SRPSKE KNJIEVNOSTI

Antologija

1

SRPSKE KNJIEVNOSTI

Antologija

Kronika palanakog groblja

Isidora Sekuli

Antologija srpske knjievnosti je projekat digitalizacije klasinih dela srpske knjievnosti Uiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne preuzimaju odgovornost za mogue greke. 2010.

SRPSKE KNJIEVNOSTI

Antologija

2

Isidora Sekuli

Kronika palanakog grobljaKOSTA ZEMLJOTRES . 5 GOSPA NOLA .. 16 AMBICIJE, DIM .. 67 VLAOVII .. 117 KNJIGA DRUGA .. 128 DECA . 129 LJUDI S KAIKARE .. 155 PALANKA I NJENI POSLEDNJI GRCI . 166

3

Kronika palanakog groblja

Rad ovaj posveujem seni moga oca Danila SekuliaNas dvoje, iako jo mladi oboje svako svojom mladou uoavali smo letopise malih naih gradia, sela i grobalja. Valjda pod slutnjom da emo i mi u treoj generaciji civilizovane porodice, a u drugoj kolovanih ljudi, zatrti se. Zato grobovi nisu ponosni znaci? zato na svet brzo propada i istrebljuje se? zato kolovani i daroviti degeneriu ili izumiru u drugoj ili treoj generaciji? zato se od porodinog imanja ne sauva bar pristojan ostatak, imena i asti radi? zato se zdravlja tako brzo potkopavaju? zato roditelji ne rtvuju svoje strasti, sujete i sebinosti, mesto da rtvuju svoju decu? zato uitelji ne zapaaju u roditeljskoj kui nezapaenu sposobnu decu? zato kole ne razlikuju kad je u detetu dar iz intelektualnog, a kad iz moralnog izvora? zato sugraani ne prihvataju siromanu sposobnu decu, ili siroad bez matera?... zato je sve to gola istina, a ne arena pria?

4

KOSTA ZEMLJOTRES

Zemljotresa. Grob je i bio siromaki, a oduvek su ga jo gazila deca kad doe vreme zrelim orasima. Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana ba njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrenom oveuljku bilo iega od zemljotresa. Nadimak taj je bio i ostao samo sluajna i sporedna stvar u ivotu majstor Kostinom. Nekada svima u varoici poznati Kostica najder bio je malo, slabano, mirno stvorenje. Kao pravi i roeni najder nije ni mogao drukiji biti. Jeste li zavirili kadgod u radionicu gde sede, u fuseklama i prslucima, najderski momci? Tvrde etvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne diu, i koje im kosti struu i butine presecaju, pa siroti samo odlau nogama. Glave veito pognute. Nos, usne i oi tegle se stalno za koncem, isteraju lice iz glave i izvuku dugaku iju. A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve vie i vie krati, ruka sve ee cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice zveknu i jezik doe u opasnost. Mali Kostica bio je jo i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti. Mala stopala; sitan glas; tanke ruke izmuenih prstiju na kojima su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, tavljene postave, jakih konaca, i vrele materije ispod utije koja prosto ljuti najderske prste. Kostica je bio od onih jedinaca koji su to po cenu da se rode siroad. Roditelji su mu bili: jedna suvie u godine zala ker seoskog popa koja je prela u varoicu i tu se uteila udavi se za drevnog pukara; i taj pukar, nekada prvi momak, a na kraju samo firmonosac radnje koju odavno vode njegovi oenjeni sinovi iz prvog braka. Stari mladenci, na svoje vlastito udo, rodie sina, i stadoe kriti dete. Palanka onda navali na babicu. A babica zapisa, kod vlasti, neuvenu stvar: da misli da je dete muko. Sva tri dumana malog Kostice odoe nekako ubrzo na drugi svet; prihvatie tada dete mladi pukari, i dadoe mu krevet u velikoj fijoci za kapsle. Na kapslama za metke je spavalo dete sve dotle dok jednoga dana ne pokaza vetinu da kroji i ije devojicama za lutke. Pukari ga onda isterae. I tako deko ue u svoju profesiju, i to sasvim pravilno, na osnovi talenta. Neku anatomiju i neku estetiku je nosio u sebi mali kalfica. Sve to je kriva linija, to on tegli i proiva za mainu. Rukavi njegovi su bili uveni, kao ivi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlaem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada u krilo. Jednog dana zapodenu se teoriski razgovor u najdernici. Kostica, drugi kalfica, dok uta, uta. Pa onda uturi noge u cipele, ustade, i poe: Pantalone, majstore, to je teka stvar. Eno, pogledajte one oficire to idu tako prekoputa. Pogledajte koraanje, pogledajte 5

P

od velikom granom uvenog oraha na groblju vide se jo ostaci groba Koste

nogavice. Ali to odelo nije ovde raeno. Evo kako ja mislim, majstore. Rukavi ako ne valjaju, ima kaput; kaput ako je s felerom, tu su rukavi. A pantalone, to vam je nogavica, i lus. Znam, znam, ima vetina, ima dobra ruka, ali ima i drugo, a to su makaze. Prave najderske makaze, alat! a ne ovo s ime se i vi i drugi muite. tric, tric, glou makaze oju, gloe oja makaze, kad pogledate, rez vam sav upav od runja, a ispod kroja tofane praine kao da su drva testerena... Znam ja, majstore, ta govorim, i video sam to to govorim, i eto toliko sam hteo rei, i hvala to ste me sasluali. najdernica se zaprepastila. Majstor je promenio deset izraza lica, a prvi kalfa i dvadeset. Pa dobro, a gde si ti video te makaze to same kroje? zapita naposletku majstor. Video sam; a sam vam hvala to se ne naljutiste. Kostica kao da je tog dana poloio neki vaan ispit. Dobi rang i u radionici, i na ulici, a naroito u zanatliskoj itaonici u koju je odlazio mnogo ee od drugih. Istinu govorei, itaonicu je Kostica zavoleo okolino: kad je osetio da mu i u mukom i u enskom drutvu smeta babiin zapis. Postepeno, poeo je u itaonici da se posveuje i nacionalizuje. On nije shvatao stvari dobro povezano, ali je izveo neki registar o geografskim i politikim injenicama u vezi sa srpskim narodom. itao je naroito rado pokrainske listove, i u njima dopise prostog sveta, pune injenica. Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se posluitelju itaonice. Zna, kad tako itam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naroito o onom Sandaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, oseam da mi neto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne. Jednog jutra ue Kostica u najdernicu sa duguljastom kutijom. Izvadi nove novcate fine najderske makaze. Dva nejednaka noa, klin na opruzi, uke za prste kako prsti zahtevaju. Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstie leve ruke skupi kao plajvaz i uini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odluno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju. Koliko to blesnue, bez jednog kripa ispadoe makaze iz platna. Jo dva tri puta tako, i pojavi se fini model pantalona. Svata se govorilo meu palanakim krojaima. Da Kostica ve odavno ima makaze i odavno zna krojiti pantalone, i sigurno i gerok i pelerinu; da je lisac lukavi; da ga treba izbaciti iz drutva i iz itaonice zanatliske; da s krojenjem pantalona jo nije dokazao da je muko. Ipak je sve to izalo na dobru prekretnicu u ivotu Kostinu. Jo neko vreme je ostao kod starog gazde, ali sad je on krojio, zvidao i hitao iskrojke. Posle se oslobodio, dobio diplomu, radio na pare kod raznih majstora. Jednog dana iznajmio duan i poeo samostalan rad. itaonica ga je prva doekala s novim imenom: majstor Kosta. Posle se ono ulo vie i vie, na pijaci, u odborima zanatliskog udruenja, u optini. najderski momci bez rada i mali krojai bez materijala nisu isputali iz usta ime majstor Kostino. Nekim devojkama se uini da je novi majstor i porastao i raskrupnjao se. Drugi i moda vei deo palanke nastavio je staro, ono to palanka smatra alom: da izviruje hoe li odnekud maler, nesrea, bruka na oveka. U jednom drutvu u kavani umalo se jednom ne posvaae iznosei dokaze za i protiv majstor Kostinih profesionalnih i fizikih

6

svojstava i preimustava. Jedan e tad uzeti da umiri. Mora se priznati da je ovek napredovao i sve tekoe, kao to se valja, postepeno savlaivao. Poeo od rukava, preao na kaput, pa na pantalone. Sad ima jo da se pokae majstor za suknje, i onda emo mu priznati majstorstvo, i najdersko i ono ostalo. Tek to se smej stiao, u kavanu ulazi majstor Kosta, i pravo tome stolu i praznoj stolici do govornika. Ima tako trenutaka kad su pogana re i kazna na dlaku blizu, pa se tek opet razmimoiu. Sede majstor Kosta, porui neki slatki, kako to ve biva, tano oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost. Prooh, vidim ima drugova, pa rekoh, da uem, i ba da se i potuim. Sad me isto sramota. Ali kad sam ve poeo, de, recite mi, zato svet meni pakosti, zato me kalja? Jesam li kakvu sreu video? Jesam kome ta skrivio? Smetam li kome? Ceo dan radim kao stoka, s jednim momkom; pred vee prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjauem se u sebi, ovako slab i grozniav. Niko ne zna kakav je moj ivot, ali pakost tera svoje... to ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam oima or i komiluk. Vei su i od Boga i od cara or i komiluk! to oni hoe, u emu se sloe, to bude... Ali ta vredi sad o tome govoriti. Proe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase. E, hvala na drutvu. Tek to je majstor Kosta izaao, a onaj govornik tiho zapeva: Oj Kostice, tugo moja, ta e tebi deca dvoja, Kad ne mogu biti tvoja. Tano je osetio majstor Kosta mo ora, i da ne moe ni od dalje od ora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi etrdeset godina, u tom oru i kuu kupio. Obinu palanaku kuu na uglu, s tri prozora i duanom na front, i sa dva prozora u sokaetu i baticom pozadi. Sad mu rade nekoliko momaka u radionici. I priaju da se majstor proudaio. Sve vie ije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne moe s poslom da mu ugodi, i da se to ve vie i ne isplauje. Oseao je i sam majstor Kosta matorog momka u sebi. Vidi dobro da se, to se njegove linosti tie, proaljkavio. Na sebe mee odelo koje momci pokvare. Boji se starosti. Da li da se eni? Nude mu i devojke, i udovice, s decom i bez dece, ali se on nekako okree i od onoga to mu je par, i od onoga to bi trebalo da mu laska. Doao je u one godine kad ovek jo poeli neku elju, ali ne eli da se ona i ispuni. Jedne godine, o vaaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje muterije iz okoline, s porodicama. U tom drutvu stie i jedna devojka, visoka, krupna, inae tua, niija, pola slue pola usvojenica, kod imunog preraivaa koa. Nije lepa, ali nekako sva ista. Ristana se zvala. Gazda Spasa koar, velika laitorba u razgovoru, ali taan kad to obea, i milostiv sirotama, poveo je Ristanu na vaar zato to joj je to obeao, a ne s nekim drugim namerama. A ba da je i pomiljao na priliku neku za udaju, majstor Kosta mu pri tom zaista ne bi dolazio na um. Ali majstor Kosti zamae za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naroito osmejak, koji, uostalom kao kod svih to od tuina strepe, nekako

