1.Pojam, pojava, uzroci i istorijski razvoj inflacijeSama reč inflacija potiče od latinske reči „Inflatio“ što znači „Nadimanje“ i to je prvo bio medicinski izraz. Kao ekonomsku kategoriju ovaj pojam prvi put uvodi američki ekonomist Aleksandar Demler koji u svom radu „Velika papirna obmana“ inflaciju prvi put definiše kao nadimanje novčanog opticaja i visok porast cena. Inflacioni proces, istorijski gledano, javlja se veoma rano. Veliko obezvređivanje novca je zahvatilo Evropu i to kolonijalne zemlje (Španiju, Portugaliju, Nemačku, Holandiju itd.) tokom 16,17,18 i 19 veka, ali 20-ti vek nazivamo vekom inflacije.Do prve polovine 60-tih godina 20-tog veka inflacija je bila shvaćena kao obavezni pratilac visoke konjukture i zaposlenosti kao razumna cena kojom se plaćala puna zaposlenost i rast nacionalnog dohotka. 70-tih godina 20-tog veka dolazi do stvaranja novih kompleksnih inflatornih oblika u ekonomskoj teoriji i praksi. Zovu se stagflacija i slampflacija. 90-tih godina 20-tog veka (1993-24.1.1994) u SRJ je ostvarena jedna od najvećih hiperinflacija u ljudskoj istoriji (1024) ili 0,56% u minuti tkz. vartilionska inflacija.Uzroci: Gledano kroz istorijsku distancu dva su uzroka posebno naglašena i vidljiva. Prvi uzrok – prisutna je u vremenima ratnih sukoba i prirodnih kataklizmi. Drugi uzrok – kao drugi uzrok uzima se tkz. „kvarenje novca“ kao izraz samovolje ili nečeg drugog od strane autoritativnih vladaoca ili ličnosti.Danas se svi mnogobrojni faktori, koji se identifikuju kao osnovni uzročnici inflacije, svrstavaju u dve osnovne grupe:

a) monetarni faktori inflacije – osnovni uzrok inflacije je ekspanzija novčane mase;

b) nemonetarni (realni) faktori inflacije – visoki troškovi poslovanja, porast ličnih dohodaka iznad rasta produktivnosti rada, porast uvoznih cena, disproporcija u privredi, elementarne nepogode.

Pored mnogobrojnih uzročnika inflacije, sledeći suštinski uzročnici su prisutni kod svih autora:

1) porast novčane mase iznad rasta društvenog proizvoda;2) porast ličnih dohodaka iznad rasta produktivnosti rada;3) porast investicione potrošnje iznad rasta realne štednje;4) porast zajedničke potrošnje iznad rasta društvenog prihoda.

2.Vrste, posledice, tokovi i faze inflacijeU zavisnosti od uzroka opadanja kupovne snage novca koji su mnogobrojni i različiti, razlikujemo sledeću najvažniju podelu inflacije:

1) inflacija tražnje – kada je agregatna tražnja veća od agregatne ponude;2) troškovna inflacija – nastaje usled rasta troškova proizvodnje iznad rasta

produktivnosti rada;3) strukturna inflacija – nastaje usled privrednih neusklađenosti između

privrednih sektora tj. zbog tkz. parcijalne neravnoteže.Pored mnogih drugih podela i vrsta inflacije ovde se nameće još tri oblika savremenih inflatornih pritisaka:

1) stagflacija=inflacija (opšti rast cena)+stagnacija+nezaposlenost;2) slampflacija=inflacija+pad privrednog rasta+nezaposlenost;3) inflacioni vrtlog ili nekontrolisana inflacija (hiperinflacija).

