Vlaeta Jerotid 

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET 

LJUBAV I SEKSUALNOST

(18)

IZBOR PARTNERA-SLUČAJ ILI ZAKONITOST 

Kaa se životna zbivanja posmatraju površno, čovek lako poveruje a su ona, kao i njegove

sopstvene akcije, ili elo čistog slučaja ili plo njegove slobone oluke. Međutim, kaa se pojave brojne

prepreke, pa se one još i ponavljaju, često monotonom jenolikošdu, nastane pometnja u glavama ljui i

uskrsavaju prva pitanja. Da li mi se ove nezgoe ešavaju zato što je neki neprijatelj, koga još ne mogu

a prepoznam, umešao svoje prste, a li je to volja neke meni nepoznate subine ili su to moža samo

prirone posleice neke meni o saa nepoznate unutrašnje zakonitosti? Nas de ove zanimati samo

ova poslednja pretpostavka.

I o Frojovog otkrida eterminisanosti psihičkih zbivanja u čovekovom životu, psihologija je

poznavala izvesne zakone o kojih je mogla odi eksperimentalnim putem. Otkrida psihoanalize nisu

mogla a se okažu na isti način, ali ljui koji su ih proučavali i proveravali omah su intuitivno osetili a

 je ona otkrila neke opšte zakone koji važe za sve ljue i za sva vremena. U čitavoj nauci, međutim,

počelo je a se ešava nešto paraoksalno.

Kaa su na početku našeg veka novija istraživanja atomskih zbivanja sve više otkrivala a njihovi

zakoni nisu strogo kauzalni i kada se pisalo da se slavna Laplasova tvrdnja o postojanju jednog potpuno

eterminisanog univerzuma ne može oržati, Froj je rušio zablue o slobonoj čovekovoj volji, i to sa

strane sa koje se napa najmanje očekivao psihološke. Čovekovo Ja u svome elovanju najčešde nije

slobono, ono je zavisno o nesvesnog života koji nosi neke ruge, u onosu na svesni život, starije,

menjanju slabo ili nikako položne zakonitosti. Tako je nastala zanimljiva, konfliktna situacija u mišljenju

filozofa i psihologa. Dok se u eterminizam fizičkih zbivanja u priroi, sve više, otkridima atomske fizike,

mešao i momenat ineterminizma, u psihoanalitičkoj koncepciji o čoveku sve je više preovlađivalo

determinističko shvatanje o tzv. sloboi čovekove volje. Samo je Karl Gustav Jung, o klasičnih

analitičara, pokušao a se približi nekim ineterminističkim koncepcijama savremene fizike,

pretpostavkom, o koje je ošao pre kraj svoga života, jenog novog akauzalnog principa, principa

sinhronosti. Moža de se filozofska misao savremene psihologije i psihopatologije u buudnosti kretati

baš ovim putem, koji je utro Jung. Moža. 

Za saa, međutim, istraživanja jenog rugog, značajnog analitičara, Leopola Soni ja (L. Szondi)

 još su okrenuta otkridima upravo zaprepašdujude kauzalnosti u gotovo svim olučujudim aktima u toku

čovekovog života. Soni je, naime, tvrio, oslanjajudi se čak na genetiku, a je sve u čovekovom životu,

od njegovog izbora poziva, izbora partnera o izbora bolesti i čak smrti, više ili manje eterminisano

borbom naslenih gena. Ove demo se zaržati samo na vrlo interesantnom pitanju izbora seksualnog

partnera, bračnog ruga, u čovekovom životu, ovoga puta ne osvrdudi se više na Sonija. 

 

Ved su i laici uočili a postoje izrazito sredni i izrazito nesredni izbori partnera suprotnog pola. U

prvom slučaju ljui upotrebljavaju izraz: oni su se iealno našli, pretpostavljajudi intuitivno a je tu reč o

nekim opunama koje nisu samo psihičke ved su i fizičke priroe. Ne možemo se zaržavati na teorijama

o međusobnoj opuni polova, koje se zasnivaju prvenstveno na nekim urođenim, konstitucionalnim,

akle biološkim olikama. Posedamo samo na poznatu Vajningerovu teoriju, po kojoj žena koja u sebi

nosi, na primer, tri četvrtine muškosti, tj. muških osobina, i to najpre u svome fizičkom bidu a ona i u

psihološkim manifestacijama, nalazi najiealniju i seksualnu i psihološku opunu u nekom muškarcu koji

de u sebi nositi tri četvrtine ženstvenosti, akle ženskih osobina, i obratno. Nas de ove više interesovati

problem psiholoških sličnosti i razlika među polovima, koje proizvoe međusobno privlačenje, onosno

odbijanje partnera.

