Kroz pustinju i pustinju - LibijaAutor: Nadja Petrovski

« Kako to mislite - turistički ? » - ljubazno, ali s nevericom, pitali su službenici ambasade kada smo se pojavili s pasošima, uredno prevedenim na arapski, i pozivnim pismom od lokalnog organizatora naše dvonedeljne trekerske ture po Libiji - nedelju dana nenaseljene pustinje, a zatim nedelju dana obilaska pustinjskih gradova : sofisticiranog berberskog bisera, Gadamesa, hobitskog orlovskog gnezda Naluta, bajkolikog Kabaua, trogloditskog Garijana, i dve mediteranske prestonice, grandiozne antičke Leptis Magne i savremenog Tripolija.

Tek je u poslednjih par godina Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija, subsaharska, mediteranska, pustinjska, afro-arapska, četvrta po veličini država u Africi i sedamnaesta na svetu, odškrinula vrata turizmu.

No, niti su tada strani turisti masovno pohrlili u Libiju, niti se Libija na bilo koji način zbog njih promenila. Gostoljubiva ali nesklona kompromisima, dočekuje vas autentična i samoj sebi dovoljna, obeležena dugom izolacijom zbog sankcija međunarodne zajednice, ogromnim naftnim rezervama i specifičnim nacionalnim ponosom. Iako preko 90% njene teritorije čini pustinja Sahara, Libija je čudesno raznovrsna i lepa zemlja puna svakovrsnih kulturnih blaga i čudesa u kojima u savršenom miru i potpuno bezbedno možete da uživate bez gužvi , turističkog šminkeraja i komercijale.

Sami Tuarezi, sinovi Sahare (arapski : pustinja), imaju daleko prikladnije ime za ta neverovatna, pusta, vrela i krajnje raznolika saharska prostranstva :"tinariven" (pustinje, u množini - što je ime i svetski poznate muzičke tuareške grupe). Poimence razlikuju više desetina geomorfološki potpuno različitih pustinja u samoj Libiji : crne, vulkanske, gromadne, te kristalaste planinske lance, pa uzdignute sedimentne stene izjedene jarugama, zatim one kojima dominiraju veličanstvene izolovane prirodne skulpture i oblici izvajani vetrovima, preko prostranstava bazaltnih ili slanih ravnih ploča, često u depresijama, do oblucima i šljunkom zalivenih dolina. Konačno, tu su peščana mora zvana erg, nepregledne hiljade kvadratnih kilometara narandžastih dina, visokih i do 500m, čiji se vrhovi mreškaju i preoblikuju pod naletima vetra. U njima se kriju male oaze i slana jezera kao sa razglednica.

Putovanje u Libiju je za čistu desetku.

Putovanje iz snova. Iako se strani jezici jedva govore jer se do skora nisu predavali u školama, a i svi putokazi i natpisi su na arapskom jeziku i pismu, uključujući i saobraćajne znake. Hotela, pa i onih luksuznih, ima u najvećim gradovima na obali mora, dok su u pustinjskim većim mestima i kampovi retkost ; ipak, kada ih ima, bungalovi vas iznenade udobnošću i čistoćom. Kulturno-istorijske znamenitosti od neprocenjive vrednosti su jedva obeležene. Natpisi u muzejima, ako ih ima na engleskom, kratki su i krcati simpatičnim jezičkim greškama. Menjačnice su retke a brojke što svetle na recepcijama hotela označavaju vreme molitve, a ne devizni kurs. Radno vreme radnji, muzeja, pijaca je promenljivo, i to uglavnom bez najave, prilagođeno situaciji, političkom kontekstu, vremenskim prilikama, verskim praznicima, raspoloženju zaposlenih. Niti se ko zbog toga čudi niti, ne daj bože, nervira. Tripoli je, na primer, u vreme našeg boravka bio naprasno gotovo nepristupačan zbog nekog velikog afro-evropskog samita a sve radnje u medini dekretom zatvorene na 48h.

Sa druge strane, uživali smo gotovo sami u fantastično očuvanim rimskim arheološkim lokalitetima koja se prostiru na desetinama kvadratnih kilometara. Tu smo se i kupali u još uvek toplom moru, krajem novembra, na pustoj plaži u srcu drevne Leptis Magne, okruženi antičkim stubovima, trgovima, amfiteatrom - sa sve blagoslovom čuvara, koji su se radovali našoj

ushićenosti koliko i mi sami. Igrali smo "tuareške mice" uz pomoć štapića, kamiljih brabonjaka i u pesku označene table . Usavršili "pogadjanje i pravljenje životinjskih tragova prstima" u pesku. Upijali komplikovane i strašne bajke u pustinji pod punim mesecom oko vatre, uz šolju čaja i hipnotičku muziku. Bili “sami u svemiru” pred deset hiljada godina starim preistorijskim crtežima čudesne snage i svežine.

Prešli smo nekih stotinak kilometara peške, a ostalo avionima, autobusima, džipovima, sve u svemu oko 3.000 km, zapadni deo zemlje (od severa do juga).

Putovali smo sredinom novembra, jer je najprijatniji deo godine za treking u pustinji, kojom inače caruje najekstremnija klima na planeti; u novembru su dnevne temperature prihvatljivo visoke, a noćne ne padaju ispod nule. Inače variraju između paklenih 57 i noćnih mrazeva.

Kako se unutrašnji avionski saobraćaj ubrzano razvija, do mnogih gradova u Libiji može se doći tzv. redovnim, često otkazivanim, prebukiranim ali zato jeftinim letovima. Mi smo se odlučili za let Tripoli – Sebha (30e), kako bismo uštedeli 800 km puta i odmorni stigli do vrata "prave" pustinje, gde bog nije rekao laku noć a ni bilo šta drugo samo zato što je ostao bez teksta videvši kakvo je čudo stvorio. Dostupne mape, GPS i telefoni su tamo beskorisni teret. Libija je pokrivena odličnom putnom infrastrukturom samo u primorskom pojasu. Mediteranska obala, najduža u severnoj Africi, duga je čak 1770 km i uticaj Sredozemlja je osetan do nekih 150km ka kopnu. Ostali deo države ima par značajnijih saobraćajnica kroz pustinju između većih mesta dok su ostali putevi relativno loši i retki. U ravnicama su staze trasirane automobilskim gumama koje su u pravilnim razmacima vertikalno zabodene u pesak. Ogromni deo zemlje presecaju samo rute kojima se već hiljadama godina kreću karavani, putanje volšebno i zauvek upisane samo u kolektivno pamćenje svakog Tuarega te je bez njih odlazak u pustinju visokorizičan poduhvat. Peščana mora (mi smo bili u Ubari ergu, koji je veličine Švajcarske, a važi za malo) mogu se preći samo na određenim mestima, u odličnim džipovima i sa još boljim vozačima. Sudeći po zaglavljenim i prevrnutim olupinama u pesku, strme dine i živi pesak platili su mnogi, neki i glavom (čuli smo priču o nekom arogantnom Francuzu koji je loše procenio kuda vozi, leteo par stotina metara, pa se zapalio).

Zbog toga je od životne važnosti, ali i posebno zadovoljstvo i privilegija provesti tih nekoliko dana u društvu legendarnihTuarega.

Uzgred budi rečeno, čak i ako rešite da samo bazate po Tripoliju, ili da se brčkate na plažama, ta vrsta autonomije vam u Libiji neće biti dozvoljena. « Veliki lider i bratski vođa revolucije », kontraverzni i sveprisutni Gadafi smislio je da svaki turista, makar došao sam i na dva dana, mora obavezno da ima ne samo bar jednog vodiča i prevodioca iz lokalne agencije, nego i « pratioca » iz redova (preko)brojne libijske policije koji obavezno brine o bezbednosti svake grupe od više od četvoro ljudi.

Hvala ti, bratski vođo! Zahvaljujući ovoj mudroj odluci koja jednim potezom malo kontroliše strance, malo smanjuje zaposlenost, malo upošljava dokonu policiju a mnogo pomaže strancima da se snađu, a u pustinji i da prežive, imamo svoje najlepše i najdragocenije iskustvo sa ovog putovanja - druženje sa Libijcima, sa Tuarezima posebno.

