MOLI SE BOGU DRŽI SE NOVCA - PRVI DEO

Piše: Ivona Živković

http://www.ivonazivkovic.net/MOLI-SE-BOGU/MOLI-SE-BOGU-PRVI%20DEO.html

Vera u boga kao u najvećeg moćnika koji je stvorio Svet i oblikovao ga ovakvim kakav danas poznajemo toliko je stara i ukorenjena u našoj svesti da se većina ljudi nikada nije zapitala zašto je Svemoćni Stvoritelj podelio ljude na mali broj enormno bogatih, koji imaju ogromnu moć i bogatstvo, i veliku siromašnu većinu koja mora da radi od danas do sutra kako bi sebe održala u kakvom takvom životu. Imajte na umu da samo mali procenat ljudi koji danas živi na ovoj planeti ima stalni i neposredan pristup čistoj vodi, ima krov nad glavom (sklonište) i može da se koliko toliko školuje, te ima pristup telekomunikacijama i ima višak hrane i materijalnih dobara. Životni standard u gradovima u Evropi bitno se razlikuje od života u brojnim selima Indije, Južne Amerike, Kine, Afrike, ali i Srbije, gde ljudi , iako od istog Boga stvoreni kao ljudi, žive poput životinja boreći se svakoga dana za goli opstanak.

Ako je bog pravičan, kako nas uče sve crkve, i ako je stvorio Čoveka po sopstvenom liku da vlada na Zemlji, zašto ga nije učinio svuda istim i zašto svi nisu u mogućnosti da vladaju, makar sopstvenim životom?

Zanimljiva je i činjenica da ljudi svih religija pojam "Boga" vezuju za Moćnog Stvoritelja, pri čemu se samo razlikuju interpretacije raznih crkava o tome kako ON deluje i kako se prema NJEMU valjano treba odnositi. A tu interpretaciju u svim crkvama daju sveštenici. Tako su oni posebna klasa koja se nalazi kao posrednik između ljudi i Boga (ili bogova) i prisutni su u svim crkvama.

U nemogućnosti naše neposredne komunikacije sa Velikim Stvoriteljem (jer valjda nismo tome dorasli) tu su oni da nam svojom "učenošću" i "mudrošću" u tome pomognu i da govore u naše ili u božje ime.

Ali, i pored njihove velike i svesrdne „pomoći“ beda i nesreća sa kojom ogroman broj ljudi na planeti konstantno živi je i dalje dominantna. I pored ogromnih tehnoloških dostignuća i ogromnog znanja i fantastične mreže komunikacija i ogromnog rada koju milijarde ljudi na planeti

1

svakodnevno ulažu – blagodet i rajski život su rezervisani samo za ekstremno mali broj ljudi tj. vrhovnu elitu.

Gde mi obični ljudi, koji činimo većinu, grešimo?

Da li se nedovoljno molimo bogu ili od boga tražimo nešto što nam on ne može pružiti? Mnogi ljudi traže sreću, ali šta je sreća do samo lični osećaj da vam nešto godi? Ono što nekoga čini srećnim, drugome donosi nesreću, reći će vam ovi duhovni posrednici. Ako od boga tražite da vam podari više novca, isti ti duhovni medijatori će vam objasniti da materijalne stvari boga ne dotiču, jer bog novac nije izmislio, već ljudi. Da, reći ćete, ali ovaj svet nekim čudom ipak funkcioniše tako da ljudi bez novca ne mogu da žive. Čak hiljadama godina ljudska zajednica ipak počiva na jednom merilu vredenosti - a to je materijalno bogatstvo. Neko ga ima u izobilju, a neko nema uopšte. A novcem se mogu priuštiti upravo ta materijalna bogatstva.

OBOŽAVANJE NOVCA KAO RELIGIJA

Naravno, ova filozofija o bogu i novcu bi mogla da bude beskonačna jer su vešti duhovnici razradili čitav sistem učenja kojim će vas ubediti da novac ljude ne čini srećnim, te da je spokojan i miran život u zdravlju i veselju ipak najvažnija stvar u životu.

Nekada su zato sveštenici morali pred narodom da idu u pohabanoj odeći lišeni svakog materijalnog bogatstva, pa je tako izmišljen asketski monaški red sveštenika. Monasi su bili slika i prilika „srećnih ljudi“ samo zato što su bili „u kontaktu“ sa bogom. I tako je narod u njih imao poverenje. A Nekome je upravo to i bilo važno – vera u crkvu i vera u boga. Ali, mi ćemo ovde upravo povezati ova dva pojma, oba veoma apstraktna- boga i novac.

Na žalost o povezanosti ova dva pojma u školi nas nikada ne uče. A oni se savršeno vekovima dopunjuju i funkcionišu upravo za dobrobit elite.

Ako ste dobri i poslušni bog (ili kralj kao bog an zemlji) će vas nagraditi, a ako niste sledi vam paklena kazna. U stvarnosti to funkcioniše ovako: kada imate materijalna dobra možete sebi priuštiti raj na zemlji, a kada ga nemate vi živite u paklu. Neko teško radi čitavog života da bi zaradio crkavicu, a nekome novac kao da pada sa neba. Kao božija nagrada. Dakle, šta uraditi da vam bogatstvo pada sa neba? Poenta je upravo tu što se NEKO setio da bogatsvo ubire baš tako – sa neba iz vazduha, a da pri tom od sebe napravi boga stvoritelja čitave ljudske zajednice i najvećeg bogataša na zemlji. I to svoje saznanje je naravno sačuvao kao tajnu i posvetio bi ovu tajnu samo odabranim svojim naslednicima i zakletoj braći po krvi i po sablji i što je najvažniji po gramzivosti i lopovluku.

2

Da formulišemo jasno: svet u kome mi danas živimo je svet u kome vlada novac (i kao kult i kao sušta potreba) i taj svet su stvorili po svom interesu u svom gramzivom duhu ti dosteljivi „bogovi na zemlji“, a koji zapravo potiču od najvećih prevaranata, iluzionista, kriminalaca, mafijaša, šićardžija, manipulanata i lopova koji su ovom planetom ikada hodali. Oni su stvorili „božje zakone“ koji danas vladaju na zemlji (paklenom dužničkom ropstvu za većinu ljudi) i oni upravljaju i održavaju ovaj svet sa malo bogataša i mnogo zadužene sirotinje.

I taj svet je počeo da se stvara još u drevnom Sumeru kada se kako nas uči istorija“ pojavljuje prva organizovana društvena zajednica koja je imala razvijenu trgovinu, državnu upravu i višak hrane i druge robe. Ali, ova zajednica je imala još nešto – manipulatore sa novcem i korupciju.

Kolika je moć prodavaca novca tj. bankara (kako se danas zovu) i kako oni već hiljadama godina terorišu sve živo na ovoj planeti tema je knjige „Vavilonski jad“ (Babylonian woe) kanadskog vojnika, kapetana Dejvida Estla (1916-2008). On je knjigu napisao tragajući za tim ko je izopačio sve društvene vrednosti danas.

Podsetimo da ljudi koji rade najmanje ili ne rade uopšte su najbogatiji, da su neproizvodne tj. uslužne aktivnosti kao gluma, sport, pilotiranje, pevanje i sl. enormno plaćeni, dok se istinski proizvodnji poslovi kao rudarski, građevinski, zemljoradnički plaćaju najmanje. Moderna sociologija tako pravi razliku između proizvodnog i nepoizvodnog rada, kao i društveno korisnog i nekorisnog. Ali život bez stvarnog privređivanja je nemoguć. Na žalost, kod novčanog vrednovanja rada - sve je okrenuto naopačke: ogroman broj ljudi i dalje radi robovski za bedne nadnice, dok njihovi poslodavci – kapitalisti ubiru ogromno bogatsvo. I tu se ništa nije promenilo čak hiljadama godina.

Promenila se samo naša iluzija – što danas mislimo da smo slobodni ljudi, da na "demokratskim" izborima o nečemu odlučujemo i nismo više robovi bez prava glasa. A onda smo razočarani kada shvatimo da vlada uopšte ne radi ono što nam je obećala, već služi istim kapitalistima koje je svojim predizbormim parolama kritikovala. I onda stižu sledeći kritičari vlasti, i mi glasamo za njih i oni

3

nas opet varaju i tako u krug... I tako je u svim današnjim demokratskim društvima... Ko tu u stvari odlučuje, ko zaista ima moć?

Estl to upravo i zaključuje: pravu moć nad našim životima ima jedna mala nedodirljiva i tajna klasa zaverenika koji već hiljadama godina tako funkcioniše i oni su potpunom mraku naše svesti, dok im je moć zaista božanska.

Oni kontrolišu svo naše znanje, sve naše škole, naš um, sve medije i jednostavno kontrolišu čitav socijalni krvotok - a to su razgranati finansijski poslovi čitavog sveta. Globalizam, a pre toga liberalizam je njihova izmišljotina za pokoravanje svih ljudi na svetu i kontrolu apsolutno svega od čega naš život zavisi, a to su najzad hrana i voda i naše zdravlje.

ISTORIJA NE BELEŽI TOKOVE NOVCA

Estl se tako zapitao, proučavajući istorijske udžbenike o drevnim civilizacijama, zašto se u njima veoma malo ili gotovo nikako ne pominje način kako je funkcionisala robno-novčana razmena drevnih civilizacija: Sumera, Asirije, Vavilona, Egipta, i kasnije Grčke i Rima. Oni malobrojni istraživači koji su se bavili samo istorijom novca i bankarstva i te kako su otkrili, u oskudnim spisima, da su plemeniti metali bili korišćeni kao novac u robnoj razmeni hiljadama godina pre Nove ere, ali najpopularniji istrorijski udžbenici su ovo jednostavno izostavljali kao nebitno.

U popularnoj knjizi na engleskom “Asirija” od Džastroua, Estl primećuje da uopšte ne postoje reference o novcu.

U Brestedovoj “History of Egypt”, u knjizi od 600 stranivca novac je pomenut samo na dve strane. O iskopavanjima u Mesoptamiji takođe ima malo podataka o tome kako je korišćen novac u gradovima-državama.

Značajnije im je bilo da napišu kako su građene kuće, iz čega se jelo, šta se jelo, kako se oblačilo, kako su ljudi sahranjivani, ali trgovina i finansije su gnorisane. Tako učimo istoriju i u školama: znamo za sve moguće ratove, godine njihovog izbijanja i završetka, ali tokovi novca su nepoznati: ko ga je kovao i izdavao, ko je držao rudnike srebra, zlata i drugih plemenitih metala, ko ga je prenosio i distribuirao, ko ga je čuvao, ko pljačkao, ko je određivao njegovu vrednost i razmeru legure u novcu... Ako s e danas sve vrti oko prodaje novca sa interesom, da li je i tada bilo toga?

“Ko god kontroliše količinu novca u nekoj zemlji on je apsolutni gazda čitave industrije i trgovine. I kada shvatimo da je čitav sistem veoma lako kontrolisan, na ovaj ili onaj način, od strane nekoliko veoma moćnih ljudi sa vrha, neće niko morati da vam kaža odakle potiču periodi inflacije i depresija”, reči su američkog predsednika Džejmsa Garfilda, koji je nekoliko nedelja nakon što je ovo javno izrekao ubijen - 12. jula 1818. Tačno pre dvesta godina. I ništa se od tada nije promenilo.