7

dugo ostaje na licu. Stade majstor Kosta misliti ba ono to gazda Spasa nije mislio. Pozva Ristanu u batu. Velika Gospojina je sladak praznik u slatkoj prirodi predjesenjoj. uto lie je jo ukras; toplo je; cvea puno po svima lejama. I to nae domae cvee je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gou svoju ovo ono. Ristana pria ivot sirote: ivot pun rada i elja, mladost punu straha od starosti. Malo-malo pa kae neki udan izraz; srpska re, ali neobina. Majka mi je bila tamo odnekud iz Sandaka, pa eto tako poneto jo kaem kao ona, mada sam sasvim mala ostala siroe. Majstor Kosta oseti da mu neto raste iz srca. Sva ona maglovita znanja iz itaonice pojavie se u glavi. Pojmovi o onom tajanstvenom Sandaku stadoe se brkati s trenutnim okolnostima. Ristana, to je na svet, muenik. Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, uini se majstor Kosti mrki Turin, i kriv za neto. U samom sebi oseti kao neki pokret za patriotsko delo. Jednom reju, mali najder se zaleteo da se oeni. Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve. Gazda Spasa je brebolje ispriao nekoliko lai o svojim predvianjima, i obeao devojci skromnu spremu, koju je, o svadbi, lino i doneo. I tako Ristana neoekivano postade majstorica i svoja gazdarica. or je odmah podelio uloge. S jedne strane se rasklimatala daska na plotu; s druge strane, jednako prelee mokro rublje u majstor Kostinu batu, i mora neko da ide da se izvini. Majstorici Ristani sve to milo. Jo je porasla kanda, i jo vie se snagom obloila. Ne izgleda ravo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega. Varoica zove njega depni mu, a nju vesela udovica, i svi ekaju da vide ko je koga bolje prevario. Ispalo je tako da su majstor i majstorica prevarili palanku. Vesela udovica rodi sina. Krstie dete Sreko, jer je roditeljima sreu donelo. Malo bee, pa doe drugi sreko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema eni, izabra ime Rista. Posle dve godine doe i Seka. U majstor Kosti poraste sujeta oca. Poeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraa milo za drago. Hvala velikom Bogu, bi kako on ree, a ne kako or hoe. ta e tebi deca dvoja je l' tako bee? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije ravo ni meni, ni mojoj majstorici. to vie dece, sve vie muterija! Nije preterivao majstor Kosta. Porudbina vazdan; u kuu se kupuju nove stvari; deca vesela i napredna. Majstorica je sve neto volela da kupi stvari od metala. Govorila je: to deca ne mogu razbiti. Ali je bilo jasno da uiva u onom neem prodiruem to imaju predmeti metalni. or je virio kroz svih pet prozora. Svuda joj se neto cakli; trebala se Sandakua udati za klomfera. Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestaluka izvodila. Nekako je neega na pretek bilo u svakome od njih. Sreko jednom rukom vrti toak na bunaru. Rista, kad ga momci zadirkuju, nadgovori i nadmudri sve. Seka se utrkuje s psima i sa drebetom. Ali su u osnovi deca bila dobra, nisu inila tete ni pakosti ni ljudima ni ivotinjama. Majstorica se ponekad ipak potui na urnebes i tutanj. A majstor Kosta brani decu i svoje uivanje: Neka ih, nije ovo saborna crkva? Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve vie i vie u slikama izraavao. Malo srea, malo itaonica, oveku se mata pothranila. Jednom, kad je opet s oduevljenjem govorio o ivosti svoje dece, ree: ta graja, ta tutanj! kad se svojski razigraju, u mojoj je

8

kui pravi zemljotres! Kako tu re jedared upotrebi, nekako mu se naroito dopade, i vie se od nje nije odvajao.Lepo kae onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni. Odavno ja vama pretskazujem da e biti loma i zemljotresa. Ako je nered na stolu za krojenje: Je li zemljotresa bilo ovde? Ako pijan ovek na ulici tetura i zaplee: Ovaj misli da po zemljotresu gazi. I tako iz najsrenijih dana njegova ivota ostade oveku ime Kosta Zemljotres. Naravno. nije se ljutio. Od njegovo troje zdrave dece je potekao izraz. S nekom sujeverom je negovao tu re. inilo mu se, taj zemljotres, ta nemirna deca, to je velika njegova pobeda onde gde je moda i on sam pomalo sumnjao da moe pobediti. Ali kao to sve oko oveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga znaenja, tako biva i s renikom. Re koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle izraz ironije, i gore od toga. Majstor Kostina sudbina poe da se koleba. Pokaza se, to jest, da i deca njegova imaju sudbinu, i to svako svoju, i da e mnoge rei poeti da imaju sasvim drugo znaenje. Spavati, na primer, to sad ponajee znai bditi, ili rave snove snivati. Uini se majstor Kosti, jedne noi, da odnekud iz njega, kao da je on raskre, vode tri staze, rastu, duaju, a po tim stazama njegova deca, mala kao to su, svi osnovci. Jedno drugo kao da ne poznaju, njega, kad ih vikne, ne uju. Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula, otpadne. Probudi se ovek, protrlja elo, gutne malo vode, zaspi, i opet san. Pijaca, i sudija, gospodin uri govori narodu: Objavljujem sa aljenjem da se posle mnogo godina otkrila teka zabluda i nepravda. Sava Mrasi, osuen na robiju za paljevinu tueg imanja, i lien sveg svog imanja nevin je bio. Drava e sad popraviti to moe, otkupie imanje Savino, i vratie ga jo i sa ottetom njegovom sinu. Majstor Kosta skae iz postelje, gleda jesu li sva deca u krevetu; pa se onda seti da su ljudi jo u ono vreme govorili da sud nije pravo sudio; i seti se da je Savin sin davno umro, i da nikakva pravda ne moe biti uinjena. Sav drhe, budi enu, krsti se, sve mu se ini da je on uinio tu ili neku drugu nepravdu. Otkako pooe u kolu, majstor Kostina deca zaznamenovae brigu i strah. Sreko nee da ui; najgori je ak po uenju, premda najbolji po vladanju. Rista vrlo dobro ui, ali je izbila kod njega jedna divlja naprasitost u naravi i jedan prkos bez granica. Seka poela da poboleva; ozdravi, popravi se, pa opet zenemogne. Zareae kod majstor Koste oni poznati natmureni, nedojedeni, pa i otplakani rukovi; javie se preseli praznici; dooe kanjavanja dece, prvo starim odelom, pa zatvaranjem u tofarnicu, pa naposletku i batinama. Izvlaio je batine Rista, i dizala je ruku na njega samo majka. Majstor Kosta zarije prste u vrat i obraze i bei. Postepeno oslabie ivci, i on tek tresne makazama o tezgu ili zalupi neku fijoku koju su momci ostavili poluotvorenu. Jedared, uao je da rua, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu. Seka, to nije bivalo, Seka klei; Sreko je u tofarnici zabravljen; Rista utekao, jer je pokvario metalni budilnik, i onda jo materi drsko odgovarao. Majstor Kosta uleti natrag u radnju, doepa neki predmet i rascopa ogledalo. Uleti sad za njim i majstorica i drekne: A gle otkuda Ristina narav! Majstor Kosta, to nikada, dreknu takoe: Ja sam dobio tu narav od njega, pseta sandakliskog, a ne on od mene. Majstorica udari u pla. Zemljotres kod komije! uka or.

9

Sreko je posle est godina svrio osnovnu kolu, nauio itati i pisati, i prepisao vazdan pesama i pesmarica. Otac ga uze u radionicu. Probadavadisao je dve godine: materi u kui odlina pomo, ali u radnji ba nikakve vajde od njega. Dadoe ga u obrtnu kolu. Provede dve godine, izae bez svedodbe. Ve momi, a nita da pone raditi. Hoe ovo? ono? hoe u kaluere? Hoe da svira s bandom po pogrebima i kavanama. Majka zakuka. Majstor Kosta se savlada: Pa kako e, ludo dete, u svirae, kad ni svirati ni pevati ne zna. ta e me njima. Hoe tanjir u ake pa od stola do stola u pronju. Je li to hoe? Dok je govorio, majstor Kosta uze paljivije posmatrati Sreka. esnaest godina; prestao da se razvija kako bi trebalo, a oni to nisu ni uzeli na um. U oima ima neto to on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu proe jeza. Pomisli na svoje roenje i detinjstvo, na mladost, na naglu odluku da se eni nepoznatom devojkom. Izleti u batu i poe da ape: Moda je bolestan; moda je nepravda terati ga da radi to ne moe. Pa onda uze skoro kroz pla govoriti: Neu da me savest jede, neu da inim nepravdu i silu, neka radi ta hoe, neka ide kud hoe. Odvede Sreka jednog dana na nauk kod sviraa, ugovori koliko e plaati i kupi emane. Sreko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne veeri zbilja kupio bakarue. Bruka u kui, bruka pred palankom. Ristana oi ne sui, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od sviraa da oproba Sreku glas. Pevao je Sreko, kao da je samo taj poziv ekao, valjda deset pesama. Rei zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholine, stradalne. Eto, s tim glasom ne samo da se rei pitanje Srekova zanimanja, nego otpoe odmah i udna njegova samostalnost. Odvojio se i od kue i od sviraa. Sam pripeva uz neiju tugu ili sevdah, nekad po klupama u parku, ili u amcu na reci, nekad po svadbama, a i po kafanama. Ali u kafanu je ulazio i iz nje izlazio kao neko vie bie. Nije pio, nije trpeo pijane, nije se nametao, uzimao kao nagradu koliko mu ko dade. Postade popularan, i ak voljen. Traili su ga ljudi kao nekog vidara, ispovedali mu se kao sveteniku. Razgovarati s njim nije mnogo vredilo, ali tiha njegova pesma, uvek druga i druga, godila je kao melem. Moda je u njemu propao neki talent? rei e neko. Propalo je tu vie nego talent: nije taj momak kao to treba. Majstor Kosta stane na duanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego odmerava svoj udes i Srekov. Ima u Sreku neto udno. Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kae, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira. Polagano se navikoe i roditelji Srekovi na tihu tragediju u koju se pretvorio skandal u njihovoj porodici. Sreko svraa, razgovaraju, ponekad i rua. Sasvim izdaleka ga tek pitaju da li mu to treba. Zaradim, dosta. Majka i otac spuste glavu: mui ih zaraivanje Srekovo. A Sreko je vedar. Seku gledajte to bolje moete; da ozdravi, da je udate, i da joj date miraz. To je govorio tako kao da neto zna to oni ne znaju. Ali ga niko dalje nita ne pita. Kad u jednoj porodici pone da ne valja, utanjem se bar odlae ono to e i tako doi. Seka je sad jedino dete u kui, jer je Rista ve trea godina u Peti, u koli za mainske bravare i fabriku praksu. I Seka je povuena sa onog prvog plana na koji palanani tako rado isturuju svoju decu, samo ako ikako mogu. Jo poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka. Miraz e imati, to joj je sve govori or. Ako i to ne pojedu doktori. Pre dve godine Seka se bila razbolela od otoka u kolenu jedne noge. Ozdravila je, ali je noga

10

ostala sa smanjenom moi. Po palanci se govorilo o tapu, o dvema takama, o srebrnoj maini zbog koje majstor Kosta umalo nije bankrotirao. Naslutila Ristana; sve da joj je neto to se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba! Sve je to bio prazan razgovor. Seka je hodala bez tapa i maine, ali je noga bila osetljiva i lako zamorljiva, pa je devojka mnogo sedela u kui. Postade vezilja. Treba samo da pone vesti za crkvu, i onda se zna da e plesti sede. Seti se jednoga dana majstorica Ristana Dolo mi kao u san nekog lekovitog blata kraj manastira u Sandaku. Majstor Kosta saeka leto, i ne kazujui nikom nita die se s erkom na daleki put. Jedva je dobio paso, jer je jedva umeo da objasni kuda upravo hoe da putuje. I desi se udo. Noga ojaa, Seka oive i prolepa se, i vrati se kui u seljakom odelu onog kraja, kao neka fina lutka. Ali se i majstor Kosta vratio preobraen. Dok je tamo bio, u razgovoru s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilino rasvetlie, mnoga njegova znanja iz itaonice se kako treba povezae. Milo majstor Kosti to sad zna ta govori; slui se opet mnogo slikama u prianju; tu je, naravno, i zemljotres. Uitelj iz mesta mu je dao bio kartu Balkana, objasnio lepo boje i znake, i majstor Kosta je bezmalo i spavao s tom hartijom. Vratio se kui ni tamo ni ovamo nego ovek koji zna politiku. Kua majstor Kostina opet oive. Kao da je i ona bila u Sandaku na blatu. Seki dolaze drugarice, ocu njenom ljudi na razgovor. Bogami e ovaj na Kosta umreti kao pravi pravcati mukarac. Ko bi to mislio! govore drugovi i prijatelji. Kad padne vee, i svi se raziu, onda Ristana jo ima da slua neku politiku. Jednom joj bio dosadio, i ona ree, vie u ali nego s prekorom: Ma, ovee, ostavi se tuih briga. Majstor Kosta je oseao da je ba te veeri neobino lepo dokazivao, pa se lecnu i razoaran i ljut: Da nisam moda zapustio svoje brige? Je li ti ega malo? ta ti je, Kosta? ja u ali, a ti... I za alu treba pameti. Ma, lepo ja tebi govorim da je Rista tvoja krv Idi, lezi, i ne pravi bez nude zemljotres! Rista je bio po liku i stasu suta mati. Ali narav nije bila materina. Ponosit, plah, istunac na sebe spolja i iznutra do inata, pametan, opasna jezika. Majstor Kosta je pravio figure u razgovoru, a sin njegov ih razbijao. Jedared, kad mu je otac malo nadugako popovao o strpljenju, Rista ga prekinu: Nemoj da se ljuti, ali skrati to. Jedared si u ivotu govorio jasno i kratko, onda kad si tresnuo utijom u ogledalo. Stari ljudi u palanci govorili su da je u Risti ded njegov, pukar. Majstor Kosti je to bilo iz raznih razloga neprijatno, on je to uvek odbijao. Ali je posle takvih razgovora ostajao namrten i u sebe povuen. Seao se pria o svome roenju; i pria o nekadanjem pukaru, mladom, i o onom starom koji je bio njegov otac. Mladi pukar je bio nadaleko uveni delija. Lovac, jaha, peva, tvrdoglav i ohol, prznica, aldija, sila da radi i tee, sila da zaas napravi kalabaluk. Sedeo je u zatvoru zato to je ranio oveka; a zbog drskog ponaanja na sudu odleao je povienu kaznu. Devojkama je koliko pevao toliko i pucao pod prozorima, i onda beao od strae smejui se grohotom. S prvom enom je imao pet sinova, i kako koje dete donesu s krtenja, on mu ispali etiri metka nad glavom: Vo imja oca, i sina, i svjatago duha, amin! I sto takvih uda. Sa orujem je iveo, samo oruje cenio, izraivao vanredne puke. Doe mu ensko drutvo po prilog, a on, pitolj. Doe uitelj za prilog da se kupe knjige odlinim acima, a on, pitolj. Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne

11

mesim torte. Nosi to, uo, i neka deko spremi za posle, jer e Srbima jo trebati sjajno oruje. I zapeva tiho: Od jalmana do gornjeg niana Puka mije zlatom obljevena. Sea se majstor Kosta svih tih pria. On je esti sin toga pukara; njega mladi pukari uopte ne smatraju bratom. I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji ve ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi svet. Rista majstor Kostin, naoit, uljudan, upotrebljiv na najsloenijem poslu, ostade u Peti u fabrici niklanih predmeta. Oenio se Srpkinjom iz Budima, stanovao u tazbini, imao dva sina, dakle poeo ne moe biti bolje. Malo je bolelo roditelje njegove to im, otkad se oenio, nikako nije dolazio. Pie, zove, ali sam ne dolazi. Jednog dana Ristana opremi mua na put. Trebao je ostati u Budimu, dva, tri dana, a ostao je nedelju dana. Ristani milo. Kad se putnik vratio, imao je ta da pria: Mnogo Maara! Nisam znao da ih je toliko u toj njihovoj Peti. Nai se dre i ne dadu, a opet im nije ni lako. Govore srpski, na primer, a zanose. Pa i moj Rista kao malo zanosi. A ena mu dobra, i kuica lepa, i deca kao jabuke... Samo, fabrika, ako ete mene pitati, bogami, ini mi se u tamnici sam bio dok je prooh. Taj tutanj, ta buka, taj tresak, to treperenje i vrtenje, e, malo je rei zemljotres. Neke gvozdene ipke jednako izlaze iz nekog valjka, i pruaju se kao ive, kao neki dugi prsti. A uvuku se, a isture se. I kad se uvuku, misli prodrlo ih neto i nee vie izai, kad evo ih opet, i sad ti se opet ini da rastu i sve su due i sad e tebe epati. Nije lako tu raditi i odgovornost imati. Pa i smirio se na tom poslu onaj moj besni Rista. uva se, kau, svega. Ipak, proviri njegova nesrena narav. Ljut je kao paprika, kae njegova ena. uo sam, dobio bi jo jedno unapreenje, ali se svadio sa starijim radnikom, i jo Maarom. Ne znam ta e mu Bog dati... Jedne oblane oktobarske veeri, oko deset sati nou, odjeknu pucanj iz grube, teke puke. ulo se, naravno, u svoj varoici, ali niko nije ispao na ulicu. U palankama se obino nita ne deava, i palanani, kad treba da su hrabri, zbunjeni su. Ipak, na odjek pucnja skoio je u kafani mladi, neobino lepi Stanoje, stareina poglavarstvene strae, i bez injela potrao prema kasarni. Kad je stigao do ugla, odjeknu drugi pucanj, i nesreni mladi se srui mrtav na mestu. Na glas o tom mukom ubistvu dve su ene pale u nesvest: majka jedinca Stanoja, i Seka majstor Kostina. Ubica je priznao zloin, kazao je da je drugog vrebao, i plakao je dok je govorio koliko ali Stanoja. U mraku jesenje noi nije dobro raspoznao oveka. Seku je najbolje teio Sreko. I majku Stanojevu je on najbolje razgovarao. Rista je pisao sestri dugako pismo; kao uzgred joj je javio da e ih posetiti jedan njegov drug iz Budima, stolar sa samostalnom radnjom, koji putuje poslom. A ocu je pisao Rista o toj istoj poseti malo otvorenije. Sve je ilo brzo. I mladi i Seka pristadoe. Palanka je pronala adresu verenikovu i poteno javila da devojka jednako ide na groblje, ali Sreko je uspeo, kad je mladi opet doao, da ak i njega odvede do Stanojeva groba. I tako se sve dobro svri, venae se, i Seka ode daleko uzdisala je majstorica. Prvo pismo posle Sekine udaje bila je vest da su Ristu zatvorili. Zbog uvrede maarskog naroda. Zaudo, majstor Kosta se u prvi mah drao prisebno. Setio se da je to politika

12

krivica, i govorio eni da su i te kakvi ljudi za takvo to sedeli u zatvoru, pa i u tamnici. Ali uvee majstor Kosta oseti da ga groznica trese. Sutradan ga je palanka videla kako prvi put u ivotu ulazi u advokatsku kancelariju, izlazi iz nje, uri u magistrat, odande nekuda, ne uvardae kuda, i opet advokatu. Tri kao bez due, eir ga poklopio, izgleda kao bez glave. Advokat je savetovao da nita ne preduzimaju dok odande ne potrae podatke o Risti. Zbilja je stigao akt kojim se trae podaci o Ristinu predivotu. Kau da je u magistratu bilo smeja dok su pisali taj izvetaj: otac, najder, koji nije mogao sluiti vojsku ni kao bolniar; majka, slukinja; brat, peva tune pesme na uvo nesrenima; sestra to se u poslednje vreme govorilo u varoici udata za stolara koji pravi mrtvake sanduke. Rista je nezavisno od svega vodio svoju sudbinu. Na pretresu je bio drzak, vreao, i presuda je ispala stroga: dve godine tamnice. Sve novine, maarske i srpske, zabeleile su sluaj i kaznu. U ono vreme, beleka u novinama bila je strana stvar. A i bez novina, kud e veeg uasa: sin na robiji. Majstor Kosta je poavetio. Ristana lei, kau da je udar kaplje. Sreko je sad sav oslonac i snaga. Preselio se kod roditelja, vodi kuu, gleda majku, svake veeri se dovija da oca u san prevari. Kandilo se celu no ne gasi, tri oveka u toj maloj niskoj kuici naizmence mure i jedno drugo varaju da su zaspali. Svako od njih misli da Ristu, i nijedno ne razume tu prirodu. Kao kamen je leao Rista na njima. Prola je godina dana od Ristine osude. Prolee ogranulo. Zeleni se trava, zeleni se reka, sunce greje neno kao da miluje. Na kui majstor Kostinoj dve rode, ali bi prikladnije bilo da su dve vrane. Ristana lei u vodenoj bolesti i dii se nee. Seka je rodila mrtvo dete, ne osea se najbolje, mu njen pie da bi dobro bilo da je neko odvede do onog blata gde se nekad leila. Ko da je vodi! briznuo je u pla majstor Kosta. Rista je mogao biti pomilovan jo pre dva meseca, ali nije hteo da pie molbu. Sreko zasue se, pripae materinu kecelju, radi po kui sve sem kuvanja, majku die i premeta, stigne i u batici neto da uradi, a ako se uvee sve smiri, zapali u svojoj sobici petrolejku, ita naglas pesmarice i pesme iz stare svoje itanke. Ujutro se prvi digne, poisti pred kuom, oca pozdravlja s ljubim ruke i dodaje mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali domai posao kao da nikad drukije nije ni bilo. Jednoga dana stie vest da je Rista pomilovan s tim da za etrnaest dana napusti maarsku teritoriju. Sastao se samo sa enom, odmah joj rekao da ocu nipoto nee da se vrati, i otiao nekuda da ponovo nae ivot. Onoga istoga dana kad je dolo pismo s veu da je Rista iziao iz zatvora, umrla je predvee majstorica Ristana. Ali teko, s pitanjima i traenjem u oima do pred samo izdisanje. Decu eli, Ristana? Tri majke umiru u meni. Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan deo kue i uvukao se sa Srekom u krilo. Nekoliko meseca nisu znali ta je s Ristom. Naposletku doe pismo iz Rumunije, iz fabrike kod jednog rudnika. Rista trai isprave za prelazak u rumunsko podanstvo. ena i deca su kod njega, naao se i za enu neki rad, ivee se. Majstor Kosta izda jo jedan mali stan i sabije se u krajiak kue. Kao to su stanovali, tako su na krajiku nekadanjeg ivota poeli da ive jedan mali nezdrav ivot. Sreko sad i kuva. A majstor Kosta uzeo da radi povrtnjak iza kue. Najmili su momka, toboe batovana, i proizvode povre i prodaju ga. Kosta Zemljotres piljari. Kosta Zemljotres postao vegeterijanac.

13

Mali oronuo starac koji je poeo slabo da uje i jo slabije da vidi, srodio se s biljkama na neki ososbit nain. Poeo je mirise biljaka da prima kao neki govor. Kad momak rano izjutra see i vadi povre za pijacu, starac uzima snopie, isti ih od zemlje, mirie ih duboko. A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, mee u vodu, prska, mirie. Suvo seme stavi na dlan i mirie ga. Uvee sedi u batici dok se mirisi ne zatvore. Naposletku ue u sobicu, i pre no to e lei, okvasi oi bogojavljenskom vodicom. To mu je Ristana ostavila nekako u amanet. Bolesna od vodene bolesti, sirota ena je jednako fantazirala o lekovitim snagama vode. Ne zaboravi da svake godine uzme dosta bogojavljanske vode. Prekinule se skoro sve vesti izmeu oca i dece. Ne piu nita prijatno. Prestale su tako bar i one nekadanje strane vesti, i to valjda znai da im je dobro. Stari i Sreko se tako saiveli, da prosto jedno isto govore i misle. Sin sve vie lii na oca. Smanjio se, osuio, osedeo, oko oiju mu se iskopale duboke bore, dobio i na leima staraku grbu koja premaa pognutu glavu. Kad hodaju po bati, i ovek ih gleda s lea, izgledaju kao dve utvare bez glava. Utvarasto su i iveli. Sve vie udaki, tedljivo, malo zaputeno. Novac od kirije su skoro sav nosili u tedionicu. S vremena na vreme su slali poneto Risti, poneto Seki. Ali dopisivali se skoro vie nikako nisu. Jedne zime okaljae jako obojica. Toje bila velika muka, i ujedno poslednja prilika da se s retkom odanou paze. Kod Sreka je dolo zapaljenje plua i nije izdrao. Sahranili su ga na sami Badnji dan. Stari, slab i bolestan, vozio se do groblja; keri i sinu nita nije javljao. Daleko je Budim, daleko je Rumunija, zimnje je doba, Boi je. Uviavnost je naroito jaka kod ljudi usamljenih, zaboravljenih, beznadenih; oni se boje svega i stide sebe. Smrt Srekova bacila je starog oca u sav uas starosti i nemoi. ena koja je zalazila da pogleda kuu, poela je da potkrada domaina nemilosrdno. Kirajdije nisu donosile kiriju, a stari je nije traio, jer se bojao svega i svakoga, i nije vie znao kako da nastoji na svom pravu. Jednog dana je zamolio nekoga da mu napie pismo za Seku, jer on ne vidi. Pismo je bilo krik oajanja: Prodau kuu, dau vam sav novac, doi i prevedi me da tamo umrem. Sva je varoica znala za to pismo i mnogima je bilo jezivo. Stariji ljudi su kao na dlanu videli istoriju jednog porodinog ivota. Na kraju krajeva bude tako kao da su svi lanovi porodice za neto krivi, i jedno od drugog se kriju. Seka je odgovorila ocu kao iz nekog drugog sveta. Pisala o svojoj lepoj erci Aneliji, o najboljim kuama u koje je primaju. A deda mora malo priekati dok se presele u vei stan koji im je sad zbog Anelije potreban. Komiluk je proitao dedi pismo. Starac uze da sprema na gomilu stvari. Suze su mu tekle i kad je znao i kad nije. Jo te noi je spavao u svojoj kui, a sutradan pree u starako blagodejanje. Metnuli su ga toboe u bolju klasu, jer e plaati. Ali je to bilo tako strano i neobino, da se stari drugog dana vratio kui. Upao je u svoju sobicu kao to se kamen gurne u rupu. Hteo je da naloi vatru, pa ostavio. O ruku nije ruao, o veeri nije veerao. or nije vie zavirivao kroz prozore. Niko od ukuana nije priao da to pita ili predloi. Posle dva dana vratio se stari u blagodejanje, sa dva mala sanduia stvari i s bogojavljenskom vodom.

