Mario Vargas Ljosa

LEPE OČI, RUŽNE SLIKE

Naslov izvornika: Mario Vargas Llosa / Ojos bonitos, cuadros feos Iz knjige OBRA REUNIDA - TEATRO, Alfaugaura, Madrid 2001. Sa španskog prevela Bojana Kovačević

L I C A

EDUARDO SANELJI šezdeset godina RUBEN SEVALJOS trideset godina ALISIJA SUNJIGA između dvadeset i dvadeset pet godina

Radnja se dešava u malom stanu - deseti sprat jedne zgrade, stambena četvrt srednje klase - gde živi likovni kritičar i profesor umetnosti Eduardo Sanelji, u uspomeni ili mašti Rubena Sevaljosa. U Saneljijevom ateljeu, pored knjiga, diskova, gramofona (CD plejera) i nekoliko slika, izdvaja se katalog sa jedne izložbe Pita Mondrijana. Lima, danas.

I VERNISSAGE 1 Eduardo i Ruben ulaze u stan. Jedna vrata se otvaraju i zatvaraju. Mrmljanje, prigušen smeh.

EDUARDO: Uđi, uđi, dečko moj. Osećaj se kao kod svoje kuće. RUBEN: Čoveče, kakav divan pogled! Odavde, Lima izgleda veličanstveno. I kakav lep stan. EDUARDO: Da ti sipam viski? Pravi, škotski iz Škotske. Ono što su nam dali na otvaranju izložbe bio je bolivijski viski. Sutra će nas boleti stomak.

RUBEN: I koliko knjiga iz umetnosti! A tako malo slika. To me baš čudi.

EDUARDO: Zašto te čudi?

RUBEN: Tako poznati likovni kritičar morao bi da ima kuću punu slika.

EDUARDO: A čime da ih kupim? I gde da ih stavim u ovoj pećini po kojoj jedva mogu da se krećem? Da ti sipam viski?

RUBEN: S malo leda, molim. Možda i jeste mali, ali baš si ga ukusno sredio. Jesu li ove boje na zidovima bile tvoja ideja?

EDUARDO: Izvoli. Živeli, dečko moj! Kucaju se čašama.

RUBEN: Samo nekom koga odlikuju elegancija i dobar ukus može da padne na pamet da kombinuje boju trešnje sa braon. Lepo, zaista lepo.

EDUARDO: Zezaš me?

RUBEN: Delim ti komplimete.

EDUARDO: Živeli, dečko moj.

RUBEN: Ako želiš da me opiješ da bismo to lakše obavili, gubiš vreme. Vrlo sam otporan, nikada se ne opijem.

EDUARDO: Pokušavam SEBE da opijem. Meni ovakve stvari nikada ne padaju lako.

RUBEN: Nervozan si, vidim. Primetio sam to na otvaranju izložbe. Pio si onaj bolivijski viski jedan za drugim, kao da je voda. Kakva te samo noć čeka!

EDUARDO: Ti si kriv zbog mojih živaca, dečko moj, a ne viski.

RUBEN: I to mi je jasno. Kada sam počeo da ti se smeškam i da ti nazdravljam, izdaleka, lice ti se izmenilo. Crveneo si, bledeo. Bilo te je strah da ne primete drugi?

EDUARDO: Bio sam zbunjen tvojom bestidnošću. Dobro, ne samo tim. Veoma si lep. Lepota nekog mladića uvek me pomalo uznemiri.

RUBEN: Baš i nisam više mladić. Imam trideset godina.

EDUARDO: Bez svih tih bolivijskih viskija ne bih se usudio da ti priđem. A pogotovo ne da te pozovem kod sebe u stan.

RUBEN: Likovni kritičar lista Ekonomist, strah i trepet za slikare i vajare, stidljiv?

EDUARDO: Za neke stvari. Zezaš me? Zezao si me na otvaranju izložbe?

RUBEN: Ne znaš čak ni kako se zovem.

EDUARDO: Istina, nisam bio u stanju da te pitam. Bio sam zbunjen, već sam ti rekao. Zato što si veoma lep. I zato što su me uznemirili ti pogledi puni aluzija, ti osmesi i zdravice koje si mi upućivao pred svim onim kretenima. Trebalo je da te pitam za ime, naravno. Oprosti mi. Kako se zoveš?

RUBEN: Ruben Sevaljos. Nemoj mi govoriti svoje, znam ga vrlo dobro, kao i svi. Eduardo Sanelji. Ili možda Eduardo de Sanelji? Likovni kritičar, kreator dobrog ukusa Lime, predavač, profesor. Svim tim kretenima? Zar to misliš o svojim fanovima? Kakva nezahvalnost! Svi ljudi koji su bili na otvaranju izložbe poštuju te i obožavaju. Prvenstveno žene. I svi prilagođavaju svoj ukus tvom.

EDUARDO: A ti mene zezaš po svom ukusu, je l' da? Živeli, dečko moj.

RUBEN: Dakle, stidljiv. Ko bi to rekao. Hajde, sipaj nam još po jedan viski, možda ćeš od toga malo živnuti. (Smeje se, podrugljivo.)

EDUARDO: Daj mi svoju čašu. Ako želiš da moja stidljivost nestane, moraćeš da mi pomogneš. Kada mi govoriš tim hvalisavim tonom, samo me još više plašiš.

RUBEN: Plašim te? Ja tebe? Obična protuva, nikogović poput mene, plaši moćnog kritičara čije pero kuje u zvezde ili uništava sve umetnike redom?

EDUARDO: Izvoli, on the rocks. Plašiš me jer, mada sam stariji od tebe, sigurno u tim stvarima imaš više iskustva nego ja, mladi grčki bože.

RUBEN: U tim stvarima? Kojim?

EDUARDO: Živeli, Rubene! Cheers! Santé! Salute! Prost! Skal!

RUBEN: Misliš na pešovanske stvari?

EDUARDO: Recimo, na gay. Nema potrebe da budemo vulgarni.

RUBEN: Vulgarnost ti umanjuje želju?

EDUARDO: Gadi mi se, kao i sve što je ružno. A vulgarnost je još ružnija iz usta tako lepog dečka kao što si ti.

RUBEN: Ma nemoj, moj poštovani kritičaru. Sad je meni jasno šta je istina. Ti si stidljivko i šonja.

EDUARDO: Po čemu si to zaključio?

RUBEN: Po tome što si jako bled. Po načinu na koji ti drhti ruka. Zato što ludiš od želje da mi priđeš, da me dodirneš i da zatražiš od mene da odemo u krevet. Ali ne usuđuješ se. Živeli, arbitrum elegantiorum! Da li se tako kaže: arbitrum elegantiorum?

EDUARDO: Može li se znati kakvu to igru igraš? Nije ti namera da me samo zezaš, ima tu još nečeg?

RUBEN: Živeli, likovni kritičaru! Nije mi bilo ni na kraj pameti! Nikome u Limi ne bi na um palo. Znaš li šta mi je rekla ona devojka iz Škole lepih umetnosti s kojom sam bio na otvaranju izložbe kad si mi konačno prišao? "Evo dolazi gosn peder. Pripremi se, zato što dolazi zbog tebe, a ne zbog mene."

EDUARDO: Ne govori više tu reč, molim te.

RUBEN: Peder?

EDUARDO: Grozna je. Nagrđuje pojam. Ako već moraš nešto da kažeš, reci gay, to je lepše. Zato što to znači i veseo.

RUBEN: Mogu li da kažem peder?

EDUARDO: Ne, ni to. Ta reč je još ružnija. Reči su kao osobe. Imaju lice i telo. Ona koju si prvo rekao sva je izbrazdana od boginja. A po ovoj drugoj rastu malje i čirevi.

RUBEN: Dakle, jesi li ili nisi?

EDUARDO: Želiš da ti kažem šta sam? Onda, slušaj, dečko moj. Pristojan peder. Eto to sam. Smeje se, nervozno. Ruben se takođe nasmeje, uz lažan osmeh.

II PRISTOJAN PEDER U DRUŠTVU KRETENA RUBEN: Opa! Dakle, ponekad i ti koristiš tu reč, s boginjama. Objasni mi šta je to pristojan peder.

EDUARDO: (Bez traga malopređašnje vedrine.) Osoba koja je to više po ideji nego po činjenju, više u mašti i želji nego u stvarnosti svog života. Onaj koji se toliko drži forme da je

to napola, ili čak više to i nije.

RUBEN: Pederčić koji je to, a pri tom i kukavica? Onaj koji se plaši da bude to što jeste? Da li to hoćeš da kažeš?

EDUARDO: Onaj koji i želi i ne želi da to bude. U mom slučaju, to nema nikakve veze sa hrabrošću niti kukavičlukom.

RUBEN: U čemu je onda stvar?

EDUARDO: Misliš da me je briga šta o meni misle jadni kreteni u ovom gradu kretena? Nije me ni najmanje briga! To ima veze samo sa mnom. Ja sam protivnik rituala, scenografije, glupih predgovora. To se kosi s mojim sistemom, mojom ljubavlju prema formi, mojim estetskim vrednostima. Svaka mise en scene mi se duboko gadi. Zbog toga to radim tako loše, kao što i sam možeš da se uveriš.

RUBEN: To radiš loše zato što se u ključnom trenutku uplašiš i povučeš?

EDUARDO: Nikada ne dođe ključni trenutak. Dobro, skoro nikada. Normalno je da mi se desi to što mi se desilo večeras, s tobom. Ogromna iluzija, rasplamsavanje duha, žmarci po telu, divno uzbuđenje adolescenta. Tada se odvažim. Načinim korak. Kao na otvaranju izložbe, maločas. Nakon trećeg ili četvrtog bolivijskog viskija, prišao sam i pozvao te. Moje telo je počelo da iskri. Dok smo išli do kola, bilo mi je najlepše. Osećao sam se kao da hodam po zvezdama, kao da ću biti krunisan za kralja.

