Jasmina Topić

ROMANTIZAM

Alfa / Narodna knjiga, 2005, Beograd.

Uvodna

U ZGRADI Trebalo je kroz sve to proći ponovo: Vreli julski dani. Nedoumica i zebnja, dvostruko iščekivanje. Kao da se pljusak sve vreme spuštao na pitanja i neme odgovore, u daljini. Zatim, na strpljivo odlaženje i bivanje, među istim zidovima. Trebalo je ponovo saznati sve što je bilo jasno i onima koji su sa govornice, odmereno, ispod oka, dobacivali: – Stvari neće biti spoznate! Navići se na duga stajanja u redovima, ispred šaltera. Čekajući na pečat produženog vremena, u nedogled, i tako dalje... zbog čega? Da bi se probdelo nad knjigama, u kojima dugo boravi tišina.– Dok veje prašina, i veje čađ, na prozore čitaonice. Trebalo je proći ponovo kroz sve te hodnike, I nikada se ne osvrnuti! (Kako to zvuči suvišno i tačno.) Zaboraviti, među mnogim imenima, ona zbog kojih je sve i bivalo... Ne viriti kroz ključaonicu zagonetki. Odrasti. Da bi postalo vidljivo da kroz sve to treba proći ponovo. Vreme je da se tišina ponovo podigne sa listova, da pustoš oživi jer Sve što dodirnem, u mene će ući i ostati.

Ponoćni

PRELAZ, UMIŠLJAJ! Stvari, razbacane, sasvim uobičajeno, sitnice, što se talože kao prašina, preko tepiha, polica i diskova, ostalog pokućstva... U trenutku unutarnjeg poteza ka nečemu, patetici, pesmi do bola – Od toga satkano je sve, u trenutku, a onda poneka vožnja, kroz pustoš posleponoćnu, kroz gustiš kišnih kapljica, pokoja reč prijateljska, nekuda se odvozi, ka intermecu... Prelazi razdaljine ne veće od treptaja. Moje sitnice, razbacane, reči za kojima posežem dok kucam poruku, dok me zrak displeja ne namami u surovu iskrenost, neodmerene izjave – kao pljusak, emanacija i drhtaj, snevanje... Jer, misli se dižu ka površini, ispod tavanice, u ustajalom mirisu posteljine, u mnoštvu želja što halapljivo gutaju buduća prostranstva. – Te stvari, one sitnice...

II ANDANTE Na rubu, uz tihe ritmove misli, uz latice unutarnjih slika i kriške, i ljuske, napuštena staništa – Na rubu, I šum toplih mora već se čuje u polumraku. Da, već je usnimljeni šum elektronskih talasa sustigao ritam i već čujem kako jednolično, neprestano, otvara se, dok se ne rasprsne, ostavljajući kriške, i ljuske... uz latice što uvode u polumrak. Verujem da je sve sasvim stvarno, dodirujem li odjeke? – u tihim ritmovima... misli prelaze zastrašujuće razdaljine. – Taj zvuk ne nosi sklad prve i druge violine, viole i čembala, ne prodire ton flaute, niti ozbiljnost, mera klavira – Dva–tri naizmenična ritma, po koji neparan, kao otkucaj srca, probija zid... I šum toplih mora jeste stvaran u polumraku, na rubu, na korak do ničega.

III ZAUVEK ISTE SITNICE SOBA Od toga satkano je sve, posmatranje jeze sve izvesnije, pre nego što platno izbeleše, još mnogo pre nego što se vratiš sebi, (početi tačkom u nama...) pogled će ostati, fiksiran, kao progonitelj, kod razdelnice, u bespuću uzaludne fantazije. Baš pljusak, emanacija, drhtaj, određena visina naknade – sasvim izvesna cena za sve! U kom času? Kojom linijom put će dovijugati do tvoje sobe? – Uskoro ćemo stići kuda smo i naumili. Pisak prevoznog sredstva poželeće nam laku noć – Među mnoštvom želja što halapljivo gutaju buduća prostranstva prepoznaćemo se, po zauvek istim sitnicama soba, namnožiće se svetovi poput bodova igle, rasparaćemo noć u prazne poglede jutra. Već ćemo stići negde – negde je ipak odredište.

NOVA PORUKA Reči u nedogled, dok svetlo displeja ne postane stvarnost po sebi. Osećanja u plavozelenom zraku. Tamo, u zamišljenom, preko puta žuto–crveno–narandzastom ekrančiću... Kome šaljem poruke? Nevidljivi talasi zapljusnuće druge obale. Ta pisma, nedopunjena i višesmislena, kao poruke u bocama koje večito plutaju pučinom, prepuštene božijoj milosti i brodolomnicima, (nikako ne dolaze do suđenika i suđenica) slike su izloga, soba, prevoda međusobnih pogleda, na čistini, U iskrenosti koja je tek njen odraz, kao i istina u iskrivljenom ogledalu... Dok poruke odmiču, elektronski šum talasa čuje se osvetljenom mraku... Srce glasno bije ponekim pravopisnim / interpunkcijskim znakom. I laže, iskreno, na sav glas –

BROJANICA

Nastoj ipak da nešto od nervoznih pokreta kojima obeležavaš teritoriju svoje nedoumice, učiniš takvim da ti telefon uvek bude pri ruci, ako se ipak desi da okreneš broj i kažeš: Ovo je za mene lek. Da, pre toga obavezno je skriveno značenje broja, datum rođenja, govor o pročitanim knjigama, pošalica. Nastoj tako da ti uvek bude u smotuljku rezervni gram nadahnuća i brojanica početnih neobaveznih reči ako se ipak desi da zatipkaš po brojevima, ili prošetaš prstima po telefonskim simbolima, i kažeš: Ovo je za mene lek. Ispostaviće se da je trač dosegao do gudala onih delimično propalih bandera, po ko zna koji put pređenoj putanji brojčanika. Nezaštićeni kablovi varničiće – Nastoj ipak da nešto od predviđenog učiniš ostvarljivim kada se prave preseku u tački tvog jasnog, ovaj put stvarnog dobrog pozdrava – odjeka u vodu začetog razgovora. Da ti uvek bude pri ruci laka pesma ptica čija imena uglavnom ne znaš, još lakša kada kažeš: Ovo je za mene lek.

Jutarnji

TAMO GDE SE SVE GRANICE GUBE

Ovo je mesto sa kog se može skočiti u grad...

D. Ilić Često, putujući na drugu stranu, pogled pređe iznad mesta gde se putevi odvajaju, Red visokih stabala iza kojih je nebo – Sasvim je udaljeno to mesto, naselje, koje zamišljam. Ne poznajem izgled, nazive ulica, stil u arhitekturi – Svašta naslućujem. Možda samo, na gradskoj mapi, podseća na kocku. I znam, Nivo Dunava je iznad... tog... nivoa. (koji pokušavam da dosegnem.) U stvari, močvare su ga nekada natapale isparenjima. Setna pesnička misao naći će svoj kutak za stih. Zamišljam, u nekoj sam od tih zgrada, tamo, Posmatram mnoštvo svetiljki s druge strane obale. Sve je jako blizu, ovo je mesto sa kog se može jednim korakom preći na drugu stranu, spustiti u grad. Sanjarim, dok kao sedim na terasi, a mirisi Dunava uneti u moj sistem, u pogledu ka unutra obrazuju most, produžetak noći – spuštam se... Tamo, s druge strane, mogu da vidim sebe kako se zamišljeno posmatram, I kako se, u mekim oblicima što ih je stvorila magla, sve granice gube.