Dejvid Estl u pomenutoj knjizi upravo to i tvrdi: oni koji su jednom dobili moć da određuju količinu i vrednost novca u opticaju, još u vreme drevnog Sumera, nastavili su to da rade do danas. Misli se na istu klasu ljudi. I to je tajna veština koja se hiljadama godina prenosi sa generacije na generaciju Prosvetljenih (Iluminata) sve do danas. I strah od boga, i velelepni hramovi, i crkve i sveštenici i tajna društva, i religiozni obredi... sve je u funkciji prenošenja ove Svete Tajne Vladanje na zemlji pomoću korupcije i kontrolom novca.

„Dozvolite mi da izdajem i kontrolišem novac u jednoj državi i neće mi biti važno ko donosi zakone“, poznata je rečenica bankara Majera Amšela Rotšilda iz 1838.

4

NOVAC JE SAMO SIMBOL

Ali, podsetimo još jednom šta je tačno novac. Novac je izmišljen kao pomoćno sredstvo u trampi. Pošto je nošenje velike količine robe u razmeni vremenom postajalo veoma nepraktično, neko se dostio da izmisli simboličnu zamenu za vrednost – parče metala na primer, koje bi se kasnije moglo ponovo zameniti za robu. Zbog svoje postojanosti zlato je dobilo prednost, ali su u početku u drugi plemeniti metali imali svoju simboličnu vrednost u zavisnosti koji je metal bilo moguće koristiti. U svakom slučaju izmišljanje ove simbolične zamene za vrednost u trgovini uvelo je jednu novu vrednost u ljudsku civilizaciju, a to su plemeni metali.

Da li je na ovim kamenim pločama iz drevnog Sumera zapisan možda nečiji dug?

U vreme drevnog Sumera se tako jedan broj ljudi počeo da bavi obrađivanjem plemenitih metala, a njihovo ubacivanje u trgovinu su uglavnom za račun kraljeva obavljali goniči robova i trgovci robljem, koji su bili naoružani i putovali su sa karavanima distribuirajući robove potrebne za rad. I sasvim je logično da je neko još tada došao na ideju da novac prikuplja, da ga ubacuje u trgovinu i beleži dug kada nema robu za zamenu, ali i da menja sastav legure i njegovu težinu ili da novac drugima pozajmljuje. Prevare sa ovim simbolom za vrednost su mnogobrojne.

„Od ruševina Lagaša, grada-države u drevnom Sumeru 2400-te godine pre Nove ere, gde su arheolozi iskopali posed bankara koji je bio mnogo veći od kraljevog pa nadalje kroz poznate imperije - Egipta, Asirije i drevne Grčke, svaki je okončao u plamenu zbog mahinacija uvek tajnih međunarodnih finansijera...”, zapisao je Estl.

Grad Lagaš kako je možda nekada izgledao sa raskošnim građevinama.

5

Ovi manipulatori sa vrednošću novca postali su još tada moćni i vešti prevaranti da su kraljevi počeli da zavise od njih. Tako Estl otkriva da mnoge istorijske legende o drevnim kraljevima odudaraju od stvarnosti: “Oni su uglavnom bili glasnogovornici i vojne sablje polutajnih i tajnih društava koja su kontrolisala materiju novca".

Instrument ovih tajnih društava su postali svi plemeniti metali čije snabdevanje su kontrolisali kao putujući goniči robova i robovlasnici jer su preko robova kontrolisali i sve rudnike u koje su gonili na rad svoje robove.

Samo rudarstvo tada nije bilo tako profitabilno, kao trgovina radnom snagom koja je bila tražena čak i kada su se već uveliko topili metali. Da podsetimo da je ljudska radna snaga i danas nezamenjiva.

Ono što se danas naziva stranim investicijama je u stvari zamena novca (simbola za vrednost) za radnu snagu (pravu vrednost) uz jednu perfidnu prevaru – a to je da pored toga što ste ustupili radnu snagu (na primer Fijatu da sklapa automobile u Kragujevcu) morate da vratite i investiciju, tj. neku vrednost adekvatnu vrednosti kredita. Ovakve strane investicije su i danas čista bankarska prevara i pljačka i da bi one mogle da se obavljaju potrebno je kao "demokratsku" vlast u nekoj zemlji dovesti lakoverne, koruptivne i neuke budale (ovo je suviše blaga reč za to na kakve sve bankarske trikove nasedaju ovi ljudi). Efekat je da je na primer danas Srbija totalno opljačkana i to čistom prevarom jednog međunarodnog privatnog bankarskog kartela koji se zove Evropska banka za obnovu i razvoj.

Čitava ideja stvaranja instutucije koja će samostalno određivati vrednost plemenitih metala po težini i koji će biti odrednica plaćanja u razmeni dobara, u domaćoj i međunarodnoj razmeni dobara, odrađena je jednom fantastičnom zavareničkom igrom, jer su kreatori ove ideje očigledno odmah shvatili kako se ovom institucijom može manipulisati. Kao kad bi ste pronašli alhemijsku formulu za zlato. Tako je božanska moć praktično data onom ko bi dobio isključivu mogućnost da emituje novac , daje mu vrednost, distribuira ga (kome hoće i koliko hoće) i praktično kontroliše čitav robnonovčani biznis. A da pri tom ništa ne proizvodi, već se samo ugrađuje u tuđi rad i tuđu razmenu. I to je suština današnjeg bankarstva, najveće organizovane i ozakonjene pljačke koja se sistematski odvija već hiljadama godina.

Izdvojili su se tako još u drevnim civilizacijama čuvari novca i trgovci posebne vrste nazvani – menjači novca. Oni su vršili zamenu novca u međunarodnoj trgovini usklađijući težinu i sastav legure po zvanično usvojenom i proklamovanom standardu, a zapravo su težili da to krišom menjaju.

Tako se još u Sumeru bogatim čovekom smatrao onaj ko je imao kod sebe veliku količinu tih srebrnih jedinica (novčića) koje su korišćene u trgovini, ali i onaj ko je mogao da kontroliše prikupljanje i skladištenje svih plemenitih metala.

HRAMOVI KAO KNJIGOVODSTVENI CENTRI

“Na žalost obični ljudi nikada nisu postavili pitanje o razlogu postojanja velelepnih hramova osim kao mesta gde je volja bogova sprovođena preko njegovih sluga - sveštenika", piše Estl. A da su direktno povezali novac i božiju volju videli bi da je “linija komunikacije od boga ka ljudima išla preko sveštenika i kraljeva (božijih sinova kako su sebe nazivali) upravo zato što je morala da bude presečena i krišom zamenjena njihovim sopstvenim isprepletanim ciljevima i interesima...”

6

"Sankcije od boga na nebu kao odlučujuća sila iza onoga što je označavano kao pravična razmena dobara, bilo je zamenjeno voljom onih klasa koje su vremenom počele da kontroliu ‚'božije darove' tako što su distribuirali novac i određivali trgovačke puteve i razvoj ili propast drevnih civilizacija..."

Tako su njihovi glavni dileri postali goniči robova, naoružani čuvari karavana, a zapravo kriminalci i društveni marginalci. Ko god nije imao znanje i veštinu da nešto proizvede, priklanjao se templarima (čuvarima hramova) nudeći svoje kriminalne i prevarantske usluge.

"Tako je religija sa svojim obredima u stvari oduvek bila instrument 'pročišćenja' za međunarodne trgovce koji su se bavili pored prodaje robova i kreacijom novca. A zapravo su bili kriminalci", primećuje Estl.

Isklesane recke na pločama ili zidovima hrama govorile su možda o veličini duga i kreditonoj zaduženosti kao i o prispeću kamate sa određenim datumom. I svaki put kada bi krenuo neki karavan natovaren zlatom počinjalo je da teče bankarsko odbrojavanje duga. Onaj ko bi pljačkom doneo zlato u hram kod templara, bio bi nagrađen procentom i postajao bi deo velikog kriminalnog bratstva koje je ovo blago čuvalo.

Umetnička vizija drevnih hramova iz Ura. Desno kraljevska porodica prati narod koji hrli u hram da se pomoli bogu Meseca i za to možda dobije neki "božji dar" u zlatu ili srebru.

GONIČI ROBOVA, KRIMINALCI I ČUVARI HRAMA POSTAJU BROKERI ZLATA

Neka “braća” su tako bila vešti kriminalci i nasilnici, a neka vešte račundžije i politički savetnici kraljeva koji su samo uz njihovu pomoć mogli da prikupljaju zlato i druge dragocenosti i da narod koriste kao robove isisavajući im radnu energiju i darujući ih novčićima. Tako su karavandžije i kriminalci dobilli ulogu brokera zlata i drugih plemenitih metala koji je bio korišćen u razmeni dobara i vremenom su počeli da određuju količinu zlata srebra ili bakra u novčanim legurama. I to je začetak bankarstva. Kraljevi (sinovi božiji na zemlji) koji su ovim kriminalcima (čuvarima hrama ili templarima) dozvilili da rade akaunting odnosno da određuju količinu i težinu zlata i srebra u novcu brzo su postali njihove sluge.

I to se upravo i dogodilo još u drevnom Sumeru i Akadu kada su ovi templari zbog mogućnosti da pristupe u hram postali privilegovana klasa. Oni se na isklesanim slikama u hramu prikazuju kao ljudi divovske veličine, u odnosu na običan narod. Propadanjem Sumera oni su svoje tajno znanje o tome kako se perfidno novcem može manipulisati verovatno prenosili preko tajnih rituala prosvetljenima i biznis je prenet dalje u Vavilon, pa u Egipat i dalje.... I taj biznis iluminiranih traje i dalje preko današnjih templara, malteških vitezova, masona i drugih tajnih društava.

7

Sumerski "bog" kao čuvar hrama?

Ovi stručnjaci za akaunting (računovodstvo) se tako u spisima iz antičke Grčke gotovo uvek nazivaju strancima, pa ostaje nejasno odakle su oni u stvari stizali. Veruje se da je škola novčanog marifetluka najviše razrađena u Vavilonu koji je na kraju i bankrotirao.

Mada su pošasti i nesrećne političke odluke prouzrokovale razaranje antičke Grčke (koja je takođe bankrotirala) , Estl ubedljivo opisuje ovaj proces u kome su bankari zgrabili pod svoje svaki grčki grad-državu osim Sparte, unoseći u nju ogromnu količinu srebrnih novčića koji nije bio vezan za razmenu dobara. I tako su uništili privredu.

Njihova velika tajna da iz ničega (iz vazduha) stvaraju “vrednost” koju onda menjaju za stvarne vrednosti koje proizvodi ljudski rad, ostala je praksa koja je danas veoma legalizovana i veoma rasprostranjena, a to je današnje bankarstvo.

MOLI SE BOGU, DRŽI SE NOVCA - DRUGI DEO

Evo šta je Estl još otkrio u svom istraživanju istorije bankarstva.

U antičkoj Grčkoj oni koji su se bavili bankarskim poslovima nazivani su trapezite i radili su na tržnicama na sopstvenim tezgama. Pojavili su se još u šestom veku pre Nove ere i praktično su prodavali NIŠTA. Oni su menjali velike kovanice za manje novčane jedinice (zato se najčešće zovu razmenjivači novca). Menjali su vavilonske i persijske šejkele za drahme po kursu koji su sami procenjivali. Dok su postojali različiti standardi u kovanju srebrnog novca sa različitim legurama postojala je kod građana i neizvesnost oko vrednosti novca, pa su trgovci bili primorani da se oslone trapezite i na njihove savete i procene.

Trapezite su savetovali i u vezi sklapanja poslova, ugovora, i naravno, davali su pozajmice sa "kamatom". Ovo je još jedna grčka reč koja označava prinos ili dobit. Kamate su bile od 10, 20 pa i 30 posto. Novac su pozajmljivali u malim, ali i u velikim sumama.