14

Slabosti su naglo ophrvavale novog blagodejanca. Kvasio je svetom vodom i oi i ui i srce i noge i ruke. To ga je umaralo, pa bi tek jedno ili drugo zaboravio. Jednog dana zaboravi sve, lee u postelju, i pozva advokata. Posle sahrane ne pre da advokat pie Risti, a ako Rista ne moe doi, onda Seki. Adrese dece svoje samo je otprilike mogao dati. Kua da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. Budim je daleko, Rumunija daleko. Sahranie nekada uglednog majstora blagodejanje i advokat. Za sandukom je iao odbor itaonice. Kuu je doao da primi i proda Sekin mu. On je otiao na grob majstor Kostin, i dao malo urediti i ono to je jo bilo Ristanin i Srekov grob. Bledunjavi prodavac mrtvakih sanduka, s celokupnom mukom majstor Kostinom u depu, silazio je s groblja tako kao da je tu ostavio za sobom neto to ga se nikad vie nee ticati. Ni familija, ni smrt. Meutim, kako pria stari grobar, krezub i drevan, ali odlinog pamenja i iva kronika palanke, u Budimu nikog vie nema; i erka i zet i unuka majstor Kostina umrli su. Rista je, kau, pronaao neku mainu, ali ba od nje ostao invalid, i primao od fabrike penziju. Ne znam ta je sad s njim, a sinovi njegovi, znaju svi, ivi su, i oteli se obojica od sirotinje. Stariji je advokat u Bukuretu, bogata, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora, ijom se erkom oenio. A mlai i nema prezimena. On je u lovakom dvorcu rumunskog kralja glavni nad lovcima i hajkaama, psima i konjima, i zove se Don. Dakle tri groba onda bolje uvaju spomen na nesrenog i estitog majstor Kostu. Krezubi grobar se smeje, pokazuje jednu bezubu vilicu. Nije tri, nego dva. Onaj Sreko nesreko, seate li se, njega tu vie nema. Kad smo se ono jedared, ima godina, poeli raspravljati sa vapskim grobljem: ko kome prelazi granicu i sahranjuje mrtve u tuu veru, mi odovud reismo da emo iskopati jendek. I jedne noi poesmo kopati. Kad vaba vide ta radimo mi, udari i on u kopanje. Kopaj odovud, kopaj odonud, jo se zemlja i sama od sebe provaljuje oborismo vam mi tu, i pomeasmo, bar dvadesetak naih i njinih kostura. U tom jendeku je propao i Sreko, Bog da mu duu prosti krsti se, i uljetavo i ironino se smeje matori kopa grobova.

15

GOSPA NOLA

isprovaljivan podrum pun korova i kra od cigli, granita i ogradnih motaka. Taj razbijeni trup stegao je i izbacio uvis nekoliko krstaa manje-vie satrulelih. Sve krstae nadgornjava jedna, dosta ouvana, koja se uspravila kao katarka na polupanom brodu. Krstaa gospa Stanojle Lazarike. Zgodna je figura s brodom i katarkom. Gospa Nola, ivosan ovek, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja jo straari nad jednom nasukanom i mrtvom laom, za koju nekada bee pripeto vazdan brodia, lepova i dereglija. U grobnici, sem gospa Nole, sluajno, sami mukarci, naravno i njen mu, gos-Toa. Okolo naokolo, po groblju, a bogami i podalje od palanke, rasejani su grobovi onih to nekada behu vezani za gospa Nolu, ili za njenog mua, ili bar za imanje njenog mua. Tamo na obronku, u jevtinijoj i tenjoj grobnici, lei sestra gospa Nolina, lepa Julica, i s njom njen Markiz, njen srednji mu, drugi od trojice. Prvi od trojice, doktor Mirko, jedan od najuglednijih graana varoice, eo ga tamo pod onim gustim brljanom, sa enom i sinom, i bez potomaka. Trei mu Juliin, Marko Popovi-Srba, jo je doskora iveo na poslednjem ostatku gosToinog salaa. iveo je nekadanji lepotan zaputeno i nedostojno. Dva puta je sa uspehom bio operisan od raka. Pa ta! Ako je rak, nije lav. Srba je takoe ve na groblju, ali na onom, kraj salaa. I moda se krstaa gospa Nolina ba od enje za svojim dragim posinkom, onako udno izdigla i uspravila. Po uskoj stazici od Lazaria grobnice doe se, na severu, do zida izmeu pravoslavnog i katolikog groblja. Tu negde na ivici, tvrde ljudi, sahranjen je bio ljubimac sluga gos-Toin, batovan i avlijar Ljuba, svedok nesree na salau, i, govorilo se, moda i uesnik u zloinu, ali docnije, udnim putevima ivota, neka vrsta zeta gospa Nolinog. S one strane zida spava njegova ena, Paula, Totica, biva sluavka i prisvojenica gospa Nolina. Takoe na katolikom groblju, niko vie ne zna gde, sahranjen je i lajfer s plavim naoarima. Rajnhart, od gospa Nole prozvani Luka. lajferova ena lei daleko, u Nemakoj. A uz drvenu katoliku kapelicu legao je na poslednji odmor ivahni gospodin upnik. Jednim nevidljivim konopcem prikaen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta. Kraj grobljanskog bunara, dala je gospa Nola sahraniti nesrenog pijanicu veterinara, a posle je tu dola i Pava veterinarka. A opet nevidljivim konopcem vezan je za gospa Nolu i grob, ili moda poasna grobnica uvenog inenjera i profesora u aksonskoj, nekad malog vabe u kui gospa Nolinoj. Na uvik grobljanski, izravnat s katarkom gospa Nolinom, popeo se uvek visoko letei i visoko ueni gospodin Joksim, pretsednik suda. I tako dalje. I danas je nad grobom gospa Nolinim uvena igra senki. To trepti, to se plete i ukrta, to kleca; to se otkida i lebdi. Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze. Prialo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu. Taj sluaj je prvi po redu istakao bio kakvo je srce u gospa Nole. Objavile lokalne novine da e biti pomraenje sunca, i da e se lepo videti u taj i taj dan i as. Gospa Nola, i kao ekonomka i kao crkvarka, mnogo je potovala nebo, i elela da posmatra pomraenje, i sabirala u sebi podatke o poloaju sunca prema prozorima na njenoj kui. Znala je, naravno, gde je istok.

G

robnica Lazarievih, iako nisu suvie davno izumrli, to je danas jedan

16

Ali od ranog prolea do duboke jeseni, ona je u vreme izlaska sunca obino ve bila negde na drumu, vozila se do svojih njiva i staja, i vrlo esto dremala od samog sedanja u kola. Obratila se stoga Pauli: Odi de ovamo! Pokai mi, ali onako ljudski, gde vidi sunce kad ga ujutro spazi iz kujne. Paula prie tano onom prozoru kojem ne treba. Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce. S te strane zalazi, pred vee, zar ti to ne zna, teko meni! Paula pocrvenela. O, Gospode, moram i da se prekrstim. Ma jesi li ti ikada videla da se taj prozor izjutra zacrveni? Nisam. Pa koji se onda zacrveni? Sigurno onaj drugi, kad ih vie i nema. Paula uti. to si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidi svako jutro sunce. Ne vidim. Gospa Nola, oprezno zastade. Ili se devojica zbunila to je ispitujem kao u koli. Ili je i ona ula o pomraenju, pa se boji. Pomiluje Paulu po obrazu, i protrese je za viticu punu pantljika, pa ree blago: Jesam li dobro kazala? Ja ne znam, gospoja zna. Gospa Nola izleti sad u hodnik, prekrsti se, pa jo jedared, i odlui da Paulu usvoji. To je ta vapska crkva i onaj avolski upnik! Sto Krunica i Marija, a sunce Gospodnje ne vidi. I to ima sedamnaest godina, i sedi u mojoj kui godinu dana, a svako jutro me ispraa na zelenu kapiju na koju ba i navali jutarnje sunce. O, Boe, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za duu. A ko bi se svega setio! Ide lepotica moja za procesijom, kod asnih sestara je uila iti, vidi svakog avola u svakom budaku moje kue, a sunce na nebu ne vidi... U talu da je privee!... Moram govoriti s njenom majkom, uzeu je na brigu kao svoje dete, ne mogu pustiti da dobra i lepa devojka ostane luda, i vue batine od mua celog veka. Jai deo ivota gospa Nolinog bio je ivot udovice. Ona nije ni desetak godina provela s muem, i u obinim prilikama je retko nosila muevljevo ime. Ljudi nekako tek pred grobom njenim obnovie seanja na gos-Tou Lazaria. Pogledaj, molim te ree neko ta stoji na spomeniku. Da je neto Lazariu bilo sueno da u ovaj dan ispraa s nama gospa Nolu, bio bi to ovek blizu sto godina star. Nismo na to mislili, ali nije da nismo znali. Jesmo li u mlade nae godine toliko puta sluali da se Stanojla Perinova, tamo odnekud s granice Srbije i Bosne, udala za oveka vie no trideset godina starija od sebe. Ima pravo. I svojim oima sam nekada gledao udnog mladoenju Tou, i udnu njegovu mladu, veliku i jaku kao dobar momak... udo je i ispalo. I nesree, i dobra dela, kakva se retko stvaraju. Bog da joj duu prosti, gospa Noli, nije samo izgledala kao muko, nego je i bila mukarac. Da, stroga, ozbiljna, potena, kao ovek. I pametna, pametna, brajko, nema joj parice nikada vie! Pa jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge ... Mukarac! Tek joj smrt poveza ensku kapu. teta to joj Bog ne dade da nekom bude roena majka. Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba ree glasno i uzbueno: Mati je to bila, sveta mati! Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja. Kad se povorka spustila s groblja, razgovor pree na obian letopis. Padaju imena, cifre, anegdote. Stigoe meutim do gospa Noline kue i pred uvenu stranju zelenu kapiju za kolski prolaz. Tu otpoe i ala i smeh. ta radi, Boe, onaj uti tajervagn? [Od tog se tajervagna gospa Nola nije razdvajala. Starinski, izupotrebljavan, tesan, slabo negovan, blatav i praljiv, zazvrji pre pet sata ujutro, danas-sutra, kao amin u molitvi. Gospa Nola se vozi na njive, u kukuruz, u mlin, na sala, u neko selo. Usput darne svojom grubom cipeletinom koijaa u lea, da stane, da nekoga prime i povezu.] Mene je esto vozila do ciglane, pa i do bostana moga, koji ba nije bio usput. Popnem se, jedva imam mesta da sednem pored nje, ali ona se ne zbunjuje, ne pomie. Kao sad da je gledam. Cipele, prave