PODZEMNA LJUBAV Ostavljajući iza sebe Napuštene haustore, mračne prolaze, ulaze... Dok se dan polako probija... Tako usporenog ritma, Nazire se kišno martovsko nebo i uporno, ah, zbog čega, govorim u sebi: Znam sva tvoja lica, kao da je to najjednostavnija melodija, dovoljna da se pevuši i mesecima. (gotovo bez daha...) I prisećam se stihova da mi srce nije jače zakucalo zbog ovog fizičkog napora, šetnje, povišenog vazdušnog pritiska. Srce mi je jače zakucalo... Iako obećavam, u sebi naravno, da ću prestati, A izjutra se ništa ne da razaznati, samo nered u kojem ne nalazim ni sitnice, a kamoli sebe, ili tebe. (Ali vidim te... kao što sebe vidim.) Kišno martovsko nebo, kišica pašće, staće, nebitno... Čvorišta ispod asfalta, napuštenih prolaza, zrače svoju zlokobnost, dok se moja savršena slika razlaže, kao trulež – u prah, u groznici oblika. Znala sam, iako mi to nikada nije vredelo, da se otrgnem, znala sam da mi je srce jače zakucalo, ne zbog ovog napora, već zbog tebe – I zbog svoje podzemne ljubavi, koja je kao takva prestala da bude, ali sam još uvek u tim pothodnicima... I dodir (... ispod poda!) biće uskoro ništa – samo dodir (neki, nečiji – nepoznat) u nekom od haustora.

NA RAZME\I

Da, češljario sam po tvom vrtu Očaran svilom tvoje kose I ne marih mnogo što ti se

Porub haljine vukao, vukao rašiven D. Novaković

Lako je bilo češljariti, i rastinje, veoma zainteresovano, nalik gladnoj živini, posmatrati, dok je ropac bio negde, nadomak nadolazeće buke, dok je bes kuljao nasuprot svili – Koju su ušne školjke mogle čuti i zagluveti ali, Uvek na sigurnoj udaljenosti, na sreću ludosti i ko zna čega još. Sada, prenuh se, naglo, s ulaznicom u tu buku, jer zaboravljam detalje o tebi. Vlasi zarasle u korov, u nemar skrivenog nekadašnjeg nemira, i fantazma poezije, negde preseljene. Zar me sve to nije dostiglo? Nisu li oči, velike kao u gladnice, u tom sjaju, što kažu ne ponavlja se... nisu li utekle pred pobunom stomaka, i onog nešto niže, ili je vetar razneo misli, detalje, sporedne sitnice – prirodno kao bele jedrilice nekadašnjih maslačaka. Potkrada li se ta svila u snovima, nemarno, nalik popodnevnim dodirima – sporo putuju do predvečerja... na razmeđi vrta i buke stvarnosti. Da, lako je bilo češljariti po tvom vrtu, očarano, u kovitlacu rane emocije. Pa potom, kako je sunce bledelo, Videti rubove rašivene, glas raštimovan, uspavanke odagnane kao besmislice. Kada rastinje sasuši ta žega, omorina nespavanja, a iz vrta se presele ptice pamćenja i zaborava, Ustukneš na nekom stepeniku, sakriješ porub, zalutalu travku u kosi, Okreneš se...

DOCRTAVANJE

Uzmaknuće, kao trulo voće u opadanju, i rečeno, na sreću, razložiće zemlja – do sledećeg naleta, reči, pažljivo odmerenih. Negde, u ludilu, krivulja na toplomeru popeće se iznenada u laku, povišenu temperaturu uspomena – uspomena unutarnje bure, zatim stvarnih događaja. Ti scenariji neće se dotaći, kao i misli što se nisu materijalizovale. Samo aveti tako rade, zaista, pre nego što iščeznu kroz zidove, ali aveti nemaju tu istu krv što se može proliti ili proključati. I sada vidim, dok uzmičem, u zidu pred sobom, vidim tvoje oči, pa krećem sa imenovanjem, bez konačnog, gomilam lekcije, u mislima još šume majske krošnje, iz nekog razloga baš majske. Sparina junske kiše kondenzuje se u jedva zalečivu groznicu. Pošto kroz izvesno vreme, zbog silnih objašnjenja, zaista treba uzmaknuti, a zaista šta je to ostalo rečeno? U veri da poneke još vise zrele da budu obrane. Ili i one u neobaveznoj vožnji gradom budu odnesene, u izreci: Idi bestraga! Krivulja na toplomeru u određeno vreme kao najprecizniji sat popne se do simboličnog broja: Svet smrzne, pa u kristalu dopusti da iskrsnu te oči, mimo zida, lekcija –

NA NAČIN NEPREVODIV Osećam tvoj dah u smutnom zdencu, u smesi, u drvenim posudama dok su boje pretvarali u nebo i sjaj, i osećam da istina nije daleko od toga da sve što rekoh bila je podjednako laž. Osećam tvoj dah u budućnosti na način neprevodiv, najbliži slutnji da je ta ista budućnost obeležena prethodnim buncanjima i uzaludnim pokušajima. U smutnom zdencu osećanja mešaju se ti katrani, pa će na kraju ispasti da veštičarim, i kao da, najzad, nije bila bitna ni nabujala reka, niti potresno tačne priče starih. U snu mi se jednom prikazalo simbolično, kako se ta smesa neba i sjaja sjedinjuje najzad, pa prvo blatom, a onda i vodom spira iz posude. Kada nakon svega izrečenog, odavno nepotrebnog, dodir što se deli na dva sveta, ostane jedina čvrsta trska, kada...

I DOĐE VREME OBMANA U tom kutku tako čudesno van sebe, s namerom da nešto bude osvedočeno; lelujave misli, u tek počišćenoj praznini. Srce spakovano u devojačku kutijicu, dok pomalo oseća da tu i ne pripada, a sasvim ide, uz nežne boje, veru da jeste, svoje. I eto, tu te tražim. S čudesnom namerom van sebe, da izađem na crtu – kako vreme odmiče, više sebi nego tebi; u senovitom delu misli. Iz zasede, u senci svih nada, iz kutijice izbija sumnja, umesto starinskog sata, tako narasta. I dođe vreme obmana. Lako prebivam u tom stanju, još malo pa prirodnom (mada ne volim tu reč), voda kaplje iz susednih prostorija, čini razmeđe sećanja, tajanstvenog kretanja dok me sedamnaesti put ne dovede do istog mesta – predvorja kutijice. Srce zna zaista sve odgovore – obloge obmane, obamrlost spavanja. Pomislim kako pejzaž može da oboji i obmanu – Ispražnjene su fioke, pa preturam po sitnicama: zamršen konac, zalutale igle – svaka ubode!

DUNAVSKA ELEGIJA kraj preobražaja

Sad znam da najzad stižem... u susret. Rekom; Kormilaru, dok romori u tek nazirućem svetlu – Usamljeni čamci do pola u vodi. Znam, kroz vodu kroz koju vidim talog udrhtali. Jednu od klupa na kojoj sediš, blizu reke, i tako, lagano, vlasi izvesno gube boju. Ivica busena granja i gvožđa, i žice... I most, bez dugo osluškivane graje. Most što izranja iz magle, kao da je duga zima sasvim prošla. Znam– Najzad stižem, taj koren nije iščupala nijedna ljudska ruka, ipak gledala sam kako tužno pluta; jedva vidljiv pramac–sjaj. Mirišem vazduh zgusnut od blizine obale, ono što nevidljivo nadolazi, i teče, sve bliskije– Purpurna mrlja davne ozlede, na tvom obrazu, mana odsustva, misli, svega što mora da je prokleto i što taji; što zaista jeste, iako se drsko ne slažem. Taman presek zvezde u ribljoj jetri. Jer je tako. Ali, i ti si, vidim, bez obale. I u najtiše čujnom jecaju čujem, znam da najzad stižem. Dunav i dalje prenosi poruke, iz košmara u jasan pravac plovidbe. U gorak plod što klija pod vodom. U zvezdu. I kako da ne čezneš u ovoj pesmi, mada se odavno ne može govoriti o pripadanju. I o rečima: neću se osvrnuti! U krvotoku buja, uvek isto, majsko spremanje, da me dotakne i bude... i truje. Zna se koje je doba, a vreme stoji. U ravnici – svaka emocija je okamenjena. (Ravna linija srca na aparatu, ili u slušalici.) Dole, gde duhovi obilaze pomoćne prostorije nekadašnjih događaja, dok ih ružno svetlo glavnog hola ne objedini; – Teče, izliva se, kako to drugačije zamisliti nego plamen? ... ovaj stih može biti produžen i iza kraja.