8

Kao garanciju za pozajmljeni novac uzimali su u zalog raznu robu, ali i zemljišne posede. Trapezite su bili više ili manje obrazovani robovi u službi svojih gazda -zlatara ili moćnih trgovaca robovima, koji se u javnosti nisu izlagali jer je posao oko zamene novca očigledno tražio veštinu uličnog prodavca.

Bogati hramovi u Tebi, Delosu, Efesu služili su kao mesta gde su se skupljale dragocenosti i nazivani su trapeze. To su praktično bili trezori, koji su imali i svoje čuvare trezora. Uglavnom su bili pod kontrolom sveštenika.

Kada je u Egiptu u vreme helenskog perioda vladavine stvoreno državno bankarstvo, trapezite su postale državni službenici. Pored toga trapezite su primale i novac na čuvanje, pa su tako još tada ustanovljene knjige u kojima je vođen račun svakog pojedinog klijenta. Čak su vršili i usluge prebacivanja duga sa jednog računa na drugi samo upisivanjem novčane vrednosti, ukoliko su im oba klijenta međusobno izvršila neku robno novčanu transakciju. Za tu uslugu su trapezite uzimale procenat.

Karakteristično za trapezite je da su ih Grci nazivali strancima, a da su prebivalište imali tamo gde su radili. Odakle su oni dolazili, čije su bili vlasništvo nije poznato, pa je moguće da su se u Aleksandriji i u Uru nalazile prvobitne bankarske škole gde se izučavao račun i baratanje sa novcem. Dakle, oni su bili robovi koji su naučeni bankarskoj veštini i onda samo distribuirani gde terba da rade posao.

KRALJ FEJDON KOVAO NOVAC PO INSTRUKCIJAMA VAVILONSKIH STRUČNJAKA

Početak kovanja novca u evropskoj Grčkoj vezuje se najčešće za kralja Fejdona iz Arga, gde je on za savetnike u ovom poslu koristio usluge ovih “stranaca” tj. bankarskih eksperata koji su živeli u Tiru, Sidonu ili Sardisu, ali i u samom Vavilonu.

U istorijskim spisima se zato nalazi da su oni bili “domaći stranci”. Verovatno je da su veštinu kovanja novca u evropsku Grčku tada preneli od Liđana iz Male Azije koji su u tome bili najpoznatiji među antičkim Grcima. Zlatne kovanice Liđana su bile veoma cenjene.

Novac iz Lidije iz 6 veka p.n.e. sa vavilonskim lavom.

Ovi uvezeni finansijski stručnjaci su tako uticali na Fejdona da je on uvođenje nove drahme predstavio narodu kao "veliki državni napredak" zbog efikasnijeg načina trgovine itd. Savetovano je

9

tako građanima da se mora podsticati štednja, a zapravo su sa ubacivanjem ogromne količine srebrnog novca koji je kovan u Egini i Argu samo bankari znali kako da izvuku dobit.

Jedna od najvećih grešaka antičkih vladara je tako bila prihvatanje saveta ovih bankarskih eksperata koji su ih navodili da stvaraju sopstvenu državnu riznicu u kojoj bi čuvali novac i zlato dok bi robove olako prodavali i trošili radnu snagu. Mnogi su bili ubeđivani da ako imaju zlato i novac mogu kupiti sve što im treba, pa su im trgovci iz bankarskih družina u tome pomagali donoseći im robu od drugih. Tako su praktično još tada ovi bankari počeli s a podrivanjem grčke privrede ubacujući u nju nepostojeće vrednosti poput novca i uvoznu robu.

Od samog začetka ove vrste bnkarskog posla primenjivane su skoro sve vrste finansijskih smicalica koje su se mogle izvesti. To je značilo: falsifikovanje novca, menjanje gravira na novcu bez obzira da li je to bila glinena tablica, zlatan novac ili srbrni ili bakarni. Lažirali su težinu legure i višestruko izdavali priznanice na isto deponovano zlato. Gde god se moglo varati, to je razradjivano i primenjivano i kako Dejvid Estl navodi praktično je osnovna škola rada sa novcem od samog početka bazirana na prevari.

Krediti i otplaćivanje duga u ratama, kao i izdavanje menica, bankarskih garancija i sl… bankarske su smicalice koje nastaju nešto kasnije kod Rimljana.

SOLONOVE MONETARNE REFORME

Prividnim ujednačavanjem vrednosti kovanica drahme Solon je u svojim monetarnim reformama pokušao da odgovori potrebama trgovaca u razmeni robe iz Asirije, Grčke, Fenikije i Vavilona. Tako je i grčka drahma pretrpela za vreme njegove vladavine u Atini izmene u sastavu legure. Mina koja se sastojala od 73 drahme proglašena je kao legalno srdedstvo plaćanja u vrednosti od 100 drahmi, iako po istoričarima nema dokaza da su se u Atini u to vreme uopšte bavili kovanjem novca.

Tako se tumači da je stvarno značenje ove monetarne reforme bilo uspostavljanje atinske domaće kovanice uvođenjem kovanice manje težine (srebra) koje je postala legalna za isplatu dugovanja nastalih za prethodne teže kovanice u Egini i Argu. Cilj Solona , međutim nije bio da oslobodi dužnike (trgovce) smanjujući vrednost standardnog novčića, već da oslobodi atinjansku trgovinu od vezanosti trgovaca prema lokalnom peloponezijskom novčanom standardu koji se nije prostirao izvan Egejskog mora.

Tako su i Atinjani imali kovanicu u bronzi i njena standardna težina je bila kao kod Korinćana, Sameanaca i Kirenjana pa su se evropski Grci oslobodili finansijske hegemonije Vavilona i njihovih ispostava u Lidiji, Egini, Argu. I sprečen je izvoz robova. Sparta je dugo odolevala ovim bankarima. Kako su Solonove monetarne reforme vršene pod stručnim nadzorom “domaćih stranaca” i stručnjaka za novac koji su brinuli samo o količini srebra u novcu, ova reforma je omogućila veliku seobu zlatnih poluga u Grčku.

Naravno, bankari koji su tačno znali ove standarde imali su na umu isključivo mogućnost da time manipulišu u svom interesu. Tako su i šejkel i drahma i rimski dinar kasnije nastojali da kreiraju u istom standardu.

Vladari su na ovaj način postajali sve više zavisnici od količine zlata u svom posedu i trgovaca zlatom pa su polako potpadali pod njihovu kontrolu .

10

Umesto da budu vladari sopstvenom narodu i raspolažu živom silom i ljudskom energijom koja bi im pokretala privredu, oni su robove sve više koristili kao vojnike za vođenje osvajačkih i pljačkaških ratova u interesu bankara i trgovaca koji su na taj način širili svoje trgovačke puteve. Upravo to danas radi NATO vojska.

Sistem novčanog zaduživanja vladara se tako širio duž čitavog Mediterana ka zapadnoj Evropi. Čuvari trezora (templari) kao ljudi od poverenja su se tako našli u poziciji da prodaju svoje poverenje svakom vlastelinu koji im više plati i koji im da veći društveni status. Tako su pozicije čuvara trezora (templara) i profesionalnog vojskovođe (imperatora) postale veoma moćne.

BANKARI SU POSTALI BOGOVI NA ZEMLJI

Veština manipulisanja sa novcem morala je da ide sa teškim obmanjivanjem gradjana i to je bio zadatak sveštenstva i onoga što su oni propovedali kao religiju. Običnim ljudima je tako nametan običan život vezan sa dobrom setvom, žetvom i zabavom, dok se posao prikupljanja i dilovanja zlata i drugih plemenitih metala skrivao iza svetih rituala u božijim hramovima , prema kojima je običan narod morao da ima strahopoštovanje. Seljacima u Grčkoj je čak zabranjivano da se nastane u blizini rudnika zlata čak i kada su bili iscrpljeni i napušteni.

Ostaci hrama iz Ura.

Samo odabarani i posvećeni u veliku tajnu (smicalicama sa zlatom i novcem) imali su pristup hramovima. Svi ostali su bili nepozvani i sledila im je “božija kazna”. Ritualni obredi sa polaganjem zakletve na čuvanje velike tajne postali su način na koji je ovo sve moćnije kriminalno jezgro širilo svoje bratstvo. Onome ko se ne bi držao zakletve sledila je smrtna kazna. Mnogi elementi ovog starog vavilonskog obreda (na primer zavrtanje nogavice) i danas su prisutni prilikom stupanja u masoneriju.

Sveštenici su ubeđivali narod da prihvati svoje vladare i njima se potčinjava, jer je narod bez vladara obezglavljen (Bez kralja- ne valja!). Dobri robovi će dočekati oslobađanje od ropskih muka u raju, a loši će zauvek ostati robovi i završiće i paklu. Kult boga - svemoćnog gospodara i stvoritelja kao duhovna manipulacija koja se vekovima održavala je tako postao najveća zaštita vlasteli da može nesmetano da pljačka. Zato se i danas na američkom dolaru nalazi natpus Annuit Coeptis - što u slobodnom prevodu znači uz božiju saglasnost.

11

Tako su i biografije mnogih pljačkaša i kriminalaca koji su radili u interesu ove medjunarodne kriminalne bankarske bratije prikupljajući za njih zlato i dragocenosti koje su se mogle čuvati u trezoru dobijali od crkve zvanično krune i titule, koje im je davalo sveštenstvo na čelu s a njihovim vrhovnim poglavarom oličenim zvanično u liku pape i na prestolu Vatikana gde se u jednom trenutku nalazila najeća zlatna riznica na svetu. I oni su postajali kraljevi i carevi i imperatori kojima je Vatikan darivao krunu.

U SLAVU PLJAČKAŠA I UBICA

Jednog takvog imperatora, Konstantina mi srpski robovi upravo ove godine slavimo jer je navodno legalizovao hrišćanstvo, famoznim Milanskim ediktom (ukazom). U stvarnosti, čin razapinjanja Hrista na krst (neka druga predanja kažu da je obešen na drvo) i stvaranje ovog kulta danas je upravo simbol trijumfa bankara nad onima koji su se suprostavljali ovim nečasnim poslovima u “božijim hramovima”. Čak i Biblija lepo opisuje Hristove obračune sa menjačima novca i nastojanje njegovih pristalica da se oslobode ove lihvarske pošasti.

12

Razapet Hrist na krstu simbolično predstavlja trijumfalnu pobedu lihvara. Zlato u vatikanskoj riznici je nejbolji dokaz za to. Ko kontroliše zlato taj kontroliše monetarnu politiku. Naravno, oni koji misle da je zlato i svo vatikansko bogatsvo tamo stiglo "od Boga" i palo sa neba, imaju pravo da u to veruju. Vernici su zato stado kome stalno treba "pastir" da ih usmerava, jer su sami nesposobni da rezonuju.

Sveštenici i templari zato i danas vladaju svetom preobučeni u hrišćane tj. hrišćanske pastire. I to je trik kome je pribegao i imperator, osvajač , ubica i pljačkaš za račun vatikanskih rizničara - car Konstantin. Tako su plaćeni rimski imperatori odlučili da svoje osvajanje i pljačku ne vode kao obični kriminalci i plaćenici već pod “časnim krstom”. I narod je za tu prevaru vekovima znao i nije ih prihvatao, pa su jeretici morali vekovima da budu satirani i zastrašivani i mentalno obrađivani katoličkom inkvizicijom.

