odnosa prema ka-mati, barem moe se primetiti da su neki drugi akteri antike kao to je Demosten bili mnogo tolerantniji pre-ma kamati nego Aristotel.

6 A. Parel-T. Flanagan (ed.), Theories of Property: Aristotle to the Present, Calgary, 1979. P. Koslowski, Ethik des Kapitalismus, J. C. B. Mohr, Tbingen, 1982, 22.

114

empirijski razumevanog prirodnog prava, nastanak graanskog drutva udruivanjem, ime se sledi poziv razuma da se odvoji od prirodnog stanja. Time se promovie i okvir razumne saradnje u graanskom drutvu koji pretpostavlja slobodne i jednake subjekte. Ali, beskonanost impulsa elja u sklopu Hobsovog mehanikog modela ne stoji ni u ka-kvoj razraenoj vezi sa strukturom trita. Drugaije reeno, Hobs jo ne raspolae teo-rijskim sredstvima sa kojima bi stupao u raspravu o strukturalnim meuvezama trinih radnji. Dodue, ovde se moe dodati da se Hobsova refleksija stvara na tlu koje je karak-teristino po stavovima doktrine etatistikog merkantilizma.

No najbitnije je da je potreban nastup socijalnih filozofa i teoretiara XVIII veka da se promisle teleoloki impulsi koji e se prepoznati u spontanom kretanju trita. Bez kratkog uvida u ovo kretanje socijalne filozofije teko moemo razumeti Hegelovu re-cepciju problema. Zapravo, susret izmeu liberalno inspirisane socijalne filozofije i de-istike teologije daje elan drugaijem promiljanju ljudskih interakcija koje e zameni-ti kosmiki utkano gazdinstvo sa trinim meuuticajem kao osnovnim entitetom eko-nomisanja. Naravno, ovde valja uputiti na kotsko prosvetiteljstvo gde upravo dolazi do spomenutog susreta krenjem puta prema integraciji znaenja trine koordinacije u so-cijalnu filozofiju nemakog idealizma. Da deistika teologija sainjava kontekst nastan-ka kotskog prosvetiteljstva, to se moe jasno demonstrirati u deistikom liberalizmu Adama Smita. Njegova metafora nevidljive ruke trita (koju je on, istini za volju, jed-va koristio, tek usput napomenuo) saima u sebi intencije koje konvergiraju i kod deiz-ma i kod liberalne socijalne filozofije, a to je u prvom sluaju izmetanje vrhovnog bia, Boga iz toka reprodukcije ljudskog ivota, a kod drugog delokacija drave iz ekonom-skog domena, to jest, njeno odustajanje od ustanovljavanja intervencijskih praksi. Na-ravno, kod Smita e se prepoznati recepcija stoicizma kao i staro-evropske prirodno-pravne tradicije, i tek posredstvom specifinog tumaenja prethodnika kod njega dolazi do konstituisanja nove orijentacije.7 No najbitnije je da se jasno vidi da premetanje te-ita na koordinacijske procese umesto subordinacije u XVIII veku uvek sledi teoloke impulse, uostalom nije sluajno da se u intenzivirane rasprave o teodiceji (Leibniz je tu krunski svedok) uvek upliu refleksije o ekonomskoj sferi.

Drugi momenat koji je bitan za Hegela, a vezuje se za kotlanane, jeste pojam gra-anskog drutva.8 Fergusonovo delo An Essay on the History of Civil Society (koje je neverovatno brzo prevedeno na nemaki, zapravo ve 1768, uostalom kao to je i Smit

7 Tek uzgred spominjem da je Smit, kao filozof morala, metaforu nevidljive ruke mogao da izvue i iz eng-lesko-kotske literature (vidi Shakespeare, Magbeth, Akt III, Scena II), ali i na osnovu upuivanja na rims-kog boga Jupitera, E. Rotschild, Adam Smith and the Invisible Hand, American Economic Review, 1984, Vol. 84, No. 2, 321. O Smitu kao i o kotskom prosvetiteljstvu iz aspekta socijalne filozofije, I. Hont, M. Igna-tieff, Wealth and Virtue. The Shaping of Political Economy in the Scottisch Enlightment, Cambridge, 1983, posebno, 157-211.

8 Postoji izvesna vrsta neslaganja u literaturi u pogledu pitanja porekla Hegelovog pojma graanskog dru-tva. Dok M. Ridel zastupa miljenje da Hegel preuzima pojam iz klasine evropske metafizike koji se prime-njuje sve do Kanta u smislu politikog drutva (U evropskoj politikoj filozofiji pojam societas civilis sve do Kanta se tematizuje kao sinonim za civitas i res publica, Hegels brgerliche Gesellschaft und das Pro-blem ihres geschichtlichen Ursprungs, Archiv fr Rechts- und Sozialphilosophie, 1962, No. 48, 539-566.), drugi tumai (poput Rozenzvajga) smatraju da je najbitniji izvor za Hegela upravo politiko-ekonomska re-fleksija XVIII veka.

115

brzo preveden) jedan je od najsigurnijih putokaza. Dodue, Hegel je u tumaenju gra-anskog drutva na osnovu sistema potreba otiao mnogo dalje od liberalnih nastav-ljaa novovekovne prirodno-pravne tradicije; neposrednu pojedinanu volju, prirodne instinkte itd. on vie ne vezuje neposredno za dravu, odnosno, ne vezuje ih neposred-no za optu volju olienu u dravi. Ali, sasvim je sigurno da Hegelovo suptilno i epo-halno razlikovanje izmeu politike drave i graanskog drutva kao dve odvojene sfe-re javnog ivota (i koje igra toliko bitnu ulogu u njegovoj filozofiji prava) dosta dugu-je kotlananinu.