Bilo da su Arapi, Berberi ili Tuarezi, Libijci su srdačni, pristojni, nimalo nametljivi, puni obzira. Na ulici niti vas gnjave niti vas ignorišu; s pravom merom radoznalosti, pozdravljaju sa « Welcome to Libya ». Nema ni iscrpljujućih rituala cenkanja po sukovima (izuzetak su Tuarezi iz Malija i Nigera u oazama koji zimi dolaze u Libiju da prodaju nakit i rukotvorine) ni dobacivanja ženama. Trgovci vas dočekuju srdačno i gostoljubivo, sa mnogo simpatija ali bez snishodljivosti . Često vas isprate sitnim poklonom, lepim gestom ili šakom slatkih urmi sa tezge. Što lepo reče jedan hrvatski kolega, “dostojanstveni su, ravnopravni partneri, nikad posluga”.

U Libiji se stranac ne oseća kao turista, nego kao dragi i dobrodošli a nezvani gost.

Samo najstariji Libijci, posebno oni koji žive u pograničnim područjima koja su nekada pripadala francuskim kolonijama, govore francuski ili italijanski. Mlađi pokušavaju da se snađu na engleskom. Naučili smo desetak rečenica na « tamašeku », jeziku Tuarega, jer je samo naš prevodilac Ali, obrazovani i suptilni nastavnik botanike i zoologije, govorio engleski, i to odlično. Sa većinom smo se sporazumevali rukama, pogledima. “Mia-mia!” “Odlično.”

Jedina čudna stvar su takozvani čekpointovi; zaustavili su nas nekih dvadesetak puta, uglavnom na drumovima, i naši vodiči su sa sobom nosili neverovatne količine fotokopiranih spiskova s našim podacima, na arapskom, strpljivo i bez reči ih dodajući uniformisanim policajcima koja su više radoznalo nego preteći virili kroz stakla. Ređe su ti kontrolni punktovi ličili na prave mini kasarne, sa nekoliko oklopnih ili maskiranih vozila; većinom se radilo o samo jednom ili dvojici službenika koji su se zapravo radovali da neko prođe kraj radnoga im mesta. Poneko bi mahnuo, nudio gestikuliranjem da zahvatimo iz kazančeta koje se krčkalo na vatri na pesku ispod neke improvizovane maskirne tende...Nijednu neprijatnost nismo doživeli.

Nismo videli niti jednu policajku; ne znamo ni da li ih u Libiji ima. Nismo videli uživo ni Gadafija te smo ostali uskraćeni za prizor njegovih čuvenih telohraniteljki. Uopšte smo videli mali broj žena, uglavnom u većim gradovima, iako u Libiji žene uživaju pravo glasa i potpunu ravnopravnost pred zakonima, razvode se, nasleđuju imovinu, mogu da tuže roditelje ako ih ovi prisiljavaju na ugovorene brakove, nisu obavezne da prekrivaju lice, pa čak ni da nose hidžab, marame, ako to ne žele. Iako je Gadafijeva džamahirija zasnovana na islamu i čak je 97% Libijaca muslimanske vere - Sunita, u Libiji nema vidljivog verskog fanatizma. Mada, ni alkohola, bar ne zvanično.

Libija ima samo šest miliona stanovnika kojih 90% živi u gradovima, uglavnom u sredozemnim regijama. Tripoli okuplja čak milion i po duša, dok su ostale raštrkane po pustinjskim nedođijama. Spada u vrlo retko naseljene zemlje, sa jednim ili nijednim stanovnikom po kvadratnom kilometru u nekim delovima do celih pedeset u Tripoliju i Bengaziju. Statistički, troje ljudi po km2.

Kad smo već kod zanimljive geografije: broj reka u Libiji je : nula. Nijedna. Zato je Gadafi napravio najveću ikada ljudskom rukom stvorenu veštačku reku, Man made river, preko 4.000 km dugi akvadukt od ukopanih cevi promera 4m koji crpe vodu iz podzemnih vodenih mora, akvifera, rezervoara pitke vode koja se u neka davna vremena zadržala između nepropusnih slojeva u dubini zemlje, ispod peska, u pustinjama na jugu. Na žalost, zbog tog po nekim grandioznog a po drugim megalomanskog projekta koji je koštao milijarde dolara i zbog koga u Tripoliju i Bengaziju ima vode kao u Beogradu, nivo vode akumulirane u preistorijska vremena ispod pustinje pada (još nedavno bila je na 3m od nivoa tla, a sada je crpu pumpama sa 25m dubine) i jezera u oazama presušuju. Ipak, zahvaljujući njemu, stidljivo niču i prve privatne poljoprivredne farme. Ponekad se duž puteva mogu videti džinovske pokretne metalne konstrukcije s prskalicama koje se kao neke naučnofantastične krakate bube pomeraju preko novih polja i plantaža.

I drugi podatak : Libija je i jedina zemlja na svetu koja ima jednobojnu zastavu, bez ikakvih simbola, jasne tamnozelene boje. Nekada je ličila ne egipatsku, sve dok se Gadafi nije razočarao u svog omiljenog političkog uzora, Egipat i zainat promenio zastavu u svoju boju, zelenu.

Zeleno, volim te zeleno. Libija. Videli smo hiljade zelenih zastavica što vijore na “gidliju”, (prilično neprijatnom vetru koji s juga nosi oblake peska), na zgradama, pumpama, radnjama, kao zavetne zastavice na budističkim hramovima. Zgrade, često bele i ravnog krova, opasane su visokim zidovima spojenim zelenim stubovima, a i metalne kapije i kapci na prozorima su u istoj boji. To je posebno uočljivo petkom, kada trgovačke ulice postanu dugi nizovi zamandaljenih

zelenih metalnih “škura” koje skrivaju izloge i već spomenutih zastavica.. Zelene su i korice Gadafijeve knjige koja u tri tanje sveske koje se lako čitaju izlaže načela njegove ideologije. i konačno, kao boja revolucije, zelena je osnova silnih bilborda sa likom velikog vođe i brojem 41 (broj godina od 1.9.1969. kada je tada 27-godišnji mršavi kapetan, a sada pukovnik, Moamer el Gadafi izvršio državni udar i svrgao kralja Idrisa).

Rođen u bednoj beduinskoj porodici, prvi je od svog roda ikada naučio da čita i piše. Sa četrnaest godina je bio izbačen iz srednje skole u Sebhi zbog političkog aktivizma. Na lokalnom aerodromu s ponosom podsećaju putnike da je « buktinja revolucije zapaljena varnicom što u Sebhi kresnu».

Ekscentrični libijski lider koji svojim problematičnim izjavama, ekstravagantnim ponašanjem i jedinstvenom i nepredvidivom politikom zadaje svima muke, hteli mi to da priznamo ili ne, jeste jedan beskrajno zanimljiv lik. Posmatra vas sa svih državnih institucija, duž puteva, sa zidova svake kafane, pumpe ili radnjice, dočekuje na aerodromima. U raznim formatima, ali uvek Velik, gleda vas kako sa priveska za ključeve i ručnih satova tako i sa fasada fensi višespratnica u Tripoliju. U raznim izdanjima. Od statičnih poluprofila s naočarima za sunce, uzdignute brade, s raznim pokrivalima za glavu, u uniformi ili zivopisno, ponekad kraljevski odeven, često u decentnim bojama starog zlata ili čokoladnosmeđe. Moj omiljeni bilbord, od milja nazvan « tajna večera » je neverovatan :Gadafi u maskirnoj uniformi sedi za stolom, u istom poluprofilu, isturene brade i visoko podignute pesnice. Nešto mudro i borbeno zbori. Utisak koji ostavlja na par prikazanih zaverenika u maskirnim uniformama je nesumnjiv: divljenje, poverenje, vera u bolju budućnost. Jedan od njih jedan u zanosu obema rukama diže mitraljez iznad glave.

U jednom švajcarskom turističkom vodiču kaže se da su Libijci sve ono što njihov vođa nije. Mirni, odmereni i tolerantni.

Inače smo stekli utisak da je čitava Libija skupo plaća ceh ekstravagancije svog lidera podnoseći neumerene kazne jedne iritirane i arogantne međunarodne zajednice koje su mu upućene.

