LEVICA I DESNICA: POKUŠAJ TEORIJSKOG ODREĐENJA I ISKUSTVENE PRIMENE NA SLUČAJU SRBIJE 199020142

Jovo Baki1 Originalni nauni radFilozofski fakultet UDK 329.001.11Univerzitet u Beogradu 329.1/.6(497.11)1990/2014 Received: 24.5. 2014. DOI: 10.2298/SOC1501046B

LEVICA I DESNICA: POKUAJ TEORIJSKOG ODREENJA I ISKUSTVENE PRIMENE NA

SLUAJU SRBIJE 199020142

Left and Right: a theoretical definition andits empirical application

in the case of Serbia (1990-2014)

APSTRAKT U ovom lanku je re o razliitim teorijskim poimanjima i empirijskim istraivanjima levice i desnice. Izloene su razliite dimenzije levice i desnice: antropoloka, tj. prostorno-saznajna; ideoloka; saznajno-socioloka; teorijska i empirijska. U literaturi o ovom problemu razlikuju se dva osnovna poimanja levice i desnice: sadrinsko i formalistiko. Prvo uzima u obzir sve prethodno navedene dimenzije dvaju pojmova, dok drugo i ne smatra da se radi o pojmovima ve o dihotomiji levica-desnica. U ovoj studiji se polo od jasnih sadrinskih idejnih odrednica levice i desnice: levica brani jednakost, pa je nuno antikapitalistika (i protivi se svakom prethodno postojeem drutvenom sistemu), a desnica se zalae za postojanje razliitih drutvenih hijerarhija, pa je nuno za kapitalizam ili za neki od prethodnih idealizovanih drutvenih sistema; levica kritikuje religijske i crkvene autoritete, desnica ih pravda; levica je okrenuta budunosti, desnica sadanjosti i prolosti; levica trai alternative tradicijom posveenom poretku, desnica zahteva nastavljanje svetih tradicija; levica brani viekulturalnost, pravo na razliku ivotnih stilova, miljenja i naina miljenja, desnica se zalae za nacionalnu ili rasnu istovrsnost i uobiajeno porodino i seksualno ponaanje. Nakon ovog teorijskog razmatranja, raspravlja se o levici i desnici u Srbiji u periodu 19902014, koji je podeljen na tri razdoblja: 19902000; 20002012; i period nakon 2012. godine.KLJUNE REI levica, desnica, ideologija, forma, sadraj, kapitalizam, jednakost,

sloboda.

ABSTRACT There are different theoretical understandings and various empirical researches of Left and Right. One can recognize several dimensions of Left and Right: anthropological, i.e. spatial-cognitive; ideological; sociologically-cognitive;

1 [email protected] Ovaj rad je nastao u okviru istraivanja Izazovi i akteri nove drutvene transformacije u Srbiji:

koncepti i akteri, pod brojem 179035, koje podrava Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

Jovo Baki: Levica i desnica: pokuaj teorijskog odreenja i iskustvene primene na sluaju Srbije 47

theoretical and empirical. There are two basic approaches in studying Left and Right: formalistic, which is ideologically hegemonic and related with political-procedural form, and structural that is ideological underdog related with ideological and social content of the political processes. The first one is strongly empirical, neglects all other dimensions, and considers Left and Right not as concepts, but only as a classification Left-Right, while the second one takes into account all dimensions. The author points out significance of ideological contents: Left is fighting for social equality, and it is necessarily anti-capitalistic (and anti all previous socio-economic systems), while Right considers various social hierarchies indispensable for proper function of a society, and it is either pro-capitalist or supports some of previously existing socio-economic systems; Left does not recognize authority of religious dogma or any of churches, while Right needs it; Left is strongly future-oriented, and Right is oriented towards past or present; Left looks for alternatives to existing reality, while Right demands continuation of holy traditions; Left supports multiculturalism, practicing of different life-styles and ways of thinking, while Right prefers national or racial homogeneity, conventional family patterns and sexual behaviour. After theoretical considerations, the paper discusses Left and Right in Serbia in 19902014 period, which is divided into three sub-periods: 19902000; 20002012; and the aftermath of the 2012 elections.KEY WORDS left, right, ideology, form, content, capitalism, equality, freedom.

Uvod

U ovom lanku je re o razliitim teorijskim poimanjima i empirijskim istraivanjima levice i desnice. Izloene su razliite dimenzije levice i desnice: antropoloka, tj. prostorno-saznajna; ideoloka; saznajno-socioloka; teorijska i empirijska. U literaturi o ovom problemu razlikuju se dva osnovna poimanja levice i desnice: sadrinsko i formalistiko. Prvo uzima u obzir sve prethodno navedene dimenzije dvaju pojmova, dok drugo i ne smatra da se radi o pojmovima ve o dihotomiji levica-desnica. Nakon ovog teorijskog razmatranja, raspravlja se o levici i desnici u Srbiji u periodu 19902014, koji je podeljen na tri razdoblja: 19902000; 20002012; i period nakon 2012. godine. Razmotrena su poimanja domaih autora o pripadnosti razliitih stranaka levici i desnici. Naposletku se obrazlae vlastito sadrinsko stanovite.

Antropoloke pretpostavke prostorno-saznajne podele

Prostorna podela na levo i desno, po svemu sudei, predstavlja jednu od osnovnih antropoloki zasnovanih saznajnih struktura kojima ljudi redukuju sloenost stvarnosti kojom su okrueni. Ova podela predstavlja pojavu istog reda kao i podela na gore i dole ili ispred i iza (Laponce, 1981: 34, cit. pr. Mihailovi, 2006: 115). No, dok podele levo-desno i ispred-iza predstavljaju horizontalno redukovanje, dotle podela gore-dole predstavlja vertikalnu redukciju haotine stvarnosti (Ignazi, 2006: 67). Naravno, kao i svim dihotomijama i ovoj se

48 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

moe zameriti da je ogranienog saznajnog domaaja, te da u izvesnoj meri svet manihejski deli na pozitivne i negativne pojave, tj. da ima jasnu ideoloku funkciju pravdanja napada na neprijateljsk ideologij i pokret. Drutveno-istorijska raznolikost po pravilu je mnogo vea nego to to dvolane tipologije priznaju (Baki, 2006a: 253). S tim u vezi, za svako iskustveno istraivanje levice i desnice u nekom drutvu, neophodno je odrediti koliko je koja politika stranka ili pokret smetena levo odnosno desno u odnosu na osnovne idejno-politike kriterije, ali i u odnosu na druge politike snage u odreenom drutveno-istorijskom vremenu i prostoru.

Uistinu, od novozelandskih Maora do primitivnih Indijanaca dveju Amerika, desna ruka oznaava ivot, snagu, hrabrost, muevnost, dok leva predstavlja sve suprotno tome. Otuda se desnom rukom priziva boanstvo, sahranjuju mrtvi i potpisuju sporazumi (Laponce, 1981, cit. pr. Ignazi, 2006: 7). Isto je vailo i za antiku Jeladu, dok su jedini bitni izuzeci republikanski i rano-imperijalni Rim, te Kina3 (u kojoj je leva strana, izjednaena s mukim principom Jang, bila sveta, Granet, 2004: 17; Laponce, 1981, cit. pr. Aldrich, 1983: 1044). Hrianstvo je, takoe, pripisalo pozitivnu vrednost desnici; jer ovek se krsti desnom rukom; Hristos sedi s desne strane svojega oca; boja desna ruka alje u raj, a leva osuuje na veni boravak u paklu (Ignazi, 2006: 7). Ljudi se rukuju i zaklinju desnom rukom, a donedavno su se levoruka deca prisiljavala da piu desnicom, jer je levorukost toboe nenormalna. tavie, ova pravilnost se neretko izraava u jeziku, pa je termin koji izraava desno istovremeno i re koja se odnosi na ispravno, pravo, zakonita i politika prava (right, Recht, droit, derecho, destra, 4), dok je levo neto to izraava opasnost, zloudnost, neodgovornost, nesposobnost, tupavost, pa ak i smrtonosnost (Ignazi, 2006: 7).5

Ovu horizontalnu podelu prati i vertikalna, pa su boanstva, raj i kralj6, po pravilu, gore, dok su avo, pakao i narod smeteni dole (Galeotti 1984: 261, cit. pr. Ignazi, 2006: 7). Zamiljanje drutvene strukture, takoe, razlikuje gornje ili vie i donje ili nie drutvene slojeve.7 Dve dimenzije prostora, vertikalna

3 Ukoliko je kineska civilizacija uticala okolne narode, npr. na Japan, utoliko je ova simbolika preneta i tamo (Lytton, 1989: 288289).

4 Na ruskom pravo znai i pravo i desno, a je istina. Izgleda da to vai i za veinu slovenskih jezika, npr. poljski i eki, ali ne i za srpskohrvatski, slovenaki, bugarski i makedonski, pa su Juni Sloveni izuzetak od pravila.

5 Iako u srpskohrvatskom jeziku re desno nema veze s pravom i vrlinama, ipak se levakom katkad naziva neki nesposobnjakovi, nespretnjakovi ili neznalica. Za onoga koji nije vian fudbalu veli se da ima dve leve noge. Ovo upuuje i na organsku asimetriju, jer veina ljudi spada u denjake (Ignazi, 2006: 7).

6 Nije sluajno to se Luj XIV nazivao Kralj Sunce, bez obzira to se prvobitni smisao odnosi prevashodno na sjaj, jer sunce odozgo obasjava ivot onima dole. tavie, Stiven Luks (Stephen Lukes) tvrdi da je ova vertikalna dimenzija bila dominantnija od horizontalne u predrevolucionarnoj Evropi (Luks, 2006, http://www.republika.co.rs/372373/15.html, pristupljeno 22. I 2014).

7 S tim u vezi, uputno je da sociolozi govore o irim drutvenim slojevima a ne o niim. Ovo iri upuuje vie na brojnost negoli na hijerarhijsku poziciju. Ipak, ovo pravilo ne treba da preraste u politiki korektnu zapovest, jer ako je drutvena stvarnost takva da pripadnici irih drutvenih slojeva u stvarnosti zauzimaju nie poloaje u drutvenoj hijerarhiji, onda to


i horizontalna, ideoloki su se neretko preplitale, pa je ve na Ustavotvornoj skuptini 1789. levica poistoveena s izraavanjem interesa donjeg dela stalekog drutva, tj. treeg stalea, u borbi protiv viih delova stalekog drutva, tj. kralja, plemstva i svetenstva.

Prema tome, nisko i levo stapali su se u protivljenju visokom i desnom. Otuda je levica od samih poetaka moderne politike odstupala od zdravo za gotovo prihvaenog hijerarhijskog drutvenog poretka istiui vrednost jednakosti nasuprot veri u bogom danu drutvenu hijerarhiju (Ignazi, 2006: 78), podravala i predvodila sirotinju u njenoj borbi za veu jednakost, izraavanje slobodne misli u borbi protiv crkvenog autoriteta, kao i diskontinuitet olien u podravanju inovacija u odnosu na kontinuitet odnosno tenju da se konzervira postojea institucionalna stvarnost (Laponce, 1981, cit. pr. Aldrich, 1983: 1044). S tim u vezi, u modernom periodu dolo je i do preplitanja dveju horizontalnih saznajno-prostornih podela, levo-desno i ispred-iza, to je urodilo pozitivnim ishodom za levicu, jer levica se smatra(la) drutvenom avangardom koja vue napred u na umu zasnovanu svetliju budunost, a desnica neim zaostalim, okotalim i primitivnim, to se opire drutvenom napretku i osuuje drutvo na veiti ivot u sadanjosti zasnovanoj na svetoj prolosti.8

Istorijsko poreklo ideoloke podele na levicu i desnicu

U Francuskoj revoluciji su prvi put u istoriji levica i desnica postali politiki pojmovi. Naime, 29. VIII 1789. predsedavajui Ustavotvorne skuptine pozvao je poslanike da glasaju o tome da li kralju treba dopustiti pravo veta na zakone i odluke skuptine. Poto su poslanici koji su glasali za pravo kralja na veto istupili na desnu stranu od predsednika, a oni koji su glasali protiv prava kraljevog veta na levu, ideoloka podela na levicu i desnicu bila je roena. Pamfletisti tog doba su odmah prepoznali ideoloko-politiko znaenje prostorne suprotstavljenosti (Ignazi, 2006: 4). Poslanici u skuptini koji su nastavili da sede desno u odnosu na predsedavajueg inili su desnicu, a oni s njegove leve strane levicu. Potonji su zastupali trei stale, tj. buroaziju, i zduno su nastojali da se drutvo oslobodi nasleenih stalekih privilegija i uredi prema prosvetiteljskim naelima slobode, bratstva i jednakosti.