kotski filozofi odigrali su kljunu ulogu u posredovanju misli o ambivalentnim, ne-ekonomskim rezultatima podele rada.9 Razvoj socijalnog ivota, socio-ekonomske prakse zbiva se kroz napredujue stvaralako razlaganje radnog procesa. Tom razlaga-nju pripada: napredujua individualizacija, specifikacija ciljeva i izbor meu njima, pro-irenje potreba, revolucionisanje proizvodnih snaga, a i poveavanje proizvodnje u vre-menskim jedinicama. No, dinamika podele rada pokazuje i drugu, mraniju stranu, de-generaciju ljudskih dispozicija, gubitak perspektive celine, koruptivnu usredsreenost na fragmente rada, re je o radu koji postaje apstraktan zbog prikovanosti za specija-lizovani rad. Hegelova razmiljanja o povezivanju podela rada i razvoja maina i ma-nufakture ovde su veoma relevantni: on pokazuje da dinamika rada odista potinjava oveka, no istovremeno otvara polje mogunosti za vii nivo etikog poretka; ova-kva orijentacija itekako evocira Smita i ostale. I refleksivno tkanje o svojini kod Hege-la se oslanja na filozofskoj tematizaciji procesa rada i podele rada, a ono priziva kot-sku socijalnu-filozofiju.

eli li se razumeti Hegelovo poimanje odnosa drave prema kontingetnim rezultati-ma trita, njegovo oslanjanje na kameralizam i promiljanje Polizeiwissenschaft u od-nosu na graansko drutvo, tada se mora citirati i drugi akter intelektalne scene XVIII veka, a koji je igrao znaajnu ulogu u kotskim raspravama: Dejms Stjuart. Pol emli je konstruisao analoki niz razmiljanja izmeu Stjuarta i Hegela i tu se ispoljavaju im-presivne paralele, tako da se moe smatrati dokazanim da je uticaj iz kotske na Hegela imao ishodite i u Stjuartu.10 Nije dozvoljeno da prirodni uzroci deluju nekontrolisano,

9 O Schileru kao posredniku u ovom pogledu, L. Dickey, Hegel, Religion, Economics and the Politics of the Spirit 1770-1807, Cambridge University Press, 1987, 254.

10 Znaaj Steuarta za razvoj Hegelove misli o graanskom drutvu gde se ivot centrira na ekonomiji je enorman.. Na alost, Hegelove glose o piscu Inquiry into the Principles of Political Oeconomy su izgublje-ne (kao to izvetava Rozenkranc), o tome, P. Chamley, Economie politique et Philosophie chez Steuart et Hegel, Paris, 1963. amli je u minucioznoj raspravi utvrdio da je Hegelova filozofija anticipirala itav niz invencija u ekonomskoj teoriji, o tome, ibidem, 54. 55. U drugom radu on tvrdi da je Hegel u pogledu uti-caja religije na ekonomiju anticipirao Maksa Vebera, P. Chamley, La doctrine conomique de Hegel d`aprs les notes de cours de Berlin, in D. Henrich/R.P. Horstmann (hrsg.), Philosophie des Rechts. Die Theorie der Rechtsformen und ihre Logik, Stuttgart, 1982, 135. Dajem i primer odnosa Hegela prema jednoj tipinoj nemakoj ideji, naime, ideji kreativne destrukcije, H. Reinert, E. S. Reinert, Creative Destruction in Eco-nomics: Nietzsche, Sombart, Schumpeter, in J. Backhaus, and W. Drechsler (ed.): Friedrich Nietzsche 1844-2000: Economy and Society, Series The European Heritage in Economics and the Social Sciences, Boston, Kluwer. R. Prendergast, Schumpeter, Hegel and the Vision of Development, Cambridge Journal of Econom-ics, 2006, 30, 253275.

116

ukoliko oni dovode do nepravednosti, dravniku se pripisuje zadatak da usaglasi eko-nomske tokove sa aspektima pravednosti; u ovakvim intencijama nije teko prepoznati spone koje su povezale Stjuarta i Hegela. Stjuart ukazuje Hegelu na beskonanost po-treba pod reimom moderne slobode, te da multiplikacija potreba sa sobom nosi opa-snost, jer sistem potreba ne sadri u sebi princip ravnotee. U ovaj sistem graanskih sloboda, ugraena je nestabilnost, a preti joj i loa beskonanost. tavie, u graanskom drutvu tendencije neravnotee mogu uneti klice dezintegracije. Da se ekonomska slo-boda graanskog drutva moe izvrnuti u nepriliku zbog nejednakosti koje se takorei mehaniki samoosnauju, o tome svedoe mnogobrojne Hegelove refleksije u filozofiji prava.11 Komunitarna Hegelova filozofija se ne bi mogla zamisliti bez Stjuartovih siste-matinih refleksija o dravi, i dravnika. To to se Hegel kritiki odnosi prema repre-zentantima ekonomskog liberalizma, jer odbacuju mogunost drave da terapeutski-ak-tivno ispravlja rezultate trinog spontaneita, i dozvoljavaju tek jalovo moralno inspi-risano ovekoljublje (caritt, da citiramo jednog Hegelovog kritiara, tala), itekako se moe tretirati u svetlu Steuartovih upozorenja. Procenio je da se u modernitetu moral mora dijalektiki ukinuti, i moralni nazori se moraju identifikovati kao objektivno-in-stitucionalizovane pravne norme. Shodno tome, kompenzatorska praksa unutar sluaj-nostima obavijenog ekononomskog saivota ne moe se prepustiti moralnoj subjektiv-nosti, nego ona mora biti ostvarena u sferi etikog poretka i politikih institucija. Isto-vremeno, postaje jasno da je Hegel recipirao sve relevantne savremenike i prethodnike koji su reflektovali o procesima ekonomisanja, i bio suveren na tom polju. On je filozof-ski pretumaio ono to su drugi primeivali, pa se zato s punim pravom moe zakljuiti da je on konstituisao filozofiju ekonomije.

