Embed Size (px)
Citation preview
Vojislav Ilić1
profesor likovne kulture,
specijalista metodike likovne kulture
doktorske studije, smer obrazovna tehnologija
Učiteljski fakultet, Beograd
Originalni naučni rad
„Obrazovna tehnologija” 1/2010.
UDC: 371.3.1
str. 25-41
INDIVIDUALIZACIJA U NASTAVI LIKOVNE KULTURE PRIMENOM UČENJA NA OSNOVU SLOBODNOG IZBORA
Rezime:
U radu se govori o individualizaciji i mogućnosti izbora u nastavi. Dalje se prikazuje oblik učenja i rada u nastavi likovne kulture „Učenje umetnosti na osnovu slobodnog izbora“. Na kraju rada je dato iskustvo korišćenja ovog načina rada u osnovnoj školi „Milutin i Draginja Todorović“ u Kragujevcu.
Ključne reči:
individualizacija nastave, mogućnost izbora u nastavi, vizuelna umetnost, učenje umetnosti na osnovu slobodog izbora
Uvod
Obrazovanje kakvo imamo u školama mora se menjati i prilagođavati vremenu u kome živimo. Potreba za promenom obrazovanja uslovljena je prilivom informacija iz svakodnevnog života koje menjaju ulogu tradicionalnih institucija.
Tradicionalni model utilitarnog obrazovanja se mora menjati. U eri industrijalizacije fabrika je bila model za školu, koja proizvodi buduće članove društva. Takva škola je osmišljena tako da obuhvata sadržaje koji ne idu u susret dečjoj želji za saznavanjem. U fabrikama, kao i u školama, odluke o sadržaju i rezultatima donose pojedinci koji imaju autoritet i znanje da procenjuju i osmišljavaju rad.
„Taj model danas ne uspeva da pripremi učenike za uspeh u 21. veku. Poslovi budućnosti će se odnositi na ono što roboti i programirane mašine ne mogu da urade. Stvaranje i primena takvih položaja podrazumeva korišćenje kreativne inteligencije.” (Volš B. K, 2003: 22)
Postavlja se ozbiljno pitanje vrste i tipova znanja, neophodnost za uspešno funkcionisanje pojedinca u savremenom društvu, kao adekvatne organizacije sistema obrazovanja. Sistem
obrazovanja treba da ima kapacitet da se rekonstruiše i prilagodi promenama u skladu sa promenama u društvu.
1. O individualizovanoj nastavi
U individualizovanoj nastavi zahtevi nastave usklađeni su sa individualnim mogućnostima učenika i njihovim karakteristikama u radu. Ova nastava se bazira na samostalnom radu učenika. Učenici se na taj način dosta osamostaljuju u radu i učenju, postaju odgovorniji za sopstvene rezultate, kreativniji, aktivniji.
Individualizacijom nastave rešava se problem koji se javljao u tradicionalnoj nastavi, gde svi učenici nisu mogli pratiti izvođenje nastave istim tempom. Angažovanje intelektualnog potencijala u koji spadaju opšte i specijalne sposobnosti u neposrednom je odnosu sa oblicima individualizacije nastavnog procesa.
„Smatra se da je individualizacija permanentna didaktička inovacija. Njom se ostvaruju osnovni ciljevi napredovanja učenika prema njegovim mogućnostima. Njome se, u uvelikoj meri, prevazilazi tradicionalna organizacija nastave po modelu Komenskog u kome dominira frontalna, tj. jednaka nastava za nejednake učenike.” (Vilotijević M, 1999: 196)
1.1.Pojam i definisanje individualizovana nastave
„Pod pojmom individualizovane nastave podrazumevamo takvu organizaciju nastavnog rada koja se temelji na individualnim razlikama između pojedinaca.” (Vilotijević M, 1999: 198)
Ova nastava podrazumeva razvijanje aktivnosti, samostalnosti i kreativnosti. „Lično je onoliko veliko koliko je aktivno.” (Vilotijević M, 1999: 201)
Teorijska i empirijska istraživanja pedagoga i didaktičara otkrila su postojanje značajnih individualnih razlika među učenicima.
Učenici se razlikuju prema svojim mentalnim mogućnostima, brzini i tempu učenja, motivaciji, interesovanjima i stavovima, temperamentu, karakteru, dostignućima, nivou prethodnih znanja i dr. U individualizovanoj nastavi se sve ove razlike uvažavaju i učenici se postepeno i kontinuirano vode i navikavaju da izvršavaju sve složenije zahteve.
Individualizovana nastava je nastala kao reakcija na tradicionalnu nastavu u kojoj su svi učenici poučavani na isti način, istim tempom. Napušta „prosečni“ i „srednji“ učenik i nastava usmerava prema svakom učeniku posebno, na osnovu njegovih individualnih mogućnosti, potreba i interesovanja.
Jovan Đorđević ističe da je glavni cilj individualizacije naučiti učenike učenju, formirati kod njih pozitivnu motivaciju za učenje i osloboditi potencijalne sposobnosti svakog pojedinog učenika. (Lazarević V. 2005: 52)
Individualizovana nastava poprima sve šire razmere u savremenoj školi. Sve više nastavnika ovu vrstu nastave primenjuje u korelaciji sa ostalim vrstama nastave i oblicima rada. Ovaj vid nastave se prilagođava urođenim mogućnostima učenika, snažno razvija skrivene potencijale učenika i doprinosi razvoju stvaralačkog mišljenja učenika.
