MEDJUNARODNO POSLOVANJE II

I PRAVNI POSLOVI MEDJUNARODNOG POSLOVANJA

1. Pojam pravnih poslova medjunarodnog poslovanja

Subjekti medjunarodnog poslovanja ostvarujui funkcije koje im pripadaju, odnosno vrei privredne delatnosti za ije su obavljanje registrovani, stupaju u uzajamne poslovne odnose. Ti odnosi su pravno uredjeni i to kako na nivou nacionalnog zakonodavstva, tako i medjunarodnim propisima. Na taj nain obezbedjuje se neophodna pravna sigurnost, koja je bitan preduslov uspostavljanja i uspene realizacije bilo kog poslovnog aranmana. Mnogi ugovori, koji postoje u okvirima poslovnog prava savremenih drava, pojavljuju se i prilikom uspostavljanja takvih poslovnih odnosa u relacijama medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom vri se manja ili vea modifikacija uslova zakljuivanja i realizacije ovih ugovora, zavisno od injenice postojanja medjunarodnog elementa. S druge strane, upravo s obzirom na specifinost odnosa karakteristinih za medjunarodno poslovanje, posebno u novijem periodu, prisutna je i pojava novih ugovornih odnosa, koji postoje samo u uslovima medjunarodnog poslovanja. Prirodu pravnih odnosa koji se uspostavljaju u medjunarodnom poslovanju bitno odredjuju sledea dva obeleja. Prvo obeleje proizilazi iz sadrine poslovnih odnosa i ispoljava se u injenici da se medjunarodno poslovanje bazira na pravnim principima i standardima poslovnog prava savremenih drava sveta. Drugo obeleje proizilazi iz okolnosti da se poslovni partneri, koji stupaju u odnose medjunarodnog poslovanja, tom prilikom suoavaju sa postojanjem medjunarodnog elementa, te da se zbog injenice to se ugovorne strane nalaze u dve ili vie razliitih drava, ti ugovori tretiraju kao distancioni ugovori, na osnovu ega oni poprimaju posebna obeleja koja nacionalni propisi, po pravilu, ne sadre. Uredjivanje poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti medjunarodnog poslovanja u uporednom pravu izvreno je na jedan od sledea dva naina. Prvo, dvojnim reimom regulisanja, kojom prilikom su posebna pravila propisana za privredne subjekte, u skladu sa kojima oni obavljaju svoje poslovne aranmane, u odnosu na pravila koja vae u domenu gradjanskog prava, kojima se reguliu odnosi ostalih subjekata prava, pre svega fizikih lica. Ovaj sistem uredjivanja odnosa karakteristian je za prve kodifikacije gradjanskog i privrednog (poslovnog) prava koje su nastale u Francuskoj (Code de civil iz 1804. i Code de commerce iz 1807. godine), odnosno u Nemakoj (Nemaki trgovinski zakon iz 1897. godine i Nemaki gradjanski zakonik iz 1900. godine). U pravnoj teoriji

ovakav prilaz u uredjivanju poslovnih odnosa u koje stupaju subjekti prava naziva se dualistikim prilazom. Drugim nainom uredjivanja odnosa utvrdjuje se princip jedinstvene vanosti pravila po kojima se uredjuju ugovorni odnosi, nezavisno od okolnosti subjekata koji stupaju u te odnose. Ovaj sistem jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa karakteristian je za Zakon o obligacijama vajcarske iz 1911. godine i Italijanski gradjanski zakonik iz 1942. godine. U pravnoj teoriji ovakav prilaz uredjivanja poslovnih odnosa naziva se monistikim prilazom 1 . Vaei propis nae drave, kojim se uredjuju obligacioni odnosi, 2 prihvata koncept jedinstva obligacionog prava, kojim se utvrdjuje jedinstvena primena pravila obligacionog prava, koja vae za obligacione odnose, bilo da su u pitanju pojedinci (fizika lica) ili privredni subjekti (po pravilu, pravna lica). Medjutim, jedinstvena primena pravila obligacionog prava nije utvrdjena kao pravilo bez izuzetaka, ve samo onda i u meri u kojoj je to opravdano i celishodno. Kada priroda odnosa zahteva da se odredjena pravila ogranie samo za odredjene subjekte odnosno odnose u koje oni stupaju, tada se Zakonom o obligacionim odnosima u posebno odredjenim sluajevima utvrdjuje vei ili manji stepen odstupanja od opteg pravila obligacionog prava, stvaranjem pravnih pravila koja su prilagodjena posebnim zahteva privrednog poslovanja. Na taj nain je prihvatanjem pravila o monistikom prilazu u uredjivanju ove materije stvoren pravni osnov da se u odnosu na to pravilo utvrde izuzeci, pod dopunskim uslovom da su oni izriito zakonom odredjeni. Kao ilustracija ovakvog opredeljenja zakonodavca najbolje govori odredba stava 1. lana 25. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojoj se odredbe ovog zakona, koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, ako za ugovore u privredi nije izriito drugaije odredjeno. S tim u vezi, drugim stavom istog lana, kao ugovori u privredi oznaeni su ugovori koje privredni subjekti koji obavljaju privredne delatnosti, kao i vlasnici radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zakljuuju medjusobno povodom obavljanja delatnosti koje predstavljaju predmet njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima. U tom kontekstu, polazei od pravila o jedinstvu u uredjivanju obligacionih odnosa, ali i realno moguih izuzetaka od tog pravila, kao dopunsko, postavilo se pitanje kriterijuma za kvalifikaciju odredjenog odnosa poslovnim odnosom privrednog (poslovnog) prava. Tim povodom, takodje je mogue uoiti nekoliko prilaza. Po jednom, koji se moe nazvati objektivnom teorijom odredjivanja pojma trgovakog posla, odredjeni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, bez obzira ko ih uspostavlja i na te odnose se primenjuju pravila poslovnog (privrednog) prava, a ne gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Po drugom prilazu, koji se moe nazvati subjektivnim konceptom odredjivanja pojma trgovakog posla, odredjeni ugovorni odnosi smatraju se poslovnim (privrednim) odnosima, zavisno od subjekta koji ih zakljuuju. Shodno tome, trgovakim poslovima smatraju se svi poslovi koje trgovac zakljui za potrebe svoje trgovine 3 .Prof. dr Vrleta Krulj: Predgovor Zakonu o obligacionim odnosima, Savremena administracija, Beograd, 1986. godina, str. VII i VIII 2 Zakon o obligacionim odnosima (Slubeni list SFRJ, br. 29/78) 3 Blie o pitanju odredjivanja pojma trgovakog posla videti kod: Prof. dr M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 451 - 4551

2

Kao to se iz gore navedenih odredbi naeg Zakona o obligacionim odnosima moe zakljuiti, u naem pravnom sistemu prihvaena je koncepcija koja u sebi sadri elemente i objektivnog (prema vrsti posla) i subjektivnog (prema subjektu koji te poslove obavlja) odredjivanja pojma trgovinskog posla, to doprinosi obuhvatnijem odredjivanju samog pojma privrednog posla, ali i uslovljava potrebu dopunskog tumaenja prilikom odredjivanja uslova i domena primene ove zakonske odredbe. Drugo obeleje pravnih poslova medjunarodnog poslovanja sadrano je u okolnosti postojanja medjunarodnog elementa koji se ispoljava bilo prilikom zakljuenja, bilo povodom realizacije ovih poslova. Medjunarodni element kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja moe biti izraen na jedan od sledeih naina. Prvo, injenicom da su taj pravni posao zakljuili subjekti medjunarodnog poslovanja, koji poseduju razliitu nacionalnu pripadnost. Drugim reima, da je konkretan pravni posao zakljuen od strane fizikih lica za razliitim dravljanstvom, odnosno od strane pravnih lica koja su registrovana za obavljanje privrednih delatnosti na teritorijama razliitih drava. Drugo, kada iz prirode samog posla proizilazi da promet robe, odnosno pruanje usluga podrazumeva prekogranini promet te robe, odnosno prekogranino pruanje usluga. Drugim reima, kada se realizacija konkretnog pravnog posla ne ostvaruje u okvirima istog dravno pravnog suvereniteta, ve se pravne i faktike radnje, koje proizilaze iz zakljuenog poslovnog aranmana, izvravaju na teritoriji razliitih drava. Tree, kada su radnje koje vode zakljuenju pravnog posla (ponuda i prihvat ponude) izvrene sa teritorija drava sa razliitim dravno pravnim suverenitetom, tj. kada se bilo ponuda bilo prihvat ponude upuuju u drugu dravu u odnosu na onu u kojoj su uinjeni.

2. Karakteristike pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja poseduju odredjene specifiosti, na osnovu kojih se razlikuju od ostalih ugovora gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Te specifinosti proizilaze iz posebne prirode poslovnih aranmana koji se zakljuuju u medjunarodnom poslovanju i u osnovi mogu se svesti na sledea obeleja. 2.1. Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju Subjekti ugovora u medjunarodnom poslovanju odredjeni su neto ire nego to je to sluaj sa subjektima poslovnih odnosa u domaem pravu. Imajui u vidu njihovu poslovnu funkciju, kao osnovni subjekti medjunarodnog poslovanja pojavljuju se domaa privredna drutva i druga preduzea, koja su u statusu pravnog lica registrovana za obavljanje poslova spoljnotrgovinskog poslovanja. Pored ovih lica poslove spoljnotrgovinskog poslovanja mogu, pod odredjenim uslovima, da obavljaju i preduzetnici, odnosno druga domaa fizika lica. S tim u vezi, sva pravna lica i preduzetnici u obavljanju spoljnotrgovinskih poslova imaju ista prava poslovanja kao i u 3

domaem pravnom prometu. Drugim reima, ne zahteva se posebna trgovaka sposobnost za obavljanje ovih poslova. U tom smislu i fizika lica koja imaju prebivalite na teritoriji Republike Srbije, prilikom obavljanja spoljnotrgovinskih poslova, imaju jednaka prava kao i u domaem pravnom prometu. Pored ovih lica subjektima spoljnotrgovinskog poslovanja smatraju se i strana lica. Pod pojmom stranog lica podrazumeva se: - pravno lice sa seditem u inostranstvu; strano fiziko lice; - domai dravljanin sa prebivalitem, odnosno boravitem u inostranstvu u trajanju duem od godine dana. 2.2. Predmet pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju Predmet pravnih poslova (ugovora) u medjunarodnom poslovanju je promet roba, najee telesnih pokretnih stvari i vrenje usluga. U pogledu prometa roba koje imaju status nepokretnih stvari (zemljite, odnosno zemljine parcele, gradjevinsko zemljite, stambene zgrade i dr) vae posebna pravila, kojima se taj promet ograniava ili uslovljava reciprocitetom. Ovaj izuzetak se ne primenjuje u sluaju prometa vazduhoplova, brodova, kao i stanova izgradjenih radi prodaje na tritu. Pod prometom stvari pod posebnim uslovima spada i prenos apsolutnih subjektivnih gradjanskih prava (pre svega, prava svojine) na autorskim pravima i ostalim pravima intelektualne i industrijske svojine (patent, model, ig, geografsko poreklo i sl). 2.3. Znaaj pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja su od posebnog znaaja ne samo za subjekte medjunarodnog poslovanja, koji stupaju u poslovne odnose, ve i za samu dravu, poto se putem njih ostvaruju kako posebni interesi poslovnih partnera, tako i iri drutveni interesi i ciljevi. Ovi interesi i ciljevi sadrani su u nastojanju konkretne drave za obuhvatnijim i za njenu privredu pogodnijem ukljuivanju u medjunarodnu razmenu dobara i usluga; za uravnoteenjem bilansa zemlje u odnosima trgovinske razmene sa inostranstvom; za popravljanjem platno bilansne pozicije drave; za obnavljanje i jaanje deviznih rezervi kojima raspolae; kao i u nizu drugih pitanja pre svega privrednog, ali i politikog, pa i bezbednosnog karaktera. U cilju ostvarivanja ovih interesa, kao i nastojanja da se pravni poslovi medjunarodnog poslovanja koje zakljuuju domai privredni subjekti realizuju masovno i uredno bez posebnih tekoa, drave esto preduzimaju odgovarajue mere s ciljem podsticanja na zakljuivanje ovih ugovora, stvaranja pogodnijih uslova za izvravanje preuzetih obaveza, kao i u irem smislu potenciranja komparativnih prednosti kojima te drave raspolau. Na taj nain, pravni poslovi medjunarodne trgovine postaju ne samo ishodite, ve i pretpostavka uspene ekonomske politike odredjene drave, emu je, po pravilu, podredjena i ukupna politika medjunarodnih odnosa koju sprovode organi te drave.