Dok se naslanjam na ivicu peska i vode, u srebrnkast trag puževa i rečnih školjki, tom carstvu odsustva – kuca tvoje srce, kuca rečni puž, napuštena ljuštura. Krljušt, u odblesku, zaseni vreme bdenja. Hlebne gombice na udici razloži voda. I trska u rukavcima cvili, nežno se uspinje do obližnje zgrade. Cvili tako, na dnu, na ničijoj zemlji. Sad znam da najzad stižem, svakim danom sve bliže, i bliže... sve bliže mostu, nadohvat bilborda, besplatne reklame tuge, zategnute, jake žice, streme. Ne krijem se, čekam pogled koji gleda. Podrhtava smrznutih krila. Zabaci udicu. Na svome setnom brdu, u kućici za igru – vidljiva! Pitam se gde je tvoja ruka, glas ovde jedva čujan. Rečenim, obmanjuješ se tako strasno, ali me dozivaš, ipak, i u jasnoj ravnodušnosti uvek čistog glasa. Sa ovog brda događaji su se smenjivali, u snu i na javi podjednako. Bivali i završavali bez smisla. U poniženje. Odsustvo; čamci nasukani, zgnječene ljušture. Sada, kada znam da stižem, silazim lako. Pristajem uz dunavsku obalu. Dozivam to ime, pre nego što se u silasku razveje. Mreže su pune. – da ispliva slast u nečujnom plaču naših pora. Silazim, evo.

DA NIJE TAKO BILO BI NEPODNOŠLJIVO ,,Čovek prestaje da bude mlad kad shvati da ne vredi poveravati bol" – kaže Ana Ristović, citirajući Pavezea, pesmu slovi sa ,,Pre tridesete" dok ja sa punih dvadeset šest po ko zna koji put upinjem se, da samoobjasnim, kako je uvek / još uvek lako nasesti na iste detinjaste zamke zanesenosti. No, i da je suprotno, razmišljam dalje, tačno dvadeset šest puta, bila bih opet u istoj zamci, u nemom gledanju, u neverici... ćapila bih (svakako bih ćapila!) komadić sira, poslednji tv hit odslušala, ganuta, iako će me, neumitno, srcolovka uštinuti. Zatim ću nemoćno, u sebi – ili tek u jedva iskamčeni, plač briznuti. II Onda u sve to umutiti dobro ukuvani fil, trulo voće i trula objašnjenja. Podvući crtu. Tek ponekad podvrnutih nogavica porinuti udove u prozirno, u hladno. Sve ostalo biće izloženo omorini, u žeđi, osim stopala – zato ću i umeti da odem, kada nesklad postane neizdrživ.

III Pre tridesete svakako! – o bolu ćemo zaćutati, ostaće neshvatljiv, u obrisima i dalek, kao i bol prema kojoj, sirotici, odmahivaćemo rukom, užurbano. Verovatno; Polako već snishodljivi, tajimo nezadovoljstva. Pre tridesete naplatićemo sve to stihovima usputnim snošajima (bez rime, molim!); spasonosnim. O, sve što je nemoguće O, sve porazno, kao pucnji u prazno, čamci privezani, propali... IV Ne vredi... osluškujem ne–ispovest. U krevetu, u poplavi, belasa telo, moćno, prsti vešti, udovi. Bez svesti, uranjamo u male smrti.

I DOĐE VREME OBMANA

nisam daleko od govora, rešenja tajni. za obmane

odavno znam. ...

pred okom miruje traženi ključ. otiđi

i okuj se lancima lepote. S. Radojčić

trenutak, kao za ispovest, ako trenutaka što bojom imaju talasnu dužinu ispovesti, ako uopšte ima kao što obmana... ima. kada se o lim raspukne tek uzrela zora. nije li uvek to dijalog ( to je privid ) dva otkucaja istog, srčanih komora – krv se uvek iznova vraća iznova nikad ista kao i voda. rat svega. nismo daleko od govora, nemuštog jezika. nakon ćutanja, zore se grade u vazduhu, i dođe vreme obmana. ispovest tako dolazi taj vrabac uzdrhtali na hladnom jutarnjem limu, nervozno budi ćutanje u postelji. previše metafizike, samo do tačke izranjanja zornjače, dodira linije neba i zemlje i tek otvorenim kapkom. možda jedino tada miruje traženi ključ, lebdi u prvoj svetloj crti, ključaonica. i zri, zri zora. ne, nisam daleko od govora, kao stvorenog, trenutka, za ispovest. od drhtanja i duše i vrapca – otkucaja istog. šta se to odavno zna? lanci lepote skinuti su jedino tada.

Podnevni

,,HARMONIC BRASS” , BETONSKI KRUG ZA TRIO

Belef, 2001. – Olji i Radetu

Sve što se uplelo u tu travu i u mene upliće se. I to traje. mreža kojom je ko zna šta sve pokupljeno – još uvek ne zavirujem. Iglice jele koje su mi bockale teme, Meškolje se cele nedelje, A da li iglice? – ili se jeza spuštala niz telo... Slika iskrsava uporno, ili i ne izlazim iz nje, Dok prizivam kišu, tražim je iz vedrine, isto raspoloženje. Beskrajni plavi krug – obmana reflektora. Suptilne sene; mistifikacija atmosfere. Zagledani u nebo – Da li su se zvezde zaista mogle opaziti? Ili smo samo bili bliže mislima o njima?... Udaljenima. Trio za duvače, čak iza poslednjeg vidljivog reda, koncertira. Muzika tek ,,pridržava svod da ne padne”– Na sanjive, i na sanjane! Savršeni sklad ozbiljnog muziciranja u letnje veče... jedino omamljuje. Razbio se u potajni osmeh, možda još i u lošu ( hm! čudnu, šumarsku ) rakiju, slučajno etiketiranu. Imaginarne zvezde zasjaje jače... U unutarnje dvorište prospe se taj sjaj. Dok zamišljajući igru, ona i ne prestaje, Oblikuje pokret, a suština uveliko izmiče!

CHARLIE'S TROPICAL BAR Srđanu U baru, kao i svako veče: dzin–tonik, efes pilsen, paprena soda–voda, u turskim milionima. Ispod neonskih natpisa, vrti se na improvizovanom podijumu, u glavi, i pada na pločnik iz udobnih bambusovina. Među svilenim jastucima, u nedoumici da li i svilenim (skrivenim) gajtanima A iz dzamije, sa kasete, vrti di–dzej hodza. U pauzama između molitava, listanja Kurana i slavljenja Alaha, navodi se na blud more devojaka. U baru, gde sedimo skoro svako veče, deset dana kao deset meseci, jer na promenadi vreme guta ljude mnogo brže – Pijani od lakog života, besmislenog, no slatkog nerada, Meta smo lepog primerka zavisti, onako laki i bezbrižni... Sve je igra, u baru, svakonoćna, kao da ničeg drugog u životu i nema. Okretni mladići, uz pusto tursko: devojke svih rasa i boja na traci – Stranci traže egzotična tela domaćica. Senovite Turkinje, kao i čempresi, i talasi nakon zalaska.

ZA DVADESET I ŠESTI

u sasvim pristojnom ritmu,

pa sedam sekundi do 74. minuta. Plovimo kroz slatkoću naših zategnutih mišica, veselih noći, u ovoj nemirnoj vodi dvadesetih – još malo do mirne luke; plovimo... Trulež pristaništa uskoro će trajno ostati na odeći – (plutaćemo!) Bučno zvecka posuđe, lome se čaše. Neobuzdano sazvučje / to jeeee... Zvezde koje brzo menjaju svoj položaj ka zasenjenim mestima. Dovoljan je dodir, slučajni spojevi, da zamirišu tajanstveni cvetovi iz obližnjih parkova, fleke od mutnog alkohola i besciljne vožnje pre samog kraja svitanja. Ta linija se slučajno iskrza, promeni putanju; Jasan crtež rada srca. Još trenutak zadržimo se u sebi samima, u ovoj čudesnoj neizvesnosti, hemiji svega. I, dok putem se, sigurno, odmiče ka prvim svetlima u noći, jedino je jasno da će novi dan osvanuti kao instant granica, da će nas ostaviti u nepoznatoj državi, ili raskrsnici u pustolini – tek s jasnim crtežom rada srca.