1.2 Osnove individualizovane nastave
Ideja o individualizaciji nastavnog procesa je veoma stara i ona datira sa prvim raspravama o učenju i nastavi. Začetke ove teorije možemo naći u delima Sokrata, zatim u delima Kvintilijana koji ističe da dobra škola mora imati u vidu individualne osobine učenika. Prve oblike individualizovane nastave imamo u robovlasničkom periodu koja je bila individualna po principu “jedan učenik”- “jedan nastavnik”. Nastavnik je pri zadavanju zadataka imao u vidu mogućnosti učenika. (Vilotijević M, 1999: 203)
Džon Lok je primetio da „nema dva deteta koja bi se mogla vaspitavati istim metodama“ jer se učenici među sobom bitno razlikuju prema sposobnostima, iskustvima, socijalnom statusu itd, iako pripadaju istom razredu. Zbog toga, efikasniji rad kod svakog učenika će se postići individualizacijom nastave. (Wikipedia, 2009)
Individualizovana nastava ima svoju teorijsku podlogu u kognitivnim teorijama u kojima se ističe značaj saznanja, motivacije, organizovanosti memorije za učenje. Kognitivisti ističu značaj mentalnih struktura učenika, prethodnih učeničkih znanja i načina (strategije) savladivanja novih pojmova. (Vilotijević M, 1999: 205)
Vigotski ističe odgovornost nastavnika u procesu učenja. Nastavnik mora da proceni sposobnosti svakog svog učenika i da utvrdi koje su mu psihičke funkcije u razvoju, koje su razvijene, koje tek treba da se razviju. U zavisnosti od dobijenih rezultata, on će učenicima zadavati zahteve i uputstva sa ciljem da što brže ovladaju zonom narednog razvoja. Vigotski ističe da nastava uvek treba sa se usresredi na formiranje onih misaonih odlika koje tek treba da se pojave. Učenje treba da ide ispred razvoja. (Volš B. K, 2003: 78)
Džerom Bruner smatra da su bitna tri činioca u teoriji nastave: priroda osobe koja uči, priroda znanja i priroda saznajnog procesa. Prema karakteristikama učenika utvrđuju se odgovarajući pedagoški postupci i principi nastavnog rada. (Vilotijević M, 1999: 136)
Humanističke didaktičke teorije smatraju da je svaki pojedinac jedinstvena i neponovljiva pojava i da od toga treba polaziti u nastavnom radu. Nastavnik je dužan da poštuje „ja“ svakog učenika i da svoj pristup prilagodi specifičnosti svakog pojedinca. (Vilotijević M, 1999: 313)
Individualizovana nastava usmerava se prema svakom učeniku posebno, na osnovu njegovih individualnih mogućnosti, potreba i interesovanja.
Učenici se među sobom razlikuju po svojim sposobnostima. U školama se pažnja najviše poklanja slabijim učenicima jer je cilj da svi učenici postignu uspeh. Uspešniji učenici se izjednačuju sa prosečnima i na taj način se sputavaju. Posledice su negativne i za samog učenika i za društvo, jer je sprečeno ranije uknjučivanje sposobnih u odgovarajuće delatnosti. Vrednost individualizacije se može posmatrati sa stanovišta bolje iskorišćenosti mentalnog kapaciteta učenika i obezbeđivanje svakom pojedincu da napreduje prema svojim individualnim sposobnostima što bi koristilo i samom učeniku a i društvu.
2 Umetnički proces i nastava umetnosti
U centru umetničkog procesa je pronalazak do kojeg se dolazi kreativnim mišljenjem.
Umetnički proces pomaže:
- učenicima da razviju sposobnost vizuelnog predstavljanja svojih ideja i na taj način „zapišu“ svoja osećanja i utiske;
- pruža učenicima priliku da oblikuju sopstvenu percepciju i razviju sposobnost kreativnog rešavanja problema i rasuđivanja;
- podstiče kreativno razmišljanje i učenje kroz razgovore i istraživanje;
- ohrabruje učenike da razvijaju umetničke veštine i znanja tako što koriste različite materijale i tehnike;
- razvija kod učenika korisne radne navike i odgovornost;
- pomaže učenicima da bolje razumeju druge tako što neguju poštovanje prema onima koji su drugačiji od njih;
- stimuliše učenje i shvatanje drugih kultura, kao i poštovanje sopstvenog umetničkog nasleđa;
- poboljšava i unapređuje nastavni program škole i zajednice.
U aktivnostima, vezanim za umetnost, ne traži se jedan tačan odgovor jer se mogu dobiti mnogo dobrih rešenja. Za svaki kreativni problem se mogu dobiti mnogo smislenih odgovora. Ovakav način razmišljanja i rešavanja problema je odlična priprema za rad i život. Buduće društvo, u kojem će učenici raditi, sigurno će zahtevati različite načine rezonovanja i kreativnog mišljenja. Kreativno mišljenje se može uzeti kao proces kombinovanja novih elemenata sa ranije stečenim iskustvom kako bi se dobila nova rešenja i zamisli.
Umetnički proces je traženje, odabiranje i rešavanje problema: od odabira ideje, preko tehnike i materijala za izvođenje, pa do estetske analize koja se dosta puta svodi na procenjivanje i upoređivanje. Znači, da za sam umetnički proces odabiranje i donošenje odluka je vrlo bitno, a ako i nastavni proces prilagodimo, učenik može stalno da ima mogućnost izbora. Tako će on u životu biti spremniji da donosi odluke, a samim tim biti spremniji za život.
Način da učenici steknu veštinu donošenja odluka i spremnost da ih koriste, je mogućnost da svakodnevno donose odluke. Od izbora mesta, ideje, grupe za rad, materijala, tehnike, motiva... do izbora radova, učenici donose odluke tokom celog procesa nastave i da kroz njega vežbaju donošenje odluka.
2.1 Specifičnost nastave likovne kulture
Nastava likovne kulture se razlikuje od ostalih nastavnih predmeta po karakteru sadržaja, procesima stvaralaštva, odnosima između učenika i nastavnika, kao i u pogledu procene rezultata.
Prva karakteristika likvne kulture njen stvaralački karakter, jer likovna umetnost stvaralačka. Ovim se očekuje stvaralaštvo ne samo učenika, već i od nastavnika koji zajedno daju stvaralački karakter celom procesu nastave.
Druga karakteristika je radni karakter nastave, jer se u osnovnoj školi oko 85% sadržaja odvija kao radno stvaralački proces.
Treća karakteristika je fleksibilan nastavni proces, koji se menja, ne samo prema karakteru rada praktičnog ili teoretskog, već i u praktičnom radu, zavisno o pojedinim etapama pripremama stvaralaštva (učenje, igra), samog stvaralaštva i realizacije sve do verifikacije.
Četvrta karakteristika proizilazi od subjektivnosti stvaralačkih procesa, uvažavanja individualnosti učenika, što utiče na drugačiji odnos nastavnika prema učeniku.