Treba, meutim, primetiti i injenicu da je tokom Termidora dolo do iezavanja ovih termina, koji se ponovo javljaju tokom Restauracije nakon 1818. godine (Ignazi, 2006: 4). Tada su buroaski liberali inili levicu, a aristokratski konzervativci desnicu. Desnica je bila ili za punu restauraciju stalekog drutva ili za delimine promene u kojem e plemstvo zadrati visok drutveni poloaj, pa makar se moralo odrei nekih privilegija, po ugledu na tadanju Veliku Britaniju.

razliita upotreba jezika nee izmeniti, pa ak moe i ideoloki maskirati istinski nepovoljan poloaj pripadnika irih drutvenih slojeva.

8 Prostorna podela ispred-iza povezana je, dakle, sa vremenskom podelom prolost-budunost, jer ispred se odnosi na ono to se nalazi u budunosti, a iza na ono to je ostalo u prolosti.


Vremenom su se od liberala proces je otpoeo ve sa jakobincima i sankilotima, nastavio se sukobom monarhista i republikanaca u Julskoj monarhiji, da bio bio okonan tokom revolucije 1848 odvojili radikalni demokrati, poznati po zahtevima za opte birako pravo mukaraca, to je u Francuskoj tada i ostvareno9, bez obzira na imovno stanje i obrazovni nivo, i neposredne oblike demokratije (npr. referendum), meu kojima je bilo i onih koji su se sve vie okretali uspostavljanju ekonomske i socijalne jednakosti: socijalisti i komunisti. Osim njih, na krajnjoj levici su se javili i anarhisti koji su se borili kako protiv kapitalizma i crkve, to im je bilo zajedniko sa socijalistima i komunistima, tako protiv drave. Upravo je Revolucija 1848. godine predstavljala vododelnicu u irenju i prihvatanju podele na levicu i desnicu, sa jasnim ideolokim identitetom politikih stranaka i pokreta, bez obzira na razliite parlamentarne sisteme. Uopte, ma kakvi bili njen jezik, oblik ili sledbenitvo levica se dri pretpostavke da u svetu postoje neopravdane nejednakosti koje oni na desnici vide kao svete ili nepovredive ili prirodne ili neminovne, i da te nejednakosti valja smanjiti ili ponititi (Luks, 2006).

Kako su leviari dovodili u pitanje opravdanost imovinskih nejednakosti koje donosi kapitalizam, tako je i podela na levicu i desnicu oznaavala i klasnu suprotstavljenost izmeu radnika i kapitalista. Ovo, uslovno govorei, socioloko tumaenje podele na levicu i desnicu postalo je tokom XIX i XX veka opte prihvaeno, pa je levica svuda bila zagovornica drutvenih promena prema to veoj jednakosti, dok se desnica zalagala za odranje i unapreenje kapitalistikog drutveno-ekonomskog sistema (Ignazi, 2006: 5). Drugim reima, nema levice bez borbe protiv hijerarhije, racionalnog otpora crkvenom autoritetu i religijskom pravdanju vlasti uopte i posebno harizme dinastike krvi, te protiv drutvenih privilegija, odnosno borbe za prava pripadnika irih drutvenih slojeva, onih koji ive od svojega rada, sirotinje i nemonih, i za to veu jednakost u drutvu.

S krajem realnog socijalizma u Evropi, meutim, dolazi i do dovoenja u pitanje validnosti daljeg insistiranja na podeli ideoloko-politikog spektra na levicu i desnicu, kao da se iz nekog razloga podrazumeva da je komunistiko usmerenje jedino uistinu leviarsko (Bobbio, 1996: 90). Izgleda da je jedan broj teoretiara zakljuio da je sovjetski socijalizam diskvalifikovao levicu usled autoritarnog krenja ljudskih prava, privredne nekonkurentnosti kapitalizmu i posledinog istorijskog poraza koji je doiveo, iako je, kako je Bobio ispravno primetio, to sasvim nebitno iz analitikog ugla posmatranja (Bobbio, 1996: 98). Ipak, realni socijalizam je predstavljao istinsku pretnju kapitalizmu, pa su i reforme kapitalizma u cilju njegovog humanizovanja uinjene tek nakon Oktobarske revolucije i Drugog svetskog rata, kako bi se predupredila socijalistika revolucija.

9 U Francuskoj e ene dobiti birako pravo tek 1944, dok su najdemokratiniji u ovom pogledu bili: Novi Zeland (1893, tada britanska kolonija), Finska (1907, tada u okviru Rusije), Norveka (1913), SSSR (1917) (Jone Johnson Lewis (2015). International Woman Suffrage Timeline: Winning the Vote for Women Around the World, http://womenshistory.about.com/od/suffrage/a/intl_timeline.htm, pristupljeno 16. II 2015).


Nakon sloma evropskog socijalizma, nekad leve stranke sve vie prihvataju kapitalistiko ustrojstvo a leviarski intelektualci trina naela i logiku profita, ak dovodei u pitanje naelo preraspodele i socijalnog transfera (Luks, 2006), pravdajui to navodnom zastarelou dihotomne ideoloke sheme (Giddens, 1994). Najee oni prelaze u leve liberale, to je socijalna demokratija gotovo u potpunosti uinila10, gde Gidens i Habermas, kao savetnici Blera odnosno redera, predstavljaju najvanije primere, iako ima i onih koji prave drastiniji rez i prilaze konzervativcima (Baki, 2011: 527592). Sem pomenutog razloga vezanog za intelektualce, podela na levicu i desnicu, naglaava Sreko Mihailovi, nebitna je za apolitine, kao i za one koji politici pristupaju na utilitaran nain11 (Mihailovi, 2006: 129).12

Pa ipak, sadanje nezadovoljstvo podelom na levicu i desnicu nije nita novo. Uistinu, skoro otkad se pojavilo ideoloko razlikovanje levice i desnice osporavao se njen teorijski znaaj. Tako je ve u francuskom Dictionaire du politique (Renik politike) iz 1842. godine tvreno da su ove drevne podele izgubile mnogo od njihove vrednosti (Crapez, 1998: 44, cit. pr. Ignazi, 2006: 4). Otuda se moe pretpostaviti za povremena rairena osporavanja podele na levicu i desnicu da se pre radi o prolaznim intelektualnim modama, koje se javljaju najee u trenucima kada se itav ideoloko-politiki spektar pomera udesno, tj. kada desnica ubedljivo namee ideoloku hegemoniju usled posebnih istorijskih

10 Izvorno je socijalna demokratija bila vezana za marksizam poto je smatrala socijalistiku revoluciju, iji e ishod, izmeu ostalog, biti podrutvljenje sredstava za proizvodnju, istorijski neizbenom. Uloga socijalne demokratije bila je da taj strukturno nuni proces delatno podri. Vremenom su se iz socijalne demokratije izdvojili komunisti na osnovu razlika u ova tri fundamentalna pitanja: 1) Da li je mogue kapitalizam reformisati? 2) Da li prihvatiti politiko delanje kroz institucije sistema parlamentarnih monarhija odnosno republika? 3) Da li traiti istorijskog subjekta revolucije u irem klasnom savezu a ne samo u radnikoj klasi? Naelno, ako je odgovor na ova pitanja pozitivan, onda revolucija nije ni potrebna; ipak, valja razumeti da su socijalni demokrati u poetku parlamentarnu borbu prihvatali u cilju poboljanja sopstvene organizacije i propagande, te da su poetkom XX veka opredeljenju za parlamentarnu borbu naroito doprineli nekoliki uzastopni neuspesi optih trajkova: Belgija 1902; vedska 1909; Francuska 1920; Norveka 1921; Velika Britanija 1926. Stoga su oni prihvatili parlamentarizam kao sredstvo dolaska na vlast i preobraaja neracionalnog, eksploatatorskog i nepravednog kapitalistikog u socijalistiko drutvo pomou postupnog zakonodavno-reformskog delanja. Zbog pozitivnog odgovora na sva tri pitanja, socijalni demokrati se nazivaju i reformistima. Komunisti, ba kao i anarhisti pre njih, odgovorili su negativno na sva tri pitanja (Przevorski, 1985).

11 SAD i Srbija su klasini primeri, uz sve velike razlike meu njima, prevlasti pragmatino-utilitarnog odnosa patrona i klijenata, tj. lovaca na plen, u politici (Veber, 1998: 153159; Hofstadter, 1960).

12 Jedno istraivanje u Nemakoj pokazalo je da je s ovim iniocima povezan i opti nivo obrazovanja: to je stepen obrazovanja nii, to je snalaenje na skali levo-desno slabije. Ipak, politika obavetenost je ovde bitnija od formalnog kolskog obrazovanja (Zuell, Scholz, 2012: 1426). Drugo istraivanje u Italiji, pokazalo je, takoe, da nivo kolskog obrazovanja nije presudan, ukoliko postoji potreba snalaenja u ideoloko-politikom prostoru, te da, tavie, apstraktnost drutvenih predstava o levici i desnici (npr. naglaava se u veoj meri znaaj jednakosti negoli ime neke stranke ili voe koji oliavaju levicu odnosno desnicu) moe u relativnom smislu rasti sa opadanjem nivoa obrazovanja upravo zbog naroito uveane potrebe za snalaenjem u promenjenim okolnostima nastalim s raspadom prethodnog politikog sistema (Corbetta, Cavazza, Roccato, 2009: 636).


mogunosti predstavljanja kapitalizma bezalternativnim, no istinskom krizom razlikovanja levice i desnice bez presedana.

Formalistiko ili instrumentalno (funkcionalistiko) poimanje podele na levicu i desnicu

Dok formalistiki pristup potvruje znaaj ideoloke podele na levicu i desnicu u empirijskim istraivanjima, dotle se sama podela shvata na teorijski ispranjen, tj. formalan i instrumentalan nain. Njena funkcija svodi se uglavnom na redukciju haotine politike stvarnosti, dok se povezanost ideolokih opredeljenja i objektivnog na zajednikom drutvenom interesu zasnovanog drutvenog poloaja posebnih drutvenih grupa ne uzima kao predmet vredan istraivanja.13

Primerice, jedan od najuticajnijih predstavnika formalistikog poimanja podele na levicu i desnicu, ovani Sartori (Giovanni Sartori) (Ignazi, 2006: 8)14, smatra da, iako su istorijski, levica i desnica stupili u politiku teko optereeni kulturnim i religijskim znaenjem ... (Ove) oznake se znaenjski lako mogu rasteretiti i nanovo popuniti usled nedostatka bilo kakve semantike osnove (Sartori, 1982: 255256, cit. pr. Ignazi, 2006: 8), pa se mogu i menjati u razliitim prostorno-vremenskim okvirima u skladu s osobenim duhom epohe ili nacionalnim politikim kulturama (Ignazi, 2006: 9).15

Uobiajeno se kao ilustracija ovog shvatanja navodi liberalizam, shvaen kao levo usmerena ideologija do sredine XIX veka, koji se nakon toga pomera

13 Pjero Ignaci (Piero Ignazi) smatra da je ovo shvatanje preteno politikoloko, budui da se odnosi na vezu politikog sistema i sutinski nominalistikog odreenja pojmova levice i desnice, a ne na povezanost ideolokog usmerenja i objektivno utvrdivog interesa drutvenih grupa (Ignazi, 2006), dok Donatan Uajt (Johnathan White) misli da je ovakav pristup levici i desnici karakteristian za drutvenu empirijsku nauku uopte, a ne samo za politikologiju (White, 2010: 2). Vladimir Ili je, pak, verovatno neopravdano suzio kritiku na domau politikologiju zbog empirizma ispranjenog od teorijskog sadraja (Ili, 1998: 5597), poto je rairenost empirizma u razmatranju problema levice i desnice opta pojava u savremenoj stranoj i domaoj drutvenoj nauci.