RUBEN: Ali čim sam počeo da se šalim s tobom i da te zezam, paf, sav si se spuvao. Kao guma od bicikla.

EDUARDO: Želja je uvek ovde unutra, tinja. Zato što si veoma lep, kao mali grčki bog. Ali sada je stigao uljez. I on je ovde unutra. Kameni gost. Osećam se smešno. Nelagodno. Loše. Osećam neprijatnost koja će uslediti. Napokon, izrazimo to jednom od onih pogrdnih reči koje nikada ne koristim: stvar je sjebana. Dovršimo viski i oprostimo se kao dobri prijatelji. RUBEN: Živeli, arbitrum elegantiorum!

EDUARDO: Živeli, dečko moj. (Kucnu se čašama. Tišina.) Želiš li da slušamo muziku? Voliš li klasiku? Da li voliš Malera?

RUBEN: Ne znam ko je to. Pusti šta hoćeš. Ovo je tvoja kuća.

EDUARDO: Da vidim. Dobro, onda Maler. Poslednja simfonija koju je komponovao: Das Lied von der Erde. Evo ga. (Dijalog se nastavlja, uz Malerovu muziku u pozadini.) Može li se znati čime se baviš? Ti nisi profesionalac u ovome, zar ne?

RUBEN: Profesionalni peder? Ne, naravno da nisam. Veoma ćeš se iznenaditi kad saznaš šta sam.

EDUARDO: Maskirani sveštenik u potrazi za preverznjacima sa namerom da ih vrati na pravi put?

RUBEN: Mornar.

EDUARDO: Vojno lice?

RUBEN: Rekao sam ti da ćeš ostati bez teksta.

EDUARDO: Dobro, jeste, stvarno je iznenađenje. Zaista si mornar?

RUBEN: Prvi poručnik Armade. Iduće godine biću unapređen u kapetana fregate.

EDUARDO: Bože, bože. Treba mi još jedan viski. Tebi takođe. Daj mi čašu. Do đavola. Prvi poručnik Armade. Dakle, čuvena nacionalna Marina ima svoje gays. Čuje se zveckanje čaša dok sipa viski.

RUBEN: Ne znam.

EDUARDO: Evo, izvoli. Ne znaš? Nisi imao avanture sa mišićavim mornarčićima?

RUBEN: Ni jednu jedinu.

EDUARDO: Opet me zezaš?

RUBEN: Prirediću ti još jedno veliko iznenađenje večeras, Eduardo Sanelji. Ja zapravo nisam gay.

Tišina. Malerova muzika se pojačava i na trenutak zaglušuje dijalog. EDUARDO: Ozbiljno?

RUBEN: Nikada u životu nisam dodirnuo muškarca. Niti nameravam da to učinim u budućnosti. Sviđaju mi se samo žene. Pauza, ispunjena Malerovom muzikom.

EDUARDO: Šta onda znači sve ovo večeras? Osmesi na otvaranju izložbe, nazdravljanja, papazjanija da bi me naveo da pomislim da si peder.

RUBEN: Zar ti ta reč nije bila ružna?

EDUARDO: Da nisi ucenjivač? Pokvarenjak? Ili si samo običan šaljivdžija?

RUBEN: Već sam ti rekao šta sam. Mornar. Popij malo i smiri se. Živeli!

EDUARDO: Uradio si to da bi dobio opkladu?

RUBEN: Želeo sam nasamo da razgovaram s tobom. Palo mi je na pamet da je to najsigurniji način. I, vidiš, uspelo je.

EDUARDO: Trebalo je da predosetim da je posredi farsa. Zato mi se iluzija tako brzo raspršila. Bilo je previše čarobno da bi bilo istina. Mladi Adonis se nabacuje starom uplašenom satiru. Jesi li smislio tu predstavu da bi dobio opkladu? Ili samo da bi se zabavio, tako što ćeš zagorčati život nekome koga mnogi kreteni smatraju značajnim?

RUBEN: Želeo sam nasamo da razgovaram s tobom.

EDUARDO: O čemu? O slikarstvu? O umetnosti si želeo nasamo da razgovaraš sa mnom? Ti nisi jedan od onih kretena koji dolaze na moja predavanja i čitaju moje kritike. Da nećeš možda da mi kažeš da si sve to smislio da bi mi tražio autogram?

RUBEN: Neću autogram, niti da razgovaramo o umetnosti ili slikarstvu. Već o jednoj devojci.

EDUARDO: O kojoj devojci?

RUBEN: Pa, o jednoj od onih koje spadaju u kretene. Od onih koje nikada nisu propustile nijedno tvoje predavanje i koje čitaju sve tvoje kritike.

III DEVOJKA

ALISIJA: Reklo bi se da si ljubomoran na njega. Ljubomoran si na njega? Priznaj, Rubene.

RUBEN: Dobro, Alisija, priznajem. Ljubomoran sam na njega. Hoćeš li da me poljubiš, pošto sam priznao?

ALISIJA: (Nasmeje se.) Ali on je matorac! Mislim, u poređenju s tobom i sa mnom.

RUBEN: Kakve to ima veze. Poznato je da se sve devojke zaljubljuju u svoje profesore, pošto već ne mogu u svoje očeve.

ALISIJA: (Sve vreme se smejući.) Zar stvarno misliš da bih mogla da se zaljubim u tog tako ozbiljnog gospodina, takvog formalistu, tako nedodirljivog, takvog šta sve ne?

RUBEN: Da, takvog šta sve ne, koga idealizuješ i obožavaš, ne laži. I zato što sve vreme pričaš o njemu još me nisi ni poljubila. Naravno da ga idealizuješ i obožavaš. Mada je mator i mada je pederčić.

ALISIJA: Ne, nije. To je kleveta zavidnika. Ogovaranje zato što je ostao neženja. Da nisu možda svi neoženjeni muškarci pederčići?

RUBEN: Vidiš? Braniš ga kao da ti mnogo znači.

ALISIJA: Naravno da mi mnogo znači. Naučila sam od njega hiljadu stvari. Da gledam slike, da shvatim slikarstvo. Da vidim stvari u samoj sebi, takođe. Bez njega, nikada ne bih otkrila svoju sklonost. Ono što osećam prema doktoru Saneljiju, pored toga što mu se divim, jeste zahvalnost i veliko poštovanje.

RUBEN: Ti se, naravno, ne sećaš Alisije.

EDUARDO: Desetine, stotine žena dolaze na moja predavanja i moje kurseve. Devedeset odsto mojih đaka su žene. Ti bi da se sećam imena svih njih?

RUBEN: Zašto se ljutiš?

EDUARDO: Zato što sam već umoran od ove igre. Hoću da se okupam, legnem i spavam. Prema tome, kući, mornaru. Ispratiću te do vrata.

RUBEN: Sipaj mi još jedan viski. Još ne odlazim.

EDUARDO: Da li je to pretnja? O tome je reč? Pretiš mi?

RUBEN: Hoću da razgovaramo o Alisiji, već sam ti rekao. Sipaj mi još jedan viski i sedi. Umorićeš se tako stojeći.

EDUARDO: A ako kažem da neću? Ako zahtevam da odeš?

RUBEN: Vrlo dobro znaš da ne možeš da me izbaciš. Mlađi sam i jači od tebe, je li tako? Osim toga, uz tvoj osećaj da si smešan, nikada ne bi izazvao skandal koji bi probudio komšije

iz zgrade, zar ne? Hajde, napuni čaše pa da razgovaramo. Čućeš zanimljive stvari, obećavam ti. Pauza. Čuje se Eduardo, kako sipa viski. Polako utihne Malerova muzika.

EDUARDO: Dobro. Još ovaj viski i odlaziš. Za to vreme, hajde da razgovaramo o Alisiji. Ko je ona? Šta hoće od mene?

ALISIJA: Da shvatim Pikasa. Da shvatim kubizam. Da shvatim apstraktnu umetnost. Da shvatim Kandinskog. Da shvatim lirsku apstrakciju. Da shvatim Džeksona Poloka. Da shvatim ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam, op-art, pop-art. Da shvatim celo moderno slikarstvo. Nije lako snaći se u toj šumi, u tom lavirintu. Sada, napokon, počinjem da se snalazim. Polako. Korak po korak. Zahvaljujući doktoru Saneljiju.

EDUARDO: Nisam doktor. Nemam čak ni fakultetsku diplomu. Nemam nikakvu titulu. Nisam stigao dalje od mature.

ALISIJA: Stavi dijapozitiv i ugasi svetlo. I počne da objašnjava. Malo-pomalo mrlje od boje prestaju da budu hladne. Te linije i oblici, ti mrtvi prostori kao da počnu da oživljavaju. Pokrenu se, postanu ideje, osećanja, strasti. Kada zaćuti i upali svetlo, slika govori, viče. I vidimo hiljadu stvari. Razumeš?

RUBEN: Ne baš, Alisija. Ali oduševljava me to što vidim da si tako zadovoljna tim svojim kursom. Hoćeš li sada da me poljubiš?

ALISIJA: (Sve više uzbuđena.) Da vidim mogu li da ti objasnim to nekim primerom. Pogledaj ovu reprodukciju. To je Mondrijan, holandski slikar. Šta vidiš na njoj?

RUBEN: Dva plava kvadrata na beloj pozadini. Dva para simetričnih, horizontalnih i poprečnih linija. Zar je to slika?

EDUARDO: To je ljudski život kome su oduzeli razlog da živi. Ispraznili su mu čitav vitalni sadržaj i sveli ga na čistu formu. Odnosno, na niz rutina: ustane, putuje autobusom, uđe u kancelariju ili fabriku, provede osam sati popunjavajući formulare ili udevajući konac u iglu, izađe na ulicu, putuje autobusom. I tako svaki dan, svake nedelje, svakog meseca, svake godine. Život koji je izgubio inovativnost, nadu, iluzije i dušu. Egzistencija koja se pretvorila u puko ponavljanje, u ludačku košulju, u zatvor.

