KONTROLA ŠTETO ČINA U PROIZVODNJI HRANE (PEST CONTROL)projects.tempus.ac.rs/attachments/project_resource/953/1269_PEST... · se po čne sa primenom odre đenog sistema kontrole

UNIVERZITET U BEOGRADU

P o lj o p r i v r e d n i f a k u l t e t

V. Bogdanović, B. Stanković

KONTROLA ŠTETOČINA U PROIZVODNJI HRANE

(PEST CONTROL)

158714-TEMPUS-ES-TEMPUS-JPHES

”Improving Academia-Industry Links in Food Safety a nd Quality”

2011.

Kontrola štetočina u industriji hrane – Pest Control

2

KONTROLA ŠTETOČINA U PROIZVODNJI HRANE -

PEST CONTROL

Vladan Bogdanovi ć, Branislav Stankovi ć1

RS1: Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu, Srbija

RS1: Faculty of Agriculture, University of Belgrade, Serbia

Opšti sadržaj:

Sažetak

Uvod

Pojam i značaj kontrole štetočina u proizvodnji hrane

Opšte mere kontrole štetočina u industriji hrane

Vrste i uticaji pojedinih štetočina u industriji hrane

Integrisani program kontrole i upravljanja štetočinama u industriji hrane

General contents:

Summary

Introduction

Overview of pest control in food industry

General measures for pest control in food industry

Impact of insects, rodents, and birds on the contamination of food supplies

Integrated pest management in food industry

1 Prof. dr Vladan Bogdanović, mr Branislav Stanković. Institut za zootehniku, Poljoprivredni fakultet Univerzitet u Beogradu, Nemanjina 6, 11080 Zemun, Srbija. E-mail: [email protected]


3

SUMMARY

One of the very important, perhaps one of the most important aspects of control of

safety of production in food industry is pest control, i.e. control of potential risks that

may be caused by certain species of birds, rodents or insects. Regarding food safety,

the pest in food industry includes the insects, rodents, birds and other animals that

can cause contamination of both raw materials and food products and thus may

contribute to the spread of diseases that can endanger the health of consumers. Pest

control is one of the main prerequisite programs that precede the implementation of

any other food safety system and must be in-place before beginning of the

application of any further safety system (e.g. HACCP). With that in mind, this section

discusses the concept and importance of pest control in food industry, pest control

measures in food industry, the most important species and the effects of certain

pests in food industry, as well as application of integrated pest management program

in food industry.

SAŽETAK

Jedan od veoma važnih, a možda i jedan od najvažnijih, aspekata kontrole

bezbednosti proizvodnje kako na primarnom, tj. na farmskom nivou, tako i na nivou

prehrambene industrije jeste kontrola štetočina, odnosno kontrola potencijalnih rizika

koji mogu da budu prouzrokovani od strane pojedinih vrsta ptica, glodara ili insekata.

Sa aspekta kontrole bezbednosti proizvodnje hrane, pod štetočinama se u industriji

hrane podrazumevaju insekti, glodari, ptice, kao i druge vrste životinja koje mogu da

izazovu kontaminaciju kako sirovine, tako i prehrambenih proizvoda (hrane) i da na

taj način doprinesu širenju različitih bolesti koje mogu da ugroze zdravlje potrošača.

Kontrola štetočina predstavlja jedan od osnovnih preduslovnih programa (zahteva)

koji prethodi primeni bilo kojeg sistema kontrole bezbednosti proizvodnje u industriji

hrane, odnosno kontrola štetočina je program koji mora biti “u funkciji” pre nego što

se počne sa primenom određenog sistema kontrole bezbednosti porizvodnje (npr.

HACCP). Imajući to u vidu, u ovom delu se razmatraju pojam i značaj kontrole

štetočina u proizvodnji hrane, mere kontrole štetočina u industriji hrane, najvažnije

vrste i uticaji pojedinih štetočina u industriji hrane, kao i primena integrisanih

programa kontrole i upravljanja štetočinama u industriji hrane.


4

UVOD

Jedan od osnovnih imperativa današnje poljoprivredne i prehrambene industrije jeste

proizvodnja zdravstveno bezbedne hrane. Iako se akcenat u pogledu ispunjavanja

zahteva koji su predviđeni kontrolom bezbednosti proizvodnje hrane mahom stavlja

na prerađivački sektor, proizvodnja zdravstveno ispravne i kvalitetne sirovine od

krucijalnog je značaja u dugačkom proizvodnom lancu “od farme do trpeze”. Ako se

kod životinja na farmi pojave određene zdravstvene teškoće prouzrokovane

patogenima koji mogu kod ljudi da izazovu zoonoze, utoliko će dalja prerada sirovine

sa te farme i smanjenje rizika od pojave zdravstvenih problema kod ljudi biti i

vremenski i finansijski zahtevnija. Posledice koje rezultiraju neodgovarajućom

pripremom i preradom sirovine sa takve farme, kao i stavljanjem u promet krajnjih

proizvoda dobijenih od takve sirovine, ponekad mogu da imaju čak i letalni karakter.

Zbog toga je ispunavanje proizvodnih standarda i propisanih tehničko-tehnoloških

normativa iz domena bezbednosti proizvodnje hrane neophodno ispoštovati ne samo

u prerađivačkom sektoru, već i na nivou primarne proizvodnje, ali isto tako i u

trgovinama preko kojih se proizvodi plasiraju na finalno tržište.

Kao odgovor na sve izraženije intenziviranje biljne i stočarske proizvodnje,

sve više se javljaju i one grupe potrošača koje zahtevaju da se prilikom proizvodnje

hrane strogo poštuju uslovi ne samo za proizvodnjom kvalitetne, već i zdravstveno

bezbedne sirovine, pri čemu se ne sme uticati na degradaciju niti uslova u kojima se

životinje gaje, niti životne okoline. Bezbednost hrane, zaštita okoline, kao i zaštita

dobrobiti životinja predstavljaju tri ključna segmenta koja su danas od značaja za

potrošače, jer je uobičajeno shvatanje da se posebno sa unapređenjem uslova

gajenja životinja automatski utiče i na poboljšanje prethodno pomenutih aspekata

biljne i stočarske proizvodnje. U tom kontekstu, bezbednost proizvodnje primarnih

poljoprivrednih proizvoda animalnog porekla obuhvata širok dijapazon uslova i

standarda koji se moraju ispuniti iz domena odgajivačkih uslova, zdravstvenog stanja

i dobrobiti životinja, a sve u cilju dobijanja takvih proizvoda koji ne mogu zdravstevno

da ugroze krajnje potrošače.

Jedan od veoma važnih, a možda i jedan od najvažnijih, aspekata kontrole

bezbednosti proizvodnje kako na primarnom, tj. na farmskom nivou, tako i na nivou

prehrambene industrije jeste kontrola štetočina, odnosno kontrola potencijalnih rizika

koji mogu da budu prouzrokovani od strane pojedinih vrsta ptica, glodara ili insekata.


5

POJAM I ZNAČAJ KONTROLE ŠTETO ČINA U PROIZVODNJI HRANE

Uopšteno gledano, štetočine predstavljaju jednu od najvećih opasnosti za

bezbednost hrane. Sa aspekta kontrole bezbednosti proizvodnje hrane, pod

šteto činama se na farmskom nivou i u prehrambenoj industr iji (industrija hrane

u celini) podrazumevaju insekti, glodari, ptice , kao i druge vrste životinja koje

mogu da izazovu kontaminaciju kako sirovine, tako i prehrambenih pr oizvoda

(hrane) i da na taj način doprinesu širenju različitih bolesti koje mogu da ugroze

zdravlje potrošača. Osim toga, poznato je da različite vrste štetočina mogu da

izazovu, pored biološke, i fizičku ili hemijsku kontaminaciju hrane i da na taj način

dodatno ugroze zdravlje ljudi. Zbog toga je primena standarda i mera dobre

higijenske i dobre proizvodne (poljoprivredne) prakse od suštinskog značaja za

izbegavanje stvaranja okruženja koje pogoduje razmnožavanju štetočina.

Najezda štetočina može da se javi na mestima gde se te vrste razmnožavaju i

gde imaju pristup hrani. Kada se razmatra ekonomska šteta koja se povezuje sa

prisustvom različitih vrsta štetočina, često je veoma teško precizno proceniti uticaj

svake pojedinačne vrste. Međutim, akumuliranje pojedinačnih uticaja svih vrsta

štetočina tokom određenog vremenskog perioda sigurno dovodi do narušavanja

proizvodnih rezultata i smanjenja efikasnosti proizvodnje.