SENOVITA MESTA Dok opisujemo grad u nekoliko, unapred viđenih scenarija, dok u tek prošloj žezi pomalo šume krošnje stoletnih drvoreda, iznenada, svetlo određenu atmosferu upija... Kao žeđ, za dodirom, priča u obrisima. Sve! (nekoliko puta, strasno, u sebi!) Utisak nadolazećeg leta, pa kažeš: Pođimo! – A kuda? Toliko krugova opisah u sebi, u neverici da se to može, da zastanem, bih, pa u tamu, u pomalo šuma, u noćni hlad. Iznenada, odvaja se od nas samih naša želja, bolje reći misao o tome, do utapanja među šetače. – Da, sve to monotono, dosadno, da ne nabrajam, pogledi koji nebo gledaju tako plitko da bi iz njega pili smlačenu vodu – Slučajno, bih, da zalutamo, da pomalo šumova uplete majsko veče, u tihost senovitih mesta, da se razvuče fantazija, Mendelsonov San letnje noći – ćutanje izjednači, dok se od zemlje odvaja klackalica s igrališta.

ZRENJE U NEPOMIČNOSTI Odrastam (– odrasla!) među senkama leta, u tajanstvenoj kretnji asfaltom, ka dosadi. Kao da još uvek traje: zrenje, slatkoća zrelog, prezrelog. Bljutavog. U kolima, putevima u krug, prija povetarac, iznenadan smeh – kao prah odnet u senku. Skupljeni na istom mestu, zatvoreni u sobe naših strahova, već prodati u bescenje. Tek nekolicina, drugara, zaista budna. Priče se isprepliću... Ne putujemo nikuda. Odredišta su kao luke na sedmoj strani sveta, isijavajući iz tv aparata. Nužne obmane, da se u sebe vraćamo jedva okusivši užitak. Slobodi da se bude svoj, ipak u tajnosti. Tu u mraku, gradskoj mitologiji, između svega što nam neće dati da budemo, još jedna tura: penušavca i iskamčene sreće. Vodi se simulirana strast. Pamtićemo se po mirisima kože. I vidim, poređani kao svetiljke autoputa, i u ludilu smo, i u dosadi. Šta je ispred, nego mrak.

SLUTNJA ZIME

Polako, leto se završavalo pljuskom kiše. J.Hristić

Uvek, na kraju, mora biti taj pljusak. Zamišljena međa između lakoće i ozbiljnog – Završili smo svoja putovanja, željni sunca i igre – svega! Još jedno leto iza nas, i more, veliki sentiment, u kojem bi se mogli udaviti. Napuštali smo naše zimske kaveze, kao obavezu održavanja plamena u peći, drhtavicu smetova, svet u snu. Završili smo s pejzažima, kroz prozor autobusa u suncu, svetlucavoj vodi zalaska. Dok putem isplovljavamo ka dobrim starim sobama vidim nestvarni su... Gradovi, kao preslikani, na vodi. U noći, dok duša spava otvorenih očiju. Gradove u kojima smo mogli poživeti, daleko od svojih, vraćajući se sebi. Isprali nakupljenu kišnicu otrova. Na trenutak odložili maske. Patetika roni iz vozačevog kasetofona, ka zavičaju. U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo, S ponovnom slutnjom zime. Prisećajući se lakoće, stvarnosti svojih udova... U senovitom kutu sobe ta maska čeka.

Popodnevni

O LJUBAVI, PONEKOM DEMONU

...

Tako, možda, počinje ta željena pesma, prati s podjednakim strastima početak i kraj. Ne znam kuda bi nas odvele metafore, tvoje ljubljene, među svetom ucveljene rime, i soneti starih majstora, daleki kao i stvaranje sveta. ( Eto, preterujem, s poređem, svađalačkog tona). Da se pravdam – ima odveć napisanih pesama, Ne bi ispalo dovoljno ni nabrajanje – Opevati, samo svoje, što ipak će se s vetrom rasuti, Rasuti možda u strastima. I ovo bi mogao biti sonet, to tako otmeno zvuči, lepota i snaga, dok sneg veje uporno... na stoletne prozore. Tako, možda, počinje ta željena pesma, prati podjednako preplet tela, odrastanje... Sve ušuškano, osim srca – i nema oči, da bi reklo da je zasigurno celo. A stare besmrtne ništarije seciraju se iznova, Dok ono svoju svetlucavu srču skuplja, tvoj dar ostavlja prostor za tri tačke. II 00.01 am Onda će i poteći što ne pristoji umetničkom stihu, poneka starogradska, ruski Cigani, kao vapaj za davno prošlim, za sentimentom. Napev uz pokoju čašicu i ostale običaje. I ono senovito mesto – kao što bi bio neki stih: ,,Oh, ti dušo moja..." – tada, nimalo patetičan, Dalek, kao i sve ono gde nikako ne dospevamo.

UVOD U NEPOMIČNOST 04/ 05.10.03 I Slutila sam da ćemo, jednom, ležati nepomični, slutila i odlagala; upravo u trenutku dok dobuje. I da će se tvoje zrenje prosuti po meni, pokrenuti vazduh ka slavlju... kao poslednji dar. Pa naiskap, do samog zida stakleno jasnog, izliće se reke o kojima smo mudrovali, u mutnom, o talogu sanjanog. Unosili istinu; jednom će i list u tvojoj šaci svenuti. U prah. Kada se s odsustva vrati jedno drugo jutro

– putanje što prekraja, prođe kroz zidove, i kroz zid kože, a napuštene sobe zamrznu prisustvo tog sećanja. Put, trag nepomičnosti, još dugo će isijavati. Proceđen kroz šake, damaraće, do uzdaha, težeg od svake nade. II Kako se izboriti s nadom, dok se pogledom, ka unutra, ne raspadne; okrenuti dlan, razdeljuje, pa zatim voda odnosi iz slepljenih udova. Besna snoviđenja žeđi među nogama; gde jesam? Seva, i evo, sad mislim na reči, kako su lako kliznule iz srca u tvoje ruke. S poverenjem. Suludo. Zaposele prostor, zemlju kože. U neverici je sevalo, šaputalo: ostani tamo gde si. Sve bi moglo stati u stih, u pogled na ručni časovnik, na srž i sokove tela, neminovno pronalaženje. Friško izmrvljeno srce. A reči varniče svejedno, uzdasima pet minuta pre nego... jednom, zasigurno, u toj nepomičnosti. Međusobno. Klimaks. Antiklimaks.

III Slutila sam, zaista, da ćemo jednom ležati nepomični, s uzdahom težim od svake nade. [ta je izazvalo takvu provalu, rascep oblaka, da na zemlju užurbano zgnječim krhkost. Odakle nam pravo na senovita mesta naših ljudi, voljenih, zatim preskočenih? Senovita mesta – bele trešnje u šaci. Samo tela. Pustoline, procvetale. I sada iz punoće, iz voćnog mesa, cvetaju u budnost. I kako da poništim prosuto zrenje, da bih ga ikad sjedinila s rumenilom i avetima. Taj korak do granice, nužan, još nije začet. I samo do granice, bilo mi je potrebno još jednom da zaronim, odlomim šiljak. Hladne sobe nekadašnjeg prisustva zovu – u samoći zatečene. IV Hladnoća nekadašnjeg prisustva zove. Naviknuti na izvesna prećutkivanja; prizivaju iz srčanih komora. Napustili smo ih kao usputne luke. Spokojno uživali tek tren. Sada zima zove nazad, u zavičaj. Napustili smo radosti tela s prvim nagoveštajem snega. Jedinstveni prostor tepiha i stolica, gajeći iluziju čistote, ležući u pokret. U vlagu želje. Ničiju zemlju. Na ničijoj zemlji, jedino smo mogli opstati. Svaka reč me udaljava od onog što treba da kažem, a lepa sezona svakako spušta zavesu. Vodi ka čistini, ni prema čemu. Možda ka snu. Isijavaće nemo, nešto već odlučeno u tim susretima, u vlazi, možda ka bilo kakvoj nadi.

