KRATKA HRONOLOGIJA

SRPSKIH VLADARA

1371 → 1459

Lazar Hrebeljanović (1371-1389)

Lazar je bio sin Pribca Hrebeljanovića, a i sam je dugo godina proveo na dvoru careva Dušana i Uroša. Nakon smrti Vojislava Vojinovića i naglog povećanja moći Vukašina Mrnjavčevića, Lazar se povukao sa dvora i povukao u Pomoravlje, gde je najverovatnije imao neke posede. Narednih nekoliko godina proveo je u anonimnosti jer se na zapadu tada pojavio veliki župan Nikola Altomanović, a na jugu je bio kralj Vukašin. Tek nakon Maričke bitke Lazar je mogao da istupi iz senke, mada i tada diskretno. Kada je Altomanović krajem 1372. stupio u savez sa Mlečanima uperen protiv ugarskog kralja Lazaru se ukazala prilika da pod patronatom Lajoša I napadne velikog župana. Ali to nije učinio sam već sklopio savez sa bosanskim banom Tvrtkom I Kotromanićem (1353-1391). Tokom 1373. za kratko vreme uništena je država velikog župana pa su Lazar i Tvrtko pristupili deobi. Lazar i njegov tast Vuk Branković su dobili oblasti do Drine do Kosova sa Rudnikom i Užicem, a Tvrtko je dobio zemlje uz gornji tok reke Drine. U otimanje su se uključili i Balšići koji su preduhitrili bosanskog bana i zauzeli Dračevicu, Konavle, Trebinje i Slansko primorje. Na kraju je Tvrtko preoteo ove oblasti od Balšića i potom se oktobra 1377. proglasio za kralja Srbije i Bosne. Pozivao se na svoju vezu sa Nemanjićima preko kralja Dragutina, ali ga niko u preostalim srpskim zemljama nije priznao. Lazar je za to vreme vodio nezavisnu politiku koja je dovela do pomirenja srpske i vizantijske crkve 1375. To je uvećalo njegov ugled u crkvenim krugovima i dalo mu legitimitet da nastavi sa nemanjićkom vladarskom tradicijom. Uporedo sa podrškom Lazar je razgranao i svoje rodbinske veze sa ostalim velikašima. Njegova žena Milica pripadala je Nemanjićima, doduše preko sporedne Vukanove grane. Njegove kćeri bile su udate za Vuka Brankovića odnosno Đurđa II Stracimirovića Balšića. Sam Lazar je nakon što je osigurao svoj položaj u dolini Morave i na posedima koje je osvojio od Altomanovića počeo širenje na sever. Tu je u oblasti Braničeva osvojio oblasti Radiča Brankovića Rastislalića 1379. Nakon smrti ugarskog kralja Lajoša I 1384. Lazar se aktivno umešao u građanski rat koji je izbio u Ugarskoj i njegove su čete tada prelazile Savu i Dunav i opsedale Beograd i Golubac. Ove dve tvrđave su ostale jedini preostali posed Ugarske južno od Save i Dunava. Do izmirenja je međutim moralo doći zbog sve veće turske opasnosti. Murat I (1362-1389) je osvojio Ser (1383) i Solun (1387) kao i celu Makedoniju. Preko poseda kralja Marka i Dejanovića koji su bili turski vazali, vršeni su upadi u susedne zemlje. 1385. na saurskom polju kod Berata uništena je vojska Balše II Balšića koji je i sam poginuo na bojnom polju. U isto vreme su se turski odredi zaletali u Lazareve zemlje. 1386. došlo je do nerešene bitke kod Pločnika, nakon koje su Turci osvojili Niš, a 1388. je suzbijen turski odred kod Bileće. Konačna bitka odigrala se na Kosovu 28.VI.1389. U bitci su poginula oba vladara, ali su Srbi ipak prošli

gore i ubrzo po okončanju bitke Lazareva udovica Milica je morala priznati vrhovnu vlast sultana.