Da podsetimo, jedan od prvih Gadafijevih postrevolucionarnih poteza bio je da ‘masama’ vrati sav prihod od nafte. Za vreme kralja Idrisa 90% novca odlazio je stranim investitorima i šačici kraljevih poverenika. Ulagao je u Libiju, ostvarivao je svoje, kako kažu, megalomanske i narcističke projekte, ali se ne može poreći da su oni doneli zemlji izvesni prosperitet. Bolje školstvo, zdravstvo, infrastrukturu. Grade se desetine hiljada stambenih jedinica (videli smo mnoge tipske kuće, kineska gradnja, sa strujom, vodom, erkondišnom i kupatilom, kako pored puta čekaju useljenje polunomadskih i seoskih porodica iz pustinje. Nije romantično, ali je sigurno lakše živeti blizu bolnice i škole, o vodi da ne govorimo). Tripoli doživljava građevinski bum zahvaljujući prvim privatnim poslovima.

Sa druge strane, na međunarodnom planu, sigurno je preterivao u podršci raznim « lošim momcima ». Bivao je optužen kao podstrekač i finansijer terorizma. A kako ne ostavlja utisak ni razumnog ni razložnog, verovatno mu je pripisivano ne samo sve što je zgrešio nego i sve ono što je bilo zgodno staviti mu na dušu kako bi se dobio legitimitet za politiku kažnjavanja ili « urazumljivanja » kojom bi se zaustavila politika terorizma. A možda se usput i nešto finansijski profitiralo.

Američka flota je iz Mediterana 1986. bombardovala Bengazi i Tripoli kao odgovor na uhvaćenu teleks poruku koja je posredno dovodila u vezu libijskog lidera sa bombom postavljenom u berlinskoj diskoteci koja je izazvala smrt troje ljudi i ranjavanje pedesetak američkih marinaca i preko 200 drugih gostiju. Prethodili su višegodišnji sukobi oko teritorijalnih voda zaliva Sirte sa američkom flotom koji su doveli do žrtava, uglavnom sa libijske strane. Zaliv Sirte nezgodno, kao duboka potkovica, zalazi u libijsko kopno kod Bengazija i Gadafi je proglasio zaliv svojim teritorijalnim vodama, označivši “liniju smrti” kako bi sprečio američke manevre u onome što zakonski jesu bile međunarodne vode, ali su istovremeno, zbog konfiguracije obale, bile za Libiju

utroba Trojanskog konja. U tom vazdušnom napadu stradalo je šezdesetak ljudi, od toga trećina civila. Hana, Gadafijeva petnaestomesečna usvojena ćerka je poginula, a dva sina su ranjena.

Devedesetih su uvedene duge i teške međunarodne sankcije jer Libija nije htela da isporuči Međunarodnom sudu pravde dvojicu terorista optuženih za rušenje Panam-ovog aviona 1988. iznad grada Lokerbi u Škotskoj koji je odneo 270 života. Ipak, sankcije su dozvoljavale ekploataciju nafte i trgovinu naftnim derivatima kako se ne bi poremetila osetljiva ravnoteža na tržištu i podrili interesi najbogatijih svetskih sila. Na kraju je, posle dugo godina, Gadafi legao na rudu i isporučio krivce. Onda je usledio čudnovat i veoma osporavani sudski proces, gde je jedan Libijac oslobođen, a drugi dobio veliku zatvorsku kaznu. Posle 11 godina sankcije su ukinute, a nekoliko godina kasnije je i osuđenik vraćen kući, iz humanitarnih razloga, da « za tri meseca » umre, posto je bolovao od raka. Dočekan kao heroj u Libiji, evo godinu i po dana kasnije, još nije umro (kad će, ne zna se) ali su zato oni koji su ga oslobodili, tj. neke britanske naftne kompanije, dobile nekako istovremeno milionski vredne i neshvatljivo povoljne ugovore u Libiji. Nimalo slučajno, tvrdila je čak i ozbiljna britanska štampa. Ipak, poslednjih godina Gadafi je znatno pragmatičniji i posredstvom jednog od svojih sinova, Saifa, glavnog političkog međunarodnog pregovarača, koji je viđen za tatinog naslednika, znatno je poboljšao odnose sa Evropom i Amerikom. Službeno je osudio terorizam i odlučio da ukine tajni libijski program izrade proizvodnje nuklearnog oružja. Porodicama nastradalih u avionu iznad Lokerbija plaća milionske odštete. Sa Italijanima, kolonizatorima Libije koji su surovo pobili bar dvesta hiljada Libijaca početkom XX veka, od 2008. « ljubav cveta ». Obećao je Italiji da će da reši problem afričke imigracije a Italijani mu plaćaju dve i po milijarde ratne odštete. Nekada proterani naslednici kolonista, radikali i organizacije za zaštitu ljudskih prava su se žestoko bunili na sta je veliki vođa odgovorio noseći na grudima u vidu velikog bedža okačenu fotografiju sa italijanskim zverstvima koja je « naplaćivao » posle skoro 100 godina. Usput je organizovao mitinge za žene, na kojima je 200 (kažu, petrodolarima plaćenih) Rimljanki pozvao da pređu u islam, jer je hrišćanstvo « irelevantno ». Tri Italijanke su ga poslušale, kažu, na licu mesta. Osim tih teatralnih ispada, pamte se i njegova reagovanja sa ozbiljnijim posledicama. Kada je Hanibal, sin fudbaler, internacionalac koji je igrao u Peruđi, 2008. zajedno sa svojom ženom osuđen zbog « nasilničkog ponašanja prema posluzi » u nekom hotelu u Ženevi, Švajcarska je, kao članica Šengena, odmah na crnu listu za vize stavila stotinak Libijaca i celu Gadafijevu porodicu. Vođa je pobesneo i smesta preko noći uzvratio zabranom ulaza svim građanima iz zemalja Šengena, posebno Švajcarske, u Libiju. Švajcarce na privremenom radu je ekspresno proterao iz zemlje sa sve investicijama i kapitalom. Strasno je pozvao sve muslimane u džihad protiv Švajcarske. Kada je uz to pripretio da će da im zavrne naftu i da povuče novac iz banaka, sve se brže-bolje izgladilo.

Kažnjavan i sluđivan tako decenijama, što spolja što iznutra, narod nerado govori o politici i Gadafiju. Intimno, niti misle da je Gadafi neko savršenstvo niti imaju visoko mišljenje o međunarodnoj politici. Uprkos tome, bilo mi je zanimljivo da čujem da su, u svom sistemu socijalističke vladavine masa, organizovani u neke odbore i komitete, prema teritorijalnom principu, prilično kritični i otvoreni, te da obaraju ministre i vlade. Jedino se, valjda, Gadafi ne dovodi u pitanje.

Obični Libijci koje srećemo, povređeni slikom koju o njima imaju prosečni stranci na osnovu informativnih emisija u svojim zemljama, prećutno su negde zahvalni onima koji nisu podlegli predrasudama. Sa srpskim iskustvom iz poslednjih decenija, tačno smo znali kako se osećaju.

Boje se budućnosti bez Gadafija, raspada zemlje, borbe velikog svetskog kapitala oko naftnih resursa, unutrašnjih nesuglasica. Misle da će ga naslediti neko od šestorice sinova, koji su u svim domenima libijskog života - politici, religiji, sportu, vojsci, državnoj bezbednosti... Jedina ćerka,

pravnica, jedna obrazovana i zgodna plavuša, bavi se ženskim pravima, humanitarnim radom i bila je u timu branilaca Sadama Huseina.

Libija leži na ogromnim rezervama nafte i gasa i da je osamdesetih imala najveći BDP po stanovniku na svetu, koji je zbog sankcija i izolacije pao na najveći BDP afričkog kontinenta. Nafta, “ta prljavšina što je nađosmo u srcu zemlje” (Gadafi, 2000) koja je pokuljala pedesetih godina u pustinji, prerađuje se u samoj Libiji. Time je izbegnut “nigerijski sindrom”. Cena bezolovnog benzina na pumpama je 13 dinara za litar, što je daleko jeftinije od litre vode.

