Ivana Grujić - Ne volim naslove

NE VOLIM NASLOVE – Ivana Grujić

1


NE VOLIM NASLOVE Ivana Grujić IzdavačIA Nova POETIKA Milentija Popovića 32A/15 Novi Beograd - Beograd Telefon: +381 61 720 62 70 Za izdavačaMilomir Bata Cvetković Glavni i odgovorni urednikAndreja Paunović Korektura i prelom Milomir Bata Cvetković Dizajn Milomir Bata Cvetković Tehnički urednikZorica Milinović TiražNeograničen – elektronska knjiga

www.novapoetika.com

2

http://www.novapoetika.com/


3


Ivana Grujić NE VOLIM NASLOVE

4

Beograd 2013.


5


U svemu sam se pronašla U svemu sam se pronašla. U rečima koje su saputali po mojim leđima. I u osmehu koji su razvlačili Po licu Kiselom i slatkom. Pronašla sam se i u njihovim namerama Da sa sebe zbace prašinu prošlosti i obuku nove odore. Ali nisu mogli izbrisati zlu kob Koja ih je pratila i oduvek ih vodila ka uništenju. sebe i drugih Zarad toga što nisu mogli Sebi oprostiti postojanje U svetu U kome se nisu pronašli.

6


Vreme

Vreme, Za tebe I mene nije isto. Jer, ti nisi video, A ja sam vreme gledala. Ti o njemu ne razmišljaš, A ja znam da ono postoji. Nemo posmatraš, i ne vidiš ni jedan delić vremena koje prolazi, A ja u svakoj pori osećam njegovu prolaznost. Ili je ona ipak naša, A vreme to koje je večno? Ali, ti nisi ni na večnost vremena pomislio, i nisi čuo, To večno vreme, kako se smeje, Našoj prolaznosti.

7


Moramo izaći Moramo izaći i napolje. Izaći iz svoje kože i prigrliti jutro. Dočekati ga sa osmehom

Moramo oprati ruke. Ukočene. Sprati iglice od trnja i slaviti bogove sunca.

Moramo se spustiti sa visina i nogama dotaći tlo. Nesigurnim nogama Napraviti te prve, značajne korake.

Prigrljeni, Moramo dopustiti jutru da svane. Otvoriti zavese, i pustiti sunce, da se razlije po sobi.

8


Vreme 2

Pesčani sat proždire svoju unutrašnjost pretapa se u danas i juče. U beskonačnost

Poklapa se sa vremenom U kome je juče danas bilo, A danas je isto kao juče. Teče u sebi i za sebe. Beskonačno i uvek. Stopilo se jutro u smiraj dana, i ponoć u rađanje zore. Prošlo je juče i danas će proći, A sutra, u beskonačnosti će se istopiti.

9


Usnuli grad

Želim da probudim usnule. Da probudim budne, Koji svesno zatvaraju oči i Padaju u san.

Želim da u usnulima Probudim rađanje želje. Duboko začete u mračnoj unutrašnjosti. Da ih rukama prodrmam radi toga.

Želim da se usnuli I budni, sjedine sa željom Sa samim korenom nastanka. Semenom iz koga klija stvarnost.

Želim da ih realnost želje Probudi svojim postojanjem, Samom mogućnošću ostvarenja, Materijalizacijom u svetu.

Želim da se usnuli probude, i da budni širom otvore oči. Pružiću im dokaz ostvarenja. Želje su moje najvrednije blago.

10


Živeli smo Živeli smo, Pod otvorenim nebom, Satkani od zvezda. Bejasmo prostranstvo, Vetrovima smo poklonili krila. Napustili smo zrak, Napustili brodolome, i roditeljski dom. Zvali su nas spavači, Besmisleni, Grobna tišina. A mi smo inspirisali stvaranja Najčudnijih vrsta. Ideja postanka. Slavili smo srećnike, i plagijatore. A izgubljene duše prokleli Da igraju iznova svoj bol.