Ovaj kriminalni obračun sa nevernim stadom doveo je dotle da se i samo sveštenstvo pod uticajem vizantijskih moćnih bankara i vladara podelilo, pa se podelila i "hrišćanska" crkva. U suštini razlika je bila samo u crkvenoj doktrini.

To što mi iz istočne ortodoksne crkve u Srbiji danas (2013) slavimo Milanski edikt, datum kada se vatikanski vuk krvolok preobukao u ovčiju hriščansku odoru (313), posledica je toga što su interesne karte vlastelina u Evropi ponovo podeljene. Masonerija koja kontroliše sve medije i izdavaštvo i kulturu u Srbiji nametnula je proslavu Milanskog edikta i to predstavlja otvoreno ruganje takozvanoj pravoslavnoj crkvi. Novi Svetski (bankarski) Poredak planira samo jednu crkvu u koju će sve druge biti inkorporirane. I to će biti satanistička crkva. Naravno, masoneriju instruiraju jezuiti i to u svim zemljama gde je prisutno pljačkaško bankarstvo. I sve "hriščanske" crkve danas rade za ove međunarodne prodavce magle.

Kontrola novčanih tokova (rudnika zlata i srebra i transport novca), kao i kupovina zemljišnih poseda širom Mediterana i Evrope postala je tako ogorčena borba "vavilonskih bankara". Jedan deo je poslovao dobro u Vizantiji, a drugi deo je nastojao koristeći moćnu špansku armadu da preuzme deo zapadnog tržišta i to uz pomoć varvara, gusara i normanskih kraljeva.

KOLEKCIJA VELIKOG HRIŠĆANINA, SVETOG JANUARIJA

13

Bankarska i trgovačka vlastela jačala je isključivo na ratovima i razaranjma tako što su novcem često i falsifikovanim plaćali podobnim vladarima i kriminalcima vojsku, omogućavajući im onda da zadrže deo plena, dok su trgovci dobijali slobodne trgovačke puteve i mogućnost da šire svoje robno novčano tržište. I današnji liberalizam i globalizam samo njima pogoduje. To je tržište bez granica. Mnoge lokalne vladare su uvodili u rat čudesnim smicalicama, pa je stvorena pri rimokatoličkoj riznici i posebna jedinica sveštenstva koje je obučavano za najsloženiju vsrtu prevara, a to su jezuiti. Ovaj sveštenički red je i danas najmoćniji aparat za stvaranje ratnih konflikta među državama i kontrolišu sve svetske bezbednosne službe, a njihov najnoviji izum je terorizam i islamski militantni fundamentalizam. Od poznatih ideoloških izuma tu su još nacizam, komunizam, kao i cionizam. Sve tzv. političke ideologije smišljaju ovi pastiri, a stada se onda pokreću u konflikte. Suština ovih manipulacija je obmana, sejanje straha i panike i pokretanje oružanih intervencija i ratova. Oni pod kontrolom tako drže čitav NATO vojni savez.

Mi ćemo ti reći, sinko, koga ćeš sledećeg da bombarduješ .

SVETI PETAR SA “ONOGA SVETA” BRANI ZLATNU RIMSKU RIZNICU Koliko su jezuiti lukavi pokazuje i jedna zanimljiva anegdota. Nakon smrti cara Konstantina jezuiti su često podsticali nemire u Rimu kako bi u opštem haosu potpuno prezueli vlast pošto je ogromna količina zlata opljačkanog iz čitavog sveta čuvana tada u Rimu. Ali, kada su Turci u 8. veku krenuli na Zapad da to zlato vrate natrag, Rim nije imao ko da brani. A moćnu vojsku je tada imao franački kralj Pipin. Da bi ga naveili da brani Rim (Sveti grad) jezuiti su Pipinu dostavili pismo koje mu je navodno uputio preko jezuita lično Sveti Petar (sa onoga sveta) u kome ga moli da spasi Rim. I lakoveni i bogobojažljivi kralj Pipin, koji je bio fasciniran da ga Sveti Petar zna po imenu, pokreno je svoju vojsku na "sveti zadatak" i spasao od pljačke privatnu riznicu rimskih bankara. Rimski menjači novca i prodavci bankarskih usluga su u to vreme nazivani argentari ili numulari. Reč bankar nastala je tek u srednejm vekuc u Lombardiji.

ZAŠTO SU NEMANJIČI DOBILI KRUNU OD VATIKANA?

Da se metal na teritoriji današnje Srbije obrađivao hiljadama godina pre Nove ere bila je dugo skrivana istorija, pa je kovanje novca na ovom prostoru zvanično prisutno tek od srednjeg veka. Poznato je da su ovde i Mletački trgovci (najveći finansijski maheri i prevaranti) kovali zlatnike i srebrnjake, ali je verovatno tajna da im je kralj Milutin pravio lažni novac koji je bio naizgled gotovo istovetan sa njihovom, ali sa promenjenom legurom od zlata i srebra. Ovaj novac je tako bio čista prevara. I on se time nije mogao baviti bez njihove saglasnosti jer ne bi bio na tronu. Za učešće u ovim bankarskim prevarama Nemanjići su i dobili vladarsku krunu, pa im je data tako na upravljanje oblast na Balkanu preko koje je prolazio važan transport novca.

Prvi koga su novcem zavrbovali je bio čovek sa imenom Nemanja (bez imovine) od oca Zavide (navodno vlastelina) , i koga su podboli i finansirali (kao današnje “Otporaše”) da se dokopa pozicije župana, te se on zarad para i vlasti okrenuo i protiv sopstvene braće i naroda. Ako je "nomen est omen", ime Zavida puno govori o njegovom karakteru.

14

Zvanična titula kralja Milutina (1282-1321) je bila Stefan Uroš po “milosti božijoj “ kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja. Da li ime ili nadimak Uroš ima neke veze sa vavilonskim gradom Ur? Ali Nemanjići nisu bili samodršci vlasti (jer za to nisu imali snagu) već plaćenička i pljačkaška vojska za interse medjunarodnih bankara

Raška je tako bila baza u kojoj su mletački trgovci falsifikovali svoje zlatne kovanice koje su onda ubacivene dalje u Holandiju i ostalu Evropu koju je trebalo pokoriti. Kriminal ovih vatikanskih plaćenika i pljačkaša (drevnih tajkuna) shavtio je očito i Dante jer je kralja Milutina smestio u svoj ep “ Pakao”. Tako je i čitava srednjevekovna srpska država stvorena na čistoj bankarskoj prevari koja je imala za cilj da vojno i monetarno podriva snagu Vizantije i njen stabilan i cenjen novac.

Velika graditeljska aktivnost u podizanju utvrdjenja i manastira i “darivanje” novca crkvi, kako romantizirano opisuju naši istoričari Nemanjiće, u stvari je bila potreba međunarodnih lihvara da se grade tajne “banke” tj. hramovi u kojima je vođeno knjigovodstvo i držano zlato i ostala bogstava. Tu je vršena i primopredaja zlata. Zvanična srpska istorija kaže kako su se u manastirima prepisivale knjige te da su bili centri pismenosti, ali se nigde ne pominju knjigovodstveni spisi. Pismeni su zato bili samo oni koji su bili u manastirima pod zakletvom, dok je narod za tu pismenost vekovima uskraćivan.

Kosovo i Metohija su bili na važnom trgovačkom putu, pa su zato tamo i podizani manastiri (banke) u kojima je čuvano zlato na putu iz Grčke i Turske za Dubrovnik i Veneciju i Peštu. Tim zlatom su podmićivani evropski vladari.

Čitava dinastija Nemanjića je radila kao plaćenička vojska bankara i to u zavisnosti ko im je plaćao tako su i radili tj. pljačkali i ratovali.

RODBINSKE VEZE SA EVROPSKIM DVORJANIMA

Kao što svi sitni mafijaši nastoje da se orode sa glavnim bosom (kumom), kako bi bili bolje rangirani u mafijaškoj hijerariji, tako su se i kod bankara i njihovih saradnika u kriminalu stvarale veze bračnim povezivanjem. Posebno su nastojali da se infiltriraju na dvorove moćnih vlastelina i feudalaca.

Nekadašnji urednik radio Beograda i pisac, pokojni Slobodan Perović, koji je opisao u svom fiktivnom romanu Nemanjiće kao kabadahije koji su u nekoj krčmi na putu iz Italije možda pokupili neku krčmaricu i doveli je u Srbiju predstavljajući je narodu kao rođaku nekakve poznate Anžujske loze, verovatno je više osetio ono vreme nego mnogi oficijelni istoričari koji sa posebnim

15

divljenjem i starhopoštovanjem i danas pišu hvalospeve o Jeleni Anžujskoj kao velikoj plemkinji koja je postala žena Stefana Uroša i majka budućih kraljeva Dragutina i Milutina.

Sirovost, divljaštvo, primitivizam, obračuni među braćom, sinovima i očevima, kao i koristoljubive ženidbe su upravo karakteristike gramzivosti koju su Nemanjići ispoljavali čitav niz generacija. Ništa dobro narod Srbije od ove kriminalne dinastije nije imao. Na žalost mnogi naši istoričari u želji za katedrom i naučnim priznanjima često prenebregavaju mnoge istorijske činjenice u vezi ove porodice, dajući romantiziran opis njihove surove vladavine. A bilo bi lepo da neko sve ovo istraži, baš kako je to uradio i Dejvid Estl.

Istorijska činjenica da je kralj, pa car Dušan bio čuvar riznice (tj. templar) i kamatnik koji je pozajmljivao novac sa kamatom od pet posto savršeno govori o njegovoj vladavini. I njemu je dopušteno iz Venecije da kuje novac, što je radio u takozvanim zlatarijama, u kojima su radili obični zlatari. Da bi ih kontrolisao doneo je u Srbiji i prvi zakonik (1354) koji kaže i ovo: „Zlatari u župama i na carskim zemljišnim posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovima koje je car odredio za kovanje dinara“.

Srebrni dinar cara Dušana prikazuje konjanika (osvajača) okrenutog ka istoku ka Vizantiji.

Dušanov zakonik još kaže da „ako se nastani zlatar u selu umesto u gradu na tlu carskom, da se to selo raseli, a zlatar spali. Ako zlatar u gradu kuje dinare tajno da se zlatar spali , a grad da plati globu“. Sama reč dinar (denarijus) označavao je zlato.

Najveći deo zlatnika prebacivan je onda u Dubrovnik i u Veneciju na čuvanje, tako da je Srbija bila glavna kovnica novca Mletačke republike. Najvredniji novac Venecijanskih trgovaca se danas nalazi najverovatnije u riznici u Londonu i u Švajcarskoj, a zlato se i danas bez mnogo pompe iz Srbije iznosi u London (gde je danas politički centar ovog međunarodnog bankarskog kartela).

Ubacivanje bezvrednog novca (fiat money) u privredu kako bi se ona uništila danas se naziva "direktnim stranim investicijama", a jeftino korišćenje robova se naziva "otvaranje novih radnih mesta". I tu se ništa već hiljadama godina nije promenilo. Menjaju se samo naše iluzije o svetu u kome živimo, a kojim vladaju kriminalci, mafijaši i njihovi iluzionisti u svešteničkim odorama i njihovi koisni idioti po kojekakvim demokratskim institucijama.