Kada sam polazila na put, nekoliko me je poznavalaca svetskih političkih prilika pokušalo da upozori na opasnosti koje vrebaju u pograničnim delovima saharske pustinje. Saharom, po njima, vršljaju razne naoružane i švercerske bande Tuarega i Berbera koje su nekadašnje “romantične” pljačke ili pratnje (valjda bi se to danas zvalo “reketom”) karavana soli, robova, zlata, urmi i maslinovog ulja zamenili mnogo unosnijim švercom ilegalaca iz okolnih afričkih zemalja (najpre u Libiju, pa zatim dalje, preko mora, uglavnom u Italiju), benzina (koji je u Tunisu 10 puta skuplji), otmicom turista, za koje traže ogroman otkup.

Čitam u bedekeru kao ilustraciju strašnih peščanih mora, informaciju kako su neki retki turisti, poput nas sada, pre par godina naleteli u pesku na poluzatrpana vozila sa preko dvadeset beživotnih tela nesrećnika koji su pokušali da ilegalno pređu u zemlju. Čitam i kako zonom sada patroliraju jake policijske snage.

Sleteli smo najpre u Sebhu, administrativni centar Fezana, predvorje valjda toga “pakla”. Usred noći, nakon sletanja, u blizini aerodroma umesto Kerbera dočekala nas je mehanička ringišpil-balerina, vašar i cika mladih, prizor kao iz nekadašnjih novobeogradskih blokova. Kamp van grada je vrlo korektan. Imamo dvokrevetne kolibe sa erkondišnom koji prebacujemo na “grejanje”. Kupatila su nešto dalje, čista i brojna. Jedva čekamo jutro, kada ćemo manjim autobusom da krenemo duboko u pustinju, napuštajući naseljeni deo Fezana.

Dugačko i dosadno putovanje najpre veoma dobrim asfaltnim putem, a onda popucalom džadom koja se s mukom seća svoje asfaltne košuljice, vodi kroz suvu, prašnjavu i ravnu pustoš; levo, u daljini, celim horizontom, prati nas oštro odsečeni kameni plato, desno veliki i moćni električni stubovi. Koristimo priliku da bolje upoznamo Alija, našeg prevodioca i vodiča. Tuareg, u ranim četrdesetim, toplih, pametnih očiju, čokoladnog tena, besprekorno obučen u duge tradicionalne haljine s turbanom oko glave, čiji jedan deo podvlači ispod lica i služi da mu pokrije nos i usta. Neoženjen, što je za Tuarege ravno jeresi.

Tuarezi su nomadski narod koji se hiljadama godina bavio trgovinom između saharskih gradova na obodu pustinje i mediteranskih centara. Tradicionalno, njihova zajednica je matrilinearna i porodica, srodstvo, nasleđivanje, sve se to računa prema ženskom principu. Žene ne pokrivaju lice nego to čine muškarci, kao simbol zrelosti. Taj turban ili “šeš” je marama duga najmanje 4m i bila je jarko plave boje nekada kada je korišćeno nigerijsko platno bojeno indigo tehnikom, danas vrlo retko i veoma skupo. Ono je na licu ostavljalo plave tragove i bojilo ten pa Tuarege zovu i danas “plavim ljudima”. Boje koje se sada koriste su i dalje neverovatno intenzivne i vrlo rafinirane, a naši su se Tuarezi baš modirali svih nedelju dana, pojavljujući se svakoga dana u novoj kombinaciji odeće i turbana. One koje smo sretali u oazama imali su na glavama turbane od svilenih sjajnih tkanina dodatno ukrašene kožom i srebrom i izgledali su stvarno fantastično. Smrt za romantična ženska srca.

Prolazimo kroz Đermu. Na brdašcu ruševine nekog grada i brojne grobnice koje liče na velike kvadratne košnice od blata, uže pri vrhu. Sve je u vrlo lošem stanju. Predeo suv i avetinjski. Teško je poverovati da je to Garama, nekadašnja prestonica drevnih Garamanata, toliko “izvanredno velika” i moćna, kako piše Herodot, da je Rimljani nikad nisu pokorili. Ali nam priča o narodu koji se bavio zemljoradnjom i stočarstvom, koji je poznavao sve tajne

navodnjavanja i imao svoje pismo 1000 godina p.n.e. Arheolozi veruju da su imali 20 hiljada kilometara kanala za navodnjavanje, plodne njive i farme. I Tacit i Plinije opisuju ih kao lukave i ratoborne, na dvokolicama koja vuku dva para konja. Trgovali su slonovačom, plemenitim metalima, robljem. Đerma je imala svoj izvor vode, koji postoji i danas, i jezero, koje je sada jedna velika suva slana ploča. Garamanti su bili, kažu, preci Tuarega. Pod vođstvom legendarne i ratoborne kraljice Tin Hinan zaposeli su celu Saharu. U jednoj grobnici u alžirskom delu Sahare nađen je ženski skelet, bogato ugrašen grivnama od zlata i srebra, visine oko 175cm, sa urođenim hendikepom – potvrđujući da je Tin Hinan zaista hramala, baš kako kaže legenda. Mnoge priče ispletene su oko nje, njenih ćerki i unuka ženskog roda od kojih je, veruje se, nastao ceo tuareški narod. S mukom zamišljamo zelene, bogate i gusto naseljene predele umesto ovog mestašca sa oskudnim palmama. Ipak, nekada je ovde, na samom kraju sveta, kako kaže Vergilije, bilo životinja i bujne vegetacije, a klima je bila sasvim drugačija. Ići ćemo Vadi al Hajatom, “dolinom života”, u kojoj su ondašnji stanovnici ostavili crteže nojeva, žirafa, slonova, krokodila, nilskih konja, krava, izvanredne scene svetkovina, borbi, vožnje dvokolicama…koji svedoče o jednom potpuno drugačijem životu i podneblju. Zbog tih hiljada crteža slikanih pigmentima, krvlju, belančevinama, urinom ili urezanih u stene oštrim predmetima (petroglifa) starih od 12.000 godina p.n.e. sve do početka nove ere UNESCO je celu tu dugu dolinu, kao i planinu Akakus koja je natkriljuje i u koju smo se zaputili, zapravo ceo taj pustinjski i praktično nenastanjeni deo Libije ka granicama sa Alžirom, Tunisom i sasvim na jugu s Nigerom, proglasio svetskom kulturnom baštinom.Tuarega ima između milion i pet miliona; zbog nezavisnosti afričkih drzava, žive u nekoliko zemalja, u Maliju, Nigeru, Libiji, Alziru, Maroku i Burkini Faso i svuda su manjina. Kad se pogleda karta, vide se jasne, ravne linije koje označavaju granice ovih zemalja. Crtane od strane kolonizatora i osvajača, ne poštuju nikakve prirodne međe. Teško ih je kontrolisati i lako zamišljamo neke ponosite, prekaljene nomade kako jezde na kamilama ili u džipovima slobodno i van tih nametnutih okvira. Mnogi su danas napustili nomadski život. Za razliku od svojih predaka, Garamanata, koristili su oduvek kamile i nisu se bavili ni zemljom ni stokom jer ih je promena klime naterala na suroviji i pustolovniji zivot. Danas ih je pak sve više, bar u Libiji, koji prihvataju da žive u novosagrađenim kućama. Ali nam priča da njegov ujak živi u “jugoslovenskoj kući” koju je izgradila – “kvalitetno “ – dodaje, neka naša firma. Izgradila je takvih 170 kuća - farmi. Uz kuću, konkretno u Ubariju, dobili su i 10 hektara navodnjavane zemlje. Svi Tuarezi govore neku varijantu istog jezika berberskog izvora, “tamašek” i razumeju se među sobom ; pismo im je slično drevnom garamantskom, ima 25 znakova, fonetsko je i ne beleži samoglasnike. Zanimljivo, nekada davno pisano je odozdo na gore. U Libiji se nigde ne predaje i ne izučava, kao ni berberski.