Razlozi za primenu kontrole šteto čina u industriji hrane mogu da se

posmatraju sa dva aspekta, u zavisnosti od toga na kom nivou proizvodnje se

primenjuju, odnosno da li se kontrola štetočina primenjuje u primarnoj proizvodnji,

odnosno na poljoprivrednim (biljnim ili stočarskim) farmama ili u prehrambeno-

prerađivačkom sektoru. Prisustvo štetočina na poljoprivrednim farmama , pre

svega, može da prouzrokuje pojavu i prenošenje različitih bolesti oasnih kako za

zdavlje živoptinja, tako i za zdravlje ljudi, gubitak u stočnoj hrani i oštećenja na

farmskim objektima i opremi. Sa druge strane, pojava i prisustvo štetočina u

prehrambeno-prera đivačkom sektoru direktno predstavlja izuzetno veliki

zdravstveni rizik koji na prvom mestu uključuje mogućnost brzog širenja bolesti

putem kontaminacije proizvoda, kontaminaciju radnog prostora, oštećenja na opremi

ili objektima, a indirektno doprinosi snižavanju poverenja potrošača u određenu

kompaniju ili proizvod, gubitak tržišnih pozicija, mogućnost da se kompanija sudski

goni i plaćanje velikih obeštećenja u slučaju pojave ozbiljnih zdravstvenih problema

kod ljudi.

Kontrola štetočina predstavlja jedan od osnovnih preduslovnih programa

(zahteva) koji prethodi primeni bilo kojeg sistema kontrole bezbednosti proizvodnje u


6

industriji hrane, odnosno kontrola štetočina je program koji mora biti “u funkciji” pre

nego što se počne sa primenom određenog sistema kontrole bezbednosti

proizvodnje (npr. HACCP). Najčešća greška koja se pravi je da se kontrola štetočina

sama po sebi posmatra kao kritična kontrolna tačka ili da je to nešto na šta HACCP

može da se primeni. Zbog čega se ova greška pravi? Svaki sistem kontrole

bezbednosti proizvodnje hrane koji se primenjuje, primenjuje se u proizvodnim

procesima bez obzira koji je tip proizvodnog objekta u pitanju ili o kojoj proizvodnoj

operaciji se radi. Ni u jednom slučaju kontrola štetočina nije proizvodni proces, već

samo sredstvo pomoću kojeg se rizik od štetočina i njihovog uticaja na proizvodnju

eliminiše ili svodi na prihvatljiv nivo. Međutim, u određenim situacijama, kao što je na

primer kontrola bezbednosti u skladištima hrane, prisustvo štetočina može da se

smatra kritičnim za bezbednost hrane pri čemu odsustvo štetočina zaista i postaje

kritična kontrolna tačka tako da celokupan menadžment sa štetočinama u tom delu

proizvodnog procesa postaje sredstvo za njihovo praćenje i kontrolu. I upravo tu

može da nastane određena zabuna oko mesta programa kontrole štetočina u

proizvodnji hrane, jer se ovaj program uvek mora posmatrati kao jedan od osnovnih

preduslovnih zahteva koji se mora ispuniti u celokupnom proizvodnom lancu, a ne

samo na određenim mestima koja su potencijalno izloženija prisustvu štetočina.

Kontrola štetočina na farmskom nivou regulisana je, na prvom mestu,

primenom standarda dobre poljoprivredne prakse, kao i mera biosigurnosnih

programa. Svrha primene ovih standarda i/ili mera je da se prisustvo štetočina na

farmama svede na rizično prihvatljiv nivo ili da se, u optimalnim uslovima, njihovo

prisustvo potpuno eliminiše. Ovo je relativno fleksibilniji pristup kontroli štetočina

nego što je to pristup na prehrambeno-prerađivačkom nivou, jer se svaka

poljoprivredna farma odlikuje veoma dinamičnim biološkim aktivnostima koje se

često ne mogu u potpunosti kontrolisati.

Nekontrolisano prisustvo štetočina na farmama može značajno da doprinese

pojavi šteta i povećanju proizvodnih gubitaka. Najčešće štete su fizičke štete na

farmskim objektima, opremi i instalacijama. Što su objekti i oprema složeniji utoliko

su osetljiviji na štetu prouzrokovanu aktivnostima štetočina. Osim toga, štetočine

veliku opasnost predstavljaju i za prisutnu stočnu hranu koja se koristi za ishranu

životinja na stočarskim farmama. Ta opasnost je dvojaka. Osnovna je ekonomska

šteta koja nastaje kada štetočine konzumiraju hranu koja je namenjena domaćim

životinjama (tako na primer, jedan pacov može da pojede između 10 i 20 kg stočne

hrane godišnje, a par miševa oko 2 kg) i to se naročito odražava u godinama kada je

stočna hrana skupa. Sa druge strane, prisustvo štetočina u blizini stočne hrane uvek


7

predstavlja veliki zdravstveni rizik, jer su štetočine poznate kao prenosioci brojnih

bolesti kao što su mišija groznica, leptospiroza, salmoneloza, marekova bolest itd.,

koje ne samo da ugrožavaju zdravlje životinja, već isto tako mogu da ugroze i

zdravlje ljudi bilo direktno putem širenja zoonoza ili preko zaražene sirovine koja će

se dalje prerađivati.

Kao što je već ranije napomenuto, sa aspekta kontrole bezbednosti

proizvodnje hrane, pod štetočinama se uglavnom podrazumevaju pojedine vrste

insekata (kao što su muve, mravi ili buba-švabe), glodari (miševi i pacovi) i ptice

(golubovi). Svaka od ovih vrsta ima svoje posebne biološke karakteristike koje

umnogome utiču ne samo na vrstu štete koju prouzrokuju ili vrstu rizika koji

predstavljaju, već određuju i način borbe protiv njih.

OPŠTE MERE KONTROLE ŠTETOČINA U INDUSTRIJI HRANE

Cilj svake kontrole štetočina treba da bude prevencija njihovog pojavljivanja na

mestima i u objektima gde se proizvodi hrana, odnosno sirovine, poluproizvodi i

finalni proizvodi i, u slučaju da se štetočine pojave, kontrola i smanjivanje njihovog

broja, odnosno veličine populacije.

Dobri sanitarni uslovi, pregled ulaznog materijala, i dobra kontrola mogu da

svedu na minimum korišćenje hemijskih sredstava i otrova za uništavanje štetočina.

Kada se govori o zaštiti od štetočina obično se misli na zaštitu od insekata i glodara,

a samo u određenim slučajevima (skladišta zrnastog materijala, silosi, mlinovi) i

zaštitu od ptica.

Razlikuju sve dve vrste zaštite od štetočina:

1. Pasivna kontrola, odnosno održavanje okoline i prostora van objekata,

2. Aktivna kontrola, odnosno sprečavanje, detekcija i uništavanje štetočina.

PASIVNA KONTROLA

Ova vrsta kontrole podrazumeva održavanje okoline i prostora van proizvodnog

objekta i izvodi se sa ciljem da se spreči prodor štetočina u proizvodni pogon. Za tu

svrhu najčešće se primenjuje sledeće:


8

- Popravke na objektima treba redovno sprovoditi, da bi se sprečilo nastajanje

pukotina i rupa u zidovima kroz koje prodiru štetočine. Na taj način se

sprečava i njihovo razmnožavanje odnosno, stvaranje legla u pukotinama;

- Izolovati skladište materijala koji se ne koriste, paleta i mašina i odvojiti ih od

zidova (na udaljenost dovoljnu da se oko njih može održavati higijena);

- Otvori, slivnici i druga mesta kroz koje mogu da prodru štetočine, moraju da

budu zatvoreni;

- Na vratima, prozorima koji se otvaraju i ventilacionim otvorima moraju da

budu postavljene mreže;

- Krug proizvodne jedinice (fabrike, skladišta, farme itd.) mora da bude

održavan, trava pokošena, a sav otpad (kese, papirni otpad, kutije i sl.) mora

da bude uklonjen ili skladišten na za to predviđenom mestu, jer sve to

predstavlja idealno mesto za legla i gnezda štetočina;

- Površine unutar i izvan prostorija u kojima se nalazi hrana treba uvek da budu

čiste. Tamo gde je to potrebno, neupotrebljive jestive materije treba čuvati u

zatvorenim kontejnerima u koje nije moguć pristup štetočinama;

- Čišćenje i održavanje higijene u mašinskim kućicama i kotlovskim

postrojenjima je takođe veoma značajno jer su sve to potencijalna legla

štetočina;

- Kontejneri za otpad se moraju redovno čistiti i održavati, po potrebi prati i

dezinfikovati;

- Kontejneri moraju biti stalno zatvoreni i ne smeju se prepunjavati tako da

otpad ispadati van kontejnera.

AKTIVNA KONTROLA

Aktivna kontrola štetočina predstvalja skup mera, postupaka i radnji koje se

preduzimaju u cilju sprečavanja pojave štetočina, detekcije njihovog prisustva i

njihovo uništavanje, odnosno držanje populacije štetočina pod kontrolom. Za

izvođenje aktivne kontrole neophodno je da postoji ugovor za obavaljenje poslova

dezinsekcije i deratizacije sa ovlašćenim preduzećem. Osim toga, svi hemijski

preparati koji se koriste u proizvodnim pogonima za uništavanje štetočina moraju da

budu za to sertifikovani i odobreni od strane nadležnog tela.

