Филозофски факултет

Универзитета у Београду

Семинарски рад из предмета: Визуелна култура Балкана у 19. веку

Инкиостри: Визуелизација националног идентитета у

приватном простору

Професор: др Ненад Макуљевић Студент: Анђелија Радиновић

Број индекса: ИУ060020

Уводна разматрања

Крајем 18. и током цијелог 19. вијека у Европи пратимо развој националне идеје и

стварање националних култура, које ће учествовати у грађењу националног идентитета

европских народа. Тада се јавља увјерење о вјечитом постојању нације, њеној

историјској мисији и судбини. Истражује се њена прошлост у циљу препознавања

славног, херојског периода, тзв. „златног доба“ нације, на које се треба угледати и које

треба оживјети у савременој културној и политичкој дјелатности.1 Култура постаје све

важнија у конституисању националног идентитета, јер се сматра да свака нација

посједује сасвим особено и јединствено културно наслеђе, у које спада језик, религија,

визуелна култура, народни обичаји, митологија. У то вријеме формирају се и модерне

европске државе, као оквир живота новостворених нација, попут Њемачке и Италије.

Развој националне идеје код Срба пратимо у периоду од 1790. до 1918. године2, а

главни полет доживљава током и након Првог и Другог српског устанка 1804. и 1815.

године, под Карађорђем Петровићем и Милошем Обреновићем. „Тако се у политичкој

сфери српска нација јасно идентификује као политички елемент који има јасно

одређену мисију, ослобођење и уједињење свих Срба, и осмишљава се национални

програм, који је конципован у „Начертанију“ Илије Гарашанина 1844.“3

Упоредо са стварањем српске државе, изграђују се и вјерске, просветне и културне

националне институције, а све у циљу формирања и јачања националног идентитета.

Као славно вријеме српске нације виђен је средњи вијек, нарочито период владавине

Немањића, доба када је српска држава била на врхунцу војно-политичке и културне

моћи. То нас не чуди, с обзиром на вишевјековно ропство под Османлијама и губитак

државне самосталности. Са друге стране, као добар основ одређења националног

идентитета стоји народна традиција, „као идеалистичка тежња за истином, тежња за

1 Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2006, 4.

2 Исто, 6.

3 Исто, 9.2

правдом и способност пожртвовања које не познаје границе“4, у којој су српски

интелектуалци проналазили аутентичне националне елементе. Од велике важности за

конструисање националне традиције било је темељно упознавање са народним

обичајима и вјеровањима и њихово представљање националној јавности, па су тако

посебан значај добили истраживачи народног живота и културе, проучаваоци

прошлости и путописци. Током друге половине 19. вијека започиње систематско

истраживање српских старина оснивањем Дружине за археологију и етнографију на

балканском тропољу 1867, а након непуне двије деценије формира се и Српско

археолошко друштво, које је започело са издавањем стручног часописа Старинар 1884.

године.5 Тако се, истраживањем, коришћењем и обновом националне традиције

поставио темељ за изградњу националне визуелне културе.

Током развоја националне идеје стално се осјећала потреба за стварањем српског

националног стила. Визуелном културом тог времена преовладавали су страни

европски утицаји, па је стога била веома изражена тежња за ослобађањем од њих и

повратком аутентичним вриједностима српске традиције. Међутим, постојали су

различити ставови и визије око тога како треба да изгледа нови стил, а то је доста

зависило и од области у којој је он требало да се оствари. Коришћење елемената из

средњовјековне византијске умјетности највећу примјену је нашло у црквеној

архитектури и сликарству, док је с профаном архитектуром то био рјеђи случај, јер је

наручиоцима из градова „више импоновала раскош и помпезна репрезентативност

европских 'неостилова'“6. Сликари су остали при академском изразу, али су у своја

дјела увели националну тематику, што је подразумјевало и реалистично приказивање

народне ношње и детаља из народног живота. Најмање пажње је посвећено

примјењеној умјетности, која је и даље била у оквирима европске умјетничке

традиције. Индустријска производња намјештаја у Србији готово да није ни постојала,

па се скоро све увозило из Средње Европе, укључујући и друге кућне потрепштине,

попут стакла, порцелана и сл.7 Нису постојали већи покушаји да се створе домаћа,

4 С. Марковић, Национални идентитет Срба у 19. веку и почетком 20. века, Зборник Матице Српске за друштвене науке 2006, број 120, 248.