Naravno, moglo bi se uzvratiti da su se na osnovu recepcije kotske socijalne filozo-fije i drugi autori mogli uputiti prema epohalno novom razumevanju ekonomskog do-mena kao depolitizovane sfere moderniteta. Napokon, i kod Kanta se moe datirati inte-resovanje za refleksivne uinke kotske socijalne filozofije. Ali, ne moe se tvrditi da su u Kantovoj filozofiji izvedene sve mogunosti koje se nastajale kod Smita i drugih pred-stavnika politiko-ekonomske refleksije. Dodue, nikako ne treba zaboraviti i potceni-ti Kantove misli o pojmu svojine kao pojmu koji odlikuje racionalan, inteligibilan ka-rakter, istovremeno stvoren od strane pravnog poretka graanskog drutva. Pored toga, mogunost univerzalne robne komunikacije, kao i sam novac, koji posreduje u sklopu ove komunikacije Kant tretira u svetlu intelektualnih pojmova. To je deo njegovog na-stojanja apriori-normativnog poimanja prava u okvirima u teoriji drutva koja se osla-nja na socijalni princip uma. Drugaije reeno, promiljanje ekonomskog domena je deo graenja praktiko-umnog poretka. Ali, Kant u svojoj metafizici transcendentalnog pri-rodnog prava na mnogim mestima pokazuje da ostaje na nivou koji je izgraen aristo-

11 Vidi npr. naznake o tome da je u graanskom drutvu usled gladi mogue biti u stanju totalnog gubit-ka svih prava Grundlinien der Philosophie des Rechts (Rph 127), pa ak i dospeti u stanje ropstva. Ovde moemo dodati da razlika izmeu Hegela i recimo Smita nije u tome da je potonji bio indiferentan spram siromatva. Naprotiv, kod Smita e se nai briljive naznake u ovom problemu (E. Rotschild, Social Secu-rity and Laissez-faire in Eighteenth Century Political Economy, Population and Development Review, Vol. 21, No. 4, 1995, 727.). Ali, u sagledavanju protivrenosti moderniteta Hegel je zakoraao na podruje koje je ostalo izvan Smitovih horizonata.

117

telovskim refleksijama. Naime, istrajavanje na patrijarhalnom gazdinstvu i na tematiza-ciji prava koja proizilaze iz ekonomskih akata u okvirima gazdinstva za njega predstav-lja obrazac miljenja. Tome treba dodati da jedan od tri principa koji treba da budu isti principi uma javnog prava jeste samostalnost, odnosno, samostalnost svakog lana po-litike zajednice kao graanina, to unapred iskljuuje npr. najamnog radnika iz politi-ke participacije, ili druge subjekte iz pozicije samozakonodavca.12 In summa, kod Kanta trina koordinacija nema sistematsku poziciju u socijalnoj filozofiji, ona, uprkos razo-bliavanju elemenata klasine praktike filozofije, ostaje na empirijskoj ravni.

U Kamtovoj praktikoj filozofiji, drutvo je pojava a priori, jer ga konstituiu ra-zraeni normativni temelji prava. Kod Hegela je situacija izmenjena i to upravo na ni-vou filozofskog tretiranja stvaranja drutva. Umesto utkanosti ekonomskog delovanja u strukturu vlasti oikosa, ovde se mora govoriti o bezlinim odnosima u vezi sa trinom razmenom. To vie nije prirodno jedinstvo izmeu drutva i vlasti, kao kod Aristotela, a ni naturalna zajednica vlasti ne figurira vie kao referencijalna taka. Hegel neumor-no ponavlja da pojedinana volja i oposebljena individualnost predstavljaju osnovu gra-anskog drutva. A one vie nisu ukljuene u teleoloku orijentaciju ka dobrom ivo-tu, nego su involvirane u strukturu univerzalnih graanskih prava. Umesto komunaliteta onih koji su okrenuti prema voenju dobrog ivota, osovina Hegelovog miljenja je si-stem potreba, dijalektika potreba koji individuu gone na zadovoljenje potreba posred-stvom rada. Ovde se ispisuju zakonitosti koje tematizuje politika ekonomija, ponajvi-e razlozi sticanja bogatstva pojedinaca, razlozi nastanka nacionalekonomskog bogatva itd. I time smo stigli do Hegelovog razumevanja drutvenosti, do razumevanja drutve-nog, takorei do srca njegove socijalno-filozofske refleksije.

Hegel, naime, izvlai sve bitne konsekvence iz promenjenog statusa trine koordi-nacije. Ono to je kod drugih, naroito u okvirima liberalne tradicije, tek u rudimentar-nom obliku, kod Hegela dobija razvijenu i razraenu formu. Jer, njemu je potpuno jasno da ukidanje utkanosti trinih interakcija u holistiki poredak dovodi ekonomski domen u konstitutivnu poziciju u pogledu drutva koje je, valja to stalno ponavljati, tek novo-vekovni pojam. Pod drutvenim podrazumevamo ustanovljavanje moderne zajednice koje se realizuje posredstvom ekonomskog. Ujedinjeni i zdrueni, ali ne vie prirorod-nou prirode i ovekovom prirodnom podlogom, ekonomski subjekti su drutvo. Jer, ekonomsko je nain saobraaja meu individuama preko kojih se uspostavljaju drutve-ni odnosi. Udubljivanjem u procese politiko-ekonomskih struktura Hegel pokazuje, da

12 Ridel umesno pokazuje da je kod Kanta ovde re o protivrenosti (ibidem), jer se apriori-normativna me-toda praktike argumentacije prenosi na empirijsku oblast (iskustveno se mora pokazati ko nije samostalan, a ne apriori). A da izmeu demokratije u smislu participacije i geneze trita ne postoji istorijska podudarnost potvruje, T. W. Hutchison, The Market Economy and the Franchise, or 1867 and All That, in The Politics and Philosophy of Economics, Basil Blackwell, 1981, 23-46. O pogledu Kanta najznaajnije stranice za nau temu su: Die Metaphysik der Sitten: Rechtslehre, in Werke (Cassirer izdanje), tom 7, 59. O Kantovom inte-resovanju za kotlanane S. Fleischacker, A Third Concept of Liberty: Judgment and Freedom in Kant and Adam Smith, Princeton UP, 1999, 184-189. Objanjenja za injenicu da Kant nije na nivou politiko-ekonom-ske teorije njegovog perioda su razliita, npr. kod Kanta se nee nai opis maina i odgovarajue podele rada, jer procese mainizacije nije ni mogao videti u Knigsbergu. Kant nije jo zapravo mogao prepoznati dvojni karakter modernog-ekonomskog delovanja, da ono sa jedne strane prati mehaniki princip efektivnosti, a sa druge strane entelehijsku efikasnost, to jest, omoguava samoostvarenje pojedinaca.