Stefan Lazarević (1389-1427)

Stefan Lazarevič je imao samo 12 godina kad je nasledio svog oca. Prve tri-četiri godine u njegovo ime je vladala kneginja Milica, ali se i sam Stefan vrlo rano morao uključiti u politiku. Odmah nakon kosovskog poraza u Srbiju su upale ugarske trupe kralja Žigmunda (1387-1437) i u jesen 1389. počele su borbe sa njima. To je samo ubrzalo sklapanje mira između Srbije i Turske, kojim je Srbija prihvatila vazalne obaveze prema sultanu Bajazidu I (1389-1402). Sledeće godine (1390) su srpske i turske trupe upale u Ugarsku i uzvratile na napade iz 1389. Žigmund je ponovo napao 1392. prodrevši do Ždrela, ali bez preteranog uspeha. Turci su štaviše zauzeli Golubac tih godina. Za to vreme se Vuk Branković našao u teškom položaju. Njegov pokušaj da se nametne kao najjači srpski velikaš nije uspeo i on je već 1392. izgubio Skoplje. Krajem iste godine i Vuk Branković je priznao vrhovnu vlast sultana. Iste godine je Đurađ II Stracimirović Balšić pao turske ruke i bio primoran da prihvati vazalne obaveze i prepusti Turcima Skadar i još nekoliko gradova (1393). Iste 1393. Bajazid je preduzeo pohod na Bugarsku osvojiviši je i pogubio poslednjeg cara Ivana Šišmana. U zimu 1393-1394 Bajazid je sazvao sve vazale u Seru. Navodno je nameravao da ih sve pogubi, ali je od toga odustao. Ipak sultanovo ponašanje je dovelo do odmetanja dobrog dela vazala (Manojlo II Paleolog - vizantijski car, Teodor I Paleolog - Morejski despot, Andrijaš i Dmitar Mrnjavčevići, Vuk Branković). Početkom 1394. sultan je završio osvajanje Tesalije koje je počelo prethodne godine. Zatim je krenuo u pohod na Vlašku protiv ugarskog štićenka, kneza Mirče. 17.V.1395 odigrala se bitka na Rovinama u kojoj je sultan poražen, a vazali kralj Marko i Konstantin Dragaš izgubili živote. Njihove su oblasti odmah pripojene Turskoj. Sledeće godine pokrenut je krstaški pohod sa kraljem Žigmundom na čelu, koji je za cilj imao iskorišćavanje pobede na Rovinama i proterivanje Turaka iz Evrope. Krstaši su prešli Dunav kod Vidina i zauzeli ga, a potom su produžili niz Dunav. Zaustavili su se kod Nikopolja gde im je otpor pružila jaka turska posada. Opsada se odužila i omogućila Bajazidu da prikupi znatne snage i da 25.IX.1396. potuče krstaše do nogu. Stefan Lazarević je aktivno učestvovao u ovoj bitci, kao i prethodne godine na Rovinama. Ovaj poraz koštao je Vuka Brankovića oblasti i slobode. On je zatočen i u zatočeništvu je umro (1397) dok su u njegovu oblast ušli turski garnizoni, a ostatak je prepušten Stefanu Lazareviću. Vukovi sinovi, Đurađ i Grgur, ostali su bez očevine koju su uspeli da povrate tek početkom 1402. pre

angorske bitke. Krajem 1397. Stefan je suzbio pobunu velikaša na čijem čelu su stajali Novak Belocrkvić i Nikola Zojić. Januara 1398. Bajazid je poslao veliku vojsku protiv Bosne kojoj se priključio i knez Stefan. Pohod se završio velikim turskim gubitcima zbog zime i neslavno se povukao iz Bosne. Zbog ovoga, a i zbog verovatnih Stefanovih dogovaranjima sa Ugrima Bajazid ga je pozvao na dvor da se opravda. Navodno je Stefan otišao kod sultana i priznao mu svoj ''greh'' a ovaj mu je velikodušno oprostio i čak mu dao savet kako da vlada državom. Nakon toga je Stefan do angorske bitke bio veran Bajazidu. Ovakvo stanje je prekinuto Timurovim upadom u Malu Aziju i bitkom kod Angore 28.VII.1402. Bajazid je zarobljen i između njegovih sinova je otpočeo rat koji je trajao narednih deset godina.