Hiperinflacija se javlja u ratnim uslovima ali i u mirnodobskim i to onda kada se budžetski deficit finansira iz primarnih emisija centralne banke.Najteže posledice hiperinflacije su socijalne prirode – najviše pogađa najsiromašnije, a najveće koristi imaju najbogatiji. Tokom hiperinflacije (period do 5 god.) vrši se radikalna promena socijalno-političke strukture društva i menja se čitav sistem društva. Posledice inflacije možemo posmatrati kao ekonomske, socijalne i političke, a najznačajnije posledice inflacije su:

1) porast opšteg nivoa cena;2) snižavanje kriterijuma privređivanja;3) smanjivanje efikasnosti privrede;4) pad stope akumulativnosti;5) smanjenje konkurentnosti privrede;6) pogoršanje uslova za sticanje dohotka;7) diferenciranje položaja pojedinih kategorija stanovništva i ekonomske

nesigurnosti radnika;8) stvaranje paralelnih valutnih sistema;9) obezvređivanje štednje.

Otvorena inflacija ima svoju putanju kroz nekoliko faza:I faza – povećavaju se cene tkz. deficitarnih proizvoda (usled povećanja tražnje za njima);

II faza – nastupa tkz. „Kingov zakon“ po kome je porast cena znatno veći nego što je smanjenje robe u odnosu na tražnju (s jedne strane skupoća i obezvređivanje novca a sa druge strane nastaju nestašice robe);III faza – kupovna snaga novca opada, cene se povećavaju skoro svakodnevno i zalazi se u tokove hiperinflacije.

3.Transmisioni mehanizmi, efekti, indeksacija i merenje inflacijeMehanizam transmisije predstavlja proces samoreproduktivno i autonomno širenje inflacije. Svaka inflacija može imati različit inicijalni impuls ali kada se pokrene taj transmisioni mehanizam koji od početka ima oblik cene→cene→cene koji se širi na cene→lični dohoci→cene i cene→devizni kurs→cene proces transmisije sa ovim zaokružen i samoreprodukcija inflatornog procesa je nezaustavljiva. Kod transmisione inflacije imamo da se inflacija tražnje redovno transformiše i u inflaciju troškova i u strukturnu inflaciju a koje su rezistentne na delovanje inflacije tražnje što nas navodi na zaključak da je teško lečiti inflaciju kada jednom nastane proces njene transmisije u privredi i društvu.Efekti inflacije mogu biti:1) direktni (pozitivni efekti inflacije) – samo kada se radi o inflaciji niskog intenziteta 2 do 3% i kratkoročnog trajanja:

a) podstiče stopu rasta privrede i stopu rasta proizvodnje (prihvata se politička kontrolisanost i disciplinovanost budžetskog deficita tj. može se iz primarne emisije izdvojiti 5% u odnosu na prosek budžeta u poslednje 3 godine s tim što se na ta sredstva moraju vratiti centralnoj banci do kraja budžetske godine);b) stimulišu se investicije (povećava se društveni proizvod);c) stimuliše se potrošnja koja preko sistema povratne sprege stimuliše proizvodnju;

2) direktni (negativni efekti inflacije) a) opada kupovna snaga novca u zemlji;b) pad deviznog kursa i intervalutne vrednosti domaće valute;c) smanjenje izvoza i porast uvoza;d) neizvesnost u privredi;e) smanjuje se konkurentna sposobnost na svetskom tržištu;f) javljaju se veliki dispariteti cena;g) stvara se poslovna nesigurnost i stalna je tražnja za potrošačkim kreditom;

h) okreću se psihološki faktori inflacije i jača nepoverenje u domaći novac;3) indirektni efekti inflacije – nastaju u sferi raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka (gde jedni bez ikakve krivice gube a drugi bez svojih zasluga dobijaju):

a) u inflaciji gube svi nosioci ličnih dohodaka (službenici,lekari,penzioneri);b) u inflaciji dobijaju monopolisti, država i preduzetnici;c) najteže su socijalne posledice u inflaciji;d) inflacija dovodi do bežanja privatnog kapitala u inostranstvo;e) tamo gde inflacija prelazi 100% dolazi do stvaranja paralelnih valutnih sistema.