17

vojnike cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, jedno te jedno, seate li se? Siva suknja, neka bluza, od istog sivog tofa kaput do kolena, natrag s prekakom, a kroz tu prekaku, ako je vetar, prodevena marama od vunice, da greje krsta. Kosa crna, zalizana, u tvrdu punu stisnuta. Na glavi eiri, ni muki ni enski, siv i on, ni za ukras ni za zatitu, jo i sav izlomljen od vlage i suenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica. Koijau Josi, koji, im zajeseni, oblai vunene rukavice s jednim prstom, smejala se: Mee ruke u futrolu, i tako i vozi! Promiu ti kajii, konji te ne vermaju. Leti, na seditu kraj nje, veiti taubmantl, koji nikada ne oblai, samo sedi na njemu. Kiobran tamnozelen, ogroman, zakrpljen s debelom motkom i prebijenom kukom. Ako e samo prominuti neku od svojih njiva, vee depnicu na vrh kiobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim barjaetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da moe naii... Ali sve je to njoj dobro stajalo... mislim, naroito ona njena uniforma. E, ta se toaleta posle popunila. Kad je gospa Nola omatorila, obesila je cviker o irokoj crnoj pantljici. Sinovi moji, koji se tamo vrzmali zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, straan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli. Jedan avolski egrt, prialo se, vezao taljigakom konju okvir od starih naoari, i pretstavljao: gospa Nola. ekajte, da ja jo ono moje dovrim. Vozimo se, vozimo, a ona retko da re progovori. Drema, vidi se da je uvek umorna. Ali e sutra opet poraniti. Kad se pribliimo ciglani, ja njoj znak rukom, a ona znak cipeletinom u lea Josina, i ja iskoim. Nikad se nije rukovala. Ajd, zbogom! klimne mi glavom; i tek se prodere na Josu: Joso, ode gospodin. Je li tebi vrabac pod kapom? Na povratku u varo gospa Nola nikoga nije mogla primati u kola. Kola su tada prepuna. Dva duana se snabdevaju u varoi i jedna kasapnica. Zajedno s koijaem skida gospa Nola kotarice s jajima, zeleni, ivinom, rakijom, branom, seljakim pekirima i ebiima. U svaku ruku dohvati po buti, i prenosi ih do mesarnice. Vie Maara, koji je vodio radnju: Da primi, meri, i odmah zapisuje. Posle e me i tako varati ali se neka se bar sad zna ta je moje a ta tvoje. E, mi tutori nastavlja se razgovor mi znamo i drukiju gospa Nolu. Isti kroj odela dodue, ali sve crno i fino, i naa dobrotvorka u minut tano na slubu, stoji u svom stolu visoka i prava i crna, kao neki vladika. U tasove sputa dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skree otru re kome treba, ali udeli. Boe prosti, tako je i s popovima radila. Crkvu voli, popove ne voli, i zaas im dobaci neki prekor, ali crkvu gleda i poklanja joj obema rukama. Da date opraviti one ripide! Zar je proti svejedno to nosate po crkvi one motke! Ja u platiti, koliko bude. Da, da, otra, otra i pred crkvom, i kad doe iz crkve. Mi, njeni poslovoi i sluge, dolazili smo nedeljom, posle slube, na pravdanje i na molbe. Tu ti vri od salaara, napoliara, prepodavaca. Tue se izmeu sebe, i tui ih veito Jevrejin tajn. Galama, dok se ona ne priblii. im stane pred nas, sve uti, i svaka raspra je prosta. Omeri nas, i pone. Vi, tajne, ne zaboravite da u ovoj kui pustog ara nema. Nemojte da opet ispadne nula vie!... A ti, Makso, nemoj kao onaj tvoj sat na salau, da jedno pokazuje, a drugo udara, jer ja vidim ta pokazuje. Iz crkve idem, brajko, i prozirem te kao staklo! Istinu! Ne vrdaj, ne lai! I istina se govorila, i sve se razjanjavalo... Jedne nedelje, tui se momak iz mlina ba na samu gospa Nolu. Veli, on i ena mu Kata malo da ne gladuju; eto i vidi se na njima, suvi su kao trska. Trai ili veu platu, ili vie brana. Gospa Nola ga mirno premeri, pa e rei: Sam sebe jede, Kosta, i tvoja Kata samu sebe jede. Dve zloe, znam vas, i zna vas sva okolina. Niti je meni ao novaca, ni brana, i to zna sva okolina. Neka bude kako

18

'oe. Od sutra ve, i plata ti je vea, i deo u branu. Ali ako se do Mitrovdana ne ugojite i ti i Kata, znaj da vam je o Mitrovdanu urevdan, vezujte pinklove i selite u drugu slubu. A kad sud i zvanino proe, svi dobijemo po aicu vina, jednu i ne veliku. Gospa Nola zaista nije cicijaila, ali nije odobravala pie. To je tano. Ja sam bivao u njenoj kui. Nikada nikakvo pie nije okusila. I gostu se samo u maloj flaici donosilo... Ali ako nije pila, dobro je jela. Onim jakim, zdravim zubima oguli batak odjednom, i nekako sa zadovoljstvom pusti kost da zvekne u tanjiru. Kad svri ruak, vodu pije iz bokaleta, malo manjeg nego to nekima stoji na umivaoniku... Znam i to da posle ruka nikada nije spavala. Slae pasians, igra domine, ita novine, ili neku staru knjigu, to je znailo knjigu pria ili pesama iz njenog rodnog kraja. Pa ostavi sve, zatvori oi i pevui. Ukuani su priali: kad pone da pevui, moe doi i vikati da kua gori, ona ne uje i ne odgovara. I Toa, dobri Toa, kau da je o tom priao: Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena. Uvee popije samo teglu mleka, i u devet sati spava. A sutra, s petlovima na noge. Sie u avliju, u donju kuu, gde se hleb mesi i gde mlai spavaju, tu joj ispeku komad mesa, donesu salatu, samo malo posoljenu, jede je list po list, iz ruke, napije se vode, dovri svoju uniformu, pa hajd u tajervagn... Da nije bilo drugih muka, ivela bi valjda sto godina. Stanojla Perinova videla je Tou Lazaria, starog momka, svega jedared pre nego to e se za njega udati. Kad je po nekom trgovakom poslu naiao, neoekivano i za njega, u malu varoicu na granici Srbije i Bosne, gde je ivela porodica Boka Perinovia, doseljena jednu ili dve generacije ranije iz Hercegovine. Boko je o svom ocu Savi priao da je bio visok kao kula, ne lep ali dobar ovek, mek kao ona njegova plava kosa kojuje nosio dugu, i pri radu u polju, na nain kaluera, pleo u perin. Otuda im ime. Boko Perinov, otac Stanojlin, boleljiv kao dete, razvio se posle u lepotu od oveka. Visok, tanak, gibak, tamnosme, malo bademastih oiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno Hodao je kao jelen zagrevala bi se gospa Nola u prianju o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih kotica, a kretao ih pri govoru nekako meko, na tursku, vala ba kao onaj na Zarif-beg, to lepo jednog dana umre od gospodstva... Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sili. Nas dve, njegove keri, izneverismo obadve. Ja po visini, kao neto malo i seam na oca, a po svemu drugom ni na oca, ni na majku. Rodih se u nekoj debeloj koi, i ona mi sve kosti poravnala, i dola sam trupac. Lepom oveku se moraju i kosti videti, j! Na licu mog oca, pa i moje majke, lepo se videlo kako je koa po kostima razapeta, ba kao kad neko preko fine ruke obue finu rukavicu, j! [To njeno j, govorio je esto gos-Toa, zaludelo ga je. im ona kae , j , a ja , kako bi vam kaz' prope' ovek. Il', nju da uzmem, il' u bunar da skaem, onako mator. Gos-Toino drutvo se na to slatko smejalo. Jasno je bilo svima da je kod njegove mlade Stanojle vie vredela re nego uzreica, ali gos-Toi se tako ponekad deavalo da promai metu, a vie ura]... Posle sam se jo nastavlja gospa Nola udala u ovu situ i masnu zemlju, i za matora mua, pa, ta e drugo, zavolela sam jesti, i pothranila snagu da bih karuce mogla vui. A moja sestrica, sasvim druga, udarila sva na svoju majku. Mi smo od dve matere deca, i ja sam od Julice skoro osamnaest godina starija. Julica je tanka kao senka; vue na glavi grdnu crveno-zlatnu kosu; koa joj bela, i hladna kao u ribe. Kad govori, ape; usta otvori, lepi zubi zasvetle, neto je rekla, i ako ste uli to je rekla, dobro i jest, a ako niste, i neete. Ja sam je prozvala zlatnom ribicom; i alila sam se s njom, kad ne slua, da e je maka pojesti.

19

Neto zajedniko porodino, od oca nasleeno, imale su ipak obe sestre: suze, bolje rei suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomino, svetli, niti otie niti usahnjuje. Otac na je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo utao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boka Perinovia, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-to zato, hoda po kui kao i obino ali u oku fenjer... Moda u njoj sevdah polako zori... sad je jo dete, ali dae Bog, zapevae jedared, donee nam prolee u kuu, kad odraste... A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me to malo takne u srce, oko plae. Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared doe ao to je sluga, i okrenem se i mrkam. I to je najgore, ta vucibatina raspoznaje mrkanje moje, i evo ga, podvlai mi se kao mae, i tako, eto, spase ga suza Boka Perinovia... to je ovek! Suzu ne moe da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi oveka, sramoti ga. Stanojlina majka bee ena naih junih siromanih krajeva. Znala je u braku s Bokom za dve stvari svega: za veliki rad u kui, i za retko strasnu ljubav prema muu. Za Boka je odbegla bila, rodila mu sina pre vremena, pa je i sahranila to dete ljubavi pre vremena. Boko se posle smrti detinje promenio prema eni i kui. Bio je dodue i dalje ovek koji zna zaraditi vanredno veto je posredovao u trgovakim poslovima , koji ume prilino pouvati ono malo to mu je ostalo od oca, ali mu se narav prevrnula, i sujeta lepog oveka porasla. Doao neravan, svaki dan drukiji. as gord, as plaljivo nean. as strpljiv, as plah i ljut. Ali sve nekako zgodno, i u formi koja se njegovoj eni svidi. Tek mu sune u gladu da u dan najveeg posla stavi na sebe praznino odelo; i iskvari ga. Ali Milici njegovoj draga njegova lepota, draga joj njegova gizdavost, potegne i radi, dvostruko, kriom od mua radi i po tuim kuama, i Boko se ponavlja kao niko u varoici. Uto se rodila Stanojla. Otac se kiselo radovao: ensko, i runo dete. Na koju stranu udari ovo nae devoje? I po tebi i po meni, ja bar mislim, trebalo je da je drukije. Milica uti. Znala je poodavno da Boko nju ne vidi; da je Boko od onih tihih nezasitljivih ljubavnika koji kriju i tim vie uivaju svoja uivanja; da Boko ima vetinu da u zgodan as okrene zgodnu stranu svoje prirode i svoga govora. Milica se dosta obolestila posle poroaja. Titala je i nju runa devojica. Ej, Boko, kud joj brat ne ostade iv! Boko meutim odjedared okrenuo novu stranu. Zavoleo devojicu, i potsea enu na neke slatke rei maloga pokojnog njihova sinia. Ne tui, Milice; lepo mi se ini da nam u tim rema ostade dua detinja, pa kao da je i on tu i Boku zasvetli fenjer u oima. Rasplae se i Milica, zaplae i mala Stanojla, kao da zna za tugu roditelja, i po kui se razlije neka blagodat. Tako je Boko uvek umeo i druge usreiti i sebi goveti. Uza sav svoj mnogo lini ivot, nije bio sebian. Imao je lepu pravu pamet, prozirao ljude i stvari, pa i sebe, znao je svoje mane. Prozreo je i svoju ker, kad je poodrasla, lepo uila, rano istakla osobit karakter i volju, zavoleo ju je i kao dete i kao druga, potovao u njoj ono to je tvoje, Milice, i deda Savino, i to ja nemam. Nemam, Milice! Ja stajem na grehotu svaki as! Oprosti i zaboravi! A Milica je umela da oprosti i zaboravi i bila srena. I tako je i umrla, srena, samo mnogo iznurena. U domazluku je mater u svemu zamenila Stanojla. Radila je devojica kao crv, udeavala ocu, ponosila se njim. Za svoje mlade godine, mnogo je znala, brinula, i samovala. Boko, jo vie nego pre, ili po trgovakom poslu na putu, ili po linim stvarima u varoi. Stanojla sve oprata i zaboravlja, kao i njena mati. U Boku se tako i suvie uspavala odgovornost oca, i on se jedva godinu dana po eninoj smrti ponovo oenio. Uzeo je enu s kojom se upoznao