2.2 Kreativni proces u likovnoj umetnosti
Prema francuskom matematičaru Anri Poenkareu. kreativni proces se odvija u četiri faze i to:
1. pripreme (svesne težnje ka rešenju problema na način koji je od ranije poznat
ili težnje da se bar prikupe informacije o problemu);
2. inkubacije (u kojoj se problem rešava „u pozadini“ svesti, odnosno nesvesno);
3. iluminacije ili inspiracije (u kojoj se u magnovenju sagledava rešenje);
4. verifikacije (tj. proveravanja rešenja koje je postignuto). (Wikipedia, 2008)
Kreativnim procesom su bavili Graham Valas i Ričard Smit u svom delu Art of Thought, objavljenom 1926. god. Kod njih se pojavljuje još jedna faza posle inkubacije nagoveštaj (kreativna osoba dobije „predosjećaj“ kako je rešenje na svom putu). (Wikipedia, 2008)
Pol Gilford je došao do važnih zaključaka u polju kreativnosti, povlačeći crtu između konvergentno i divergentno mišljenje. Konvergentno razmišljanje uključuje otkrivanje jedinstvenog, tačnog rešenja na zadat problem, dok divergentno razmišljanje uključuje kreativno stvaranje višestrukih odgovora na zadati problem. Divergentno se razmišljanje često koristi kao sinonim za kreativnost u psihološkoj literaturi. Ostali naučnici povremeno su
koristili termine fleksibilno razmišljanje ili fluidna inteligencija, koji su grubo slični kreativnosti. (Wikipedia, 2008)
Artur Kestler u delu The Act of Creation, navodi tri tipa kreativnog pojedinca – umetnika mudraca i šaljivdžinu. (Wikipedia, 2008)
Likovna kultura se oslanja na proses stvaranja, pa je zato taj proces slojevit i bogat.
Bogumil Karlavaris navodi da se proces likovnog stvaranja zasniva na procesima stvaralaštva (uočavanje problema, inkubacija, iluminacija i verifikacija) izražen pedagočkim terminima prolazi kroz sledeće faze:1. učenje, 2. igra, 3. stvaranje, 4. rad i 5.procenjivanje. (Karlavaris B. 1988: 72)
Proces učenja
Za stvaralaštvo je potrebno prikupiti potreban materijal, činjenice, što se ostvaruje učenjem, ali se taj proces odvija na temelju uočavanja problema, osetljivosti za njegove slojeve. Svaka ličnost traži poseban put u rešavanju problema. Podfaze učenja mogu se opisati sledećim karakteristikama: kognicija ili uočavanje pojave, memorisanje, upoređivanje i razumevanje, logičko-analitička sistematizacija, kritička procena činjenica, prerada i transformacija, evaluacija rezultata i moguća primena rezultata.
Proces igre
Učenje nije zavrčni čin, već prikupljenim informacijama može porenuti igru, improvizaciju, nova kombinovanja, redefinisanja. Igra obično počinje od neke ideje, zatim se odlučuje na igru i utvrđuje materijal i pravila, igra spontano varira, pri čemu se javljaju mašta, sposobnosti, emocije, zadovoljstva da bi došlo do završetka i rešenja. Učenici se zapravo igraju bojama, linijama, traže najrazličitije kombinacije, dok im ne sine prava ideja za rešenje likovnog problema. Proces igre nije potpuno istražen, mada se veliki broj psihologa bavi dečijom igrom u širem smislu. (Karlavaris B. 1988: 74)
Proces otkrića (kreativnosti)
Ovu fazu treba shavatiti kao sublimatorsku celog kreativnog procesa.. Posle pripremnih faza dolazi vrhunac kreativnog procesa- otkriće, a kasnije se kreativna ideja realizuje u materijalu i verifikuje. U likovnim umetnostima je teško odvojiti fazu stvaralaštva od faze realizacije, jer se u procesu stvaranja javljaju stvaralački trenuci, ponekad i elementi prikupljanja novih informacija i same igre.
Realizacija (proces rada)
Realizacija kreativne ideje predpostavlja operacije koje nemaju u svemu stvaralački karakter, pa se u tom smislu realizacija smatera radom. U likovnom stavralaštvu rad je deo stravarlačkog procesa. Proces rada teče kroz sledeće faze: cilj i smisao radnog procesa, planiranje rada, izvođenje pojedinih operacija u odnosu na željenu celinu, povezivanje svih operacija u celinu i verifikacija rezultata.
Proces procenjivanja
Specifičnosti likovnog stvaranja predpostavlja i poseban vid procenjivanja, gde se objektivne komponente prepliću sa likovnim senzibilitetom. Bez obzira na složenost svaki završeni rad traži proces verifikacije. Taj proces prolazi kroz sledeđe faze: utvrđivanje polaznih kritetijuma, određivaenj postupaka i metoda procenjivanja, posebno u odnosu na predmet procenjivanja, donošenje zaključka i formulisanje zaključka uz eventualno obrazloženje i podsticaje za dalji rad. Ponekad se zaključak donosi i u toku rada, da bi se rad popravio i doradio.
3 Vaspitno - obrazovni proces usmeren na izbor
Zajedničko, za većinu nastavnih procesa širom sveta, je da učionicom dominira govor nastavnika. Istraživanje, koje je obavio Džon Godlad, potvrđuje da je, uobičajeni model onaj
prema kome nastavnik saopštava informacije, a onda očekuje da učenik ponovi tu informaciju. (Goodlad, I. J. 1984: 88)
Ako bi šematski prikazali situaciju toka dijaloga u odeljenju, strelice idu od nastavnika prema određenom učeniku i natrag istim pravcem. Većina strelica pokazuje na nastavnika ili vodi od njega, a retko idu od jednog ka drugom učeniku ili u oba smera između učenika.
U učionici, u kojoj dominira predavanje nastavnika, u većini slučajeva, katedra je smeštena u prednjem delu učionice i najistaknutiji je element. Učenici sede u redovima, okrenuti nastavniku. Zidovi su uglavnom neukrašeni, da se ne bi odvlačila pažnja od nastavnika. Šta ova slika govori o nastavnom procesu koji se odvija svakog dana širom sveta?
Izgradnja razumevanja je osnovni element u izrazito složenom procesu učenja. Nastavnici koji dele ovo mišljenje postavljaju učenika u središte nastavnog procesa. Oni rade na tome da stvore okruženje koje će odražavati ovakvo shvatanje. Nastavnik mora da poziva učenike da iskuse bogatstvo sveta, da ih osposobi da sami postavljaju pitanja i traže odgovore i podstiče da shvate složenost sveta.