Zasipamo Alija pitanjima. Tradicionalno tuareško društvo ima kastinski sistem, plemstvo, ratnike, sveštenstvo, zanatlije, veoma hijerarhizovano. Plemićka i ratnička kasta imala je razvijen dvorski život, ceremonije, rituale, pesništvo, sportske i ratničke igre. Držali su veoma mnogo robova kojima su trgovali i koji su radili većinu običnih poslova. Navodno ih drže i danas, u Nigeru, gde je ropstvo zvanično ukinuto zakonom tek 2003. Kastinski sistem je kao takav prestao da funkcioniše posle nezavisnosti afričkih država i velike gladi 70tih i 80tih kada su mnogi Tuarezi, posebno iz viših slojeva, bili primorani da napuste svoj dotadašnji način života…Imali smo utisak, posle nekoliko dana života među njima, da izvesne razlike među njima postoja i da se poštuju i sad…

Šta su im najveća blaga? Kamile, palmino drvo, voda, urme...Kamila košta oko hiljadu evra, nastavlja nas vodič, petsto više ako ima mladunče. Nosi bebu, jednu, 12 meseci. Kamile su jednogrbe, graciozne i veoma lepe životinje, ni nalik onima koje smo viđali oko piramida i u zoo vrtu.

U gradiću Ubariju, Alijevom rodnom gradu, na prvoj pauzi posle višečasovne voznje, stajemo kod prodavnice marama za turbane. Trgovac trlja ruke, a mi motamo po 4m platna oko glave uz

Alijevu pomoć. Još malo lošeg puta pa onda skrećemo off road; tu i tamo ljudi, kuće, ali sve ređe i sve dalje od civilizacije. Posle mnogo sati vožnje, konačno stajemo na nekoj prašnjavoj zaravni, pokrivenoj retkim zbunjem. Ispod nekog mršavog drveta, za koje kasnije saznajemo da je akacija, bodljikava pustinska varijanta mimoze (akis-bodlja) čiji nekoliko santimetara dugi i čvrsti trn može da probode patiku, postavljen je ručak. Na zemlji, na prostirci okruženoj cvetnim, sunđerastim podmetačima za vreće, leže ogromne metalne okrugle posude sa salatama od leblebija, pasulja, paradajza, krastavca, sardina, sira. Osvežavajuće i jako ukusno. Malo sa strane, stoje naši domaćini. Sa njima ćemo provesti narednih nedelju dana.Držimo distancu ali se radoznalo odmeravamo. Jedan od njih pokrio je lice turbanom. I on se zove Ali, Ali number 2, zadužen za logistiku. Drugi izgleda kao dobri duh iz čarobne lampe ; on će sa nama da pešači kroz pustinju ; zna svaki kamen Akakusa, te 50km široke i oko 200 km dugačke visoravni; tunika i šalvare od istog materijala, turban ogroman i crn iznad okruglog lica. Sulejman. Tu je i « treći čovek » , onaj koji je sve vreme s nama od aerodroma. Jedva smo ga primećivali do sada. Preglasno telefonira i sluša neku groznu muziku sa mobilnog. A šta on radi ? Pitamo. « On je… iz Tripolija », s očiglednom nelagodom, kaže Ali, za policajca, jednog crnpurastog dečkića glupavog izraza lica. Od tada smo ga zvali “treći”. Sve vreme nas je u stopu pratio, prvih dana ne dozvoljavajući da se iko odmakne ni pedalj, mrzeći nas što pešačimo, umesto da se vozimo džipovima kao sav normalan svet. A kako njega, gradskog fićfirića, niko u “centrali” nije obavestio o trekingu, sve vreme je tabanao u papučama i kožnoj jakni, uglavnom pokušavajući da skrene pažnju na sebe. Vlasnik agencije je samo došao da nas isprati, čekaće nas u Tripoliju. I on je Tuareg. Visoki su, lepo se kreću, ponositog držanja, sa turbanima i haljinama. Komentarišemo kako su zgodni i kako su “face”. Kuvar i vozač stoje nekoliko koraka dalje. Pakuju naše rančeve sa busa na džip i teretno vozilo s otvorenim gepekom. Na njima će narednih dana da putuju šatori, naši veliki rančevi, vreće, podloške, kuhinja, posuđe, voda…od jednog do drugog logora. Ne prilaze. Niko sem Alija ne govori nijedan strani jezik…Svejedno, ulivaju poverenje i deluju simpatično.

Sa dnevnim ruksacima na leđima krećemo za Sulejmanom, bucmastom prilikom u odeći boje trule višnje koja hitro grabi kamenitom pustinjom. Odmakao je napred i hoda sam, daleko ispred nas, ali ostaje u vidokrugu. Bazaltno kamenje prošarano je tamnonarandžastim peskom, ispred nas su planine i stene. Sulejman se kao koza penje na neku ogromnu kamenčugu strmih ivica od nekih 50ak metara. Sledimo ga pitajući se što se kog se đavola pentramo, što nismo zaobišli tu gromadu. A tamo, pri vrhu, čudo. Urezane u kamene gromade, liticom jure žirafe i goveda. Gotovo da smo ih nagazili, ili prevideli, toliko je prizor neočekivan i čudesan. Hiljadama godina stari petroklifi, zapanjujuće vešti, sa veselo prikazanim krdima. Žirafe imaju pege a kravi se vide urezane crte kao u mesari. Da li je to jedan pastir pokazivao drugome gde je biftek, a gde plećka, dok je sa visine pratio kretanje svog stada ? Nebo je dramatično oblačno, kao da će oluja, sunce na zalasku se probija u snopovima ka tlu. Na najvišoj tački sedi Sulejman, teatralno, kao Buda s turbanom. Odvio ga je par metara i pušta da mu « šeš » vijori na vetriću. Podsmeva se dobrodušno našoj zblanutosti. Odmaramo na stenama, dok nam Ali objašnjava periodizaciju crteža : najstariji period prikazuje velike divlje životinje ; one su slikane ili urezivane od pre 12 hiljada godina do 6.000, dokazujući da je Sahara u to vreme imala potpuno drugačiju klimu, floru i faunu ; zatim sledi faza « loptoglavih » ili « jajoglavih » ljudi ; između 10.000 i 6.000 godina p.n.e, pojavljuju se figure ljudi sa ofarbanim jajastim glavama, kao skafanderima, bez očiju, nosa, usta, samo sa sferičnim glavama ; nije jasno zašto . Zatim su prikazivane domaće životinje jer od 5.500 do 2.000 nastupa faza domestikacije ovaca, koza, goveda i magaraca ; u tom periodu ljudski likovi dominiraju nad životinjama ; divlje zveri su nestale, što se povezuje sa sve većom sušom i oskudnijom florom . Oko hiljadite godine pre nove ere, javljaju se konji i crteži dvokolica ; to je vreme intenzivnijih kontakata sa dolinom Nila ; ima prizora borbi, ratnika s kopljima i štitovima.Najmlađi crteži prikazuju kamile - koje se dovode iz Arabije tek oko 200 p.n.e

« A ovo dole ? » Pokazujemo na krugove po kamenoj dolini, nalik na obrise iz Denikenovih astronautskih teorija, podstaknuti pričom o “skafanderima”. To je “4x4 period”, smeje se Ali, neki su se « potpisivali » džipovima.

Hodamo još neko vreme kroz kamenite predele, crno bazaltno kamenje vraća odsjaj poslednjim zracima sunca kao da su ogledala. Predeo se postepeno menja i nailazimo na prve peščane dine, tamne, sad već gotovo crvene i boje senfa. Penjemo se, šlajfujemo i posrćemo, pesak je već pomalo hladan ; svejedno, radujemo se kao deca. Sulejman nam rukom pokazuje u daljini naš prvi logor u libijskoj pustinji, zavetrinu na peščanim dinama među crnim gromadama stena. Vatra već gori, kuvar je postavio paravan da odvoji kuhinju i zaštiti je od peska ; večera primaljivo miriše ; ljutkasta čorba, osnovno libijsko jelo i kuskus s povrćem. Postavljamo male zelene šatore nalik na iglue na ravnijem hrbatu dine i okupljamo se oko “trpeze” na pesku, sedajući na prostirke. Digao se vetar i poneki oblak zaklanja hiljade zvezda na nebu. Naš “million stars hotel”, kako je voleo da kaže Ali. Neverovatno, tada kreću prve kapi kiše. Nije ih bilo mnogo ali dovoljno da nas Ali uporedi sa “dodolama”. Kiša tamo nije pala nekoliko godina unazad.Veče je nakratko prekinuo dolazak jednog džipa koji nam je, zbog kontrole, pokupio pasoše. Pasoše smo predali bez razmišljanja, kao omađijani. Niko se nije pobunio, uzbudio. Nismo ni videli ko ih je odneo, ni znali tačno gde. Valjda u policiju u gradu. Vraćeni su nam tek sedam dana kasnije, u Sebhi. Neki tip je došao i doneo ih Aliju na « dogovoreno mesto », na benzinsku pumpu.