20

na brodu putujui za Trst. Doveo ju je, i venao se s njom. udna bee ta ena. Govorilo se po varoici da je Turkinja; pa Jevrejka. Boko je tvrdio da je Talijanka, i pozivao se na crkvene knjige. Mala i nena, koe bolesno bele, kose vatrene, oiju nekako preveenih i skrivenih, neradnica, probiraica, nova mlada je vrlo neobino izgledala u domazluku Milice Perinovi. U varoici se prialo dalje: da joj je otac krijumar, pa robija; a posle, kad se bolje otkrila priroda strankinje, da joj je mati vetica. Za Nolu i za njenih esnaest godina, dola su velika iskustva i iskuenja. Vatrena ena prosto je opijala njenog oca, i mlada devojka je gledala u kui pravo bludnienje ve vie nego zrela oveka i ene koja je skoro bezumniila u govoru i tvoru. Pastorici svojoj se dodue nije nametala niim, ali se izdano koristila njenim radom u kui. U Noli poe da raste guva od pitanja i kolebanja. Zbog oca, ona se mnogo savlaivala u ponaanju i rei. Uzdigoe se tako u njoj jedan razum i jedno dostojanstvo, koji su bili pravi ukras. Nola je oseala da uva neto od ega zavisi sad i njen ivot i ivot njena oca. Doe posle godinu dana meu njih jedna mala, kao leptir laka devojica. Krstie je Juliana, i prozvae odmah, mati, na tuinsku, Lietom, a Nola, na srpsku, Julicom, a Boko as ovako, as onako, kako je ve njemu bilo dato da u zgodan as stane na pravu stranu. Kad se rodilo dete, Stanojla jo bolje uperi u svoju okolinu i svojih pet ula i svu svoju hrabru pamet. Snana devojka, stub kue, umna daleko nada svoju okolinu, ona odjedared uze osobita prava, zauze stav, i poe nekako da administrira stvari i ljude. Volela je i ona ivot, i ba zato poela da ceni svoje sposobnosti. Slino svojoj materi, samo Nola vie pameu i karakterom nego srcem i strau, ona se izveti da spreava da joj ivot bude omaka. Radila je u nekom stareinskom zamahu i u kui, i nad oevim raunima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kue se devojaki njen ivot opredelio osobito. Zato to je niko od mladia nije voleo kao enu, Nola se poela s mladiima druiti. Pokuala je ii u lov, i zavolela lov, lovila i krupniju zver, postala odlian strelac, i bila, kako su sami lovci govorili, jedini lovac na svetu koji ne lae. Malo-pomalo, od ala bi istina krupna: Nola posta redak ovek, istakoe se jasno vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost, ovekoljublje. Prooe godine od Bokove enidbe. Talijanka se malo smirila, ali je ostala tua svemu i svakome. Boko je s ponosom drugovao i savetovao se sa svojom keri. U taj as primirja i navike, kako to ve biva, upade Toa Lazari, bogat posednik iz onih ravnih prekosavskih zemalja gde nikada nisu bili ni Boko ni Nola. Za Balkan, gospodin Toa je bio pomalo fini i pomalo smean gospodin. Ali je brzo pridobijao ljude blagou i kontenou. Ja sam, ovaj, konten, kako go vi us' tednete tako je svravao poslove. Boko i Toa prosto se zavolee. Ali se gospodin Toi vie od Boka dopala njegova ki. Gledao je u Nolu kao u ikonu, i prostosrdano je priznao da je prop'o. Do verenja je dolo brzo. S jedne strane, dobro omatoreli ali kooperni Lazari izjavio je da mu se devojka dopada preko svake mere, da je, takvo togo eleo uvek za gospou u svojoj bogatoj kui, i da je srean to nije prenaglio da se ranije oeni. S druge strane, Nola je Lazariu rekla hou, a pred ocem je objasnila postupak. Moram ii, zato to ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad. Ko bi me od naih momaka uzeo, ovakvu ljudesinu! I jo, ti stari polako, i sve si vie pod vlau ene. Julica raste i bie lepa i fina devojica. Sporazumeli bi se vas troje jednog dana protiv mene, a to ne bi dobra donelo ni vama ni meni, jer ste vi ovde domaini, a ja opet ne dam sebi suvie blizu nikome... Nemoj da plae; ja se radujem to u imati svoju kuu, a Todor, vidi, vodi me rado. On je bogat

21

ovek, poslovi njegovi su od svake vrste, a ja volim da radim, i da sluim na nekom ozbiljnom radu. Jaka sam, vredna sam, htela bih da neto veliko doepam, da se borim, da avolu komad iz usta iskinem, kako ve rekoh jutros i pred Todorom... Nola poe slatko da se smeje. Vide li, koliko se Todor prepao kad u da hou avolu komad da otmem. I Nola uze da govori nainom i naglaskom verenika njena. Ta mani, molim te lepo! Ima kod mene i leba i peenja i za avola. Vodie ti moju sermiju. Ta i vrapci su kod mene besni to su siti. A ti e gospoa da bude, da se u karucama voza i da zapoveda. Barem da se jedared vidi ko su Lazarii i Lazarike... Raskrstio sam za sreu pre dve godine s onom Maarietinom; ovaj, vie volem sam da kaem... I tako je Nola rasmejala jo poslednji put svog oca. Hrabro se drala i tu. Teko joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega ba kao za neko dete. Malo dana zatim, Stanojla Perinova je prvi i poslednji put u ivotu obukla kienu svilenu haljinu, uzela Tou, ili kako je ona govorila, Todora, ispod ruke, i koraala za nju neprirodnim, sitnim korakom do crkve i do oltara. Pria se, pri povratku je skinula venac s glave i nosila ga u ruci; i Todor je mladu drao za rukav, jer vie nije htela da se vodi ispod ruke. Otputovali su sutradan po venanju. Palanku je, naravno, zaprepastila odluka i energija gos-Toina; ali kronika palanaka nije o prvim danima mladenaca sauvala nita vanije. A nije valjda ni mogla. Gospa Nola, kao inovnik koji je stigao na dunost, odmah je ivot pretvorila u svakidanjicu. Prepriavala se sitnica: da je gos-Toa dao uramiti venac mladin, i hteo ga obesiti o zid u spavaoj sobi; a gospa Nola uzela venac i zatvorila ga u veliki orman za zimnicu. Palanka nije saznala za prijatnu scenu tom prilikom. Dobro da me razume, Todore. I mi volimo uspomene iz mladosti, samo, zna, u naem kraju ostavljaju venane vence tako samo katolici, vabe, a ja ti, brat si mi, ne volim vabe... Nita meni, Todore, dobroto moja, nije kod tebe neobino... Ono, ako ba 'oe da budem iskrena, evo ta mi je neobino. Svako podne u Boga, u komiluku kukuree neki petao, galami kao lud. A kad on naposletku umukne, tamo preko bate neko pone da zove: Mato, o, Mato! Iz dana u dan tako, ali taj se Mata jo nikada ne odaziva. Koji je taj Mata? I to se ne odaziva? Ili uvek spava, ili ba seo za ruak, i ima dobar apetit, i ne da se uznemiravati. Eto, taj Mata mi je neobian, i volela bi da ga vidim. Slatko se ismejae gos-Toa i njegova Nola, i o vencu vie ne bee pomena. to se tie ruka, nekako je gospa Nola ubrzo stekla Matin apetit i obiaj. Pri jelu, ne trpi da je prekidaju, ni za to, ni za koga. To je naroito vailo za veeru. U ekonomskim kuama je veera odmor, i neu da mi se zalogaj hladi ni za iji ef, pa ni za ljubav. Jedne veeri je ipak uspeo da se probije do gospe Nole i gos-Toe, za vreme jela, nadzornik sa salaa. A to emo kupovati nova kola, kad su stara jo dobra odgovara preko zalogaja gospa Nola. Jesu jo jaka, ali su stara, otrcana, a ja, znate i sami, svaki as moram da se vozim do suda, do gruntovnice, do advokata... sramota je, na onako izlizanom sicu, i na onim prepotopskim niskim osovinama. Evo vam gospodara, pa kako on kae. Gos-Toa, dosta spor, tek zaustio, a gospa Nola ga bre prekinula. E, kad vas gospodar tedi, ja u da vam kaem. Kola su jaka, a voze vas konji, a ne kola, a konji su nai i mladi i jaki. Ali ako je stalo do novih i mlaih kola, onda, gospodin nadzornie, evo da vam kaem kako se ale ljudi u mom kraju: posadi rudu u zemlju, pa e nii nova kola. A sad izvol'te da s nama veerate, da jedemo, da vie ne razgovaramo.

22

Davno i davno, kad je Toa bio mlad, iveo je on na salau sa ocem i mlaim bratom Petrom. Kua je bila gazdinska, prostrana, ali prizemna, onakva kakva se zatekla od dede. Samo je popravljana, i kako je imanje raslo, pojaavana. Nad svakim prozorom krov, to jest, krovna graa produena nad staklariju, da bi svaki pokret na tavanu izazivao gud stakla po svima sobama. Pred prozorima gvoe, ukusno izvedeno u povijenim ipkama i ruama, ali duboko u zid zabiveno, i debelo i teko kao na apsanama. Cvee u tom gvou izgledalo je zarobljeno i tuno. Karanfili se promaljali kroz ipke udno. Iznutra po prozorima, jo i drveni kapci. Ulaz u kuu je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kue brisan prostor, bata ak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vujaka, i jedno puteno obansko pseto. Nou, straar kuni obilazi zgrade i duva u rog ako mu se neki um uini sumnjiv. Ovako su izgledale kue po svima velikim imanjima, i to je donekle bio i stil i obeleje gospodstva i bogatstva. Lazarii su bili bogati. Krili su novac uglavnom po kui, kako se radilo u doba malih lokalnih tedionica. Govorilo se da su Lazarii i udni. Svi su bogatai udni, jer iz bogatstva izrastaju egzotine biljke: ili kulturni luksuz, ili poroni luksuz, ili tvrdiluk i groznica nagomilavanja novca. Dva brata Lazaria, oba blaga i dobra, nisu se slagali. To je u neku ruku bio red u gazdakim kuama; zapeto stanje je zamenjivalo tajanstvenost. ivela su braa u dva domazluka, u dvema polovinama kue. Sjedne strane, stari otac i mlai brat sa svojom vabicom. Na toj strani je vladao tvrdiluk. S druge strane, Toa sa svojom Maaricom, i na toj strani je vladala neka vrsta socialnog luksuza, dakle kulturnog luksuza. Toa je imao ambiciju da bude ugledan Srbin i graanin, i pomagao je srpsku optinu i sve srpske ustanove, aavao funkcionere, pa i menice potpisivao i plaao. Dva dela kue je vezivao, naravno i delio, hodnik, taman, dug, pun ormana u debelim zidovima. U tim ormanima je bilo, kao u svim starim kuama, svega i svaega, arhiv i starinarnica. Nikada se nije moglo sve izvaditi i pretresti; samo se s vremena na vreme izbacivalo na ubre ono ime se eto, neki siromaak mogao sit nakoristiti, ali, ta e, poderali moljci, rascrvotoili crvi. Govorilo se da sve gazdake kue imaju po tim ormarima i skrovita za ljude, s vezama i prema tavanu ili podrumu. Zaista je kraa i prepada u ono doba bilo poesto. Vojvodina je bogata, svi vole novac i uzimaju ga kako mogu. Tano je bilo, kod Lazarievih, da se u obe polovine kue iz po jedne sobe moglo merdevinama uzai na tavan. Jer su tavani kod njih bili izraeni kao magacini, bili puni polica i fijoka. U kui je ivelo mnogo mlaih: velika ekonomija, i dva domazluka. Besne Lazarii, kuvaju na dva poreta. ta e, kad jedna strana ivi danju, a druga nou. Starac i Petar nou nikada nisu izlazili, ni u komiluk ni u varo. Toa, naprotiv. Ne kao bekrija, nego kao lan drutva, i kao drutven ovek. Ali nikad nije noivao u varoi. Oko ponoi, pa i posle ponoi, uje se znak piskavog zviduka straaru, eto gos-Toe na sala, svojim kolima, na konju, ili fijakerom. Nekada s revolverom u depu, nekada i bez depnog noia. udan besmisao, i opet neiskorenjiv obiaj u tom kraju, da posednici, bogatai, oholi na bogatstva i preimustva, po cenu glava svojih nisu izlazili iz kue kao drugi svet, s malom parom u novaniku. I hvalisali se jo izdranim opasnostima, prepadima i orobljavanjima. Tu vrstu junatva su negovali i ljudi straljivih priroda. Takav je bio red. Otkupljivali su se ucenjivaima, pa i razbojnicima, onim to su nosili uza se, u novcu ili nakitu, ili su pucali, zastraivali, ranjavali, pa i ubijali, i sami bili ubijani. Gusti vojvoanski kukuruzi, to se zaboravilo, imali su vrstu letnje hajduije. A zimi se kidisalo smelo, na ljude u kui i za stolom pri veeri. Sve to bila je neka vrsta otmene bogatake karakteristike, nekog tobo plemiskog stradanja.