Tada se, zapravo postavlja pitanje: Kako mogu škole i nastavnici biti usmereni na učenika i kako da ga uspešno pripreme za život odraslih ljudi?
Motivacija se povećava kada neka osoba ima izvesnu kontrolu nad učenjem. Aktuelna istraživanja rada mozga (vezano za situacije kojima se određuju ponašanje i iskazi pojedinaca) ukazuju na to da je lično zalaganje u okviru datog zadatka značajno za motivisanje i ishod. Poznato je da učenje postaje intezivnije kada nastavnici traže saglasnost učenika za proširivanje delokruga angažovanja.
Alfi Kon jasno navodi koja je to suštinska vrednost koja postaje svojstvena pojedincu kome se omogući da aktivno učestvuje u procesu biranja i kontrolisanja: „Potrebno je reći da je suština u tome; da je bolje ljudima dozvoliti da odlučuju o onome šta im se dešava, nego ih kontrolisati. Na taj način se ukazuje više poštovanja, a to je i primerenije osnovnim vrednostima sa kojima se većina od nas saglašava. Bez obzira na veštine koje bi u budućnosti učenicima mogle da budu korisne, oni moraju imati priliku da biraju u sadašnjosti. Uostalom, učenici nisu samo oni - koji odrastaju. Oni su ljudi čije se aktuelne potrebe, prava i iskustva moraju shvatati ozbiljno. Recimo to ovako: učenici, ne samo da treba da se obučavaju da žive u demokratiji kada odrastu, oni treba da imaju priliku da danas, sada i ovde, žive u demokratskom okruženju“ (Kohn, A. 1999: 75)
Mogućnosti izbora definisane su kao alternativne ili mogućnosti unutar odeljenja i omogućavaju takav izbor koji će odgovarati interesima učenika i njegovom načinu učenja. Iz njih se vidi kako nastavnik pronalazi različite načine za razvijanje određene veštine. Brojne su mogućnosti za biranje:
- Menjanje pristupa aktivnostima;
- Menjanje vrste materijala koji se koriste;
- Menjanje okruženja i načine komunikacije.
Učenici se razlikuju po svom pristupu učenju i zato je jedan od najtežih zadataka zadovoljiti potrebe svakog učenika u određenom odeljenju. Nastavnici moraju da shvate da postoje različiti načini učenja, i da moraju prilagoditi i okruženje u kome se odvija učenje moraju prilagoditi tako da odgovara svakom učeniku.
U 21. veku konkurentna preduzeća biće ona čiji će radnici biti sposobni da rešavaju složene probleme i pronalaze efikasne metode za obavljanje posla. Naravno, da bi učenici mogli da razumeju zahteve, potrebno im je osnovno znanje. Ali, isto tako je potrebno i dublje razumevanje pojmova - znanje koje je dugotrajnije od onog koje je potrebno da se prođe na testu.
U školi je naglasak na logici, činjenicama, detaljima i povezanim nizovima, s tim što se zanemaruju stvaralačke veštine kao što su intuicija, opažanje i holističko shvatanje. Karl Rodžers smatra da „u okviru obrazovanja nastojimo da oblikujemo konformiste, stereotipne pojedince čije je obrazovanje dovršeno, umesto nesputane stvaralačke i originalne mislioce“.
Jedno istraživanje je pokazalo da 90% petogodišnjaka ispoljava visoku kreativnost, koja već na uzrastu od sedam godina opada do 10%, a da samo 2% od čitave populacije višeg uzrasta od osam godina pokazuje visoku kreativnost. Ovakvo opadanje kreativnosti, ispoljeno na uzrastu kada počinje školovanje je povezano sa ustaljenom pedagoškom praksom. Stoga i nije čudno da odrasli učenici pokazuju nisku kreativnost i što su skloni pasivnoj ulozi u procesu učenja. (Patterson B. 1997:99)
Škola, u kojoj se učenici uče pozitivnim vrednostima, mora da pospešuje samostalnost i nezavisno mišljenje, a ne prostu poslušnost. Očigledan način na koji učenici mogu steći veštinu za donošenje odluka i spremnost da ih koriste je da im se dopusti da svakodnevno donose odluke. Nastavnici to mogu da čine sa učenicima svih uzrasta, pružajući im različite mogućnosti izbora. Od izbora mesta u prostoru, materijala i tehnike kojom rade, prepuštajući im tako da odluče kako će pristupiti zadatku ili neophodnim aktivnostima tokom časova. Poznato je da smo motivisaniji i spremniji da preuzmemo posao, kada imamo mogućnost izbora sadržaja i metoda zadataka koje moramo da rešimo.
4. Učenje umetnosti na osnovu slobodnog izbora (Choice based art education)
Učenje umetnosti na osnovu slobodnog izbora (Choice based art education) su pokrenuli u SAD Katarina Daglas i Džon Krou. U korenima ovog načina učenja umetnosti se nalazi rad Marije Montesori i program „Korak po korak” s tim što su osnovne ideje razvijene i razređene za primenu u predmetu vizuelna umetnost. Učenje umetnosti na osnovu slobodnog izbora se razvija od 1999. god. i sve više ima pristalica u SAD i u svetu.2
U učenju umetnosti na osnovu slobodnog izbora od učenika se traži da na čas dođu sa idejom šta bi trebalo da rade. Učenici, kao i umetnici, sami odabiraju ideje za rad, načine realizacije, prezentacije.. a nastavnik je tu da pomaže u realizaciji ideja i rešava probleme na koje učenici nailaze tokom rada.
Ogromna je razlika u odnosu na tradicionalnu nastavu koja kontroliše vreme, događanja, teme i sve što se dešava, apsolutno sve; nastavnik je umetnik a učenici samo nastavljaju njegov rad. Oni su poput vojnika koji su zavisni istraživači. Tradicionalni nastavnik ima plan časa i precizan tajming.
U učenju umetnosti na osnovu slobodnog izbora, nastavnik obezbeđuje strukturu časa, a učenici sami prave sopstveni plan i improvizuju. U osnovi svaki od njih ima sam plan časa i to otvoren, u zavisnosti od ponuđenih sadržaja u učionici.