5 Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 67 – 68.

6 А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, Грађевинска књига, Београд 2007, 162.

3

стилски препознатљива дјела,8 све до доласка далматинског сликара Драгутина

Инкиострија у Србију, када је захваљујући његовом ангажману пробуђено

интересовање за традиционалну примјењену умјетност.

Столица, дио гарнитуре

Драгутин Инкиостри Медењак

7 „Нови идеали подстакли су масовну индустријску производњу намештаја, порцелана, стакла, сребрнине и других потрепштина намењених новом породичном дому. Они се извозе и продају посредством илустрованих каталога, тако да бечка схватања продиру и до малих вароши на Балкану.“ Преузето из: А. Столић, Н. Макуљевић, Приватни живот код Срба у 19. веку, Clio, Београд 2006, 233.

8 С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, Музеј примењене уметности, Београд 1998, 5.4

Драгутин Инкиостри Медењак, декоративни сликар италијанског поријекла, рођен

је као Карло Лука Фердинандо Инкиостри 18. октобра 1866. године у Сплиту. Његови

преци дошли су из Венеције у Далмацију још у 15. вијеку и населили се у Шибенику,

одакле је његов отац Антонио као архитекта прешао у Сплит. Мајка му је била

српкиња, Марија Мидењак из угледне сињске породице.9 Захваљујући очевој богатој

библиотеци италијанских дјела о умјетности и архитектури, млади Инкиостри се врло

рано срео са класичном и модерном архитектуром, стилским правцима, и италијанском

умјетничком традицијом, на којој се заснивала и далматинска. Тада се и родила љубав

према архитектури, за коју је сматрао да јој припада најзначајније мјесто међу свим

гранама умјетности, иако је касније одлучио да се посвети сликарству. У почетку је

радио слике за мјесне цркве, као и грађанске портрете у Задру и Ријеци. Декорација

ентеријера у његовој каријери први пут се помиње 1891. године, када је осликао

просторије у кући Ђуре Ружића и још неких грађана Сушака, мада није познато у ком

стилу је тада радио.

Почетком 1892. године одлази у Италију ради усавршавања, гдје остаје око годину

дана. Посебно значајан за његов каснији развој представља сусрет са Алфредом

Меланијем, архитектом и теоретичарем умјетности, као и присталицом Раскинове тезе

о умјетности као националном лику. И сам заинтересован за фолклорну умјетност,

Мелани је подстицао Инкиострија да започне истраживање етнографског материјала

јужнословенских народа. „Охрабрио га је у идеји да се посвети стварању једног чисто

народног, уметничког програма, како би се постепено формирао национални стил, који

је требао да буде од значаја за развој националне примењене уметности.“10 Сличне

тенденције већ су постојале у Хрватској у то вријеме, под вођством Изидора Кршњавог

и професора на школи за умјетност и обрт у Загребу.

По повратку из Италије, Инкиостри је радио као сликар и фотограф у Задру, потом

у Загребу, да би након тога прешао у Карловац. Све чешће је добијао поруџбине за

декорисање ентеријера. Судећи по сачуваним подацима, орнаменте у народном стилу

9 Исто, 6 – 38.

10 Исто, 8.5

први пут је користио при осликавању куће карловачког грађанина Бека.11 У жељи да

што боље упозна народну орнаментику, Инкиостри одлази у обилазак Бенковца и

околине 1904. године, купујући од сељака разне предмете из домаћинства. Они су му

касније послужили у компоновању орнамената и изради студија за предмете

примјењене умјетности. Забиљежено је да је за двадесетак дана проведених у Равним

Котарима сакупио чак преко 400 етнографских мотива.12

Већ у то вријеме Инкиостри се спремао да пређе у Србију, у жељи да српској

престоници представи потпун програм умјетничке обнове. С том намјером, кренуо је од

Боке Которске и Црне Горе, преко Македоније, Косова и јужне Србије, да би на крају

стигао до Београда. Касније је обишао Срем, Банат и Бачку, тако да се може рећи да је

пропутовао скоро цијелу територију Балкана трагајући за фолклорним мотивима.