14 Politiki filosof po obrazovanju, Sartori je usled tadanjeg nepostojanja institucionalizovane politikologije na italijanskim univerzitetima bio prvobitno redovni profesor sociologije, a onda se tokom druge polovine 1960-ih izborio za institucionalizaciju politikih nauka na Univerzitetu u Firenci. Imajui u vidu usklaenost njegove politikoloke misli sa ideolokom hegemonijom, ne udi injenica da se u drugoj polovini 1970-ih preselio u centar hegemone hladnoratovske politike misli, tj. SAD, prvo na Stenford (Stanford) a zatim na Kolambia (Columbia) univerzitet, na kojem je, trenutno, dok se blii devedestim, profesor emeritus. Ne iznenauje ni to to je Sartori pobornik formalistikog i elitistikog umpeter (Schumpeter)-Dalovog (Dahl) odreenja demokratije, ba kao to nimalo ne udi da se radi o stalnom saradniku konzervativnog italijanskog dnevnika Corriere della Sera (Pasquino, 2005: http://www.palgrave-journals.com/eps/journal/v4/n1/full/2210003a.html, pristupljeno 24. II 2014).

15 U Srbiji su zastupnici formalistikog poimanja levice i desnice: Srbobran Brankovi (2003; 1998; 1996; 1995; 1993); Sreko Mihailovi (2006); Aleksandar Molnar (1998); Slobodan Miladinovi (1998); Milo Kneevi (1998).


udesno, usled nastupanja socijalizma i anarhizma. Isto tako, formalisti smatraju da se nacionalizam od emancipatorske doktrine samoopredeljenja naroda pretvorio od kraja XIX veka u agresivnu ideologiju (Ignazi, 2006: 9).

Prema ovom shvatanju, za koje se moe rei da je trenutno ideoloko-teorijski hegemono16, teorijsko znaenj pojmova levica i desnica ne postoji, ve je ono proizvod konkretno-istorijske drutvene konvencije uspostavljene izmeu politikologa, stranakih vostava i biraa, to treba utvrivati uvek nanovo u odreenom drutveno-istorijskom kontekstu. Ono to je najvanije jeste da graanstvo prepoznaje i usvaja ovu dihotomiju u cilju razumevanja i tumaenja politikog delanja, a funkcija meusobnog optenja i pravljenja politikog sistema razumljivim svim uesnicima politikog ivota upravo i jeste najznaajnija17 (Weber, 2011: 1; Corbetta, Cavazza, Roccato, 2009: 63818).

injenica da preko 85% birakog tela EU, orijentiui se u politikom haosu, prepoznaje levicu i desnicu (Klingemann, 1995: 192, cit. pr. Ignazi, 2006: 9), i ne odstupa u veoj meri od strunjakog miljenja i stranakog samosvrstavanja, dovoljan je razlog da se dihotomija prihvati u empirijskim istraivanjima levice i desnice (De Vries, Hakhverdian, Lancee, 2011; Weber, 2011) bez obzira na injenicu da se znaenje ovih pojmova menja zavisno od zemlje i perioda u kojima se istraivanje sprovodi (De Vries, Hakhverdian, Lancee, 2011; Weber, 2011; Weber, Saris, 2010; Klingemann et all. 2006; Van der Eijk et all. 2005; Gunther, Montero, 2001; Fuchs, Klingemann, 1989; Inglehart, 1985).

Za ovo gledite logiki sledi i uobiajeno se vee i shvatanje da je u dvostranakim sistemima, dovoljno jednostavnim per se, podela na levicu i desnicu nepotrebna, jer su sama imena stranaka dovoljna da izraze ideoloki sukob, dok je u viestranakim evropskim politikim sistemima, koji se odlikuju politikom raznolikou, ova podela neophodna zbog potrebe snalaenja u haotinoj drutvenoj stvarnosti i pribavljanja politikog identiteta (Sartori, 1976: 341 i Butler, Stokes, 1969, cit. pr. Ignazi, 2006: 10; Kroh, 2005: 1; Gauchet, 1994:

16 Razume se, ima i sociologa, najee empiriara, koji zastupaju formalistiki pristup levici i desnici (npr. Klingeman ili Sreko Mihailovi i Slobodan Miladinovi u Srbiji), iako je u ovom shvatanju zapostavljena veza ideologije s objektivno postojeim interesom drutvenih grupa, na emu sociolozi, ipak, najee s pravom insistiraju. Ovu vezu ideologija s interesima pojedinih drutvenih grupa osporio je u okviru sopstvene mikrosociologije i interakcionih rituala unutar kojih se posebno naglaava znaaj oseanja, meusobnog optenja i usaglaavanja, te razliitih opaaja grupnih interesa i ugledni profesor sociologije na Univerzitetu Pensilvenija Rendal Kolins (Randall Collins). On izriito tvrdi da su materijalni interesi dvosmisleni motivi, te da usredsreivanje na interakcioni ritual bolje predvia politiko ponaanje, The Sociological Eye, http://sociological-eye.blogspot.com/2012/10/material-interests-are-ambiguous_770.html, pristupljeno 26. II 2014).

17 To je i objanjenje injenice da Sartori, koji smatra da ideologija vie ne postoji, ipak, smatra korisnom podelu na levicu i desnicu, to je inae zaudilo Sreka Mihailovia (Mihailovi, 2006: 117). Srbobran Brankovi, pak, navodi da se i ne radi o pojmovima levice i desnice, ve o klasifikaciji, tj. dihotomiji levica-desnica (Brankovi, 1998: 16).

18 Ovo istraivanje, iako veim delom formalistiko, odlikuje se, blagodarei stvaralakoj primeni pojma drutvene predstave (social represantation), zanimljivim istraivakim reenjima koja, barem u perspektivi, mogu premostiti jaz izmeu formalizma i strukturalizma.


274, cit. pr. White, 2012: 200).19 tavie, argumentuje se da je u SAD i Japanu podela na liberale i konzervativce funkcionalni ekvivalent podele na levicu i desnicu (Kroh, 2005: 1), ime se prazne od sadraja ne samo levica i desnica, ve i liberalizam i konzervatizam, a to po sebi ima jasnu konzervativnu funkciju.

ini se, meutim, da dvostranaki sistemi tee marginalizovanju ideolokih razlika, jer stranke najee tee da se oslone na to iru drutvenu bazu u centru izmeu desnice i levice, tj. postoji tenja za irenjem centra izmeu desnog i levog kraja politikog spektra. Pa ipak, ozbiljnije krize vode produbljivanju drutvenih odnosno ideolokih razlika, npr. Velika ekonomska kriza 1929. ili Vijetnamski rat i pojava Nove levice, tj. do izotravanja suprotstavljenosti razliitih drutvenih interesa, pa je razlikovanje desnice i levice bitno i za dvostranake politike sisteme, to se zorno vidi iz pisanja najveih autoriteta za ameriku istoriju (Foner, 1998: 287299; Hofstadter, 1960: 334, 338). Problem je, meutim, to formalistiki pristup politici u njoj vidi samo politiko-proceduralne oblike a nikako ne i drutvenu sadrinu koja je u njih umotana.

Problem sa ovakvim poimanjem levice i desnice, izmeu ostalog, jeste da je nemogue praviti istinska uporedno-istorijska istraivanja, jer ako se znaenje pojmova bitno menja od zemlje do zemlje i od perioda do perioda, onda su poreenja ne samo trivijalna i formalne prirode, ve i sutinski bespredmetna. Ako se, pak, ne moe stii ni do kakvih optih saznanja, onda su i sama empirijska formalistika istraivanja levice i desnice nepotrebna.

Sadrinski ili strukturni pristup levici i desnici

Prema zagovornicima ovog shvatanja, od Francuske revolucije 1789. na ovamo, postoje jasno ideoloki odreena jezgra levice i desnice, prepoznatljiva kroz vreme i prostor, bez obzira na svu drutveno-istorijsku promenljivost. U sutini se radi o odnosu prema bazinim vrednostima kao to su jednakost i sloboda, gde je jasno da nijedna od ove dve vrhovne vrednosti ne moe biti ostvarena do krajnjih logikih odnosno drutvenih posledica a da to ne bude na utrb njene rivalke (Bobbio, 1996: 7375). Leviar, istorijski gledano, uvek daje prednost jednakosti u odnosu na slobodu, pa ak iako mu je potonja takoe veoma vana. Uistinu, za leviare nema bitnije vrednosti od jednakosti, ba kao to za liberale i liberalne konzervativce nema konanije vrednosti od slobode.

Prema Ignaciju, pokojni politiki filosof Norberto Bobio (Norberto Bobbio) je najbitniji zastupnik ovog poimanja levice i desnice20 (Ignazi, 2006: 10). U

19 Formalistiko miljenje ovog tipa, iako verovatno svestan strukturnih znaajki levice i desnice, brani i Sreko Mihailovi (2006: 129).

20 U srpskoj drutvenoj nauci je sadrinsko poimanje levice i desnice, oslanjajui se na radove Vojina Milia (1970), Ljubomira Tadia (1972) i Todora Kuljia (1983), kao i Norberta Bobija (1996), sistematski razvio Vladimir Ili (1998). Osim nabrojanih autora, sadrinsko poimanje levice i desnice zagovaraju Mira Bogdanovi (1997) i Mia urkovi (1998), koji se, takoe, oslanja na Bobija. Treba primetiti da je jedino urkovi po ideolokom usmerenju konzervativac, dok su svi ostali leviari, iako su kod Ilia primetna povremena idejna vrludanja. Po obrazovanju i strunim preokupacijama su: filosof Mili, koji je igrao vanu


njegovoj knjizi Levica i desnica: znaaj jednog politikog razlikovanja (Bobbio, 1996) dat je osnovni kriterij razlikovanja: na levoj strani ideolokog spektra su oni koji smatraju da su ljudska bia meusobno vie jednaka no nejednaka, a na desnoj oni koji smatraju da su ljudi vie nejednaki no jednaki21 (Bobbio, 1996: 67). Da bi naglasio idealno-tipski odnos prema bazinoj vrednosti jednakosti, Bobio daje primer Rusoa i Niea. Njih dvojica, naime, predstavljaju idealno-tipske filosofe jednakosti odnosno hijerarhije: Ruso osuuje drutvenu nejednakost u ime prirodne jednakosti22, dok Nie osuuje drutvenu jednakost u ime prirodne nejednakosti (Bobbio, 1996: 68).

Dakle, nema levice bez vere u jednakost svega to nosi ljudski lik i nema desnice bez vere u opravdanost drutvene hijerarhije, bez obzira da li je hijerarhija zasnovana na pravno nejednakom, katkad rasistiki pravdanom poloaju, kao to je bio sluaj u robovlasnikim ili u staleko-feudalnim drutvima odnosno u nacistikom obliku kapitalizma; ili na drutveno nejednakom poloaju baziranom na razlikama u porodino steenom bogatstvu odnosno nejednakostima u dostupnosti obrazovanja ili nekog drugog retkog dobra; odnosno na korienju imperijalnih dividendi u centru svetskog kapitalistikog sistema.

U svakom sluaju, na osnovu kriterija na kojem je bazirana drutvena hijerarhija, kao i meri iracionalnosti u njenom pravdanju, mogu se razlikovati stepeni desne usmerenosti: reakcionarni pokreti i reimi na krajnjoj desnici trae idejne izvore u dubokoj prolosti i esto krajnjim rasizmom i nacionalizmom pravdaju svoje pretenzije na vlast23; konzervativci bi konzervirali postojee drutvene nejednakosti u kapitalizmu posredstvom ideoloke upotrebe crkvenog (arhijereji), dravnog (vlast), porodinog (otac) i tehnokratskog (menader) autoriteta; konzervativni liberali pravdaju drutvene nejednakosti prirodnim razlikama u sposobnostima ljudi; socijalni liberali bi postepenim reformama ublaili drutvene nejednakosti u kapitalizmu u cilju stvaranja meritokratije, tj. drutva to ravnopravnijih ansi u okviru kapitalistikog sistema.

Levica je naelno od 1848. antikapitalistika, jer smatra da kapitalizam usled svojstvene iracionalnosti, ispoljene u periodinim krizama i u vladavini kapitala i robe nad ljudima, nuno proizvodi drutvene nejednakosti, pa se ne moe sutinski reformisati. U odnosu na ciljeve i sredstva koja primenjuju u borbi protiv kapitalizma a za ostvarenje jednakosti, mogu se razlikovati sledei

ulogu pri ustanovljavanju i teorijsko-metodolokom profilisanju sociologije na Filozofskom fakultetu; pravnik Tadi, koji se najvema bavio problemima filosofije i sociologije prava i politike, te sociolozi (Kulji, Bogdanovi, Ili) odnosno filosof politike urkovi. Prema tome, filosofi politike i sociolozi u Srbiji iskazuju izvesnu sklonost ka sadrinskom poimanju levice i desnice.