4

Uspostavljanjem i unapredjivanjem odnosa u okvirima medjunarodnog poslovanja doprinosi se i stvaranju poverenja izmedju politikih subjekata u dravama savremenog sveta, to povratno utie na dalje irenje prostora za medjunarodnu poslovnu saradnju u smislu stvaranja jedinstvenog ne samo regionalnog, ve perspektivno i globalnog trita.

2.4. Modifikacija pravnih pravila obligacionog prava Kao to je istaknuto, jedno od obeleja poslovnog (privrednog) prava, a samim tim i medjunarodnog poslovanja, kao posebne forme ispoljavanja poslovnog prava, predstavlja okolnost da su pravna pravila po kojima se ono odvija zasnovana na naelima i principima gradjanskog, odnosno obligacionog prava. Znaaj ove napomene je tim vei ukoliko se ona odnosi na pravne sisteme, kakav je i na, koji se baziraju na principu jedinstva primene naela i principa obligacionog prava. U tom smislu, potrebno je precizno utvrditi znaenje i domaaj primene osnovnih naela i principa obligacionog prava, kao i odrediti obim i sadrinu modifikacije ovih pravila, imajui, tom prilikom, u vidu prirodu odnosa koji se uspostavljaju povodom medjunarodnog poslovanja. 2.4.1. Naelo autonomije volje Jedno od osnovnih naela obligacionog prava je da sami uesnici u pravnom prometu, saglasno sopstvenim interesima i svojom voljom uredjuju obligacione odnose. U tom smislu, lanom 10. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je pravilo po kome uesnici u prometu slobodno uredjuju obligacione odnose. Naelo autonomije volje, odnosno slobode ugovaranja, ispoljava se naroito u sledeem: a) ugovorne strane su slobodne u izboru poslovnog partnera, sa kojim ele da zakljue odredjeni ugovor iz domena medjunarodnog poslovanja; b) ugovorne strane su slobodne u izboru vrste ugovora, koji ele da zakljue u odnosima medjunarodnog poslovanja; c) ugovorne strane slobodno uredjuju sadrinu prava i obaveza, koje proizilaze iz ugovora medjunarodnog poslovanja. Pored toga, naelo autonomije volje podrazumeva i pravo ugovornih strana da saglasno svojoj volji menjaju ugovorene odredbe zakljuenog ugovora, kao i da saglasno odluuju o trajanju tog ugovora 1 .

1

Prof. dr M. Stankovi dr S. Stankovi: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 36

5

Medjutim, ve iz pojmovnog odredjenja ovog naela moe se zakljuiti da ono u sebi sadri jasno utvrdjene izuzetke, koji su opteg karaktera i odnose se na sve pravne subjekte. U skladu sa njima autonomija volje, odnosno sloboda ugovaranja ograniena je dejstvom naela na kojima se bazira ustavno uredjenje drave, primena prinudnih (imperativnih) propisa, dakle propisa koji spadaju u domen javnog poretka, kao i obiajnih pravila i pravila poslovnog morala. Pored ovih optih ogranienja primene naela autonomije volje, postoje i posebna ogranienja koja se ustanovljavaju bilo s obzirom na status ugovorne strane (privredni subjektivitet), bilo s obzirom na okolnost zakljuenja i realizacije poslovnog aranmana (medjunarodni element). Ta ogranienja, po svom dejstvu, mogu biti sledea: a) S obzirom na status subjekta prava Sloboda ugovaranja privrednih subjekata ograniena je s obzirom na specifinost pravnog statusa pravnih lica, koji privredni subjekti po pravilu poseduju. Saglasno tome, a u skladu sa lanom 54. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice moe zakljuivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Kako se kod nas pravna sposobnost pravnih lica utvrdjuje osnivakim aktom u postupku registracije za obavljanje odredjenih privrednih delatnosti, to je na ovaj nain utvrdjeno i polje dejstva naela autonomije volje pravnih lica. Ona se ogleda u pravu na slobodno zakljuivanje ugovora koji spadaju u domen njegove pravne sposobnosti, odnosno obavljanja poslova koji predstavljaju njegovu registrovanu delatnost. Ukoliko bi ugovor bio zakljuen protivno ovoj odredbi, isti bi bio pravno nevaei i ne bi proizvodio pravna dejstva. b) S obzirom na obavezu zakljuivanja ugovora Autonomija volje privrednih subjekata, s obzirom na obavezu zakljuivanja ugovora, ograniena je optom i posebnom obavezom zakljuivanja takvih ugovora. Opta obaveza proizilazi iz prirode obavljanja registrovanih privrednih delatnosti i sastoji se u uspostavljanju odnosa sa poslovnim partnerima kojima se realizuje privredni cilj osnivanja odredjenog privrednog subjekta. Ova obaveza ima i svoju ekonomsku, odnosno privrednu dimenziju koja se sastoji u ostvarivanju dobiti, odnosno profita iz poslovanja. U tom smislu, sama injenica osnivanja privrednog subjekta, kao pravnog lica, u sebi implicite sadri opredeljenje na zakljuivanje ugovora koji spadaju u domen predmeta poslovanja tog privrednog subjekta, tako da bi eventualna odluka organa upravljanja, odnosno poslovodjenja u tom privrednom subjektu, da ne zakljuuju ugovore, odnosno ne stupaju u poslovne odnose sa treim licima, predstavljala ne samo pravni anahronizam, ve ne bi bila ni ekonomski odriva. S druge strane, u dosta sluajeva, propisima je direktno naloeno odredjenim privrednim subjektima da su obavezni da zakljuuju ugovore iz predmeta svog poslovanja. To je najpre situacija u kojoj odredjeni privredni subjekt obavlja takvu privrednu delatnost da je tim povodom u prilici da redovno zakljuuje pravne poslove sa 6

poslovnim partnerima (npr. trgovinska, saobraajna, skladina, osiguravajua i druga preduzea). Pored toga, u sluaju obavljanja privredne delatnosti za koju je zakonom utvrdjeno da predstavlja neophodan uslov rada i poslovanja drugih privredndih subjekata, odnosno da je uslov normalnog ivota gradjana na odredjenoj teritoriji, odnosno da je obavljanje te delatnosti od opteg interesa, privredni subjekti koji obavljaju te delatnosti, po pravilu u statusu javnog preduzea (npr. elektrodistributivna preduzea, preduzea za distribuciju naftnih derivata i prirodnog gasa, preduzea za obavljanje potanskog saobraaja i dr), obavezna su da zakljuuju ugovore kojima se omoguava korienje njihovih usluga sa svim subjektima, potencijalnim korisnicima tih usluga, pod uslovom da ova lica ispune prethodne, pre svega, tehnike uslove. c) S obzirom na sadrinu ugovora Iako je naelno istaknuto pravilo shodno kome ugovorni partneri slobodno odredjuju sadrinu svojih poslovnih aranmana, ovo pravilo u savremenim uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja ima brojne izuzetke. Ti izuzetci se najpre ispoljavaju s obzirom na predmet ugovora. Pored ve istaknutog opteg ogranienja slobode ugovaranja, koje se sastoji u okolnosti da privredni subjekti mogu zakljuivati samo ugovore u okviru svoje pravne sposobnosti, posebnim propisima mogu se utvrditi vrsta i karakterna obeleja (kvalitet i kvantitet) obaveza koje ugovorne strane mogu da preuzmu. Ukoliko su takvi propisi imperativnog (obavezujueg) karaktera, njihova primena je obezbedjena i instrumentarijumom dravne prinude. U tom smislu, sve ee se utvrdjuju minimalne tehnike karakteristike proizvoda i usluga koje se stavljaju u promet, na nain da samo oni proizvodi i usluge koji ispunjavaju propisane standarde i normative mogu biti u prometu na odredjenom tritu. Time se tei zatiti poslovnih partnera od moguih prevarnih radnji, ali i ukupnoj zatiti ivotne sredine, materijalnih dobara i zdravlja ljudi na odredjenom podruju. U domen ovih ogranienja spada i zabrana zakljuivanja ugovora kojima se stvara, odnosno iskoriava monopolski ili oligopolski poloaj na tritu i to kako u okvirima jedne drave, tako i u odnosima medjunarodne razmene dobara i usluga, prvenstveno u regionalnim okvirima. Najzad, sloboda ugovaranja ograniena je i s obzirom na cenu koja se plaa za isporuenu robu ili pruene usluge. Ovo ogranienje moe biti sadrano u propisivanju visine, odnosno kriterijuma za odredjivanje visine cene od strane ovlaenih organa, odnosno u zabrani utvrdjivanja dampinkih ili subvencioniranih cena. d) S obzirom na trajanje ugovornog odnosa Pored opte odredbe da nijedna od ugovornih strana ne moe otkazati dalju primenu ugovora na nain kojim se drugoj strani prouzrokuje teta, odnosno da je duna da nadoknadi tetne posledice koje iz takvog postupka mogu da proisteknu, za odredjene privredne subjekte, koji obavljaju poslove od opteg znaaja, do raskida ugovornog 7

odnosa moe doi samo u taksativno navedenim sluajevima postupanja njihovih poslovnih partnera. Tako se npr. Optim uslovima za isporuku elektrine energije i Tarifnim sistemom utvrdjuju uslovi pod kojima preduzea za obavljanje elektrodistributivne delatnosti mogu da raskinu ugovor o isporuci elektrine energije. U svim drugim sluajevima, ova preduzea sopstvenom autonomijom volje ne mogu uticati na prestanak uspostavljenog poslovnog odnosa.

2.4.2. Naelo savesnosti i potenja Naelo savesnosti i potenja predstavlja jedno od osnovnih naela ne samo domaeg, nego i medjunarodnog poslovnog prava. Saglasno odredbama lana 12. Zakona o obligacionim odnosima u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, uesnici su duni da se pridravaju naela savesnosti i potenja. Primenom ovog naela vri se svojevrsna moralizacija obligacionih odnosa 1 . Na vrlo slikovit nain odredbe ovog naela sadrane su u lanu 999. Opteg imovinskog zakonika Crne Gore, shodno kome se utvrdjuje da i to nije zabranjeno, moe da ne bude poteno. Najzad, na primenu naela savesnosti i potenja upuuje i jedan od najznanijih medjunarodnih pravnih akata u materiji medjunarodnog poslovanja. Re je o Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koja je zakljuena u Beu 1980. godine, a koja je stupila na snagu 1. januara 1988. godine. Saglasno odredbama lana 7. ove Konvencije, prilikom tumaenja njenih odredbi vodie se rauna o potenju i savesnosti u medjunarodnom prometu. Ovo naelo ima obeleja pravnog standarda, ija se sadrina nanovo utvrdjuje u svakom konkretnom sluaju. Zato su realno mogue promene ne samo forme ve i domaaja primene ovog naela. Na osnovama primene ovog naela, uslovno govorei, moe se smatrati da se uspostavljaju bazine osnove za nastanak i razvoj poslovnog morala koji je u stalnom procesu dogradnje i usavravanja. Sadrinu tog poslovnog morala inilo bi savesno, poteno, kvalitetno i odgovorno ponaanje privrednih subjektima pri zakljuenju i izvrenju ugovora, njihovo ponaanje na tritu i u medjusobnim odnosima povodom izvrenja preuzetih ugovornih obaveza 2 . U mnogim sluajevima, u samom zakonu, naelo savesnosti i potenja je pomoni kriterij za ocenu da li su ugovorne strane pravilno i saglasno zakonu postupale u konkretnim situacijama. U tom smislu, mogu se navesti odredbe stava 1. lana 17. Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojima su uesnici u obligacionom odnosu duni da izvre preuzetu obavezu i odgovorni su za njeno izvrenje. Pored toga, naelo savesnosti i potenja znaajno je za utvrdjivanje stava da li je jedna od ugovornih strana znala ili je iz okolnosti sluaja morala da zna za neku od injenicu od kojih zavisi nastanak, promena ili prestanak obligacionog odnosa.