RUBEN: To znače ti prazni kvadratići? Pobogu, Alisija! Ali, ako me poljubiš, poverovaću ti.

ALISIJA: Ne rugaj se, Rubene. Ja ne znam to da objasnim. Ali doktor Sanelji i te kako ume. Kada nam je govorio o ovoj slici, koja je i meni u početku izgledala kao dva prazna kvadratića, srce mi je snažno kucalo.

RUBEN: Kao što meni kuca kada si ti blizu?

ALISIJA: Kvadratići su simbol jednog užasnog života. Koncentracionih logora, ćelija, zaglupljujućih poslova, egzistencija bez smisla, tih nesrećnih, proćerdanih sudbina usled svakodnevnih frustracija, polagana smrt.

RUBEN: Dobro, Eduardo Sanelji mora da je čarobnjak kada je u stanju da vidi sve to u paru plavih kvadratića na beloj pozadini.

ALISIJA: Navede nas da to osetimo. Kada to čuješ, shvatiš da je - da bi Mondrijan stigao do te krajnje forme apstrakcije, do tog slikarstva koje je geometrija - život morao da dođe do stepena depersonalizacije, dehumanizacije, porodice da se raspadnu a pojedinac da postane

živi mrtvac, zombi. No, ja ne znam to da objasnim. Ali on stvarno ume, Rubene. Zašto me tako gledaš? Ličiš na psa koji čeka da ga izvedu u šetnju kako bi obavio nuždu. Dobro, poljubiću te. Samo jednom, da se ne navikneš.

EDUARDO: Ona je pohađala jedan od onih kurseva koje držim u galeriji Trapez?

RUBEN: Tri godine zaredom, u prvom redu i ne propustivši nijedan čas, siguran sam. I išla je na sva tvoja javna predavanja. I pročitala je i isekla sve tvoje kritike iz lista "Ekonomist". I zalepila ih u jednu veliku svesku s plavim koricama koju sam joj lično poklonio.

EDUARDO: Ah, ona je jedna od tih: odanih fetišistkinja, hagiografkinja. Ako te baš zanima, to su kreteni koje najviše mrzim. Uglavnom imaju brkove i podvaljak. Je li i Alisija takva? Rugoba?

RUBEN: Ne, ona je lepa kao Đokonda. A impresionirao si je više nego ikoga tim svojim pričama i Mondrijanovim kvadratićima.

ALISIJA: Više nego što možeš da zamisliš, Rubene. Ulio mi je veru u samu sebe. Sada više uopšte ne sumnjam šta želim da radim. Eduardo Sanelji mi je promenio život, kunem ti se.

EDUARDO: Dakle, ona je slikarka. Majko mila. Još jedna?

ALISIJA: Još ne, nisam, ali znam da mogu to da postanem, Rubene. Zahvaljujući doktoru Saneljiju znam da ću to biti.

EDUARDO: Nikada nisam podstakao nijednu devojku da se bavi slikarstvom. Niti mladića. Uvek se trudim da ih obeshrabrim, u stvari. Svima im stavljam do znanja da ima previše slikara na ovom svetu. Da je četiri petine postojećih višak. Ta devojka te je slagala.

RUBEN: Ti nisi ni znao da je podstičeš. Držao si svoje časove, pretvarao Mondrijanove kvadratiće u potlačene gomile, u robote bez duše, u bića kojima je život postao potpuno prazan, a u Alisiji se nagomilavala vera, iluzija da bi mogla da slika. No, takva kakva je, verovatno se nikada nije usudila da ti priča o svojoj sklonosti.

EDUARDO: Da je to uradila, loše bi se provela. Potencijalnim umetnicima koji traže od mene savete odgovaram kao sveštenik početnicima koji kucaju na vrata zen budističkog manastira.

RUBEN: A to je?

EDUARDO: Vređam ih i pokušavam da im razbijem stolicu o glavu. Metaforički, naravno. Činim sve što mogu da ih uverim da najverovatnije nemaju talenta i da će, i ako ga imaju, gotovo sigurno propasti, zato što je svet slikarstva u rukama dželata dostojnih prezira, koji nemaju nikakvu predstavu o tome šta je dobro, loše ili užasno.

RUBEN: Ako nakon toga nastave da dolaze na tvoje časove i da ti se dive poput Alisije, u pravu si što o njima govoriš na takav način. Mora biti da su kreteni.

EDUARDO: Preterao sam.

RUBEN: Naravno da si preterao.

EDUARDO: Dešava se upravo to da su oni koji se usude da mi priđu i da mi dosađuju, uvek glupi kreteni sigurni u same sebe, idioti koji slikaju da bi postali bogati i poznati. Ne odbacujem mogućnost da među njima ima ponekih sa istinskim talentom. Ali, ti mi ne prilaze: stidljivi su i plaše me se. Ako Alisija pripada toj šačici, bolje za nju.

RUBEN: Jesi li i ti bio takav, kao mlad? Stidljiv, osećajan, povučen? Nisi se usuđivao nikome da kažeš da ti je san da budeš najbolji kritičar u svetu umetnosti?

IV FRUSTRIRAN I ZLOVOLJAN EDUARDO: (Sa prvim znacima da viski počinje da deluje.) Niko ne sanja o tome da postane likovni kritičar. To se postaje eleminacijom ili impotencijom. Ja nisam želeo da budem karikatura od umetnika, već istinski umetnik. Kao mlad, sanjao sam o tome da budem slikar.

RUBEN: Kao Alisija.

ALISIJA: Slikarka, da, da, da. Ne da bih postala poznata, ko govori o tome? Da bih pretočila u slike te demone koje nosimo u sebi.

EDUARDO: Da bih dao oblik strastima, profil nostalgiji, boju i oblik snovima.

ALISIJA: Moguće je, Rubene. Doktor Sanelji je to rekao.

EDUARDO: Talenat nije urođen, on je tvorevina. Svaki umetnik ga sebi gradi, kao kuću: radom, strpljenjem, ubeđenjem, disciplinom i upornošću.

ALISIJA: Zar ja nemam sve to? Zašto onda ne bih mogla da budem slikarka?

EDUARDO: Želeo sam da budem slikar otkad znam za sebe. Možda i ranije. Jedino što sam želeo da budem, oduvek, jedino što mi je bilo savršeno jasno, dokle mi sećanje seže. I, ako želiš da saznaš moju tajnu, još uvek ne mogu da se pomirim s tim da to nisam postao. Ima noći kada se probudim, sav u znoju od teskobe: neću to postati, nikada to neću biti. I osetim kako me probada, ovde, u dnu stomaka. Ne bih ti ovo rekao bez svih viskija koje imam u sebi, naravno.

RUBEN: Eduardo Sanelji sebe, dakle, smatra frustriranim.

EDUARDO: Kao i većina kritičara, pretpostavljam. Barem onih koji nisu postali maloumni.

RUBEN: A zašto si doživeo neuspeh kao slikar?

EDUARDO: Iz najjednostavnijeg razloga: zbog manjka talenta.

RUBEN: Zar se talenat ne gradi kao kuća: radom, strpljenjem, ubeđenjem itd.?

EDUARDO: Ta teorija je dobra da se izrecituje kretenima na času. Daje im nadu, nudi iluzije. Ali zapravo nije tako. Talenat je beleg od rođenja. Urođena mana. Ne može se steći. Ali se može izlečiti. To da. Priča o umetnosti puna je kratkotrajnih, rasutih talenata. On se ne osipa kad čovek dođe u godine, ne zarasta. Ako se ne rodi s tobom, ako nije u tvojoj prirodi, u tvojim genima, kao alergija, ako nije u srcu, tu se ništa ne može učiniti.

RUBEN: Dakle, lagao si Alisiju. Ona ti je poverovala da je talenat delo truda. I posvetila se duhom i telom ubijanju od posla da bi postala slikarka.

EDUARDO: Ja sam i sâm sebe lagao, dugo. Protraćio sam mladost radeći kao rob, ne bih li pobedio neizlečivu bolest. Ovde, u Školi lepih umetnosti. U Madridu, na akademiji San Fernando. Radeći, učeći, kopirajući, posmatrajući, insistirajući. Čekajući da dođe. Ali nikada nije došao.

RUBEN: Ko je došao do tog zaključka? Neki kritičar koga si veoma poštovao?

EDUARDO: Sâm sam to znao, oduvek.

RUBEN: A nije bilo moguće da grešiš?

EDUARDO: Nikada ne grešim u tome gde talenta ima a gde ne. To je i uništilo moju karijeru umetnika. To što sam previše inteligentan.

ALISIJA: Ali, profesore Sanelji, čovek ne treba da bude prostak da bi postao veliki slikar.

EDUARDO: Treba da oseti to u stomaku, intuicijom i čulima. Pre svega čulima. U slikarstvu, čula su važnija od ideja. Velikim umetnicima svet ulazi kroz oči i prste, a ne kroz glavu. Inteligencija je obično velika prepreka u trenutku slikanja.

RUBEN: Kakav divan način da uzvisiš sam sebe, pričom o svojim neuspesima.

EDUARDO: Varaš se, nisam nimalo ponosan na svoje sposobnosti. Moj briljantan um mi je sjebao život. Isfrustrirao me je i kao gaya i kao umetnika, usadivši mi osećaj da sam smešan, koji ne mogu da odagnam. Čemu mi služi inteligencija? Da me pritiska svakodnevno, otkrivajući mi da živim okružen debilima. I, uz sve to, zatvorila mi je vrata fizičkog uživanja i uništila mi karijeru. Time što sam inteligentan predstavljam duplu karikaturu: pristojnog pedera i komentatora tuđeg slikarstva.

RUBEN: Ko bi to rekao: najvažniji kritičar u Limi nije zadovoljan svojom srećom.

EDUARDO: Pošto sam jedini, plašim se da ono "najvažniji" ne znači bogzna šta. Ili možda još neko piše likovnu kritiku u groznoj Limi?