Za izvođenje mera aktivne kontrole prisustva štetočine neophodno je da

postoje procedure tih poslova sa jasno definisanim planovima, odgovornostima,


9

načinom i terminima izvođenja svih poslova, kao i preventivnim i korektivnim

merama. Sve klopke za glodare i insekte unutar objekta, kao i klopke za glodare van

objekta moraju biti brojčano označene i ucrtane u planu pogona.

U objektu se mora odrediti osoba zadužena za nadzor klopki, insektrona i za

redovno izveštavanje o istima. Insektroni moraju biti postavljeni ispred ulaza da bi se

sprečio prodor letećih insekata.

Plan aktivne kontrole insekata mora da sadrži tehničke podatke o

upotrebljenim insekticidima, termine za obavljanje dezinsekcije i načine kontrole

klopki, brojanja uhvaćenih insekata, kao i način pražnjenja klopki.

Plan aktivne kontrole glodara mora da sadrži tehničke podatke o vrsti

hemijskog sredstva postavljenog u klopke, opis procedure i terminski plan eksternog i

internog monitoringa klopki i zamene potrošenih mamaca ili klopki, kao i jasno

definisane korektivne mere u slučaju detektovanja povećane aktivnosti štetočina.

VRSTE I UTICAJI POJEDINIH ŠTETOČINA U INDUSTRIJI HRANE

Uopšteno posmatrano, štetne vrste insekata, glodara i ptica predstavljaju

potencijalnu pretnju zdravlju domaćih životinja, predstavljaju rizik zdravstvenoj

ispravnosti namirnica, mogu izazvati štete i mehanička oštećenja hrane, te je

mehanički kontaminirati fecesom, dlakama i slično. Najvažnije vrste insekata koje se

ubrajaju u štetočine su buba-švabe, muve i mravi, od glodara to su miševi i pacovi, a

od ptica golubovi, vrapci, čvorci itd.

INSEKTI KAO ŠTETOČINE

Insekti su najmnogobrojnija i najraznovrsnija grupa životinjskog sveta. Postoje brojne

korisne vrste insekata koje potpomažu i ubrzavaju proces raspadanja organske

materije, učestvuju u oprašivanju biljaka ili održavaju veoma osetljive biocenotične

ravnoteže u prirodi. Na žalost, pored mnogih veoma korisnih vrsta insekata, postoje i

one koje su štetne, pa čak i opasne po zdravlje ljudi ili farmskih životinja.

Štetnost insekata u industriji hrane, od primarnog do prerađivačkog sektora,

ispoljava se na veoma različite načine i na različitim nivoima. Pojedine vrste štetnih

insekata žive u blizini čoveka i životinja, uznemiravaju ih nadletanjem, spuštanjem na


10

tela i ubadanjem radi ishrane krvlju, pri čemu u njihov organizam ubrizgavaju

toksične produkte koji prouzrokuju svrab, otoke, ekceme itd.

Druge vrste insekata prenose izazivače različitih obolenja kod čoveka i

životinja ili uzročnike kvarenja namirnica. To se najčešće dešava na dva načina, i to

(1) mehaničkim ili (2) biološkim putem. U slučaju mehaničkog prenosa, uzročnici se

prenose na delovima tela insekata (krila i noge), dok je kod biološkog načina

prenošenja insekt istovremeno i prelazni domaćin u kome uzročnik mora da prođe

određenu fazu svog razvoja.

Karakteristike životnog ciklusa i ishrane insekata izazivaju osećaj gadljivosti

kod ljudi (sletanje na ljudski i životinjski izmet, a potom na hranu; polaganje jajašaca

na namirnice; defeciranje po površinama unutar prostorija; povraćanje hrane iz voljke

u vidu kapljica koje, kada se osuše, zapažaju se na glatkim površinama kao svetle

pege itd.). Osim toga, svojim životnim aktivnostima insekti mogu lako da izazovu

kontaminaciju hrane, koja se posle većih infestacija, uglavnom, mora uništiti. Insekti

nanose velike ekonomske štete i time sto se zavlače i polažu jajašca u otvore i

skrovita mesta različitih aparata i instrumenata, pri čemu dovode do poremećaja u

njihovom funkcionisanju ili, čak, do njihovog potpunog kvara.

Mesta bogata organskim materijama na kojima se ona duže vreme zadržava,

predstavljaju izuzetno povoljnu okolnost i stvaraju uslove za život i razmnožavanje

insekata. To su svi objekti za smeštaj domaćih životinja, klanice, mlekare, kao i

skladišta gotovih prehrambenih proizvoda.

Imajući u vidu značaj insekata u širenju različitih obolenja, neophodno je

redovno izvođenje mera dezinsekcije u cilju smanjenja njihovog broja, kao i

pridržavanje svih uputstava dobre sanitarne prakse. Uspešna kontrola štetočina na

farmama (primarni nivo proizvodnje hrane) ili u prehrambenoj industriji (prerađivački

nivo proizvodnje hrane) treba da se zasniva na integrisanom, sveobuhvatnom

pristupu koji potencira preventivne mere kroz primenu dobrih higijenskih, sanitarnih ili

proizvodnih praksi.

Najčešće preventivne mere koje se primenjuju u cilju sprečavanja ulaska

insekata u proizvodni objekat su kontrola spoljašnjih prozora, vrata i drugih otvora i

njihovo opremanje zaštitnim mrežama, trakama ili paravanima. Na ulazima mogu da

se postave i svetlosni uređaji za privlačenje i uništavanje insekata ili “Insect-O-cutor”-

i, ali treba voditi računa da se ovi uređaji nikad ne postavljaju iznad gotovih

proizvoda, pakerica i druge osetljive opreme. Insektokutori se uobičajeno postavljaju

u onim delovima proizvodnih objekata koji su manje osvetljeni i bez direktnog jakog

svetla. Njihova upotreba u farmskim objektima je veoma raširena i široko prihvaćena.


11

Slika 1. Insektokutor ili svetlosna zamka za insekte

Pored insektokutora, za direktnu redukciju broja insekata, ali i za njihov

monitoring dosta se koriste i zamke za insekte. U zamke se uobičajeno stavljaju

komadići hrane, različita hemijska jedinjenja ili feromoni kao mamci da bi privukli

insekte na lepljivu podlogu. Zamke treba regularno kontrolisati, prazniti i čistiti, uz

obavezno registrovanje broja pronađenih insekata i ovo treba da bude obavezna

mera u programu kontrole štetočina.

Slika 2. Zamka za ineskte.

U slučajevima kada je potrebno vršiti hemijsku kontrolu prisustva insekata,

onda je neophodno da se primenjuju odgovarajuće mere opreza i da se striktno

poštuju uputstva proizvođača insekticida. Generalno posmatrano, insekticidi koji se

koriste u industriji hrane moraju da budu odobreni za tu svrhu. Oni ne smeju da se

primenjuju tokom radnog vremena, odnosno u vreme aktivnih radnih operacija.

Njihova primena se obično obavlja nakon završene radne smene, tokom vikenda ili u

drugim prilikama proizvodni objekat zatvoren. Pre upotrebe insekticida, svi proizvodi i

sav izložen materijal mora da se pokrije ili ukloni iz oblasti koja se tretira.


12

Buba-švabe

Buba-švabe su najčešće vrste insekata koje su u proizvodnji hrane označene kao

štetočine. Procenjuje se da postoji oko 4000 različitih vrsta buba-švaba, međutim

nisu sve klasifikovane kao štetočine. One vrste koje su klasifikovane kao štetočine,

svoje poreklo vode iz klimatskih područja, ali su vremenom sa širenjem komercijalnih

aktivnosti i ljudskim migracijama postale tzv. “kosmopolitske” vrste.

Kontrola prisustva buba-švaba je od izuzetnog značaja, jer one mogu da

budu prenosioci preko 50 različitih mikroorganizama, od kojih su neki izuzetno

patogeni, kao što su Salmonella, Shigella, Vibrio cholerae itd. Iako se buba-švabe

najčešće nalaze u hrani koja sadrži velike količine ugljenih hidrata, one će se hraniti

ne samo onim što ljudi ili domaće životinje konzumiraju, već i različitim vrstama

otpada, mrtvim insektima i drugim otpacima. Osnovni rizik od buba-švaba je

mogućnost da one zagade ili kontaminiraju kako same proizvode, tako i prostorije ili

industrijsku opremu. Najčešći tipovi kontaminacije su preko izmeta, zaostajanja

egzoskeleta mrtvih insekata, neprijatan miris itd.

Buba-švabe su najaktivnije u mračnim delovima objekata i tokom noći,

odnosno u ono vreme i tamo gde je ljudska aktivnost smanjena. Najvažnije vrste

buba-švaba koje su klasifikovane kao štetočine su: nemačka ili germanska buba-

švaba (Blattella germanica), braon buba-švaba (Supella longipalpa), američka

(Periplaneta americana), australijska (Periplaneta australasiae) i orijentalna buba-

švaba (Blatta orientalis).

Nemačka buba-švaba (Blattella germanica) se najčešće može pronaći u

skladištima, službenim prostorijama i pukotinama koje su blizu nekog izvora toplote,

ali se ređe nalaze u podzemnim prostorijama. U prostorijama mogu da zauzmu sve

delove, od poda do plafona.