Ležali smo na leđima, gledali zvezde. Tuarezi su veliki poznavaoci astronomije. Nije ni čudo, u pustinji se vide valjda sve zvezde koje se mogu videti na nebu, a nebo je ogromno i čudesno. Pojava Venere na njihovom nebu označava vreme za mužu koza. Vlašići su kod njih sedam sestara noći, Orion je « Veliki pustinjski ratnik » a Veliki i mali medved su « mama kamila » i « njeno mladunče ».

Najlepše u pustinji su večeri i jutra. Svakoga dana smo ustajali pre svitanja, svi odreda, i najveće spavalice među nama i očekivali rađanje novog dana, fascinirano očekujući, kao neka sekta, da se sunčev žuti disk pojavi za stenama ili iznad dina. Nigde niste svesniji kretanja planete i nebeskih tela kao u pustinji, niti čarobne igre svetlosti i boja u prirodi. Jedino u pustinji znate gde su vam strane sveta, gde će izaći mesec i kada i kako prolazi preko celog nebeskog svoda, s jedne na drugu stranu, kao u ubrzanom filmu. Jedino u pustinji vas nije strah ogromnog meseca koji se, pun i blještav, nadvije nad logor osvetljavajući celu peščanu dolinu tajanstvenom srebrnom svetlošću pod kojom sve vidite kao na dlanu.

U pustinji vam nikad nije dosadno ; svima odgovaram na to isto pitanje: ne, nije dosadno biti nedelju dana u pustinji. U ovom delu Libije se krajolik potpuno i dramatično menja iz sata u sat ; intenzivno smo proživljavali tu dinamiku i to bogatstvo oblika i formi ; nema ničeg sem kamena i peska ; kamen i pesak u svim mogućim kombinacijama ; sve vrste kamena, sve vrste stena, sve vrste peska, u prizorima koji su svaki veličanstveniji od onog prethodnog. Pešačili smo, recimo, jednom izuzetno prostranom i raznolikom dolinom, po podlozi od crvenkastih kamenih ploča i bazaltnih opiljaka, koju Tuarezi zovu « mesecom ». U njenom dnu, ogromna valjkasta crna gromada, kao da je neko bacio iz vazduha, uvodi vas u pitomiju peščanu ravnicu, posutu izolovanim gromadama, crnim i žutim, koje je vetar izvajao u različite fantastične oblike, pečurke, prste, šahovske ili ljudske figure, profile iskeženih ili nasmejanih staraca i vilenjaka, nasuprot narandžastim peščanim dinama. Narednog dana, prošli smo pored napuštenih tuareških kružnih kuća od slame, u obliku spiralne školjke, nautilusa, i divili se prekrasno isklesanim nojevima u steni. Na drugom mestu, stenom je ponosito trupkala slonovska porodica, sa slončetom koje im se prepliće među nogama. Krokodil je zevao. Krave i kamile su pasle. Na pojedinim mestima u peščaru vetar je izdubio impozantne lukove i kapije. Slikamo se koliko nam baterije - koje je nemoguće dopuniti – dozvoljavaju. Svaka fotka je kao za Nacionalnu geografiju, ali je svako vađenje fotoaparata u tim ekstremnim uslovima gde leti sitan pesak potencijalno poguban za objektiv. Na kraju putovanja, pola fotoaparata je moralo na popravku. Ušli smo u

neku dolinu oivičenu sa tri strane ogromnim stenovitim zidom koji kao da je podlokan nekada davno nestalom vodom. Prirodni amfitetar, zgodan za odbranu od divljih zveri i neprijatelja, pod strehom od nagnutog kamenog zida skrivao je prekrasne crteže. Crteži su sitniji i daleko suptilniji od rezbarija. Karmin crvene ljude, bele i oker, ponekad su zaista mala remek-dela, toliko dirljiva i snažna da vam nateraju suze na oči. Scene iz života, svetkovine, kočije koje jure pustinjom, venčanje, lov, borba dvojice ratnika s peruškama i štitovima, žena sa širokim butinama, očito simbol majčinstva, ratnik pod drvetom akacije, životinje. Sitno, slatko, minuciozno, filigranski, na stenama je islikan čitav jedan život, jedna uzbudljiva, dinamična drevna žurka. Uz divljenje, ljubav, beskrajno poštovanje, osećate i neizmernu radost što imate prilike da tako nešto vidite, gotovo opipate pod vedrim nebom, u najlepšem od svih muzeja, ali i mržnju, očaj i bes prema danasnjem čoveku koji je neke od njih uništio. Pojedine više hiljada godina stare crteže oštetili su neki UN misionari poslati da nadgledaju razoružavanje Polisarija ka alžirskoj granici. Idioti du su se potpisivali preko crteža. Ali nam pokazuje kako je neki ludi libijski vozač crnim sprejom temeljno prekrio sve crteže na nekoliko lokaliteta da napakosti grupi Italijana koja ga je prethodne noći otpustila zbog pijančenja. Izgleda strašno. Očajni smo što zbog nedela, što zbog inertnosti libijske vlade i Uneska koja već par godina ne čine ništa da se crteži očiste i zaštite. Na pojednim mestima postavljena je kao neka besmislena ograda od slame. Lokaliteti su toliko daleko i vi ste toliko « sami u svemiru » da vas samo razum i savest mogu sprečiti da iskopate iz stene i odnesete čitave kompozicije. Dok se odmaramo u hladu ispod preistorijskih crteža, Sulejman nam pokazuje kako su se nekada šminkale žene kamenog doba; uzima sa zemlje crveni pigment i utrljava nam u obraze. Sebi pravi tačku na nosu. Smeje se kao dete.

Pešačimo svakoga dana do podne, a onda nas u « hladu » neke akacije ili vertikalne stene čekaju vozač, kuvar i Ali br.2, sa uvek istim hladnim i okrepljujućim ručkom. Posle klope se izuvamo, pobacamo se po prostirkama po hladovini i odremamo nekih sat vremena, dok ne prođu paklene vrućine ; neko čita, neko piše dnevnik. U tišini, čuju se samo dosadne i mnogobrojne muve.

Inače smo od drugih živih stvorova videli samo poneku pticu i guštera i pustinjsku lisicu, feneka, u blizini kampa, jedne večeri. To je preslatka klempava životinjica, inteligentna, brza, prepredena. Pustinjski zečevi, vuk, ali i zmije i škorpioni, su nas zaobišli. Naravno, koze, i kamile ne računamo, čak ni one mlade kamile koje, sasvim u divljini, same rastu, daleko od svog vlasnika koji će doći po njih tek kada stasaju i mogu da mu budu od koristi. Zato smo viđali različite tragove i ubrzo naučili, zahvaljujući Aliju, nastavniku zoologije, sve o malobrojnim vrstama životinjskog i biljnog sveta koji se tamo mogu sresti. Sem retkih akacija i okruglih, prašnjavih žbunova, u pustinji se van oaza mogu videti neke male, okrugle tikve « kolosinte » koje rastu pri zemlji na stablu koje liči na poleglu zelenkastu ribarsku mrežu. Kao i sve u oskudnoj prirodi, sigurni smo da imaju neko lekovito svojstvo. « Imaju » potvrđuje Ali zadovoljan našim znanjem. « Gorka je, koristi se protiv bolova u kolenu, a pije se, s medom, za neke stomačne tegobe ». Kad se osuše, odlične su čegrtaljke. Ponekad se naiđe i na neko čudno drvo, par metara visine, suvih debelih grana pokrivenim dlačicama i velikih, sočnih, mesnatih listova, intenzivne zelene boje. U lišću se krije otrovno gusto mleko od koga može da se oslepi. Koristi se za spravljanje otrovnih strela. Botaničari ga zovu « jabukom iz Sodome ». Legionari koji su prolazili kroz Saharu imali su mnogo prostačkiju asocijaciju, a sve zbog parnih loptastih, takođe otrovnih plodova. U oazama ima palmi, od kojih su « nekle », palme na kojima rađaju grozdovi urme, posebno važne za lokalno stanovništvo. Ništa slađe nego jesti prašnjave urme pravo sa drveta, na obali slanih jezera, u oazi. Od životinja, priča dalje Ali, najopasniji su škorpioni, posebno oni beli (donela sam jednog prepariranog, u staklenoj kutijici) i neke zmije. Ostavljaju cik cak trag po pesku. Povremeno smo u pesku nailazili na takve tragove. Kada su u blizini žbunja, iako su gotovo identični, ne pripadaju zmiji. Prave ih neki miševi i gušteri repom, da zavaraju neprijatelje.