118

se tek posredstvom trita moe pokazati injenica iskonske posrednosti drutvenosti. Naravno, Hegelovo poimanja rada moe se i ontoloki tretirati, a Fenomenologija duha je prava riznica u tom pogledu, jer u njoj postoje mnogobrojni komentari koji tematizu-ju ovo pitanje. No nama je ovde stalo do govora o radu kao odnosu prema socijalno-fi-lozofskoj refleksiji, o radu kao nosiocu socio-ekonomske konstelacije: jer, tek privatni rad koji postaje drutven moe biti nosilac podrutvljavanja. A drutvenost rada se us-postavlja tritem, to znai da je razmena, ili starim terminom reeno, katalaktika - me-dijum uspostavljanja sveopte meuzavisnosti izmeu radnika radnog drutva su-bjekti moderniteta jesu graani-radnici, agenti radnog drutva, odvezanih od utkanosti u naturalnu zajednicu.

Dakle, nemo govora o tome da je trite kod Hegela u instrumentalnom polaaju koji bi trebalo da ostvaruje ex ante postavljene ciljeve. Pri tome, politiko je okvir ustanov-ljenja optih okvira kojima se ono ekonomsko moe uokviriti, ali nikad ne i odreivati. Hegel je toga svestan u svim razmiljanjima o nastupu dravnog ansambla u odnosu pre-ma kontingentnim rezultatima trinih interakcija. Razlika izmeu Hegela i Fihtea, uzi-majui u obzir refleksije potonjeg u odnosu na zatvorenu trgovaku dravu ima presu-dan karakter. Nije li Fihte sproveo sintezu egoizma, atomizma i organicistike drave?

Nije dovoljno tana tvrdnja koju su zastupali mnogi tumai Hegela da je on samo spojio pojam graanskog drutva sa politika koinonia - njegovi filozofski koraci su umnogome dalekoseniji.13 Progovorivi jezikom teorije priznanja koja je krucijalna di-menzija Hegelove socijalne filozofije, valja rei da upisivanje privatnih radova u dru-tveni prostor predstavlja proces priznanja; i svu radikalnost njegovog razmiljanja e se videti u tome da u modernom, radnom drutvu, izloenost proizvoda rada figurira kao bitna sfera priznanja. I ova povezanost izmeu podrutvljavanja i priznanja nas vodi ka Hegelovom teoretizovanju intersubjektivnosti, to jest, teoriji koja e tretirati socio-eko-nomskim vezama spojene drutvene individue (Marx) u kontekstu geneze samosvesti. Jer, kao to znamo iz teorije priznanja, Hegel e posegnuti za opisom procesa obrazo-vanja svesti; zapravo teorija priznanja je artikulacija intersubjektivnog iskustva, proce-sa ozbiljenja samoostvarenja, iskustva samosvesti posredstvom drugog. Uvlaei dru-tvenu individuu u meusobni proces priznanja, gde je od konstitutivnog znaaja samo-afirmacija u drugom, ali i samorazlikovanje od drugog, Hegel e pokazati da spomenuti procesi priznanja obuhvataju moralne, politike, no i ekonomske odnose.14

Drugaije reeno, pozicija priznanja se moe zahvatiti u genetiki sazdanoj filozofiji svesti koja na refleksivni nain razvija stepene svesti i samosvesti. Ili, kako jedan upu-eni komentator kae povodom filozofskih misli uoblienih u Jeni i Fenomenologije

13 O ovakvoj orijentaciji, R. Pozzo, Bourgeois oder Citoyen?, Zu Hegels Begriff der brgerlichen Ge-sellschaft, in: Zur Rekonstruktion der praktischen Philosophie..., Hrsg. K. O. Apel, R. Pozzo, Stuttgart-Bad Constatt, 1990, 589. Ridel zastupa tezu da teorija priznavanja u Realphilosophie izgraene u Jeni predstav-lja okret od antike praktike filozofije, od ideala polisa i povratak tradiciji prirodnog prava: Studien zu He-gels Rechtsphilosophie, Frankfurt/M, 1969, 61. 97.

14 Utolika nije precizna reenica L. Dikija koji kae da sistem trita funkcionie kao sistem potreba, ali ne kao sistem priznanja, ibidem, 247. Jer, problematika priznanja se itekako proiruje i na trine odnose. O priznanju koje ima krucijalni znaaj za praktiku filozofiju, L. Siep, Anerkennung als Prinzip der praktischen Philosophie, Untersuchungen zu Hegels Jenaer Philosophie des Geistes, Freiburg/Mnchen, 1979, 202.

119

duha: principijelna uloga individue kao takve, i u meusobnom odnoenju i u odnosu prema celom, jeste odreena od strane Hegela. A to se ne deava na deduktivan nain, nego u smislu posledice razliitih interakcija (ljubav, borba, pravo, razmena itd.) ija je karakteristika da se stepenito razvijaju kao procesi priznavanja. Ali, to nisu prisvajanje razliitih uloga od strane pojedinaca, nego su to refleksivni procesi svesti uopte.15 Ove reenice nas opominju na nekoliko bitnih zakljuaka. Prvo, ne postoji tek linearno po-vezivanje izmeu priznavanja i strukture intersubjektivnosti, nego je re o vezi izmeu refleksivnosti i priznavanja: ciljna odreenost ovih procesa se oituje u priznavavanju samog procesa priznavanja od strane individua. Drugo, Hegel ne pacifikuje proces pri-znavanja, ovde nije re o meusobnoj uslovljenosti koja se finalizira kao otelovljena si-metrija; ne, kod Hegela je re o napeto-konfliktnim dimenzijama koje dinamizuju spo-menute procese. Dodue, u kasnijoj filozofiji prava sistematsko mesto momenta prizna-nja je izloeno transformaciji, jer vie nije re o povezivanju istorijske geneze institucija sa refleksivnim stepenovanjem iskustva svesti, pa se ni priznanje ne ispoljava na isti na-in. Ali, makar u drugaijem kontekstu, naime, u svetlu simetrinih relacija graanskog drutva, institucionalnih horizonata samorefleksivnih subjektivnosti koji se ujedinja-vaju u cilju voenja zajednikog ivota, priznanje ne gubi znaaj.