Slika 3. Nemačka ili germanska buba-švaba (Blattella germanica)


13

Ameri čka buba-švaba (Periplaneta americana) se znatno češće nalazi u

vlažnijim delovima objekata, kao što su podrumi, kanalizacione instalacije, odvodi

vode, smetlišta, nego što se nalazi u skladištima ili u suvim prostorijama. Za razliku

od nemačke buba-švabe, ova vrsta voli nešto niže temperature i veće pukotine u

kojima se uobičajeno skriva.

Slika 4. Američka buba-švaba (Periplaneta americana)

Braon buba-švaba (Supella longipalpa) je vrlo slična nemačkoj i često se

pogrešno identifikuje kao nemačka buba-švaba. Ova vrsta insekata voli znatno toplije

prostorije sa temperaturama preko 25OC i najčešće se nalazi u elektro opremi,

mašinskim postrojenjima itd.

Slika 5. Braon buba-švaba (Supella longipalpa)

Slično kao kod braon buba-švabe, australijska buba-švaba (Periplaneta

australasiae) je nalik američkoj. Za svoj opstanak ova vrsta traži nešto vlažnije

uslove, tako da delovi objekata koji mogu da budu poplavljeni predstavljau idealno

mesto za njihovo stanište.

Orijentalna buba-švaba (Blatta orientalis) je, takođe, slična američkoj i nalazi

se u delovima objekata koji su nešto vlažniji ili skladišnim prostorima ispod zemlje.


14

Detekcija i pronalaženje buba-švaba

Buba-švabe mogu da se nađu na bilo kojem mestu gde se nalazi neka hrana,

bez obzira da li je ona namenjana za ishranu ljudi ili životinja. To su sva ona mesta

gde se hrana proizvodi, skladišti, priprema ili servira. Ovi insekti uobičajeno polažu

svoja jaja na mestima koja su mračna, topla i teška za čišćenje. Najomiljenija mesta

su im mali prostori u i između opreme ili polica. Iako više vole mračne prostore, u

potrazi za hranom često izlaze i na svetlo.

Jedan od najlakših i najefikasnijih načina da se proveri da li je došlo do

povećanja broja buba-švaba, odnosno njihove tzv. “navale”, je da se uđe u

zamračenu prostoriju koja je pogodna za njihov život i da se upali svetlo. Takođe,

prisustvo njihovog izmeta (mali, braon ili crn, skoro sferičnog oblika) je siguran znak

da je naglo povećan broj ovih insekata u nekom prostoru.

Mere za kontrolu prisustva buba-švaba

Najefikasnija mera za kontrlou ove štetočine je stalna i efikasna sanitacija i

pravilna upotreba hemijskih sredstava. S obzirom na to da buba-švabe zahtevaju

stalan izvor hrane i vode, kao i postojanje skrivenih mesta za svoj život, redovno

uklanjanje i čišćenje objekata i opreme i njihovo održavanje je od suštinskog značaja

za kontrolu prisustva ovih insekata.

Pojava buba-švaba u objektima može da se smanji ako se pukotine u

zidovima ili podovima redovno popravljaju, odnosno ispunjavaju masama za

zaptivanje odmah čim se pojave. Ovo je naročito važno u slučajevima kada su veliki

komadi opreme loše spojeni sa osnovom ili podom. Takvi prostori su idealni za buba-

švabe i njihovo razmnožavanje. Osim toga, stalna provetrenost prostorija smanjuje

rizik od pojave buba-švaba. Imajući u vidu da se buba-švabe obično unose spolja u

objekat i to sa kartonskim kutijama, sirovinama za dalju preradu i ostalim

materijalom, neophodno je odmah nakon prijema robe ili opreme što pre ukloniti sve

kartonske kutije kako ne bi poslužili kao prostor za njihovo razmnožavanje. Upotreba

hemijskih sredstava protiv ovih insekata treba da bude strogo kontrolisana i u skladu

sa uputstvima proizvođača i prihvaćenom sanitarnom praksom.


15

Muve

Pored buba-švaba, druga grupa insekata koja ima potencijal da izazove veliku štetu

u celokupnoj industriji hrane, počevši od primarnog pa do prerađivačkog nivoa, jesu

muve. Postoji više hiljada vrsta muva, ali je relativno mali broj u interakciji sa ljudima.

Međutim, one vrste koje imaju interakciju sa ljudima, spadaju među najopasnije vrste

štetnih insekata, jer mogu da prenesu različite bolesti među ljude ili domaće životinje,

kao i da na druge načine zagade, odnosno da kontaminiraju sirovinu ili gotov

proizvod (hranu). Mobilnost muva je osnovni razlog zašto su one značajne kao

štetočine. Iako imaju relativno kratak životni vek, zahvaljujući svojim letačkim

sposobnostima u stanju su da posete veliki broj mesta koja mogu da budu izvor

zdravstvenih opasnosti u industriji hrane.

Ovi insekti su najaktivniji tokom toplog dela godine, mada u manjem broju

mogu da ostanu aktivni i tokom cele godine. Muve na različite načine mogu da

ugroze proizvodnju ili da kontaminiraju hranu, tako da je neophodno da se njihovo

prisustvo strogo kontroliše. Najčešće vrste muva koje se označavaju kao štetočine su

kućna (Musca domestica) i voćna muva (Drosophila spp.).

Od svih vrsta muva, kućna muva (Musca domestica) se smatra najvažnijom

štetočinom zbog svoje globalne raširenosti. Ova vrsta muva se, čak, smatra i većom

štetočinom nego što su to buba-švabe. Kućna muva je potencijalni vektor za veliki

broj uzročnika različitih bolesti kao što su dizenterija, gastroenteritis, tuberkuloza,

različite streptokokalne ili stafilokokalne infekcije itd. Osim toga, ova muva može da

bude prenosnik i pojedinih vrsta parazita. Ona se najčešće nalazi na đubrištima

odakle veoma lako može da pređe u unutrašnjost proizvodnog objekta i da na taj

način prenese i raširi različite patogene.

Slika 6. Kućna muva (Musca domestica)


16

Muve prenose bolesti pre svega zato što se hrane životinjskim i/ili ljudskim

otpada (izmetom) pri čemu se različiti mikroorganizami zadržavaju na njihovim

nogama, ustima, krilima ili u crevnom traktu. Za svoju ishranu, muve moraju da

uzimaju hranu u tečnom obliku. Da bi to postigle one luče pljuvačku kojom čvrstu

hranu rastvaraju u tečan oblik. S obzirom na to da je muvlji ispljuvak prepun enzima,

kao i različitih bakterija, virusa i protozoa, njihova pljuvačka predstavlja osnovno

sredstvo za kontaminaciju ne samo gotovih proizvoda (hranu), već i za zagađenje

sirovine, opreme ili pribora. Prisustvo muva se, takođe, lako uočava i na osnovu

karakterističnih tačkica na prozorima ili zidovima objekta koji potiču od njihovog

izmeta.

Voćne muve (Drosophila spp.) su, takođe, sezonski aktivne i najčešće su

povezane sa pripremom hrane ili skladištenim prostorima. One su izvor različitih

problema i rizika u mnogim kuhinjama, restoranima, itd. Alkohol i voćni otpad ih

veoma privlači i kada taj materijal postoji veoma lako i brzo se razmnožavaju. Voćne

muve ne privlači ljudski i životinjski izmet ili kanalizacioni otpad, pa zato, u poređenju

sa kućnom muvom, prenose manje opasne bakterije.

Slika 7. Voćna muva (Drosophila spp.)

Mere za kontrolu muva

Kontrola muva može da bude veliki izazov, jer ovi insekti mogu da uđu u

objekat kroz otvore koji su samo neznatno veći od glave čiode. Ključno u kontroli

muva, kao i drugih letećih insekata, jeste dobar i funkcionalan program njihovog

monitoringa, odnosno nadgledanja i kontrole. Muve obično ostaju u blizini mesta gde

su se razvile u odrasli stadijum. Strujanje vazduha potpomaže da se muve prenesu

na mnogo veće udaljenosti nego što bi to one normalno mogle da pređu svojim

letenjem. Topao i vlažan materijal koji se raspada i koji je zaštićen od direktne

sunčeve svetlosti pruža idealno okruženje za razvoj muva.


17

Najefikasniji način za kontrolu muva je sprečavanje njihovog ulaska u objekat,

kao i smanjivanje njihovog broja ako se pojave u objektu. Sprečavanje ulaska muva

u proizvodne objekte može da se postgne ako se sav otpad iz proizvodnje ili iz

skladištenog prostora u najkraćem roku iznese napolje i smesti u za to predviđen

prostor. Vazdušne ili plastične zavese, kao i dupla ulazna vrata u mnogome mogu da

smanje ulazak muva u unutrašnjost objekta. Prijemna vrata treba da budu otvorena

za prijem i/ili transport što je moguće kraći vremenski period. Dobar način za

prevenciju ulaska muva, ali i drugih letećih insekata, u objekat jeste izbegavanje da

se sijalice i druga rasvetna tela stavljaju direktno na vrata ili neposredno iznad njih.