11


Znam Znam, Sanjao si me sinoć. Ne moraš mi to reći. Zataškali smo tragove, Ne bi li smo se postarali da nas niko neće pronaći. i ostali smo, u toj maloj sobi, do jutra. Bez reči. Izjutra. Poslali smo glasnike Kako bi otkrili naše tajno skrovište, i govorili o tome da postojimo. Ti i ja, U toj maloj sobi. Bez reči.

12


Te noći činile su mi se daleke Te noći činile su mi se daleke, Kao da su se odigrale pre mog vremena. Pre bilo kakve naznake da ću postojati. U tim noćima živele su male utvare. Bezopasne, Ali ipak utvare Koje su igrale svaki put kada bih zatvorila oči. Izjutra sam pronalizila tajne poruke i tragovi papilarnih linija ocrtavali su se po podu i mešali pod nožnim prstima. Nisam ih mogla obrisati. Vraćali su se i iznova se rađali Tu pod mojim krevetom Gde sam ih sanjala. U mom snu bili su bez oblika, Bez tela. Postojali su tako kao samo jedna misao. I tada sam dopuštala da me moje stare sumnje okupiraju, Izađu na površinu i uguše me.

13


A sa njima više nisam mogla živeti. Želela sam samo da napustim svoje telo, i san ispunim nekim novim predelima, Koji su mirisali na jutarnju rosu Otvarali mi nove vidike i drugačiju svest o postojanju.

14


Pala je kiša Pala je kiša. Spavala sam. U vazduhu miris sveće. Dogoreva. U prstima kosa. Smrt. Nije me dotakla. Spavala sam.

15


Slavila sam dan svog rođenja Slavila sam dan svog rođenja, i zamalo da sve upropastim. Kakve je to moglo da ima veze sa onim o čemu smo pričali. A kako si samo bi drag i suzdržan. Neposredan. Time te opisujem i osećam. Stvaraš, vidim. I to je dobar put. I ja bih tuda krenula. Ali, lovim neke zmajeve. Verujem da znaš zašto sam te pustila da prestaneš. Zašto sam odlučila da postanem. Verujem. A ti, Žuriš, vidim. To je dobro. I ja bih požurila.

16


Iluzija prosvetljuje ludake Iluzija prosvetljuje ludake. Lokomotiva je skrenula. Loše vesti su zaobišle grad. I sad, šta ćemo. Sa čime ćemo živeti. Sa srećom ne možemo. Nije da je nemamo, Ali je nećemo... O čemu ćemo pričati. Tišina nas plaši i mir, Smeh i osećaj sigurnosti. Samo kada visimo, Znamo da je sve u redu. Poredak nije narušen...

17


Ponoć je Ponoć je. Opet donosim ishitrne odluke. Lomim se kroz kazaljke. Kucam odzvanjam. dvanaesti put pretrpeh poklapanje. Još samo malo i moći ću da se odmorim. Volela bih da što pre dođe mrtvi sat. Da se sve umiri Ptice vode insekti i sve što se pomiče. Da utihnem i utopim se u tišinu. Da tiho iščeznem dok niko ne čuje.

18


Evoluirati Evoluirati - pomaći se iz mrtvog ugla gledanja. Prijemčiti se za nove ideje i pokrenuti stvaranje. A kad se sve to desi upireš prst u one koji su ostali na istom stupnju razvoja i ne shvataš i dalje delite isti ugao ali ti to više ne podnosiš i proklinješ svoje poreklo.

19


Lagano se provlači kroz opori miris i ujeda reži ne spotiče se. Primetite kako voljeno stvorenje ostaje bez udova pristaje na igru i kezi se utoplejno u bespuće. Varate li se kada pomislite koliko vas je čekalo. I proporcija se ubraja u beg. Vama je sve jedno da li je otvoreno za nove svetiljke. Možda ste u pravu i možda je nov talas pokrio grad i zato je mrak. Koga to dotiče ? Ko je uopšte tražio da bude osvetljen.

20


Karma

Pričaj mi o prošlom, životu, Pričaj o tome šta si nekada bio, Pričaj o svim noćima dugim , jutrima, i bojama, koje si snio.

Ja sam daleko nekad, u nekom drugom svetu Bojila dane koji su tekli. Na tom jednom jedinom kontinentu, Sačinjenom od svih novih.