Na kraju časa učenici postavljaju međusobna pitanja: „Šta si uradio danas?“. On će pokazivati svoje radove a nastavnik pita: „Ko je uradio nešto novo?“. Desi se da neko od đaka kaže: „Danas sam izbacio jedan deo i dobio ovo“. Neko pitanje postavi nastavnik da bi inicirao dalja pitanja i odgovore kao: „Koji su to materijali, kako si dobio tu boju?...“ i na taj način nastavnik dobija učenika „stručnjaka“ koji vodi neupućene.
Sledeće nedelje nastavnik donese gotov rad i daje „stručnjaku“. To je izazov za njega i za one koje podučava u svojoj grupi. Oni ne moraju da dolaze kod nastavnika za pomoć, oni imaju „stručnjaka“ u svom centru, materijale, uputstva, literaturu...
U višim razredima ako nastavnik postavi pitanje: „Ko se namučio radeći danas?“ Nastavnik dodaje da su problemi prava stvar jer to znači da su sami testirali sebe, znači da se ponašaju kao umetnici i znači da su pokušali nešto što još niko nije probao.
Uvek će se pojaviti neko ko će večito biti nezadovoljan svojim radom, na šta nastavnik pita: „Da li si našao rešenje?“, ukoliko učenik ne odgovori vrlo je moguće da će rešenje dobiti od drugih učenika.
2 Više o „Choice based art education“ vidi http://knowledgeloom.org/tab/index.jsp
U ovako organizovanoj nastavi učenik dobija mogućnost da se usavrši u onome što izabere.
U tradicionalnoj nastavi nastavnik ima vrlo jasnu ideju o tome šta želi da vidi na kraju časa. Standard je da što više liči na nastavnikov uzor. A u učenju na osnovu slobodnog izbora, postoji gradacija i nikad se ne zna do čega će se doći na kraju.
Učenicima se ne predaje, nikada se ne kažnjavaju zbog nenaučenog ili neurađenog, zbog rizikovanja i neuspeha, sve dok napreduju. Tek kad stanu na putu, kakav god da odaberu, tek onda nastavnik se uključuje, pomaže i predlaže.
Ono što nastavnik traži i ocenjuje kod učenika je upornost, predanost, posvećenost, napredovanje, razmišljanje koje može da ide u različitim smerovima, stvaranje atmosfere zajedništva u učionici.
Nastavnik treba da poznaje vrline i mane, slabije i jače strane svakog svog učenika.
Učenje umetnosti na osnovu slobodnog izbora transformiše učionice u centre višestrukog učenja gde učenici rade nezavisno na umetničkim projektima, po sopstvenom izboru, uz usmeravanje nastavnika i drugova (samostalno ili u grupi).
4.1 Učenici
Učenici ne dolaze u školu kao prazne stranice po kojima nastavnici pišu. Oni dolaze sa bogatim iskustvom. Ova iskustva su različita, proistekla iz porodične kulture u kojoj se verovanja, shvatanja, stavovi, predrasude, i ponašanja veoma razlikuju.
Lični kontekst se fokusira na dva elementa: razvoj učenika kao umetnika i obezbeđivane pravog izbora.
Učenici se posmatraju kao umetnici i sami se razvijaju u različitim pravcima uz pomoć nastavnika i drugova. Ovo je osnova na kojoj se bazira koncept nastave. U autentičnoj okolini učenici imaju konrolu nad temom, materijalima i pristupom. Učenici i nastavnici mogu se odnositi prema svemu ovome na originalan način prilikom oblikovanja samospoznaje i učenja. Sličan način razmišljanja (učenika i nastavnika) u podučavanju i učenju je pravi i poželjan u razvoju stvaranja u umetnosti.
Učenici imaju uloge:
- Kao mislioci: učenici će razmišljati o svojim postupcima i povezivati prethodna i nova znanja,
- Kao „eksperti za rešavanje problema“: učenici će analizirati alternativna rešenja za prevazilaženje prepreka na koje nailaze i na probleme će gledati kao na istraživački izazov,
- Kao aktivni posmatrači: učenici će razvijati sposobnosti i veštine da jasno prenose svoja opažanja i ideje,
- Kao aktivni slušaoci: učenici će naučiti da usmere svoju pažnju i budu aktivni,
- Kao komunikatori: učenici će formulisati svoje ideje i mišljenja i izražavati ih kroz različite medije,
- Kao organizatori: učenici će planirati svoje učenje i preuzimati odgovornost za odluke koje donesu,
- Kao partneri: učenici će naučiti da sarađuju i počeće da uzimaju u obzir i tuđe mišljenje,
- Kao prijatelji: učenici će naučiti da veruju i vode računa jedni o drugima, svesni svoje međuzavisnosti,
Prilika da se eksperimentiše i istražuje je neophodno iskustvo za učenika. Od učenika se traži da na čas dođu sa idejom i jasnom vizijom kako da je realiziju, a drugi učenici i nastavnik pomažu u eventaualnim problemima.
Mogući problemi:
- Šta sa učenicima koji dođu na čas ali nemaju ideju,
- Šta ako učenik ima ideju šta da stvori, a to nije u skladu sa školskim, moralnim i drugim zahtevima i očekivanjima,
- Da li bi trebalo postaviti parametre u startu ili izlaziti na kraj sa ovim u hodu,
- Koju strategiju primeniti u slučaju učenika koji ponavlja ideje samo da bi mu se drugovi divili ili da bi dobio dobru ocenu, a da pritom on ne napreduje.
Učenici stvaraju homogene, saradničke, spontane grupe unutar kojih se razmenjuju informacije. Sami učenici daju brojna uputstva: učenik koji ima ulogu „stručnjaka“ svojim drugovima prenosi znanja i sam učestvuje i uživa u procesu učenja. Sve što se otkrije deli se sa drugovima i nastavnikom.
4.2 Nastavnik
Nastavnik treba da stvori ambijent koji je izvor intelektualnog podsticaja i emocionalne podrške za sve učenike. Ovo se ostvaruje na različite načine tokom rada imajuću u vidu da se svakog trenutka odvija učenje.
Nastavnik ima mnogo zadataka, on je:
- Posmatrač: dijagnostičar situacija, aktivnosti učenika,
- Medijator: stvara podsticajnu klimu,
- Planer: razvija programe u cilju pobolšanja kvaliteta,
- Organizator: prostora, boravka, aktivnosti učenika,
- Dokumentator: prikuplja, izrađuje, klasifikuje, vodi dokumentaciju,
- Pomoćnik: pruža pomoć, podršku,
- Edukator: izvor informacija, poznavalac svih likovnih tehika, veština,
- Inicijator: akcije, aktivnosti,
- Učesnik: partner u aktivnostima, istraživanju, razgovoru.