23

Jednoga zimskog jutra, naen je Petar u svojoj sobi dosta teko ranjen, a starac u svojoj, vezan i zaptivenih usta. vabica je, za svoju sreu, leala u bolnici. Petar je ozdravio, a starac nastavio da kunja. Nikome nisu kazali ta je odneseno, nikoga nisu sumnjiili, intervenciju vlasti su spreili. I to je bila tako neka vrsta otmenog dranja onih kojima se moe da budu pokradeni, i koji prema razbojnicima uzimaju kao neki riterski stav. U kui, naravno, povlaili se razgovori, ali opet u stilu otmenog uvanja intimnog dogaaja. Kao znalo se da su Petra napala dvojica. Kuna posluga, izmeu sebe, dokazala je neuee. Noni straar se kleo u decu da prikono niko nije kroio u kuu. Starac je meutim apnuo Toi, svom sinu s one strane, udnu stvar: da mu je ostala u seanju senka razbojnika na zidu, i da se ona nekako sasvim slagala sa senkom avlijara Ljube kad isti i nakida se nad metlu. Toa je mnogo voleo Ljubu, i razuveravao oca; i jo se i smejao starevom svedoanstvu pomou senki. A stari mu je pametno odgovorio: da on esto sedi u avliji na suncu, i poznaje senke svih ukuana, i da je senka, po njemu, gora jo od ogledala. Malo pomalo, o senki je uo Petar, pa vabica, pa Maarica, pa i Ljuba. Ali je tu domaa spletka oko intimnog dogaaja jedne bogatake kue prekinuta, i Ljuba je i dalje uspremao avliju i radio batu, i nije mario za svoju senku, utoliko vie to se starac vie nije sunao. Braa se posle tog dogaaja izmirila, starac je preveden kod Toe, i kod Maarice koja je imala mnogo samilosti za njegovu astmu i gluvou, i na ijim rukama je i umro nekoliko meseci kasnije. Jedno vreme, palanani, vrljajui po groblju, zastali bi pred grobnicom Lazaria, onda raskonom, i prepriali bi razna razbojnitva, stvarna i izmiljena, a zatim je sve utonulo u zaborav. Jer palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama. Ona, u svojoj debeloj jednolikosti, i u svojoj venosti preivljuje uglavnom samo jake momente. Venost palanke, to je vana, i moda ne dosta uoena stvar. Palanka je vena forma ljudskog drutva, vena i svugde prisutna. Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanaka, velikovaroka groblja iz palanakih grobalja. Tamo i tamo imamo mnoinu malih krugova roaka i poznanika, koji su iveli, razgovarali, vezivali se i istrebljivali se na naine kako se to radi po palankama, kroz odnose i sudare malih kalibara. Jedno nadletvo, jedna fabrika, jedna banka, jedno poslanstvo, svugde se tu krije po jedna manja ili vea palanka, zbir uskih ivota u palanakom okviru, pa i mentalitetu. U svetu bakih palanaka salai su neto naroito. Oni mogu biti usko vezani za svoju najbliu palanku, a mogu sainjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspeno brani od svake zajednice s palankom. Lazarii, na primer, drali se vrlo rezervisano. Palanka je tako tek posle izvesnog vremena saznala da je Petrova vabica prela na drugi sala, i da se Petar verio s erkom posednika nekog treeg salaa. A to se posredno i kasno sazna, to palanka nekako puta niz vodu. Skandal i novost moraju biti vrui tumaila je popadija od Vaznesenske crkve. Ipak se posle svadbe zapazilo neto vrlo zanimljivo. Petar se dobro oenio, i srean je, ali, sasvim nasuprot ranijem svom nainu ivota, svaki as dolazi u varo. Toa, da bi se sve obrnulo, privoleo se kui, i poeo da ceni porodini ivot. Taman je palanka postavila seriju pitanja i sumnji, saznade se neoekivan i prost odgovor: da Petar neto nije dobro s pluima, i da Toa ima zadatak da brata spremi za put i leenje. im je negde vie nego jedan doktor, ij crn barjak protumaila je popadija od Gospojinske crkve. Petar se popravio i ostao kod kue, i stvar je legla. Ali posle nekoliko meseca doe pogoranje i braa otputovae u sanatorium u tajersku. Toa se vratio i doneo dobre vesti. Posle nekoliko meseca, opet pogoranje, i hitno putovanje Toino. Sad su poela dolaziti pisma s ravim vestima, i najzad depea Petrovoj eni: da moraju odmah natrag, mnogo je larme u leilitu, Petru treba tiina. Mi najbolje znamo koja to tiina smeila se struno

24

mlada grobarka u razgovoru s jednim parastosom, godinjim, dosta veselim, iji su prireivai ve poodavno preturili vraanje iz sanatoriuma, tiinu i ostalo. Za malo vie od godinu i po braka, a Petrova ena je sahranila mua, krstila ericu, i vratila se roditelima. Palanka sad poe da nazire avet razdeobe imanja. Stari e se povampiriti kad oseti koji e sala na leto da deli njegovu etvu. Hja, tako je to bilo i bie kod trulih gazda: jedna beba, deset vampira. ue se s onog sveta i Petar, i mati Petrova i Toina. Ona je pokvasila sermiju, njeno je ono to je najbolje. A sala Lazaria dri se rezervisan. Mirno, i kao uvek. Kad je sve bilo ureeno, ulo se u palanci da je gos-Toa naao i sporazum i pravdu, da su svi zadovoljni, da gos-Toa najlepe govori o snaji i o bebi, i o svima roacima snaje i bebe. Vratio se gos-Toa svojim drutvenim funkcijama kao da nita nije bilo, ni smrt, ni deoba imanja. Imalo je na tim vrakim salaima nekog gospodstva, koje je palankama mnogo smetalo, a palanka njemu skoro nimalo. Gos-Toa je bio ovek popustljiv, povodljiv i dareljiv. Stari Lazari je ponekad besneo: kolu nisi hteo da ui, ekonomisati ne zna. Sve e sfurdisati! Kad ja umrem, i podelite se, tebi ni do ruka nee stii imanje. Ali niko nikada ne moe nita predvideti, jer se nijedna situacija u ovom svetu ne dri. Toa je nasledio i deo bratovljeva imanja, a napredovalo je i mnoilo se sve to se njegovim nazvalo. Trgovci na veliko i malo govorili su da je Toi sam Bog poslovoa i knjigovoa, i da zato nije ravo s njim raditi, jer dobro prolazi uvek i druga strana, poto je Bog pravedan. Tako, s Bojom pomou, gos-Toa je svaki dan ve oko dva sata zakljuavao za taj dan svoj kontoar. Moj otac je govorio: Bogu boje, caru carevo, a sve drugo u kasu i pod klju. A ja velim: ta sam pre podne zaradio, s toga u posle podne ja, Toa, da skinem kajmak. Voleo je stav i gospodstvo. Kao mnogi ekonomi staroga kova, predavao se rado, tako da kaemo, kultu nekoga kulta. Naravno, kod njega je sve to bilo vie stvar estetike i forme, nego intelekta i ideje. Gospodin Joksim je tvrdio Kad Toi kae ideja, on neizostavno vidi neto okruglo ili na etiri oka. GosToa je doista voleo neki oigledan kult, neko osvetano mesto, neku reprezentaciju onih koji kultu slue. On je, dodue, novac davao uvek za blagorodne ciljeve, ali je i blagorodnost oseao, po reima gospodina Joksima, nekako kao okrugao ili okast oblik. Takav kakav, gos-Toa je imao pravilan nagon da ide u kolektiv, jer je to bio jedini nain da postizava ono to mu godi i imponuje mu. Voleo je da bude lan nekog odbora, da bude tano prisutan lan na sednicama, da bude dobrotvor i utemelja. Ovo poslednje ga je odvelo u prijatnu jednu specijalizaciju: pri sastavljanju pravila za neko drutvo, gos-Toi je jednoglasno poveravano da izradi one take pravila koje govore o raznim vrstama dobrotvora, o njihovim raznim pravilima da kao takvi ulaze u razne sekcije, i da u izvesnim sluajevima imaju pravo na dva glasa. Posle jedne osnivake sednice, aptali su lanovi u ali: Tou smo trebali metnuti u sekciju za likvidiranje drutva i plaanje dugova. Funkcije gos-Toine vezivale se u osnovi za jednu malu politiku strast njegovu, za srbovanje estito i odluno, i pomalo paradno. Jedared je gos-Toa sedeo osam dana u zatvoru zbog neke priredbe o Sv. Savi. Time se ponosio. To mi vredi, to rekao Joksim, koliko papirnoj ikoni srebrn okov. Pominjui lepe drutvene osobine gos-Toine, i bezazlenost njegovih uivanja, ljudi su pola u ali ali pola ozbiljno tvrdili da je zadobio i lopove, i razbojnike, i pisce preteih pisama. Za mnogo godina nikakav sumnjiv znak oko njegove kue, nikakva kraa ni ucena. On nije preao u varo ni kad je ostao sasvim sam na salau. Kao potpredsednik vatrogasnog drutva, tano je iao u nonu inspekciju kada doe na njega red, i vraao se posle ponoi

25

sam, na konju. Postepeno je i sav onaj tvravski reim u kui popustio. Straar je samo u zimske mrane noi hodao celu no oko kue. Pas na lancu je bio jedan i mnogo mator, i ljubitelj dobo-torte. Prolaznici, koji bi imali neto na brzu ruku da svre s gos-Toom, kucali bi tapom o ipke ograde, a gos-Toa bi sam otvarao prozor i javljao se. Na jednom prozoru se gvoe mnogo razdrmalo ali nije opravljano. Maarica, kod svog jae od pedeset godina starog gospodara, usedela se, uranila, potee je i ula, i nadzor njen nije vredeo skoro vie nita. Mlai su je tuakali da ne pazi po kui, ne uva. Gos-Toa blago odgovara: Dosta je ona uvala i kuu i vas, sad vi nju uvajte. Nekako pred enidbu, kad gos-Toa bee s one strane sredine izmeu pedesete i ezdesete, izabrae ga istovremeno za pretsednika udruenja velikih posednika, i za pretsednika sirotinjskog stola. Gos-Toa se pojavio u kavani retko elegantan, i srean kao dete. Vodili se ozbiljni razgovori, i gos-Toa je iznenadio idejom o zaposlenju sirotinjskih ena. Samo je gospodin Joksim, za drugim stolom, peckao: Predvodi velike bogatae, i predvodi sirotinju. Jedino je na Toa mogao to da sastavi, da bude i koza i kupus. Dupli pretsednik imao je vazdan posla. Ideju o zaposlenju ena preuzeo je dodue odmah potpredsednik, ali je ostalo i za gos-Tou. Otvarao je i zatvarao sednice sve vetije. Nauio je reito odobravati dobar predlog, i umeno sklanjati rav. Protivnike je vrlo taktino smirivao, pa i izmirivao. Tako do enidbe. Posle enidbe, imao je gos-Toa svaki as i neki svoj originalni predlog. Istina, donese ga, ali ga svagda ne provede. Kad doe do glasanja, on glasa povodljivo, i srdano estita onima koji su dobili veinu, svejedno da li je tim proao ili propao njegov predlog. Idue sednice, meutim, evo ga s nekim amandmanom za onaj predlog. Revizija, gospodo, molim lepo. Postalo je jasno da iza Toine velike pretsednike stolice prisustvuje jo jedna prisutnost. Zaista je gospa Nola saraivala. Mu joj referie, ona ili odobrava glavom, ili ne odobrava ukrtanjem ili puckanjem svojih jakih prstiju, i onda sleduju predlozi za reviziju, a izmeu njih se plete kritika na gos-Toino dranje u sednicama. On se brani kako ume. Nekada i iznenadi enu. Ta ti valja, Todore! obraduje se gospa Nola. Nekada se splete i praznoslovi. To ti je, Todore, kora bez ora. Ne valja nita. Ostavi se toga. Jednom prilikom, upade u takvu diskusiju, i u neko gos-Toino prazno eprtlenje, momak kojije imao da prebroji tajervagnj Gospa Nola, ljuta, na momku nae nian. ta si ono uradio? ta ti ima po tvojoj glavi da menja boju, i da ara tokove, i pravi od mene vaar? ta uti?... naposletku, utanje i jeste najbolja kapa za sve prazne glave. Kad se mlada gospa Stanojla dovela, i pokazalo se da e tu sad da potee jedan miran ivot sa skromnom i pametnom enom, gos-Toa dade jednog dana udariti nad ulaz svoje kue na salau tablicu s natpisom: Moj mir. U skladu s tim natpisom, domain je sve vie voleo da ostaje u kui. Revnosni pretsednik se poeo tuiti na bezbroj sednica. Briljivo oblaenje je popustilo. Rukavice su sasvim nestale iz garderobe. Po ceo dan ostaje gos-Toa u sobnim cipelama, i u neem to je moda praroditelj dananjoj pidami, u irokim pantalonama, i nekoj vrsti enske rekle s malo dugmeta i mnogo guvaljaka od prileganja i leanja. Jedan slamni divan u tremu, i jedan koni u ruaonici, mnogo su bili zauzeti, i udubili se kao korita. Imanje je poela da obilazi sve vie i vie gospa Nola. Malice su kao uzele noge da izdaju gos-Tou. Oni lekar mu ba zato dade odlino staklo, i otkad natae naoari, gos-Toa ne izbija iz kue i mnogo ita, naroito poljoprivredne stvari. (Gospa Nola se jedared vratila s njiva sva crvena. Ne znam ja ali ne zna ni ti! itaj, brate, i naui i