21 Slino Bobiju, Vladimir Ili pie da se levica i desnica mogu prepoznati preko posmatranja odnosa relevantnih politikih subjekata prema temeljnim vrednostima drutveno-ekonomske jednakosti i slobode (Ili, 1998: 82).

22 V. Ili, takoe, istie da se upravo odnos prema Rusou moe uzeti kao vrlo diskriminativan pokazatelj konzervativnog ili doslednog karaktera nekog stanovita u okviru optije (neo)liberalne struje (Ili, 1998: 68).

23 Po pravilu, to je taka poeljne vizije drutva dalje u prolosti, pokret odnosno reim je reakcionarniji.


levi pokreti: 1) na krajnjoj levici anarhisti i komunisti (meu kojima su istorijski postojale razlike izmeu, s leva na desno, polpotista, maoista, trockista, staljinista, titoista, luksemburgista, evrokomunista) koji ne prezaju od revolucionarnog nasilja i privremenog ukidanja ili ograniavanja ljudskih sloboda anarhisti, luksemburgisti i evrokomunisti su, meutim, najprivreniji neophodnosti povezivanja socijalizma i demokratije, shvaene na sadrinski, tj. drutveno-ekonomski a ne formalno-proceduralistiki nain zarad ukidanja drutvene podele rada (to su polpotisti i maoisti pokuali i u praksi izvriti); fizikog ili pravno-politikog uklanjanja klasnog neprijatelja; ukidanja kapitalistikih drutveno-ekonomskih odnosa i stvaranja socijalizma odlikovanog nekom merom drutveno-ekonomske jednakosti; 2) radikalni leviari, socijalisti, iako ne spore da je revolucionarno nasilje nekad neophodno, ipak, smatraju da je ono tek ultima ratio u posebnim drutveno-istorijskim prilikama, dok prihvataju parlamentarne metode borbe u cilju osvajanja vlasti na izborima i potonjeg revolucionisanja proizvodnih odnosa24; 3) umereni leviari-reformisti, tj. socijalni demokrati pre pada Berlinskog zida, iako prihvatajui parlamentarni nain politike borbe kao jedini dozvoljeni, smatrali su da je kapitalizam neophodno reformisati, sledei kejnzijanske mere, u dravu socijalnog staranja (welfare state) i pune zaposlenosti koja ublaava drutveno-ekonomske nejednakosti proizvedene na tritu i priprema teren za prelazak u socijalizam, kada drutvo postane za to zrelo.

Socijalne demokrate je ovakvo shvatanje smetalo na levi centar, ukoliko kapitalizam smatraju bar naelno neracionalnim i nepravednim drutvom, ije reformisanje treba da dovede do revolucionarnih ishoda u budunosti, pa makar i dalekoj25; dok se socijalni liberali nalaze na desnom centru, ukoliko smatraju da je kapitalizam, iako bezalternativan, potrebno usavravati u cilju neutralisanja prevelikih drutvenih nejednakosti koje ga mogu ugroziti, jer vode potencijalnom klasnom sukobljavanju. Ovaj centar izmeu levice i desnice bio je najiri dok je realni socijalizam bio opaan kao pretnja kapitalizmu, pa je strah od realnog socijalizma doprinosio humanizovanju kapitalistikih drutava posredstvom drave socijalnog staranja.26

24 August Bebel je, primerice, strahovao da problem moe nastupiti u onom trenu kada proletarijat osvoji vlast posredstvom izbora (u ta 1905. zbog irenja prava glasa, rastue brojnosti proletarijata trenda koji je zaustavljen jo polovinom XX veka u razvijenim evropskim zemljama [Przeworski, 1985: 23-24, 26] i sve boljih izbornih ishoda u razliitim evropskim zemljama nije nimalo sumnjao), jer buroazija moe osporiti tu pobedu; tada bi revolucionarno nasilje predstavljalo jedini nain prelaska iz kapitalizma u socijalizam (Przeworski, 1985: 9, 18-19, cit. pr. Schorske, 1955: 43).

25 Prema Prevorskom, prepiska Branta, Palmea i Krajskog, objavljena 1976, pokazuje da su socijalni demokrati, naroito Brant, prestali da budu reformisti, koji se nadaju kumulativnom efektu reformi u budunosti s ciljem konanog preobraaja kapitalistikog u socijalistiko drutvo, jo 1970-ih, pre neoliberalne ofanzive Taerove i Regana (Przeworski, 1985: 40), pa su ve tada u stvari postali socijalni liberali.

26 Za dijalektiko miljenje nema iznenaenja ako reforma sistema u cilju njegove konane promene zapravo doprinese njegovom jaanju i odlaganju sistemskih promena (Wallerstein, 1990: 73-74), ba kao to i naizgled stabilni drutveno-ekonomski sistem moe propasti u nedostatku veih izazova koji bi zahtevali dalekosene reforme. Naime, tek opasni izazovi


No, nakon pada Berlinskog zida, strah od levice je nestao, krajnji (anarhisti i razliite komunistike grupe) i radikalni leviari (razliiti antikapitalistiki pokreti i stranke) su politiki marginalizovani i fragmentisani (Ruica, 2014: 16)27, a evropski socijalisti i socijalni demokrati ideoloki su se, po pravilu, izgubivi volju za bilo kakvim dalekosenijim drutvenim eksperimentima u cilju oslobaanja graana od drutvenih hijerarhija (Pavievi, 2014: 36), poistovetili s socijalnim liberalima, emu je znaajno doprinelo i relativno smanjenje uea radnitva u strukturi post-industrijskog drutva, pa se tzv. levi centar zajedno s punom zaposlenou i drugim tekovinama drave socijalnog staranja sasvim izgubio, a ceo ideoloko-politiki spektar snano pomerio udesno. Ovome naroito doprinosi injenica da su odbranu tekovina drave socijalnog staranja preuzeli radikalni desniari, primenjujui tzv. welfare chauvinism taktiku kombinovanja ekonomski levih pozicija28 s autoritarnim i iskljuivim ksenofobinim stavom prema pravu graanstva rasno, religijski, etniki drugaijih (Kitschelt, 1995: 22), ili prema pravima seksualno devijantnih (Ivaldi, 2012: 10). Sa stanovita odranja kapitalizma, to je veoma funkcionalno, jer zamagljuje istovetnost interesa radnitva u svetskom kapitalistikom sistemu (Wallerstein, 1990: 83), ba kao to doprinosi unoenju zameateljstva u pojmovno odreenje levice i desnice.29

Treba napomenuti da vera u potrebu drutvene jednakosti ljudi nije istovremeno i egalitarizam, tj. doktrina koja propisuje da su ljudi u svemu jednaki ili da u svemu treba da budu jednaki. Naime, kako Bobio s pravom naglaava, razboriti leviar se bori za to dalekosenije umanjenje drutvenih nejednakosti i ublaavanje posledica prirodnih nejednakosti, dok se vulgarni egalitarci zalau za jednakost svakoga u svemu (Bobbio, 1996: 63). No, uprkos ovoj razlici, kako prvi tako drugi spadaju u leviare, bez obzira na nain na koji e ih neko vrednovati.

doprinose ozbiljnom traganju za odgovorima koji bi sutinski usavrili sistem. Ako na opasne izazove nema odgovarajuih odgovora, onda preti revolucija. U tom svetlu, socijalna demokratija je predstavljala najozbiljniji odgovor kapitalizma na izazov realnog socijalizma.

27 Izborno, u poslednjih desetak godina radikalni leviari stoje najbolje u ekoj, Grkoj, Kipru, Nemakoj, Rusiji, te u Francuskoj.

28 U odnosu prema zatiti radnika, nezaposlenih i penzionisanih belih hriana, te prema finansijskom tritu, multinacionalnim kompanijama i politikom establimentu (Ivaldi, 2012: 11).

29 Ovom zameateljstvu doprinosi i iz teorija o totalitarizmu izveden model potkovice ili grkog slova omega (). Njegova primena ukazuje na sutinski formalistiki pristup razlikovanju levice i desnice: () poto na krajnjim polovima levi i desni ekstremisti dele zajedniki afinitet prema represivnim i autoritarnim, ak totalitarnim formama vladavine, daleko je upotrebljiviji analitiki model potkovice (nego uobiajeno razlikovanje levice i desnice, pr. J.B) koji reljefno pokazuje pribliavanje krajnje levice i desnice. Primera radi, faizam na krajnjoj desnici se, poput ekstremne levice, zalae za upotrebu radikalnih, nasilnih sredstava, okrenut je budunosti i zalae se za dravnu kontrolu i upravljanje ekonomijom. (Stojiljkovi, 2011: 121, u: Stojiljkovi et all). Prema tome, ovakvim vienjem sasvim se zanemaruju sutinske ideoloke razlike krajnje levice i desnice (Kulji, 1983). Ipak, treba naglasiti da su druge tekoe modela potkovice i njegove pristalice uputile na teorijski oprez: No, i model potkovice ima svojih nesavrenosti i nekonzistentnosti. Tako, anarhizam uz insistiranje na jednakosti, odbija istovremeno svaki oblik vlade i diktata nad ekonomijom (Stojiljkovi, 2011: 121, u: Stojiljkovi et all).


U svakom sluaju, kao to an Lapons (Jean Laponce) naglaava, u politikoj, religijskoj, privrednoj i vremenskoj ravni levica i desnica se razgraniavaju na taj nain to se u naelu leviari zalau za jednakost, racionalizam i slobodnu misao u odnosu na religijske autoritete, veu jednakost za iroke drutvene slojeve i diskontinuitet odnosno spremnost na inovacije u odnosu na tradiciju i ono to nam je poznato iz prolosti, dok se desniari zalau za potovanje drutvene hijerarhije, iracionalnu poslunost verskim autoritetima (kako crkvenim arhijerejima tako natprirodnim silama koje se ne mogu racionalno spoznati), potovanje vie vrednosti viih drutvenih slojeva i tradicionalizam, te kontinuitet u vremenskom sledu izmeu prolosti, sadanjosti i budunosti (Laponce, 1981: 118119, cit. pr. Ignazi, 2006: 11). Drugim reima, desnica pristaje uz sile koje odravaju kapitalistiki poredak, dvor i crkvu, a u XX veku i naciju, dok ih levica dovodi u pitanje (Ignazi, 2006: 1112). Upravo stoga to se liberali naelno zalau za racionalno ureenje kulture i politike, ali ne i privrede, gde je na delu zalaganje za nesputanu spontanost trita, premda bi socijalni liberali ispravljali njegove nesavrenosti, oni ne mogu spadati u leviare.

Ekonomska dimenzija je dugo presudno odreivala ta je levo a ta desno. No, s rastom znaaja post-materijalistikih vrednosti, do ega je dolo s usponom drave socijalnog staranja i tzv. Nove levice feminizma, LGBT pokreta, ekolokog pokreta, liberterskih struja socijalizma, hipi pokreta krajem 1960-ih i poetkom 1970-ih godina, dolo je i do toga da kulturna osa, takoe, odreuje ta je levo a ta desno. Naime, na ekonomskoj dimenziji pozitivan odnos prema jednakosti i racionalno organizovanoj privredi odlikuje leviara nasuprot naglaavanju hijerarhije i laissez faire principa, to odreuje desniara. tavie, leviar u kapitalizmu vidi generatora rastuih nejednakosti u drutvu i stoga zauzima naelan anti-kapitalistiki stav, dok desniar, s izuzetkom pojedinih reakcionarnih radikalnih ili krajnjih desniara koji se vraaju u daleku prolost sa idejom da tamo pronau idealno drutvo, u naelu brani kapitalizam kao najbolje ili, bar, najmanje loe od svih postojeih drutava.