Stefan se po povlačenju sa angorskog razbojišta uputio u Carigrad. Tu mu je avgusta car Jovan VII (car 1390, regent 1399-1402) dodelio despotsku titulu. Ovo je predstavljalo prekretnicu u vladavini Stefana Lazarevića. Međutim po povratku su ga čekala iskušenja. Novi turski sultan Sulejman (1402-1411) je podržao Đurđa Brankovića protiv Stefana i njih dvojica su sa vojskom čekala Stefanov povratak preko Zete u oblasti Brankovića. Do bitke je došlo 21.XI.1402. kod Tripolja blizu manastira Gračanica. Stefan je izvojevao veliku pobedu, a po dolasku u Srbiju organizovao je otpor. Krajem 1403. sklopio je savez sa kraljem Žigmundom i priznao ga za svog sizerena, a ovaj mu je dodelio Mačvu, Golubac i Beograd, koji je Stefan učinio svojom prestonicom. Privremeno se pomirio sa bratom Vukom i sultanom Sulejmanom 1404. Za to vreme u Zeti je izbio Skadarski rat između Balše III (1403-1421) i Venecije, dok je Stefan podržavao svog sinovca i od njega kasnije ''nasledio'' isti rat (okončan 1426). Krajem 1408. izbio je otvoreni sukob između Stefana i Vuka. Vuk je u pomoć pozvao Sulejmana koji je to jedva dočekao. U Srbiju su upale jake turske snage i žestoko je poharale, pa je Stefan morao priznati Vuku zasebnu oblast na jugu zemlje (1409). Stefan se tada dobio priključio taboru Sulejmanovog protivnika Muse. Musa je međutim u leto 1410. potučen kod Kosmidona. Nakon pobede Sulejman je uputio u Srbiju Grgura Brankovića i Vuka Lazarevića sa ciljem da oni preotmu Stefanove zemlje i podvrgnu ih turskoj vlasti. Na putu su ih međutim presrele pristalice Muse i smesta pogubile. Februara 1411. Musa je pobedio Sulejmana, ali se odmah pokazao gorim od svog prethodnika. Već krajem 1411. Stefan je ratovao protiv njega. Sledeće 1412. Musa je upao u Srbiju i opljačkao je. I sledeće godine Musa je upao u Srbiju i uništio gradove Stalać i Koprijan. Ali već 5.VII.1413. kod mesta Čamorlu u Bugarskoj Musa je potučen i ubijen od strane svog brata Mehmeda I (1413-1421). Sa Mehmedom je Stefan bio u odličnim odnosima i do kraja sultanove vladavine nije bilo upada u Srbiju. Stefan se tada posvetio izgrađivanju porušene zemlje, a još 1411. je od ugarskog kralja je dobio Srebrenicu koja je sa Novim Brdom bila najznačajniji rudarski centar srednjovekovne Srbije. Oko 1415. Stefan se pomirio sa svojim rođakom Đurđem Brankovićem, kog je već tada imao u vidu kao svog naslednika.

Pod mirnim okolnostima despot je nasledio zemlje svog sinovca Balše III nakon njegove smrti. Sa njegovim zemljama je nasledio i rat protiv Venecije, koji je sa uspehom vodio Đurađ. Mir je sklopljen konačno 1423. a ratifikovan 1426. i Srbiji je tada priznata obala od Kotora do Ulcinja, kao i Drivast i Danj u severnoj Albaniji. Preokret u odnosima sa Turcima donela je smrt sultana Mehmeda i dolazak na presto Murata II (1421-1451). Murat je sa podozrenjem gledao na bliske odnose despota sa ugarskim kraljem, pa je rešio da prvi interveniše. U jesen 1425. turske snage su prodrle u Srbiju preko Niša do Kruševca. Despot je uspeo da izdejstvuje povlačenje Turaka na kratko. U isto vreme Srbiju su napali Bosanci želeći da povrate Srebrenicu. Ovaj poduhvat se završio porazom Bosanaca. Krajem iste godine despot Stefan je obznanio na državnom saboru u Srebrnici kod Stragara kao svog naslednika Đurđa Brankovića.