RUBEN: Ne znam. Nikada u novinama ne čitam strane posvećene umetnosti.

EDUARDO: Da li je Alisija inteligentna?

RUBEN: Da jeste, ne bi verovala od reči do reči onome što pišeš niti kojekakvim pričama kojima truješ svoje đake na kursevima, poput one o Mondrijanovim kvadratićima, i o tome da je talenat delo truda.

EDUARDO: Ona je tvoja devojka? Tvoja ljubavnica?

RUBEN: Nameravali smo da se venčamo.

EDUARDO: Ostavila te je zbog slikarstva? Zbog nekog slikara? Zamenila te je za nekog mladića boema, koji puši marihuanu i ima dugu kosu, i koji je jebeni genijalac?

RUBEN: Glas je počeo da ti drhti. Uhvatilo te je piće?

EDUARDO: Da, uhvatilo me je. Samo kada sam pijan govorim ružne reči. Šta tražiš ovde u mojoj kući? Šta koji kurac hoćeš od mene? Da odem da vidim Alisijine slike i da joj kažem da su genijalne? Jesi li zato došao u moju kuću pretvarajući se da si peder? RUBEN: Pričali smo o tebi. O tvojim mladalačkim ambicijama. U Madridu si otkrio da nikada nećeš biti Pikaso. I rekao si sebi: "Kad nema hleba, dobra je i torta." Ako ne mogu da budem slikar, biću kritičar. Je li tako bilo?

EDUARDO: Ne. To se desilo a da nisam ni bio svestan. Tamo, u Španiji, umirao sam od gladi; imao sam mizernu stipendiju. Počeo sam da šaljem članke u ovdašnje časopise, da bih zaradio koji dinar. I tako sam se, malo-pomalo, uhvatio u paukovu mrežu. Ono što je počelo

kao posao da bih preživeo, na kraju mi je uništilo čitav život. Ali, može li se znati šta je tebe briga za moj život? Hoćeš li mi već jednom reći kakve su ti namere? Šta radiš ovde, u mojoj kući?

RUBEN: Sada te bolje razumem, Sanelji. Poza cinika da bi sakrio ono što stvarno jesi. Ogorčen i zlovoljan tip.

EDUARDO: Ogorčen i zlovoljan tip? Zar to nije isto? Ne, u pravu si; razlika je u nijansi, između individualnog i socijalnog. Ogorčenost je autotortura, zlovolja je opasnost po druge.

RUBEN: U tom slučaju, ti si prvenstveno zlovoljan.

EDUARDO: Da, verovatno. Verujem da sam zapravo i jedno i drugo. Osim kada pišem svoje kritike. Moja frustriranost mi ne narušava prosuđivanje. Kod njih sam uvek objektivan i koncentrisan. I, generalno, te kritike su prilično dobre. Pitaj Alisiju. (Pauza.) Idem da sipam sebi još jedan viski, nametljivi mornaru. Da ti napunim čašu?

RUBEN: Već sam dosta popio. Ali ti samo napred, opij se. Zar je jedino dejstvo alkohola na tebe to što govoriš ružne reči? Ne pomaže ti da se ne osećaš smešnim? Da li bi se usudio da mi predložiš da odemo u krevet kada se dobro uliješ?

EDUARDO: (Dok sipa viski.) Ako se jedva usudim da predložim tako nešto pravim gays, jednom lažnom gayu i uz to oficiru Armade ne bih se usudio ni u komi. Zar nisi primetio da sam, pored toga što sam cinik, takođe i iskren? Eto, to sam zapravo: prevarant, živa farsa.

RUBEN: Dakle, mrziš da pišeš te članke za "Ekonomist"?

EDUARDO: Ne, to mi nije mrsko. Deprimira me to što znam da ničemu ne služe, da ih nosi vetar. Međutim, osećam izvesnu nežnost prema svojim kritikama. To je jedino što znam da radim. Mada mi ponekad teško pada.

RUBEN: To što moraš da prisustvuješ tako lošim izložbama kao što je ova večeras?

EDUARDO: Na otvaranjima izložbe slike se ne mogu oceniti. Odem da ih vidim narednog dana, kada je galerija prazna. Na otvaranja odlazim da vidim prijatelje i, pre svega, neprijatelje. I da besplatno pijem teška peruanska vina i bolivijski viski. Ne pada mi teško loše slikarstvo, na to sam navikao. Teško mi padaju slike koje su dobre, ili bi to mogle biti, one koje me dotaknu ili zaintrigiraju. One koje bih voleo da sam sâm naslikao.

RUBEN: Teško ti pada kada otkriješ u nekom mladom umetniku talenat koji ti nisi imao?

EDUARDO: Čekaj, to nisam dobro objasnio, moram da razjasnim. Pada mi teško i pada mi lako, u isto vreme. Zavist ne osujećuje poštovanje; jača ga. Osim toga, talenat drugih iziskuje više rada u trenutku pisanja kritike. Mnogo je teže reći pametne stvari o dobroj izložbi nego o prosečnoj. Treba mi dvostruko ili trostruko više vremena.

RUBEN: Onda ti je kritika koju si napisao o Alisijinoj izložbi u Trapezu oduzela pet minuta.

EDUARDO: Napisao sam lošu kritiku o tvojoj bivšoj devojci? Došao si da mi naplatiš zbog loše kritike dela tvoje devojke? Napokon si otkrio karte. Šta bi drugo i moglo da se očekuje od jednog mornarčića?

RUBEN: To nije bila loša kritika. To je bio masakr. A, kad smo već kod toga, kako si znao da Alisija ima lepe oči? Zar nisi rekao da je se ne sećaš? Kada si pisao o njenoj izložbi u "Ekonomistu", dobro si se sećao njenog lica. Ili barem njenih očiju.

EDUARDO: O čemu govoriš?

RUBEN: Zar se ne sećaš ni tog članka? Ni poetskog naslova koji si mu dao: "Lepe oči, ružne slike"?

EDUARDO: Čekaj, pusti me da vidim koji je to bio članak.

ALISIJA: "Lepe oči, ružne slike." Ono što mi najviše privlači pažnju jeste to u vezi s mojim očima, Rubene. On ne zna da li su one velike ili malecke, plave ili crne, da li sam razroka, ćorava ili imam četvoro očiju. On me nikada nije pogledao. Ili, bolje rečeno, gleda me ali me ne vidi. Njegove oči klize po učionici kao da smo mi studenti stvari, ili nevidljivi. Kunem ti se: nikada me nije video, ne zna kako izgledam. Nije napisao to o mojim "lepim očima" zato što misli da su lepe. Uradio je to zbog igre rečima i kontrasta prideva, da bi naglasio prezir. Jesi li primetio da dva puta ponavlja to "lepe oči, ružne slike"? U naslovu i u poslednjoj rečenici kritike. Ne misli da su lepe. Aludira na to da sam ništavna, devojka iz društva koja je poverovala da bi mogla biti slikarka, još jedan njen hir kome oni koji je okružuju žude da udovolje. Eto to doktor Sanelji misli o meni. Shvataš koliko je nepravedan, Rubene? Uz žrtvu koju je načinila moja majka da bih mogla da provedem te godine na studijama, da bih mogla da slikam. Pošto me čak i ne poznaje, niti je progovorio dve reči sa mnom, moje slike podstakle su u njemu sve te prezrive ideje. Kako li su samo loše morale da mu deluju da bi stvorio tako tužnu ideju o tome kakva sam. Ne preterujem, Rubene. To o "lepim očima" je najuvredljivije u njegovom članku. Želi da me stavi tamo gde pripadam. Želi da mi stavi do znanja da nikada neću biti umetnica. I, najgore od svega, jeste to što on odjednom ima pravo, Rubene. On zna, koliko god me to bolelo. On ima to što meni nedostaje: talenat, genij. Možda nisam dovoljno radila, možda sam požurila sa izložbom pre nego što završim obrazovanje. Možda dve godine priprema za ovu izložbu nije bilo dovoljno. Nego... da nisam nesposobna? Ti si me video u mojoj sobi na terasi, deset, dvanaest sati dnevno, praznikom, vikendom... Kako slikam, brišem naslikano, ponovo slikam, uništavam, ponovo radim. Zar se može raditi više? Da li su ovo ruke nesposobne devojke? Više liče na ruke služavke: pune kvrga, žuljeva, perutave, prsti svi u ranama. Da li si me ikada video da vodim računa o svojim rukama? Ili o svojim očima? Ili o odeći? Zar mi se nisi uvek smejao što mi je tako malo stalo do zavodljivog izgleda? Zar mi ne govoriš uvek da hodam naokolo poput nekog hipika? To me najviše boli u njegovom članku. Ne to što kaže da mom slikarstvu nedostaju zanat i duša, mašta i ukus, sigurnost i smernica. Sve to on kaže. Naučila sam napamet, kao što se uče stihovi koji ti se dopadaju. Mogla bih da ti izrecitujem od početka do kraja. Naravno da me rastužuje to što neko koga toliko poštujem ima tako loše mišljenje o onome što radim. Ali ono što me je povredilo jeste to što se osećao dužnim da me ismeje, da posumnja u moju sklonost, u moju ljubav prema slikarstvu. Šta je još trebalo da uradim da ih pokazala da sam spremna na svaku žrtvu kako bih postala umetnica? Zar pet godina truda nije dovoljno? Ne, naravno da nije. Čitav život nije dovoljan da bi neko postao slikar ako za to nema dara. Ali, zar mu nije bilo dovoljno da kaže da oskudevam u talentu? Čemu ono o "lepim očima"? Zašto je morao da me ismeje pred svima? Nije meni važno mišljenje drugih. Da ti iskreno kažem, jedino mišljenje koje mi je bilo važno jeste mišljenje Eduarda Saneljija. Ne ni moje majke, ni mojih kolega iz škole, ni mojih prijatelja. Čak mi ni tvoje mišljenje nije bilo bitno, Rubene. Samo njegovo. Ne ljutiš se, je l' da? To je istina. Tako je bilo, tako je bilo. Te dve godine, dok sam pripremala izložbu u Trapezu, ono što mi je davalo snage jeste pomisao da će se on pohvalno izraziti o njoj. Da će mi dati dobru ocenu, da se izrazim školski. Moja velika iluzija nije bila da mi se slike prodaju, već da on napiše pohvalni komentar u svojoj kolumni u časopisu "Ekonomist". Nisam ti to rekla zato što sam znala da bi bio ljubomoran. Zar ne pomisliš ponekad da sam zaljubljena u njega? A tu se zaista varaš. Nikada nisam bila zaljubljena u njega. On mi je bio uzor, učitelj, mentor, duhovni otac. Istina je da sve što jesam, što mi se sviđa, što želim da budem u životu, dugujem njemu. Otkad sam pročitala - kada sam pošla u srednju školu, kada sam imala samo petnaest godina - onu njegovu knjigu "Šta je umetnost", onu koju sam ti pozajmila i koju nikada nisi dovršio. U pogrešnom trenutku sam je pročitala. Od tada, moj život su oblikovale ruke doktora Saneljija. Bila sam njegova tvorevina, njegova kreacija. Da je on znao kako me je promenio, kako me je naveo da sanjam o tome da budem