NAĐEŠ ZLATNIKE I DOBIJEŠ BATINE

U Srbiji su i danas žive priče o velikoj količini sakrivenog ili pogubljenog srednjevekovnog kovanog novca koji se nakon raznih ratova na ovom prostoru može još naći. Za prikupljanje ovog novca posebno je nakon Drugog svetskog rata bila zadužena takozvana služba „džavne

16

bezbednosti“ tj. Udba. Ova služba inače samo nosi takav naziv, ali u suštini štiti interse međunarodne vlastelinske oligarhije, a ne države kao što većina misli. Za rad sa nađenim zlatnim i srebnim novčićima širom Srbije bave se i danas posebne policijske snage. Ko god je nešto našao zakopano u šumi ili pećini , i pokušao da to proda, u policiji je mogao da dobije i teške batine. Transport zlata preko Srbije u Veneciju je bio najunosniji posao svih srpskih vladara, dok ga Turci nisu presekli. Možete sada pretpostaviti koga su i čije interese branili kosovski junaci 1389. Srpskog naroda sigurno nisu. Zato je istorija Srbije u potpunosti falsifikovana.

MOLI SE BOGU, DRŽI SE NOVCA - TREĆI DEO

Nije poznato ko je i kada smislio izreku: „Neba ’leba bez motike’“, ali je ona nesumnjivo nastala kod seljaka koji su shvatili da se novac ne može posejati u zemlju i da iz njega nikada ne može nići pšenica. Samo ljudski rad i zemlja stvaraju ono što je čoveku neophodno za život. Novac je, videli smo, od samog uvođenja kao zamene za vrednost u trgovini, počeo da se zloupotrebljava od strane onih koji su želeli za sebe jedan parazitski život – bez motike i na tuđoj grbači.

Ali, kako je moguće da se prevarantska i pljačkaška veština u igri sa novcem i zlatom održi hiljadama godina, te da ogroman broj ljudi ni danas uopšte nije svestan da novac suštinski nema vrednost? Što je još gore novac je danas postao pravi kult , pa se i ljudi vrednuju isključivo po tome koliko imaju novca, a ne da li nešto znaju da naprave ili ne. Znanje i veštine su zato odavno proterane iz škole, a iluzija o znanju se stiče preko parčeta papira koje se naziva školska diploma. I ovde je vrednovanje običnog papira (diplome) odnelo prevagu nad suštinskim umećem. Zato i ne čudi da danas ljudi kao omađijani zajme novac od banaka , a za uzvrat zalažu istinske vrednost- zemlju (koja rađa hranu i donosi vodu) i sopstveni rad (energiju bez koje nema stvaranja)

Jer da bi ste mogli da prodajete NIŠTA, tj. da NIŠTA zamenite za vrednost, morate kod kupca stvoriti iluziju da je vaše NIŠTA – vrednost. Tako su bankari postali najveštiji upravo u stvaranju iluzije da je novac najvažnija stvar na svetu bez koje nema života.

I život je vremenom počinjao da funkcioniše upravo tako svuda u svetu gde bi udruženi bankari dobili od vlastelina (cara ili kralja ili parlamenta) ekskluzivno pravo da izdaju „legalno sredstvo plaćanja“ tj. novac u nekoj državi ili carevini.

RELIGIJE PO MERI BANKARA

Koliko su neka od njihovih iluzionisičkih učenja i danas usađena u glavama stotina miliona ljudi širom sveta čak hiljadama godina nakon što su smišljena, najbolje govori i današnje postojanje nekih religija – kao što su hrišćanstvo i judaizam.

Reč „religija“ znači učenje i ono se vekovima obavljalo pripovedanjem raznih slikovitih priča, jer je običan narod bio uglavnom nepismen. Tako su najbolji pripovedači bili učitelji, koji su bili i savetnici i lekari i utešitelji.

Podstetimo, ono što više životinjske vrste razlikuje od nižih je upravo veća sposobnost učenja i pamćenja. Ljudi su u tome najdalje otišli od svih živih bića na planeti. Dakle, čoveka ne vode kroz život nagoni (kako to definiše lažna jevrejska Frojdova teorija) već sposobnost da uči, da pamti i iznad svega da veruje u ono čemu ga roditelji i učitelji nauče.

Hristovi apostoli su bili tako samo jedna od mnogih putujuća učiteljskih družina koja se bavila i isceljivanjem bolesnih (zvali su se Terapeuti) , a koja je koja je, po Bibliji, veoma osuđivala prodaju novca smatrajući ovu praksu nemoralnom.

17

Tako kroz čitavo hrišćansko učenje nailazimo na stalnu moralnu poduku koja osuđuje otimanje tuđeg, varanje, gramzivost i razmetljivost.

Ali, tu osobinu ljudi da veruju učiteljima i usmenim predanjima – počeli su da koriste i menjači novca.

Zato je sasvim logično da su, u želji da šire svoj posao sa prodajom i menjanjem novca, drevni bankari zaključili da im je neophodan što veći broj sopstvenih “vernika” koji će odbaciti ovu hrišćansku poduku.

Oni će zato preko svojih učitelja kompromitovati hrišćanstvo i hrišćanski moral, a njegove sledbenike čak označiti kao nižu rasu (spremnu da kopa sa motikom zarad malo kupusa, kako ih opisuje Talmud). Tako će se u religiji stvorenoj za potrebe bankara, između ostalog naći poduka da “duše hrišćana dolaze od nečistih duhova, koji se zovu svinjama”; “da duše hrišćana imaju nečisto božije poreklo”, te da “njihove duše odlaze pravo u pakao” itd. Ova lihvarska poduka je morala da se propoveda krišom, i zato je nazvana kabalom (tajnim učenjem). Tako kabalisti kažu da je “ime Adamovo sastavljeno iz početnih slova reči Adam, David i Mesija”. Pošto je Adam zgrešio, njegova duša je prešla na Davida, a kada je kasnije i on zgrešio, njegova duša je prešla na Mesiju. Mesija je tako postao nešto kao zamena za boga, baš kao što je novac zamena za vrednost.

I ovo kabalističko učenje je tako krenulo da se širi iz Vavilona i Aleksandrije u antičku Grčku, pa u Rimsku imperiju, Vizantiju i dalje u zapadnu Evropu. Vekovima je to bilo usmeno predanje sve dok nije konačno zapisano, navodno tek negde u 15. veku, a zbirka zakona o ponašanju, čitava kabalistička filozofija i brojna praktična uputstva ovog učenja spakovana su u nekoliko knjiških tomova poznatih i danas kao Vavilonski Talmud (tj. vavilonska pouka) . Suština ovog učenja je da poziva svoje vernike da batale teške poslove poput kopanja i obrađivanja zemlje i da se posvete trgovini, i tako će bolje živeti.

Tako su sledbenici Talmuda svoju decu od malih nogu učili da se vešto ugradjuju u razmenu dobara i novca i da ne osećaju grižu savesti prodajući hrišćanima NIŠTA , a za uzvrat im uzimajući letinu, imanja, kuće i uopšte njihv rad.

Talmud ih je moralno ohrabrivao i štitio, jer je ljude jednostavno podelio na goje tj. svinje (kao nižu tupavu rasu) i mudre trgovce novcem i prodavce iluzija. Za neprihvatanje i nepridržavaje učenjima iz Talmuda, zakletim sledbenicima ove kabalističke veštine življenja sledila je i smrtna kazna. Tako su sledbenici ovog učenja počeli da funkcionišu veoma skladno, u stalnom kolektivnom strahu i u gotovo porodičnoj odanosti kabalisičkoj religijskoj zajednici. Gde god se nalazili u svetu funkcionisali su kao isto pleme.

Da pojednostavimo: ako su hrišćani bili protiv prodaje novca, Judini sledbenici su bili za. Postojanje mesta nazvanog Judeja, odakle navodno ova plemena potiču, nikada nije istorijski dokazano, već je sve samo deo biblijskih priča nastalih iz usmenih predanja, pa je pismeno sveštenstvo moglo vekovima da dopisuje šta je htelo. I na ovoj hiljadama godina storoj priči temelji se i danas naše verovanje o postojanju nekog ovakvog drevnog judejskog naroda koji potiče od Izrailja (u stvari iz-raja). Naime, hrišćani su predodređeni (po Talmudu) da idu u pakao, a antihrišćani tj. sledbenici judaizma su predodređeni da budu narod iz raja (Iz-rajel). Reč "ra" se možda iz aramejskog zadržala u našem jeziku.

Ogroman broj knjiga punih istorijskih falsifikata čini danas pisanu istoriju ove skladne antihrišćanske religijske zajednice koja je tako počela da se definiše kao – jevrejski narod najstariji na svetu (!)

18

Ali i savremeni istoričar iz Tel Aviva, Šlomo Sand, kada je pre nekoliko godina objavio knjigu “Izmišljanje Jevreja” (The invention of Jews) nedvosmisleno je zaključio da nikakvog judejskog naroda na prostoru Palestine (Filistine) nije bilo, baš kao ni judejskog izgannstva u Egipat.

A za “drevne zidine “ džamije Al Aksa u Jerusalimu, koje izgledaju tako sveže , domaćini u Izraelu će vam reći da je to zato što su ih potpuno restaurirali 1930- te. Vi u to, naravno možete da verujete ili ne.

"Restauracija" ili gradnja "drevnih" zidina u Jerusalimu 1930. neposredno pred početak velikog pogroma Jevreja iz Evrope koji će onda nakon rata tu naći konačno pribežište u novoj državi Izrael , a koju će, odlučujućim glasom Vatikana, UNpriznati kao "suverenu" državu. "Suverena" je tako što egzistira na ogromnim finansijskim i tehnološkim donacijama iz SAD. Njihov današnji šejkel ne vredi ništa, a zlato je u Vatikanu, Švajcarskoj i Londonu.

Ali, zašto su nam ovi Judeji (vremenom sve više transkribovani kao Jevreji) važni za ovu priču? Zato što su glavni bankarski poslovi sa novcem i sa zlatom i danas kod njih. U stvari kod malobrojne elite koja sebe naziva Jevrejima, dok su ostali vojska za razne finansijske trange-frange, za špijunažu, za terorizam, za kontrolu medija i kulture. Danas se oni popularno nazivaju Jevrejima i smatraju se narodom, iako su praktično velika etnička, nacionalna i rasna mešavima, koja koristi više jezika. Judeji (Židi) su postali Jevreji (u srpskoj transpkripciji sa engleskog jezika), a ovaj naziv Jew je verovatno nastao kao skraćenica u 16. veku kada su Englezi ove lihvare počeli vremenom da nazivaju skraćeno - juz , kao osobe koji se bave (j)usurijom (lihvarenjem). Na engleskom "usury". Zanimljivo je da se na reč “jew” prvi put nailazi kod Šekspira u Mletačkom trgovcu. Trgovac i “jew” su u to vreme praktično bili isto - koristoljubivi trgovci. Da bi se neko okarakterisao kao trgovac-muljator bilo je dovoljno reći: jew.

Mi ćemo ovde ipak koristiti reč Judeji.

Dakle, ako je danas bankarstvo jedna sasvim legalna delatnost, veoma široko rasprostranjena u čitavom svetu (istinski islam ne prihvata prodaju novca sa kamatom) svi oni hrišćani koji se ovim poslom bave su u stvari prihvatili judaizam, a hrišćanska odora u kojoj deluju ovi sledbenci drevnih prodavaca novca samo je deo velike prevare (zavere) i predstavlja hrišćansku iluziju. Lažni islamisti takođe ne zaziru od kamate.

19

Kada bi hrišćanstvo zaista postojalo u Vatikanu, bankarstva ne bi bilo. Mi danas živimo u vremenu u kome vlada prikriveni (kripto) judaizam i to je najrasprostranjenija "vera" danas. U stvari judaizam je ideologija sa teško ukorenjenom dogmom, baš kao i komunizam i cionizam. Tako kada papa ili bilo ko iz takozvane Ortodoksne istočne crve podigne pred hrišćanske vernike krst sa razapetim Hristom on svakom (ko je upućen u kabalu) šalje jasnu poruku da je Hrist obešen i da se novac može koristiti uz božiji blagoslov (annuit coeptis) za pljačku glupih goja (kojima se on cinično ruga).