U proleće 1426. despot se sastao sa kraljem Žigmundom u Tati i sporazumeo se oko toga pod kojim uslovima će ga Đurađ naslediti. Početkom 1427. Turci su ponovo upali u Srbiju i opseli mnoge gradove. U isto vreme izbila je pobuna rudara u Srebrenici koja je ugušena u krvi. Turske trupe su više meseci pljačkale po Srbiji i despota Stefana je smrt zadesila 19.VII.1427. na putu ka Beogradu u mestu Glavica kod Kragujeva.

Đurađ Branković (1427-1456)

Vladavina Đurđa Brankovića počela je pod vanredno teškim okolnostima. Srbija je bila puna Turaka, a sa istoka su napadali Bosanci. Đurađ je za despotovu smrt saznao u Zeti i odmah se uputio u Beograd. Isto je na vest o despotovoj učinio i kralj Žigmund. Požurio je u Beograd da bi od Đurđa izdejstvovao sprovođenje ugovora u Tati. Po tom ugovoru Srbija je trebala vratiti Beograd, Mačvu, Golubac i Srebrenicu Ugarskoj. I zaista već novembra 1427. Beograd je predat Ugarskoj. Ali Mačva i Srebrenica su i dalje ostali u posedu Srbije do njenog konačnog pada što je bilo vrlo značajno zbog mnogih rudnika u dolini Kolubare i i preko Drine. Međutim kada je hteo preuzeti Golubac kralj je naišao na problem. Zapovednik grada Jeremija je tražio 12.000 dukata za predaju grada, jer mu ih je navodno pokojni despot dugovao. Žigmund na ovo nije pristao, dok Đurđevo posredovanje nije urodilo plodom, pa je Jeremija krajem 1427. predao grad Turcima. Ovo je bio šok za kralja Žigmunda i on je sledeće godine prešao Dunav sa velikom vojskom i preduzeo opsadu grada. Ali opsada se otegla, a u međuvremenu je došao sultan, pa je Žigmund požurio da se sporazume s njim. Sporazum je prihvaćen, ali je po početku ugarskog povlačenja Murat II napao i gotovo potpuno uništio kraljevu

vojsku. Sam Žigmund umalo nije dopao ropstva. Ovaj poraz označio je potvrđivanje Turske snage u Srbiji i Đurađ je požurio da se pokori sultanu. Pristao je da plaća godišnji harač od 50.000 dukata za državu koja je bila manja od Stefanove države. Naime pored predaje Beograda i zauzimanja Golubca, Turci su zauzeli Niš, Kruševac, Vranje, Petrus, Toplicu i Dubočicu tako da Đurađ više nije imao ni prestonicu. Stoga je, pošto je izdejstvovao pristanak sultana (koji je verovatno skupo platio, što novcem što ćerkom Marom), počeo da gradi novu prestonicu na ušću Jezave u Dunav. Tako je nastalo Smederevo, koje je bilo najveći srpski srednjovekovni grad, a verovatno i najveći grad na Dunavu u to vreme pored Budima. Najveći deo Smedereva je ugrađen za kratko vreme (1428-1430), ali se i narednih godina dosta dorađivalo, pre svega u Velikom gradu. U Malom gradu su bile smeštene državne institucije i despotov dvor. Još dok je trajala gradnja Đurađ je dobio titulu despota od cara Jovana VIII (1425-1448). Smederevo je izgrađeno uz velike žrtve koje je običan narod podneo (nameti kao i ''gradozidanije''), a kao glavni krivci za njihove patnje našli su se despotica Jerina Kantakuzin, njen brat Georgije i Grci u njihovoj službi. Još dok je trajalo zidanje nove prestonice Đurađ je što zalaganjem na Porti, što vojnim intervencijama privremeno suzbio Đuraševiće-Crnojeviće i Stefana Balšića-Maramonte u Zeti (1429-1430). Mletačka republika je takođe težila miru u tom području nakon teškog rata protiv Turske (1423-1430) koji ju je koštao mnogo žrtava i Soluna.