Прикупио је и обрадио преко двије хиљаде орнамената, по поријеклу, значењу и

називима. Најчешће су то били украси са гусала и преслица, покућства и народних

везова, накита, оружја и старих споменика. У Београд је стигао у љето 1905. године као

већ формиран декоративни сликар.

Осим рада на декорисању ентеријера и пројектовању намјештаја, значајна је и

Инкиостријева педагошка и теоријска дјелатност. Предавао је орнаментику на

Уметничко-занатској школи у Београду. Држао је јавна предавања, а аутор је и бројних

чланака, објављиваних у домаћим часописима, као и двије књиге, у којима је износио

своју теорију о цјеловитом националном стилу и могућности његове примјене. У то

вријеме, за обнову српске умјетности залагали су се, поред осталих и Михаило

Валтровић, Павле Лагарић, Милоје Васић и Коста Страјнић, у својим теоријским

радовима.13 Инкиостри је тежио понирању у народну умјетност, стилизовању њених

облика и изграђивању једног стила „који би се разликовао од рђавих позајмица из

иностранства“14. Сматрао је да „српска народна орнаментика садржи све састојке за

којима се у данашњем покрету за новим стилом тежи. По облику своме она је проста,

11 Исто, 11.

12 Još o Dragutinu Inkiostriju, Hrvatska kruna, Задар, 15.06.1904, преузето из: С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 17.

13 С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 5.

14 П. Васић, Примењена уметност у Србији 1900 – 1978, Универзитет уметности у Београду, Београд 1981, 14.

6

јасна, природна, непосредна, без излишних завијутака и извијутака. По садржини својој

она је непосредни израз живота, природе, људске душе по свим њеним снагама и

покретима.“15

Примјењена умјетност заузимала је веома истакнуто мјесто у Инкиостријевим

теоријским радовима, као важан чинилац националног препорода. За разлику од својих

претходника, који су се њоме повремено бавили, он јој је посветио цијели свој живот.

Захваљујући њему, српска јавност је обратила пажњу на ову запостављену грану

умјетности. Велику подршку Инкиостријевом раду пружали су истакнути умјетници,

архитекте, културни и научни радници попут Петра Убавкића, Ђорђа Јовановића,

Јована Илкића, Симеона Роксандића, Марка Мурата, Јована Цвијића, Јована Дучића и

других. Иако је имао сарадника, није имао настављача и следбеника у својој замисли.

После Првог свјетског рата све је мање било умјетника заинтересованих да стварају у

националном стилу, а и интересовање публике је опадало. Умро је у Београду 16.

септембра 1942. године.

Детаљ са таванице радне собе у кући Јована Цвијића

Приватни простор у дјелу Драгутина Инкиострија

15 Д. Инкиостри , Препорођај српске уметности, Београд 1907, 13, преузето из: С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 45.

7

Приватни простор дефинишемо као простор у коме „појединац и заједница у којој

он живи остварују своју приватност, личну, брачну, породичну и колективну.“16

Доживљава се различито, у зависности од културног оквира, типа заједнице, структуре

односа на којој се она заснива, као и од сваког њеног члана понаособ. Исти физички

простор свака заједница користи различито, па га самим тим и доживљава на другачији

начин. Тако се и у његовом уређењу уочавају разлике које доста зависе од културне

средине, социјалног статуса, имовног стања и васпитања.17

Визуелна култура била је битан дио стварања приватног идентитета, па је стога у

животу једне породичне заједнице заузимала веома истакнуто мјесто. Како је

национална идеја била један од најважнијих идејних садржаја у животу људи 19.