Duboko u šumi oči crvene, Vrebaše krhke oči u daljini, Bivaše sve bliže I bliže njihove sene, Sručiše se crvene na krhke, u svoj svojoj silini.

Gazeći zadah leševa kletih, Odzvanjaše svuda zvuci od kopita, Konjanika što živeo je davno, nekada, Sa oklopom, plaštom i kopljem u rukama.

I stražari, u svoj svojoj moći, Što čuvaše davne u planini kule,

21


Na prvi urlik otvoriše oči, Al beše kasno, kasno da se bore.

Ponosno je stajao kralj na svom tronu, Pun obećanja, u svojoj nemoći velik, Gledajuć senke kako od nemoći klonu, Gledajuć, nesvestan, hladan kao čelik.

Kliktali su sa rukama na maču, Slepo braneći zemlju u strasti, Dok su se svuda čuli: jecaj, krik u plaču, i postaše gospodari, duša indijanskih.

Maslinasto zelena boja bila je na mom telu, Dok sam u rukama oružije krila, Preda mnom gledala sam krv nečiju vrelu. Nečiju. Moju. Moju krv sam prolila.

22


Nikada neće umreti Nikada neće umreti. Snaga velika poput univerzuma živi unutra. Ali se nikad ne pokazuje. Čuti o svojim dostignućima i govori malo A uvek izgovori onu pravu reč Od koje se krv ledi u žilama. Putuje svetom bez tereta Bez prošlosti. Putuje sada I čeka Pravi trenutak da zakorači u budućnost. Svoju svetlost čuva za odabrane One koji razumeju. Za nekolicinu njih Koji su odlučili da veruju. Ali, može sama za sebe da postoji. I niko joj nije potreban. Ali ona je potrebna drugima. U snu se pretvara u krugove i gradi lavirint U kome se, napraviš li samo jedan pogrešan korak,

23


Možeš izgubiti. Ali ako je pogledaš u oči, i prizoveš je sebi, Nikada te neće napustiti.

24


Obična zimska noć je bila Obična zimska noć je bila, Sa običnim belim pahuljama snega, Savršena u svojoj običnosti, Hladna, obična, svetla, savršena.

I postojao si ti u toj običnoj noći, Sav obavijen prolaznom nemoći, U bolu prošlom, nekog da te spreči, Tražio si, tražio spasonosne reči.

Kroz reči o strahu koji postoji Pitala sam –Da li se ti bojiš nečega? Svako se, rekao si, uvek nečeg boji. Svako I svugde, od vajkada.

Znam, ali koji su zaista tvoji strahovi, Oni unutrašnji, istinski, iskonski, Šta je to što te sprečava, Da čuješ reči koje nisam izrekla?

Obična zimska noć je bila, Sa običnim belim pahuljam snega, Savršena u svojoj običnosti. Hladna, obična, svetla, svršena.

25


Šatori Taj trenutak odmah nakon buđenja. Trenutak kad izlaziš iz sna, Kada još uvek nisi spreman da ga oslobodiš i pustiš da nestane. U tom momentu može nešto najčudnije da se desi. Baš u tom najkraćem trenu, Pre no što otvoriš oči. Može ti se pokazati svetlost, Tanana, Gotovo neuhvatljiva. I šapat tih se može čuti, i svaki odgovor ti se može dati, Budeš li samo dovoljno hrabar, Da taj trenutak, Najkraći trenutak na svetu, Zadržiš još samo tren duže.

26


Možda se i sretnemo tamo Možda se i sretnemo tamo. U mom snu. Ko ćeš tamo biti? Kako ću te prepoznati? Ja bih, recimo, bila oblik oko tvog tela i vetar što ti se provlači kroz prste. Tiho bih te usnama dodirnula po vratu i ugrizla oblik tvog tela. Bila bih noć u kojoj dišeš, i čuvala bih tvoje misli. Tvoje ruke bi se svuda po noći igrale, A ja bih tako uživala, gledajući ih. U tvojim bi se noćima moja noć izgubila. Ali nikad ne bih žalila zbog toga. Poklanjam ti svoju noć, ali svoje snove ti ne dam. Možda se i sretnemo tamo.