slikarka, ne bi napisao ono o "lepim očima", ne bi bio tako okrutan. Ili možda bi. Zato što je čovek od principa. Kritičar koji se ne upravlja tuđim mišljenjem jeste Estetika. On uvek navodi jednu Degaovu rečenicu: "Moramo iscrpeti umetničke nagone." Razu-me se, to se odnosi na one koji ne zaslužuju da budu pohvaljeni. To je, dakle, moj slučaj. To bi bila njegova reakcija kada je ušao u Trapez i video moje slike: "Nagon koji proizvodi ovu svinjariju mora biti smesta iskorenjen. Likvidiran, izbrisan, odstranjen. Da se ne bi uvećala preterana ružnoća koja već postoji u svetu." U redu, nemam prava da mu prebacujem. Ako je to ono što misli, dobro je uradio što je to rekao. Jedan kritičar ne bi trebalo ni sa kim da se ženi. Ali, zar nije bilo previše ono o "lepim očima"? Zar ne misliš, Rubene, da je iskalio svoj bes time što je dodao tu uvredu svojoj kritici?

VI TUŽNA I OGORČENA

RUBEN: Da, bilo je previše. Uvreda je bila nepotrebna.

EDUARDO: Najzad shvatam zašto si došao. Da me nateraš da progutam članak od pet stotina koji je uznemirio histeričnu devojku.

RUBEN: Eto, sad je ponovo vređaš.

EDUARDO: Ne vređam je. Tumačim je, razlažem, analiziram i ocenjujem. Ako je prestala da slika zato što je dobila lošu kritiku, ili je histerična ili luda. Ili, radije, ohola devojka. Kakav je to umetnički nagon koji nestaje pri prvom udaru? Dakle, došao si da ispraviš nepravdu načinjenu prema tvojoj dami, hrabri Don Kihote od Mora. Hoćeš da mi udariš šamar da bi obeštetio uvređenu slikarku? (Pauza.) RUBEN: Sećaš li se Alisijine izložbe u Trapezu?

EDUARDO: Njene izložbe ne, uopšte. Maglovito se sećam svog članka ili, bolje rečeno, sećam se njegovog naslova. Genijalno, priznaj. "Lepe oči, ružne slike." Privlači pažnju, zar ne? Oduvek sam imao poteškoća s naslovima; ali, taj put mi je baš pošlo za rukom. Da, sada mi se vraća sećanje, ideju mi je dala jedna Selindžerova priča.

RUBEN: Jesu li njene slike bile veoma loše?

EDUARDO: Pretpostavljam da su bile užasne, kada ih se čak i ne sećam.

RUBEN: Zar ti nije bilo dovoljno da to kažeš? Zašto si morao još i da je ismevaš?

EDUARDO: Jedi govna. Da sam trezan, uplašio bi me. Pijanog, ne. Kukavica sam samo kad sam trezan. Ti me nećeš prozivati zbog onoga što pišem. Čuo si: jedi govna.

RUBEN: Bolje da popijem još jedan viski. Pošto ti toliko drhte ruke, bolje da sâm sipam. Ti bi mogao da prospeš. (Pauza. Ruben barata flašom, čašama i kockama leda.) Da li ti ruke drhte zato što si pijan? Da možda i ne umireš od straha?

EDUARDO: Ne, nije to. Da bi se čovek plašio, mora da bude osećajan i maštovit. A meni viski oduzima osećajnost i maštu. Ti mora da si jako hrabar, zar ne, mornarčiću? Naravno. Hrabrost je stvar tupoglavih ljudi, za slučaj da to ne znaš. Sirotih đavola bez mašte, bez zamišljenog leta. Ruke mi drhte zato što sam se u poslednje vreme malo predao alkoholu. Seti se da sam i ja isfrustriran, kao i Alisija. Isfrustriran kao peder i kao slikar, i zbog toga se posvećujem usamljeničkim porocima: alkoholu, duvci itd.

RUBEN: Zar i tome?

EDUARDO: Duvci? S velikim zadovoljstvom. Šta bi mi ostalo, da nije toga? Sada kad odeš, poduvaću jednu misleći na tebe, Popaje. Čak i ako me isprebijaš. Jesi li zato došao? Da me isprebijaš? Onda me udari već jednom, junačino.

RUBEN: Živeli!

EDUARDO: Šta ćeš da mi uradiš?

RUBEN: Ispričaću ti priču o Alisiji. Zar te ne zanima da čuješ šta je bilo s njom, nakon što si je izmasakrirao?

EDUARDO: Prestala je da slika, to si mi već rekao. Pa šta? Bolje za sve. A naročito za nju. Ako nema talenta, bolje da se posveti nečem produktivnijem nego što je uništavanje platna i kartona i vređanje pogleda osetljivih ljudi. Neka se ugleda na mene, neka postane likovni kritičar. Propali slikari su obično izvanredni kritičari. Dobro, nastavi. Šta je bilo s njom?

RUBEN: Prestala je da slika. Ali kako je to, tvojom krivicom, bilo jedino što ju je u životu zanimalo, pretvorila se u Mondrijanov kvadratić. Prazna iznutra, postala je samo kora bez sadržine. To si od nje ti napravio.

EDUARDO: Želiš da osetim grižu savesti?

RUBEN: Izgubila je interesovanje za sve i svakoga. Postala je tužna i ogorčena.

EDUARDO: Bacila se na marihuanu, alkohol, kokain, poput heroine u venecuelanskoj telenoveli.

RUBEN: Ništa od toga. Istina je da, nakon tog jednog puta, onog dana kada je izašao u časopisu, nikada više nije pomenula tvoj članak.

EDUARDO: Odlučila je da kazni preverznog kritičara aristokratskim prezirom. Uf! Uradila je pravu stvar, naravno. Pretpostavljam da više nikada nije prisustvovala mom času.

RUBEN: Nikada više.

EDUARDO: Prestala je da čita moje članke?

RUBEN: Ako ih je i čitala, činila je to tajno. Nikada mi nije govorila o njima. Ni pomenula te nije.

EDUARDO: Kakva nezahvalna učenica! Kakva prevrtljiva čitateljka!

RUBEN: Našla je posao, da bi pomogla majci, udovici koja je prilično skromno živela. Taj detalj je zapravo iz telenovele. Ali, tako je bilo.

EDUARDO: Kakav posao?

RUBEN: Sekretarica, u jednom arhitektonskom birou. Osam sati dnevno i prilično dobro plaćen.

EDUARDO: Na šta se onda žali? Prošla je bolje od devedeset odsto slikara na ovom svetu, kojima krče creva i žive na nivou čistača ulica. Da je bila uporna u pokušajima da slika, ne bi prodala nijednu sliku.

RUBEN: Prodala je jednu, tamo, na svojoj prvoj i poslednjoj izložbi.

EDUARDO: Da je nisi možda ti kupio?

RUBEN: Da, ja sam je kupio. Da ona ne zna. To je jedina koja je preživela, od svih koje je naslikala. Ostale je uništila.

EDUARDO: Kakav atentat na umetničku domovinu čovečanstva! Šta još? Kako se nastavila ta egzistencija protraćena usled glupih reči iz moje kritike?

RUBEN: Unutar dosadne malograđanštine.

EDUARDO: Život ogromne većine. Miliona, milijardi ljudi. Tebe i mene, među njima. Zar nisu naša pluća puna zagušljive malograđanštine koju udiše četiri petine ljudskog roda?

RUBEN: Tvojom krivicom Alisija je izgubila najbolje što je imala. To nisu bile njene oči, već njen entuzijazam. Zbog toga sam se zaljubio u nju. Zato što se radovala životu, zbog načina na koji se zanosila svačim što je radila, čak i glupostima, kao da je to najdivnije na svetu.

EDUARDO: Mojim predavanjima, na primer.

RUBEN: Na primer. I tvojim časovima i člancima takođe. Ali, pre svega, sklonošću ka slikarstvu koju si je naveo da misli da ima, tim talentom koji se, prema tebi, mogao izgraditi kao kuća.

EDUARDO: Dobro, ako sam joj ja to utuvio u glavu, onda je taj entuzijazam bio moj. Imao sam pravo da joj ga oduzmem.

RUBEN: Nisi imao pravo da joj otmeš ono zbog čega je živela. Da je pretvoriš u zombija, u apstraktnu sliku Pita Mondrijana.

EDUARDO: Hoćeš li nešto da znaš? Nikada nisam ni pomislio da moji članci mogu da izazovu propast. Takođe nisam pomišljao da je jedan pomorac tako glup kao ti. Zašto se ne oženiš njome? Odvedi je do oltara, napravi joj kuću i nekoliko dece. Ništa kao život u domu ne može jednoj ženi da izbije iz glave njene umetničke prohteve.