Indeksacija znači da se tekuće nominalne plate povećavaju u skladu sa inflacijom u proteklom periodu (porast nominalnih plata u skladu sa inflatornim očekivanjima).Motiv indeksacije je zaštita opterećenih subjekata u društvu u procesu ogromnih preraspodela koje stvara hiperinflacija. Indeksacija može donekle minimizirati problem inflacije ali je nikada ne može otkloniti. Statističko merenje inflacije izvodi se iz indeksa troškova života:

1

I – indeks cena na maloP1 – cene tekućeg periodaP0 – cene baznog periodaW0 – statistički ponder (vrednost proizvodnje baznog perioda tj. W0 = P0q0)2

4.Kvantitativna teorija novca (primitivna teorija inflacije)Teorija se razvija od 16-20 veka. Prve radove ove teorije nalazimo u tekstovima francuskog teoretičara Žana Bodena iz 1568. godine dok su suštinsku formulaciju o ovoj teoriji dali Rikardo Hjum Monteskije i Džon Stjuart. Suština ove teorije zbog čega je i dobila ime je u tome što ističe kvantitativan odnos između novca i cena i to novca kao nezavisne promenljive i cena kao zavisne promenljive. Veličina cena varira proporcionalno sa promenama količine novca dok se mehanička povezanost novca i cene temelji na pretpostavkama konstantne brzine kruženja novca (V=1). Iz prethodne definicije izvlači se sledeća formula:P = M Q

P – opšti nivo cenaM – količina (volumen) novčane maseQ – količina robe na tržištuIz formule vidimo da su cene upravo proporcionalne količini novčane mase u opticaju a obrnuto proporcionalne količini robe na tržištu. Primitivna kvantitativna teorija grafički je prikazana:3

Sve veća ponuda novca pomera krivulju agregatne tražnje sa AD0 na AD1 i AD2 a kako je kriva agregatne ponude vertikalna kao rezultat toga imamo porast cena sa P0 na P1 i P2.

5.Razvijena kvantitativna teorija novca (Fišerov model inflacije)Irvin Fišer je u svom delu „Kupovna snaga novca“ izvršio razvrat primitivne kvantitativne teorije novca. Fišerov model ili transakciona varijanta kvantitativne teorije novca zasniva se na jednačini:MV = PTP = MV TM – količina novčane maseV – brzina opticaja novčane maseP – opšti nivo cena T – obim robe na tržištuIz formule vidimo da je opšti nivo cena upravo proporcionalan proizvodu količine novčane mase i brzine opticaja novca a obrnuto proporcionalan obimu robe na tržištu.Fišer je dao i razvijenu jednačinu kvantitativne teorije novca:M1V1 + M2V2 = PTP = M1V1 + M2V2

TP = f MV

TM1 – volumen gotovog novca u opticajuV1 – brzina opticaja gotovog novcaM2 – količina depozitnog novca u opticajuV2 – brzina opticaja depozitnog novca T – obim robe na tržištuIz formule vidimo da su cene funkcija proizvoda količine novca u opticaju (depozitni + gotovi novac) i brzine opticaja tog novca.

6.Kejinsova teorija inflacije ( obavezno pitanje, najvažnije )Posle velike ekonomske krize (1929-1932) koja je do kraja diskreditovala kvantitativnu teoriju Fišera, na ekonomsku pozornicu dolazi Džon Kejins (najveći makroekonomista 20-tog veka) koji ekonomsku analizu pomera sa ponašanja pojedinih subjekata u privrednom sistemu na najvažnije makro-agregatni sistem (štednja, potrošnja, investicije, dohodak) i na njihov međusobni odnos.Kejins kao pristalica Kembridžske škole u svom delu „Traktat o monetarnoj reformi“ objašnjava inflaciju kao posledicu porasta efektivne tražnje u uslovima pune zaposlenosti (puna tačka) gde se svako povećanje efektivne tražnje odražava na porast cene. Suština teorije je u naglašavanju rasta nivoa tražnje iznad nivoa ponude u uslovima pune zaposlenosti (osnovni uzrok rasta cena). On u svojim analizama razvija tkz. dohodovani pristup monetarnih faktora gde se dejstvo monetarnih faktora odvija preko dohodaka i preko njegove upotrebe.