27


Maestralno Maestralno. Uzvišeno. znate li kako je melodično kada se duša kida na tanke niti. Videste li moje konje ? Spremaju se za velika dela. Upravo smo došli sa severa. Radujemo se suncu. Vidite, pričala sam ja da će ratova biti, ali to da će se čudovišta, kojima smo plašili decu, pojaviti. To ne. Znate li šta o mojim pohodima? Vama se obraćam. Čujete li me? Došla sam da se odmorim na suncu. A vi pričate o tome kako smo se nekad kraj reke sastajali, kovali planove za borbu i prihvatali one koji su nas izdali.

28


Samo vi pričajte. Pričajte I o izgubljenim dušama, dostojanstvu I ponosu. Pričajte o novim osvajanjima. Kako osvojiti vrednosti koje su iščezle. Ja sam došla samo da se odmorim na suncu. A vi … Vi i dalje pričate. Kažete da su me pratile crne ptice. Pa vi ne znate. Ja vam donosim nesreću.

29


Krv

Bronzani. Sivi. Žuti. Večiti kipovi. Ogrezli u nepomičnosti. U krvi od koje sam potekla. A stid me je. Stid, što sam ih dotakla.

Na tuđim suzama gradili su svet. Svoj lažni svet, u kome su sami I izgnani ostali. Nepomični. Zatrovana vrsta. Bolest krvi, od koje je moja potekla. A stid me je. Stid, što sam ih dotakla.

Sejući patnju i bol, dosegli su visine gde ih niko ne čeka i niko ih neće želeti jer su sami zatrovali svoju krv od koje je moja potekla. A stid me je . Stid, što sam ih dotakla.

Crni će se mrak nadviti nad njima,

30


i uzavrela krv potomaka ustaće, i okomiti se na zatrovanu krv predaka, od koje je moja potekla. A stid me je. Stid, što sam ih dotakla.

31


Besni psi Besni psi, razvlačili su moju utrobu po asfaltu, a ja sam gledala gologlave ptice kako obleću nebom. Tih dana zvezde su padale užarene i ja sam ih suvim rukama skupljala i uvala u utrobi. Želela sam da ih zadržim, ali mi nisu pripadale neko drugi ih je čekao. Vetar je bio topao ispunjavao je moja pluća i telo kojim sam disala. Za početak koji me je grlio. i za kraj koji je dolazio bez suza. Nisam plakala zaista nisam kada su mi otrgli zvezde iz utrobe, ali mi se oteo krik. Bezvučan. Samo bezvučan krik iz otvorenih usta.

32


Jer, moju su utrobu besni psi razvlačili po asfaltu

čitavu noć

33


Dok čekam

Nije to zbog onoga što smo rekli, već zbog reči koje su ostale neme. Rekla sam davno da se neću zanositi nadama, ali me izdaje vlastita postojanost, kao onda kada smo se igrali rečima. Previše mi je stalo da bih pokazala ravnodušnost I praznovreje. Privlači me odsjaj metalno sive boje, Crna koža, i ludosti. Nije dovoljno dodatnih pet minuta Da kažem sve moje iznutra. Da zalepim sliku osmeha, kao onda kada su došle pahulje. Lažem o svojoj nemoći. Govorim o junacima I drevnim ratnicima. Govorim malo o sebi. Previše mi se sviđa prošli vek i vekovi davnih vremena. Ljutim se na oklope u mojim grudima. Zašto već jednom ne padne kiša.

34


Otpevaj još nešto za kraj Otpevaj nešto za kraj i utoni u san. Ponesi tužne oči i zatvori ih. Probudi osmeh. Lepo je videti to iluzorno lice i daleko. Vratiću se, ali onda će svet nestati u osmesima. Stvoriću vakum u prostoru. Prosto ću poleteti i znaćeš da moj let nema nikakve veze sa tobom. Otpevaj još nešto za kraj i povuci se dostojanstveno. Kao kad kiša lagano utihne izmuči dan i noć, a onda nestane. To je najlepši smiraj dostojan svakog divljenja. Otpevaj još nešto za kraj i povuci se zatvori oči i sanjaj svoje pevanje.