1 2

Prof. dr M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 455 Prof. dr M. Stankovi dr S. Stankovi: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2000. godina, str. 334

8

Polazei od imperativnosti primene ovog naela, o kome suda mora da vodi rauna po slubenoj dunosti, jedno od njegovih obeleja je da se pretpostavlja da strane u ugovornom odnosu postupaju savesno i paljivo sve dok se suprotno ne dokae. Dakle, nesavesno ponaanje nekog od ugovornih partnera mora se dokazati, s tim da se teret dokazivanja nalazi na strani onog ugovornog partnera koji tvrdi da se drugi partner ponaao suprotno ovom naelu. Tom prilikom, sankcija u sluaju uspenog dokazivanja povrede ovog naela pored pravne (pravo na naknadu tete), moe biti i moralne prirode, u smislu konstatacije da odredjeni privredni subjekt u svom poslovanju postupa suprotno pravilima poslovnog morala, to po posledicama moe biti mnogo tee od obine pravne presude. Imajui u vidu raziitost pravnih situacija u kojima se uesnici obligacionih odnosa mogu nai, Zakonom o obligacionim odnosima utvrdjena su dopunska pravila za odredjivanje savesnog i potenog ponaanja zavisno od subjekta na koga se odnosi primena ovog naela. Shodno tome, stavom 1. lana 18. Zakona o obligacionim odnosima utvrdjeno je da je uesnik u obligacionom odnosu duan da u izvravanju svoje obaveze postupa sa panjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajuoj vrsti obligacionih odnosa (panja dobrog privrednika, odnosno panja dobrog domaina). Ovaj stepen savesnosti i potenja zahteva se od svih uesnika obligacionih odnosa, dakle i od pravnih i od fizikih lica. S druge strane, u skladu sa odredbama stava 2. ovog lana, uesnik u obligacionom odnosu iz domena svoje profesionalne delatnosti (dakle privredni subjekt, po pravilu, u statusu pravnog lica) duan je da u izvravanju obaveza postupa sa poveanom panjom, prema pravilima struke i poslovnim obiajima (panja dobrog strunja privrednika). Iz navedenog moe se zakljuiti da je za uesnike u aranmanima poslovnog prava pa samim tim i medjunarodnog poslovanja, utvrdjen vii stepen savesnosti i potenja u izvravanju preuzetih obaveza, u odnosu na obaveze koje proizilaze iz obligacionih odnosa gradjanskog prava. Objektivizacija standarda dobrog strunjaka i njegovo dovodjenje u ravan pravila struke i poslovnih obiaja unosi potrebnu izvesnost u poslovni odnos, budui da nisu relevantna lina svojstva uesnika i procena okolnosti o panji sa kojom se oni odnose prema sopstvenim poslovima. Drugim reima, za utvrdjivanje da li je neki od uesnika poslovnog aranmana u medjunarodnom poslovanju postupao sa panjom dobrog strunjaka privrednika nije od znaaja subjektivni kriterij procene kako se taj subjekt ponaa u obavljanju svojih poslova, ve apstraktni kriterij procene u kojoj je meri njegovo ponaanje saglasno bilo propisanim, bilo uobiajenim pravilima struke za ije je obavljanje registrovan.

2.4.3. Naelo neformalnosti Naelo neformalnosti na odredjen nain proizilazi iz naela autonomije volje i ispoljava se u pravu ugovornih partnera da slobodno odrede formu u kojoj e zakljuiti konkretan ugovor. Kao posledica poslovne prakse, ali i razvoja i ubrzanja robnog prometa, vremenom je ovo naelo poprimilo posebna obeleja koja se sastoje u tome da 9

zakljuenje ugovora ne podlee nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugaije odredjeno (stav 1. lana 67. Zakona o obligacionim odnosima). Ovim naelom utvrdjeno je pravilo o neformalnosti zakljuivanja ugovora, to konretno znai da je za nastanak jednog ugovora dovoljno da postoji saglasnost volja ugovornih strana, bez obaveze da te volje budu iskazane u posebnoj formi. Izuzetak od ovog pravila mogu je u dva osnovna sluaja. Prvo, samim zakonom, u taksativno navedenim sluajevima, moe se propisati posebna, po pravilu, pisana forma zakljuenja ugovora. Takav je sluaj u naem pravu, npr. sa ugovorom o gradjenju, ugovorom o trgovinskom zastupanju, ugovoru o transferu tehnologije, ugovorom o stranom ulaganju, ugovorom o alotmanu i dr. Zahtev zakona da ugovor bude zakljuen u odredjenoj formi vai i za sve kasnije izmene ili dopune tog ugovora. Drugo, ugovorne strane sopstvenom inicijativom mogu se sporazumeti da posebna, po pravilu pisana forma bude uslov punovanosti njihovog ugovora. U oba sluaja (zakonskog propisivanja i ugovornog regulisanja) forma u kojoj se ugovor zakljuuje poprima obeleja sveane forme (forma ad solemnitatem), to u sluaju nepotovanja zakljuenja ugovora u toj formi za pravnu posledicu ima nitavost takvog ugovora. S druge strane, poslovna praksa poznaje sluajeve zakljuivanja ugovora u odredjenoj, po pravilu, pisanoj formi, iako ni zakonske odredbe, a ni volja ugovornih strana, ne utvrdjuju takvu obavezu. U tom sluaju, ovakva forma ima za cilj lake dokazivanje postojanja ugovora, kao i odgovarajuih prava i obaveza poslovnih partnera, pa se smatra da je u pitanju tzv. dokazna forma (forma ad probationem). Pravna posledica dejstva ove forme je da ugovor postoji i proizvodi dejstva nezavisno od njenog postojanja, s tim da ona slui kao dokaz da su ugovorne strane predvidele upravo ono to je u takvoj pisanoj ispravi navedeno. Medjutim, u ovom sluaju postojanje ugovora kao i prava i obaveze koje iz njega proizilaze nezavisni su od same forme i naelno se mogu dokazivati i drugim dokaznim sredstvima. Razvoj poslovne prakse izmedju privrednih subjekata, kao lica koja profesionalno obavljaju registrovane privredne delatnosti, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, u odnosu na princip neformalnosti zakljuenja ugovora kretao se u dva osnovna pravca. Prvo, uz naelno zadravanje principa neformalnosti kao pravila i u uslovima medjunarodnog poslovanja, razvijala se poslovna praksa zakljuivanja ugovora u pisanoj formi, iz razloga lakeg, a ponekad i preciznijeg dokazivanja postojanja samog ugovora, kao i prava i obaveza ugovornih strana. Bez takve forme u uslovima distancionih pravnih poslova i prisustva (a ponekad i sukoba) dva ili vie nacionalnih propisa, sam poslovni promet bio bi suoen sa velikim stepenom pravne nesigurnosti. Drugo, zadravajui dominantan poloaj na tritu a sa ciljem breg zakljuivanja i realizuacije odredjenih ugovora pod ustaljenim trinim uslovima, sve vie dolazi do prakse zakljuivanja tzv. formularnih ugovora, u kojima jedna, po pravilu, ekonomski snanija strana, unapred na odgovarajuem formularu propisuje sve uslove zakljuenja drugoj, odnosno drugim ugovornim stranama, ostavljajui im slobodu volje samo u pogledu optiranja da li e prihvatiti ili odbiti tako ponudjen ugovor (po principu: take it, or leave it). Ovi ugovori, poznati i kao adhezioni ugovori ili ugovori o pristupanju, po prirodi stvari su formularni ugovori, poto je uslov njihovog prihvatanja postojanje pisane ponude u okviru tipskog formulara. Kako je jedno od obeleja ovih ugovora da ekonomski jaa strana diktira uslove zakljuenja ugovora, a samim tim i poslovanja, drugoj ugovornoj strani, to su ovi ugovori pod stalnom kontrolom nadlenih dravnih i 10

medjunarodnih institucija sa osnovnim ciljem zatite opravdanih poslovnih interesa ekonomski slabijih poslovnih partnera. 2.4.4. Naelo teretnosti Naelo teretnosti pravnih poslova u medjunarodnom poslovanju proizilazi iz naela ravnopravnosti uesnika u obligacionom odnosu (l. 11. Zakona o obligacionim odnosima) i naela jednake vrednosti uzajamnih davanja (l. 15. Zakona o obligacionim odnosima). Shodno ovim naelima utvrdjuje se pravilo o ekvivalentnosti prestacija u obligacionim odnosima. Ovo naelo u uslovima poslovnog prava dobija i svoju posebnu dimenziju. Ona je zasnovana na dvostranom karakteru obaveza ugovornih strana, gde izvrenje obaveze jedne strane stvara pravnu pretpostavku obaveznosti izvrenje obaveze druge strane. Tom prilikom, do izraaja dolazi i lukrativni karakter poslovanja privrednih subjekata, koji razlog svog nastupa na tritu nalaze u dobiti, odnosno profitu kao osnovnom privrednom motivu. Iz tih okolnosti kod pravnih poslova medjunarodnog poslovanja, element teretenosti odnosno uzajamne obaveznosti ugovornih strana se pretpostavlja i kada u momentu zakljuivanja ugovora ovaj element nije odredjen. Pravna posledica uticaja ovog naela ogleda se u pravu na naknadu i u sluaju kada to pravo nije neposredno odredjeno u samom ugovoru. U takvim sluajevima, koji su dosta esti u poslovnoj praksi, poverilac u obligacionom odnosu ima pravo na naknadu pod uslovima i u iznosu u skladu sa propisima po kojima on uobiajeno prua usluge, odnosno vri promet dobara koja su predmet tog ugovora. tavie i u odsustvu ovog elementa (optih uslova, odnosno tarife po kojima se vri promet robe, odnosno obavljaju usluge), poverilac ima pravo da od nadlenog suda zahteva da se utvrdi pravina naknada na koju on ima pravo na osnovu izvrenih ugovornih obaveza. S druge strane, naelo teretnosti u poslovnim odnosima medjunarodnog poslovanja sadri i odredjeno prilagodjavanje, s obzirom na injenicu da se kao subjekti tih odnosa pojavljuju profesionalci, tj. lica koja stalno i sa visokim stepenom strunosti obavljaju svoje registrovane delatnosti. S tim u vezi, odredjen instrumentarij zatite ekonomski slabije strane, koji se primenjuje u obligacionim odnosima gradjanskog prava, u sluaju zatite materijalnih interesa fizikih lica, kod poslovnih odnosa u medjunarodnom poslovanju nee biti primenljiv. Tako e, npr. pravo na pozivanje na pravnu zatitu od prekomernog oteenja ili bitno promenjenih okolnosti biti sagledavano ne sa aspekta prosenog paljivog domaina, ve strunjaka koji upravo s obzirom na takve okolnosti nalazi svoj poslovni interes za zakljuivanje odredjenog pravnog posla.

2.5. Upotreba trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju Trgovaki termini predstavljaju skraenice odredjenih ugovornih klauzula, iji su sadraj i znaenje univerzalno poznati i priznati u medjunarodnom poslovnom prometu, tako da je dovoljno samo njihovo navodjenje, odnosno pozivanje na njihovu primenu, da 11

bi privrednici sa punom izvesnou znali kakva prava, obaveze i odgovornosti iz njih proizilaze. Upotreba trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju uslovljena je zahtevima poslovne prakse za brzim i preciznim komuniciranjem. Njime se iskljuuje potreba da se u svakom konkretnom sluaju vode dugi i neizvesni pregovori koji bi znatno usporili realizaciju poslovnih aranmana i odloili poslovne efekte koji iz tih aranmana treba da proisteknu. Nastanak trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju moe da bude dvojak. Prvi je sluaj dugotrajne upotrebe odredjenih pojmova, koja za svoju posledicu ima stvaranje svesti kod svih uesnika o njihovom znaenju. Dakle, na nain na koji nastaju trgovaki obiaji u medjunarodnom poslovanju. Drugi nain je propisivanje znaenja trgovakih termina od strane odredjenih medjunarodnih ili nacionalnih institucija sa snanim uticajem na uslove odvijanja medjunarodnog poslovanja. Primer ovog drugog sluaja su medjunarodna pravila za tumaenje trgovakih termina poznata kao INCOTERMS, koje je Medjunarodna privredna komora iz Pariza sainila 1936. godine, a potom u vie navrata menjala i dopunjavala. Pored trgovakih termina u medjunarodnom poslovanju upotrebljavaju se i posebne skraenice (kodovi), koji u stvari predstavljaju ifrovani pojam sa posebnim znaenjem za strane u odredjenom poslovnom odnosu sa medjunarodnim elementom. Osim ubrzanja medjunarodnog poslovanja upotreba trgovakih termina doprinosi i prevazilaenju odredjenih problema uzrokovanih jezikim barijerama i razliitog znaenja u korienju odredjenog pojma. Na taj nain, sve intenzivnije korienje medjunarodnih trgovakih termina je neposredno u funkciji dalje globalizacije medjunarodnog trita.