RUBEN: Pokušao sam. Ali bez uspeha. Zato što je to bila druga posledica tvog čuvenog članka od, kako si ono rekao, pet stotina reči. Učinilo mi se da je bilo i manje. Ne više od jedne kucane strane, s duplim proredom. Da: preko noći, Alisija me je šutnula, poslala do đavola. Ali, šta kažeš? Šta to govoriš?

VII RASKID VEZE

ALISIJA: Ne otežavaj mi, Rubene, molim te.

RUBEN: Zar si poludela? Šta to znači? Tako ćemo da se raziđemo, bez ikakvog objašnjenja?

ALISIJA: Dajem ti objašnjenje.

RUBEN: To što mi govoriš da je kraj, tebi je objašnjenje? Reci mi zbog čega. Da ti nisam možda nešto učinio?

ALISIJA: Ništa mi nisi učinio. Uvek si se lepo ponašao prema meni.

RUBEN: Dakle? Više ne možeš da mi dođeš s pričom da nismo jedno za drugo, zar ne? S pričom da nam se ukusi i sklonosti razlikuju.

ALISIJA: Nikada nisam rekla ništa od toga.

RUBEN: Nisi to govorila ali si mislila. Zato si se toliko dvoumila i više puta odlagala datum svadbe. Mislila si da će venčanje s jednim mornarom ugroziti tvoje slikarsko zvanje.

ALISIJA: Sada je dosta, Rubene. Nema više rasprave. Rastanimo se kao dobri prijatelji.

RUBEN: Ja ne želim da ti budem prijatelj. Zaljubljen sam u tebe. Volim te. Sanjam o tome da mi budeš žena. Uvek sam se trudio da se prilagodim tvom ukusu, mada mi je ponekad bilo teško. Da li sam se ikada usprotivio tvojoj želji da budeš umetnica, da se posvetiš slikarstvu? Nikada ti ništa nisam zabranio, čak ni da ideš na one odvratne radionice na kojima su pozirali goli muškarci.

EDUARDO: (Grohotom se smejući.) Patio si kao šugavi pas zamišljajući svoju devojčicu kako gleda pišojke, testise i polne organe koji nisu tvoji? Hahaha!

RUBEN: Ja nisam kriv za to što se desilo Alisiji. Zar sam ja kriv što se tom maloumnom pederčiću Eduardu Saneljiju nije dopala tvoja izložba u Trapezu?

EDUARDO: (Sve vreme se smejući.) Maloumni pederčić? Tako si me zvao, mornarčiću?

ALISIJA: Ko se sada toga seća, Rubene?

RUBEN: Ti. I to u detalje. Ne prestaješ da razmišljaš o tome ni jedan jedini dan, nijedan minut. Sve što radiš od tada jeste krivica prokletog članka tog pedera. Zbog toga si prestala da slikaš. Zbog toga si uništila slike. Zbog toga si se toliko promenila. Zbog toga se više ne smeješ niti te išta zanima. I zbog toga sada hoćeš da se raziđemo.

ALISIJA: Ne znam o čemu govoriš, Rubene. Zamolila sam te da se rastanemo iz jednog mnogo jednostavnijeg razloga: zato što nisam zaljubljena u tebe.

RUBEN: Ah, nisi? Ali pre si bila. Svih tih godina koje smo bili zajedno, volela si me, zar ne? Može li se znati šta ti je uradio da se odljubiš od mene?

ALISIJA: Ne znam, to se ne može objasniti. Ali sada nisam zaljubljena u tebe i ne želim da te obmanjujem. Ne otežavaj mi ovo, Rubene. Molim te, molim te. Ostanimo dobri prijatelji, preklinjem te.

EDUARDO: Plakao si? Pokorno molio? Pao si na kolena pred njene noge moleći da te ne tera?

RUBEN: Reagovao sam kao ranjena zver. Ja ću ti reći zašto si prestala da me voliš, zašto si odlučila da raskineš sa mnom. Zato što si, od kada ti se to desilo, postala ogorčena, zlovoljna.

ALISIJA: Najbolje bi bilo da već jednom završimo ovaj razgovor, Rubene.

RUBEN: Ne sviđa ti se da to čuješ, ali istina je. To si postala, otkad je tvoj idol, tvoj učitelj, razneo u paramparčad tvoju izložbu. A pošto si tako povređena, mene teraš da platim to što se tom tipu ne dopadaju tvoje slike i što si prestala da slikaš.

ALISIJA: Nikada nisam mislila da sam slikarka. Bila je to glupost, čudna ideja koje se čak i ne sećam. A sada te molim da odeš, Rubene. I ne zovi me niti traži, molim te.

RUBEN: Zaljubila si se u nekoga? Zato raskidaš sa mnom?

EDUARDO: Da znaš da ova priča počinje da mi bude zanimljiva, dečko moj? Nastavi, nastavi.

ALISIJA: Do viđenja, Rubene.

EDUARDO: Postojao je treći? Tajni ljubavnik je zauzeo tvoje mesto u njenom srcu?

RUBEN: To sam mislio, u početku. Taj raskid bio je tako nagao, tako neočekivan, da sam sumnjao. Ali ne, nije postojao niko drugi. U to mi se zaklela njena majka, koja je bila vrlo tužna što se Alisija razišla sa mnom.

EDUARDO: Malograđanska udovica sanjala je da se njena ćerka uda za zgodnog mornara, na zabavi punoj kapetana fregate, mornaričkih oficira i admirala u paradnoj uniformi. Dobro, a ako nije postojao niko drugi, zašto te je otkačila?

RUBEN: Bio je to dokaz ljubavi.

EDUARDO: Bože mili. Moraš da me upoznaš s tim stvorenjem. Alisija iz tvoje priče deluje originalnije od svojih slika.

RUBEN: Sve je bio deo plana. Nešto vrlo dobro smišljeno. Ona me je i dalje volela. Ali to nije bila velika ljubav, nije bila strast. Ni izdaleka nije ličila na ono što je za nju predstavljalo slikarstvo. Ili ti.

EDUARDO: (Smejući se ponovo.) Zar ne shvataš koliko je smešno to što govoriš? Kako sam ja mogao išta da značim devojci s kojom nikada nisam reč progovorio?

RUBEN: Smešno je, zaista. Glupo je. Apsurdno. Nema ni glavu ni rep. Ali je takođe istina. Ti si za Alisiju postao najvažnija osoba na svetu. Čak važnija od slikarstva. Njen razlog da živi. Zvuči kao laž, kao telenovela, znam. Ali, tako je bilo. Zato ne mogu da ti oprostim to što si njoj uradio. A usput i meni. Zbog toga sam ovde, maestro Eduardo Sanelji. I zbog toga ću da te ubijem.

VIII UPLAŠENI MIŠ

Duga tišina, u kojoj se naslućuje nemirno disanje likovnog kritičara. EDUARDO: U tom slučaju, popiću poslednji viski. Trostruki i čist, pošto sam se upravo istreznio. I ponovo ću pustiti Malera. Nije loše kao muzika u pozadini za pogrebnu ceremoniju.

Čuju se njegovi koraci, spori; njegove ruke, nespretne, otvaraju bocu, sipaju piće i kocke leda u čašu. I, naposletku, pušta ispočetka Malerovu ploču.

RUBEN: Bilo bi uzaludno da potrčiš ka vratima. Jednako uzaludno kao i preventivan napad. Na primer, da pokušaš da me udariš tom metalnom skulpturom.

EDUARDO: Nije metalna, već od slikane gline. Ne bih uništio tako lepu reprodukciju Merkura Žana od Bolonje o tvoju glavurdu punu mržnje i piljevine. Osećaj da sam smešan ne dozvoljava mi da radim takve stvari, mornarčiću. A ne bih ni mogao. Jako me je strah. Previše mi drhte ruke i noge.

RUBEN: Ali možeš da se baciš kroz prozor, to da. Na desetom smo, je li? Ako više voliš da umreš spljeskan na asfaltu, nemam niša protiv. Duga pauza.

EDUARDO: Kako ćeš me ubiti?

RUBEN: Ovim pištoljem. Nema prigušivač, kao što vidiš. Ali nema veze. Zbog Malerove muzike, pucanj se neće čuti.

EDUARDO: (Nakon još jedne duge pauze.) Nije ti važno što ćeš otići u zatvor? Uhvatiće te pre ili kasnije. Ne postoji savršen zločin.

RUBEN: Tvoje masakriranje mlade slikarke Alisije Sunjiga bio je savršen zločin.

EDUARDO: Svi kreteni na otvaranju izložbe videli su te kako razgovaraš sa mnom.

RUBEN: Ali nas niko nije video da izlazimo zajedno. Ti si se za to pobrinuo, zato što se osećaš smešnim. Preduzeo si mere predostrožnosti da niko ne bi čuo da me pozivaš na piće. Ne sećaš se? Zamolio si me da se nađemo na ulici, na uglu kod Kontinental banke, pod izgovorom da si morao da odeš do parkinga po auto. Nisi želeo da primete da imaš neki plan sa mnom. I, zapravo nas niko nije video. Takođe, uradio si sve što treba da nas ne bi videli kako ulazimo u ovu zgradu, da komšije ne bi shvatile da je novinar sa desetog doveo svog malog prijatelja. Zbog toga si ostavio auto u podrumu a popeli smo se liftom za poslugu, pa nas ni ovde niko nije video. Zar nije bilo tako?

EDUARDO: Da, tako je bilo.

RUBEN: Naseo si poput pripitomljenog jagnjeta, Eduardo Sanelji.

EDUARDO: Poput pripitomljenog jagnjeta.

RUBEN: Pored ruku i nogu, drhti ti i glas.

EDUARDO: To je zato što sam se istreznio, već sam ti rekao. Osećam kako mi ledena reka curi niz leđa. A mašta mi se rasplamsava kao vatra.

RUBEN: Zato što umireš od straha.