V Slutila sam, jednom, masu oblaka okamenjenu iznad grada. Zdanja poređana na istoj liniji sastanka i razdvajanja. Progutana mislima: kao da ću biti bezbedna! Čekala da svest zataji, ili da pogled ode u stranu. I smrkavalo se naglo, i od jednine i od žamora. Ispred tih zdanja, kao pred tobom. Iako tela jesu oruđa duše, razdvajaju li nas? Prestrašena jasno vidljivom granicom. I kada bih kročila, koga bih oslovila, u odsustvu; Nije moglo biti zabune; U lepe dane ostavila otisak u tu masu nalik slabosti. Masu oblaka okamenjenu. Sve stoji. Mrzne nad gradom. Sad znam da je to bio strah. Halapljivo i nezainteresovano prostor zdanja guta me. Budim se. VI Da li je zaista bilo lako otići? Kakve su sve mladosti ostale unutra, da isijavaju iz tih soba? – u koje se nikada nećemo vratiti, niti osvrnuti, kao što se i u prošlost ne silazi. Ležaćemo nepomični, nalik avetima, u senovitom vrtu, bliski zabludi; gde bih mogla biti? Slutila i odlagala, u promrzlim jutrima, tela nepomičnog kao i zaleđeni pejzaž. Tebe. Da li je moglo biti toliko lako, spakovati gromadu proživljenog, u paru soba, toj pozorinici?! – Uzroku velikih strasti. S uzdahom težim od svake nade. Ima nešto dovoljno zabranjeno, iako to nije reč da sobu pretvori u simbol. Nije ni vlaga želje, tek prsti nežno položeni na moju glavu... kao poslednji dar. VII ______ 19 _______ 4 8 6 9 4 5 5 5 ________________ 8 4 2 ________________ 14 / 2 7_ 7 = 5

KONTINENT ODSUSTVA Epitaf

...ovo je ničija zemlja, neutralan prostor. Mesto uživanja. Iluzije. Praznih čaša, ispijenih do dna – kako koje. Dobrodošle senke bivših stvari, pojedenog, popijenog – čarobnog i obmanutih. Nekadašnje prisustvo gori još samo na usnama, dok se sriče, jedva izriče. Izmiče sasvim od naših tela, tekućina razloženih u paru na malteru. ...tamo je duh, i misao oštra kao zima na kontinentu odsustva. Tamo je gorčina nezrelog, i talog zrelog; raspadnutog. Ni toliko.

PISANJE O NJEMU I NIJE NEKI POSAO

– Pokušava da zabeleži u svesku sve... Sve je tajanstveno puno, i zatrpava sobu raspadnutim uspomenama. Vidim to jasno. Najzad, volela sam ga, volela ga u sebi, mestimično osetljiv – mestimično oblačno; Izvijenog, još uvek strasnog: pčele u košnici, med što toči. Misli u prenapetim stihovima. Bila sam popodnevna posetiteljka, Ponude, i više od zrelog voća, čašice razgovora – Bivali smo mamurni; Sanjajući s njim žene u sebi... Mamurni, ni od čega posebno, možda i srećni u iznenada otkrivenoj tajnosti. Kada bismo legli, preoblikujući prostor u vlagu želje, u uzdahe pritajene, zatim hitali nazad ka vrevi, osmehujući se zagonetno. I bivali zavidljivi u njeno ime! Volela sam ga, najzad – jakog, zastrašujućeg; nekada slabog. Jedino tako, ne znajući da volim. Dok su žene obeležavale našu teritoriju, soba je ostajala naša! Sve ono iznutra, bilo je vazda i izvan. U svim pravcima... konkretne kapi kiše. Povukao bi se, ponekad, u senku, u zavičaj; kao da je iz moje nutrine iznedren, kao da je ja (ne dovoljno nalik meni). Sevnuo!– Ružičasta svećica. Ispunjena želja. Pisanje o njemu i nije neki posao, ne može da sabije sve, i sve neizrečeno, niti da prikupi u kupusare u koje je on prikupljao... Kada se u tu istu senku spustio, on, starinarnik, kao u jednu od uličica koje izbijaju u Knez–Mihajlovu. U svaku od semena zvezde u jabuci. (Tačno pet: za istinu, za razvrat, za tihost i mesečevu menu, za troškovnik.)

Bliskost je iscurela na istom mestu gde i kroz šupljine prozora hladan vazduh u sobu propušta. – Kućni duhovi za koje smo delimično pirovali. Sramežljiv, tako kako je trebalo da budem ja, kada su nam se želje susrele. – Nimalo sramežljiv. Skvrčen u sebi, nad loncem iz kojeg kulja budućnost. U neskladu sa samim sobom, zbog mene. Najzad, Volela sam ženu u njemu, njega u sebi, belu vremensku nepogodu po telu – Podjednako mračnog, ključara između prosvetiteljstva i podzemlja. Nekada opakog, hromog kavgadžiju, iz potaje – dok je žena u njemu spavala... Ne ostavivši nijednu kap, nijedan trag sebe u meni.

UVOD U ODSUSTVO

30.12.03 Mogla si ipak ući

između ivica sna, dršćući, svetlih prstiju.

Al. Ristović Mogla sam ipak da uđem, ostavim za sobom godinu strave – s buketom sečiva i da pokidam, između stolova, sve spone među duhovima. Trapavo kao štiglica sa sedam nožica, Besna, isto tako i nepogoda čini ali, Ta pesma se teško načinje. Nikako da šikne, izruči (možda bolje isporuči!) sav talog i izrečenog, i neizrečenog. Sada mogu samo da zamišljam kako bi bilo da sam kroz ta vrata prošla i da... Oči su se susrele, iskazi izmešali u sveopštem žamoru ... to nije to. Stisnula bih pesnicu, kao srcoliku pumpicu da stiskam, S duhovima u ustima, u očima. Gluve bih, uostalom, prozvala. Pomislila: toliko o meni zna da je to nepodnošljivo. Najzad, nasred slavlja osetio bi se miris suve trave, naša spajanja redom... i poslala sve u tri lepe... na kraj sveta! Da sam, kojim slučajem kroz ta vrata prošla, samu sebe bih najavila. Zatim, nesvesno, zakoračila, drhtureći, s čašom suzne soli, Gorčinom, udahnula je iz dubine – I treskom još jačim, u sve ozbiljniji smisao. Ponovo nagnuta nad tobom, putujućom posteljom... Zasvirali su već i poznati muzikanti, sitni verglaši poznate trupe. Poznati glasovi. I već učestvuje u sopstvenom oproštaju. Duhovi odobravaju, setiće se još jedanput. Za put! Da bi mene, ikako, u ovom odsustvu opevao, potrebno je više od slavlja, neobaveznog, tranzistorskog poziva, dalje: životnih artefakta, poznatih fraza, najzad, ljubavnih laži.

Hrabrim se, u sebi se tešim, šapućući: Uđi, sad, na ta vrata! Otpij gutljaj, otpevaj pesmu s mnogo nedorečenog– (zadeni papirnu i za glavnu pevaljku!) Zatim izađi, otputuj, jer trebalo je najzad vratiti se sebi. – ( prećutkujem da je na istom mestu gde i ja, u sebi. Znam, tako izgleda zamka za mlade žene, računao je na mene!) Jednom, opet, voskom pokapaćemo, zapečatiti slušanje, gledanje... svetlo povrh brega, brežuljaka. Još uvek tople odeće, odbačene. (Nek popucaju stakla, slušaj!) Trebalo je da se drznem, sklopim oči, sve ostalo rasklopim, i kroz ta vrata jednostavno prođem. S druge strane mogla se čuti grmljavina. Bila bih u stanju da odem, začuđujuće spokojna.