Na kulturnoj, pak, dimenziji leviar naglaava slobodnu racionalnu misao nasuprot iracionalnom crkvenom autoritetu; diskontinuitet (kulturnu, pravnu, politiku novinu) nasuprot kontinuitetu (tradicija, zakon, poredak); egalitarni internacionalizam (naglaavaju se prava pojedinaca nezavisno od njihovog drutvenog poloaja i linih sklonosti, i prava nacija nezavisno od njihove veliine u globalnom svetu) nasuprot nacionalizmu, koji najee sputava prava pojedinca, odnosno imperijalnom kosmopolitizmu, koji najee, pravdajui interese odreenih imperija, ograniava prava malih, siromanih i politiki nemonih nacija. Naposletku, leviar brani pravo na razlikovanje, prava na sopstveni ivotni stil, prava manjina uopte, nasuprot desniarskom insistiranju na religijskim ili nacionalnim istovrsnostima, kao i tradicionalnim porodinim i seksualnim obrascima i navikama.

U levicu, prema tome, spada svaka stranka, pokret ili grupacija koja se zalae za ostvarenje to vee racionalnosti drutvenog ivota i drutvene jednakosti kao glavne vrednosti. Sve to smeta ostvarenju racionalnosti i jednakosti (svaka zavisnost oveka od drugog oveka, kapitalizam, crkva, patrijarhalni kulturni


obrazac) smatra se neprijateljskim. Jednakost meu ljudima mora se ispoljiti u svim oblastima drutvenog ivota: privredi, politici, kulturi i svakodnevici. U skladu s tim se insistira na zatiti pojedinanih prava na razliitost i na zatiti manjinskih prava u svim sferama drutvenog ivota. Drutvena pravda je ono emu se tei, pa se i neuspesi pojedinaca da se snau u konkretnom drutvu pripisuju drutvu, a u manjoj meri samom pojedincu. Naposletku, levicu ne odvaja od desnice zalaganje za irenjem demokratije, ve insistiranje da je demokratija neodvojiva od drutveno-ekonomske jednakosti (Kulji, 2013: 28).

U meunarodnim odnosima, osim ako se ne radi o leviarima koji vladaju velikom silom, levica se bori za internacionalizam odnosno ravnopravnost malih i velikih nacija i suprotstavlja se imperijalnim nastojanjima. Naposletku, da bi se neka stranka smatrala levom, ona mora i u politikoj praksi, a ne samo na reima zapisanim u stranakom programu ili izgovorenim u predizbornim kampanjama, ako se nalazi na vlasti, voditi nedvosmisleno leviarsku politiku, tj. sprovoditi mere koje e proizvoditi sve veu drutvenu jednakost.

Desnica, pak, zagovara neophodnost postojanja drutvenih hijerarhija u svim sferama ivota: privredi, politici, kulturi i porodinoj ili partnerskoj svakodnevici. Insistira se na potrebi (nacionalne, konfesionalne, rasne) istovrsnosti drutva, jer upravo istovrsnost presudno uslovljava stabilnost. Istiu se prednosti slobode u odnosu na jednakost. Drutvo se gotovo u potpunosti oslobaa odgovornosti za neuspehe pojedinaca, pa ak iako su ovi neuspesi prilino rasprostranjeni. Kapitalizam se prihvata ili kao najbolji ili, bar, kao najmanje lo postojei drutveni sistem, tj. pravda se bilo posredno bilo neposredno (Kulji, 2013: 27).

U meunarodnim odnosima desnica, po pravilu, smatra nunim, ako ne i poeljnim, da imperije ili nacije kojima desniari pripadaju imaju vie prava od drugih, te da male zemlje, pod uslovom da nisu njihove, moraju da se pokoravaju diktatu monijih drava. Imperijalna nastojanja velikih sila se pravdaju bilo cininim shvatanjem meunarodnog prava (pozivamo se na njega kada nam odgovara odnosno ignoriemo ga kada nam ne odgovara) bilo pozivanjem na moralne razloge i odbranu ljudskih prava (humanitarna intervencija). Dakako, desniarska stranka i u politikoj praksi sprovodi politiku koja uveava drutvene nejednakosti.

Levica i desnica u Srbiji 19902014

Kao poetna vremenska taka za razlikovanje levice i desnice u Srbiji uzeta je 1990. godina, jer u leviarskom jednostranakom sistemu uspostavljenom 1945. godine postojala je samo jedna stranka, tj. KPJ odnosno SKJ, dok je organizovana desnica bila stavljena van zakona.30 Tek je s uspostavljanjem viestranaja mogue govoriti o obrazovanju desnih politikih stranaka. Treba razlikovati, meutim, tri faze kroz koje je viestranaka politika scena u

30 Dakako, pojedinci su mogli privatno biti desniari, ba kao to su u teoriji mogli zagovarati i disidentske oblike levice (npr. anarhisti, luksemburgisti); mogli su, ak, i teoretisati s neleviarskih pozicija (npr. Mihailo uri i Stania Novakovi), ali im nije bilo dozvoljeno praktino politiko organizovanje.


Srbiji dosad prola: 1) Autoritarni socijalistiki reim Slobodana Miloevia s jednom hegemonom strankom na periferiji kapitalistikog sistema 1990-ih; 2) Viestranaki oligarhijski reim na periferiji kapitalistikog sistema 20002012; 3) Nakon 2012. se postupno oblikuje autoritarno-oligarhijski viestranaki reim na periferiji kapitalistikog sistema.

Tokom 1990-ih dolo je do priline zbrke u odreivanju levice i desnice u drutvenim naukama. Ova zbrka dola je do punog izraza u polemici koju su vodili s jedne strane Srbobran Brankovi, koji je prvi pokuao na osnovu ideolokog profila pristalica razliitih stranaka da empirijski istrai ta je levo a ta desno u srbijanskom politikom prostoru (Brankovi, 1996; 1995; 1993), a s druge Vladimir Ili (1998; 1995a; 1995b; 1995c) i Mira Bogdanovi (1997), koji nedvosmisleno, uz sve meusobne razlike, zastupaju sadrinsko odreenje levice i desnice.

Uopte, problem je nastao u odreivanju koje stranke u Srbiji ine levicu a koje desnicu, i posebno u odreivanju ideolokog usmerenja SPS-a. Primerice, Srbobran Brankovi (2003; 1996) i Mira Bogdanovi (1997), bez obzira na bitne razlike u poimanju levice i desnice, Socijalistiku partiju Srbije ne smatraju levom strankom, slaui se da ju je nemogue ideoloki odrediti (Bogdanovi, 1997)31, dok Vladimir Ili smatra da je Srbiju tokom 1990-ih vodila degenerisana levica odnosno provincijalni Miloeviev neosocijalistiki reim (Ili, 1998: 143, 152).

Brankovi smatra da SPS nema nijedno od znaajnih obeleja levice. Prvo, Brankovi navodi da je tokom vladavine SPS-a dolo do tako brzog i radikalnog socijalnog raslojavanja (na malobrojnu skupinu enormno bogatih i na ogromnu veinu onih koji su i bukvalno na ivici egzistencije) da je tome teko nai istorijski pandan, ak i u junoamerikim desniarskim vojnim huntama. Pri tome sloj novih bogaa (sic) ine najvii politiki i privredni rukovodioci i njima (po rodbinskim ili prijateljskim vezama) bliski privatnici. Kako je ovaj smer politike bio radikalno suprotan od jednakosti, to se on moe smatrati desniarskim obelejem politike SPS (Brankovi, 2003).

Odnos prema jednakosti, meutim, iako na prvi pogled izgleda veoma osnovanim s obzirom na kljuni znaaj koji zagovaranje i borba za ostvarenje drutvene jednakosti ima za levicu, nije odgovarajue opisan. Naime, najkvalitetnija socioloka istraivanja drutvene strukture su pokazala da srednji slojevi nisu nestali tokom 1990-ih godina, kako bi se iz gornjeg navoda moglo zakljuiti, iako je to zdravorazumsko opte mesto i iako je tano da su se KV radnici pribliili prosenom materijalnom poloaju blagodarei padu opteg proseka tokom 1990-ih. Osim toga, upravo se nakon 2000. rast nejednakosti, zapoet 1990-ih, naroito pojaao, a njegove najvee rtve su NKV radnici i sitni poljoprivrednici32 (Lazi, 2011: 153, 210, 218). Seljaci i radnici su tokom 1990-ih bili glavna taka oslonca dveju stranaka izmeu kojih su se od izbora do izbora prelivali: socijalista i

31 Takav stav deli i Mia urkovi (1998: 47-48).32 Tokom 1990-ih, meutim, materijalni poloaj sitnih poljoprivrednika bio je bolji no NKV

radnika (potonji su umeli prelaziti u poljoprivrednike), pa ak i neto malo bolji no KV radnika (Cveji, 2006: 145), to govori da je relativna deprivacija proizvoaa hrane bila manja no drugih drutvenih slojeva tokom privredne katastrofe. Istovremeno, to objanjava natprosenu naklonost seljaka SPS-u tokom 1990-ih.


radikala33 (Mihailovi et. all, 2005: 9; Ili, 1998: 76; Mihailovi, 1996: 8687). Ovome je svakako doprinosila smesa socijalne i nacionalne demagogije kojoj su obe pomenute stranke pribegavale usled rairenosti egalitarno-nacionalistikog sindroma u irokim drutvenim slojevima.

No, SPS je uistinu predstavljao i jemca socijalne sigurnosti za one grupacije stanovnitva koje su najugroenije privrednom krizom i siromatvom (Baevi, 1994: 10, cit. pr. Ili, 1998: 78). S tim u vezi je Ilievo zapaanje o produetku koalicije vladajue komunistike elite, uprkos njenom sve jaem zatvaranju za ire drutvene slojeve (Cveji, 2006: 135), i najveeg dela radnitva iz perioda jednostranakog socijalizma, o emu su ranije pisali Josip upanov (1983) i Silvano Boli (1994), i tokom 1990-ih, jer radnicima je odgovaralo da imaju obezbeeno radno mesto i malu platu nezavisno od koliine i kvaliteta uloenog rada (Ili, 1998: 89), to je naroitu teinu dobijalo u svetlu injenice o znaajnom udelu sive ekonomije, u kojoj su formalno zaposleni i zdravstveno osigurani radnici masovno uestvovali, i nemaloj zastupljenosti polutana, tj. seljaka-radnika u drutvenoj strukturi tokom poslednje decenije XX veka (Cveji, 2006: 138). Radilo se, prema tome, o vidu konzervativnog socijalizma SPS-a (Tadi, 1996: 542543).

Drugo, Brankovi tvrdi da su prava radnika bila znaajno suena, s ime se slae i Bogdanovieva (Bogdanovi, 1997), iako ovde predoena argumentacija tako neto prilino relativizuje. Naposletku, Brankovi posebno istie da je SPS jo tee smatrati levicom ako se imaju u vidu obeleja savremene levice: etnika tolerancija, prava manjinskih i marginalnih grupa, demokratija (Brankovi, 2003).34

No, poznati su spojevi nacionalizma i levice, od Staljina i Mao Ce Tunga, preko Andrije Hebranga, Envera Hode, Ho i Mina, do Fidela Kastra i Uga avesa. tavie, u eri kapitalistikog imperijalizma, socijalistiki nacionalizam malih nacija ni najmanje ne udi. Osnovno je pitanje da li je socijalizam sutinski sastojak neke ideologije ili je to nacionalizam. Ako je re o socijalizmu, onda je nacionalizam tek taktiko sredstvo, pa iako moe biti veoma naglaen u kriznim trenucima (naroito ratovima) za dravu ili naciju; ali ako je re o nacionalizmu, kao to je, po pravilu, sluaj s krajnjom desnicom, onda je socijalistika retorika, nekada i veoma naglaena (npr. u kriznim trenucima za kapitalizam), tek taktiko sredstvo. No, strateki posmatrano, u uslovima globalizacije i vladavine transnacionalne kapitalistike klase, levica ima imperativ odbacivanja nacionalizma i stvaranja meunarodnih organizacija, jer socijalizam u jednoj zemlji ili ak u jednom delu sveta ne moe biti uspean na dugi rok (Vuleti, 2014: 29).