Ali, lažno edukovani hrišćani, koji i dalje veruju da je istina ono što se uči u školama i što propovedaju katolička, ortodoksna, protestantska i druge hrišćanske crkve, slave ovaj dan raspeća i navodnog Hristovog vaskrsa. I u ovu priču veruju. Zato Talmud na hrišćane i gleda kao nižu rasu (tupavu) sklonu idolopoklonstvu. I otvoreno im se ruga. U ovom preoblačenju formalizovanom Milanskim ediktom kriminalca i pljačkaša cara Konstantina, tj. čistoj prevari, đavo je postao svako ko se protivio velikom biznisu judejskih trgovaca sa novcem.

Hrišćanski moralisti su tako postajali jeretici. Zato umesto solidarne i skladne hrišćanske zajednice, mi danas živimo u društvenom sistemu u kome je čovek čoveku vuk. Nepoštenje i pravara su postali najisplativiji oblik ponašanja. I Srpska pravoslavna crkva (masonska agentura) tome daje blagoslov.

Vladika SPC-a Irinej (Mirko) Dobrijević je tako već okarakterisan kao Templar koji nosi oko vrata malteški viteški krst. Medaljon sa bogorodicom je karakteristika katoličkih sveštenika. Dobrijević je

20

rođen (od nepoznatih roditelja) i savršeno edukovan u SAD i veoma aktivan u tzv. medjunarodnom nevladinom sektoru za verska pitanja. To versko pitanje je stvaranje unitarne globalne crkve. Njegova uglađenosti i manirizam su karakteristični za visoko pozicionirane jezuite. Dobrijević je i profesor na jezuitskom Lojola Univerzitetu u Čikagu. O tome šta on zaista radi u Australiji može se pročitati na portalu novinar.de

JUDEJSKI TRGOVCI U DREVNOM RIMU IMALI POVLAŠĆEN POLOŽAJ I PODRIVALI RIMSKU IMPERIJU

Iz istorijskih spisa Judeji (tj. vavilonski i egipatski trgovci) se prvi put sreću u Evropi nešto pre nastanka hrišćaneke ere, posebno u regionu Grčke. Nisu bili dobro prihvaćeni u Grčkoj, pa su mnogi Grci govorili o njima kao o “azijatskim osvajačima”. Ali, oni su izgleda od moćnih vlastelina imali dozvolu za unosne trgovačke poslove po grčkim polisima pa su se polako bogatili i širili dalje po Rimskoj imperiji i na užu Evropu.

U knjizi “Behind Comunism” Frenka L. Britona piše da se judejski trgovci zlatom i robljem , kao i zanatlije, pojavljuju u drevnom Rimu u sve većem broju nakon drugog veka Nove ere, te da se upravo sa jačanjem njihove trgovačke zajednice (koja je uvek živela getoizirano po sopstvenom izboru), ekonomija Rimske imperije polako urušavala.

Korupcija je bila sve prisutnija u aristokratskim krugovima, jer su mnoge lakoverne i gramzive duše uz pomoć novca ovih trgovaca nastojale da se dočepaju imperatorske pozicije.

Pod Justinijanom, kaže Jevrejska enciklopedija, “Judeji su potpuno uživali svu religjsku slobodu, a zauzvrat su ispunjavali sve građanske dužnosti prema državi. Male kancelarije su često bile otvorene za njih. Samo su njihove sinagoge bile izuzete iz obavezne dužnosti da na svoj posed prime određen broj vojnika na smeštaj (kao u privatnoj kasarni) , kako je zakon o raspoređivanju vojnika tada nalagao ostalima. Dakle, čemu su im služile te kancelarije i sinagoge? Da li za vođenje računovodstvenih knjiga za novčane trange- frange i kao učiteljski centari (preko kojih je širena kabala uz ritualne obrede smišljene još u Vavilonu)? U eseju Barbare Ejho: “MYSTERY, BABYLON THE GREAT-CATHOLIC OR JEWISH”, opisjuje se da su su gotovo svi religijski rekviziti rimokatoličke crkve u stvari preuzeti iz sinagoga. Jevrejska kipa i katolička kapica su zato iste.

21

JUDEJI POTPUNO PREUZIMAJU TRGOVAČKE POSLOVE U EVROPI

Trgovina robljem je bila njihov glavni izvor prihoda pa su i dekreti protiv trgovine Rimljana sa Judejima bili izdati 335,336,339 i 384 godine.

Rimski filozof Seneka (koji je naivno podržao dolazak Nerona na vlast) napadao je Rimljane zbog uskraćivanja trgovačklih prava ovim judejskim trgovcima, verovatno ne znajući razmere zavere i korupcionaške spletke tadašnje političke elite.

U svom delu: "Decline and Fall of the Roman Empire", istoričar Edvard Gibon je u 18. veku pripisao propast Rima (zapravo njegov bankrot) upravo koruptivnom uticaju judejskih trgovaca. Sam dolazak Nerona na vlast, putem intriga, prodičnih obračuna i konačno paljenjem Rima (za šta su okrivljeni upravo ovi getoizirani “domaći stranci”) pokazuje kako se u borbi za tron i državnu kasu nisu birala sredstva. I Neronova žena Popea je, po nekim izvorima, bila judejka preobraćena u hrišćanku (kripo Judejka), a koja je verovatno radila kao dvorska špijunka u službi ovih moćnih trgovaca. Kako je Rim propadao judejski trgovci su grozničavo preuzimali sve najunosnije trgovačke poslove u čitavoj Evropi, nastojeći da se što više orode sa domaćom aristokratijom.

ZAKONI ŠETARA U ENGLESKOJ

U jednoj engleskoj pravnoj reviji („The George Town Law Journal“), nalazi se i stari spis pod nazivom: „Delovanje šetara na engleske zakone – zakoni Jevreja postaju zakoni za čitavu zemlju“. U njemu se kaže da su „Judeosi svojina normanskih i anglosaksonskih kraljeva“. Svojina znači da su bili robovi.

Normani (ma ko da su oni bili) doveli su tako veliki broj robova koji su se bavili isključivo usurijom i naplatom taksi za kraljeve. I narod ih zato nije voleo. Reč „šetar“ (Englezi čitaju šeter) označava zalog. Po ovim šetar zakonima (zakonima o zalogu) dozvoljeno je bilo poveriocu da povede parnicu i preuzme “svu robu i imovinu dužnika” koji nije u stanju da vrati dug. (Ovo neverovatno liči na današnje privatne sudske izvršitelje).

I to je bio glavni cilj u poslu ovih trgovaca novcem: ne da vrate pozajmljeni novac, već da se dočepaju pravih vrednosti – robova, zemlje i zlata. Kako je u to vreme kralj davao svojim vitezovima zemljišne posede (feude) na korišćenje u zamenu za njihovo služenje u kraljevskoj vojsci, ovi lihvari u početku nisu mogli kao zalog da uzmu tu zemlju, već bi nesolventnim vitezovima samo plenili pokretnu imovinu, što je uključivalo i robove. Judeji kao stranci nisu imali pravo na vlasništvo nad zemljištem. Time Kralj nije bio ugrožen i tolerisao je zato prisustvo ovih lihvara i njihovih šetarskih zakona u Engleskoj, jer je verovao da mu koriste , a da ga ne ugrožavaju.

Tako se u Britanskoj enciklopediji može naći podatak o najbogatijem čoveku u Engleskoj u 13. veku. To je bio izvesni Aron od Linkolna. On je bio bogatiji od svakog princa i vlastelina. O njemu se još kaže:“… za njega je postojala neizbežna potreba da usavrši trgovinu, pošto ga je za to kvalifikovala njegova izuzetna oštroumnost”… “Njegove finansijske transakcije su se prostirale čitavom zemljom i obuhvatale su poslove sa najvećom gospodom i crkvenim službenicima…”.

22

“Nakon smrti njegova imovima je pripala Kruni i moralo je da se osnuje specijalno ministarstvo kako bi se to sprovelo”. Možete da zamislite koliko je njegovo bogatstvo onda bilo.

Naravno, njegova “neizbežna potreba da se bavi trgovinom" je očito nametnuta Aronu prihvatanjem judaizma kao vere.

Da li onda možete da zamislite koliko danas novca ima Evropska banka za obnovu i razvoj, zapravo privatna banka sa Sorošem na čelu koja daje kredite državama u čitavoj istočnoj Evropi i zadužuje ih? Soroš je izvršni visoki činovnik ove bankarske ekite.

JEVREJSKA ELITA I ROBOVI

U takozvanom, "mračnom srednjem veku" zapadne Evrope od 500. do 1300 –te godine praktično sva trgovina , posebno trgovina robljem, bila je u rukama Judeosa. U poslovnim knjigama Karolinjana nađeni su zapisi gde su reči “trgovac” i “judej” korišćene kao sinonimi.

Veoma malo nejevreja je uopšte bilo uključeno u trgovinu. U Poljskoj i Mađarskoj novčići su čak nosili judejske natpise Njihovo enormno bogatsvo i trgovački monopol su zato počeli da izazivaju nezadovoljstvo i bunt kod naroda širom Evrope. Samo im je Skandinavija dugo odolevala i nije ih puštala da uđu u njihove zemlje.

Tako je 1215. katolička crkva na svom Četvrtom lateranskom veću uvela Judejima niz trgovačkih restrikcija kako bi smanjila nezadovoljstvo naroda, i naravno, da se ne bi uočila njihova povezanost. A nakon 13. veka i druge zemlje su krenule da proganjaju i isteruju judejske sitne lihvare. Englezi su to uradili 1290, a 1306. i Francuzi. Španci su im zabranili trgovinu 1492.

Edvard Prvi im je u Engleskoj konfiskovao svu imovinu, baš kao i francuski kralj Filip Lepi, koji im je pokupio svo zlato i novac.

Ali, lukava judejska bogata elita se u to vreme već preobukla u hrišćane orodivši se sa evropskim vladarskim dinastijama, pa progon sirorinje i uličnih lihvara njih nije doticao i oni su pušteni niz vodu. Tek kasnije će ponovo biti okupljeni i aktivirani u Poljskoj i Rusiiji kako bi kao komunisti zbacili ruskog cara Nikolaja i instalirali svoje poslove u ovoj zlatom bogatoj zemlji. Tu su i danas i pljačkaju Rusiju Putin (agent KGB-a) im je maska iza koje se sakrivaju.

Iz Venecije su bogati trgovci kao veliki "hrišćani" počeli da ulažu svoje bogatstvo u umetnost i da zidaju velelepne katedrale uvodeći Evropu u Novo doba renesanse i ekonomskog procvata.

Ovaj procvat ne bio bio moguć da se protok novca i njegova sve veća upotreba nije proširila Evropom. A proširila se jer je nakon izbijanje kuge 1348 to 1350. došlo je do velike oskudice radne snage. To je povećalo cenu rada robova, pa je samim tim i standard građana porastao. Genocid i rat su uvek dobri kada se ima višak radne snage i višak robe na tržištu, zar ne? Važno je da protok novca ne stane.