Uveče smo se igrali pogađanja i pravljenja tragova. Glavni zabavljač je bio Sulejman, od milja zvani « Durasel » jer je neumorno špartao pustinjom. Zglobovima prstiju, jagodicama, šakom, pesnicom, dlanovima, pravio je stopice u ohlađenom pesku, oko vatre. Fenek. Zec. Kamila.

Zmija. Škorpija. Vuk. Tuareška beba. Smeje se Sulejman i drži za stomak dok mi pokušavamo da ga imitiramo, skupimo šaku, usaglasimo pritisak na tlo, rasporedimo prste, odredimo razmak između stopica, dajući ritam koracima životinje koju bismo da dočaramo.

Uopšte, večeri su bile posebno čarobne. Okupljeni posle večere, svake noći domaćini su se trudili da nam svako veče bude nezaboravno. Uz vatru, pili smo veoma jak ritualni zeleni čaj iz malih čašica ; on se vešto nekoliko puta presipa iz jednog u drugi čajnik sa visine od gotovo pola metra kako bi se napravila obilna pena. Nekad smo se zabavljali igrajući tuareške igre « vezivanja » : krajevima « šeša » marame za turban vezu se zglobovi dve osobe, unakrst, pa one moraju da se raspetljaju a da se ne odvežu. Ludo je zabavno. Pevali smo i igrali. Tuareška muzika je ritmična, hipnotička, uz pljeskanje ruku i udaranje u bubnjeve. Baca u trans, tako da smo najpre pomislili da su nam stavili neko halucinogeno sredstvo u čaj. Umesto bubnjeva su poslužili prazni plastični kanistri. Vozač i posebno Ali 2 su izvanredni pevači i još bolji perkusionisti. Tekstovi su, kažu, vezani za utiske iz pustinje, planine, žene, sela, jednostavni , poetični i vrlo strastveni. Najviše su nas veselile « tinde », kada solo pevač, recimo Ali 2, koji istovremeno daje ritam bubnjevima, pevajući postavlja kao pitanja, a hor mu odgovara, ponavljajući jedan deo njegove fraze i nadovezujući se refrenom. Hor smo bili mi, pridružujući se Sulejmanu i vozaču. Tuareška muzika, nostalgična, ritmična i nabijena emocijama, postala je čuvena u svetu zahvaljujući grupi « Tinariven » sačinjenoj od pobunjenika koji su u Libiji boravili u vojnim kampovima za obuku. Tuarezi su topli, srdačni ljudi koji se raduju prostim stvarima a istovremeno su veoma sofisticirani, puni obzira, sa istančanim osećanjem mere i osećajem za druge ljude. To je bio naš utisak.

Noći u pustinji su, zahvaljujući njima, zaista bile magične. Jedne večeri, dok je pun mesec osvetljavao dolinu, Ali nam je pričao bajke iz svog detinjstva (malo se nećkajući, jer priče kod Tuarega pričaju isključivo zene). Bajke pune čuda, strašnih detalja, duhova. O nekoj sirotici koju je najpre otac nepravedno oterao iz kuće, zbog podlosti i podmetanja starijih sestara, pa je muž proterao, pa je bila robinja pa onda lutala slepa pustinjom jer je morala da trampi oba oka za vodu. Posle silnih peripetija je zahvaljujući nekoj starici - čarobnici povratila sopstvene oči, postala najlepša i osvetila se svojim mučiteljima. Bez obzira na masu strašnih i fantastičnih elemenata, uživali smo u ovoj čisto « ženskoj bajci ». Zamišljali smo malog Alija kako uplašeno gricka svoj omiljeni keks kružnog oblika, « kaek », pečen u žaru i pesku u krilu svoje majke, neke lepe tuareške žene. Na žalost, njih smo znali samo sa slika. Žene Tuarega videli smo samo u par navrata, usput, pre ulaska u Akakus, i u tuareškom selu gde smo obišli Alijeve rođake.

To jedino nastanjeno selo na koje smo naišli činile su tri kolibe od slame i jedan tor. Alijev rođak, penzionisano vojno lice koji se vratio u pustinju sa sinom i njegovom porodicom da gaji koze. Žive jako siromašno, imaju samo par koza i neko raspalo terensko vozilo. Nekoliko lepih malih musavaca, čokoladne kože, izrazito bistrog pogleda, prekida igru i okuplja se radoznalo oko tri starije žene. Stisli su se kao pilići oko njihovih šarenih skuta. Žene deluju toplo i dostojanstveno. Zovu nas da uđemo, kao gospodarice kuće, u svoju kuću, da sednemo sa njima. “Uvek ravnopravni, nikad posluga”, odzvanja mi u glavi komentar jednog putopisca. Kupujemo neke primitivne vrhove za strele od kosti. Neće milostinju, uvredile bi se. Deca prvo pogledaju u starije pre nego što uzmu slatkiše. Ove blago klimnu glavom. Jedna majka mi rukom pokazuje koja su njena deca. Dve kovrdžave devojčice, prelepe, i dečak, od možda ima pet godina, koji se vuče na zadnjici po pesku ; ujela ga je otrovna zmija i jedva je preživeo. Na sasušenoj nozi duboka brazda od hirurškog noža nekog doktora iz Ubarija. Ja joj rukom pokazujem na moju ćerku koja putuje sa nama. Žena se široko osmehuje. Primećujem da im je milo što se tako, « porodično », upoznajemo i družimo, nemušto, gestovima i pogledima. Jednom je, priča nam Ali, tom istom Alijevom stricu došao u goste neki Gadafijev general i užasnuo se uslovima u kojima ovaj živi. Poklonio mu je odmah stotinu koza. A stric ih je vratio. Sta će mu, kad nema čime da ih hrani...Raštrkali smo se i idemo dalje kroz pustinju ćutke, potreseni prizorima iz sela.

Tu noć smo proveli u jednoj sedlastoj peščanoj kotlini, okruženoj ogromnim stenama najfantastičnijih oblika. Sulejman nam je ispekao izvrsnu « tagelu », hleb iz peska, koji se najpre dobro zamesi, bez kvasca, a onda zakopa u vruć pesak i žar i peče po 20 minuta sa svake strane. Pesak, kažu, treba da bude čist i srednje teksture, ni sitan ni krupan. Ujutru, pre svitanja, kao i obično u potrazi za vidikovcem za izlazak sunca, prešli smo preko stena koje su oivičavale kotlinu. Neverovatno, kao Alisa s one strane ogledala, našli smo se u ambijentu iz naučnofantastičnog filma. Kamene vertikalne jaruge, crne stene, surove puste klisure. Ogromni nahereni oblici ispod kojih se prolazi gotovo u strahu, kamenje koje se, čini se, klati na obodu kanjona, procepi u tlu koji zjape desetine metara, sitno kamenje koje se odronjava. “Jednom se ovde obrušila stena. Tresak se čuo sve do Gata (grad udaljen 50km vazdušnom linijom). Iz Tripolija su došle službe, misleći da je bomba.” – pričao je Ali. Šćućurili smo se na jednoj litici kao skakavci. Pejzaž koji uliva strah, potpuno okamenjen i mrtav, strmoglav i mračan. Odjednom, neko uzviknu : « Gle, Frida i Gadafi se ljube.” Pogledasmo u pravcu sunca. Dve stene, ogromne, daleko na horizontu, jasno su sa prvim zracima svetla ličile na profile slikarke s punđom i pukovnika s kapom spojenim u poljupcu. I jedna mala glavica u pozadini. “Eno ga i treći čovek”. Smeh. Olakšanje. Sunce i poznati likovi daju neku crtu ljudskog ovom strašnom, dramatičnom ambijentu, ipak čudesno lepom i sigurno nezaboravnom. Kao da je namerno izabran da bude kulminacija, klimaks našeg doživljaja Akakus visoravni, koju smo napustali istog jutra, neka vrsta upečatljivog rastanka. Posle doručka, rasporedismo se u nekoliko odličnih Tojotinih džipova koji su došli da nas voze dalje, nazad prema Al Auinatu ili Serdelesu, i potom ka oazama i peščanom moru, Ubari ergu.