Kako bi se smanjila verovatnoća da muve iz spoljašnje sredine uđu u

unutrašnjost proizvodnog objekta, neophodno je da prostor predviđen za smeće ili

otpad bude što dalje od ulaznih vrata. Ako se otpad skladišti unutar objekta, taj

prostor mora da bude odvojen zidom od drugih unutrašnjih prostorija. Takođe, kao

dobra mera u ovom slučaju pokazalo se i hlađenje prostora koji služi za smeštanje

otpada, jer se na taj način samnjuje raspadanje otpadnog materijala, pa se samim

tim smanjuje i aktivnost muva. Smeće i otpad uvek treba čuvati u zatvorenim

kontejnerima.

Ako muve uđu u objekat, postoji više načina kako mogu da se kontrolišu.

Najjednostavniji način je upotreba električnih ili drugih komercijalnih zamki za

insekte. Elektro zamke privlače odrasle muve svojom plavom svetlošću, ubijajući ih

pomoću električnih mreža. Elektro zamke treba da se koriste tokom celog dana, a

deo koji služi za hvatanje muva mora svakodnevno da se čisti.

Hemijska kontrola prisustva i broja muva, uglavnom, se obavlja upotrebom

različitih hemijskih aerosola, sprejeva ili magle. Međutim, upotreba bilo kojeg

hemijskog sredstva u industriji hrane, a naročito na prerađivačkom nivou, mora da se

obavlja u skladu sa uputstvima proizvođača i prihvaćenom sanitarnom praksom.

Mravi

Iako ne predstavlju tako velike šteočine kao muve ili buba-švabe, mravi takođe mogu

da imaju određeni uticaj na bezbednost i sigurnost hrane. Mravi lako pronalaze put

do proizvodnih delova i prostorija tako da uvek postoji rizik da sirovine koje se

prerađuju ili gotovi proizvodi budu kontaminirani, najčešće telima mrtvih mrava, ali i

različitim mikroorganizmima koji se zadržavaju na telu mrava. S obzirom na to da

mravi mogu da opstanu i da se razvijaju na veoma malim količinama hrane, dobra

higijenska i sanitarna praksa su od suštinske važnosti u zaštiti od ovih insekata.


18

GLODARI KAO ŠTETO ČINE

Različite vrste glodara, a naročito mišolike kao što su pacovi i miševi, predstavljaju

značajan zdravstveni rizik, jer se teško kontrolišu, veoma se lako prilagođavaju na

raziličite životne uslove i imaju veoma razvijena čula mirisa, ukusa, sluha, dodira i

vida. Ove štetočine, takođe, mogu veoma efikasno da identifikuju nove i nepoznate

objekte u svom okruženju i da na taj način zaštite sebe od svih promena u svojoj

okolini.

Jedan od najčešćih razloga zbog čega se većina mišolikih glodara smatra

štetočinama je taj što su oni konkurenti čoveku i domaćim životinjama u ishrani, te

konzumiranjem i kontaminacijom njihove hrane prouzorkuju znatnu ekonomsku štetu.

Osim toga, oni štetu pričinjavaju i razvijenim instinktom za grickanje, odnosno

glodanje, tako što uništavaju građevinski materijal, vodovodne, kanalizacione i

elektro instalacije. Ispoljavanje ovog instinkta posledica je celoživotnog rasta

sekutića.

Međutim, glodari predstavljaju poseban zdravstveno-bezbedonosni rizik, jer

su rezervoari i prenosioci čitavog niza infektivnih i parazitarnih bolesti. Načinom

života i velikom pokretljivošću glodari dolaze u dodir sa infektivnim materijalom, a

zatim ga najčešće prenose mehanički, tj. preko dlake i na telu, ili ako se sami

inficiraju, preko izmeta i mokraće. Glodari su najčešći prenosioci pategoenih

mikroorganizama, kao što su Salmonella spp., Listeria spp., Escherichia coli,

Cryptosporidium parvum i Leptospira spp., a takođe su i prenosioci Hanta virusa,

kuge i toksoplazmoze.

U svakom segmentu proizvodnog lanca u industriji hrane, bez obzira da li se

radi o primarnom ili prerađivačkom nivou, neophodan je operativan i efikasan

program kontrole glodara. Ovo je posebno važno za one proizvodne objekte koji se

nalaze blizu velikih zemljišnih polja, u blizini šuma, kao i svih drugih mesta u kojima

glodari vole da žive. Da bi program kontrole štetočina bio uspešan, posebna pažnja

treba da se obrati na postupke inspekcije i sanitacije, kao i na fizičko sprečavanje

ulaska (prisustva) glodara u objekat i redukciju njihovog broja.

Za efikasan program mera zaštite od glodara uvek je dobro, a u slučaju

industrijskih objekata i neophodno, konsultovati specijalizovane, profesionalne

kompanije koje se bave zaštitom od štetočina. Prilikom izbora kompanije koja će da

se angažuje, uvek treba obratiti pažnju na to da je ona sa dobrom reputacijom i

sposobna da realizuje usluge koje se traže od nje.


19

Kao deo programa kontrole glodara, u okviru kompanijskog programa

kontrole štetočina, neophodno je obezbediti planove objekata u kojima će sve zamke

za glodare biti ubeležene i numerisane. Sa druge strane, sva mesta u ili okolo

objekata na koje se zamke postavljaju moraju biti jasno i vidljivo obeležene, s tim da

zamke nikako ne treba stavljati u prostorije sa svežom hranom ili svežom sirovinom.

Pored toga, zamke treba da se postave i oko spoljašnje ograde proizvodnog objekta i

one, takođe, moraju da budu ubeležene u plan zamki.

Pacovi

Zahvaljujući svojim sposobnostima, pacovi veoma lako mogu da pronađu put za

ulazak u proizvodni objekat. Oni mogu da prođu kroz veoma male otvore, mogu da

se penju uz vertikalne zidove, naročito ako su od cigle i mogu da skaču do jednog

metra u vis i čak do 1,2 metara u dalj. Poznato je da su izuzetno dobri plivači i da za

ulazak u neki objekat ili prostor mogu da iskoriste kanalizacione cevi kroz koje lako

plivaju i da izađu kroz WC šolje u toaletima.

Pacovi su veoma opasne i destruktivne štetočine koje mogu da naprave štetu

veću od nekoliko milijardi US$ na godišnjem nivou. Šteta koju oni čine najčešće je

povezana sa konzumiranjem i kontaminacijom hrane namenjene za ishranu ljudi ili

životinja, strukturnim oštećenjima na imovini, uključujući i požare koji nastaju usled

izazivanja kvarova na elektro instalacijama. Međutim, mnogo opasnije od ekonomske

štete koju pacovi pričinjavaju je to da su oni u isto vreme direktni ili indirektni

prenosioci veoma opasnih bolesti, kao što su leptospiroza, tifus ili salmoneloza.

Pored direktne kontaminacije hrane, pacovi mogu da kontaminiraju i opremu ili pribor

i da na taj način još više doprinesu širenju različitih bolesti. Osim toga, njihov izmet je

prepun štetnih i opasnih mikroorganizama. Kada se on osuši i prirodno raspadne na

sitne čestice, one mogu da se prenesu na hranu ili opremu samo uz pomoć strujanja

vazduha u prostorijama.

Najpoznatije i najrasprostranjenije vrste pacova su norveški pacov (Rattus

norvegicus), koji je još poznat i kao braon, kanalizacijski ili ambarski pacov, i crni ili

brodski pacov (Rattus rattus).

Pacovi mogu dnevno da konzumiraju količinu hrane koja iznosi jednu

desetine njihove sopstvene telesne mase. Iako se smatraju za omnivore, u slučaju

da imaju izbora uvek preferiraju žitarice. Pacovi moraju da piju vodu svaki dan i to

može da se iskoristi da bi se utvrdilo njihovo prisustvo u okolini ili unutar objekta. Iako

imaju izraženu istraživačku aktivnost i veoma se slobodno ponašaju u poznatom


20

okruženju, ispoljavaju strah i opreznost ka novim i nepoznatim objektima, što se

mora uzeti u obzir kada se mamci inicijalno proveravaju nakon tretmana.

Na poljoprivrednim farmama, ratarski proizvodi i stočna hrana, materijal za

prostirku (npr. slama), kao i nepravilno odložen stajnjak predstavljaju idealan

ambijent za infestaciju pacova i njihovo brzo razmnožavanje. Sa nastupanjem

hladnog vremena i dolaskom zimskih meseci, pacovi koji uobičajeno žive napolju

počinju da ulaze u proizvodne objekte ili staje za smeštaj životinja.

Miševi

Miševi su, takođe, veoma značajna vrsta štetočina. S obzirom na to da su manjih

telesnih dimenzija od pacova, za ulazak u prozvodne objekte dovoljni su im još manji

otvori, a veoma često se unose i sa raznim kutijama ili opremom. Takođe su izuzetno

dobri plivači, ali i dobri “balanseri”, odnosno imaju dobro razvijen osečaj za

održavanje ravnoteže što im omogućava da se kraću po veoma tankim žicama ili

kablovima.