Samo izbijanje kuge (Crne smrti) je u to vreme pripisivano o getoizirnoj judejskoj populaciji, koja je optuživana da je sipala otrov u hrišćanske bunare. A njihove izolovane zajednice su preživele kugu jer su živele na uzvišenim mestima izvan gradova i nisu koristili iste bunare kao Goje. I tada je, kako zapisuje dugo skrivana istorija, veliki broj ovih judejskih robova pobijen. Naravno, danas se zvanično tvrdi da je kuga izbila zbog virusa i bakterija, koje su uneli pacovi sa dalekog Istoka,

23

ali na Istoku kuge nije bilo, a patološki virusi su ipak samo jedna izmišljoina današnjeg medicinskog establišmenta. Možete li da zamislite i ko od medicine danas najviše profitira?

U svakom slučaju ako je neko profitiao nakon srednjevekovne kuge, profitirali su trgovci novcem, jer je sve više feudalaca, kraljava i niže vlastele počelo da prodaje svoje zemljišne posede uzimajući za njih novac.

MOLI SE BOGU, DRŽI SE NOVCA - ČETVRTI DEO

SVET PO MERI GLOBALNIH TRGOVACA JE MASOVNA ILUZIJA

Za oslobađanje od novčanog ropstva, koje su čitavom svetu nametnuli bankari kao „prodavci vazduha“, moramo se prvo osloboditi iluzija. U ove iluzije spadaju falsifikovana istorija, lažna edukacija i naše veoma izopačeno opažanje sveta u kome živimo.

Danas je postalo opšte uverenje da je za pokretanje bilo kakve privredne (stvaralačke) aktivnosti (gradnje puta, kuća, čišćenja kanalizacije, setve ili žetve) neophodno imati novac. Još gore kada čujete: „imati investitora“. Da li je novac (tj. investitor) taj koji će uzeti lopatu u ruke, plug i sl. Ili su ti poslovi mogući samo ako ih obavljaju ljudi sa svojom biološkom energijom?

Naravno, da vam nije potreban novac da bi ste nešto počeli da radite i stvarate. Potrebna vam je snaga, ideja, energija i povezanost sa drugim ljudima kako bi ste ova tri faktora pojačali. Naravno, potreban je i materijal, reći ćete. Da, to je sve materijal iz prirode, iz zemlje (metal, kamen, glina, drvo), ali neki su to zamenili za novac. I sada ne mogu da to koristite, jer je vlasnik sada postao onaj ko ih je ubedio da uzmu papir, a ostanu bez materijala za privređivanje. Naravno, oni su stavljeni u iluziju da će sa novcem lakše doći do kuće, jer će to neko drugi uraditi za njih. Ali neće. Uradiće to samo prividno.

Srbija je nakon oktobarske revolucije 2000-te koju su podstakli bankari iz Londona, zato prvo morala da proda cementare. ( Zato je prvo trebalo na vlast dovesti neuke goje i budale).Tako sada nema cementa dok prvo ne spremimo evre. A bi smo došli do evra moramo da prodajemo njive, stoku, fabrike, vazdušni prostor (koji telekomunikacione kompanije znaju kako da nam ponovo prodaju i sl.) Očito, svako ko je zamenio materijal iz prirode (zemljište, mineralno nalazište, šumu, vodni izvor itd.) za novac, postao je ovisnik od bankara – onih koji novac kreiraju i koji mu daju vrednost. I oni su tako postali naši gospodari.

U suštini, ono što pokreće privredu i donosi ljudima dobit je samo organizovana društvena zajednica, rad i znanje. Novac ne donosi dobit, on je samo iluzija dobiti. Novčana dobit je lažna slika dobiti, jer njime ne možete ostvariti pravu dobit, osim ako vam je neko drugi ne ustupi u zamenu za taj novac.

Dakle, velika dobit se stvara samo u dobro organizovanoj društvenoj zajednici i to radom. Ali, kako onda toj zajednici prodavati –NIŠTA tj. novac. Tako, što se ona mora prvo mentalno preoblikovati i funkcionalno razoriti.

Ako se u društvenu zajednicu postavi nešto što njen sklad može da pokvari, a energiju (duhovnu i fizičku) preusmeri na aktivnosti koje ne stvaraju dobit, ona vremenom gubi snagu, a ideje presušuju. Umesto potrebe za stvaranjem, javlja se potreba za otimanjem.

24

To što je pokvarilo urođenu skladnost ljudske zajednice bio je novac kojim su prodavci novca jednostavno vekovima menjali društvenu poziciju pojedinaca, tako da su manje vešti i manje sposobni za stvaranje dolazili u poziciju da isisavaju rad i energiju i ideje veštijih i jačih pojedinaca.

I to je počelo da stvara felerično društvo u kome se umesto opšteg sklada i opšteg energetskog doprinosa stalno pojavljivala gramzivost u nastojanju da se ostvari dobit iz tuđeg rada. Da bi ovo bilo moguće, bankari su veoma brzo uvideli da im ovakva felerična društvena zajednica savršeno odgovara. Zato su vekovima preko svog kabalističkog bratstva upućenog u ovu veštinu crpljenja tuđeg rada, nastojali da na tron raznih evropskih feuda, carevina i država postave manje sposobne članove porodica sa kojima bi lakše manipulisali. I zato su takve novčano pomagali. Tako su do krune stizali mnogi „nejaki Uroši“. I lihvari su postajali njihovi savetnici i zaštitnici i učitelji.

Konačni udarac autohtonom evropskom plemstvu su tako venecijanski trgovci zadali krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka serijom takozvanih građanskih revolucija i postavljanjem jednog poptuno neodrživog sistema vlasti nazvanog : "demokratija".

Pošto je običan narod vekovima od strane vladara držan u neznanju kako bi njime mogli lakše da upravljaju, ove revolucije nije bilo teško izvesti. Pobuniti tlačen i nezadovoljan narod je najlakše. Treba samo raspaliti varnicu, pa je glavni zadatak u svemu tome i imala masonska agentura, koja je ponovo aktivirala takozvane Jevreje, koji su se nakon proterivanja iz zapadnoevropskih država, našli u Poljskoj i Rusiji. A ciljana država je prethodno sistemastki bila dovedena do bankrotstva.

Bankari su danas tako neprikosnoveni gospodari Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Rusije, Italije, Indije, SAD, Holandije itd. Gde god caruje „demokratija“. Ovu „demokratiju“ niko ne sme da dira i ona je garantovana Ustavom svake zemlje. Ko god bi pokušao da prigrabi svu vlast i zavede red i eventualno protera bankare i otme im imovinu, kompanije i rudnike, po Ustavu bi morao vojno da bude sklonjen. Na moći ustava i Centralne Evropske Banke koju niko, osim nekolicine pojedinaca iz bankarskog kartela ne može da kontroliše, danas počiva i EU.

Dakle, ako je do pre samo 150 godina većina običnih ljudi u svetu bila potpuno nepismena, onda je masovnom edukacijom krajem devetnaestog veka mogla konačno da počne uspostava Novog Svetskog poretka – zasnovanog na masovnoj iluziji, falsifikovanoj istoriji i lažnoj nauci u skladu sa iluzionističkim potrebama bankara.

Ovaj poredak tako treba da predstavlja apsolutnu vlast bankara nad svim strateškim resursima i njihovu kontrolu u trgovini i eksploataciji ovih resusra. To uključuje kontrolu radne snage, distribucije hrane, strateških trgovačkih puteva, tehnologije i znanja i naravno novčanih tokova, jer je novac praktično već ušao svest ljudi kao nešto bez čega se ne može. I sve to bi s e odvijalo na način koji je običnim ljudima, koji nisu upućeni u „svetu tajnu“, potpuno nevidljiv i neshvatljiv.

25

Na ovoj slici iz 18. veka sova (kao iskusan noćni lovac na miševe) podučava mačke iz Lombardije kako da rastumače mišije simbole u knjizi. Tumačenje zapisanog je tako postalo važnije od samog spisa.

ILUZIJE I REALNOST

Evo samo nekoliko iluzija za koje smo ubeđeni da su realnost. Podsetimo da reč iluzija znači – varka, a iluzionisti su majstori za prevaru. Najveći majstori za prevaru se danas obučavaju pri jezuitskom redu u katoličkoj crkvi, o čemu smo više puta pisali.

1. Globalno tržište je danas strogo kontrolisano i postojanje takozvanog „slobodnog tržišta“ je iluzija. Pojam „slobodnog tržišta“ su izmislili trgovci imajući na umu da im u njihovom trgovačkom poslu ne stoje nikakve prepreke, u vidu državnih granica i vlastelinskih ucena. Tako su kreatori liberalizma upravo ovi prodavci – NIČEGA. Dakle, „slobodno tržište“ je tržište bez granica na kome bankarska vlastela može bez ikakvih prepreka da vrši gore pomenutu kontrolu protoka robe i novca. Mi robovi, i oni, vlastelini, očito na dva različita načina tumačimo ono što s e zove „slobodno tržište“. Ovo slobodno tržište funkcioniše na bazi unutarkartelskih dogovora i održava ga mafija. Niko ne može prodavati strateške sirovine ukoliko ovi karteli to ne dozvole. Ovo znaju svi ozbiljni trgovci strateškim sirovinama, kao i svi tajkuni koji plasiraju kapital tačno u ono što im masonerija naloži.

Posebno je osetljiva trgovina naftom. Održavanje nafte kao glavnog industrijskog energenta već sto godina (zbog čega su vođena dva svetska rata), omogućava bankarima da umesto zlata , vrednost novcu određuju preko nafte (crnog zlata) i to tako što cenu nafte podižu i spuštaju kako bi njome nivelisali količinu novca u opticaju. Tako se u izopačenom sistemu vrednosti danas ogrman novac (tj. NIŠTA) nalazi kod arapskih i drugih naroda koji žive na zemlji bogatoj naftom, a koji zapravo nemaju ništa drugo: ni hranu, ni vodu, niti znanja da se organizuju tako da budu privredno konkurentni, pa su praktično upućeni da zavise od svojih eksploatatora, moćnih vlastelinskih porodica koje danas žive u Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj i SAD. Oslobađanje od njih značilo bi njihovu totalnu propast. (Avio kompanija „Etihad“ je arapska samo kao iluzija, ali njom upravlja Britanija kao i svim arapskim emiratima i korumpiranim emirima i šeicima kojima su draži

26

mercedesi od kamila. Iako kamile za njih realno imaju veću vrednost. Kamile fukncionišu i bez dolara i evra, ali današnji šeici to ne bi bili bez evropske oligarhije koja ih održava).

Sa druge strane oni koji imaju tehnološko znanje i industriju na Zapadu, upućeni su na energetska izvorišta isključivo iz ovih zemalja, zbog čega im je tehnološki razvoj zaustavljen i skrenut isključivo na upotrebu motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Međusobne naftno-robno- uslužno-novčane transakcije Istoka i Zapada tako kontrolišu vlastelinski trgovački karteli. Iako nafte ima svuda i daleko više nego što se eksploatiše, vlastela pažljivo kontroliše svako potencijalno nalazište i sprečeva njegovu prekomernu eksploataciju.

2. Isto je sa famoznim „bezbednosnim službama“. Obični građani veruju da su ove službe u funkciji zaštite državnih interesa u svakoj državi gde postoje ( a postoje u svakoj) dok su za vlastelu one agenture koje samo njima garantuju bezbednost i preko kojih se kontrolišu svi akteri simulirane demokratske državne uprave. Čak većina ljudi zaposlenih ili zavrbovanih od ovih službi i ne zna za koga zaista radi. Oni su naučeni da je u ovim službama uvek sve tajna. U neznanju se najbolje vlada.