вијека, тако је она снажно утицала на приватни живот. „Визуелна култура

национализма у приватној сфери огледала се у личној самопрезентацији, уобличавању

животног амбијента и национализовању свечаности које су се одвијале у оквирима

породице. Тако је обезбеђивала живот у нацији као што је могла да обезбеди и ''живот у

прошлости''.“18 Истицање националног у приватном простору дешавало се најчешће у

оквиру његовог декорисања, аранжирања и украшавања.

Радећи на стварању српског националног стила и његовој примјени, Инкиостри је

био под великим утицајем идеја сецесије, иако је то касније негирао у својим писаним

радовима. Једна од најважнијих ствари код умјетника овог стила с краја 19. вијека био

је нов приступ уређењу ентеријера. Они су се залагали за цјеловитост ентеријера и

свеобухватан концепт који се преносио на све предмете у просторији. Форме су се све

више стилизовале, добијале на дводимензионалности, док је орнамент постао један од

најбитнијих елемената декорације, истакнут у односу на позадину. На оваквом

схватању декорације и орнамента Инкиостри је засновао свој стил. До свог доласка у

Србију, народну орнаментику углавном је користио само као допуну главним

композицијама. Иако је и тада добро познавао етнографски материјал, чини се да је

сагледао све могућности његове примјене тек када га је свео на вриједност чистог

орнамента, лишеног сваке наративне или илустративне сврхе. Тако је и читав свој

16 А. Столић, Н. Макуљевић, Приватни живот код Срба у 19. веку, Clio, Београд 2006, 165.

17 Исто, 233.

18 Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 240.8

декоративни систем изградио и утемељио искључиво на орнаменту.19 У Инкиострије-

вим ентеријерима орнамент има потпуну самосталност, „пламти и буја преко зидова,

обавија намештај и предмете. На зидовима украшеним његовом руком у већини

случајева тешко је поставити слике“20. Гледајући чак и на српско-византијски стил као

на потпуно стран по етничком духу нашем народу, Инкиостри је увео домаћи орнамент

и народне мотиве до којих је дошао стилизујући мотиве са преслица, ћилима, веза,

чипке, метала, народних ношњи, и живописних фасада старе архитектуре.

Сматрао је да и предмети за свакодневну употребу треба да носе обиљежја

националног духа, у циљу непрестаног буђења и подстицања осјећања народног поноса

и родољубља. Вјеровао је у месијанску улогу умјетности, која ће да буди племенити

осјећај у души гледаоца. Осим тога, залагао се и за функционализам и удобност. По

његовом мишљењу, умјетнику је стављено у задатак да створи дјело које би било у

складу са понашањем и потребама појединца, док би ентеријер требало да омогући

пријатно окружење за рад и одмор. Сматрао је да морамо „... да правимо намештај

сами... ако га будемо израђивали у једном оригиналном нашем модерном националном

стилу, који по својој отмености не уступа ни најраскошнијим до сада познатим

стиловима, успех ће бити потпун...“21

Инкиостријеве идеје најбоље илуструју ентеријери које је осликао и опремио

предметима по својим нацртима, као цјеловито обликоване животне средине.

Забиљежено је да је радио за Јована Цвијића, Саву Вујића, Ђорђа Генчића и Драгослава

Ђорђевића. До данас најбоље очувани примјери, било да је у питању сликана зидна

декорација, било комади намјештаја, представљају радови у кућама професора Јована

Цвијића у Београду и трговца Саве Вујића у Новом Саду.22

Цвијић, чувени географ, велики родољуб и српски национални радник, повјерио је

Инкиострију осмишљавање цјелокупне декорације ентеријера своје куће, од осликава-

ња зидова до пројектовања намјештаја. Радови су завршени 1908. године, а њихов

резултат представља репрезентативну цјелину и најзначајнији примјер могућности 19 С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 43.

20 Исто, 45.

21 Д. Инкиостри, Моја теорија, Београд 1925, 37. Преузето из: С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 48.

22 Исто, 57.9

Инкиостријевог националног стила у области унутрашњег уређења приватних објеката.