Ove dužnosti su deo onoga što nastavnik mora da uradi u odeljenju u kome je nastavna proces prilagođen učenicima, radi zadovoljenja potreba i unapređenja njihovog razvoja. Dužnosti daju nastavnicima moć, kad ih shvate i sažive se sa njima. Učenje će postati snažno, dinamično i kreativno. Vremenom ove dužnosti postaju prirodne, uobičajene i sastavni deo svakodnevnog rada i života.
Prostorno okruženje je učionica u kojoj se odvija učenikovo učenje; kako je prostorija uređena, gde su smešteni i kako su raspoređeni stolovi i stolice, gde i kako su raspoređeni materijali, šta se nalazi na zidovima - sve te odluke treba da donese nastavnik da bi omogućio učenje.
Materijali su sredstva u nastavnom procesu; nastavnici odlučuju koje se knjige koriste, koji materijali i oprema za rad će se nalaziti nadohvat ruke učenicima a koje će sačuvati za drugi put.
Prilikom donošenja ovih odluka, nastavnici razvijaju proces nastave. Dok uređuju prostor, izlažu materijale, utvrđuju plan rada, nastavnici odlučuju šta će i kako učenici učiti.
U svakom odeljenju nastavnik pronalazi načine da dopre do svakog učenika. Nastavnici prate rad dece i uviđaju, često, da se nametnuti metod rada ne pokazuje uspešnim i tada imaju pravo i dužnost da donose odluke koje se tiču načina realizacije samog programa.
U učionici, u kojoj učenik ima centralnu ulogu, nastavnici olakšavaju proces učenja. Oni pomažu, vode, podstiču i zajedno sa učenicima snose odgovornost za učenje.
Nastavnik je odgovoran za donošenje ključnih odluka i za pronalaženje načina za pomoć u učenju, radu i stvaranju. On je odrasla osoba odgovorna za to odeljenje i zadužena da učionica bude zanimljivo, stimulativno i prijatno mesto u kome se učenici osećaju sigurno. Međutim, ono po čemu se ovakav nastavni proces razlikuje od nastavnog procesa u kome dominira nastavnik, je što ovd,e nastavnik donosi odluke na osnovu poznavanja stepena
razvoja, interesovanja i potreba učenika u odeljenju. Nastavnici olakšavaju učenje, oni njime ne upravljaju.
Nastavnici mogu na mnogo načina pomoći i olakšati proces učenja. Nastavnici učenicima pomažu da uče tako što:
- Postavljaju pitanja,
- Reaguju na pitanja učenika,
- Pomažu učenicima da prate svoja razmišljanja i sagledaju ono što su naučili,
- Ukazuju na resurse, izvore informacija,
- Ukazuju na moguće probleme i njihova rešenja.
Nastavnik stvara atmosferu u svom odeljenju. Pitanjima koja postavlja, komentarima, organizacijom prostora u učionici, načinom vođenja nastave, kao i odlukama u vezi sa nastavom. On stvara atmosferu u kojoj se prema svakom odnosi sa poštovanjem od samog početka, time što ih uključuje u utvrđivanje odeljenjskih pravila, dopušta da učenici shvate da je odeljenje zajednica u kojoj svako preuzima svoju odgovornost.
4.3 Učenje
Podučavanje se javlja u više oblika indirektno i direktno (vizuelno, iz literature, digitalnih informacija ili interneta), demonstracije pred celom grupom, diskusije, male grupe učenika koje biraju određen način istraživanja/stvaranja i individualni rad.
4.4 Učionica
U specijalizovanoj učionici vizuelnih umetnosti, gde se uči i radi na bazi slobodnog izbora, učenici i nastavnici su u višestrukoj interakciji u procesu podučavanja i učenja.
Idealna sredina pospešuje učenje kroz: efektivno struktuirano vreme, pažljivo uređen prostor, smišljeno odabrane materijale, organizaciju prostora, sve ovo omogućava nastavnicima da reaguju na potrebe učenika.
Da bi se u specijalozovanoj učionici vizuelnh umetnosti primenjivalo učenje na osnovu slobodnog izbora ona mora da bude pripremljena, da sadrži sve potrebne medije za saznavanje (različitu literaturu iz umetnosti, zbirke reprodukcija, zbirke dečijih radova, kataloge sa izložbi, pristup internetu...) i izražavanje (crtačke, slikarske, vajarske, grafičke i ostale klasične medije za izražavanje, a i savremene aktuelne medije za izražavanje i prezentaciju svojih radova.).3
Ukoliko neki materijali nisu dostupni, učenici obaveštavaju nastavnika i on pokušava da im obezbedi traženi matrerijal ili ga sami učenici obezbeđuju. U učionici takođe postoje i informacije kako upotrebiti materijale, tako da učenici mogu pristupiti materijalima bez pomoći odraslih. Učenici ne samo da biraju materijal već odlučuju i šta će sa njim.
Dobro organizovan materijal omogućava lak pristup i vraćanje onoga što je potrebno. Ovo je dodatna odgovornost koja se uči; izbor materijala je važan deo umetničkog procesa.
Učionica može biti uređena tako da se u njoj nalazi veliki broj resursa i materijala koji olakšavaju i grupni ili nezavisan rad. Atraktivno okruženje je inspiracija za umetnike - stvaraoce.
U uređenju prostora se učenici stalno uključuju. Oni biraju likovne radove koji će biti izloženi u učionici, a koji u ostalim prostorima škole. Učenici i uređuju ove prostore sami, a nastavnik je tu kao konsultant.
Struktuiranje vremena
3 Mediji u specijalizovanoj učionici vizuelnih umetnosti s obzirom na specifičnost nastavnog procesa
mogu se klasifikovati na medije za saznavanje i prezentaciju i medije za izražavanje
Demonstracije pred celom grupom su kratke i česte. Pred učenicima su brojni umetnički koncepti i oni mogu da odaberu, da pokušaju nešto novo svake nedelje, ili da nastave da rade na jednom delu duže vreme. Permanentna raspoloživost materijala u centrima omogućava učenicima da planiraju umetničke aktivnosti unapred.