2.6. Zatita i ostvarivanje prava u medjunarodnom poslovanju Mnogobrojne specifinosti i znaaj ugovora u medjunarodnom poslovanju za svoju posledicu imale su i nastanak posebnih institucija pred kojima se razmatraju i reavaju sporovi nastali iz odnosa medjunarodnog poslovanja. To je uinjeno na dva osnova. Prvo, ustanovljavanjem posebnih sudova (privrednih, odnosno trgovinskih sudova) koji za predmet svog rada imaju sporove nastale u domenu poslovnih odnosa privrednih subjekata. Ovi sudovi se u odnosu na ostale sudove opte nadlenosti pojavljuju kao specijalizovani sudovi. Drugo, stvaranjem mogunosti da poslovni partneri iz odnosa medjunarodnog poslovanja sami odrede sud koji e razmatrati sporno pitanje iz njihovog poslovnog odnosa, tzv. izabrani sud, odnosno da odrede arbitrau, kao sui generis pravnu instituciju, kojoj e poveriti reavanje spora iz odnosa medjunarodnog poslovanja. U reavanju spornih pitanja pred ovim institucijama primenjuje se poseban postupak, koji posebno uvaava specifinosti medjunarodnih poslovnih odnosa. Ovakva nadlenost specijalizovanih sudova i medjunarodnih arbitraa ima za cilj ubrzavanje 12

postupka reavanja sporova izmedju ugovornih strana u odnosima medjunarodnog poslovanja, kao i nastojanje da se dobiju kvalitetne i kompetentne odluke, kojima e se u punoj meri uvaiti interesi poslovnih partnera iz tih odnosa. S druge strane, reavanje odredjenog spornog pitanja u arbitranom postupku, ugovaranjem specijalne arbitrane klauzule (kompromisorne klauzule), moe predstavljati i pravac za prevazilaenje problema koji za poslovne partnere mogu nastati striktnom primenom merodavnog prava jedne od ugovornih strana. Naime, primenom pravila presudjenja po naelu pravinosti (ex equo et bono) arbitrima se daju posebna ovlaenja prilikom donoenja odluka u konkretnom sluaju. Takva ovlaenja ne poseduju sudije kada donose odluke u postupku koji se vodi pred redovnim pa i specijalizovanim sudovima. Pored toga, posebnost medjunarodnih poslovnih odnosa dolazi do izraaja i u znaajnom skraivanju rokova za preduzimanje procesnih radnji, stavljanje prigovora i rokova zastarelosti potraivanja, u odnosu na uredjenost ovih pitanja u materiji opteg gradjanskog, odnosno obligacionog prava. To je uslovljeno brzinom privredno pravnog prometa i injenicom da u te odnose stupaju subjekti prava kojima obavljanje poslova privredno pravnog prometa predstavlja redovnu delatnost, te se osnovano moe pretpostaviti da je i njihov poslovni interes da se svi sporovi povodom obavljanja privrednih delatnosti efikasno ree. Kao ilustracija ovakve uredjenosti ove materije moe da poslui navodjenje opteg roka zastarelosti potraivanja, koji za obligacione i uopte gradjansko pravne odnose, u skladu sa lanom 371. Zakona o obligacionim odnosima iznosi 5 godina. Medjutim, u skladu sa stavom 1. lana 374. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je re o uzajamnim potraivanjima poslovnih subjekata, proisteklih iz ugovora o prometu roba i usluga, ta potraivanja zastarevaju za tri godine. Pored ovog opteg roka zastarelosti potraivanja iz poslovnih odnosa, kod pojedinih ugovora u privredi postoje i posebni rokovi zastarelosti, koji su krai i od ovog roka (npr. u transportnom pravu rok zastarelosti po pravilu iznosi jednu godinu, a kod pojedinih potraivanja i krae) 1 .

3. Vrste pravnih poslova medjunarodnog poslovanja Pravni poslovi medjunarodnog poslovanja zasnivaju se i blie uredjuju ugovorima koje subjekti medjunarodnog poslovanja medjusobno zakljuuju povodom obavljanja registrovanih privrednih delatnosti. Tom prilikom, kao to je istaknuto, ti ugovori po pravilu odgovaraju ugovorima poslovnog prava koji se zakljuuju po propisima savremenih drava. No, postojanje medjunarodnog elementa esto utie na odredjene modifikacije ovih ugovora prilagodjavajui ih medjunarodnim uslovima njihovog zakljuenja, odnosno izvrenja. Skoro svi ugovora medjunarodnog poslovanja imaju status imenovanih (zakonom ili medjunarodnim pravnim aktom) ugovora. Medjutim, potrebno je napomenuti da specifinost prirode odnosa, koji se tim povodom uspostavljaju, kao i brzina poslovnog prometa utiu da se u savremenim uslovima odvijanja medjunarodnog poslovanja sve1

Prof. dr M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 472

13

ee pojavljuju i tzv. neimenovani ugovori, koji svoje uporite nemaju ni u nacionalnim propisima savremenih drava, ali ni u medjunarodnim pravnim aktima. Ovi ugovori nastaju na osnovu zahteva poslovne prakse, s tim to su blie regulisani optim uslovima na kojima se ta praksa uspostavlja, odnosno tipskim ugovorima u skladu sa kojima se ona odvija. Zavisno od kriterijuma, mogue su razliite podele ugovora medjunarodnog poslovanja. Tom prilikom najvanija je ona koja proizilazi iz predmeta ugovornih odnosa. Shodno ovoj podeli, najvaniji ugovor medjunarodnog poslovanja je ugovor o prodaji robe. U funkciji stvaranja uslova za realizaciju ovog ugovora nastali su ugovori o specifinim privrednim uslugama, koji su proistekli iz obligacionog ugovora o nalogu, a vremenom su poprimili posebna obeleja. U te ugovore spadaju: - ugovor o medjunarodnom posredovanju; - ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju; komisioni ugovor sa medjunarodnim elementom; i izvedeno iz ovog ugovora ugovor o medjunarodnoj pediciji. Pored ovih ugovora postoje i ugovori o vrenju posebnih medjunarodnih poslovnih usluga kao to su: - ugovor o uskladitenju; - ugovor o kontroli robe; - ugovor o prevozu robe i putnika, i ugovor o osiguranju. Obeleje ovih ugovora je da su oni u funkciji stvaranja uslova za realizaciju ugovora o prodaji, ali i da mogu biti predmet posebnih poslovnih odnosa. Vremenom su se razvili posebni oblici privrednih usluga sa autonomnim predmetom regulisanja, kao to su: - medjunarodni turistiki pravni poslovi, u koje spadaju ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o angaovanju smetajnih kapaciteta (ugovor o alotmanu) i posredniki ugovor o putovanju. U kategoriju ovih ugovora spadaju i ugovor o izvodjenju investicionih radova u inostranstvu i ugovor o menadmentu. Najzad, savremena medjunarodna poslovna praksa poznaje i medjunarodne ugovore o viim oblicima poslovne saradnje, u koje spadaju: medjunarodni ugovor o transferu tehnologije; - ugovor o lizingu; - ugovor o franizingu; ugovor o faktoringu; i ugovor o forfetingu.

14

II MEDJUNARODNA PRODAJA ROBE

Medjunarodna prodaja robe je osnovni posao medjunarodnog poslovnog prometa i ujedno bazini instrument kojim se reguliu odnosi razmene dobara izmedju najeih subjekata u medjunarodnom robnom prometu prodavca i kupca robe. Stoga se s pravom istie da je ovaj ugovor centralni i najvaniji posao u robnom prometu i medjunarodnoj trgovini, bez koga se ona ne bi mogla ni zamisliti i s kojim u vezi postoje svi ostali poslovi robnog prometa. 1 Ostali poslovi medjunarodnog poslovanja na odredjen nain uslovljeni su medjunarodnom prodajom robe, bilo da joj prethode, odnosno stvaraju ambijent za zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (medjunarodno posredovanje, medjunarodno zastupanje, komisioni posao sa medjunarodnim elementom i dr), bilo da su u funkciji realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (kontrola kvaliteta i kvantiteta robe, medjunarodna pedicija, medjunarodni transport robe, medjunarodno osiguranje i dr). U tom smislu i pojmovi kao to su uvoz, izvoz i tranzit robe su samo spoljanje manifestacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, kao osnovnog ugovora medjunarodnog prometa. 2 S druge strane, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima veliki privredno pravni znaaj. On predstavlja osnovni instrument razmene robe za novac. Putem njega prodavac i kupac ostvaruju svoje ekonomske ciljeve vrenja robno novane razmene u medjunarodnom robnom prometu i saglasno tome adekvatnog pozicioniranja na medjunarodnom tritu, pre svega u sopstvenom interesu, ali izvedeno iz toga i u interesu drave iju nacionalnu pripadnost poseduju. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u osnovi proizilazi iz gradjansko pravnog ugovora o prodaji, koji, kao osnovni instrument unutranjeg robnog prometa, poznaju gotovo svi pravni sistemi savremenih drava sveta. Naravno da u odnosu na ta reenja postoje i odredjene specifinosti koje su karakteristine za pojedine sisteme, o emu e u osnovnim crtama kasnije biti vie rei. No, ono to odvaja ugovor o medjunaronoj prodaji robe od ugovora o prodaji domaeg prava su dve injenice. Prvo, medjunarodna prodaja robe, kao poseban posao medjunarodnog poslovanja, uslovljena je postojanjem odredjenog reima spoljno trgovinskog poslovanja, koji moraju potovati svi subjekti medjunarodnog poslovanja, a koji zavisi od propisa drave (javnog poretka) iju nacionalnu pripadnost poseduju. U tom smislu, postoji vie oblika reima spoljno trgovinskog poslovanja (od potpune slobode uvoza i izvoza roba, preko odredjenih ogranienja uslovljenih kontigentom ili dozvolom nadlenih organa, do potpune zabrane uvoza, izvoza i tranzita odredjene robe preko teritorije drave iji su organi doneli takvu meru, po pravilu, radi zatite javnog interesa u toj dravi). Drugo, medjunarodna prodaja robe uvek pretpostavlja transfer robe iz jedne drave u drugu. To je uvek distancioni1 2

V.Kapor S.Cari: Poslovi robnog prometa, Beograd, 1990. godina, str. 103 R.Djurovi Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 1976. godina, str. 201

15

pravni posao, koji po svojoj prirodi pretpostavlja postojanje propisa razliitih drava koji se primenjuju na konkretan poslovni aranman. Iz navedenog proizilazi da je od posebne vanosti jasno utvrditi kriterijume po kojima e se konkretan posao medjunarodne prodaje razlikovati od pravnog posla prodaje robe u okvirimam pravnog sistema jedne drave. Tom prilikom naelno postoje tri kriterijuma odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe. Prvi polazi od subjekata medjunarodnog odnosa (subjektivni kriterijum) i utvrdjuje da se radi o medjunarodnoj prodaji robe uvek kada su prodavac i kupac poslovni subjekti koji taj status imaju po propisima drave iju nacionalnu pripadnost poseduju. Smatra se da poslovni subjekti pripadaju razliitim suverenitetima ako se poslovna sedita preduzea prodavca i kupca nalaze na teritoriji razliitih drava. Drugi kriterijum kod odredjivanja da li je u pitanju medjunarodna prodaja robe kao polazite uzima opredeljenje da li tom prilikom dolazi do transfera robe preko teritorije razliitih drava (objektivni kriterijum). Shodno ovom kriterijumu uvek se radi o medjunarodnoj prodaji robe ako prodata roba mora da bude isporuena u dravi koja je razliita od one u kojoj se roba nalazila u trenutku zakljuenja ugovora. I najzad, postoji i trei kriterijum odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe, koji polazi od kumulativnog ispunjavanja kako objektivnog, tako i subjektivnog kriterijuma (kombinovani ili meoviti kriterijum). Po ovom nainu odredjivanja pojma medjunarodne prodaje robe potrebno je da se kumulativno ispune zahtevi i u pogledu razliite nacionalne pripadnosti prodavca, odnosno kupca, ali i u pogledu distancionog karaktera isporuke robe. Ovaj poslednji kriterijum je prihvaen u veini medjunarodnih propisa kojima se uredjuje ova materija.