EDUARDO: Naprotiv, idiote. Umirem od straha jer mi se mašta rasplamsava kao vatra. (Duga pauza.) Stvarno ćeš me ubiti? Znam da je pitanje glupo.

RUBEN: Da: pitanje je glupo.

Duga pauza. EDUARDO: Takva sam kukavica, toliko me je strah u ovom trenutku, da...

RUBEN: Da šta?

EDUARDO: Da bih bio spreman sve da uradim da se predomisliš.

RUBEN: Da mi ponudiš novac? Ali ti nemaš ni prebijene pare, Sanelji.

EDUARDO: Čovek može da ispravi svoje greške. Mogu da odem da se vidim s Alisijom, na primer. Da je zamolim za izvinjenje zbog neukusne šale, zbog te idiotske šale sa njenim

očima i slikama. Mogu da steknem njeno prijateljstvo. Da je podstaknem da ponovo počne da slika. Mogu da joj izgradim karijeru umetnice. Mogu da je načinim slavnom, u dogovoru s tobom a da ona to ne zna. Meni je to u Limi lako. Moje mišljenje o umetnosti prati i poštuje šačica kretena koji odlaze na izložbe i kupuju slike. Kao i kolekcionari, novi bogataši, stari bogataši, svi koji žele da se osećaju kulturnima, koji žele da pripadaju eliti. Mogu da učinim da svi oni kupe njene slike. Mogu da učinim da Alisija doživi uspeh kao umetnica, kunem ti se. Zašto se smeješ, đubre jedno?

RUBEN: Smejem se jer napokon razumem izraz "uplašen miš". Tako ti sada izgledaš, Sanelji.

EDUARDO: Ne izgledam. To jesam u ovom trenutku. Uplašen miš. Misliš da mogu da se pomirim sa činjenicom da ću umreti. Šta kažeš za moju ponudu? Zar ne želiš da joj pomognem? Vratiću joj entuzijazam, onu životnu radost zbog koje si se zaljubio u nju.

RUBEN: Kako da znam da nećeš, čim nogom kročim odavde, otići u policiju da me prijaviš?

EDUARDO: Potpisaću ti pismo.

RUBEN: Zar bi papir istrgnut pod pretnjom pištoljem bio pravosnažan?

EDUARDO: Onda mi ti reci kakvu potvrdu želiš i daću ti je. Šta god to bilo. Meni ništa ne pada na pamet. Plašim se, a od straha mi ponestaje ideja. Kunem ti se da ću to ispuniti.

RUBEN: Ali ti ni u šta ne veruješ, ti si cinik.

EDUARDO: Kunem ti se strahom koji osećam. U to verujem. Nego, dobro me slušaj. Nije posredi samo strah. Dajem ti reč da je ovo istina. To što si mi ispričao o Alisiji me je rastužilo. Stvarno, iskreno ti to kažem. Kritičar ponekad piše ne razmišljajući o posledicama svog mišljenja i svojih sudova. To se dešava kada se piše obaveze radi, svakodnevno, da bi se popunila rubrika. Sa Alisijom sam mogao da se prevarim, da preteram. Priznajem. Misliš da mi je prijatno što znam da sam uništio karijeru devojke koja je toliko verovala u mene? Ti ispadi koje si od mene čuo bili su poza. Da bih prikrio slabost i nelagodnost. Nisam ni cinik ni zao. Samo sam folirant. I to isfrustrirani. Umetnički, intelektualno i seksualno. Eto to sam, ništa više od toga. I istresam se na sirotim slikarima, slikarkama poput Alisije. Teram ih da plate moju malograđanštinu, govoreći da su i oni malograđani. Daj mi priliku da se iskupim barem kod devojke koju voliš. Naći ću način da to uradim tako da deluje prirodno. Ona neće ni znati. Polako ću joj vratiti veru, razgorevaću pepeo njene ljubavi prema slikarstvu sve dok njena sklonost ponovo ne počne da gori kao baklja.

RUBEN: "Razgorevaću pepeo njene ljubavi prema slikarstvu sve dok njena sklonost ponovo ne počne da gori kao baklja." Divota! Pravi si pesnik, Eduardo Sanelji. Znam da lažeš. Čak i da postoji i najmanja šansa, jedan prema milion, da govoriš istinu, prihvatio bih. Šteta što mi to nije ranije palo na pamet. Sad je već kasno. Ne možeš je oživeti.

EDUARDO: Alisija je mrtva? RUBEN: Masakrirana. A dobro znaš ko je to učinio. (Pauza.) Pada ti na pamet da me napadneš, da probaš da me savladaš? Da, upravo ti je prošlo kroz glavu, pročitao sam ti to u očima. Samo se ne usuđuješ. Bolje, tako ću moći da ti ispričam kraj priče. Pre tačno mesec dana, kada sam mislio da nikada više neću čuti ništa o Alisiji, dobio sam ovo njeno pismo. Pročitaj ga. Pročitaj ga.

IX ČUDNE OSOBINE

ALISIJA: Dragi Rubene, veoma ćeš se iznenaditi kada dobiješ ovo pismo, nakon što se toliko

vremena nismo videli niti išta čuli jedno o drugom. Biće da je prošlo dve godine, zar ne? Još uvek si ljut na mene? Bio si to, jako, onog popod-neva kada smo raskinuli. I, naravno, imao si sve pravo ovoga sveta. Vrlo sam se loše ponela prema tebi, tako se posvađavši, preko noći, a da se ništa nije ni dogodilo, da se čak nismo ni svađali, ništa pod milim bogom. Mislio si da sam se zaljubila u drugog; mama mi je ispričala da si više puta bio da pokušaš od nje da izvučeš istinu. Ne, Rubene, nije postojao niko drugi. Nije ga bilo ni za ove dve godine. Niti će ga biti u budućnosti. Ti si bio jedini muškarac u mom životu. Jedini pravi ljubavnik koga sam imala. Oni momci iz srednje škole bili su igrarija, beznačajan flert. Tebe sam stvarno volela i uvek sam se s nežnošću sećala mnogih iskustava koja smo prošli zajedno. I, da budem iskrena, priznajem ti da me je, tokom ove dve godine, grizla savest što sam tako grubo raskinula s tobom. Ali nisam mogla da se udam, Rubene. Uprkos tome što sam te volela, nisam imala volju ni želju koje su bile potrebne za porodični život, vođenje domaćinstva, odgajanje dece, brigu o mužu... Napokon, za sve te stvari koje si ti od mene očekivao. Sve to će ti pružiti tvoja žena, kada se oženiš. Znam da je to san svih devojaka, da ih najviše na svetu plaši mogućnost da ostanu usedelice, kako se to kaže. Meni, naprotiv, udaja nikada nije predstavljala ideal; naprotiv, brak me je oduvek plašio. Ja ne bih mogla da budem dobra supruga, žena koja bi pomagala svom mužu u karijeri, koja bi držala kuću pod konac. A to je bila tvoja želja, zar ne? Mene je sama ideja da budem supruga i majka deprimirala, Rubene. Baš tako kao što čuješ. Znam da će ti ovo zvučati kao još jedna od mojih čudnih osobina. Ali takva sam kakva sam i tu se ništa ne može učiniti, zar ne? Možda mi je zato dunulo da budem slikarka. Trebalo mi je nešto da opravda moj nedostatak porodičnog i materinskog instinkta. Ali, žena ne može misliti da je umetnik samo zato što se gadi ideje da bude domaćica, zar ne, Rubene? Srećom, doktor Eduardo Sanelji bio je dovoljno priseban da mi skine povez sa očiju i na vreme me je suočio s realnošću. Da nije, kasnije bi bilo mnogo gore. Dobro, dobro, upetljala sam se mešajući toliko različitih tema. Ovo pismo će ti delovati pomalo blesavo. Činjenica je da nikada nisam bila vična pisanju pisama, zato sam ti uvek slala samo razglednice kada si bio na dužnosti i nisi mogao da dođeš da me vidiš. Napisala sam ti ga samo da bi znao ono što sam ti rekla na početku. Da sam te, iako sam raskinula s tobom, oduvek mnogo volela. Uvek se sećam kako si bio dobar prema meni i velikodušan u pokušajima da me razumeš čak i u najtežim trenucima. Prema tome, ako me se setiš s vremena na vreme, nemoj to činiti s mržnjom, dragi Rubene. Ljubi te Alisija.

X DOBRI NEPRIJATELJI

EDUARDO: Ovo je melodramatično i histerično pismo u kome se još jednom vidi užasan uticaj telenovela.

RUBEN: Ja sam osetio veliku radost kada sam ga dobio. Mislio sam da predstavlja otvorena vrata za pomirenje. Ali, prevario sam se. To je, zapravo, bio njen testament. Da li se to Malerova simfonija završava?

EDUARDO: Ne! Ne! To je pauza, ima još nekoliko minuta. Skloni prst sa okidača!

RUBEN: Nije ostavila nijedno drugo pismo. Ni svojoj majci, ni policiji, nikome. Zato je bilo toliko glupih verzija njene smrti.

EDUARDO: Kako se ubila?

RUBEN: Bacila se u provaliju sa Malekona, preko puta kluba Regata u Čoriljosu. Nisi čitao gnusne insinuacije? Sve te prljave priče koje su se ispredale u vezi s njenim lešom? Da je bila drogirana, da je bila silovana i da su je silovatelji bacili u provaliju? Sve pakosti i gluposti ovoga sveta. Ali, autopsija ih je demantovala: nije imala ni drogu niti kap alkohola u krvi. Nije bila ni silovana. Sama se bacila u ponor. Zato što je i sama bila ponor, prazna poput

kvadratića bez sadržine i bez života, zbog tebe.

EDUARDO: Ja nisam kriv za njeno samoubistvo. Bila je samodestruktivno biće, bez sumnje. Zbog toga je napustila taj poziv, zbog toga je napustila i tebe. Zar ne vidiš da to što ti misliš nema ni glavu ni rep?