Povečernji

NEUSKLAĐENA NEŽNOST

Beleg kraja na mišici, list tamni, načet. Posmatram, s grana–produžetaka prozorskog okna. – Misleći na rasparane čarape, kao na neusklađenu nežnost. Odsedam u tvom stanu, nazivam jednostavno Nesanica; svako putovanje vraća me u stanje opadanja. U žuto, svelo. Za nijansu više nepoznat, predeo, briše se linija do mog doma. Pada... pada... zvuk je nenametljiv, porazan. I cela duša spušta se u taj pad. Na pučini, lišće bez kraja. I troma vesla, neusklađene grane, voze ka pristaništu. Pomislim, ovaj čun jeseni krije Harona, i uskoro će silazak označiti pusti predeo, šiljak leda u košari. (tu gde su i laneno ulje, terpentin i boje, kao da sumrak neprimetno ulazi kroz hodnik stana, sve do nas!) U stanu Nesanica ljubimo se – misaoni glagol, žuto lišće oblaže nam jezike, truli nam u ustima. To samo alkoholi isparavaju! U njima osećanje truli... dok slike sa zidova, one još nerođene, gube boje – Jedino još zenice imaju tu pokretljivost. Rasečen zid – prhnule, žute ptice lišće.

MEĐU JASTUCIMA, U KOLORU Među jastucima, u koloru i crtežima, naređane lutke – čaure iz kojih se nisu izlegli leptiri. Mi, nalik lutkama, iza spuštenih zavesa, šapućemo, u sebi, srcima: Ne boj se! Tek treba doživeti smetove, vetar na ogolelim telima. U postelju odlazimo s lutkama, i crtežima. Opipljivo stvaranje umetnosti sasvim zaseni pokrete prstiju, tela – zaboravimo da traže ljubav – vodimo varku; da je i nema. Ništa nas ovde ne može sprečiti, među ovim betonom; u podrumu, skriveni smo kao strah. Još uvek s maglom isparavaju ravnice odakle smo izgnani, u susret melanholiji. Tako isparava i iz drhtanja, iz sleđenog soka pora, opuštenih bradavica, udova. Mora šume iz ovog bunkera: tvog detinjstva, mojih knjiga bajki i obmana. I oprostićemo se. Prvi jutarnji dodiri, meki od perja, s talogom onog što je iza – Budiš se, priđeš uzdrhtalom srcu, i kažeš: Ne boj se, sanjamo!

KRITIČNA TAČKA Krećući se ulicama propale metropole... osvetljeni, ekskluzivno! – izlozi, lutke... Lutke kasnije dobijaju različita imena. (prolaze kroz tvoju javu, do kritične tačke.) Vetar na kritičnoj tački zavija... Sigurna zbog bleštavila, u noći, Greje me, jedna jedina misao na taj podrum. Čuva od ranonoćne kritične tačke, zakriljuje od slutnje, od ničega (ne) zakriljuje. U podrum silazim kao u čežnju za zavičajem, za lekcijom: kako svoje lice, smirujući trzaj, da izvajam! Na tihu obalu sedam. Granica je nivo zemlje i ljudska stopala. Sedam da zaspim. (U snovima, zatim, šetaju lutke, kao na pisti. Slušam dugo posleponoćne telefonske priče. Negde i osećam, kako se bližimo svitanju, iz njih izlazi ljubavno osećanje, dok moje srce prestaje da kuca, jer odlazi u glas s druge strane razgovora.) Bivaju nacrtane lutke, i jabuke. Ljubavni moto. Da li ću ipak moći da utisnem sebe u crtačke ruke, osvanu kao krila– nadstrešnice od gradske kiše. Ovo pitanje nosi voda isto kao i skoro potopljeni čamac. Trebalo je da znam da silazak ne znači vratiti se sebi – susret je obeležen kritičnom tačkom noći – gde uskoro sve će svenuti; i zima koja nosi gen naše vezanosti. Iluzija truli to voće.

LUDA 0 Major arcana – Sanjaš, i nemoj da misliš da, u mom slučaju, bilo gde stižeš. – kaže. Vlasi koje danima izlaze iz moje odeće, mene. Reči sikteruše, pre mesec, dva. Pauk mirno cilja u otkucaje. U međuvremenu, kuje se, malo je reći da vrelo je, okovano, pa nastaju iz radionice skice, nesrećne lude, obrisi bez izraza – U povremenom zvuku voza gradskog metroa, u rečima – tutnje i brekću preko ravnice. Ponekad siđem, do podzemne. Sednem. U osluškivanju katkad da li iskrza se... Da li iznad svoda tvoj uzdah ima isti smisao, još uvek tamo čujem sebe, a onda pustim korake kroz vazduh nadolazećeg decembra. To nešto treba da znači. Dobro zvuči; u očaju. kao opisan krug, odredište. U međuvremenu sanjam mesec, sa slike, neprozirnu zaštitnu kožicu, mrenu iza koje si. I ludu, jednu nezavršenu, drugu dok poliva rozu tekućinu. Roze, verovatno tebe radi. I najzad ljubavnike. Noć je kovačnica, ćuteći govorim. Omanem u dikciji, samo srce odaje me, no nastavim. Uskoro neću prestajati da se bavim oproštajnim rečima. Požurim, sve je brzo, kao u nemom filmu, crvenom, voštanom, šaram po zidu preko puta zgrade. Marketinški trik. Uhvati me u nedelu! Naslonjena o zid, sanjam, crveno se razmazuje, vlasi raščine – to vlakna bivaju spržena; detalji, u krug, u glavi. Toliko sam već prešla, na istom mestu– uvek. Ti izgovaraš istu rečenicu. Voštana, zažarena – cigareta u mračnoj ulici. U lunarnom smehu klošar. Naramak i pseto. Osmehnut, široko: – Bato, što je mesečina! Linija će noćas biti prava. One merdevine, vidiš? Pazi, želja će ti se ispuniti, ali ne smeš nikada da stigneš.

U međuvremenu, voz stiže kao brod u pristanište, zamišljam luku, dete koje prvi put vidi kopno. Svetlucaš u toj krljušti, ipak lažeš. Vlasi su se izmešale – –Čekaj da istruli, sveza se zatim lako kao i vlasi rasplete, i sunce rastoči u njima. Čekaj samo da ih noć... te vagone zakači. Linija je noćas prava... U osluškivanju, sedenju, tvoj podrum svod je. Noć je kovačnica. Dok u glavi kujem, odlučujem. Penjem se; I nebo se povremeno otvaralo da ispusti pahulje. I zvuk piska – motora ispod palube – odjekivao je do prvog sna. – Uvek si bila tu. Znam. Uvek te čekam... Uzalud! Moraćemo da prekinemo ovu komunikaciju. Dok napuštam pogledom svod, okrećem leđa pustoj čekaonici, praporci svetlucaju u odblesku, sa kape i u kovačnici. – Idi, pošto si stigla.

PROBUDIŠ SE USRED NOĆI...

Nužno, netko fali, kad nas pesma smami. Gledamo se blijedi. Falimo mi sami.

Tin Ujević

Probudiš se usred noći, nesanica smori, i poslednju čašu mleka, rastočeni biser ispijaš, A čistači već uklanjaju lovinu, tragove gradskih zveri. Pepeo naših smutnji, dažd ljubomore. Noćni zvekiri, trube nesanice, zveče kao kante što ih prazne, čistači! Lunjaš po monotonom zvuku metala. Ponovo razmeštaš postelju jer se više nećemo sresti – bar ne na ovom obodu između noći i noći. Možda to razgaljeno srce sanja, spojena mu stopala kao lotosov cvet, jedino još u mesečarenju: zbilja, lunja noćni posetilac – monotoni zvuk metle. Za nas, u ovom času, u zajedničkoj nesanici; Duše lebde na ostrvima temelja i krovova, brazda u isprepadanim telima – klica. Koja karta iz špila biće dodeljena meni: Opsenar? Zvezda? Iz suprotnih krajeva, tiho se provlačimo, kroz iglene uši; – do ostrva. Razmenjujemo sličice, obmane, kao da gatamo po pepelu usnulosti. S kože se spira ljubomora, sporost zore... Neko triput kucne o tvoj prozor, mleko pokapa noćnu košulju, razgori se bela vatra, strast: to brodolomnici nestaju s obrisima pučine. Iz klice izrasta simbol. Užasno obuzeti pripadanjem. Još dugo se vozimo, ušuškani, među krilima nesanice. Gledamo se, neispavano. Zaista, mi sami nedostajemo.