I Žigmund je zaokupljen zapadnim pitanjima primirje sa sultanom pretvorio u trogodišnji mir (1429). Sve ovo je dalo despotovini mir i vreme da se pregrupiše nakon teških udaraca koje je pretrpela. U to vreme pada i izdavanje Esfigmenske povelje despota Đurđa (1429) koji je time hteo da obnovi uticaj koji je crkva imala u Srbiji, a preko crkve i sopstveni uticaj.Dok se u Srbiji situacija sredila u susednoj Bosni je vladala anarhija. Rat između Radosava Pavlovića i Dubrovnika (1430-1432) je dodatno podelio bosansku vlastelu. Kralj Tvrtko II (1421-1443) je iskoristio zaokupljenost događajima oko Dubrovnika i 1430. je istrebio porodicu Zlatonosovića čiji su se posedi nalazili uz zapadnu granicu despotovine, kod Srebrenice. To je bila prva etapa u Tvrtkovoj želji da povrati Srebrenici i sa tom namerom je on započeo neprijateljstva. Ali tada su Sandalj Hranić (1397-1435) i despot Đurađ zamolili sultana da ''otkupe'' kraljeve zemlje, pošto je istu stvar nedavno Tvrtko hteo učiniti sa Radosavom Pavlovićem. Sultan je pristao i u Bosnu je došao Radivoj Ostojić koji je tri godine ratovao protiv Tvrtka II kao njegov protiv-kralj (1431-1434). I despot je to iskoristio pa je u više navrata potukao Tvrtka II i 1433. mu oduzeo Teočak i Zvornik, pa se od tada nazivao i gospodarom Usore. Nakon ovog proširenja despot je konačno regulisao neizvršene obaveze Vučitrnskog mirovnog ugovora (1426) sa Mletačkom republikom Smederevskim ugovorom (1435). Iste godine je despot konačno morao poslati ćerku Maru sultanu za ženu. To ga međutim nije moglo zaštititi od rata koji je ubrzo izbio između

Ugarske i Turske. Rat se sa Vlaške brzo proširio i na teritoriju Srbije i protiv despotove volje. 23.VI.1437. ugarske trupe su preko Srbije prodrle do Kruševca i spalile ga. Pri povratku su do nogu potukli Ali-bega kod Godominskog polja nadomak srpske prestonice. Potom je decembra iste godine u Češkoj umro kralj Žigmund. U Ugarskoj je izbilo natezanje oko priznanja Alberta Habsburškog za kralja što su Turci iskoristili. 1438. opljačkan je Erdelj, a u Srbiji su zauzeti Ždrelo, Višesav, Kučevo i Braničevo. Sledeće godine je sam sultan pošao na Srbiju sa velikom vojskom i maja 1439. pao pod Smederevo. Prestonica je izdržala tri meseca, ali kad je ponestalo hrane Toma Kantakuzin i Grgur Branković su predali grad sultanu (18.VIII.1439). Pad Smedereva označava i prvi pad despotovine. Vojska koju su skupili Đurađ i kralj Albert nije stigla na vreme, a potom se i brzo osula. Ubrzo potom u oktobru umro je kralj Albert, čija će smrt ostaviti teške posledice po Ugarsku, dok se despot povukao u preostalu mu Zetu. U Ugarskoj je izbio sukob između kraljice Jelisavete, koja je htela obezbediti presto tek rođenom Ladislavu V Posmrčetu (1444-1457), dok su baroni bili mahom za poljskog kralja Vladislava Jagela. Vladislav je na kraju izabran za kralja, ali ni to nije sredilo situaciju u kraljevini. Za to vreme je sultan pokušao osvojiti Beograd u leto 1440. ali bez uspeha. Despotova misija u Zeti se završila porazom i on se morao iz nje povući prepustivši skoro sve posede Mlečanima i Crnojevićima (april 1441). Dok je boravio u Dubrovniku do despota je stigla strašna vest. Sultan je naredio da se dva despotova sina, Stefan i Grgur, oslepe (maj 1441). Na sve ove nevolje stigla je vest da se nakon duge opsade Novo Brdo predalo Turcima (jun 1441). Zbog svega ovoga se despot vratio u Ugarsku i priznao novog kralja Vladislava I (1440-1444), a ovaj mu je zauzvrat potvrdio posede koje je imao u Ugarskoj i počeo da sprema vojsku za pohod protiv Turaka.