RUBEN: Ne mislim. Siguran sam. Jeste se ona bacila u ponor, ali ti si je ubio, uništivši joj iluzije. Ti si je gurnuo, da se razbije u paramparčad, na tom smetlištu gde su je našli, nakon što su je izujedali pacovi i psi lutalice.

EDUARDO: Čekaj! Čekaj! Vadi prst odatle. Čekaj. Imam ideju! Dopašće ti se, kunem ti se. Ideju koja bi se i njoj dopala. Da, da, Alisija bi se oduševila.

RUBEN: Možeš da govoriš samo dok ima muzike. Kakvu ideju?

EDUARDO: Onu koja bi mogla najviše da joj se dopadne: posthumnu izložbu. Svih njenih slika, crteža i grafika. U Trapezu, u istoj galeriji gde je imala izložbu. Ima li boljeg mesta da se popravi šteta koju sam načinio?

RUBEN: Zar ti nisam rekao da je uništila sve svoje slike?

EDUARDO: Nije istina. Nije to uradila. Umetnici takve stvari govore, ali ih nikada ne čine. Zar nemaš ti jednu? Uveravam te da ih ima još mnogo, razbacanih po Limi. U Umetničkoj školi, u galeriji, kod prijatelja, kod rodbine, kod kolega. Zajedno ćemo ih potražiti, sakupiti. Izložba će biti veliki omaž njoj u spomen. Ja ću je organizovati, napisaću katalog. Posle ćeš me ubiti, ako želiš. Molim te! Ne, ne pucaj, Rubene!

RUBEN: Izvini, ali gotovo je. Pokaj se za ono što si učinio, pederu. (Muzika nestaje. U tišini koja sledi, čuje se suv zvuk okidača pištolja kako odzvanja u prazno, između uplašenih jecaja likovnog kritičara. Ne čuje se nikakav pucanj. Duga pauza, sa cvokotanjem zuba Eduarda Saneljija.) Ne treba više da budeš na kolenima. Možeš i da skloniš ruke s lica. Užasno si smešan u tom položaju. (Eduardo se nespretno ispravlja uz nervozno dahtanje.)

EDUARDO: (Jedva može da govori.) Zašto nisi opalio?

RUBEN: Opalio sam. Ali pištolj nije imao metke. Deluješ razočarano. Jesi li? Žao ti je što te nisam ubio? Još uvek mogu to da učinim. Ne treba mi pištolj. Nekoliko šamara i udaraca nogom bilo bi mi dovoljno. Ili samo jedan karate zahvat. Imam crni pojas, znaš? Alisiju je bilo sramota što treniram karate, mislila je da je to za majmune. Mogao bih i da te podignem u vazduh i bacim kroz prozor. Tako bi, pre nego što se pretvoriš u kašu, osetio to što je morala osetiti ona, prilikom pada.

Pauza.

EDUARDO: Predomislio si se u poslednjem trenutku? Ili si samo hteo da me poniziš?

RUBEN: Želeo sam da ti presedne.

EDUARDO: Jesi li zadovoljan? Video si me na kolenima, preplašenog, kako te preklinjem. Upišao sam se, a mislim da sam čak i na putu da se ukenjam, ako baš hoćeš da znaš. Osećaš li da je Alisija osvećena? Osećaš li se zadovoljnim?

RUBEN: Ne. Niti bih to bio da sam te ubio. Jedino što bi me stvarno usrećilo jeste da ona ponovo bude sa mnom. Pošto je to nemoguće, pobeda je na kraju tvoja.

EDUARDO: Da li bi te utešilo kad bih ti rekao da ni ja nisam zadovoljan svojom pobedom?

RUBEN: Ne bi me ni najmanje utešilo.

EDUARDO: Hoćeš li sada otići?

RUBEN: Pretpostavljam da ne očekuješ da provedem noć s tobom.

EDUARDO: Pa... Ne bih imao ništa protiv. Ali, bio bi to totalni fijasko nakon ove psihodrame. Uostalom, mislim da nakon ovoga što se večeras dogodilo više nikada u životu neću imati erotskih želja. Mislim da moj libido nije preživeo ovaj strah. Jadničak mora da je potpuno iscrpljen i uništen. Želiš li poslednji viski, za rastanak?

RUBEN: Ne, hvala. Samo me još nešto zanima. Da li ćeš biti pažljiviji u budućnosti, prema mladim umetnicama koje izlažu prvi put i očekuju tvoju kritiku u stanju transa?

EDUARDO: Sumnjam. Verovatno ću i dalje biti tvrd orah za loše slikare. Ali ću zato biti mnogo nepoverljiviji prema mladim i lepim momcima koji mi se smeškaju i nazdravljaju mi na otvaranju izložbe.

RUBEN: Ne verujem da ćemo se ikada više videti. Ne odlazim na izložbe niti predavanja o umetnosti. Slikarstvo me nikada nije zanimalo, bio sam zainteresovan za to samo zbog Alisije. Sada mrzim slikarstvo isto koliko mrzim i tebe. Ako se kojim slučajem sretnemo, nemoj mi se javljati.

EDUARDO: Razumem, dobri momče.

Rubenovi koraci, kako se udaljuju. Otvaraju se i zatvaraju vrata sa ulice.

K r a j_________________

MARIO VARGAS LJOSA

Mario Vargas Ljosa (Mario Vargas Llosa) - rođen 1936. godine u Arekipi (Peru). Diplomirao književnost u Limi, a doktorirao u Madridu. Šezdesetih i sedamdesetih živeo u Parizu, Londonu i Barseloni, a 1975. vratio se u Peru. Napisao studije Gabrijel Garsija Markes: istorija jednog bogoubistva (1971) i Večna orgija: Flober i "Madam Bovari" (1975) i o Floberu. Kao prozaist se oglasio 1958. godine zbirkom pripovedaka Šefovi; slede romani Grad i pitomci (1962), Zelena kuća (1966) - za koju dobija nagradu "Romulo Galjegos", Razgovor u katedrali (1969), Teta Julija i piskaralo (1977). Romani Panteleon i posetiteljke (1973) i Rat za smak sveta (1981) ubrajaju se u vrhove moderne latinoameričke književnosti. Dobitnik brojnih nacionalnih i međunarodnih književnih nagrada, među ostalim i Servantesove nagrade za 1994. godinu. Pored proza, studija i autobiografskih spisa, napisao i drame: Gospođica iz Takne (La senorita de Tacna,1981), Kejti i nilski konj (Kathie y el hipopótamo, 1983), La Chunga (1986) i Ludak sa balkona (El Loco de los balcones, 1993).

dramaturška beleška

PROTEZE UMESTO OČIJU Socijalna kritičnost, složena ironijska distanca, onirična začudnost - kao neke od osnovnih karakteristika izuzetne pripovedne i romaneskne proze Marija Vargasa Ljose - uočavaju se i u njegovoj drami LEPE OČI, RUŽNE SLIKE. Pri tom, slično postupku koji

Ljosa koristi u prozama poput pripovedne zbirke Šefovi, ili epohalnog romana Rat za smak sveta, i u ovom komadu sa tematikom iz urbanih intelektualnih krugova savremenog Perua, autor tka zavidnu mrežu atributa koji ukazuju na tzv. psihološki realizam; međutim, već pri drugom pogledu, otkrivamo da je ta realističko-veristička površina umnogome maska, šifra pomoću koje se ulazi u dublje emocionalne, spoznajne, etičke i paraestetičke slojeve. Zadata situacija je, u skladu s tim, prividno jednostavna: uticajni likovni kritičar i arbiter elegantiorum prestoničkih galerija Eduardo Sanelji dovodi u svoj stan mladog Rubena Sevaljosa, uveren da je ovaj mladi mornarički poručnik "gej" s kojim će doživeti avanturu; no, ispostavlja se da je slavni čovek sam sebi spremio zamku - gost je ogorčeni heteroljubavnik, čijoj devojci Alisiji je Sanelji - kao vrhovni autoritet uzor - razorio slikarsku karijeru i na kraju i život. Dvostruko razotkrivanje - kako Saneljijevih frustracija i nesigurnosti, tako i Sevaljosovih očajničkih nastojanja da otrgne Alisiju od demona umetničke slave - predstavlja ne samo eruditsku, strasnu i igrivu kombinaciju kritičkih opažanja i dubinskih psiholoških uvida, nego i originalnu, scenski koncipiranu varijaciju Ljosinog majstorskog "dijaloga koji se urušava". Naime, na delu su asocijativni nizovi koji efikasnije pokreću zbivanje od spoljašnjeg lanca događaja: od cerebralno intoniranih a istovremeno zajedljivih razlikovanja "konstrukcije" i "talenta", do maštovitog variranja motiva sa Mondrijanove slike u psihološkom, moralnom ili estetičkom ključu. Ljosina čuvena polifonost iskazana je u komadu LEPE OČI, RUŽNE SLIKE ne samo na planu dijaloga i intrige već, što je scenski daleko provokativnije, na nivou samog statusa radnje. S jedne strane, lik Alisije uspostavlja novu vrstu scenske dinamike, ali i jednu vrstu iluzionističkog otklona, "ulazeći" i "izlazeći" iz verbalnog sukoba dvojice muškaraca mimo svake konvencionalne i očekivane poetičke i dramaturške konvencije. Povrh toga, činjenica da nam završnica drame otkriva iskušavajući - dakle, dodatno stilizacijski - karakter samog Sevaljosovog razotkrivanja/klopke, prevodi vizuelno akcentovanu snovitost "magijskog realizma" u sfere koje su svakako Ljosina specifičnost: sfere oniričke kritičnosti, strasnog i oslobađajućeg poteza koji ne samo što razobličava društvene anomalije i psihološke bizarnosti već i čitav arsenal kulturoloških i civilizacijskih oruđa moderne urbane usamljene gomile predočava kao svojevrsnu protezu, kao neuspelu zamenu za izgubljenu autentičnost života.

Svetislav JOVANOV