Како је Инкиостри у свом раду увијек водио рачуна о наручиоцу, тако су у овом

случају „Цвијићева професионална активност, истраживање јужнословенског

географског простора, умногоме су одредили визуелна решења.“23 Од некадашњих

осликаних седам соба, зидна декорација се до данас очувала у само три просторије.24

Сачуван је и дио оригиналног намјештаја. У декорацији су коришћени стилизовани

флорални, животињски и геометријски мотиви, сакупљени са читавог јужнословенског

простора – Босне и Херцеговине, Шумадије, Равних Котара, Македоније, Косова и

Метохије, Црне Горе, Славоније и Далмације.

Осликани зидови и предмети примјењене умјетности обједињени су истим духом

народне традиције, прилагођеним начелима модерног стила. „Радећи овај ентеријер,

Инкиостри је потпуно остварио начело сецесије по коме је јединствена декоративна

целина представљала спој архитектуре и уметничког занатства, скулптуре и декорације.

Архитектура је добила облик вајарства, сликарство је било само део укупног уређења

простора. Вајарство је подређено жељама за постизањем јединства, а употребни

предмети претворени су у скулпторска дела.“25 Инкиостри је на овом примјеру

усагласио приватна увјерења, професионалну активност и животни простор наручиоца.

Тиме што је декорацију ентеријера засновао на предметима са простора проучавања

Јована Цвијића, постигао је потпуну повезаност изгледа простора и националног

идентитета његовог власника.26

23 Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 251.

24 О декорацији ентеријера куће професора Јована Цвијића в. С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 58-68.

25 Исто, 68.

26 Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 251.10

Детаљ улазног хола у кући Јована Цвијића

Закључак

11

У 19. вијеку пратимо развој националне идеје како у Европи, тако и Србији, као и

њен утицај на све сегменте друштвеног живота. Приватна сфера је само једна од њих.

Уз истицање приватног породичног идентитета иде и национално опредјељење.

„Дефинисање националног у приватном простору била је потреба и обавеза свих

припадника нације.“27 Са друге стране, видљива је промјена у уређењу породичних

домова и све већа европеизација њиховог изгледа. То је великим дијелом било

условљено и чињеницом да у Србији није постојала индустријска производња

намјештаја и робе неопходне за опремање стамбеног простора, па је готово све било

увожено из Средње Европе.

Залажући се за стварање цјеловитог националног стила и домаћу производњу, и

уводећи народни орнамент у примјењену умјетност, Драгутин Инкиостри је направио

праву револуцију у овој грани умјетности у Србији. Уграђујући у своје дјело

фолклорну умјетност, Инкиостри се вратио изворном народном духу далеко више од

других умјетника свога времена. На његов рад велики утицај су извршила и сецесијска

схватања декорације ентеријера. Залагао се за цјеловитост простора, јединство облика и

украса. Свако изузимање макар и једног предмета из његових ентеријера, значило је

нарушавање првобитне замисли и производило супротан ефекат од планираног.

Иако у свом дјелу није имао директних настављача, „Инкиостри је остао пионир

примењене уметности у новијој српској култури. Вредност његових пројеката није била

само у оплемењавању простора и предмета из свакодневног живота, већ и у једном

специфичном покушају, који има и теоријски и историјски значај.“28

Библиографија

А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури,

Грађевинска књига, Београд 2007.

27 Исто, 244.

28 С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, 51.12

А. Столић, Н. Макуљевић, Приватни живот код Срба у 19. веку, Clio, Београд

2006.

Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, Завод за уџбенике и

наставна средства, Београд 2006.

С. Вулешевић, Драгутин Инкиостри Медењак, Музеј примењене уметности,

Београд 1998.

С. Марковић, Национални идентитет Срба у 19. веку и почетком 20. века,

Зборник Матице Српске за друштвене науке 2006, број 120

П. Васић, Примењена уметност у Србији 1900 – 1978, Универзитет уметности у

Београду, Београд 1981.

Садржај

Уводна разматрања...............................................................................213

Драгутин Инкиостри Медењак............................................................5

Приватни простор у дјелу Драгутина Инкиострија........................8

Закључак................................................................................................12

14