33 U drugoj polovini 1990-ih dolazi do postupnog okretanja radnitva SRS-u, da bi tokom 2000-ih tek neznatan deo radnitva glasao za SPS (3%), a gotovo petina radnika (19%) glasala je 2005. za SRS (Stojiljkovi, 2006: 25). Drugo istraivanje iz 2003. godine pokazuje da je 40% NKV i 30% KV radnika simpatisalo SRS (Lazi, 2011: 223). Danas se sa velikom verovatnoom moe pretpostaviti da veina njih zbog antitajkunske demagogije glasa za SNS, ali i da e najverovatnije, ako se ispune neoliberalna obeanja A. Vuia, a s obzirom na naglaenu sklonost tzv. redistributivnom etatizmu (Lazi, 2011: 230), morati uskoro da potrae novu stranku ili da se upasive.

34 Slino misli i Mladen Lazi: Lano se predstavljajui kao stranka levice (koja zastupa radnike interese), a uz pomo radikalnog (populistikog) potiskivanja drutvenoekonomskih ciljeva (ekonomskog i drutvenog razvoja) na raun dravno-nacionalnih, SPS je uspeo da tokom devedesetih marginalizuje pokuaje konstituisanja neke znaajnije stranke socijaldemokratske ili druge socijalistike orijentacije (Lazi, 2011: 222).


U vezi s prethodno reenim, vano je naglasiti da je drutveno-ekonomski sistem u Srbiji 1990-ih godina u osnovi bio, ipak, socijalistiki bez obzira na nezanemarljivo prisustvo nesocijalistikih elemenata (Ili, 1998: 82). Utoliko je i vladajua stranka, nastala preobraajem komunista u socijaliste, koja je u tom periodu jedva pristala na viestranaki sistem, a i to vie kao dekor autoritarne vlasti i hegemone partije koja ne samo da nije izbacila drutvenu svojinu iz novog ustava ve je politikom odlukom zadrala ovaj vid proizvodnih odnosa kao dominantan, morala spadati u leve politike snage. Uistinu, radilo se o autoritarnom viestranakom socijalizmu sa vodeom strankom35, bez obzira to se u okviru njega raao politiki kapitalizam36 (Baki, 2007), koji je posle 2000. doao do punog izraaja, i to je 2/3 ekonomske elite u prvoj polovini 1990-ih regrutovano iz redova bive komunistike elite, tj. to je dolo do pretvaranja politikog u ekonomski kapital (Lazi, 2011: 74).37

Sve ovo vai jo vie u svetlu sutinskog neshvatanja Miloevia i njegovih sledbenika da je Berlinski zid pao; pa su, tavie, podravali komunistike

35 Upravo ove znaajke su, meutim, podstakle Miu urkovia na miljenje da se u Miloevievoj Srbiji nije moglo govoriti o levici ili desnici, jer ova podela podrazumeva izgraen politiki i ekonomski prostor kao osnovu, a to autoritaran sistem ne dozvoljava (urkovi, 1998: 47-48); slino miljenje zastupao je i Slobodan Samardi piui o sistemu cininog pluralizma (Samardi, 1998: 83-84). Ipak, pisac ovih redaka smatra da i autoritarni jednostranaki sistemi mogu biti leviarski (Staljin, Broz, Hoda, itd) ili desniarski (Hitler, Franko, Pinoe itd), pa to ipso facto vai i za autoritarne viestranake reime.

36 Piui o antikom kapitalizmu, Veber veli da je on bio politiki orijentisan na isporuke dravi, dravnu gradnju i naoruavanje, na dravne zajmove () ekspanziju drave i sticanje plena: robova, zemlje, tributa, na privilegije za sticanje i davanje zajma radi kupovine zemljita, na trgovinu i isporuke u gradovima podanika (Veber, 1976: II: 402). Dok je trini kapitalizam ekonomski racionalniji i usredsreen na formalno miroljubivo korienje trinih prilika, dotle politiki kapitalizam koristi prilike za izvlaenje profita iz primene politike moi, pa i nasilja. Prema tome, politiki kapitalizam se moe odrediti kao vrsta kapitalizma u kojem se profit ostvaruje na osnovu najee patronano-klijentelistikog (uvozno-izvozne kvote, nezvanine dozvole za verc u Miloevievo doba ili donoenje antimonopolskog zakona tek 2008. u post-miloevievskom periodu) odnosa vlasti i kapitalista to donosi politiki (navala novog lanstva u pobedniku stranku, prodaja dravnih slubi stranakim finansijerima i aktivistima), ratni (ratni profiteri) i privredni plen (npr. pranje novca od trgovine drogom i orujem) a ne na osnovu racionalne i miroljubive privredne delatnosti. Politiki kapitalizam zapreava razvoj trinome posredstvom politiki motivisanih i nepredvidljivih nameta preduzetnicima, te raunicom da je veza s politiarima odnosno zadovoljenje njihovih potreba unosnija od usmerenosti ka tritu odnosno zadovoljenja potreba potroaa. Kapitalizam u kasnoj Rimskoj republici najvie se pribliava idealnom tipu politikog kapitalizma (Love, 1991: 3, 34-35, 37, 39, 141, 146-147, 149-150, 168, 202, 236), ali to vai i za dananji periferijski kapitalizam uopte, pa i za Srbiju. Naposletku, mnoge crte amerikog drutva odgovaraju politikom kapitalizmu (od robovlasnitva u prolosti, preko lobiranja u Kongresu, patronano-klijentelistikih odnosa u politici i diplomatiji, finansiranja kandidata za najvie politike funkcije, do veza krupnog kapitala, imperijalne ekspanzije i politike).

37 Uistinu, do 2000. bilo je privatizovano manje od 10% drutvenog kapitala (Lazi, 2011: 207, cit. pr. Begovi et all, 2000: 12). Mira Bogdanovi, meutim, pomenute injenice smatra kljunim za osporavanje leve ideologije SPS-u: Antikapitalizam SPS je laan jer je egoistian: to je sloboda i kapitalizam za sebe i svoje, kao to je uostalom i socijalizam SPS laan jer predstavlja tek autoritarnu jednaku raspodelu bede na ogromnu veinu ostalih (Bogdanovi, 1998: 15). Moe se primetiti da, ako je, usled navedenog razloga, socijalizam SPS-a bio laan, onda je to bio i socijalizam veine real-socijalistikih reima u XX veku.


puiste u SSSR-u koji su pokuavali smeniti reformistu Gorbaova. Dakako, upravo su zbog ovog i ovakvog protivljenja prodoru kapitalistikih odnosa iz centra kapitalistikog sveta, kao i zbog protivljenja planu za razbijanje Jugoslavije po linijama administrativnih republikih granica, a to bi posluilo kao pokazna veba (demonstracioni efekt) za poeljni nain rasturanja SSSR-a, morale doi i jasne poruke neprijateljstva iz centra svetskog kapitalistikog sistema prema socijalistikoj vlasti Srbije (Baki, 2011).

No, ovde valja istai da su znaajna zapaanja nekih autora, npr. Sreka Mihailovia, Mire Bogdanovi i Mladena Lazia, o odstupanju SPS-a od levog opredeljenja tokom 1990-ih. Prvi je pokazao kako je odstupanje SPS-a od dosledno leviarske politike poetkom 1990-ih uslovilo znaajno opadanje udela (sa 86% onih koji su se pronalazili na skali levo-desno 1990, to je bio posle Istone Nemake najvei udeo graana u istonoj Evropi, ve 1993, deo onih koji su to bili kadri opao je na 48%) graana Srbije koji su se mogli pronai na kontinuumu levica-desnica (Mihailovi, 2006: 128)38, dok su drugo dvoje doveli u pitanje deklarativno leviarsko opredeljenje SPS-a u svetlu zatvaranja drutvene strukture i rasta drutvenih nejednakosti, tj. bogaenja lanova bive komunistike elite (klase kolektivnih vlasnika) poetkom 1990-ih (Lazi, 2011: 74; Bogdanovi, 1998: 15).

Ipak, ove znaajke, iako veoma vane, nisu presudne tokom 1990-ih, u svetlu zadravanja u osnovi vladajueg socijalistikog drutveno-ekonomskog sistema, u okviru kojeg je zaet i postupno se razvijao politiki kapitalizam, i suprotstavljanja imperijalizmu najmonijih kapitalistikih sila. Vei problem nastaje nakon petooktobarskih promena, kada politiki kapitalizam, bez imalo protivljenja SPS-a i uprkos predizbornoj socijalnoj demagogiji, postaje vladajui drutveno-ekonomski sistem u Srbiji; i kada SPS, iako pred izbore posee za socijalistikom i nacionalistikom demagogijom, pristaje uz imperijalistiku politiku SAD-a i EU. U tom smislu, SPS, koji je na put pragmatikog labavljenja socijalistike ideologije krenuo jo tokom 1990-ih39, u drugoj fazi 20002012 sve vie je relativizovao socijalistiku ideologiju, da bi u treoj dolo do skoro potpunog gubljenja ideologije, osim ako to nije populizam kao tanka ideologija osvajanja i odranja vlasti u sistemima koji trae demokratsko pravdanje (Baki, 2013).

Desnica u Srbiji (19902014)40

Naalost, ne postoji saglasnost o idejno politikim svrstavanjima u ovom periodu, upravo zbog toga to je veina istraivaa primenjivala formalni a ne sadrinski nain procenjivanja ideoloke usmerenosti razliitih politikih

38 Danas je taj procenat jo manji, pa je tek treina graana Srbije kadra da prepozna svoju desniarsku odnosno leviarsku usmerenost (Stojiljkovi, Mladenovi, 2014: 9). Razlog tome treba traiti u injenici da su sve stranke patronanog tipa, te u nepostojanju leve politike stranke u Srbiji.

39 Ruku na srce, ovo je, uz sve nacionalne osobenosti, bio evropski post-socijalistiki proces.40 Ovaj odeljak oslanja se na ranije objavljen lanak u kojem su stranke klasifikovane na osnovu

njihovih partijskih programa i idejno-politike profilisanosti njihovih pristalica (Baki, 2006b). Ovde se u obzir uzimaju i posledice njihovog praktino-politikog delanja dok su na vlasti.


stranaka. Tako, osim to se SPS-u, i za one istraivae koji su, to neposredno to posredno, primenjivali sadrinski nain klasifikacije politikih stranaka (Lazi, 2011; Bogdanovi, 1998; 1997), osporava leviarski karakter, nekim izrazito desnim strankama formalisti su pripisivali leviarske odlike. Primerice, za Srbobrana Brankovia je, kada je primenio kriterij zalaganja za promene, krajnja levica konzervativno-monarhistiki DEPOS, poto se zalagao za promenu postojeeg kripto-socijalistikog sistema, dok je krajnja desnica SPS, poto je bio protiv drutvenih promena (Brankovi, 1993: 423)41, ime se u velikoj meri obesmiljava podela politikog prostora na levicu i desnicu.

Nasuprot ovakvom odreenju desnice, ako se primene sadrinski kriteriji, tj. odnos prema socijalistikim, liberalnim, konzervativnim i reakcionarnim idejama u ideologijama politikih stranaka (Ili, 1998: 62), onda je desnica u Srbiji tokom 1990-ih bila oliena u: krajnje desnom nacionalistikom i neoliberalnom SRS-u (Baki, 2007); konzervativnim strankama, monarhistikom SPO-u (odnosno DEPOS-u), te nacionalistikom i klerikalnom DSS-u; liberalnoj Demokratskoj stranci42 i antinacionalistikom, ali i prokapitalistikom, socijalno-liberalnom Savezu reformskih snaga odnosno Graanskom savezu Srbije. Sve ove stranke pripadale su desnici blagodarei injenici da su bile prokapitalistike i izrazito antisocijalistike stranke, bez obzira na druge veoma znaajne razlike meu njima (Baki, 2006b).43

Nakon 5. X 2000. dolazi do nekih vanih promena. Primetni rast drutvenih nejednakosti, zapoet tokom 1990-ih, ubrzao se nakon 2000. (Lazi, 2011: 210), emu je doprinelo delanje onih stranaka koje su vrile vlast u periodu 20002012, tj. DS-a, DSS-a, G17+ odnosno URS-a, SPS-a, te SPO-a i NS-a.44 Prema tome, SPS-u, ve izbledela leva boja dodatno bledi. Uz to, DS pokuava da se, usled spoljnopolitikih interesa, pomeri ulevo i, usisavajui u sebe Demokratski centar pod vostvom Dragoljuba Miunovia i deo vostva Graanskog saveza Srbije45,

41 Aleksandar Molnar je, pak, predloio kriterij odnosa prema socijalistikom reimu (koji je formalno uporedio sa starim stalekim reimom predrevolucionarne Francuske) i prema demokratski osvemoenoj vlasti. Ishod primene ovakvog kriterija, takoe, teko moe zadovoljiti, jer za ovog autora je JUL ekstremno desniarska partija, a SPS neto umerenija desniarska partija, dok su preostale dve desniarske partije u Srbiji Demokratska partija Kosova Ibrahima Rugove i SRS. Naposletku, leviarskom je oznaena prokapitalistika koalicija Zajedno (SPO, DS i GSS) (Molnar, 1998: 77-78).