Za nas je presudno da se institucionalizovani oblici priznanja razvijaju tako to za-hvataju totalitet odnosa. Hegelova teleoloki ustrojena istorijska naracija16 meusobnog priznavanja, gde se odgovarajui procesi tematizuju kao obrazovanje i pojedinane i za-jednike svesti, upuuju nas na institucionalnu stvarnost graanskog drutva u kojem uopte postaje mogu zajedniki ivot. Napokon, etiki poredak u graanskom drutvu e se uspostavljati tek na osnovu simetrino graenih priznatosti. Kod Kanta graansko drutvo, u sklopu apriori konstrukcije, biva posledicom udruene volje svih. Kod Hege-la graansko drutvo, koje figurira izmeu porodice i drave,17 nosi na sebi peat poseb-nosti: konkretna linost koju Hegel naziva celinom potreba i koja predstavlja me-avinu prirodne nunosti i arbitrarnosti nastoji da realizuje svoje egoistike interese, no uvek u povezanosti sa drugim posebnostima u okviru sveopte povezanosti. He-gel ne ostaje na nivou simetrinog egoizma koji kod Kanta predstavlja fundament dr-avne zgrade. Hegel e ukazivati da uprkos tome to egoistine individue ivot u gra-anskom drutvu razumeju kao samopotvrivanje, one su uvek upuene na druge indi-vidue. lanovi agregata atoma-pojedinaca voeni su intencijom samoostvarivanja, po-jedinci stupaju na trite da bi sledili svoje subjektivne strategije. Pojedinano samoo-stvarenje, potraga za najboljim moguim uslovima materijalne egzistencije je causa ef-ficiens i causa finalis njihovih subjektivnih perspektiva. No, ulazei u polje trine ko-ordinacije, u ekonomski kontekst individualnih aktivnosti, ovi atomi e se nai u si-tuaciji meusobne uslovljenosti. I ova interdependentnost e biti bitan element u Hege-lovoj socijalnoj filozofiji.

15 Siep, ibidem, 240. Zip pravilno kae da je priznavanje sinteza ljubavi i borbe.

16 Nemojmo zaboraviti da je dijalektika samoiskustva kod Hegela striktno vezana za samoobjavljivanje duha, kao i za procese dolaenja duha do sebe.

17 Rph ( 182).

120

Pritom, precizno treba naznaiti razliku socit bourgoise i socit civile.18 Jer bo-urgoise kod Hegela uvek deluje u okruju posredovanih odnosa, u kontekstu sa drugim lanovima graanskog drutva, ali bez refleksivnog uinka u pogledu zahvata sopstve-ne slobode. Nije sporno da ispoljavanje buroaske subjektivnosti trai administraciju pravednosti, privatno pravo, kao i nastup Polizei, ali ona to koristi tek instrumentalno, negativno reeno, bez znanja o slobodi koja zavisi od pozicije u dobro ureenom zajed-nikom ivotu. Graansko drutvo (sistem potreba + primena prava + policija i korpo-racije19) kod Hegela ne egzistira bez upravljanja nad tokovima socijalne dobrobiti, soci-jalnih institucija kao to su korporacije. Primera radi, korporacije deluju kao posrednici izmeu drave i drutva, kao druga porodica (Rph, 252) i rade na usaglaavanju pra-va, samoodravanja i dobrobiti. Ali, tek e citoyen (Staatsburger) raspolagati sa spome-nutim znanjem; za buroasku subjektivnost vai da je ona konstitutivan element, ali u jednoj ekonomski odreenoj sferi zajednitva. Citoyen je taj koji zna za sebe kao slo-bodnog u okvirima politikog komunaliteta.

Primeujemo da dijalektikim reflektovanjem buroaske subjektivnosti Hegel kora-a na stazi koja je ve oformljena kod mnogih drugih mislioca; uostalom, dovoljno bi bilo proitati odrednica o buruju u francuskoj Enciklopediji (Diderot). Ipak, Hege-lova intencija ide mnogo dublje od bilo kojeg prethodnika. Njegova filozofija registru-je napetosti izmeu drutva i drave, vlasnika i dravljanina, ali na delu je dijalektiko ukidanje graanskog drutva u komunitarnom okviru politike drave. U svakom slu-aju, ovo ukidanje se ostvaruje prelaskom sa ekonomsko-trine forme zajednitva na politiko zajednitvo. Na osnovu toga se i moe promovisati primat politike kod He-gela,20 koji nikako ne znai eliminaciju ekonomskih aspekata, nego tematizovanje tri-ne komunikacije u drugaijem svetlu. Hegel ne moe eliminisati ekonomsku sferu, jer je svestan toga da se u modernitetu, gde preovladava proza zakonom determinisa-nih odnosa, bez promiljanja ekonomske sfere sloboda ne moe promisliti. Ali, Hege-lov kritiki stav prema ekonomskom liberalizmu je ovde potpuno jasan: ekonomski sa-ivot u modernitetu, ma koliko saima u sebi tendencije depolitizacije, ne postaje oi-en, ispranjen od politikog okvira, i ne gubi politika znaenja; da Hegel ne preputa zbrinjavanje o siromatvu privatnom humanizmu, ili moralnoj refleksiji (mada mora-litet ima ta da radi u graanskom drutvu), nego ga konvertuje na politiku ravan, re-ito govori o njegovim teorijsko-praktikim ambicijama. Hegel insistira na tome da se ne ostaje samo na pravno obezbeenim mogunostima privatno-pravnih lica, i da se ap-straktnost prava prevazilazi u obezbeivanju dobrobiti pojedinaca i razliitih grupa. Ne-

18 R. Pozzo, ibidem, 584. Valja registrovati da u ovom pogledu ne postoji konsenzus meu tumaima, V. Hsle, Hegels System..., Felix Meiner Verlag, GmbH, Verlag, 1988, 538.