KROZ PUSTOŠ, ODJEKE Ka pustinjačištu; lepo se uplovljava, lepo i ruka dotakne kamen, beo, tren pred iščeznuće. Kroz to pustilo: bulevari, trgovi, ulice... smetlišta; to papirni brodovi klize po severcu, do najbliže luke. I vidim, lepo, lepuškasto, da sanjam. Portali iznad kolovoza, raskrsnice; Svitac, poput semena, luča, penje se negde nagore. I prva jutarnja svetla s poslednjim svetlima u noći, spajaju se u tačku: svica. U jedinoj svilenkastoj luči, u pustoši, niz odjeke. Dok se riba mreška u vresištima, a magla nad zavičajnom ravnicom podiže; spuštam se u modrinu, u odjeke. Lepo, ruka dotakne kamen, beo, tren pred iščeznuće.

GATANJE

Kao ptica izludela što tuče u zid u vrata... Ko postelja koju gnječe čume more i morije...

Luj Aragon Intro Da, u sud plača, sobnog zurenja, taloži se danima, u sudoperi, vodokotliću, kamenac sabija oko odvoda ... I u taj sud danima, mesecima, sud plača puni se, preliva, u sve vodokotliće, sudopere, baštenske šahtove. Suze simbolično, nataložene u vodi – do prvog sna. I Bili smo prenategnute žice, glavom udaraću u zid ... Naizrečeno, vidajući nezaceljeno, Tvoje iznenadno odsustvo; I napustih deo sebe, zatvarajući sama vrata podruma. Jesmo li svi dokoni, ili od sebe sve, iovako trulo, ponovo raspadnuto truli? Ta bliskost, blizina, u gledanju setnom, i čekanje... čekanje, dok glavom udaram u zid, nikako da pogodim lozinku – II U vreme nagomilanih sahrana, u vreme odsustva i smrti. Kakav kraj može da ima priča, kad počinje krajem? – tugom bliskih. Priča iz podruma, odiše vlagom, Telesnim nitima pokidanim, dotiče i užitak, i obmanu. Pakao, vrištiš. Zaista,u podzemlju, u paklu, tramvajem br. 7 do stanice. Pa, odluči! Odluka izostaje, izostaće zatim i priznanje, poljupci. Besmislena igra, da bi nam bilo teško, da nam posle bude lakše. Stižu telegrami, šalju ih duhovi; pa svako na svoju stranu, U želji, luduje.

III Treba sesti u voz (izbeći švercere!) i stići do stanice gde su izgravirana naša imena. Posedeti, popiti poneku – Izostati. Plastičnom kašičicom ostrugati med sa zidova pakovanja... Nektar taj ispiti, Vozovi svejedno tutnje. Hajde da te onda pozovem, i da vodimo se po mraku, do bezumlja, slađe nego medni nektar, gorče nego proizvod mamurluka. Luđe, nego najluđi zaglupljujuć provod. IV Da se preliva... preliva se i dalje. V Brodimo na istom splavu, nepodnošljivo je ovo more. Mora. I igra nije igra.

APENDIX Trebalo je da znam da je zbog pevanja predeo sve više pustolina, i da duša živi protiv tela; Šta se sad dešava, dok gorim s druge strane izrečenog? Znam da jeste zajedničko vrenje, i komina zatim, zagrcnem se od sluzavih koštica– (Samo će stid biti stvaran, a mi sebi uvek gorki.) Znam da se ovi tragovi utiskuju u budućnost kao vreme za naplatu, ali i darove. Dok se nad Tašmajdanom raskriljuju, i grane s vranama snenim, u nadolazećem jutru – to ih jednostavno bude srca, kao da šapuću: Poletite ka slutnjama. Graktanje je izvan njihove krivice. Kad nas gradska, podrumska vlaga sjedini, biće jasno, kasno... Čujem i te otkucaje. Na noćnoj podlozi, u prostoru nesanice sigurna sam da nam se misli susreću, sjedinjuju u razgovoru izvan svake poznate buke. I licem u lice, vrenje postaje jedno – jednako.

Večernji

OPSENA PADA NA JABUKE u M–duru ... dok sasvim izvesno, unutar mnogih neizgovorenih misli, škripi parket pod trupinom, a na prozor sleću davni znanci – gradski pacovi, i sve iznova, u krugu. – Pljusak; mrači se, vedrije je, na momente, duboki uzdasi, sve kraći vremenski... u mirisu toplog napitka i u rukama koje stvari jedino i pokreću; Na stolu su jabuke... dok sve ostalo lagano truli, biva izjedeno do srži. I u dodiru, u mirisu kože, otprilike pet popodne, beše mirisa uveliko zrelih jabuka. Mirisa između zrelog i nagoveštaja da je truljenje blizu. Sunce opisuje imaginarnu putanju. Posmatrajući jabuke, kroz zavese predaha... opsena pada na jabuke, ostavlja za sobom senku, tek škripa, u određenom ritmu šapuće: Sviće, svićeee... kao da nikada i neće, nego se tela pokreću u plesu zelene i zrele jabuke ka najmračnijem kutku. Tu miriše na vlažnu zemlju. I događaji bivaju odigrani izvan kruga svakog svetla, u samom voćnom mesu, u semenu. Drugačija zrenja dolaze do punoće po sebi. ... sada već i mirisi voćnjaka, jabuka, kao i kože ne postoje u sobi u kojoj sunce i dalje opisuje putanju; međutim, glasovi naviru, nezadrživo – njihovi mirisi oblažu stare otiske, kažiprste i domale, sve se ostalo pomiče ka prozorima, žamor još malo pa dospeće... škripi parket, telesine se ne pomeriše; jabuke: neke se otkotrljale, druge istrulile, treće vazda mirisom obeležavaju svoje naredne putanje.

MESTO GDE TREBA PRENOĆITI u S–molu

You don't have to speak I feel

Emotional landscapes... And you push me up to –

This state of emergency how beautiful to be, The state of emergency is where I want to be.

Bjork "Yoga" Još uvek smo prenategnute žice; ceo svet mogao bi biti urušen u jednom danu. Slušaj, tamo gde su pohranjene, izrečene gotovo sve senke, gde su duhovi o kojima se uvek progovori, ponešto, i smeh, taj lajtmotiv naš, tamo sada raste jedna nova klica. Kolevka zaljuljana, i jedva čujan uzdah na mestu gde se uspavanka začinje. Naivno. Kada tako kažem, vera narasta – da je srce još uvek na mestu – na pravom mestu – klizi lagano u senku, u uzdah. Isprekidan. I to kopno kože izdiže se nakon plutanja po plavom, i mutnom i vedrom. Izdiže se u stanje uzbune, seva. Ružičastvo. Tada se može zagledati u ono što niko drugi i ne treba da vidi. To je mesto gde treba prenoćiti. Dugo brodimo. Rekoh: u sanjivim plimama, osekama u sve većem neskladu. Između nas je jabuka, sa dva lica, lepi simbol mira na emotivnom pejzažu. Da, još uvek prenategnute žice, još uvek kućica do koje se dospeva posle dugog pešačenja; avanture. Inje popadalo po usnicama; Ta ptičica, promrzla u jezovitom martu svakog jutra sleće na tvoj prozor. Peva, ponekad. Ponekad čujno, onda kao da žice puknu, i ceo svet čeka da bude urušen. Slušaj, između duhova, kolevke, i smeha, tog omiljenog latmotiva našeg, i smešni cvrkut dovoljan je za toplije predele. – Gde su žice jače od onih koji spavaju.