Uputstva:
Organizovani delovi učionice za učenje sadrže materijale, resurse i pisana uputstva i omogućavaju učenicima da započnu ili nastave rad po svom izboru dok nastavnik reaguje na više načina.
Mogući problemi:
- Kako rasporediti materijale u učionici tako da učenici lako nađu potrebno.
- Šta izabrati od postojećih materijala i dati učenicima da biraju.
- Da li svim učenicima dati pravo da biraju aktivnosti tj. kako proces učiniti lakšim i korektnim.
- Kako napraviti izbor materijala, resursa, uputstava za svaki razred (Uputstva su vezana za pojedine komplikovane procese i rad u umetnosti npr. pečenje gline, pranje grafičke boje i sl).
- Kako uključiti roditelje, druge nastavnike, školsku administraciju u uvođenje i promovisanje vlastitog programa.
4.5 Ocenjivanje
Ocenjivanje je stalni dijalog između nastavnika i učenika. Dok se radi, pitanja se stalno postavljaju. Učenika ocena treba da motiviše za napredovanje. Ocenjivanje je tekuće i stalno sa đacima koji pokazuju potvrdu napredovanja u toku dnevnih aktivnosti. Učenici se stalno pohvaljuju, daju im se jasne povratne, blagovremene informacije o njihovom napredovanju. Kriterijume ocenjivanja dogovaraju učenici i nastavnici i oni se poštuju cele godine. Njih treba generalizovati da odgovaraju svim učenicima i svim nivoima sposobnost. Oni postaju odeljenjski standardi za ukupan ishod i predstavljaju osnovu učenikovog dostignuća. Učenicima se često daje prilika za samoocenjivanje.
Ankete, upitnici i grupne diskusije pomažu u određivanju učenikovog razumevanja različitih oblasti.
Nastavnici obučavaju đake za samoocenjivanje kroz uvođenje i oblikovanje različitih načina ocenjivanja (školski časopis, školske izložbe, razmena iskustava, prezentacija itd).
Učenici koriste informacije o samoocenjivanju da bi izgradili svest o sebi, a nastavnici korise te iste informacije da bi usmerili individualna i grupna uputstva i unapredili nastavni proces i svoje plnove.
Ocenjivanje je često saradničko između učenika, odnosno između učenika i nastavnika.
Saradničko ocenivanje može da ima oblik drugarskog podučavanja, podelu rada u organizovanju pojedinačnih i grupnih izložbi; diskusija i konferencija sa nastavnikom.
Nastavnici stvaraju primenljive metode vođenja dokumentacije o napredovanju učenika.
Pisana evaluacija predstavlja višestruko ocenjivanje u toku određenog vremenskog perioda. Evaluacija dokumentuje učeničko razumevanje i sposobnosti. Pored veština mogu se uočiti i radne navike, racionalno korišćenje vremena, upornost, preuzimanje rizika i interesovanje za predmet.
Nastavnici treba da budu zagovornici korektne evaluacije u svojoj školi ili oblasti, tako da napredak učenika može da se izrazi u odnosu na postavljene standarde, a ne u obliku broja kao ocene.
Mogući problemi:
- Da li se postojećim sistemom ocenjivanja može utvrditi napredak učenika koji sam bira.
- Kako posmatranje pojedinih učenika pomaže ocenjivanje njihovog napredovanja i kako pomoći da se usavrše.
- Koju vrstu evaluacije prepustiti učenicima.
5 Specijalizovana učionica za vizuelnu umetnost4 u osnovnoj školi „Milutin i Draginja Todorović“ u Kragujevacu
U osnovnoj školi „Milutin i Draginja Todorivić“ u Kragujevcu se nastava lkovne kulture (vizuelnih umetnosti) odvija u skladu sa idejom učenja o umetnosti na osnovu slobodnog izbora, već pet godina.
Učionica za likovnu kulturu je 2004. godine je renovirana i proširena po ideji i projektu Vojislava Ilića sredstvima ACDI VOCA-e. Preuređen je prostor dela hodnika i stare učionice za nastavu likovne kulture i spojeni su u jedinstven prostor veličine 104 m2.
Komfor
Sav nameštaj je posebno projektovan i napravljen. Učionica ima šest velikih stolova za kojima mogu sedeti maksimalno po šest učenika, tri štafelaja, jedan sto za dva učenika i četiri mesta za računarima. Učionica ima ukupno 45 radnih mesta a odeljenjenja u školi su maksimalno sa 28 učenika tako da se učenici mogu i premeštati u toku rada.
U učionici postoji orman u koji učenici ostavljaju svoje rančeve, torbe i odevne predmete. U učionici postoje kecelje koje učenici koriste tokom rada.
U učionici postoji deo za pranje pribora i ruku sa sapunom, toplom i hladnom vodom, peškirom. Za brzo provetravanje učionice postoji jak ventilator.
Osvetljenje je veštačko (neonsko osvetljenje sa toplim cevima) ili dnevno (deset velikih prozora sa unutrašnjim roletnama).
Slika 21.
4 Likovna kultura, ime predmeta koji se danas koristi nema širinu koja bi objasnila današnju ulogu i
poziciju umetnosti niti dovoljno dobro objašnjava područje sa kojom se učenici trebaju upoznati, naziv bi trebao da se aktuelizuje i osavrmeni u skladu sa vremenom u kome živimo. Pojam vizuelna umetnost je daleko širi u odnosu na pojam likona kultura i više odgovara savremenom shvatanju umetnosti. Naziv bi mogao da bude vizuelna umetnost ili vizuelna kultura, što bi bolje definisalo sa kojim se područjem učenici trebali da upoznaju
Specijalizovana učionica vizuelnih umetnosti u
OŠ „Milutin i Draginja Todorović u Kragujevcu
Resursi
Sav pribor i materijali za rad (crtački, slikarski, materijali za građenje...) i različiti dodatni materijali za rad su izloženi na policama tako da ih učenici mogu slobodno koristiti.
Učionica poseduje 70 knjiga iz umetnosti i još 20 različitih interesantnih knjiga koje učenici mogu svakodnevno koristiti. Katalozi sa različitih izlozbi imaju posebno mesto i u svakom trenutku ih ima najmanje 200. Postoji 15 enciklopedija iz umetnosti u digitalnom formatu i baza sa preko 10000 reprodukcija u računarima.