Na čelo pohoda su stali despot i do skoro nepoznati Janoš Hunjadi, koji je postao zapovednik južne granice i grof Erdelja. Veoma smeo i dobar ratnik Hunjadi je dao poleta novom krstaškom pohodu koji se spremao. Sam despot je uložio veliku količinu novca u opremanje trupe, kojima je pridodao i svojih 8.000 konjanika. Konačno u ranu jesen 1443. počela je ''Duga vojna''. Krstaši su prešli Dunav i duž starov Via Militaris napredovali prema Jedrenu. U Turskoj je zavladala panika, ali krstaši su se ipak zaustavili na trgu Zlatica, između Balkanske planine i Srednje gore u Bugarskoj. Krajem decembra i tokom januara zbog velike hladnoće i oskudice vojska se vratila u Ugarsku uz put nanevši više poraza Turcima koji su je pratili. Odmah nakon toga počeli su pregovori koji su završeni 12.VI.1444. Sultan je despotu vratio državu i pristao na desetogodišnji mir sa Ugarskom. Despot je mogao biti zadovoljan, ali ljudi oko kralja Vladislava, pre svih kardinal Julijan Čezarini, su želeli nastavak pohoda do konačne pobede. Vladislav se polakomio i krenuo u nov pohod i pored toga što je već pristao na mir sa sultanom. Krstaši nisu išli preko Srbije jer

despot nije želeo da im se priključi (zbog neopremljenosti i neorganizovanosti krstaša) već preko Vlaške i Bugarske. Kod Varne je došlo do odlučujuće bitke 10.XI.1444. u kojoj je najveći deo krstaša poginuo uključujući i kralja Vladislava. Za to vreme je Đurađ povratio Srebrenicu i zauzeo Višegrad 1448. od bosanskog kralja Stjepana Tomaša (1444-1461) i Gornju Zetu koju mu je predao Stjepan Vukčić Kosača (1435-1468). Međutim Mlečani nisu hteli da vrate despotu stare oblasti od Kotora do Bojane i zbog toga je izbio rat koji Đurđu nije doneo ništa osim troškova. Život mu je dodatno zakoplikovao tvrdoglavi Hunjadi koji je 1448. preko Srbije žareći i paleći krenuo protiv Turaka. Ali sam sultan ga je sačekao na Kosovu i u trodnevnoj bitci do nogu potukao (17-20.X.1448). Đurađ je nakon toga uhvatio Hunjadija i naterao ga da prihvate plaćanje odštete od 100.000 dukata i zakletvu da neće protiv Turaka ratovati preko srpske teritorije. Međutim nakon što je pušten Hunjadi je izdejstvovao poništavanje Smederevskog ugovora (1450) što je značilo i otvoren raskid između Srbije i Ugarske. Ubrzo potom umro je sultan Murat (februar 1451) kog je nasledio njegov sin Mehmed II Fatih (1451-1481). Novi sultan je prividno prihvatio mir sa Srbijom, Ugarskom, Vizantijom i ostalim zemljama, ali je u stvari spremao velika osvajanja. Ona su počela osvajanjem Carigrada 29.V.1453. Već sledeće godine sultan je krenuo na Srbiju ne otkazavši ni formalno mir. Srbija je bila krvnički opljačkana i opustošena, a to je bila samo najava onoga što dolazi. Sledeće godine sa još većim snagama sultan je napao južne oblasti despotovine. Cilj mu je bilo Novo Brdo koje je palo pod udarima topovskih plotuna 1.VI.1455. Do jeseni te godine sve oblasti Brankovića južno od Zapadne Morave pripojena su Turskoj. Sledeće 1456. sultan je krenuo na Beograd. Nasuprot njegovoj ordiji stajale su razjedinjene ugarske snage pod Hunjadijem, gomila bezvrednih krstaša-sirotinje pod Kapistranom i male snage despota Đurđa. Opsada Beograda je trajala do 22.VII.1456. kada su Turci bili potučeni i odbijeni od grada. Sam sultan je ranjen, ali nije odustajao od svojih planova. Na žalost po povlačenju Turaka ostale su samo lešine poginulih sa kojih se kuga proširila na okolne oblasti. Vrlo brzo njom su pokošeni najodvažniji od hrišćana, Hunjadi i Kapistran. Sam despot Đurađ je pokušao da se nagodi sa sultanom, ali pregovori su se otegli. Bez ikakve nade despot Đurađ je umro 24.XII.1456.