Narone izreke (po kojima se sličnosti traže, ali i suprotnosti privlače) ne pružaju nam nikakvu

značajnu niti ubeljivu polaznu tačku, jer kazuju, površno i uopšteno, nešto što svakonevno iskustvo

pruža. I ove je Froj otišao mnogo ublje u istraživanje kompleksne problematike izbora partnera. Po

njemu, svaka osoba traži svoga partnera po ugledu na jedan od onih dvaju objekata iz prvog perioda

svoga erotičnog života. Ta va objekta za jenu osobu jesu ona sama, a zatim njen roitelj, Stoga postoje

va tipa: tip naslanjanja, kome su više skloni muškarci i koji traže u svome partneru svoga roditelja, i

narcistički tip, koji svoje ljubavnike biraju prema sebi i u koju grupu olaze oni koji su po svojoj

konstituciji perverzni, oni koji su homoseksualni i lepe žene. Takve žene vole same sebe i to onim istim

intenzitetom kojima ih vole muškarci. 

Osim Frojovog mišljenja, navešdemo još samo teoriju Vinša (R.F.Winch). To je teorija

komplementarne potrebe u izboru partnera, koja se uglavnom odnosi samo na zdrave osobe. Po ovoj

teoriji, svaki čovek u izboru partnera traži onu osobu koja mu obedava najvede mogude zaovoljenje

njegovih potreba za opunjavanjem sopstvene ličnosti. Ove osobe, akle, mnogo su više

komplementarne nego slične osobi koja ih traži. 

U slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti, u toku formiranja njene konačne strukture, kako pod

uticajem negativnih konstitucionalnih faktora tako i po uticajem remetilačkih faktora sreine, u prvom

reu uticaja roitelja, olazi o svih mogudih pogrešnih kombinacija u izboru partnera Ka neka osoba,

na primer, promeni nekoliko partnera, od kojih je svaki okarakterisan izrazito negativnim i destruktivnim

crtama, ona mnogima postaje jasno a mazohistička struktura ove osobe traži upravo onakvog

partnera koji de a joj pribavi zaovoljstvo mučedi je. Gotovo uvek u pitanju su ne savlaani unutrašnji

konflikti iz ranog ečjeg oba, koji su ona samo projicirani u pseuoobjektnim onosima. Spoljni svet

služi taa samo kao arena na kojoj se insceniraju nesvesni konflikti. Takvih i sličnih kombinacija ima vrlo

mnogo.

Pomod ovakvim osobama, ukoliko ne ođe o relativno retkog, spontanog preobražaja loše

raspoređenih elova mozaika ličnosti po uticajem otrežnjavajudeg iskustva realnosti, moguda je samo

strpljivim i ugim psihoterapeutskim lečenjem. A taa je zaista mogude, suptilnom analizom onosa

eteta prema roiteljima, čak sasvim zapostavljajudi konstituciju i Sonijevu pretpostavljenu borbu

naslenih gena, uspešno rekonstruisati nesvesnu "ieju voilju" koja je nekog neurotičara ovela upravo

 jenom i oređenom izboru partnera. 

 

  Ne želimo ipak a zapostavljamo i aktivnu ulogu međusobnog uticanja i menjanja i to kako u

pozitivnom tako i u negativnom smeru, u toku zajeničkog života partnera (pozitivnog ili negativnog, ved

prema tome a li ko ličnosti preovlaavaju pretežno konstruktivne, prospektivne tenencije sa svešdu

o efektu, ili pretežno estruktivne i samoestruktivne tenencije). Šanse za pozitivnim menjanjem

postoje gotovo uvek tamo ge su zrave snage ljubavi i preavanja jače o snaga koje vezuju va čoveka

zbog njihovih defekata.

Upravo se u proceni ovakvih tenencija sastoji ona spasonosna, olučujuda reč lekara u bračnim

savetovalištima. Ne proceniti na vreme preovlaavanje saističkih i estruktivnih tenencija ko jenog

o partnera, upornim pokušajem oržavanja ovakvog braka, znači idi naruku ovim tenencijama i

sigurnom fizičkom i psihičkom uništenju rugog partnera. Istoj opasnosti poleže lekar kaa oobri

prebrzu jenog oluku jenog partnera a brak treba što pre raskinuti i ona kaa ko oboje postoji još

dovoljno prostora za međusobno pozitivno menjanje. 

Eto, i lekari i laici još stoje pre jenom zagonetkom čovekovog psihičkog života. Ova zagonetka

 je tek počela a se rešava. Ona je složena i kompleksna i zavisi o mnogo činilaca, pre svega o psihičkog

zravlja ili psihičke neuravnoteženosti partnera. U prvom slučaju zagonetka postaje još teža, u rugom

eterminizam u izboru partnera svakako je jači o sloboe u izboru.