1. Pravno regulisanje medjunarodne prodaje Potreba slobodnog i sigurnog obavljanja medjunarodne trgovine uticala je da su ve sa prvim znaajnijim zaetcima medjunarodne razmene dobara paralelno usledile i aktivnosti na uspostavljanju jedinstvenih pravnih pravila po kojima se promet tih dobara moe da odvija. U tom smislu ustanovljava se takozvano autonomno trgovinsko pravo, koje u ovoj oblasti, svoj izraajni oblik ima u donoenju posebnih formularnih ugovora koji su obavezujui kako za kupce, tako i za prodavce u odnosima medjunarodnog prometa roba. 1 Ipak je i dalje uticaj nacionalnih propisa bio veliki. U tom smislu, mogu se na medjunarodnom planu jasno uoiti domaaj i dejstva frankofonskog u odnosu na germansko zakonodavstvo. Isprepletanost odnosa dopunski je multiplikovana nastankom ekonomskih interesnih sfera (npr. Saveta za uzajamnu ekonomsku pomo SEV-a, odnosno Evropske ekonomske zajednice i Evropske zone slobodne trgovine EFTA-i).

1

V.Kapor S. Cari: Ugovori robnog prometa, Beograd, 1990., str 109

16

U takvim okolnostima ve tridesetih godina dvadesetog veka od strane Medjunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava (UNIDROIT) u Rimu pokrenuta je inicijativa za objedinjavanjem propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Aktivnost na ujednaavanju propisa odvijala se paralelno kako na planu uspostavljanja poeljne trgovinske prakse i izgradnje trgovakih obiaja, tako i putem donoenja jednoobraznih zakona 1 . U poetnom periodu trebalo je savladati razliite stavove koji su u odnosu na neka od kljunih pitanja postojala u propisima tadanja dva evropska sistema gradjanskog prava i to jednog koji se zasnivao na Francuskom gradjanskom zakoniku i drugog koji je proizilazio iz Nemakog gradjanskog zakonika. Posle Drugog svetskog rata trebalo je uzeti u obzir i anglosaksonsko pravo, a u kasnijoj fazi i pravna pravila amerikog prava, tim pre to je upravo u periodu intenziviranja aktivnosti na izradi pravila o medjunarodnoj prodaji robe donet Jednoobrazni trgovaki zakonik SAD. 2 U radu na unifikaciji pravila koja bi imala univerzalni znaaj za medjunarodnu prodaju robe najvaniji doprinos dat je izradom dve konvencije i to o Jednoobraznom zakonu o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari, kao i Jednoobraznom zakonu o zakljuenju ugovora o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Ove konvencije donete su u Hagu 1964. godine, a stupile su na snagu 1972. godine. Ti propisi su popularno nazvani Hakim jednoobraznim zakonima 3 . Naa drava nije ratifikovala ove konvencije. S druge strane, donoenje Hakih jednoobraznih zakona izvrilo je snaan uticaj na ostale medjunarodne dokumente koji su sa raznih aspekata regulisali materiju medjunarodne prodaje robe. U tom smislu, od posebnog znaaja je Konvencija o pravu koje treba primenjivati na medjunarodnu prodaju telesnih pokretnih stvari iz 1955. godine, koja je doneta od strane Hake konferencije za medjunarodno privatno pravo, a koja posle revizije iz 1985. godine nosi naziv Konvencija o merodavnom pravu za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe. Medjutim, od sutinski najveeg znaaja za regulisanje odnosa povodom medjunarodne prodaje robe ima aktivnost koja je inicirana od strane Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo - UNICITRAL. Ve u periodu koji je usledio po donoenju Rezolucije 2205 Generalne skuptine Ujedinjenih nacija od 17. decembra 1966. godine o osnivanju Komisije Ujedinjenih nacija za medjunarodno trgovinsko pravo 4 , pristupilo se aktivnostima na unifikaciji propisa u oblasti medjunarodne prodaje robe. Umesto da preporui dalju ratifikaciju konvencija o Hakim jednoobraznim zakonima u ovoj oblasti, Komisija UN za medjunarodno trgovinsko pravo je na svojoj drugoj sesiji 1968. godine u enevi, odluila da obrazuje posebnu radnu grupu sa zadatkom izrade novog integralnog teksta konvencije o medjunarodnoj prodaji robe. Rad ove radne grupe trajao je vie od 10 godina, da bi na XI zasedanju Komisije UN za medjunarodno trgovinsko pravo koje je1 2

M.Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. str 142 J.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980, str. 4 3 V.Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str. 140 4 D.Kosti: Medjunarodno poslovanje I, Beograd, 2006. str. 70

17

odrano 1978. godine u Njujorku, utvrdjen konani tekst Konvencije o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, koji je dostavljen Generalnoj skuptini UN na dalje razmatranje. Generalna skuptina UN je svojom odlukom sazvala medjunarodnu konferenciju u Beu u periodu od 10. marta do 21. aprila 1980. godine. Na toj konferenciji usvojena je Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe, poznata i kao Beka konvencija. U radu konvencije uestvovale su 62 drave, medju kojima i SFRJ, kao i izvestan broj zainteresovanih medjunarodnih organizacija. 1 Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe stupila je na snagu 1. januara 1988. godine i predstavlja jedan od najznaajnijih medjunarodnih pravnih akata u domenu medjunarodnog poslovanja. Gotovo sve drave sveta, koje znaajnije uestvuju u medjunarodnoj trgovini su ratifikovale ovu Konvenciju. SFRJ je jo 1984. godine ratifikovala konvenciju UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. 2 Na taj nain, s obzirom na njenu optu prihvaenost, Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj ptodaji robe predstavlja na medjunarodnom planu unifikovano medjunarodno pravo prodaje robe. S druge strane, imajui u vidu odredbe stavova 3. i 4. lana 194. Ustava Republike Srbije reenja sadrana u ovoj Konvenciji, u smislu potvrdjenih medjunarodnih ugovora i opte prihvaenih pravila medjunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije. S tim u vezi, zakoni i drugi opti akti koji su doneti ili e se doneti u Republici Srbiji ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama sadranim u Konvenciji UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe. Ovo ustavno reenje za praktinu posledicu ima da osnovni domai propis u ovoj oblasti Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine 3 , ima supsidijernu primenu u uslovima zakljuenja i realizacije ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, koja se sastoji u tome da odredbe domaih propisa mogu biti primenjene samo u meri u kojoj su u skladu sa odredbama prihvaenih medjunarodnih ugovora, u ovom sluaju sa odredbama Konvencije UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe.

1.1. Struktura Beke konvencije Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (u daljem tekstu Beka konvencija), sastoji se od preambule i etiri dela. U preambuli su istaknuti ciljevi donoenja ove Konvencije, kojom prilikom se posebno apostrofiraju nastojanja na uspostavljanju novog medjunarodnog ekonomskog poretka, kao i opredeljenje shodno kome bi razvoj medjunarodne trgovine na osnovama jednakosti i uzajamne koristi trebalo da predstavlja znaajan element unapredjenjaJ.Virus: Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe (predgovor), Beograd, 1980. godina, str. 4-6 2 Tekst Konvencije je objavljen u Sl.list SFRJ, br. 1/84, dodatak medjunarodni ugovori od 31.12.1984. godine 3 Slubeni list SFRJ, br., 29/781

18

prijateljskih odnosa izmedju drava. U tom smislu, u okvirima preambule, posebno je potenciran stav po kome bi usvajanje jednoobraznih pravila, koja bi se primenjivala na ugovore o medjunarodnoj prodaji robe a koja bi uzela u obzir razliite drutvene, privredne i pravne sisteme, doprinelo otklanjanju pravnih barijera i unapredjenju razvoja medjunarodne trgovine. Prvi deo Beke konvencije (lanovi 1. do 13.) posveen je optim odredbama, uz blie odredjivanje oblasti primene ove Konvencije. Drugi deo Beke konvencije (lanovi 14. do 24.) sadri pravila o zakljuenju ugovora o prodaji i u odredjenom smislu pojavljuje se kao opti deo u odnosu na ostale odredbe konvencije. U okvirima ovog dela obradjena su opta pitanja pravne prirode i dejstva ponude za zakljuenje ugovora, odnosno prihvatanja ponude kao faze zakljuenja ugovora, naravno aplikovano na ugovor o medjunarodnoj prodaji robe. Trei deo Beke konvencije (lanovi 25. do 88.) sadri materijalna pravila o prodaji robe, pravima i obavezama ugovornih strana, pravima za sluaj povrede ugovornih obaveza, pravila o prelasku rizika, kao i zajednika pravila koja se primenjuju na prodavca i kupca. etvrti deo Beke konvencije (lanovi 89. do 101.) posveen je zavrnim odredbama i po svojoj prirodi je formalno pravnog karaktera. Njime se odredjuju pitanja prihvatanja i stupanja na snagu konvencije, odnosno prava drava potpisnica da u odnosu na pojedine odredbe ove konvencije istaknu rezerve i na taj nain otklone od sebe primenu tih odredbi.

1.2. Domen primene Beke konvencije Domen primene Beke konvencije odredjen je korienjem metoda pozitivnog i negativnog odredjenja ugovora na koji e se primenjivati njene odredbe. U skladu sa metodom pozitivnog odredjenja istaknut je princip tzv. direktne i indirektne primene 1 . Po principu direktne primene Beka konvencija se primenjuje na ugovore o prodaji robe koji su zakljueni izmedju ugovornih strana (prodavca i kupca) koji imaju svoje sedite na teritoriji razliitih drava, pod dopunskim uslovom da su to drave ugovornice (drave koje su prihvatile konvenciju). Po principu indirektne, tj. uslovne primene konvencija e se primeniti kada pravila medjunarodnog privatnog prava upuuju na primenu prava jedne od drava ugovornica. Na osnovu navedenog moe se zakljuiti, da je za primenu odredbi ove konvencije potrebno da kumulativno budu ispunjeni uslovi razliite dravne teritorijalne pripadnosti ugovornih strana, kao i alternativno uslov da su te drave prihvatile konvenciju, odnosno da pravna pravila medjunarodnog privatnog prava upuuju na primenu prava jedne od drava ugovornica.1

V.Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003.godina, str 141

19

injenica da ugovorne strane imaju svoja sedita u razliitim dravama uzee se u obzir samo ako to proistie iz ugovora ili ranijeg poslovnog odnosa izmedju ugovornih strana ili iz obavetenja koje su one dale u bilo koje vreme pre ili za vreme zakljuenja ugovora. Tom prilikom bez uticaja na primenu odredbi konvencije je okolnost dravljanstva, odnosno statusa privrednog subjekata bilo koje od ugovornih strana. S druge strane, od posebnog znaaja za primenu Beke konvencije je injenica postojanja sedita ugovornih strana na teritoriji razliitih drava. Shodno odredbama Beke konvencije, ako jedna strana ima vie sedita, uzima se u obzir sedite koje ima najtenju vezu sa ugovorom i njegovih izvrenjem, imajui u vidu okolnosti koje su bile poznate stranama ili koje su strane imale u vidu u bilo koje vreme pre ili u trenutku zakljuenja ugovora. Osim toga, ukoliko jedna od ugovornih strana nema registrovano sedite, uzee se u obzir njeno redovno prebivalite. Metod negativnog odredjenja primene ove konvencije upotrebljen je prilikom takstativnog nabrajanja sluajeva ugovornih odnosa na koje se nee primeniti odredbe Beke konvencije. U tom smislu, konvencija se ne primenjuje na ugovore o prodaji: a) robe kupljene za linu i porodinu upotrebu ili za potrebe domainstva, osim ako prodavac u bilo koje vreme pre ili u trenutku zakljuenja ugovora nije znao niti je morao znati da se roba kupuje za takvu upotrebu; b) na javnoj drabi; c) u sluaju zaplene ili drugog naina izvrenja koji sprovode sudske vlasti; d) hartija od vrednosti i novca; e) brodova, hidroglisera i vazduhoplova i f) elektrine energije. Sem toga, Beka konvencija nee se primeniti na ugovore u kojima se preteni deo obaveza strane koja isporuuje robu (prodavca) sastoji u izvrenju nekog rada ili u pruanju nekih usluga.