19 Korporacije (agrikultura, trgovina, industrija i birokratija) su u graanskom drutvu, ali zavise od konsti-tutivne snage drave.To znai da najamni radnici nisu deo graanskog drutva. O tome zato Hegel ne moe da integrie problematiku klasne analize, S. Avineri, Hegels Theory of the Modern State, Cambridge Univer-sity Press, 1972, 96. Radnika klasa ne figurira u Hegelovom sistemu konflikata, uprkos tome to je proizvod graanskog drutva. Ovde se iskazuje razlika izmeu Hegela i Fihtea, jer potonji ve prepoznaje sistemski znaaj konflikata izmeu kapitala i rada.

20 Ovu formulu koristi, D. Losurdo, Moralisches Motiv und Primat der Politik, in: K. O. Apel, R. Pozzo (Hrsg.), ibidem, 526.

121

majui gravitacioni centar kao porodica i korporacije, u nedostatku mehanizma dovo-enja u ravnoteu, izloeno dezorganizaciji, graansko drutvo svoje sopstvene slabo-sti prevazilazi u dravi kao supstratu politike zajednice, a koja nije nikakav spoljni fak-tor intervenisanja. Mnogo puta raspravljeni problem Polizei kod Hegela nije nikakvo iskliznue, nego organski deo kontinentalne tradicije XVIII veka koja je promatrala po-liciju kao skup organa neophodnih za odravanje uslova postojanja graanskog drutva, dakle, u daleko irem vidu no to se pretpostavlja kada se policija promatra iskljuivo u perspektivi kriminaliteta. Da se u ekonomski ivot upisuju politika znaenja, da Hegel dodue odvaja dravu i graansko drutvo, ali nalazi za shodno da tematizuje posredo-vanja izmeu njih, to upravo pokazuje status koji on pripisuje policiji.21 Pravno uobli-eni administrativni aranmani drave se staraju upravo o pravu koje je objedinjujui pojam, jer kod Hegela podrazumeva i apstraktno pravo, i moralitet i etiki poredak.22

Govorei o dravi Hegelu nije stalo toliko do razvijanja problema suvereniteta, nego do promiljanja mogunosti da se oituju individualni kapaciteti graanskog drutva. ovek-lan graanskog drutva raspolae sa pravom prisvajanja u odnosu na stvari, mo-gunost priznavanja privatnog prisvajanja postoji kao mogunost za svakog. Ali, ostaje empirijsko pitanje da li pojedinac raspolae sa kapacitetom prisvajanja? - jednakost pra-va na praktikovanje slobode se moe zavriti u nejednakosti kapaciteta: zato se juristi-ka teorija obistinjuje u teoriji komunaliteta i institucija. Na jednom mestu (Rph 245) itamo da pisac na anticipatoran nain stvara izotreni paradoks u vezi sa prevelikim bogatstvom graanskog drutva koje nikad nije dovoljno bogato. Slobodna igra tr-inih snaga, razlika izmeu formalnih mogunosti i stvarnih kapaciteta Hegelu demon-strira sistematsku tendenciju nastanka takvih drutvenih slojeva, koji gube mogunost praktikovanja svakog smislenog ivota, posebno s obzirom na oekivanja koja su poten-cirana od strane moderniteta. Pri tome, nije re o pukim nedostacima fizikog uivanja u nekim resursima, nego o spreenosti da se realizuje priznatost od strane drugih lanova graanskog drutva. Kada Hegel upozorava na opasnost da rast ovakvih slojeva ugroa-va opstojanje dinamike modernog drutva, tada se bez daljnjeg moe povui linija koja proizilazi iz njegovih filozofskih refleksija, a vodi do drave blagostanja.23 Socijalna te-odiceja (vidi: Lok) u stilu da je meu Indijancima ak i kralj siromaniji no nadniar u nekoj evropskoj zemlji, teko bi mogla zadovoljiti Hegela.

21 O spomenutim pitanjima, o kameralizmu, i Polizewissenschaft, a i o tome da se dugo nije mogla prav-iti razlika izmeu policije i uprave, M. Neocleous, Policing the System of Needs: Hegel, Political Economy, and the Police of the Market, History of European Ideas, 1998, Vol. 24, No. 1, 43-58. Posebno je interesant-no da je i A. Smith u Lectures on Jurisprudence koristio pojam policije u kontinentalnom smislu, Br. Chap-man, Police State, London, Macmillan, 1971, 15-6. Najvaniji predmet interesovanja policije je trgovina i sticanje bogatstva.

22 B. Liebrucks, Sprache und Bewusstsein, 7 Bd, Frankfurt 1964-1979, III, 153.

23 Sa dodatkom, da bi drava blagostanja mogla biti tretirana kao sistematska solucija za problem siroma-tva, a ovakva mogunost kod Hegela je tek naznaena, M, O. Hardimon, Hegels Social Philosophy, New York, Cambridge University Press, 1994, 249, Uporedi, R. Siemens, The problem of modern poverty: signi-ficant congruences between Hegels and Georges theoretical conceptions, American Journal of Economics and Sociology, 1997, october. A. Kaufman, Community and Indigence: A Hegelian Perspective on Aid to the Poor, The Journal of Political Philosophy, Volume 5, Number 1, 1997, 69-92.