Poznata je i izreka Hajnca Alfreda Kisindžera (poznatog i kao Henri Kisindžer) :“Svi koji se protive novom svetskom poretku su teroristi”. (Svi koji su u srednjem veku bili protiv katoličke crkve i njenog lopovluka su bili jeretici). I danas zato svi moraju biti stalno prisluškivani i praćeni. I mnogi zaista mislie da je to zbog terorista, ali realno se prisluškuju i prate upravo oni koji su učesnici iluzionitičke političke scene i koji zapravo rade za vlastelu. Njima je dato da za određene političke usluge imaju više novca od običnog sveta sa dna, ali su zato i pod jačim prismotrom. To su obaveštajci, visoki generali, tužioci, bankari, tajkuni i plaćeni novinari, službenici u raznim državnim agencijama sekretarijatima i ministarstvima (vlastelinskim agenturama), “narodnoj” i drugim bankama i sl. I to je cena što za svoj rad dobijaju više novca, iako suštinski taj rad nema nikakvu upotrebunu vrednost za čitavu društvenu zajednicu, osim da stvara iluziju "demokratije" i “slobodnog tržišta”. Koze i krave vrede više od njih i svih njihovih diploma iz elitnih škola.

SLOBODNI MEDIJI ZAVISNICI OD KORPORATIVNIH REKLAMA

3.Tu je i iluzija o "slobodnim i nezavisnim medijima". Nama se predstavlja da ovaj pojam znači da je nezavisan onaj medij na koji država nema uticaj i kome ne daje novac za plate zaposlenih (čak i kada država uopšte ne funkcioniše), ali se izostavlja uslovljenost opstanka medija prodajom reklamnog prostora. Dakle, realnost je da ako kompanije ne plaćaju za reklame, većina "nezavisnnih" medija uopšte i ne bi mogla da postoji. Posebno skupi elektronski mediji.

Tako svi mediji (osim onih koji nemaju reklame) zavise od onoga ko im plaća reklamu. Možete li da zamislite šta bi se dogodilo sa moćnim domaćim televizijama u Srbiji ako bi se nekoliko moćnih zakupaca reklamnog prostora odvažilo da napravi kartelski dogovor i prestane da se reklamira. Na primer “dogovore se” Imlek, Bambi, Knjaz Miloš (sada otkrivamo da su sve ove firme bile u vlasništvu Borisa Berezovskog koji je radio sa novcem porodice Rotšild) i ne reklamiraju se po televizijama. Pa u klan uvuku još i neke telekome, kole i sl. I “nezavisne” televizije u Srbiji uključujući i “javni servis” RTS počnu da se zatvaraju jer ostanu bez para?

Pa, objavljujte onda o onome što narod ne treba da zna. Ali, ko želi da bude profesionalni novinar mora da služi interesima iluzionista. Zato na televizijama i po novinama imate uvek isto: glupavo, izopačeno i neuko, sa puno nasilja, seksa i trivijalnosti. Baš kako odgovara bankarima.

27

Naravno, nećete na TV-u u vestima čuti da je verovatno Berezovski bio agent porodice Rotšild, da je novac iz Londona preko davno uspostavljenih novčanih i kadrovskih kanala KGB - Udba tajno išao preko Berezovskog poslovno “talentovanim” ljudima u Srbiji koji su novcem od bankarskih kamata (bezvrednim papirom) kupovali fabrike i zemljište po Srbiji i vodili ih na svoje ime, a onda zatvarali i upropašćavali kako ne bi remetile količinu robe na strogo kontrolisanom tržištu EU.

Šta je sve preko Beka posedovao u Srbiji Berezovski, agent Rotšilda -grafika "Politika".

Za Srbiju, Hrvatsku i ostale kolonije vlastela će tačno odrediti i šta će da jedu, i koliko će da jedu i koliko njih uopšte može da računa na hranu. To je Novi svetski poredak. Niko ne može da proizvodi i prodaje šta i koliko hoće. Niti može da ima dece koliko hoće, i da ih vaspitava kako hoće, niti može da muze krave i koze koliko mu se prohte. Sve mora biti kontrolisano i planski postavljeno unapred. I sva ova lopovska aranžiranja društvene zajednice obavljaju se preko najtupavijih mozgova u zemlji koji su uvedeni prvo u takozvani “nevladin sektor” (pripremnu agenturu za obuku), nakon čega prelaze (distribuiraju s e kao obučeno roblje) u državne institucije gde funkcionišu kao izvršni šrafovi transnacionalnog korporativnog biznisa kojim upravljaju međunarodni bankari. Sve njih karakteriše teška mentalna ovisnost od duhovnih instruktora te imaju veoma ograničen dogmatski rečnik ispunjen gotovo istovetnim frazama: “neophodne strane investicije", "izlazak iz krize", "otvaranje novih radnih mesta", "kresanje javne potrošnje” i iznad svega očuvanje demokratije i multikulturalizma i panseksualizma.

28

Dnevni list "Blic" (u vlasništvu inostrane pro izraelske medijske agenture Ringier Axel Springer Media AG ) na stalnom je zadatku promovisanja EU kako bi se stekao lažni utisak da se radi organizaciji nastaloj voljom "demokratski" izabranih vlada. Ova agentura je nastala 1946. u razorenoj Nemačkoj. Sama novina opstaje upravo zahvaljujući novcu od reklama korporativnog biznisa. Sve informacije novinari Blic-a dobijaju od međunarodne informativne agenture, pa se njihovo opažanje sveta svodi na integrisani komjuterski sistem za implementaciju virtuelne stvarnosti tj. iluzija. I ovi mučenici se time ponose.

Integrisana redakcija Blica-a. "Da li napolju trenutno pada kiša? Da vidimo šta kažu svetske agencije." - Foto Blic

Najnovije dovođenje jednog “eksperta” od 29 godina sa Jejla u Srbiju da vodi Ministartvo finansija je čista sprdnja (ravna Kaligulinom konju u parlamentu), jer su Jejl i Harvard poznati kao rasadnici kadrova ove agenture. Harvard čak zovu jevrejskim univerzitetom. Fakultet političkih nauka je svuda u svetu visoka škola za budale. Zato je svaka beba koja se u SAD rodi danas već dužna 100 000 evra – privatnim bankarima. Sve zahvaljujući ovim elitnim školama i njihovim

29

“tajnim bratstvima” i "ekspertima". A u Srbiji se na tome mora još poraditi, jer je zaduženost daleko manja.

4. Mi verujemo da su tzv. zaslužni građani ili istorijski velikani nešto značajno uradili za narod i državu. Ne, oni su zaslužni upravo zato što su pomagali ovim pljačkašima. Margaret Tačer je dobila titulu baronice zato što je radila za interese vlastele, a engleski narod je ojadila pljačkaškom privatizacijom. Bila je dobra Britanka, a loša Engleksinja.

ZAMKA VELIKOG DRUŠTVA

Brisanje etničkih i kulturnih i jezičkih granica i stvaranje velikog društva koje se stvara liberalizacijom tržišta postaje veoma loše za pojedinca. Švajcarski psiholog Karl Gustav Jung je 1928 izjavio: “Što je neka zajednica veća, neizbežnija je njena nemoralnost i slepa zaglupljenost”.

U ovom velikom društvu posebno su opasni veliki gradovi, koji su postali koncentracioni logori. Po Aldusu Haksliju čitav svet budućnosti ( a to je današnji svet) treba da bude jedan koncentracioni logor, u kome će svako biti kontrolisan, ali da većina uopšte neće primećivati svoje zatočeništvo. I za to je potrebna iluzija o slobodi i blagostanju. U koncentracionom logoru (velegradu) vi nemata problem da izgradite sebi sklonište (krov nad glavom), jer se to kupuje novcem(na kredit).

Nemate problem da dođete do hrane -treba samo da skoknete do pijace ili prodavnice i kupite je.

Dakle, sve što vam treba za život u gradu (konc. logoru) je novac. E, za to morate da radite ono što vam gazde kažu za bednu nadnicu, jer ste izgubili slobodu.

Na osnovu ovoga mnogi zaključuju kakav će život biti u velikoj organizaciji kakva je Evropska unija. Da li isti kao i u SAD, gde su generacije sistematski decenijama zaglupljivane u “elitnim “ školama i gde hara nasilje i narkomanija, kao i opšta seksualna izvitoperenost? Primećujete li kako sve to sada prelazi u Evropu? U Srbiji smo se godinama rugali ratobornim američkim marincima koji olako idu u vojne misije u svetu gde čini brojne zločine, i vraćaju se kućama u mrtvačkim sanducima ili kao fizički i duševni invalidi, a sada se i u Srbiji mladi obučavaju za ovu kriminalnu vojsku nazvanu “profesionalna mirovnjačka vojska”.

“Što je veća društvena zajednica ili konfederacija, veća je mešavina kolektivnih činilaca -koji su tipični za svaku veliku organizaciju- i ona će ostati na konzervativnim predrasudama na štetu individue, pogoršanom moralu i duhovnoj degeneraciji pojedinca”, zapisao je Jung.

GENOCID NAD DUŠAMA JE NAJGORI ZA DRUŠTVENU ZAJEDNICU

Falsifikovanje istorije omogućilo je velikom broju etničkih zajednica da se priklone tuđinskoj kulturi i istoriji, takođe falsifikovanoj. „Ukoliko možeš odseći ljude od njihove istorije, onda ih lako možeš navoditi”, zaključio je još Karl Marks. Verovatno ga je neko tome podučio.

Globalizam je tako potpuno urušavanje individualizma i zapravo nametanje uniformnosti u ponašanju i rasuđivanju.

30

Možemo biti spolja različiti, ali ponašćemo se isto. Tako ćemo živeti u iluziji ljubavi i sklada, ali samo samo upućeni u "veliku tajnu" znaće gde se kriju naše zveri uvek spremne da zaskoče žrtvu. I to će biti globalna društvena zajednica Novog Svetskog Poretka. Ona već dobrim delom tako i funkcioniše...

Gotovo je nevertovatno koliko ljudi danas ima potrebu da imitira engleski model kulture i ponašanja, počev od jezika, muzike, filozofije… Trgovci misle da će nešto lakše prodati ako svoje radnje nazovu engleskim imenima.

Tako se Srbi i mnogi drugi narodi Istoka svode na neinventivne ljude, imitatore, a zapravo na povodljive životinje.

Kada bi znali da su međunarodni bankari porobili Engleze praveći od njih pomorske ratnike za sopstveni interes, shvatili bi da su i oni samo robovi istoj oligarhiji kao i mi. Ni u čemu tako "Beer fest" (parada pijanstva i stupidnsti) nije bolji od pivske terevenke, niti je EXIT bolji od IZLASKA (u isto orgijanje). Višekulturnost nije lošija od multikulturalnosti, a dobit nije slabija od benefita. I svaki srpski knjigovođa je u stvari finansijski ekspert. Ali nacionalno samoobezvređivanje deo je naše falsifikovane istorije kojoj su nam namesnici vazda nametali.

U modi su bili turkofili, pa rusofili, pa frankofili, pa anglofili… Srpski nacionalizam istinski zapravo nikada nije ni postojao kao masovna pojava.

Sami masoni su ipak ljudi sa najmanje sopstvenog integriteta, inače ne bi pristupali ritualima i slušali učenja koja im stižu od nekog velikog i nevidljivog… U stvari masonske sluge (keceljaši) su ljudi koji su više od drugih nesposobni da budu slobodni, da stvaraju. Zato su oni najveće sluge sopstvenim dželatima i pljačkašima, a to su međunarodni bankari i njihove mafije. Zauzvrat žive u iluziji da su oni nešto više u odnosu na ostale robove.

KRAJ

31