1.3. Pravila primene Beke konvencije Iz naglaeno prepoznatljive pretenzije Beke konvencije da postane osnova unifikovanog medjunarodnog prava prodaje robe, ali i injenice postojanja nacionalnih prava u kojima su pojedina pitanja od znaaja za primenu ove konvencije razliito regulisanja, u okvirima naelnih odredbi ove konvencije utvrdjena su i odgovarajua pravila, koja ugovorne strane treba da imaju u vidu prilikom zakljuenja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.

20

a) Pravilo tumaenja konvencije Sa osnovnom tenjom da se dopunski potencira znaaj Beke konvencije utvrdjena su i posebna pravila o tumaenju ove konvencije, koje ugovorne strane (prodavac i kupac) ili drugi subjekti moraju imati u vidu. Tom prilikom utvrdjena su dva osnovna principa. Po prvom, prilikom tumaenja ove konvencije vodie se rauna o njenom medjunarodnom karakteru i potrebi da se unapredi jednoobraznost njene primene. Na taj nain, stvaraju se pravni okviri globalnog trita i utvrdjuje jedinstvo primene pravila kojima se reguliu odnosi na tom tritu. Po drugom, prilikom tumaenja Beke konvencije vodie se rauna o potovanju naela savesnosti i potenja u medjunarodnoj trgovini. Na taj nain, blie se odredjuje sadrina poslovnih odnosa koji se uspostavljaju na globalnom tritu, uz dopunsko afirmisanje naela savesnosti i potenja u zakljuivanju i izvravanju poslovnih aranmana, kao naela koja poznaju gotovo svi savremeni pravni sistemi. Iz injenice da Beka konvencija iz sasvim razumljivih razloga nije mogla da izriito uredi sva pitanja od znaaja za ugovore o medjunarodnoj prodaji robe, proizilazi i dopunsko naelo tumaenja konvencije, po kome e se takva pitanja reavati prema optim naelima kojima je ova konvencija inspirisana (pre svega prethodna dva osnovna pravila tumaenja konvencije) ili u odsustvu tih naela, prema pravu koje bi se primenilo na osnovu pravila medjunarodnog privatnog prava. Dakle, konvencija ne prihvata pravilo, koje je esto korieno u drugim medjunarodnim pravnim aktima, da e njeno tumaenje biti u skladu sa optim principima na kojima je zasnovano medjunarodno pravo, ve upuuje na primenu prava koje bi se u skladu sa pravilima medjunarodnog privatnog prava o sukobu zakona smatralo merodavnim za regulisanje konkretnog pitanja. Na taj nain izbegava se mogunost nastanka tzv. pravnih praznina, koju po pravilu prati visok stepen diskrecionih ovlaenja organa koji reava u konkretnom sluaju, to povratno moe da dovede do oseaja pravne nesigurnosti uesnika u tom poslovnom odnosu. Drugim reima, pravna praznina u teksu Beke konvencije popunie se pravilima nekog od nacionalnih prava koje je merodavno za konkretan ugovor o prodaji. 1

b) Pravilo tumaenja ugovora Nastojanje da se za odredbe Beke konvencije obezbedi jednoobraznost i univerzalnost primene nametnulo je potrebu utvrdjivanja pravila tumaenja ugovora, tim pre ako se ima u vidu da se ti ugovori zakljuuju u uslovima postojanja i delovanja1

V.Stojiljkovi: Medjunarodno privredno pravo, Beograd, 2003. godina, str.144

21

razliitih pravnih sistema. U tom smislu, kao pravilo istaknuto je da e se za svrhu primene ove konvencije, izjave i druga ponaanja (injenja) jedne strane tumaiti u skladu sa njenom namerom, kada je druga strana znala za tu nameru ili joj prema okolnostima sluaja ta namera nije mogla biti nepoznata. Ako se na osnovu ovako utvrdjenog pravila ne moe utvrditi znaenje datih izjava, odnosno preduzetih radnji, izjave i druga ponaanja jedne strane tumaie se prema smislu koji bi im razumno lice istih svojstava, kao druga strana, dalo u istim okolnostima. Prilikom utvrdjivanja namere jedne strane ili tumaenja koje bi imalo razumno bie, vodie se rauna o svim okolnostima sluaja, a posebno o pregovorima koji su izmedju strana vodjeni, praksi koje su ugovorne strane medjusobno uspostavile, obiajima kao i svakom kasnijem ponaanju ugovornih strana, koje je od znaaja za utvrdjivanje njihove volje, odnosno pravog znaenja postupaka koji vode zakljuenju ugovora i izvravanju ugovorom preuzetih obaveza.

c) Pravilo primene poslovnih obiaja Uticaj i znaaj koji obiaji i poslovna praksa imaju u uslovima obavljanja medjunarodnog poslovanja opredelili su potrebu odredjivanja mesta i uloge koji oni ostvaruju povodom ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Ako se kao prethodno apsolvira pitanje obaveznosti primene ugovornih odredbi, na koje su ugovorne strane pristale saglasno principu slobode ugovaranja (autonomija volje), tada se primena obiaja i poslovne prakse moe da postavi u sledeim sluajevima. Prvo, ugovorne strane mogu samim ugovorom preuzeti obavezu postupanja u skladu sa odredjenim poslovnim obiajem. U tom sluaju, ugovorne strane su obavezne da primene opti poslovni obiaj sa kojim su se saglasile, a kojim se uredjuje odredjeno pitanje od znaaja za konkretni ugovor. Drugo, ugovorne strane mogu ugovoriti primenu uzajamno uspostavljene poslovne prakse. U ovom sluaju, pravilo nastalo iz uspostavljene poslovne prakse predstavlja poseban poslovni obiaj, koji je nastao u poslovnom odnosu izmedju ugovornih strana. Njegova primena tie se samo ugovornih strana i on nema obeleja opteg poslovnog obiaja. Tree, ukoliko ne postoji izriit sporazum ugovornih strana o primeni odredjenog poslovnog obiaja ili uspostavljene poslovne prakse, shodno odredbama Beke konvencije smatra se da su ugovorne strane preutno podvrgle svoj ugovor ili njegovo zakljuenje obiaju koji im je bio poznat ili je morao biti poznat, a koji je opte prihvaen u medjunarodnom poslovanju i koji redovno uzimaju u obzir ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj privrednoj grani. Unoenjem ovih pravila o primeni poslovnih obiaja povodom zakljuenja i primene ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, skoro u potpunosti je iskljuena 22

mogunost nastanka pravnih praznina a poslovni partneri a generalno posmatrano subjekti medjunarodnog poslovanja upueni su na redovno praenje i upoznavanje sa poslovnim obiajima u materiji poslovanja kojom se bave.

d) Primena pravila neformalnosti Iako je, kako je gore istaknuto, praksa zakljuivanja medjunarodnih ugovora u sve veem broju sluajeva opredeljena da se ti ugovori zakljuuju u posebnoj, pre svega, pisanoj formi, ipak je Beka konvencija, kao pravilo, utvrdila princip neformalnosti (konsesualizma). Saglasno tom pravilu, da bi ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bio pravno vaei (punovaan) nije potrebno da se zakljui, ni potvrdi u pisanoj formi, niti da bude podvrgnut bilo kojim drugim zahtevima u pogledu forme. Preciznije reeno, za punovanosti ugovora o medjunarodnoj prodaji robe dovoljna je saglasnost volja ugovornih strana (prodavca i kupca). Kao posledica primene principa neformalnosti zakljuenja ugovora utvrdjeno je i pravilo po kome se ugovor o medjunarodnoj prodaji robe moe dokazivati na bilo koji nain, ukljuujui i svedoke.

e) Primena pravila autonomije volje Jedno od osnovnih pravila ugovornog prava, koje prihvata i Beka konvencija, je princip slobode ugovaranja (autonomije volje). Ovaj princip u uslovima primene Beke konvencije postavljen je tako da ugovorne strane mogu iskljuiti primenu konvencije, odnosno odstupiti od bilo koje od njenih odredbi ili izmeniti dejstvo tih odredbi, u skladu sa svojom slobodno izraenom voljom. To drugim reima znai da ako ugovorne strane propuste da na nesumnjiv nain iskau svoju nameru da se na njihov ugovorni odnos ne primene odredbe Beke konvencije u celini ili neke od njenih odredbi, tada e primena ove konvencije biti obezbedjena ex iure proprio. Iz toga proizilazi zakljuak da su odredbe ove konvencije po svojoj prirodi dispozitivnog karaktera, to konkretno znai da zamenjuju volju ugovornih strana. S druge strane, dispozitivnost odredbi Beke konvencije i njihova obeveznost primene na osnovu supremacije prihvaenog medjunarodnog prava u odnosu na domae pravo, ne iskljuuje potrebu poznavanja osnovnih reenja koja postoje u nacionalnom pravu i to po dva osnova. Prvo, jer uvek naelno postoji mogunost ugovaranja primene nacionalnog prava iskljuivanjem primene cele ili pojedinih delova Beke konvencije. I drugo, jer Beka konvencija, ma koliko teila da to obuhvatnije uredi materiju medjunarodne prodaje robe, u mnogo svojih odredbi ostaje nedoreena, dok pojedina vana pitanja ugovora o prodaji robe uopte ne uredjuje.

23

To implicira potrebu da se paralelno sa analizom osnovnih karakternih obeleja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, pored Beke konvencije, sagledaju i reenja nacionalnih propisa koji se odnose na ugovor o prodaji u meri u kojoj su ti propisi od znaaja za meunarodno poslovanje.

2. Pojam ugovora o medjunarodnoj prodaji robe Uzimajui u obzir da Konvencija UN o ugovorima o medjunarodnoj prodaji robe ne sadri definiciju ovog ugovora, to prilikom njegovog pojmovnog odredjenja treba uzeti u obzir, prvo, duh odredbi same konvencije, drugo, ustaljenu poslovnu praksu koja u medjunarodnim razmerama postoji povodom zakljuenja i realizacije ovog ugovora i tree, odredbe nacionalnih propisa (pre svega nae drave) kojima se uredjuje ova materija. Imajui u vidu gore navedene napomene pod ugovorom o medjunarodnoj prodaji robe smatra se pravni posao kojim se prodavac obavezuje da ugovorom odredjenu robu isporui kupcu i da mu omogui sticanje prava svojine na toj robi, uz garantovanje za njena fizika i pravna svojstva, a kupac se obavezuje da preuzme isporuku robe i plati cenu. Saglasno gore navedenim odredbama Beka konvencija prilikom utvrdjivanja statusa ugovorne strane kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi meovit (objektivno subjektivni) kriterijum. Saglasno tome zahteva se da ugovorne strane imaju svoje sedite na teritoriji razliitih drava (lan 10. Beke konvencije), ali i da u poslovni odnos ulaze u statusu medjunarodnog trgovca na veliko, odnosno da robu ne nabavljaju za linu ili porodinu upotrebu, odnosno za potrebe svog domainstva (lan 2. Konvencije). Pravno dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe ostvaruje se u relaciji odnosa koji postoje izmedju medjunarodnog prodavca i medjunarodnog kupca robe. Tom prilikom u veini drava savremenog sveta dejstvo ugovora o medjunarodnoj prodaji robe je obligacionog, a ne stvarno- pravnog karaktera. Shodno tome, na osnovu zakljuenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe, na strani medjunarodnog prodavca nastaje obaveza isporuke robe i prenosa prava svojine na toj robi. Drugim reima, na osnovu zakljuenog ugovora o medjunarodnoj prodaji robe kupac ne postaje vlasnik te robe, ve stie pravo da od medjunarodnog prodavca zahteva isporuku robe, kao uslova za sticanje prava svojine na toj robi. Na taj nain, validan ugovor o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja samo pravni osnov (iustus titulus), dok predaja robe predstavlja nain sticanja (modus aquirendi) prava svojine na odredjenoj robi. Pravna posledica ovakvog reenja je da medjunarodni kupac, kao poverilac, iz obligacionog odnosa (ugovora o medjunarodnoj prodaji robe), stie samo pravo da od medjunarodnog prodavca, kao dunika, zahteva (po potrebi i sudskim putem) izvrenje njegove obligacione obaveze isporuku robe. Pravo svojine prenosi se sa