122

Hegelovo uvaavanje privatne svojine kao ekonomske potencije i kao oslonca za ekonomsku slobodu oponira Platonovim mislima o privatnoj svojini. Nije li karakteri-stino da kada se pojavljuje pitanje (Rph, ibidem) direktnog oporezivanja bogatijih kla-sa zarad anuliranja siromatva, Hegel kategorino odgovara da bi to bilo protivno na-elima graanskog drutva? Ali u hegelovskoj filozofiji neemo nai potovanje svojine kao garanta politike slobode la Locke. Hegel se svakako ne bi dobro oseao u drutvu onih teoretiara koji naglaavaju da je jedini pravi odnos prema svojini prihvatanja ono-ga to jeste, dakle, prihvatanje svojine u smislu toga da ona ne podlei proceduri legi-timacije. Znaenje svojine se mora pojaviti u kontekstu zajednikog dobra, inae ostaje na nivou poseda, faktikog raspolaganja na osnovu partikularnih stremljenja. Preciznije reeno, Hegelove intencije ne mogu se opisati time da njegova filozofija prava involvira faktiku priznatost svojine, pri emu bi priznatost svojinskog prava garantovao ugovor; to bi znailo za Hegela pad u kontraktualizam.24 Privatna svojina jeste osnovna forma svojine, ali, valja ne zaboraviti, ujedno i najapstraktnija.

Prema tome, liberalizam graen na osnovu elemenata line inicijative se koriguje politikom filozofijom komunalne slobode i komunalnog jedinstva. Hegelu je na umu promiljanje institucijama potkrepljenog etikog poretka kao totaliteta koji obuhvata pojedince i u porodicama u sklopu graanskog drutva, pa makar i uz rizik da optereti male korake prevoenja privatnih lanova graanskog drutva u etiki poredak, sa ve-likim posredovanjem izmeu drutva i drave.25 To je projekcija politike zajednice u kojoj se ukidaju orijentacije ka ozbiljenju privatnih ciljeva; lanovi graanskog drutva ostvaruju interese ozbiljujui zajedniko dobro na nivou politikog komunaliteta, ostva-rene univerzalnosti gde se usaglaavaju partikularne subjektivnosti i institucionalizova-na objektivnost. Poinje se sa apstraktnim pravom, a prelazi se preko porodice, graan-skog drutva i stie se do drave, tanije do istorijske konkretizacije manifestacije slobo-de u institucijama. A Hegela ne zadovoljava negativno odreena ekonomska i politika sloboda koja upuuje na zabranu interferencije drave u privatni ivot pojedinca; ne, on radi na promiljanju slobode kao samoostvarivanju u institucionalnom poretku. Reflek-tovanje diferencije izmeu formalnih mogunosti i stvarnih kapaciteta deo je Hegelove filozofije slobode koja reflektuje igru partikularnih moi i interesa u graanskom dru-tvu, inei dalekoseni pokuaj da ih dijalektiki integrie u strukture univerzalnosti.

* * *

Hegelova socijalna filozofija nije normativna teorija u Kantovom stilu, ali to ne znai da njegovo teoretisanje nema normativnih aspekata. Ona se, naravno, razlikuje i od so-cijalno-filozofskih refleksija politiko-ekonomske tradicije koja se oslanjala na lex na-turalis, to, jest, na naturalne inklinacije odvojenih pojedinaca, a koje bi trebalo da koin-

24 Da se svojina legitimie faktikim priznanjem, tvrdi, K. H. Ilting, Rechtphilosophie als Phnomenologie des Bewusstseins der Freiheit, in D. Henrich/R. Horstmann (ibidem), 221-254. Meni se ini da je mnogo pri-kladnije ono to tvrdi V. Hsle (ibidem, 495.), naime, da Hegel objanjava ta se moe ugovorno regulisati, a time naglaava jedan normativni momenat.

25 H. Ottmann, Hegelsche Logik und Rechtphilosophie. Unzulngliche Bemerkungen zu einem ungelsten Problem, in D. Henrich/R.P. Horstmann (ibidem), 389.

123

cidiraju sa etikim dimenzijama celine poretka. Hegel u etikom poretku eli da prepo-zna utkanost onog treba (Sollen), odnosno, u njegovim institucijama, drugaije ree-no, njegova ambicija je pojmovna rekonstrukcija ostvarivanja normativne faktinosti u sklopu moderniteta.26

Hegel je vodio polemiku borbu na vie frontova; u svom zrelom periodu je jasno stavio do znanja da antiko razumevanje etikog poretka smatra nedovoljnim (jer, tamo nije mogua opta definicija oveka), ali nije se slagao ni sa novovekovnim tendenci-jama. Tvrdnja koja provejava ovim lankom jeste da je dovoenje artikulacije ekonom-skog saivota u sistematsku poziciju u okvirima socijalne filozofije omoguava Hegelu da provede ovu polemiku u delo. Promiljanje mogunosti i opasnosti trine koordina-cije graanskog proizvodnog ivota, tretiranje kompleksnosti ekonomskih komunikaci-ja u modernitetu uvalo ga je od prihvatanja antike perspektive, ali i od nekritikog izjednaenja sa drugim samorefleksivnim misliocima moderne.27 No, mora se rei i sle-dee: posmatra li se Hegelov opus u celini, za njega vai da on istovremeno otelovlju-je samokritiku i odobravanje moderniteta, simultano kritikuje i prihvata modernitet. U ovom pogledu postoji izvestan kontinuitet u njegovom miljenju. Recimo, mladi Hegel je na zauujui nain umeo da demonstrira demonsku negativnost moderne slobode koja rastvara sudbinu.28 A mogu se pronai mnoge naznake i kod zrelog Hegela, napo-kon, upravo u kontekstu tretiranja ekonomskog saobraaja, a koje pokazuje znanje opa-snosti zajednitva gde postoje samo suprotstavljene subjektivnosti. Pri tome, njemu je bilo jasno, da stvaranjem moderne dihotomije izmeu uma i prirode (tavie, u moder-nitetu miljenje i mora da se odvoji od prirode, zato i pravo mora da referie, ne na pri-rodu, nego na pojam), nastaje mogunost prevlasti doxe, a i bujajue arbitrarnosti. Uka-zao je na injenicu da usled dominacije egalitarnog javnog mnenja, volja supstituie isti-nu, ime se klasini nauk srozava.29 Bilo gde da se kreemo u Hegelovom delu, nailazi-mo na kritiko raspoloenje u odnosu na modernitet. Ipak, perspektiva je vrsto vezana za drutvo, za moderno zajednitvo koje se dinamizuje posredstvom sopstvenih pro-tivrenosti i koje je neprekidno u samotransformaciji bez opasnosti da nestane u razva-linama istorije. Ova dinamika moe biti prihvaena od strane uma, ali filozofska reflek-sija pokazuje samo uslove pod kojima se kontekstualizovana normativnost moe ostva-

26 Normativna faktinost je pojmovna sintagma koja vai za sve pravce miljenja koje ele razloiti dis-tinkciju jeste i treba.