35


Ovo je poslednji put Ovo je poslednji put. Imenuj me za vrhovnog I voleću svoj vrh i prinosiću mu žrtve baš kako je obećano još od onih koj su postavili primere za nas koji sada osvajamo i borimo se protiv zlih sila koje nam oduzimaju naše legitimno pravo da posedujmo potčinjene. To je naš rod. Ne mogu oni doći iz daleka i pokoriti ih. To je naš posao..

36


Zašto si pričao o slobodi Zašto si pričao o slobodi. Zašto si me pustio da vidim put i krošnje nepregledne i elastične. Uhodila sam odsjaj dok si pričao o znoju u boci prislonila uvo i čula svaku kap. Prestani da unosiš pesak kroz poruke o pokretu. Važno je da se sada razumemo i budemo svoji bez teških reči I lagodni. Prejako je da bismo ostali i previše se oseća da je ovde ostatak sveta u lošim namerama. I zato prestani da deliš savete. Umiri moju sujetu i ostavi se priča o slobodi. Ja sam je se odavno odrekla.

37


Upozorenje

Žubor na otvorenim ranama. Nisam mislila da ću to ikada reći. Prevelika je ova noć. Umem da je sastavim. Samo fali malo zraka Sunca će biti izjutra. Ustvari, predlažem da odložimo svitanje za neka bolja vremena . Oprostite mi, možda vam je dan potreban ali vas neće podneti takve. Dok se žubor ne zatvori na ranama.. neka bude mraka.

38


Biti opušten Biti opušten Potpuno kul Pred gomilom Teško je. Da li vam je jasno Koliko vibrira telo govornika Dok tako pred vama Iznosi sebe Otvara svoj mozak i duša mu je ogoljena. Da li zaista tu ima mesta za osudu. Pitate li se nekad Koliko su skupljene ruke važne Kada on završi svoju reč. To je hrana, to je novac To je, na kraju krajeva, potpuno sumanut posao..

39


Čudan je ovaj dan Čudan je ovaj dan, Ironično se smeje, I utrobu moju proždire. Zna da moram poći.

Čudan je ovaj dan, Prati me gde god da krenem, Vreba. A zna da moram poći.

Čudan je ovaj dan, Od koga pobeći ne mogu. Čudan je u mojoj utrobi, Čudan u ovoj noći.

40


Lovim reči

Moji psi tragači naslućuju Teatralnost u pokušaju. Zar postoji istina. Postojao je jednom jedan san. O velikim ljudima. Džinovske srži i srca. Sad se samo šapuće. Istina. Tiho do bledila. Letargija, Gotovo katatonična. Režite , moji psi. Režite i pokidajte lance. Neka se čuja koliko vas ima.

41


Dobro je što si došao Dobro je što si došao. Prerušiću se i reći: - misli mi se rasplinju. Promenila sam se. Problem je u meni i nedam te. Ne menjaj mi pustinje Ostaviću jezik na pesku. znam da se nećemo pokrenuti. Tvrdi smo. Ako tako mora biti Ostani enigma. Tako da se ja mogu rešiti.

42


Plavetnilo Plavetnilo. Nema to nikakve veze sa plavetnilom. Mislim, čega ima na nebu? Ne pričam u metaforama, Iako je sve enigma. Čujem smeh u daljini, I stvarno se ništa ne dešava. Možda se opet vezujem. Uvek se uhvatim za neku malu nit, I pravim od nje čudovišta. Da me nešto proganja. I izjeda. Nema više slobonih lovišta. Nikada ne znam zašto se nešto dešava. ili zašto mi se igra. Kad stanemo u redove Zašto niko ne popušta.

43


Ništa se više novo neće desiti Ništa se više novo neće desiti. Ja samo čekam neki znak postojanja, Da nisam sve to izmislila. Ali ćutanje me prati, Od prošle nedelje, i besmisao. Vadim se na statičnost. Zaboravim da uživam. Preuveličavam. Izmišljam nove reči. Pretvaram se. Prisiljavam sebe da budem. Ali, sve je to zbog besmisla.