Za sredstva dobijena od donacije nabavljeni su i računari, video bim, skener, štampači, surround a računari su povezani u mrežu.
Računari se koriste za saznavanje i izražavanje učenika. Software koji se nalazi u računarima kreće se od imitacija klasičnih likovnih tehnika preko različitih programa za vektorsku i rastersku grafiku pa do programa za 3D. Koristi se besplatan software. Računari su povezani na internet ADSL vezom.
Izlaganje radova
Postoji sedam panoa za izlaganje radova veličine 150 x 250 cm i police za izlaganje 3D radova. Svako odeljenje ima svoju kasetu za odlaganje radova. U učionicci se nalaze plakati, posteri i nekoliko originalnih radova umetnika.
Nastava
Rad u specijalizovanoj učionici vizuelnih umetnosti se odvija u skladu sa učenjem o umetnosti na osnovu slobodnog izbora. Od učenika se očekuje da na čas dođu sa idejom šta će raditi u okviru nastavne celine propisane planom i programom.
Učenici sami odlučuju gde će sedeti. Mogu raditi samostalno ili u grupi u zavisnosti od svoje ideje. Mogu raditi na određenom radu i više časova, bitno je da rade i napreduju. Učenici koji dođu na čas a nemaju ideju šta će raditi mogu se inspirisati pomoću knjiga iz umetnosti, kataloga sa izložbi, dodatne literature, različitih izloženih radova, interneta ili uz pomoć nastvanika. Na jednom panou u učionici postoji uvek desetak tema za različite uzraste.
Slika 2.
Specijalizovana učionica vizuelnih umetnosti u
OŠ „Milutin i Draginja Todorović u Kragujevcu
Bez pomoći ACDI VOCA-e ceo ovaj projekat bi ostao samo kao ideja. Radovi na adaptaciji prostora su završeni u oktobru 2004. god. Učenici i nastavnik su dobili prostor koji je daleko prijatniji, svrsishodniji i bogatiji za rad. Prvi put u Srbiji se specijalizovana učionica za vizuelnu umetnost oprema na ovakav način a nastava organizuje na osnovu programa baziranih na slobodnom izboru.
Zaključak
Škola ima zadatak da danas planira i realizuje obrazovanje koje učenike treba da pripremi za svet sutrašnjice. Škola mora da poduči učenike osnovim i najvažnijim veštinama, koje će im omogućiti da se bave nekim delatnostima, a koje za vreme njihovog školovanja možda uopšte i ne postoje.
Umetnički proces je traženje, odabiranje i rešavanje problema: od odabira ideje, preko odabira tehnike i materijala za izvođenje, pa do estetske analize. Ako nastavni proces prilagodimo da učenik ima stalno mogućnost izbora na taj način on će i u životu biti spremniji da donosi odluke, a samim tim biti spremniji za život. Omogućavanje izbora u radu uspešna je nastavna strategija kojom se olakšava individualizacija nastave i učenja.
Organizovati nastavu i prostor prema programima usmerenim na izbor zahteva opsežne pripreme i promene u radu nastavnika i učenika, ali je kraju to posao koji daje izuzetne rezultate. Ovakva organizacija zahteva i veća finansijska sredstva za uređenje prostora, nabavku materijala i opreme ali se uz dobar plan može sve postupno realizovati.
Bazirenjem nastave na programima usmerenim na izbor specijalizovana učionica vizuelnih umetnosti može očigledno biti prijatnija i primerenija učenicima a sam proces saznavanja i stvaranja može biti zanimljiviji i produktivniji.
Literatura 1. Vilotijević, Mladen (1999): Didaktika-predmet – didaktike. Beograd: Naučna knjiga i Učiteljski fakultet. 2. Vilotijević, Mladen (1999): Didaktičke organizacija nastave. Beograd: Naučna knjiga i Učiteljski fakultet. 3. Vilotijević, Mladen (1999): Od tradicionalne ka informacionoj didaktici. Beograd: Pedagoško društvo Srbije. 4. Vilotijević, Mladen i Vilotijević, Nada (2008): Inovacije u nastavi. Vranje: Učiteljski fakultet u Vranju. 5. Volš B. Kejt (2003): Kreirenje vaspitno-obrazovnog procesa u kome učenik ima centarlnu ulogu, drugi i treći razred, Beograd: Centar za interaktivnu pedagogiju. 6. Volš B. Kejt (2003): Kreirenje vaspitno-obrazovnog procesa u kome učenik ima centarlnu ulogu, prvi i drugi razred, Beograd: Centar za interaktivnu pedagogiju. 7. Goodlad, I. John (1984) A place calledd school. New York: McGraw-Hill. 8. Douglas, Katherine i Crove, John (2003):Choice based art education. <http://knowledgeloom.org/tab/index.jsp> (2005) 9. Ilić, Vojislav (2006): Organizacija specijalizovanih multimedijalnih učionica vizuelnih umetnosti. specijalistički rad, Beograd: Učiteljski fakultet u Beogradu. 10. Karlavaris, Bogumul (1982): Komponente procesa u likovnom odgoju i njihova povezanost s ishodištem i ciljevima odgoja. Rijeka: Pedagoški fakultet. 11. Karlavaris Bogumil (1988): Metodika likovnog odgoja. Rijeka: Grafički zavod Hrvatske 12. Kohn, Alfie (1999): The schools our children deserve: Moving beoynd tradicional classrooms and together standards. New York: HoughtonMifflin Company. 13. Lazarević, Vesna (2005): Individualizovana nastava. Obrazovna tehnologija, �br. 2, str 50-54 14. Patterson, Becky (1997): Kreativnost i andragogija: dobrobit za učenje odraslih. Beograd, Andragoške studije, vol. 4, br. 2, str. 99-110 15. Tab, choice based art education (2004): Method that motivates <http://www.princetonol.com/groups/iad/lessons/middle/TAB-CHOICE.htm>, (20. 11. 2009) 16. Teaching for artistic behavior (2003): <http://tabchoiceteaching.blogspot.com/2003_11_01_archive.html>, (17. 05. 2007) 17. Wikipedia (2009): Individualizacija nastave <http://sr.wikipedia.org/sr-el/>, (05.09. 2009) 18. Wikipedia (2008): Kreativnost <http://hr.wikipedia.org/wiki/Kreativnost>, (06.09.2009)