42 Osnovna vrednost u tadanjem programu bila je sloboda, dok su jednakost i socijalna pravda imale drugorazrednu ulogu (Baki, 2006b), a tako je i danas (Vreme je za novi program, http://www.ds.org.rs/dokumenti/ds-program.pdf., pristupljeno 25. IV 2014).

43 Jedan od razloga pometnje u ideoloko-politikom prosuivanju graana Srbije tokom 1990-ih bio je upravo u injenici da je odnos prema nacionalizmu (etnikoj istovrsnosti), a ne prema kapitalizmu (socijalnoj jednakosti), postao osnovna osa ideolokog prosuivanja neijeg ideoloko-politikog poloaja, emu je znaajno doprinela pomenuta ideoloka nepostojanost SPS-a. Problem je, meutim, kada istraivai politike u Srbiji slede stranke i javnost u njihovim nedoslednostima umesto da se dre relativno postojanih teorijskih kriterija.

44 Ovde treba dodati i levo liberalnu stranku Rasima Ljajia SDPS, u ijem programu i praktinom delanju se, uprkos insistiranju na jednakosti, socijalnoj pravdi, solidarnosti i dravnom intervencionizmu, izriito navodi da SDPS ne namerava da odstupi od osnovnog modela kapitalistikog privreivanja (Program SDPS, http://www.sdpsrbije.org.rs/program-socijaldemokratske-partije-srbije/, pristupljeno 25. IV 2014).

45 Nestao sa politike scene (jedan deo vostva i lanstva otiao je u DS, a drugi u LDP).


premesti na socijalno-liberalnu poziciju, dok DSS postaje stoer okupljanja konzervativnih snaga. Osim toga, DSS je svoju proevropsku usmerenost odbacio nakon to su SAD i vei deo EU priznale nezavisnost Kosova.

Pojavili su se i tehnokratski konzervativci u vidu G17+ (docnije Ujedinjeni regioni Srbije), kao i liberali, u vidu Liberalno-demokratske partije, koji su kombinovali neoliberalizam u sferi privrede sa zatitom prava manjina. Ove dve stranke predstavljale su tenju ka privrednoj i kulturnoj modernizaciji Srbije u sklopu ire kapitalistike usmerenosti, ali im je itav program, nakon 2012, preuzela Srpska napredna stranka, koja se, u odnosu na krajnje desni SRS iz kojeg je potekla, priklonila evropskim integracijama uz otklon od krajnjeg nacionalizma i naslon na demagoki anti-elitizam46, a u emu su joj, izmeu ostalog, pomogle i korupcionake afere dunosnika pomenutih stranaka.47

SRS, pak, zadrava poziciju krajnje desnice, ali pokuava, posle izlaska Vojislava eelja pred Haki tribunal, da retoriku umeri u cilju osvajanja vlasti. Poto je eelj ovaj cilj u nekoliko navrata osujetio svojim naredbama iz Haga, Tomislav Nikoli i Aleksandar Vui, potonji uz izvesno oklevanje, odluuju 2008. da napuste SRS i osnuju SNS, kao stranku proevropskih neoliberalnih konzervativaca. Nakon toga, SRS, bez obzira na pomo krajnje desnih marginalnih pokreta, kao to su Nai i Obraz, ne uspeva da se izbori za ulazak u Skuptinu Republike Srbije.

Ono to ostaje konstanta u ideoloko-politikom ivotu Srbije nakon 2000. godine jeste oligarhijski sistem politikog kapitalizma, uobiajen za periferiju svetskog kapitalistikog sistema, ali i injenica da iole snana levica u Srbiji ne postoji. Naprotiv, ona se svodi na pojedine intelektualce, te ideoloki i lino posvaane grupice studenata na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Zakljuak

Podela ideoloko-politikog prostora na levicu i desnicu nesumnjivo ima antropoloko, istorijsko, ideoloko, teorijsko i empirijsko znaenje i znaaj. U antropolokom smislu, radi se o jednoj od osnovnih prostorno-saznajnih struktura. U istorijskom smislu, od Francuske revolucije se moe pratiti upotreba pojmova levica i desnica. U ideolokom smislu, ovi pojmovi obuhvataju razliite posebne ideologije. Desnica se odnosi na krajnju i radikalnu desnicu, konzervatizam i liberalizam; socijalna demokratija je zauzimala levi centar, dok se nije pretopila u socijalni liberalizam; a levica se odnosi na radikalno socijalistike, komunistike i anarhistike struje. U saznajno-sociolokom smislu, mogue je prepoznati ideoloke sadraje levice i desnice, u osnovi kojih lei idejno-teorijska zamisao drutvene strukture, vizija poeljnog drutva i shvatanje drutvenih promena odnosno razvoja, te shvatanje neprijatelja. Razume se, ovi idejni sadraji povezani su s interesima i vladajuim vrednostima razliitih

46 Aleksandar Vui je u predizbornoj kampanji 2014. poruivao: Moramo pobediti da ne bi vladali tajkuni (Politika, 13. III 2014).

47 Nacionalna tedionica, SIEPA, Fidelinka itd.


drutvenih slojeva, politikih pokreta i stranaka. Naposletku, u empirijskom smislu, istraivanja treba da pokau da znaajan deo graana uoava levicu i desnicu kao ideoloko-politiki koordinatni sistem u okviru kojeg su kadri da smeste sebe i druge politike delatnike (politike stranke i njihove voe).

Ipak, problem najveeg dela empirijskih istraivanja odnosi se na injenicu da su kao proizvod empirizma, filosofsko-naune zamisli koja zanemaruje teorijske sadraje, izrazito formalistiki. Zanemareni su, po pravilu, dublji idejni slojevi levice i desnice, kao i odnos idejno-politikog opredeljenja i interesa razliitih drutvenih grupa, usled ega dolazi do povrnosti i beznaajnosti rezultata empirijskih istraivanja. Drugim reima, ako su levo i desno tek formalne oznake koje slue za lake snalaenje pojedinaca u ideolokom haosu, onda je saznajna korist od takvih empirijskih istraivanja minimalna i svodi se na utvrivanje da li je u nekoj politikoj zajednici dihotomija levo-desno u veoj ili manjoj meri prepoznatljiva. Znaajnost podataka dobijenih ovakvim istraivanjima je minimalna.

Otuda je sadrinski pristup istraivanju levice i desnice saznajno nadmoan. Empirijska istraivanja treba teorijski zasnovati, jer tek kada se radi o ideolokim sadrajima obuhvaenih teorijski odreenim pojmovima levice i desnice, a ne o kvazi-ideolokim oznakama za klasifikaciju neznano ega, mogu se porediti konkretne odlike ideoloko-politikih opredeljenja u razliitim zemljama. Drugim reima, levo i desno bi trebalo da bude jednoznano odreeno nezavisno od nacionalnog prostora ili istorijskog perioda, bar kada je kapitalistiko drutvo u pitanju, ako se oekuju smisleni i uporedivi rezultati iskustvenih istraivanja.

U ovoj studiji se polo od jasnih sadrinskih idejnih odrednica levice i desnice: levica brani jednakost, pa je nuno antikapitalistika (i protivi se svakom prethodno postojeem drutvenom sistemu), a desnica se zalae za postojanje razliitih drutvenih hijerarhija, pa je nuno za kapitalizam ili za neki od prethodnih idealizovanih drutvenih sistema; levica kritikuje crkvene autoritete, desnica ih pravda; levica je okrenuta budunosti, desnica sadanjosti i prolosti; levica trai alternative tradicijom posveenom poretku, desnica zahteva nastavljanje svetih tradicija; levica brani pravo na razliku ivotnih stilova, miljenja i naina miljenja, desnica se zalae za nacionalnu ili rasnu istovrsnost i uobiajeno porodino i seksualno ponaanje.

Kada se ovakvo odreenje levice i desnice primeni na sluaj Srbije u poslednjih etvrt veka, onda je jasno da levice jedva da je i bilo. Socijalistika partija Srbije se, ipak, tokom 1990-ih godina odlikovala konzervativnom vrstom socijalizma, budui da je nastavljala tradicije socijalistikog reima, pa je tokom pomenute decenije zadrala drutvenu svojinu kao vladajui svojinski oblik, protivei se globalnom kapitalistikom trendu nametanja privatizacije. No, ona je istovremeno obezbedila skoro iskljuivo svojim vodeim kadrovima da pretvore politiki u ekonomski kapital, pa je i politiki kapitalizam zasnovan upravo u okrilju autoritarnog viestranakog socijalizma s vodeom strankom na ijem elu se nalazio Slobodan Miloevi.

Kada je usled spoljanjeg meanja, injenice da su dotadanji kapitalisti shvatili da im je socijalistiki reim smetnja za dodatnu akumulaciju kapitala,


kao i optedrutvenog nezadovoljstva reimom, ovaj 5. X 2000. pao, dolo je i do zamene pomenutog drutvenog sistema politikim kapitalizmom, iji su zameci ve bili stvoreni u protekloj deceniji. Desnica koju su predstavljale stranke nekadanje opozicije Slobodanu Miloeviu, objedinjene u DOS-u, sastavljena je bila od klasinih konzervativaca (DSS, DHSS, NS); tehnokratskih konzervativaca (G17); liberala (DS) i levih liberala (GSS). Ova desnica je, oslanjajui se na imperijalne sile i krupni kapital, zasnovala oligarhijski viestranaki politiki kapitalizam. Do 2012. neke od ovih stranaka bile su u vlasti a neke u opoziciji, zavisno od ishoda izbora, ali sve su bile deo oligarhije.

Ipak, jaka krajnja desnica iz 1990-ih, SRS, ubrzo je postao glavna opoziciona, ali i anti-sistemska stranka. Ovo se promenilo tek 2008, kada su delanjem stranih inilaca i njihovih domaih savetnika, kao i kapitalista stvorenih tokom 1990-ih a viestruko obogaenih tokom 2000-ih, drugi i trei ovek radikala navedeni da istupe iz stranke i osnuju neoliberalni proevropski SNS, koji je 2012, kada su stranke naslednice DOS-a doivele izbornu katastrofu (u Skuptinu je uao samo DS i novoosnovani NDS s Ligom socijaldemokrata Vojvodine), osvojio veinu da bi dve godine docnije tu veinu pretvorio u apsolutnu (to je u proporcionalnim izbornim sistemima retkost). Iako je u drutvenim naukama nezahvalno predviati, ini se da je na pomolu autoritarno-oligarhijski politiki kapitalizam na periferiji svetskog kapitalistikog sistema. Krajnja desnica svedena je na marginalne grupe, dok levica jedva da i postoji.

Literatura

Aldrich, John, H. (1983). Left and Right: The Topography of Political Perceptions. By J. A. Laponce (Review Article). Journal of Politics, Vol. 45/No. 4, pp. 10441045.

Baevi, Ljiljana (1994). Izborna opredeljenja medijska naspram psiholoke i socioloke uslovljenosti, Socioloki pregled, Vol. 28/No. 1, str. 313.

Baki, Jovo (2013). Populizam ili demagogija u politikom ivotu Srbije? U: (ur) Mladen Lazi i Slobodan Cveji Promene osnovnih struktura drutva Srbije u periodu ubrzane transformacije, Beograd: ISIFF i igoja.

Baki, Jovo (2011). Jugoslavija: razaranje i njegovi tumai. Beograd: Slubeni glasnik i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Baki, Jovo (2007). Radikalne ideoloko-politike krajnosti savremene Srbije. Hereticus, Vol. V / No. 2, pp. 3166.

Baki, Jovo (2006a). Teorijsko-istraivaki pristupi etnikoj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji, Sociologija, Vol. XLVIII/No. 3, str. 231264.

Baki, Jovo (2006b). Politike stranke umerene i krajnje desnice u Srbiji. Nova srpska politika misao, Vol. 11/No. 14, str. 2143.