27 Meni se ini da neki interpretatori dovode Hegela u preveliku blizinu sa Platonovom dravom kao npr. M. E. Koutlouka, L`tat Platonicien- L`tat Hglien, Hegels Jahrbuch, 1988. K. H. Ilting, jedan od najznaajnijih tumaa Hegelove filozofije prava projektuje u Hegela kombinaciju antiki inspirisanog repu-blikanizma i modernog liberalizma, Die Struktur de Hegelschen Rechtsphilosophie in M. Riedel (hrsg.), Ma-terialen zu Hegels Rechtphilosophie, Frankfurt, 1975, II 52-78.

28 Hegel, System der Sittlichkeit, II. poglavlje, Das Negative oder die Freiheit oder das Verbrechen (hrsg. G. Lasson), Felix Meiner Hamburg, 1956, 38-51. O tome, H. G. Gadamer, Hegel die Verkehrte Welt, in He-gels Dialektik..., J. C. B. Mohr, Tbingen, 1980, 44. Poenta je u tome da su granice slobode odreene silom, ime Hegel jo jednom potvruje svoju odvojenost od antikih mislioca. (Time ne elim da kaem da Hegel nikad ne klizi na ravan antike, vidi, M. Theunissen, Die Verdrngte Intersubjektivitt in Hegels Philosophie des Rechts, in D. Henrich/R. P. Horstmann, ibidem, 317-381.)

29 O dihotomiji izmeu prirode i uma Ch. Taylor, Hegel, Cambridge, Cambridge University Press, 1975, 368-388. A Hegelove naznake o prevlasti mnenja Rph (194). E. Voegelin je promovisao termin doxofil.

124

rivati u modernitetu, ona u svom teorijskom ustrojstvu ne moe brisati razliku izmeu mogunosti i stvarnosti, odnosno, ne moe dati garancije da e stvarnost modernog za-jednitva odista i odgovarati merilima uma.30 Hegelove refleksije o dravi su nepresuni izvor rasprava i dan-danas, no na pitanje da li e opta volja usisati posebnosti, da li e se odigrati hipostaza institucija potirui heterogene subjektivnosti graanskog drutva - u okvirima njegove filozofije nema empirijski osnaivog odgovora.

Fukujama je, da se podsetimo, slavei sintagmu o kraju istorije prizivao Hegela, te-oriju priznanja, i ne u poslednjem redu objavio trijumf liberalne misli (dodue, ne i prak-se).31 Zapravo, tretirajui raspad socijalizma Fukujama je stavio peat Hegelove filozofije na sveopti prodor liberalizma. Miljenja sam, da je situacija obrnuta u odnosu na Fuku-jamine teze: Hegel ne moe biti svedok Fukujami u izricanju presude nad svetskom isto-rijom, jer on demonstrira upravo utopijsku odreenost liberalizma. Uoptenije, kod He-gela emo nai kritika sredstva u odnosu na svaku misao koja sumnjii nadindivudal-ne aspekte ljudskog ivota i koja e drutvo izvesti na osnovu asocijacije nesamerljivih i presocijalnih individua. Ili drugaije reeno: ambivalentan Hegelov odnos prema moder-nitetu se moe shvatiti tek ukoliko imamo na umu koliko je on kritikih naznaka izveo protiv ideja o minimalizovanju drave, o slabljenju institucionalnog poretka, o razume-vanju autonomnosti oveka na osnovu njegovog oslobaanja od institucionalnih prinu-da. Hegel nije isputao iz vida da je socijalna kohezija moderniteta upitna (u tome, na-ravno, nije bio usamljen, setimo se samo Tokvila npr.), te ga je udubljivanje u politiku-ekonomsku sazdanost moderniteta ponukalo da tumai opasnost voluntarizma, u lou beskonanost ukotvljeno oitovanje individualne volje. Kod njega neemo nai ubee-nje da se sa protokom vremena i usled autonomnog delovanja potencijala graanskog drutva asimptotino (u smislu regulative) smanjuje snaga drave i ekonomske nunosti. Socijalno tkivo moderniteta karakteriu nestabilni, kontingentnim momentima odreeni, odnosi izmeu prinude, legitimacije i prihvatanja. A nita nije dalje od Hegela nego odu-stajanje od dravnog okvira politike zajednice, jer tek sa njom, naime, sa dravom koja je povezana nitima komunalne slobode, moe se iznova ostvarivati krhka socijalizacija.

ALPAR LOONCFakultet tehnikih nauka, Novi Sad

HEGELOVA KONSTITUCIJA FILOZOFIJE EKONOMIJE

Summary The author emphasized the double-character of the social philosophy of Hegel con-cerning the epochs of Antiquity and Modernity. In accordance with the analysis in this paper the philosophy of the economy proved to be the main field for the articulation of this specific posi-tion. Hegel`s philosophy of economy is based on the normative facticity within the structure of modernity and it accentuates the communal character of freedom supported by the welfare state. As constrasted with the reading of Fukuyama, Hegel`s social philosophy demonstrates the bor-ders and the utopian character of liberalism.

30 Evo jednog snanog primera, Hegel, Religionsphilosophie, (hrsg. A. Drews), Diederichs, 1907, 396.

31 O. Pggeller, Ein Ende der Geschichte? Von Hegel zu Fukuyama, Westdeutscher Verlag, 1995, 10.