Najrsprostranjenija vrsta miševa je kućni miš (Mus musculus domesticus).

Za razliku od pacova, miševi ne moraju da piju vodu svakodnevno, jer je metabolišu

iz konzumirane hrane. Oni su, takođe, omnivore i tokom noćne ishrane, hrane se na

više različitih mesta ili iz više različitih izvora.

Određivanje i kontrola prisustva glodara

Pacovi i miševi su noćne vrste životinja i imaju tendeciju da tokom dana budu što

manje aktivni. Iz tog razloga njihovo prisustvo nije uvek lako uočiti i odrediti. Najlakše

se uočavaju na osnovu tragova izmeta. Obe vrste generalno prate iste ili slične

putanje kretanja od gnezda do izvora hrane. Tokom vremena, masnoća i nečistoća

sa njihovog tela formira vidljive tragove u obliku brazdi ili crta po podu i zidovima.

Tragovi njihovog prisustva, odnosno kretanja mogu lako da se uoče i na prašnjavim

podovima. Pored tragova, prisustvo glodara se uočava i na osnovu otisaka zuba

usled grickanja, kao i na osnovu noćne buke koja nastaje usled međusobnih

sudaranja, borbi i skičanja.

Najefikasniji metod za kontrolu prisustva glodara u proizvodnim objektima je

primena odgovarajućeg programa sanitacije i deratizacije. Bez mogućnosti za

pravljenje skloništa ili gnezda i bez prisustva otpadaka od hrane ili materijala koji


21

može da bude hrana, miševi i pacovi ne mogu da prežive i migriraće na neko drugo

mesto. Bez odgovarajućeg programa deratizacije, zamke i otrovi imaju samo

privremeni efekat na smanjenje broja njihovih populacija.

Higijensko-sanitarne mere podrazumevaju redovno sakupljanje, pravilno

lagerovanje i neškodljivo uklanjanje đubreta i drugih otpadaka, a naročito otpadne

materije animalnog porekla sa prostora i iz objekata gde borave ljudi i domaće

životinje, kao i tamo gde se proizvodi i skladišti hrana. Na đubrištima i deponijama

otpadnih materija, pacovi i miševi pronalaze sigurno sklonište i brojne izvore hrane.

U kontroli prisustva glodara, najvažnije je sprečiti njihov ulazak u objekat ili

bar verovatnoću njihovog ulaska smanjiti što je moguće više. To se postiže pravilno

dizajniranim i izgrađenim ulazima, ali i održavanjem svih otvora koji postoje na

objektu. Svi prozori ili ventilacioni kanali i otvori moraju da budu zaštićeni mrežama

protiv ulaska glodara. S obzirom na to da glodari imaju sposobnost da buše tunele

ispod temelja objekata, neophodno je da se stalno vrše kontrole ispravnosti

spoljašnjih zidova. Osim toga, oko zgrada ili objekata ne bi smelo da se nalazi grmlje

ili gusto šiblje, jer to može da posluži kao njihovo sklonište.

Održavanje stalne higijene i čistoće unutrašnjih prostorija, a naročito

skladištenih prostora, takođe spada u veoma važne mere koje se koriste u kontroli

prisustva glodara. Ako se unutrašnje prostorije ne održavaju dovoljno čistim, otpad

koji zaostaje predstavlja idealan ambijent za njihov smeštaj i ishranu. Kontejneri koji

služe za odlaganje otpada bi trebalo da budu bar pola metra uzdignuti od nivoa

zemlje i da budu napravljeni od veoma čvrste plastike ili metala.

Pored toga, u ovu grupu preventivnih mera ubraja se i redovno održavanje u

ispravnom stanju vodovodnih i kanalizacionih instalacija, naročito slavina i spojeva

cevi, rešetki slivnika i šahtova. Njihovom redovnom kontrolom sprečava se nastanak

tzv. “vlažnih” mesta koje glodari koriste u cilju zadovoljavanja potreba za vodom,

naročito nakon konzumiranja hrane sa niskim sadržajem vlage.

Za kontrolu prisustva glodara neophodno je realizovati i različite mere koje se

odnose na način držanja i manipulaciju sa sirovinama, poluproizvodima i proizvodima

u skladištima, ambarima, magacinima i drugim prostorima i objektima. Ti prostori su

posebno pogodni za život i razmnožavanje pacova i miševa, a njihovo prisustvo je

posledica uglavnom neadekvatnog držanja robe (rasuta roba i roba u gomilama bez

formiranja odgovarajućih smeštajnih segmenata, itd.). Zato se pored pravilne

izgradnje skladištenog prostora, mora posebno računa voditi i o načinu

skladištenja . Svi proizvodi, bez obzira na vrstu, moraju da budu smešteni u

odgovarajuću ambalažu, odmaknuti od zidova, postavljeni na drvena ili metalna


22

postolja, sa mogućnošću ostavljanja prolaza izmedu stokova itd. Time se omogućava

uvid u postojeće stanje i kontrola prostorije i objekta u celini. Pri dužem skladištenju,

posebno je značajno da se to što se skladišti povremeno premešta, jer se tako

prisutni miševi i pacovi uznemiravaju i rasteruju, a njihova gnezda i tek okoćeni

mladunci lakše otkrivaju i uništavaju.

Uništavanje glodara

Uništavanje glodara može da se obavi na više različitih načina, ali se najčešće

primenjuju dve grupe mera, i to (1) mehaničko-fizičke i (2) hemijske mere.

Fizičko-mehani čki način uništavanja miševa i pacova odlikuje se time da je

bezopasan za ljude i domaće životinje. Međutim, kao samostalan metod deratizacije

primenljiv je jedino na ograničenom prostoru i u objektima infestiranim sa malim

brojem životinja. Sa druge strane, ako se primenjuje u kombinaciji sa hemijskim

preparatima daje izvanredne rezultate. Ovaj način obuhvata uništavanje miševa i

pacova nalivanjem vode u njihove aktivne rupe, primenu zaštitnih šančeva oko

objekata, fizičko blokiranje ulaza u prostorije, upotrebu improvizovanih mišolovki i

pacolovki, upotrebu mehaničkih i električnih klopki i upotrebu lepljivih podloga.

Hemijski na čin uništavanja miševa i pacova je najrasprostranjeniji,

najefikasniji i najbrži način za njihovu eliminaciju. Zasniva se na primeni različitih

toksičnih materija poznatih pod imenom rodenticidi. Jedna od negativnih strana

primene ovog metoda je i ta što se koriste takva hemijska sredstva koja su visoko

toksična za ljude, domaće životinje i druge životinjske organizme koji ne spadaju u

štetočine. Međutim, ukoliko se ovaj postupak izvodi na odgovarajući način i od strane

za to obučenih lica, uz pridržavanje svih neophodnih mere opreza, tada se opasnost

po zdravlje ljudi i životinja koje nisu predviđene za suzbijanje primenom rodenticida

svodi na minimum.

Za sada ne postoji univerzalan rodenticid koji bi podjednako dobro delovao na

sve vrste glodara, mada pojedini preparati podjednako uspešno deluju na veći broj

vrsta. Uslovi koje dobar rodenticid treba da ispunjava su da u što manjim

koncentracijama ubija glodare, da izaziva uginuće što sličnije prirodnom, da nije

toksičan za ljude i domaće životinje u koncentracijama koje su letalne za miševe i

pacove, da svojim organoleptičkim osobinama (miris, ukus, izgled) ne odbija glodare,

da ni posle dužeg korišćenja ne dovodi do pojave rezistencije, da je jednostavan za

primenu i da nije skup.


23

Rodenticidi koji se danas koriste uglavnom pripadaju grupi antikoagulanata,

kao što su 3-α-acetonilfurfuril-4-hidroksikumarin ili fumarin i 3-α-acetonilbenzil-4-

hidroksikumarin ili varfarin. Ovo su tzv. multi-dozni otrovi koji moraju da se više puta

konzumiraju da bi izazvali uginuće. Izuzetno je važno da se svaki hemijski preparat,

bez obzira na njegovu toksičnost, pripremi i primeni potpuno u skladu sa uputstvima

proizvođača. Idealna lokacija za postavljanje mamaca sa ovim otrovima je duž linje

kretanja miševa i pacova ili u blizini izvora hrane.

Rodenticidi su na tržištu dostupni u različitim oblicima. Oni se prodaju kao

mamci “spremni za upotrebu” koji se postavljaju duž trase kojom se miševi ili pacovi

najčešće kreću. Osim toga, mogu da budu i u formi peleta koje sadrže cela zrna

žitarica i postavljaju se duž zidova. U programu sanitacije mora da postoji lokacijski

plan svih mamaca kako bi njihova inspekcija i zamena bila što lakša. Ako se mamac

ne konzumira nakon dve ili više kontrola, mamce treba postaviti na neko drugo

sumnjivo mesto. Nedostatak antikoagulantskih rodenticida je povećana rezistentnost

pacova na njihovo dejstvo, tako da su danas u upotrebi i neantikoagualnti koji imaju

brže delovanje, ali su i znatno skuplji i brže izazivaju sumnju kod glodara.