Lazar Branković (1456-1458)

Lazar je bio najmlađi sin despota Đurđa, ali nakon oslepljivanja svoje braće i jedini naslednik prestola. Još 1446. on je dobio despotsku titulu i bio uključen u državne poslove. Imao je oko 30 godina kad je postao despot. Već 15.I.1457. sultan je prihvatio mir sa novim despotom. Tako su Lazaru bile odrešene ruke da se umeša u unutrašnje poslove Ugarske. Tamo je on pomagao kralja Ladislava V protiv Mihaila Silađija i stranke Hunjadijevaca. Aprila 1457. zauzeo je Kovin, ali je docnije potučen na Tamišu. Lazaru se pripisuje i ubistvo majke Jerine, koja je pod misterioznim okolnostima

umrla maja 1457. u Rudniku. Iste noći kad je umrla njena braća Toma i Grgur, kao i kćer sultanija Mara su pobegli sultanu. Moguće je da je stvarno došlo do političkog ubistva zbog sukoba koji su počeli u porodici Branković. Koren ovih sukoba bilo je verovatno neslaganje oko buduće političke orijentacije despotovine između Turske i Ugarske. Lazar je za života uspeo da zadrži oblasti koje je zauzeo u Banatu, kao i da odbrani od Bosanaca Srebrenicu. Ali Lazareva vladavina se brzo završila. Umro je već 20.I.1458.

Mihailo Anđelović (1458)

Mihailo Anđelović je navodno vodio poreklo od vizantijske porodice Angelosa (Anđela). U trenutku smrti despota Lazara bio je drugi čovek u državi, podržavan od Turaka, a delimično i od smederevskog plebsa. Februara 1458. oformljeno je namesništvo u Smederevu, koje su činili despotica Jelena, slepi Stefan Branković i Anđelović. Anđelović je iskoristio sve prerogative koje je imao pa je ubrzo priznat za despota. Međutim kada je marta 1458. pustio u Smederevo jedan odred Turaka bio je zbačen i utamničen, dok je za despota proglašen slepi Stefan.

Stefan Branković (1458-1459)

Stefan je bio proglašen za despota nakon zbacivanja Anđelovića. Zbacivanje svog štićenika nisu mirno mogli posmatrati Turci koji su ubrzo preplavili ostatak despotovine. Za to vreme su Bosanci zauzeli Srebrenicu i sve posede preko Drine, a Ugri su nastojali da pregovorima dobiju ono što je ostalo od despotovine. Vojno jači Turci su marta 1458. prokrstarili kroz celu Srbiju vodeći sa sobom slepog Grgura Brankovića i njegovog vanbračnog sina Vuka. Osvajanje je vodio Mahmud-paša Anđelović, brat zbačenog Mihaila. Maja je pala Resava, Žrnov, Višesav, a avgusta i Golubac, dok su Smederevo i Beograd opkoljeni. U Ugarskoj je izbio novi sukob između mladog kralja Matije Korvina (1457-1491) i njegovog rođaka Mihaila Silađija. Zaokupljeni ovim događajima, kao i turskim upadima u Srem, Ugri nisu mogli aktivno da se umešaju u komadanje despotovine. Tokom 1458. dogovoreno je da sin bosanskog kralja Stjepan Tomašević preuzme ostatke despotovine. Ovo je bilo upereno pre svega protiv slepog Stefana, koji je težio da se dogovori sa Turcima. 21.III.1459. Stjepan je primio despotsku titulu i krenuo ka Smederevu iz kog je Stefan Branković proteran aprila meseca.

Stjepan Tomašević (1459)

Stjepan Tomašević je došao u Smederevo nakon proterivanja poslednjeg Brankovića. Nalazio se tamo sa svojim stricem Radivojom, nekadašnjim protiv-kraljem Tvrtka II. Kada se pred Smederevom pojavio sultan Mehmed II sa svojom ordijom, povedeni su pregovori o predaji Smedereva. To je i

učinjeno 20.VI.1459. Tako je neslavno prestala da postoji srpska srednjovekovna država.