44


Ne volim naslove Ne volim naslove Ni velike reči bez dela. Reči su ponekad tako svačije, Tak su prazne i bezlične. U rečima često me nema, Ne pronalazim se u njima, Ali se u njima gubim. U rečima bez dela, Reči su tako ništavne, Tako su same i svačije. I zato ne volim, ne volim reči. Ne volim velike reči bez dela.

45


Krik prošlog vremena

Nešto se desilo. Ne pamtim više ni kada, ni kako… Samo je ostao utisak, sve manje bolan. Kao da sam silom ubačena u neki drugi svet. A sve je isto u tom novom svetu: Isto mi je ime, radim iste stvari, ako su mi i koreni indentični.. Ali, znam. Osećam, da je nešto ipak drugačije. Počinjem da se sećam poslednjih slika pre ukrcavanja: Plamen je bio zahvatio skoro svaki pedalj predhodnog sveta. Velike zidine koje stvorismo su se rušile, kamenje se odronjavalo, a zemlja je pucala ostavljajući nas bez tla. I samo se čuo vrisak.. Jak vrisak,

46


Koji se probijao kroz ruševine.. Prelamao, stižući sve do moga uha. ..I ja sam vrištala.. Vrištali smo zajedno. I jedino tada, Po prvi put od početka našeg postojanja, bili smo skupa. Svi kao jedno. Jer svi smo nešto gubili. I dugo nakon našeg odlaska čuo se urlik među ruševinama.. Dugo, dugo… A onda smo otišli u neki novi, naizgled drugačiji, ali ipak potpuno isti svet. Otišli smo i nastavili da živimo.. ne poznajući se.

47


Znaš Znaš, Želela sam nešto da te pitam, Možda pomalo čudno, Ti proceni, Da li ću se probuduti sutra? Jer, u carstvu mrtvih hodala sam. Plesala sa senkama, Tuđim.

Dušom sam osetila I videla groblja. Usnulih I budnih. I zato pitam te: Zar plesati smem, U ovoj noći sveznajućeg plača, Zar ću se zaista probuditi sutra, Reci mi dal smem?

Duša ti je I crna I svetla. Obavijena vetrom najtoplijim. Kasno je, Sveznajuća noc dugo traje već. Ne zatvaraj oči. Nećeš se probuditi.

48


Često se u nama otvaraju svetovi Često se u nama otvaraju svetovi, i upliće svetost, mameći nas da je dotaknemo, Ne bi li smo se opekli. U rečima su nam zastala grla Savladavajući poslednji trenutak Koji nas je od samog početka obmanjiivao. Govorio da će se večno u rukama našim zadržati i da će nas od senke naše čuvati. Kako smo samo bili luckasti Dok smo verovali da će zauvek biti nas verni pratilac. Ta senka koja nas je napustila. A donekle smo znali da ćemo se od nje rastati. Jednom kada sve u trenutku bude zamrlo. Nismo očekivali da ćemo se tako brzo sudariti sa drugim svetovima, i rasuti u čestice. I, lutajući sada, prepoznajemo se u ponekoj čestici Koja se odvojila od naših bića.

49


I pronašla neki svoj put pri sudaru svetova, Koji su nas, bez imalo zala ostavili, da tako lutamo, tražeći se, a da se nikada ne pronađemo.

50


Nestao je Nestao je. Sa prvim jutarnjim zracima. Zvezda je pala i ugasila se. Ostao je pepeo Pod mojim nogama jezero i jutro koje smo dočekali. Grad. Sad mi je tako dalek. A tako bih da ga udahnem. Da me čitavu ponese na krilima. U tom gradu da opet razgovaramo dugo. I smejemo se slučajnostima. Rukama da mi je Da ti dodirnem kosu. Il tvoju ruku Da igramo se njima. Ali, Daleko je taj grad U kome zvezda je pala i ugasila se. Samo je ostao pepeo.

51


Zovite me bezimena

Vraćam se kući, Sve je isto. Lopte u dvorištu, Rugaju mi se. Lapsus u prevodu I stranici. Laž je. Čudno se uvuče pod kosti. Preispituješ. Marljivo. Lažeš o lagodnisti. Tako je zapravo. Znoj je i žuljevi. Rudnici uglja I toplotni udari. Toliko je dobro. Zapravo. Već iskopaš svoj grob. I čekaš I čeka te. Spremiš crno odelo- I čekaš I čeka te I onda odeš.