U slučaju da se rodenticidi čuvaju unutar proizvodnog objekta, prostor gde se

oni drže mora da bude adekvatan, suv i dobro zaštićen od nekontrolisanih ulazaka.

PTICE KAO ŠTETOČINE

Prisustvo ptica u ili oko farmskog ili proizvodnog objekta potencijalno može da

prouzrokuje ozbiljne zdravstvene probleme. Najčešći rizici povezani sa prisustvom

ptica su širenje ptičijeg izmeta u objektu ili na uskladištenom materijalu, fizička

oštećenja na zidovima i instalacijama, ali i privlačenje drugih vrsta štetočina ostacima

hrane koje su ptice konzumirale ili otpacima od pravljenja gnezda.

Od vrsta ptica koje potencijalno mogu da imaju značaj kao štetočine u

industriji hrane izdvajaju se golubovi (Columba livia), vrapci (Passer domesticus) i

čvorci (Sturnus vulgaris). Usled biološke otvorenosti proizvodnih sistema u

poljoprivrdi, ove vrste štetočina se znatno teže kontrolišu u primarnoj proizvodnji

nego u prerađivačko-prehrambenoj industriji.

Nekontrolisan ulazak ptica u proizvodni objekat predstavlja značajan

zdravstveni rizik, jer ptičiji izmet može u sebi da sadrži mikroorganizme štetne po

ljudsko zdravlje. Ptice su potencijalni prenosioci različitih insekata, gljivičnih infekcija i

pojedinih bolesti kao što su pseudotuberkuloza, toksoplazmoza, salmoneloza, pa čak


24

i encefalitisi različitih etiologija. Osim toga, ptice vrše kontaminaciju proizvoda ili

prostorija i putem opalog perja ili delova koje koriste za izgradnju gnezda. Konačno,

ptice doprinose i infestaciji insekata nakon koje se povećava verovatnoća da i insekti

postanu zdravstveni rizik.

U prehrambenoj industriji, a nešto manje u primarnoj proizvodnji, populacija

ptica se najefikasnije redukuje primenom pravilnog programa upravljanja štetočinama

i pravilnom sanitacijom. Od svih mera, najvažnije su preventivne , odnosno fizičko

sprečavanje ulaska ptica u objekat, kao i sprečavanje njihovog gnežđenja na ili u

okolini proizvodnog objekta i uklanjanje snešenih jaja iz gnezda. U tom cilju, sve

eventualne rupe na objektu moraju da budu popravljene, a neophodni otvori

prekriveni zaštitnim mrežama. Održavanjem higijene u okolini i neposrednoj blizini

objekta redukuju se potencijalni izvori hrane, pa se atraktivnost dvorišnog prostora za

ptice smanjuje. Na prerađivačkom nivou, najugroženija su skladišta i prostori u

kojima se čuvaju gotovi i spakovani proizvodi, jer su nalaze na lokacijama koja su

najizloženija spoljašnjoj sredini.

Na primarnom proizvodnom nivou, usled veće otvorenosti staja i drugih

poljoprivrednih objekata, ptice mogu da izazovu velika materijalna oštećenja na

zgradama ili pratećoj opremi. Gradeći svoja gnezda ili praveći rupe u zidovima, ptice

indirektno otvaraju prolaze i za druge vrste štetočina.

Zamke za ptice ili različiti uređaji koji proizvode elektro-šokove određene

snage na koje ptice reaguju bekstvom smatraju se prihvatljivim i efikasnim načinom

za kontrolu veličine populacije. Sa druge strane, razni zvučni uređaji ili uređaji koji

proizvode jake treptaje svetla nisu toliko efikasni, jer se ptice na njih vrlo brzo

naviknu.

U ekstremnim situacijama kada je veličina populacije ptica izuzetno velika, u

obzir može da dođe i njihovo trovanje, uz preduzimanje veoma strogih mera opreza,

s tim da se ovi otrovi nikako ne smeju koristiti unutar proizvodnih objekata. Zato je u

tim slučajevima najbolje angažovati profesionalna preduzeća koja se time bave.

Nakon trovanja, sva tela mrtvih ptica treba što pre ukloniti kako bi se sprečio svaki

kontakt između mrtvih tela i pasa ili mačaka.


25

INTEGRISANI PROGRAM KONTROLE I UPRAVLJANJA ŠTETO ČINAMA

U INDUSTRIJI HRANE

Iako kontrola štetočina u industriji hrane predstavlja jedan od najlakših načina da se

poveća bezbednost hrane, sam postupak kontrole prisustva i smanjenja broja

štetočina u industriji hrane predstvalja veoma složen ekonomsko-biološki program. S

obzirom na to da su brojne vrste štetočina biološki i ekološki direktno ili indirektno

povezane, primena pojedinačnih mera usmerenih samo na jednu vrstu štetočina

često ne daje zadovoljavajuće rezultate. Iz tog razloga pristupilo se formulisanju

jedinstvenog programa kontrole prisustva štetočina koji bi objedinjavao brojne

metode i postupke koji se primenjuju kod različitih vrsta štetočina. Taj program je

nazvan “Integrisani program kontrole i upravljanja štetočinama”.

Integrisani program kontrole i upravljanja štetočinama predstavlja proces

donošenja odluka o tome kako i na koji način ekonomski (i biološki) efikasno

kontrolisati prisustvo štetočina primenom ekološki prihvatljivih postupaka i tehnika.

Iako ovaj program u prvi plan ističe upravljanje štetočinama koje ne podrazumeva

obavezno i njihovu eliminaciju, njegov krajnji cilj, ipak, je prevencija prisustva,

odnosno eliminacija štetočina iz određenog proizvodnog prostora ili objekta.

Postupci koji se koriste u ovom programu obuhvataju poslove inspekcije,

održavanja (zgrada, objekata, higijene itd.), treninge i obuke, detekciju i identifikaciju

štetočina, kao i različite fizičke, mehaničke i hemijske metode sanitacije. Integrisana

upotreba svih ovih postupaka je ključna kako bi primena i realizacija programa bila

bezbedna i ekonomski efikasna.

Inspekcija predstavlja preventivnu, kontrolnu meru koja je sa jedne strane

vremenski veoma zahtevna, ali je sa druge strane veoma isplativa. Cilj inspekcije je

da se utvrde postojeći i identifikuju potencijalni problemi povezani sa prisustvom i

aktivnošću štetočina, kao i da se nadgledaju postupci sanitacije koji su u toku.

Inspekcija treba da se izvodi periodično i to je najčešće u pravilnim vremenskim

intervalima (npr. jednom mesečno). Ova inspekcija može da bude formalna, odnosno

zvanična i neformalna, odnosno nezvanična.

Formalna ili zvanična inspekcija uvek je datumski unapred određena i

obuhvata ocenu realizacije i efikasnosti celokupnog programa. Ovu inspekciju

najčešće izvode kvalifikovani inspektori koji se angažuju sa strane ili neko od osoblja

višeg menadžmenta u čijoj nadležnosti se nalazi i kontrola štetočina. Međutim, kad


26

god to mogućnosti dozvoljavaju ovu kontrolu zbog njene kompleksnosti treba

prepustiti dobro obučenim, profesionalnim inspektorima.

Ova inspekcija treba da obuhvati kontrolu sirovina, poluproizvoda i gotovih

proizvoda, kao i kontrolu objekata, prostorija i opreme. Inspektori treba da budu

opremljeni baterijskim lampama, kontejnerima za neophodne uzorke i da imaju

mogućnost da pregledaju unutrašnjost opreme. Nakon završetka kontrole, pravi se

inspekcijski izveštaj koji treba da posluži kao pisano uputstvo šta treba uraditi i

predstavlja deo kontrolne evidencije koja se arhivira.

Neformalnu ili nezvaničnu inspekciju periodično izvodi zaposleno osoblje iz

pojedinih proizvodnih delova sa ciljem da se uoče potencijalni problemi koji mogu

imati uticaj na narušavanje programa kontrole štetočina i kako bi se na to upozorio

nadzorni ili rukovodeći personal. Ova kontrola se često obavlja u okviru redovnih

radnih aktivnosti.

Održavanje zgrada, objekata i higijene u celini predstavlja sigurno najvažniji

deo uspešnog programa kontrole i upravljanja štetočinama. Iz tog razloga,

postupcima održavanja poklanja se velika pažnja u svakom segmentu proizvodnog

lanca u industriji hrane.

Mehani čke i fizi čke metode kontrole štetočina sve više dobijaju na značaju,

s obzirom na to da se postepeno prestaje sa upotrebom pojedinih vrsta pesticida

koje su označeni kao štetne po zdravlje ili opasne za ugrožavanje životne sredine. Iz

tog razloga, različite mehaničke, električne ili svetlosne zamke i lepljive table postaju

sredstva koja se primarno preporučuju u integrisanom programu kontrole i

upravljanja štetočinama.