26

mene, nemoj da me sluge popravljaju!) Toliko se gos-Toi osladilo itanje, da je poruio itavu jednu malu sistemsku biblioteku. A kad proita neku knjigu, pokloni je itaonici srpske optine. Proulo se gos-Toino itanje, i razgovori o tom ga toliko dirnue, da je preao na stalno snabdevanje knjigama iz poljoprivredne i varoke itaonice. upanija ga za to odlikovala medaljom. Bee to neka teka emaljirana ploa, itav tanjiri. Gos-Toa je kao malo navijao da odu da zahvale lino i on i ena. Gospa Nola je oklevala. Gos-Toa onda rei da ide sam. Gospa Nola na to uze medalju i gurnu je u ormar me stari porcelan. Gos-Toa, povodljiv kao uvek, dade glas svojoj eni, i ostade u piami u svome miru i u svome koritu. Nola Lazarika, to dalje, sve je vie bila Nola Perinova. Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga mua, zemlje, ljude, ene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate. Kao filialu, administrirala je i tamo daleko dole kuu svoje nekadanje porodice. Jer, posle nekoliko godina braka, i nekoliko ljubavnih i novanih skandala lepe Talijanke, morala je gospa Nola ozbiljno posredovati. Otputovao je jednog dana gos-Toin advokat s punomoju, s mirazom za Talijanku, i s jednim pismenom koji su potpisali i Boko i njegova ena. Oslobodila je tako gospa Nola svog oca od velike bede; utoliko vee to je on u to vreme ve mnogo bio oboleo. Popijen od one skrivene tuberkuloze koju, tipino, dobijaju lepi, vitki brani, jo je drao svoju divnu glavu, i oarao njom advokata. Godili su mu komplimenti i utehe, ali je aptao rezignirano: Ta moja glava, to vam je kao kad zao vetar uvrne peteljku i zagui cvet, i cvet se jo malo dri, ali je ve mrtav... Recite Noli da se ne bojim smrti... I recite joj hvala. I ona je, kao i njena mati, mnogo inila da proivim ivot po efu i volji... Pravo je sad da bude i Boja volja. Sa advokatom je otputovala i jedna starija ena salaarka, da poneguje bolesnika, i da ga kasnije prevede keri, ako htedne poi, i ako mogadne. A Julici, devojici od dvanaestak godina, nareeno je bilo da krene s advokatom i sa svima potrebnim stvarima, to jest, da se konano preseli kod sestre. Gos-Toa i njegova ena, na taj nain, stekoe dete. Gospa Nola se iznenadila kako je Julica izila devojica udne lepote i nenosti. Lako se i prisvojila, kao sva zalutala i nesrena deca. Cela kua je nekako nabubrila i prosjala od nje. Gos-Toa se podmladio i razdragao, dobar i blag je i inae bio, i prosto je na juri zadobio svoju poerku. Gospa Nola, poela je to uostalom ve ranije, postade mati. Doziva uiteljice; ide po duanima u koje nije nikada ila, da devojicu svoju lepo obue; trai joj drugarice; razgovara s Julicom as kao s bebom, as kao s matorkom. Kad se devojica ve sasvim svikla na novu okolinu, i pokazivala mnogo jasnih znakova da joj godi ivot u bogatoj kui, gospa Nola, jedne veeri, podue je priala s malom o njenoj materi, o bolesnom ocu njihovu koji e moda skoro doi, o ika- Todoru i njegovoj retkoj plemenitosti. Pa je zautala; milovala dete dok nije zaspalo; a zatim otila u svoju sobu i gorko se rasplakala. Probudilo se u njoj celo srce. Probudila se cela ena, majka i uvarka dece. Pa se digla slutnja, ili bar pitanje, da li e Julica, tako drukija nego i otac i sestra i pooim, da li e moi biti pravi izvor radosti u kui. Pa se javio neki melanholian stid, moda prvi put u ivotu Stanojle Perinove, to je runa i nezgrapna, to se nije mogla udati kako se udaje, i imati dece. Pa neko kajanje i samoosuivanje, to se kroz bezazlenost i dobrotu Todorovu provukla u ovu kuu.

27

Pa strah od velikog novca i poseda, od ivota koji sav ima stojati u slubi imanju. I onda opet neki poriv, neki glas nagona i poziva, neto jasno i jedino lepo: postati prijatelj dece, uvar dece, ma ije, svaije. U gospa Noli poeli se sreivati nagoni, interesi, potrebe, moda i strasti, moda i egoizam ene. Te je veeri otpoela u toj jakoj i smeloj eni njena prava funkcija, iz koje e zatim izlaziti sve njene zamisli, odluke, pokreti, rei, dela. Tih dana se desilo i ono sa sluavkom Paulom. Poto je ukerila svoju polusestru, naputeno i zbunjeno dete, reila je da usvoji i mladu sluavicu, koja ne vidi sunca zato to od maloe ivi kao tue slue, naputena i zbunjena i ona, bez nege majine, bez dokolice da gleda sunce. Dete u kui, to je sad znailo centar u braku gosToinom, ba kao to je gospa Nola, ranijih godina, stvorila centar u njegovoj kui i imovini. Gos-Toa je sad pravi ovek, ima enu i dete, zaljubio se ponovo u svoju Nolu i iao za njom kao kue. Sala Moj mir sav se preobraio. Dozidali su jo jednu terasu. Gvoa su bila prepuna cvea. uvarkua na krovu pojavila se i razrasla se u itavu batu, a to, kau, znai sreu. Na veliki odak su usadili crvenu vrteku, pticu sa dugakim repom. To je elela Julica. Nametaj su popunili, iako to nije elela gospa Nola. Ormane u hodniku su pretresli, i metnuli u njih mirisave travke. Julicu su oblaili kao lutku. I gos-Toa je opet elegantan i otmen, i bez rukavica nije izlazio s poerkom. Samo se gospa Nola ne menja. Predala se velikom poslu, i ne moe drukije da se odeva nego radniki. Nikoje promene nisu mogle da uspavaju u njoj ono neto muki trezveno ime je presecala sve zanose i iluzije. Tako je presekla mua svoga kada se, po dobroti, po dokolici, a i po gordosti, poeo malo rano zanositi planovima o mirazu Juliinom, o udadbi i spremi njenoj koja e biti neto to retko biva. Gos-Toa, kako ve jeste kod jednostavnih ljudi, uivao je ne toliko u onom to se sprema da uradi, koliko u slici toga i dejstvu od toga na sugraane. To je uostalom prokleto opteoveanska crta: da se vidi da ima. Zamiljao je gos-Toa, i putao da defiluju pred njim, lica njegovih znanaca u palanci onakva kakva e biti na prvi glas o mirazu koji gosToa sprema poerci: neka zgrena i uznemirenih oiju; druga razlivena i zabezeknuta; trea skoro pobona od respekta. Koliko je fantazija imao taj gos-Toa da u stvarnosti vidi ono to rema nikada ne bi umeo opisati! Jedne veeri, povede on razgovor sa enom o tom buduem mirazu. ta misli, da li da kupimo ono norovo imanje? Jedan vaba bi nam se skinuo s vrata. Skupo jeste, ali je lepo. Nekako okruglo, na sve strane izlazi na puteve, zemlja je odlina, a kuica kao mali dvorac. I umarak je vaba podigao. Dodali bi Julici neto i u novcu, udali bi je za biranog oveka, pa ima samo da sedi i da uiva. A to da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu. to se tie imanja, ako e mene posluati, a znam da 'oe, nita neemo kupovati. Nita! Ni sad, ni posle. Dobro e biti ako sauvamo to imamo. Jer je teko sauvati, moj Todore, da ti ja, mlaa od tebe, kaem. Mi, Perinovii, sili s planine, ne ugavci, nego ljudi od soja, radili i stekli, niko nam nije bio neki naroiti rasipnik, i, kako zna, to imasmo, ne sauvasmo! Je l' nas vidi! Oca mog danas neguje tvoja salaarka i tvoja forinta; ja stigoh u zemlju u kojoj humka ni kamika nema... veruj mi, Todore, dolazilo mi je da s pameti siem... Julicu dri i sprema pooim kraj iva oca i majke... Vidi li ti taj raun! ivot, moj Todore, prodire kao groblje. Niko nije kriv, a imanja nema, porodice nema, to je bilo dosta, postalo malo i jad i sramota... u li, na pogrebu kapetanovu, onog vaeg avolskog gospodin Joksima? Jezik mu zmija, ali pamet mu valjasta, to mi kaemo. Veli: Svi mi, i sve prostrane sermije, staemo bez guranja na ovo malo nae palanako groblje... J... Nita neemo kupovati, Todore; a ako umednemo sauvati, neemo biti siroti mi, ni iko

28

na, pa ni Julica. Veruj meni, koja sam ti iz tegotinje dola, nije siromah onaj koji nema, nego onaj koji je imao pa izgubio... A to kae za vabu: da bude jedan manje, pa vaba ti i zdesna i sleva. Duan ti dri vaba, kasapnicu vaba, Maar, ta li je, sve je to vaba, i svud po imanju ih ima. Ako ko, ja vabe ne volim, govor im ne volim; veru im ne volim; jela im ne volim. Ali, eto, ivimo s njima... A kako ujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i tekali se da je s tim jedan Srbin manje. Jedni drugima dobro ne mislimo, a opet zajedno taljigamo... Tako je valjda i svugde u svetu. To ti, vidi lepo, ne moe biti uzrok da kupuje imanje. uti i trpi. Ako su tebi vabe dodijale, meni su vie. Pravo da ti kaem, duu greim, ali im ni decu ne volim. Svrilo se sve dogovaranje gos-Toino kao obino, on je glasao sa svojom enom protiv svoga predloga, i estitao joj. Bilo je to jednog septembra meseca, pred kraj ve, kad je pozna jesen na pragu, i kad je vee kao no. Jo je to posle podne naila i oluja i jaka kia, i nebo se nije raistilo. Crni debeli oblaci jurili su kao mahniti, premetali se jedan preko drugog, a bilo ih je, kako biva nad ravnicom, toliko kao da se potop sprema. Vetar je pitao neprijatno. Kod Lazarievih, svi su nekako imali potrebu da se zabune, da ne uju um vetra i curenje vode. Gos-Toi nije bilo dobro, prilegao je i uvukao glavu u oak divana. Julica se zabavljala s dvema mladim makama i sa svojom dugom zlatnocrvenom viticom. Gospa Nola je hodala iz sobe u sobu, uvrivala na oknima sve kuke, da vetar manje trese prozore. To je bio as pred no, as kad se u mnogim ljudima, pa i u gospa Noli, po knjiki govorei, menja ritam. Crno u zenicama joj se suzi u dve otrice, i pogled nekuda utekne. Kao da vie ne gleda, samo unutranjost radi u njoj, krv i srce. Tako bez pogleda u ovaj svet, a inae umorna, mogla je u veernje ase da hoda po sobi itav sat. Sedi, tako ti Boga! juri k'o za neko zlo! ljutnu se te veeri gosToa. To mi je odmor odgovorila je iskreno gospa Nola. Bio je to ipak neprijatan trenutak. Gos-Toa naroito u predveerja nije dobro razumevao svoju mladu enu. U njoj je kuvalo; snage njene su radile kako bi je to bolje spremile za sve tei zadatak. Oko deset sati, kad su ve poli da legnu, ulo se odjedared, kroz gust vazduh, sasvim dobro, da se na drumu zaustavila kola. Malo zatim, uanj i korak, i udarac u gvoe ne na ogradi, nego na prozoru. Svi troje u sobi pogledae se, pa se jo jedared pogledae gos-Toa i gospa Nola, i onda, kao maijom pokrenuti, svi troje se uputie prozoru na koji kuca neko ko nije uao pravim putem. Otvorie kapke, i ue kroz staklo da se neko vrlo utivo raspituje za put do nekog majura i nekog sela. Razgovor taj se prekinu kao noem preseen, iz dva razloga. Ljudi se sputali s tavanskih stepenica u sobi do njih, a ovek pred prozorom u po rei okrete da bei. Za tren oka je sve bilo jasno, i sve bilo tu. Tri oveka pod maskama, dvojica sa sekirama u ruci. Strahovit krik devojice, koja se zanesvestila. Jedan od napadaa je jo udari i obori. Drugi doepa Nolu za obe ruke. Trei je s podignutom sekirom traio od domaina sav novac i nakit. Gos-Toa se zaneo, pa doao k sebi, pa opet posrnuo i seo. Gospa Nola se prva sabrala. i sabrano rekla: Ne dirajte oveka, kljuevi su u mene, dau sav novac iz kase i iz ormana, nakita nemamo jer ga niko od nas ne nosi. I pola je vuena za ruke, prema sobi gde je dran novac. Dok je otkljuavala i vadila novac, iz druge sobe se opet zau krik devojice, uasan, onda zbrka umova od pokreta bezglasnih ljudi, i naposletku sve presee teak mir. Drei je jednako za nadlaktice, razbojnik je gospa Noli mirno zapovedao gde da mu u depove stavlja novac u hartiji i u metalu. urio je, i nije sve odneo. Vukao je zatim gospa Nolu, tano znajui gde je drugi prolaz, do u hodnik, otvorio kljuem ulazna vrata, a njoj zapovedio da na tom mestu stoji dok ne prou i ona dvojica, da ne pisne, a da se ne vraa u

29

sobe dok s druma ne uje zvizak. ena se skamenila, izbezumljena, kako je posle govorila kanda i ne toliko od straha kodiko od onoga to ovek moe da bude i da radi. Prolo je oko tri