U VEČITOM SIMBOLU 10.03.04 Dobro upamćen strah, ponornica koja je pronašla izlaz, košmari odsanjani na javi. Kaplje uporno voda iz česme – gumice popustile, uskoro će i brane; Najmanje stvaran, a velik – to je dete koje zamišlja da je i brdašce veliko do neba; (– da će se trenuci svoditi na misao o tebi...) Zažmurim. Pakao, to su drugi. Vreme menja perspektivu, kao i senka na zidu što se pomera kako dan bliži se koncu. Kada se vrata zatvore, i nebo sklopi u večitom simbolu molitve, koraknuću, i svet će ostati zaključan; I dalje se pomerajući prema površini. Rekom plutaju zatrovane ribe, nešto niže i druga bivša prisustva; Dete dalje misli, svet će tako zaključan ostati zauvek, uzalud su maštovite igre pred tim vratima... mlada žena ćutke, u žurbi pređe pogledom preko ključaonice, pa produži. Slučajnosti imaju smisla, bez obzira šta je ko rekao, šta je prećutano. Uvek zaključan u tom strahu, u pamćenju, sve lepšem zaboravu. Kada se to, uopšte, desilo da se strah pocepao na dva dela, na dvoje, da je prosuo svoja semena u nizove sitnih mora, tih želja? Niko od nas nije više siguran u šta će se stvarnost ovaplotiti. Na koga će se od dvoje, za troje, svet, konstantno svoditi... i trenutak u kojem su isprepleteni, najzad zaustaviti.

SLAGALICA u J–molu Pomislim... a onda u sebi, da slučajno ne bude da pričam sa sobom, pomislim kako želim da ga vidim (tog njega!) – krojim putanje, kao da autoput od vunice pravim, glavnom ulicom (glavnom u svakom slučaju), smeštam u svaki delić slagalice, svoju želju – i da li samo svoju? – oprezno. Pomislim, možda još uvek ne treba, pa stavim ruku na srce, neće li početi da štuca, onda i dalje, još malo mislim (kao da mislim neću više!) zamišljajući ga onakvog kakav je oduvek, i još, kakav bi mogao biti iznutra. Preko ruba, ispod ledenice – u dronjcima travke dodira. Ljubomorna, sada se novo osećanje podvlači, to crno pod noktima; na te druge ljude, navodno nebitne, još uvek se susrećete?! Stojim u sebi uspavanoj, u sreći i užicima – namenio ih samo meni, nikad više bez – Da, još jednom, sada naglas, da, želim! – a sada opet u sebi: kada budem bila spremna, kao da ću ikada biti... možda i ne baš sasvim spremna. Treperava neizvesnost da ostane u dodiru, stisku šaka; nekada su se halapljivo prostirale duž tela. U rečima, jedva prešavši putanju preko jezika – takođe nekada, u razmeni, znao je toliko toga da prorekne. Da smesti sve u ravnotežu. Završi slagalicu. – Po jedan deo, od svakog, nedostaje.

DIJALEKTIKA s povisilicom Često zamišljam da sedimo na klupi, sunčan je dan, i razgovor nam doseže i preko – kameni zidić kalemegdanski i to panoramsko nebo, to isto gde ti je nekada mladost istekla, u šetnjama, smucanjima, u otkrivanju podzemnih hodnika; verovatno se putovalo, podzemljem ka nekom, nedefinisanom svetlu. I sonetu, dokoličarskom. Povratna reakcija. Iluzorna je ta slika, slična filmskoj sceni proročanstva (žanr: naučna fantastika), bivanja u proročištu; ili, u proročištu ličnog bitka. Zajedničkog. U poslednje vreme, zamišljam, dijalog je spontan, mogli bismo oboje da budemo i starkelje, hraneći golubove, čeznući još uvek. Uvek je te čežnje, to je možda svetlo koje izjeda i nebo iza zidića. Metafizika susreta obeležava početak lepog vremena, lastavice iz one pesme koje su, eh, u pesmi, rano odletele. Jednom, u proleće, donosio je s razgovorom i poneke stihove, preko starog savskog mosta, mrsili su se sa špagetama, sa bombama, pronalazio stazice do srca, vazda blizu; misleći da smo udaljeni. Pričam, kako se događaji smenjuju, sebi se to valjda ispovedam, sa sobom svodim račun (bez krčmara). Kako se golubovi uznemire, tako i moj glas uzdrhti, napravi pauzu u gutljaju rashlađenog soka. No, sagovorniče, ti sediš, o lakat oslonivši tešku glavu – da li te to pritisak skoli? – pa povremeno, osmehujući se, pogledaš me. U očima je ozbiljna seta. Kad nam leđa, u neko doba, završe u senci, jasno je da zima još uvek nije prošla!

ČETRDESET I ŠESTA Kolarac, 06.05.04 Bio je ovde, na ovom mestu, sišavši sa pijedastala, odloživši skiptar, pepeo, trunje sa brade; Inje – tu so uspomena. Međutim, misli su i dalje bivale oplođene. Uvek trudne, plodonosne mudre izreke. Trag stopala, u tragu, u crti ružičastoj. Ah, u to svitanje, u jedinoj liniji, ne svitanja, već puti njegove. Manji. Velik. Na mom dlanu, gužvica pomoćnih linija, koordinate kroz ovo nemirno vreme novo–stare osećajnosti. Noć nas zajedno sa treseti, sa mahovinom, u strasti, vuče. Naprtili asfalt, vrevu, smog, u gušći oblak slutnje. Sati otkucavaju, no sve brže, u srcu, minuti preskaču. Napuštena stolica, majski povetarac. Jednom je sevnulo, pa je zamišljena putanja pređena pod starinskom kabanicom. Kad odavde, iz sobe, posmatram stolicu, baštu, glasove, grad je kutija šibica – sumporni mikrofoni (ne bi li štogod i kresnuli!) – a prostranstvo koje u galopu motora, pređenih kilometara, rasutih palidrvaca, širi se, zjap je, kao ono nikad utaženo. Žeđ. To sada nadolazi. I izvesno, u gladi, gladi što je sedam želudaca ne utoliše, otvara. Nakon svega, ošinuti dušama; dušebrižni. Seva. Seva... Nakon svega, u svemu, sve raste, sumanuto je. Abdicirao. Staropričina. Zemlja spaja dve sile. Silinom, četrdeset i šesta pesma što daje jedinicu, kreće sada ispočetka, zaglušenje je. I buđenje. Sa dvadeset sedmicom, sa devetkom, u početak i kraj, u jedno! Baštovan je to od sebe u sebe posejao, i obrao, već prezreo, tu cvast. Konačno se nebo narogušilo. Stvaranje je na potezu.

Odjavna

DOK SEDI U BIRCU, DECEMBRA MESECA TEKUĆE GODINE Odakle me posmatra, iz senke, vidi kako moje vreme polako dolazi. I prati me, sigurna sam, dok pešačim širokim ulicama, vodim razgovore, kada drugima uskačem u krevet; u vremensku nepogodu! U tom svetu izvan kojeg više neće biti svoj – Tamo, iz senke, dok čita moju novu knjigu, ili već neki drugi tekst, jer glasovi o meni neminovno dopiru. I dok me, polako i sigurno, sve bolje vidi, Onako kako ni ja ne znam da ume. (nego samo znam da vidi.)

Uskoro, počeću ponovo da ga posećujem, ili da obitavam u samoj avliji,

ne bih li prekoračila i kućni prag. – U gradu u kojem ćemo se još samo jednom pronaći.

Uskoro, počećemo, u gotovo magijskoj simbiozi, da bivamo... sve bliži.

Bliži senci u koju ćemo otvorenih očiju ući, licima u crnu vodu.

I videćemo se, jasno, kao da nismo izbivali iz zajedničke plovidbe.

Videćemo se, već onoliko udaljeni.

Beleška o pesnikinji

Jasmina Topić rođena je u Pančevu, 4. avgusta 1977. godine. Apsolvent je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost.

Uređuje ,,Rukopise" – Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Na 3. Jugoslovenskom festivalu jeftinog filma u Subotici, 2000. godine, prikazala video rad u zvaničnoj konkurenciji festivala. Bavi se i književnom kritikom. Bila je učesnik 11. Bijenala mladih umetnika Evrope i Mediterana u Atini 2003. godine, na kojem su se mladi umetnici iz Srbije i Crne Gore predstavili prvi put. Vlasnica je nekoliko nagrada sa književnih konkursa širom zemlje. knjige:

,,Suncokreti. Skica za dan" – poezija, Zajednica književnika Pančeva (1997.) ,,Pansion. Metamorfoze"– poezija, Centar za stvaralaštvo mladih, Beograd (2001.) – nagrada ,,Matićev šal" 2002. godine. ,,Projekat Kortasar" – grupa autora, proza, ,,Povelja", Kraljevo (2002.)