Iako se u integrisanom programu kontrole i upravljanja štetočinama sve više

preporučuju mehaničke i fizičke metode, hemijske metode i dalje imaju značaj.

Različite hemijske materije, kao što su repelenti, feromoni, lepljiva sredstva za zamke

ili barijere vrlo često se primenjuju zajedno sa mehaničkim sredstvima. Kad god se ta

sredstva koriste neophodno je da ih primenjuje obučena osoba koja je upoznata sa

svim aspektima njihove bezbedne aplikacije.

Prostor u kome se skladište hemijska sredstva koja se koriste za kontrolu

štetočina treba da bude dovoljno velik, po mogućstvu u zasebnoj zgradi ili u potpuno

izolovanom i odvojenom delu od proizvodnih prostorija. Ta prostorija treba da ima

odgovarajući sistem ventilacije koji ne sme da se ukršta sa ventilacijom iz

proizovdnih prostorija. Osim toga, stalno treba proveravati ispravnost zidova, otvora i

prozora, a ulaz treba ograničiti samo na onaj personal koji je direktno zadužen za

kontrolu i aplikaciju hemijskih sredstava. Sva hemijska sredstva treba da se drže u


27

originalnoj ili odgovarajućij ambalaži i da budu vidljivo označena. Osim toga,

neophodno je da postoji i zaštitna oprema (maske, rukavice, kecelje, zaštitna odela)

za one koji rade sa tim sredstvima.

USPOSTAVLJANJE PROGRAMA KONTROLE I UPRAVLJANJA ŠTET OČINAMA

Uspostavljanje integrisanog programa kontrole i upravljanja štetočinama

obuhvata nekoliko faza ili koraka koje treba uraditi, a nakon toga i dosledno

sprovoditi. Te faze obuhvataju:

1. Procena postojećeg stanja (ili utvrđivanje šta se trenutno dešava u objektu ili

proizvodnji),

2. Razvoj integrisanog programa kontrole i upravljanja štetočinama (ili

istraživanje načina kojima štetočine mogu da se kontrolišu),

3. Primena integrisanog programa kontrole i upravljanja štetočinama (ili

uspostavljanje funkcionalnog programa za upravljanje štetočinama),

4. Ocena integrisanog programa kontrole i upravljanja štetočinama (ili redovno

proveravanje funkcionalnosti programa),

5. Pravljenje neophodnih izmena i prilagođavanja u integrisanom programu

kontrole i upravljanja štetočinama (ili usklađivanje programa sa tekućim

unapređenjima).

1. Procena postoje ćeg stanja obuhvata utvrđivanje trenutne situacije u

objektu ili proizvodnji u pogledu prisustva i uticaja štetočina. Prilikom izvođenja

procene utvrđuje se prisustvo i vrste potencijalnih štetočina, utvrđuju se realni

problemi, odnosno potencijalne štete i mesta gde je pričinjena ili se pretpostavlja da

će biti pričinjena, kao i potencijalni izvori prisustva štetočina. U ovoj fazi je poželjno

kontaktirati i specijalizovane kompanije koje se bave kontrolom štetočina sa ciljem

dobijanja odgovarajućih saveta i preporuka.

2. Razvoj integrisanog programa kontrole i upravlja nja šteto činama

obuhvata niz postupaka kojima se istražuju i utvrđuju potencijalne metode za

kontrolu štetočina. Te metode mogu da obuhvate različite barijere, ograde, zamke,

uklanjanje otpadaka hrane itd. Takođe, u okviru ovog dela razmatraju se i

potencijalna prilagođavanja okoline, najčešće u vidu promene temperature i

vlažnosti. Prilikom razvoja programa pažnju treba posvetiti i preduslovnim

programima, kao što su mere sanitacije ili načini skladištenja proizvoda, i proceniti

kako oni utiču na kontrolu i upravljanje štetočinama.


28

3. Primena integrisanog programa kontrole i upravlj anja šteto činama

obuhvata niz mera kojim se postiže da program funkcioniše. Za kvalitetnu primenu

programa neophodno je da zaposleni budu edukovani kako bi razumeli značaj

pravovremenog uočavanja, prepoznavanja i reagovanja na pojavu štetočina, da

postoje odgovarajuće pisane procedure za sve delove programa, kao i načine

njihove provere, da su utvrđene aktivnosti koje imaju za cilj nadgledanje

funkcionisanja programa, kao i da se sva programska dokumentacija čuva na

odgovarajući način.

4. Ocena integrisanog programa kontrole i upravljan ja šteto činama

obuhvata redovno proveravanje funkcionalnosti programa i validnosti dokumentacije.

Posebna pažnja treba da se obrati na to da li su štetočine još uvek prisutne i, ako

jesu, da li je program imao uticaj na smanjenje njihovog broja, kao i da li primenjene

kontrolne metode i korektivne akcije funkcionišu u skladu sa zahtevima proizvodnje

i/ili preduzeća.

5. Pravljenje neophodnih izmena i prilago đavanja u integrisanom

programu kontrole i upravljanja šteto činama obuhvata usklađivanje programa sa

tekućim unapređenjima u metodama kontrole štetočina, proveru mogućnosti primene

novih načina kontrole štetočina u konkretnim proizvodnim uslovima itd.

Kao i sa svim drugim preduslovnim programima, tako je i za program kontrole

i upravljanja štetočinama neophodno da postoji odgovarajuća dokumentacija koja će

da prati svaki deo programa. Izuzetno je važno da se program kontrole i upravljanja

štetočinama stalno prilagođava promenama u proizvodnim procesima, prepravkama

ili dograđivanjima objekata, početku rada novo-uvedene opreme, ali i biološkim

varijacijama koje se tokom vremena mogu javiti u aktivnosti štetočina.


29

LITERATURA

ANNONIMOUS (2009). Pest Control Procedures in the Food Industry. Chartered

Institute of Environmental Health. Dostupno na: www.cieh.org/uploadedFiles/Core/

Policy/Publications_and_information_services/Policy_publications/Publications/Pest_

control_food_industry.pdf.

ARVANITOYANNIS, I.S. (2009). HACCP and ISO 22000: Application to Foods of

Animal Origin. Blackwell Publishing Ltd.

BOGDANOVIĆ, V., POPOVIĆ, Z., PERIŠIĆ, P., ĐORĐEVIĆ, I. (2008). Dobra

zootehnička/odgajivačka praksa na farmskom nivou kao osnova bezbednosti

proizvodnje hrane u lancu „od njive do trpeze“. Biotehnologija u stočarstvu, 24

(Posebno izdanje), 61-70.

BOGDANOVIĆ, V., ĐEDOVIĆ RADICA, PETROVIĆ, M.M. (2006). Kontrola

bezbednosti proizvodnje primarnih stočarskih proizvoda kao osnova bezbednosti

proizvodnje hrane. Biotehnologija u stočarstvu, 22 (Poseban broj), 727-736.

ENGEL, D. (1999). Total hygiene management: the importance of pest control in

HACCP-concepts and hygiene accreditation. In: Proceedings of the 3rd International

Conference on Urban Pests. Robinson, Wm.H., Rettich, F., Rambo, G.W. (eds.),

317-319.

LELIEVELD, H.L.M., MOSTERT, M.A., HOLAH, J. (Eds.) (2005). Handbook of

Hygiene Control in the Food Industry. Woodhead Publishing Limited and CRC Press

LLC.

MARRIOTT, N.G., GRAVANI, R.B. (2006). Principles of Food Sanitation, 5th Edition.

Springer Science+Business Media, Inc.

NOORDHUIZEN, J.P.T.M., METZ, J.H.M. (2005). Quality control on dairy farms with

emphasis on public health, food safety, animal health and welfare. Liv. Prod. Sci., 94,

51-59.

PASSILLE de A.M., RUSHEN, J. (2005). Food safety and environmental issues in

animal welfare. Rev. Sci. Tech. Off. Int. Epiz., 24 (2), 757-766.

PLAVŠIĆ B., MIĆOVIĆ Z., HRISTOV S., STANKOVIĆ B., ANDRIJAŠEVIĆ M.

(2011). Biosecurity Measures in Serbian Farm Production. 19th International

Congress of Mediterranean Federation of Health and Production of Ruminants,

Belgrade, Serbia, May 25-28, 2011 (In Press).


30

STANKOVIĆ B., HRISTOV S., JOKSIMOVIĆ-TODOROVIĆ MIRJANA, DAVIDOVIĆ

VESNA, BOŽIĆ A. (2007). Biosigurnost na farmama svinja. U monografiji „Dobrobit

životinja i biosigurnost na farmama”. Poljoprivredni fakultet, Zemun, 299-310.

STANKOVIĆ B., HRISTOV S., BOJKOVSKI J., MAKSIMOVIĆ N. (2010). Health

status and biosecurity plans on pig farms. Biotechnology in Animal Husbandry 26 (1-

2), 29-35.

Documents

KONTROLA ŠTETO ČINA U PROIZVODNJI HRANE (PEST CONTROL)projects.tempus.ac.rs/attachments/project_resource/953/1269_PEST... · se po čne sa primenom odre đenog sistema kontrole