52


Ništa gore Ništa gore od bespotrebnih I ispraznih. Nema više blata, ili ga nema dovoljno Za kuće od peska i gradove iluzije. Pusti me sa vetrom, Zar je to težak put. Nema više drveća. Za naše kuće I obloge. Kamene konstrukcije I statue. Nema. Nema, i pusti me. Opet vode, i svi polaze. Kada ostanem malo duže na vetru, Umrsim se.

53


Prašina se podigla Prašina se podigla. magla je oko mene smenju je se proleće. U pravom trenutku otvaram se za munje i čekam da padne po betonskoj obloži i kamenom postolju. Neka mi rasvetli uporište gde vrebam i čekam da se otvore i oni. Da ih vidim bezlične i zastrašujuće dok noćnim morama hodaju strahuju da ih iza ugla ne sačekam i ponudim im rešetke. voleli bi da ne nastadoh da ne sanjah o noćnim morama i užasima koje su stvorili. ulaguju se umom zato je sve ovo i teško. Kako da pogodim

54


da li su zaista hodajući po noćnim morama osetili strah ili ih ništa ne dotiče.

55


Problem Problem nastaje kada kada se previše toga desi i kada se stvari sakupe. Upala sam u igru rečima a vremena su drugačija. Čuvari starih kapija i zidna drevnog grada nadmeću se. Ulazim bez bilo kakvih predrasuda da potražim fenikse simbolične i večite. Menjam se za njihove goruće postojbine. nagradiću se tvojim osmehom iako nije bio meni namenjen ali ga vezujem za svoje bitstvo. I hvala na statuama drevnih gradova u mojim snovima.

56


Nositi se na leđima Nositi se na leđima obmanjivati noćnu stražu u poodmaklim godinama. Vera je sve što nas pokreće i drži prikovane o pod da se pod nogama izmrvi postojanje. Na Prokrustovoj postelji dočekaćemo kraj dok god nismo po meri sačinjeni. Samo treba podariti dušu i čestitost. Jasno, cena je mala. Ništa naspram onoga što ćemo dobiti. Večiti krug i vatre pakla. Ovde Sada. Bez odlaganja. Odmah će početi. Imaćeš sve o čemu si sanjao i izgorećeš u željama.

57


Sinoć Sinoć su mi se ruke ukočile. Ukočene tako stajale su u prostoru i ja sam ih posmatrala. Satima. Tražila sam njihov oblik, Tražila matrijal od koga su sačinjene. Pustila sam ih da se igraju sa vetrom, Tu, pred mojim očima. Bile su prašina, i bile su noć. taj vetar u noći. Pustila sam ih da se izgube, i bila srećna, Kada je vetar prašini dodelio oblik, koji sam tražila.

58


Nasleđe Krvavim rukama kopali su grobove. Zarad gavrana. Zarad koplja koja su mirisala na smrt. Smrt koja ih je vekovima vrebala. Grebala po leđima kopljima krvavim I ključala gavranima crnim. Krvavim nogama gazili su reku. Zarad spasenja. Zarad zloslutnih ptica koje su mirisale na sumpor. Supor koji su prosipali. Prolivali pod nogama krvavim I crnim od blata. Krvavim ustima su kliktali. Zarad slobode. Zarad krsta koji je mirisao na rat. Rat koji su nam ostavili.. sa prokletstvom. Krvavim prokletstvom, u nasleđe.

59


Ono što jesmo Ono što jesmo, Jednog dana uništiće nas. Kada se svetovi budu spojili u jedan i kada sretnemo sebe. Na putu do beskraja, U večnost, i opet kroz noć živih mrtvaca, Kojima dišemo I prenosimo poruke Za one koji će doći. Sutra. Nastanićemo se iznad svega, i sanjaćemo Brodolome. Sanjaćemo oluju. Naše će nas ruke voditi, I odseći će ih, Zbog predskazanja da će one biti Izvor sveg zla. Ponovo ćemo se gurati i gaziti po našima. Lovićemo jelene, i kazniće nas zbog upornosti. Osuda za tešku istrajnost.