Posle divne vožnje po Akakusu, stižemo na dosadniji, asfaltirani put kojim prođe jedan auto u deset minuta. Prav je kao strela i da nema tu i tamo neke fatamorgane, vodenog jezera koje nam se priviđa u daljini, ne bi bilo ama baš ničega sem dalekovoda i planina u daljini.

Konačno stižemo u kamp Tikerkiba u kome ćemo da noćimo kroz par dana, koji je na samom ulazu u nepregledno more peska. Penjemo se na dine džipovima, poskakujući kao na roller coaster-u. U kolima cika i vriska. Noć pada i ubrzo stajemo i negde u pesku, okruženi dinama, i podižemo logor. Među peščanim dinama temperature brzo padaju. Užareni pesak po kome nismo mogli da hodamo, postaje leden kao sneg. Vozači oko vatre puše nargile. Piletina za večeru  ! Prvi put posle šest dana, na meniju je meso.

Idemo na spavanje ustreptali, dobro raspoloženi, radujući se sutrašnjem danu. Oaze !

Ubari peščano more je malo u odnosu na ostale ergove u Libiji, ali se nama učinilo ogromno. Dugačko je 600 kilometara, široko 200. To je neprekidan sled prekrasnih dina, oštrih i vijugavih ivica. Na sve strane meki pesak oker boje, Muhamed, naš dvadesetosmogodišnji vozač, u beloj galabiji, vozi jednom rukom. Iako se čini da se ne zna šta nas čeka iza dine, on izgleda zna. Vozi vratolomno, uzbrdo i nizbrdo, ali sigurno. Mi cičimo od uzbuđenja i navijamo. Drugom rukom šmekerski bira muziku sa telefona, pokušavajući da « ubode » pesmu koja nam se dopada. U kolima vozi četiri žene, džentlmenski se trudi da nam ugodi ; ne govori engleski ali ima odličan muzički ukus. Chris Rea «  Road to hell ». Himna iz Ubari erga. Totalni pogodak.. Trkamo se džipovima i vrištimo. Ponegde Muhamed vozi 120 km na sat. Najbrži je i najveštiji, a i najveća « paljevina ». Uživamo i zabavljamo se kao deca. Ali nas umiruje, blago prekoreva, kao đake u školi, kad god stanemo, poziva da se smirimo. Neki se zaglavljuju u pesku, drugi nemaju zalet da se izvuku uzbrdo. Mi s Muhamedom letimo.

Povremeno, između dina pojavi se nekoliko palmi, neka skrivena oaza. Ubari je poznat po jezerima koja su čudesne lepote. Bilo ih je nekada 24, većina ih je isušena. Najlepša su Um El Ma i Gebraun. Jajolika, slana, tamnozelene boje, okružena nizom palmi i šibljolikog rastinja. Nekada su intenzivnoplava, ponekad sasvim crvena, u zavisnosti od flore i faune koja postoji u njima bez obzira na visoki salinitet . Oko jezera su nekad živela plemena zvana "crvojedima" jer su žene lovile, sušile i onda pravile ukusne galete od tih zglavkara crvenkaste boje koji su plutali po vodi.

I dok su se neki od nas kupali i remetili mir tih "davada" crva, ja se odvažih na skijanje a moje potomstvo na bord. Iznajmljivanje karving skija i borda je 5LD ili par evra. Muhamed nas je ostavio na najvišoj i najstrmijoj padini ali je i tada spuštanje bilo beznadežno sporo i iscrpljujuće. Ipak, kakvo zadovoljstvo pogledati odozgo majušno jezero, okruženo palmama, a ispod sebe zlatnu dinu i skije na nogama. I to u Sahari, na dobrih 50ak stepeni na suncu.

Oko jezera smo na improvizovanim tezgama kupovali nakit i suvenire od Tuarega koji svi listom govore francuski, jer dolaze iz Nigera i Malija da preko zime prodaju rukotvorine. Kupujemo prelepe komade od abonosa i srebra, slušamo ih kako sviraju na gitari « tuareški bluz » i kibicujemo « tidas » i « izakag », strateške igrice na tabli u nacrtanom pentagramu ili utisnutim poljima u pesku koje igraju zavaljeni u hladu palme uz pomoć koštica od voća, brabonjaka, štapića ili urmi.

Popodne se vozimo po dinama i opet ludujemo. Potpuno podetinjili, valjamo se po dinama, skačemo, smišljamo koreografije za slikanje. Uveče stižemo u kamp sa bungalovima. Čekaju nas okrugle kućice, pravi kreveti, tuševi, punjači za baterije i, konačno, pravo kupanje.

Poslednje veče sa Tuarezima. Sem Alija, koji će sa nama biti sve vreme, ostali će nas napustiti. Večera je za stolom, prvi put posle toliko dana. Sa nama sede oba Alija. Kuvar i dalje sedi sam, nešto dalje. Pohvaljujemo njegovu odličnu kuhinju. Zaista, izvanredno smo se hranili. Zahvaljuje laganim klimanjem glave. Pričamo o porodici, svadbenim običajima, religiji. Islam kod njih nije potisnuo verovanja u razne duhove (đin). Na jednoj planini na kojoj nismo bili, kažu, žive te nečiste sile i Evropljani koji su se usudili da idu tamo su glavom platili svoju odvažnost. Jedan istraživač iz XIX veka se izgubio i od žeđi je, izbezumljen, pio sopstvenu krv.

Pažljivo ih zagledam. Nije mi jasno kako im se to pripisuju otmice turista i pripadnika UN kancelarija. Po povratku u zemlju, malo proučavam tu priču. Tuarezi su se zapravo bunili u Maliju i Nigeru, protiv centralnih vlasti tih zemalja. Iako žive na teritoriji ogromnih nalazišta uranijuma koja su u rukama Francuza ili Kineza, ne samo što ne dobijaju ni pare od tih rudnika, nego ih stranci i ne zapošljavaju na tim nalazištima. Osamdesetih su bukvalno umirali od gladi. Protiv Kineza su se pobunile tuareške zene, razbijajući im mašine. Ti ekonomski razlozi su konačno doveli do oružane pobune sa političkim zahtevima ; bile su žestoke i krvave, pobijeno je na hiljade Tuarega. Poslednji nemiri zabelezeni su 2004 i 2007.

Šačici naoružanih pobunjenika koja je « pretekla » ipak se pripisuje sve što se dešava u regionu. Malijske i nigerske vlasti optužuju Tuarege čak i za ono što na sebe preuzima pokret Al Kaide u islamskom Magrebu. A one koji eksploatišu bogatstva saharsko-sahelske oblasti savest, valjda, manje « grize » ako veruju da izrabljuju one koji otimaju i ubijaju nevine, pa je nekako zgodno da baš Tuarezi budu ti nasilnici, otimači i ubice.

Sutradan nam stiže autobus. Vraćamo se u civilizaciju, preko Sebhe u Gadames, prekrasni berberski grad na samoj granici sa Alžirom i Tunisom. Biser berberske civilizacije, jedinstvene lepote, u kome je svaki zid, otvor i ulica napravljen u skladu sa jednim promišljenim, urbanim, do detalja razrađenim konceptom kvalitetnog zivljenja. zatim nas put vodi do utvrđenja Nalut i Kabau, gde još uvek postoje kasr, uvrđena skladišta u kojoj se čuvala hrana, kao u nekoj džinovskoj zajedničkoj ostavi ; liče na mesta u kojima žive Hobiti, izgledaju potpuno čarobno. I na kraju, Leptis Magna, fantastično očuvani rimski grad i Tripoli.