24

medjunarodnog prodavca na medjunarodnog kupca tek u momentu isporuke robe, odnosno predaje stvari. 1

2.1. Bitni elementi Bitne elemente odredjenog ugovora predstavljaju oni elementi koji su uslov nastanka i validnosti tog pravnog posla. Bez postojanja saglasnosti volja ugovornih strana o tim elementima nema ugovornog odnosa, a samim tim ni nastanka prava i obaveza ugovornih strana. Ovi bitni elementi mogu biti svojstveni samoj prirodi ugovora, kada se govori o bitnim elementima po prirodi posla, odnosno mogu biti propisani pravnim aktom (najee zakonom) kojim se uredjuje ta oblast, kada je re o zakonom odredjenim bitnim elementima. Bitni elementi su ujedno i onaj minimum saglasnosti koju ugovorne strane treba da postignu da bi se taj poslovni aranman mogao da smatra pravnim poslom medjunarodnog poslovanja. Pored bitnih elemenata svaki ugovorni odnos, pa i ugovor o medjunarodnoj prodaji robe, sadri i niz tzv. nebitnih elemenata. To su one injenice i okolnosti sadrane u ugovoru kojima se blie uredjuje ostvarivanje uzajamnih prava i obaveza ugovornih strana. No, ono to je od sutinskog znaaja to je da ugovor postoji i ako u pogledu ovih elemenata nije postignuta saglasnost. U tom sluaju, primenjivae se pravna pravila sadrana u pravnom aktu kojim se uredjuje ova oblast. Time se ukazuje na dispozitivnost optih pravila, koja se primenjuju uvek i u obimu u kome odredjeno pitanje nije regulisano voljom ugovornih strana. Pored toga, naelno je mogua situacija u kojoj ugovorne strane svojom voljom utvrde da je za nastanak i validnost ugovora potrebna saglasnost o nekom od tzv. nebitnih elemenata (npr. rok, mesto i nain isporuke robe). Tada takav nebitan element poprima obeleja bitnog elementa po volji ugovornih strana, te shodno tome nastanak i pravna validnost ugovora zavise i od saglasnosti ugovornih strana o ovim elementima. U uzajamnom sadejstvu bitni i nebitni elementi zajedno odredjuju sadrinu odredjenog pravnog posla, u konkretnom sluaju ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Za razliku od naeg Zakona o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama o sastojcima ugovora o prodaji (lanovi 458. do 466.) povodom regulisanja sastojaka (bitnih elemenata) ugovora o prodaji utvrdjuje da su to predmet i cena, Beka konvencija ne utvrdjuje na eksplicitan nain ta se smatra bitnim elementima ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. Do stava koji Beka konvencija ima po pitanju bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe moe se doi na osnovu odredbi te konvencije o sadrini1

M.Stankovi S.Stankovi: Medjunarodno poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 373 M.Draki: Medjunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. godina, str. 143 147 S.Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 342 - 343

25

predloga za zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe (stav 1. lan 14.). Shodno toj odredbi predlog je dovoljno odredjen ako oznaava robu i izriito ili preutno utvrdjuje koliinu i cenu ili sadri elemente za njihovo odredjenje. Iz takvog stava implicitno proizilazi da i Beka konvencija usvaja polazite po kome su predmet (roba) i cena bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe. S tim to se za robu zahteva da ona bude izriito oznaena, dok je za cenu dovoljno da se moe i preutno (dakle ne i izriito) utvrditi na osnovu prateih elemenata. U smislu odredjivanja bitnih elemenata mnogo je precizniji lan 55. Beke konvencije, po kome, kada je ugovor o medjunarodnoj prodaji robe valjano zakljuen, a cena za prodatu robu nije u ugovoru ni izriito ni preutno odredjena, niti u njemu ima odredbi na osnovu kojih bi se mogla odrediti, smatrae se da su ugovorne strane preutno pristale na cenu koja se u trenutku zakljuenja ugovora redovno naplaivala u odnosnoj privrednoj (trgovinskoj) grani za istu robu prodatu pod slinim okolnostima. Na osnovu navedenog moe se zakljuiti da su bitni elementi ugovora o medjunarodnoj prodaji robe: predmet (roba) i cena te robe.

2.1.1. Predmet Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji su stvari ili roba. Na Zakon o obligacionim odnosima koristi termin stvar za oznaavanje predmeta ugovora o prodaji kao njegovog bitnog elementa. To je uinjeno pod nesumnjivim uticajem Hakih jednoobraznih zakona koji govore o medjunarodnoj prodaji telesnih pokretnih stvari. Medjutim, Beka konvencija za oznaavanje predmeta ugovora o medjunarodnoj prodaji robe koristi termin roba. U privredno pravnim poslovima, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, termin roba je mnogo prihvatljiviji od termina stvar, jer se na nedvosmislen nain odredjuje predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji. Time se dopunski izbegava meanje ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju od ugovora o prodaji gradjanskog prava odredjene drave. Pored toga, postoji i sadrinska razlika u odredjivanju pojmovnog znaenja stvari u odnosu na robu. Naime, stvar se odredjuje kao materijalni deo prirode koji je podloan ljudskoj vlasti 1 . To drugim reima znai da stvar predstavlja realno postojei objekt, bilo kao deo prirodne celine, bilo kao proizvod ljudskog rada, nad kojim ovek, na odredjenom stepenu civilizacijskog razvoja, moe da uspostavi faktiku vlast. Ovom odredjenju treba pridodati i pravnu komponentu, po kojoj pravni sistem doputa da odredjena stvar bude u pravnom prometu (postoje stvari van prometa i stvari u ogranienom prometu). S druge strane, pojam robe je ui od pojma stvari i oznaava one1

S.Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 83

26

stvari koje slue zadovoljavanju odredjenih potreba, tj. koje imaju upotrebnu vrednost za oveka, to je takodje uslovljeno stepenom civilizacijskog razvoja. Tako je npr. elektrina energija tokom skoro celog dosadanjeg perioda razvoja ljudske civilizacije smatrana elementarnom nepogodom, da bi tek od druge polovine 19. veka ona poprimila upotrebnu vrednost, da bi u modernim uslovima postala nezamenljiv uslov ivota savremenog oveka. Imajui u vidu karakterno obeleje robe da slui za zadovoljavanje ovekovih potreba tj. da ima upotrebnu vrednost, proizilazi i njeno prometno odredjenje, koje se sastoji u podobnosti da bude sredstvo prometa odnosno razmene i to, po pravilu, za novac, a izuzetno i za drugu robu u uslovima gradjansko pravnog odnosa trampe. U tom smislu prethodni uslov da bi se jedna stvar smatrala robom je da stvar o kojoj se zakljuuje ugovor o prodaji moe biti u prometu. S tim u vezi je i zakonska odredba da je nitav ugovor o prodaji stvari koja je van prometa. Roba, kao predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji mora, po pravilu, da u trenutku zakljuenja ugovora bude realno postojea. Samo u odnosu na takvu robu mogue je uspostaviti punu saglasnost volja prodavca i kupca. Medjutim, i Beka konvencija ali i odredbe domaeg zakona o obligacionim odnosima doputaju mogunost zakljuenja ugovora o prodaji budue robe. U tom smislu odredbom lana 1. stava 3. Beke konvencije utvrdjuje se pravilo po kome se smatraju validnim ugovori o prodaji i isporuci robe koja tek treba da se izradi ili proizvede. Jedino ogranienje koje se tim povodom postavlja sastoji se u tome da tom prilikom strana koja je robu naruila ne preuzme obavezu da isporui bitan deo elemenata koji su potrebni za njenu izradu ili proizvodnju, ime bi dovelo u pitanje status prodavca lica koje isporuuje robu. Na Zakon o obligacionim odnosima (stav 3. lana 458.) utvrdjuje samo pravilo po kome se prodaja moe odnositi i na budue stvari. Novac i hartije od vrednosti, iako po svojim svojstvima predstavljaju telesne pokretne stvari sa znaajnim obelejima robe, ipak se ni po Bekoj konvenciji, ali ni po domaem pravu ne smatraju podobnim da mogu biti predmet ugovora o prodaji. Njihov promet je regulisan posebnim propisima imperativne prirode. Pored toga, po ve citiranoj odredbi lana 2. Beke konvencije, odredbe ove konvencije ne primenjuju se na prodaju brodova, hidroglisera i vazduhoplova, kao i elektrine energije. No, to niukoliko ne znai da ove stvari ne mogu biti predmet ugovora o prodaji, s tim to e tom prilikom njihov promet biti odredjen odredbama drugih medjunarodnih, odnosno domaih propisa. Za zakljuenje ugovora o medjunarodnoj prodaji robe nije dovoljno da postoji saglasnost volja o tome da izvesna roba bude predmet tog ugovora. Neophodno je da se izvri blie odreenje same robe, kao i da se preciziraju kvantitativna i kvalitativna svojstva koje roba treba da sadri da bi se ugovor o prodaji smatrao validnim. U tom smislu, odredbe stava 1. lana 14. kovencije, kojima se uredjuje materija uslova koje treba da ispuni predlog za zakljuenje ugovora o prodaji robe da bi moglo da dodje do validnog zakljuenja ugovora, preciziraju da je predmet dovoljno odredjen ako oznaava robu, uz dopunski alternativno postavljen zahtev da izriito ili preutno utvrdjuje njenu koliinu. Dakle, samo odredjenje robe mora biti uinjeno na nain koji 27

nee ostaviti nikakvu dilemu u pogledu injeninog stanja o kakvoj se robi radi kada je u pitanju konkretan ugovor o prodaji. S druge strane, konvencija doputa mogunost da se u pogledu koliine robe koju prodavac preuzima obavezu da isporui kupcu, preciziranje izvri izriito samim ugovorom ili preutno na osnovu drugih ugovornih odredbi. Inae, odredjivanje predmeta kod ugovora o prodaji po pravilu se vri s obzirom na svojstva i prirodu same robe radi ijeg prometa se zakljuuje ugovor. Imajui taj kriterijum u vidu razlikuju se ugovori o prodaji pokretnih stvari, koji su pravilo, u odnosu na ugovore o prodaji nepokretnosti, kod kojih se pored posebnih zahteva u pogledu forme zakljuenja takvih ugovora ini i niz drugih ogranienja, koja u pojedinim svojim aspektima mogu da znae i zabranu prometa nepokretnosti u odnosima medjunarodnog poslovanja. Pored toga, na odredjivanje predmeta ugovora o prodaji ima uticaj i podela stvari (robe) na individualno odredjene i po rodu odredjene stvari. Individualno odredjene stvari (roba) su stvari koje se izdvajaju od ostalih po nekom posebnom svojstvu, koje takve stvari razlikuju (individualizuju) u odnosu na druge stvari iste vrste ili roba. Stvari koje su odredjene po rodu su one stvari koje se u pravnom prometu oznaavaju po vrsti, broju ili koliini. Razlikovanje individualno odredjenih stvari u odnosu na stvari odredjene po rodu ima posebnom znaaju sa aspekta odredjivanja predmeta ugovora o prodaji, kao i prelazak rizika sa prodavca na kupca u sluaju oteenja ili propasti stvari. Utvrdjivanje koja je stvar (roba) predmet ugovora o prodaji, kod individualno odredjene stvari, izvreno je samim ugovorom o prodaji. U tom smislu, propast ili oteenje takve stvari dovodi u pitanje izvrenje samog ugovora. S druge strane, u sluaju prodaje po rodu odredjenih stvari, po pravilu, obaveza prodavca je da izvri njihovu individualizaciju i to izdvajanjem odredjene koliine tih stvari iz mase i njihovim stavljanjem na raspolaganje kupcu. U ovom sluaju propast ili oteenje stvari ne utiu na izvrenje obaveze prodavca, koji je duan da isporui druge stvari iste vrste (roda) u ugovorenoj koliini. Koliina robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja masu stvari (robe) koju je prodavac duan da isporui kupcu. Ona se odredjuje prema mernim jedinicama, koje su po pravilu unificirane, odnosno koje vae u seditu prodavca ili su na drugi pogodan nain odredjene. Tom prilikom koliina robe moe biti precizno odredjena (po komadu, teini, duini i sl.), ali je doputeno i da se na osnovu okolnosti poslovne prakse ili drugih odredbi ugovora izvri njeno odredjenje (npr. prema ustaljenoj praksi, prema prethodnoj isporuci i sl). Takodje, doputeno je da se odredjenje koliine robe izvri i aproksimativnim odredbama (npr. od do, priblino, cirka i sl.) kada se smatra da je prodavac svoju obavezu isporuke robe kupcu uredno izvrio ukoliko je koliina isporuene robe u okvirima aproksimativnog odredjenja. Kvalitet robe kod ugovora o medjunarodnoj prodaji predstavlja skup svojstava koje robe treba da poseduje u trenutku njene isporuke. Odredjivanje kvaliteta robe po Bekoj konvenciji, ali i po Zakonu o obligacionim odnosima ne predstavlja bitan element ugovora. Naime, ugovor o medjunarodnoj prodaji robe bie validan i bez odredjivanja kvalitativnih svojstava robe, s tim to e ispunjenost obaveze prodavca na uredno izvrenje svojih ugovornih odredbi tada ceniti po posebnim pravilima.