Begovi, Boris, ivkovi, Boko, Mijatovi, Boko (2000). Novi model privatizacije u Srbiji. Beograd: CLDS.

Bobbio, Norberto (1996). Left and Right: The Significance of a Political Distinction. Chicago & Cambridge: The University of Chicago Press & Polity Press.


Bogdanovi, Mira (1998). Levica u Evropi: smisao i perspektive s osvrtom na Srbiju. Nova srpska politika misao, Vol. V/No. 1, str. 715.

Bogdanovi, Mira (1997). Prilog polemici o levici. Sociologija, Vol. XXXIX/No. 2, str. 297313.

Boli, Silvano (1994). Tegobe prelaza u preduzetniko drutvo sociologija tranzicije u Srbiji poetkom devedesetih. Beograd: ISIFF.

Brankovi, Srbobran (2003). Levica i desnica u Srbiji, http://www.srbobran-brankovic.com/?page_id=181, pristupljeno 17. IV 2014.

Brankovi, Srbobran (1998). Ideologija i demagogija. Nova srpska politika misao, Vol. V/No. 1, str. 1619.

Brankovi, Srbobran (1996). Jo jednom o pitanju levice i desnice u politikom prostoru Srbije. Sociologija, V. XXXVIII/No. 2, str. 315326.

Brankovi, Srbobran (1995). Metodoloki pseudorigorizam ili nepodnoljiva lakoa teoretisanja. Sociologija, V. XXXVII/No. 2, str. 203206.

Brankovi, Srbobran (1993). Levica i desnica u politikom prostoru Srbije. Sociologija, V. XXXV/No. 3, str. 419424.

Butler, David, Stokes, Donald (1969). Political Change in Britain: Forces shaping electoral choice. London: Macmillan.

Collins, Randall (2012). The Sociological Eye: Writings by the Sociologist Randall Collins, http://sociological-eye.blogspot.com/2012/10/material-interests-are-ambiguous_770.html, pristupljeno 26. II 2014.

Corbetta, Piergiorgio, Cavazza, Nicoletta, Roccato, Michele (2009). Between ideology and social representations: Four theses plus (a new) one on the relevance and the meaning of the political left and right. European Journal of Political Research, vol. 48/No. 5, 622641.

Crapez, Marc (1998). De quand date le clivage gauche/droite en France ? Revue Franaise de Science Politique, 48: 4275.

Cveji, Slobodan (2006). Korak u mestu: drutvena pokretljivost u Srbiji u procesu post-socijalistike transformacije. Beograd: ISIFF.

De Vries, Catherine E., Hakhverdian, Armn, Lancee, Bram, (2011). The Dynamics of Voters Left/Right Identification: The Role of Economic and Cultural Attitudes. Paper Prepared for the ECPR General Conference.

Foner, Eric (1998). The Story of American Freedom. New York&London: W.W. Norton.

Fuchs, D., & Klingemann, H. D. (1989). The left-right schema. In M. K. Jennings & J. W. Van Deth (Eds.), Continuities in political action: A longitudinal study of political orientations in three western democracies. Berlin: Walter de Gruyter.

urkovi, Mia (1998). Levo-desno-centar. Nova srpska politika misao, Vol. V/No. 1, str. 4448.

Giddens, Anthony (1994). Beyond Left and Right: The Future of Radical Politics. Stanford: Stanford University Press.

Granet, Marcel (2004). La droite et la gauche en Chine, u: Trois tudes sociologiques sur la Chine, http://classiques.uqac.ca/classiques/granet_marcel/


A09_remarques_sur_le_taoisme/trois_etudes_sociologiques.pdf, pristupljeno 24. VII 2014.

Gunther, R., & Montero, J. R. (2001). The anchors of partisanship: A comparative analysis of voting behavior in four southern European countries. In P. N. Diamandouros & R. Gunther (Eds.), Parties, politics, and democracy in new southern Europe. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press.

Hofstadter, Richard (1960). The American Political Tradition: And the Men Who Made It. New York: Vintage Books.

Ignazi, Piero (2006). Extreme Right Parties in Western Europe. Oxford/New York: Oxford University Press.

Ili, Vladimir (1998). Empirizam, u: Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: GNB arko Zrenjanin, str. 5597.

Ili, Vladimir (1995a). Desnica u dananjoj Srbiji. Srpska politika misao, Vol. 2/No. 4, str. 89100.

Ili, Vladimir (1995b). Prilog raspravi o politikoj levici i desnici. Sociologija, Vol. XXXVII/No. 3, str. 399405.

Ili, Vladimir (1995c). Neki pojmovni problemi u naoj sociologiji politike. Sociologija, Vol. XXXVII/No. 1, str. 6170.

Inglehart, R. (1985). New perspectives on value change: Response to Lafferty and Knutsen, Savage, and Bltken and Jagodzinski. Comparative Political Studies, 17(4), 485532.

Ivaldi, Gilles (2012). The Successful Welfare-Chauvinist Party? The Front Nacional in the 2012 elections in France, European Sociological Associations Research Network on Political Sociology, http://halshs.archives-ouvertes.fr/docs/00/76/54/28/PDF/Paper_Ivaldi_ESA_RN32_Milano_2012.pdf, pristupljeno 4. V 2014.

Kitschelt, Herbert (1995). The Radical Right in Western Europe: A Comparative Analysis. Ann Arbor: University of Michigan Press.

Klingemann, H. D., Volkens, A., Bara, J. L., Budge, I., & McDonald, M. D. (2006). Mapping policy preferences II. Estimates for parties, electors, and governments in Eastern Europe, European Union, and OECD 19902003. Oxford: Oxford University Press.

Klingemann, Hans-Dieter (1995). Party Positions and Voter Orientations, in Klingemann, H-D. and Fuchs, D. (eds.) Citizens and the State. Oxford: Oxford University Press, 183205.

Kneevi, Milo (1998). Politiki krtinjak tegobnog pluralizma. Nova srpska politika misao, Vol. V/No. 1, str. 4968.

Kroh, Martin (2005). Surveying the Left-Right Dimension: The Choice of a Response Format, DIW Berlin German Institute for Economic Research Socio-Economic Panel Study (SOEP), http://www.diw.de/documents/publikationen/73/diw_01.c.43287.de/dp491.pdf, pristupljeno 20. IV 2014.

Kulji, Todor (2013). Anatomija desnice: Izbor iz publicistikih radova 19782013. Beograd: igoja.


Kulji, Todor (1983). Teorije o totalitarizmu. Beograd: IIC.Laponce, Jean (1981). Left and Right: The Topography of Political Perceptions.

Toronto: University of Toronto Press.Lazi, Mladen (2011). ekajui kapitalizam: nastanak novih klasnih odnosa u

Srbiji. Beograd: Slubeni glasnik.Lewis, Johnson, Jone (2015). International Woman Suffrage Timeline: Winning

the Vote for Women Around the World, http://womenshistory.about.com/od/suffrage/a/intl_timeline.htm, pristupljeno 16. II 2015.

Love, John, R. (1991). Antiquity and Capitalism: Max Weber and the sociological foundations of Roman civilization. London & New York: Routledge.

Luks, Stiven (2006). Levica i desnica velika dihotomija dvadesetog veka. Republika, Vol. XVIII, str. 372373.

Lytton, Ursula (1989). Aspects of Dual Symbolic Classification: Right and Left in a Japanese Kyu-Dojo. Asian Folklore Studies, Vol. 48, pp. 277291.

Mihailovi, Sreko (2006). Levica i desnica u Srbiji, u: (ur.) Zoran Lutovac, Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Beograd: Friedrich Ebert Schtiftung i IDN.

Mihailovi, Sreko, Stojiljkovi Zoran, Vukovi ore, Paunovi arko,Mojsilovi Milo i Ivkovi Marko (2005). Politike podele Srbije u kontekstu civilnog drutva (elektronska verzija). Beograd: CESID. (http://www.cesid.org/programi/istrazivanja/index.jsp)

Mihailovi, Sreko (1996). Stranaki identitet i izborne orijentacije graana Jugoslavije. Gledita. Vol. XXXVII/ No. 12, str. 6989.

Miladinovi, Slobodan (1998). O relativnosti pojmova: levica i desnica. Nova srpska politika misao, Vol. V/No. 1, str. 6972.

Mili, Vojin (1970). Buroaski konzervatizam u savremenoj sociolokoj teoriji. Filosofija, V. 14/ No. 23.

Molnar, Aleksandar (1998). Istorija pojmova i srpski sluaj. Nova srpska politika misao, V. V/No. 1, str. 7378.

Pasquino, Gianfranco (2005). The political science of Giovanni Sartori. European Political Science, 4, 3341. doi:10.1057/palgrave.eps.2210003, http://www.palgrave-journals.com/eps/journal/v4/n1/full/2210003a.html, pristupljeno 24. II 2014).

Pavievi, ore (2014). Leva skretanja, u: (ur.) Zoran Stojiljkovi, Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.

Przeworski, Adam (1985). Capitalism and Social Democracy. Cambridge: Cambridge University Press.

Ruica, Miroslav (2014). Kriza i mogunost obnove evropske socijaldemokratije, u: (ur.) Zoran Stojiljkovi, Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.

Samardi, Slobodan (1998). Levica i desnica kao politiki surogati. Nova srpska politika misao, Vol. V/No. 1. str. 7985.

Sartori, Giovanni (1982). Teoria dei partiti e caso italiano. Milano: Sugarco.


Sartori, Giovanni (1976). Parties and Party Systems. Cambridge: Cambridge University Press.

Schorske, Carl, E. (1955). German Social Democracy 19051917: The Development of the Great Schism. Cambridge: Harvard University Press.

Stojiljkovi, Zoran, Mladenovi, Ivica (2014). (Nedostajua) socijaldemokratska levica u Srbiji: postizborna analiza. U: (ur.) Zoran Stojiljkovi, Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.

Stojiljkovi, Zoran (2011). Politike familije u Evropskom parlamentu, u: Stojiljkovi, Zoran, Bobi, Maja, Dragojlovi, Nataa, Pilipovi, Gordana, Stojiljkovi, Ana. Politike grupacije u Evropi. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer i Evropski pokret u Srbiji, str. 101254.

Stojiljkovi, Zoran (2006). Socijalni rascepi i linije politikih podela u Srbiji, u: (ur.) Zoran Lutovac, Politike stranke i birai u dravama bive Jugoslavije, Beograd: Friedrich Ebert Schtiftung i IDN.

Tadi, Ljubomir (1996). Nauka o politici. Beograd: BIGZ.Tadi, Ljubomir (1972). Tradicija i revolucija. Beograd: SKZ.Van der Eijk, C., Schmitt, H. and Binder, T. (2005) Left-Right Orientations

and Party Choice, in J. Thomassen (ed.)The European Voter A Comparative Study of Modern Democracies(Oxford: Oxford University Press/ECPR).

Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci/Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.

Veber, Maks (1976). Privreda i drutvo (2. tom). Beograd: Prosveta.Vuleti, Vladimir (2014). ta je danas levica? U: (ur.) Zoran Stojiljkovi,

Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.Wallerstein, Immanuel (1990). Kapitalizam: istorijski sistem. Titograd: CID.Weber, Wiebke (2011). Testing for measurement equivalence of individuals

left-right orientation. Survey Research Methods, Vol. 5/No. 1, pp. 110.Weber, Wiebke, Saris, Willem (2010). The relationship between issues and

individuals left-right orientation. RECSM Working Paper 15.White, Jonathan (2012). Community, transnationalism, and the Left-Right

metaphor. European Journal of Social Theory, Vol. 15/No. 2, pp. 197219.White, Jonathan (2010). Left, Right and Beyond: the Pragmatics of Political

Mapping. LSE Europe in Question Discussion Paper Series, No. 24, http://www.lse.ac.uk/europeanInstitute/LEQS/LEQSPaper24.pdf, pristupljeno 17. IV 2014.

Zuell, Cornelia, Scholz, Eva (2012). Item non-response in open-ended questions: Who does not answer on the meaning of left and right? Social Science Research 41(6):141528.

upanov, Josip (1983). Marginalije o drutvenoj krizi. Zagreb: Globus.

Documents

LEVICA I DESNICA: POKUŠAJ TEORIJSKOG ODREĐENJA I ISKUSTVENE PRIMENE NA SLUČAJU SRBIJE 199020142