60


(glasiće optužnica) Probudiće nas pred kišu da speremo rane, i da ponovo krvarimo. Kao da neće biti dovoljno to što ćemo disati. I posle svega disaćemo. Još dugo, dugo…

61


62

Sanjala sam da smo nekada postojali Sanjala sam da smo nekada postojali i da smo bili srećni. Sanjala sam more sa koga smo skupljali talase i skrivali ih u džepove. Po pesku smo ostavljali tragove prstiju i brisali reči, koje nikada nismo napisali. Gledali smo sunce Kako zalazi za horizont, Nestajao je u daljini. Daleko od sreće koja nas je obuzimala. Sreće koju sam sanjala. Sanjala sam da smo nekada postojali i da smo bili srećni. A onda sam zaspala.


63

Spoznaja

Samo jednom se na taj put polazi, Dug, iscrpljujuć često može biti. Stazom koja vodi, vodi u nepovrat, Ka sumi, u kojoj se možeš izgubiti. Ali, na taj put ako odlučiš da kreneš, Ka tajnovitoj šumi skrivenoj daleko, Kroz drveće gusto i kroz guste granje, Pojaviće se svetlost, koji si dugo čekao. Tad će se pred tobom pokazati reka, Duboka i mirna, čudno lepa. Teći će tiho, gotovo bez zvuka i osetićeš kako te mir večni obuzima. U reči tad pronađi svoje lice, i rukama napravi tragove u vodi, Oslušni tiho lišće na granama I misao svaku o strahu oslobodi. Tajnovita šuma, šapnuće ti tada, Mističnu, a laku tu tajnu vekovnu. U tebi je i u drugim ljudima, Ta snaga tajnovita, vekovima čuvana.


64

Ali, pogledaš li se duboko iznutra, Kroz reku I vodu u kojoj si tragove ostavio, Znaćeš da sposoban si da proizvodiš čuda i život će se otvooriti nov i divan pred tobom.


65

U mojim očima će se roditi more U mojim očima će se roditi more i lavina snega ce poteći Kada se sledeći put budem dotakla nečega Što će iznova nastati i živeti izvan mene Kao nova, Posve svoja stvar. U rukama cu drzati nož i zaseći u korenu bujicu Koja će izleteti iz mojih nedara Sledeći put Kada budem poželela da rečima dodelim oblik.


66

AUTOBIOGRAFIJA

Rođena sam 15.08.1983.godine u Kruševcu gde trenutno i živim. Davne 2003. upisala sam Pravni fakultet u Kragujevcu i završila viši stepen pomenutog fakulteta.

Pisanjem se bavim oduvek. Još kao mala sam pisala pesme koje su bile adekvatne mom tadašnjem uzrastu. Imala sam priliku da jednu svoju pesmicu tada objavim u školskom listu.


67

Pohađala sam Osnovnu školu Vuk Karadzić koja je štampala školske novine pod istim nazivom.

Doduše, naravno da je bilo i perioda kada nisam pisala, tako da mogu reći da nešto ozbiljnije ulazim u ovu priču tek od 2009., 2010.godine. Moj rad se uglavnom svodi na pisanje pesama, ali se provuče ponekad i koja kratka priča.

Naravno, cilj mi je da jednog dana napišem i roman, ali to je već nešto ozbiljnija priča i smatram da još uvek nisam spremna za taj poduhvat.

Osim toga, na sajtu Kruševac ONLINE (www.037ks.com) nedavno je objavljeno i par mojih članak. Nešto više o tome možete naći na linku https://037ks.com/tag/ivana-grujic/

Do sada sam dva puta imala priliku da javno predstavim svoj rad. 2011.godine učestvovala sam na pesničkom maratonu organizovanom od strane Kulturnog centra Kruševac i 11.04.2013. u jednom Kruševačkom klubu Zamajac održano je akustično poetsko veče na kome sam predstavila sebe i svoju poeziju. Ovo je moje prvo objavljeno delo.


68

Documents

Ivana Grujić - Ne volim naslove