28

U pogledu odredjivanja kvaliteta robe naelno postoji puna autonomija volje ugovornih strana. To znai da su prodavac i kupac slobodni u utvrdjivanju kakva svojstva treba da poseduje roba koja je predmet ugovora o prodaji. U odnosu na ovo pravilo, naroito u uslovima medjunarodnog poslovanja, postoje dva izuzetka. Prvi ine imperativni javni propisi o kvalitetu proizvoda koji se mogu staviti u promet. Drugo mogu da postoje tzv. obavezni standardi, pre svega tehnikog karaktera, koje proizvodi moraju ispunjavati da bi uopte mogli da budu predmet prometa na odredjenom tritu (npr. JUS standardi, standardi ISO 9000 i sl). 1 Ukoliko nije u pitanju propisani kvalitet robe, prodavac i kupac su slobodni u odredjivanju kriterijuma na osnovu koga e se odrediti kvalitet isporuene robe, odnosno njegova saobraznost sa ugovornim odredbama. Oni to mogu uiniti na jedan od sledeih naina: - poredjenjem sa uzorkom; - pozivanjem na odredjeni standard kvaliteta; korienjem posebnih trgovakih termina, odnosno odredjenih pojmova sa unapred jasno utvrdjenim znaenjem; - uskladjivanjem sa unapred sainjenom specifikacijom; odnosno na drugi pogodan nain. Kvalitet robe moe da bude i samoodrediv. To e biti sluaj kada ugovor o prodaji ne sadri odredbe o bliem odredjenju kvaliteta robe, a prodavac treba da isporui robu koja odgovara nameni za koju je kupac kupuje. Prodavac e tada biti duan da isporui onakvu robu kakva odgovara kupcu, ukoliko je znao ili je iz okolnosti sluaja morao da zna za koju svrhu kupac nabavlja tu robu. Ukoliko prodavcu nije bila poznata namena radi koje se roba kupuje, tada je on duan da isporui robu koja ne moe biti ispod srednjeg kvaliteta. Najzad, ukoliko iz ugovornih odredbi ili uspostavljene poslovne prakse moe zakljuiti da je prodavac obeao ili preuzeo obavezu isporuke robe sa odredjenim svojstvima, tada e prodavac o odgovarati ako roba ne bude imala ta svojstva. 2 Inae, utvrdjivanje kvantiteta i kvaliteta robe, kao i njene saobraznosti sa ugovorom o medjunarodnoj prodaji, po pravilu, vri se prilikom isporuke robe, odnosno preuzimanja robe od strane kupca.

2.1.2. Cena Cena kod ugovora o medjunarodnoj prodaji robe predstavlja novani ekvivalent vrednosti koji kupac prenosi na prodavca na ime sticanja prava svojine na isporuenoj stvari (robi). U tom smislu, cena robe je novana naknada za kupljenu robu. Cena robe mora biti izraena u novcu. U uslovima medjunarodnog poslovanja vai pravilo monetarnog nominalizma, po kome se cena robe, kao bitan element ugovora o medjunarodnoj prodaji, utvrdjuje prema propisima koji vae u seditu prodavca. Na taj nain ugovor o prodaji razlikuje se od drugih ugovora poslovnog, odnosno gradjanskog prava, kod kojih takodje dolazi do prelaska prava svojine na odredjenoj stvari (robi) sa1 2

M. Vasiljevi: Poslovno pravo, Beograd, 2004. godina, str. 479 S. Vukievi M.Velimirovi: Poslovno pravo, Beograd, 2002. godina, str. 348

29

ranijeg na novog vlasnika. Tako npr. kod razmene (trampe) koja u uslovima medjunarodnog poslovanja poprima obeleja potpunih ili deliminih kompenzacionih (barter) poslova, dolazi do razmene robe za robu. S druge strane, u uslovima gradjanskopravnog posla ugovora o poklonu, takodje dolaski do prelaska prava svojine, ali bez obaveze davanja bilo kakve naknade na strani sticaoca prava svojine (poklonoprimca). Sasvim je drugo pitanje instrumenata plaanja koji e biti upotrebljeni prilikom plaanja cene od strane kupca. Sem generalnog stava da takav instrument plaanja bude doputen po pravu koje se primenjuje na konkretan ugovor o prodaji, odredjivanje oblika plaanja je u celosti preputeno volji ugovornih strana. Cena kod ugovora o prodaji mora da ispuni i jedan prethodni uslov. Ona mora biti ozbiljna i realna (pravina). Ovaj uslov proizilazi iz uzajamnosti i teretnosti obligacionih odnosa i u konkretnom sluaju sastoji se u pravu strane koja je zbog izrazite nesrazmere u visini cene u odnosu na realnu vrednost robe u prilici da zahteva promenu tako utvrdjene cene. Ovo pravo ugovorne strane mogu da ostvare i u sluaju bitno promenjenih okolnosti, koje tokom izvrenja ugovora menjaju odnos visine cene i vrednosti predmeta ugovora o prodaji. S druge strane, za razliku od zahteva da se predmet ugovora o prodaji, tj. stvar (roba) odredi kako po vrsti, tako i po koliini, iz razloga potrebe ubrzanja robnog prometa, posebno u uslovima medjunarodnog poslovanja, utvrdjena su posebna pravila koja se odnose na nain odredjivanja cene. Najpre, cena moe biti propisana od strane nadlenog organa javne vlasti. Tada kupac duguje samo iznos propisane cene, a ako je ve isplatio viu ugovornu cenu, ima pravo na zahtev da mu se vrati razlika izmedju propisane i uplaene cene. Pored toga, odredbe ugovora o prodaji kojima se utvrdjuje via cena od propisane smatraju se nitavnim iz razloga suprotnosti sa javnim poretkom. Drugi sluaj je kada ugovorne strane odrede cenu. Tada e pod pretpostavkom da takva cena nije suprotna odredbama javnog poretka, odnosno da ne izraava oiglednu nesrazmeru vrednosti ugovorenih prestacija, ona predstavljati osnovnu obavezu kupca. Medjutim, stepen odredjenosti cene ne mora biti isti. Zakon o obligacionim odnosima, ali i medjunarodna poslovna praksa poznaju vie naina odredjivanja cene. U tom sluaju govori se o elementima na osnovu kojih cena u ugovoru o prodaji moe biti odredjena. Primera odredjivanja cene ima vie, pa e se ukazati samo na one koji se najee koriste. Prvo, kupovna cena je odrediva kada je ugovoreno da e kupac platiti tekuu cenu. U tom sluaju kupac duguje cenu koja se utvrdjuje na osnovu zvanine evidencije o kretanju cena na tritu u mestu (seditu) prodavca, a u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora o prodaji. Ako takve evidencije nema, tekua cena se odredjuje na osnovu elemenata pomou kojih se utvrdjuje cena u skladu sa obiajima trita. Drugo, kupovna cena je odrediva ako je njeno odredjivanje povereno treem licu. Ovo lice je prilikom odredjivanja cene duno da postupa neutralno u odnosu na interese ugovornih strana, te da cenu formira u skladu sa naelima savesnosti i potenja. Medjutim, ako lice kome je povereno odredjivanje cene nee ili ne moe da je odredi, a 30

ugovorne strane se ne sloe naknadno o nainu odredjivanja cene niti raskinu ugovor, smatrae se da je ugovorena razumna cena. Tree, pod razumnom cenom smatra se tekua cena u vreme zakljuenja ugovora, a ako se ona ne moe utvrditi, onda cena koju utvrdjuje sud prema okolnostima sluaja. Pored navedenih sluajeva odredivosti cena kod ugovora o prodaji, poslovna praksa je utvrdila pravila po kojima se cena obrazuje kao berzanska cena, trina cena, fabrika cena i sl. Osnovno nastojanje ovom prilikom je da se putem elemenata odredivosti cene dodje do njenog iznosa, a samim tim i do bitnog elementa ugovora o prodaji, ime se obezbedjuje njegov dvostrano obavezujui karakter sa uzajamno srazmernim prestacijama. U prilog ovakvog opredeljenja je i stav da je u sluaju kada ugovorom o prodaji u privredi cena nije odredjena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomou kojih bi se ona mogla odrediti, kupac je duan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaivao u vreme zakljuenja ugovora, a u nedostatku (nepostojanju) ove cene onda je duan da plati razumnu cenu. Iz ovakvog odredjivanja cene kod ugovora o prodaji u medjunarodnom poslovanju moe se, na prvi pogled, stei utisak da cena i nije bitan element ugovora o prodaji, poto e se do njenog iznosa doi ak i u sluaju kada ona nije odredjena, niti se moe na osnovu ugovornih odredbi odrediti. Ovakav prilaz je pogrean, poto treba principijelno razlikovati cenu kao bitan element ugovora o prodaji, od naina putem koga se dolazi do njenog odredjivanja. U tom smislu je i stav po kome se odredba ugovora kojom se odredjivanje cene kod ugovora o prodaji ostavlja na volju jednoj ugovornoj strani smatra kao da nije ni ugovorena, a kupac tada duguje cenu kao i u sluaju kada cena nije ugovorom odredjena.

2.2. Karakteristike ugovora Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe zakljuuje se izmedju subjekata medjunarodnog poslovanja, po pravilu, u statusu privrednih subjekata (privrednih drutava preduzea) koja su specijalizovana i registrovana za medjunarodni promet robe. Ovaj ugovor moe biti zakljuen kao osnovni pravni posao, koji je proistekao iz redovne delatnosti, ali i kao akcesorni pravni posao koji je u funkciji realizacije drugog privrednog posla. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe ima, izmedju ostalih, sledea obeleja. U pitanju je imenovani ugovor, poto se i na nivou domaih propisa ali i medjunarodnih relevantnih pravnih akata utvrdjuje postojanje ovog pravnog posla, propisuju uslovi njegovog zakljuenja i blie definiu prava i obaveze ugovornih strana. Takvo obeleja ugovora o medjunarodnoj prodaji robe proizilazi iz znaaja koji ovaj

31

pravni posao ima kako za same ugovorne strane, tako i za medjunarodno poslovanje u nacionalnim, ali i u globalnim razmerama. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostrano obavezni ugovor poto se njime stvaraju uzajamna prava i obaveze za obe ugovorne strane (prodavca i kupca). To konkretno znai da su u istom ugovornom odnosu ugovorne strane u statusu i poverioca i dunika. Taj uzajamni poverilako duniki odnos upuuje na obavezu kumulativnog i istovremenog izvravanja obaveza svake od ugovornih strana, ali i na neophodnu saradnju u izvravanju tih obaveza. Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je teretni ugovor, poto se kod ovog ugovora uvek daje odgovarajua naknada za ono to se prima. Iz analize bitnih elemenata ugovora o medjunarodnoj prodaji robe utvrdjeno je da cena predstavlja korespodentni deo ugovora i ekvivalent vrednosti koji se daje na ime sticanja prava svojine na predmetu ugovora. Pored toga, teretnost ugovora oznaava i srazmeru primljenih vrednosti, tako da ona ugovorna strana koja smatra da je, iz razliitih razloga, ta sra