7.Teorija inflatornog jazaTemelj ove teorije postavio je Kejins u svom delu „Kako pratiti razvoj“. Po njemu uslov za početak inflacije je deficit finansijskog budžeta u situaciji kada imamo tačku pune zaposlenosti početnog faktora. Pristalice ove teorije odbacuju tezu o novčanom faktoru kao primarnom faktoru inflacije a umesto novca u glavne faktore inflacije uvode ponudu i potražnju.

Neravnoteža između ponude i potražnje otvara jaz koji može biti inflacioni i deflacioni a inflatorni jaz se javlja kao posledica porasta globalne tražnje koji nije praćen odgovarajućim porastom globalne ponude.4

8.Fridmanova teorija inflacije Pojavom manjeg dela „Studije o kvanitativnoj teoriji novca“ profesora iz Čikaga Miltona Fridmana došlo je do prave „revolucije“ u ekonomskoj nauci. Sredinom 50-tih godina 20-tog veka dolazi do zamene dominacije Kejinsove teorije Fridmanovom monetarističkom teorijom jer se na bazi Kejinsove teorije posle II svetskog rata očekivala recesija i nezaposlenost a umesto toga došlo je do ubrzanog privrednog rasta i inflacije. Kroz Fridmanov monetarizam se zapravo reafirmiše kvantitativna teorija novca Irvina Fišera. „Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen jer se ona stvara rastom količine novca koji je brži od rasta proizvodnje.“ Milton Fridman.Za monetariste novac je primarni faktor ekonomskog razvoja, temelj teorijske analize i glavni instrument ekonomske politike. Ključna determinanta monetarizma je da novac nije pasivna veličina već se ona posmatra kao deo imovine ili aktive. Uzroci inflacije su u tražnji za novcem od pojedinih ekonomskih subjekata i u promenama novčane mase gde svaki porast novčane mase iznad rasta nacionalnog dohotka vodi ka rastu cena dok je korelacija između količine novca i promena cena veoma visoka. 9.Teorija inflacije troškova Ova teorija pokušava da objasni zašto rastu cene kada je zaposlenost privrede manja od pune zaposlenosti:

a) povećanje bilo koje grupe troškova koje nije kompenzovano smanjenjem neke druge grupe troškova izaziva rast cena;

b) inflacija je fenomen raspodele i rezultat klasne borbe između nadnica i profita kada pojedine društvene grupe vrše pritisak na povećanje svog udela

u raspodeli društvenog proizvoda i to bez adekvatnog povećanja produktivnosti rada uvek dolazi do inflatornih udara.

Grafički:5

Kada je dat nivo društvenog proizvoda (0 Y0) i formirani su troškovi (T0) koji određuje ravnotežu i odnos privrede (E0) formiraju se i cene na opštem nivou (P0). Ako dođe do autonomnog rasta troškova sa T0 na T1 dolazi do porasta cena sa P0 na P1 uz dati društveni proizvod (Y0), ako troškovi i dalje rastu na T2 dolazi do rasta cena na P2 uz isti društveni proizvod (Y0). Porast društvenog proizvoda sa Y0 na Y1

smanjiće troškove a samim tim doći će do pada cene sa P1 na P1′. Ali ako uz porast društvenog proizvoda sa Y0 na Y1 rastu i troškovi sa T0 na T1 onda će doći do opšteg porasta cena sa P0′ na P1′. Porast troškova proizvodnje izaziva rast cena jer troškovi guraju cene navišeDP = PV + NV + Vvr

PV – rad NV – novostvorena vrednostVvr – višak vrednosti

10.Teorija strukturne inflacijeStrukturna inflacija ističe da treba sagledati odnos ponude i tražnje i za privredu kao celinu ali i za njene pojedine delove. I kada postoji tkz. nulti višak agregatne tražnje do inflacije će ipak doći kada postoji višak u samo jednom sektoru privrede. Porast cena u tom sektoru će se brzo preneti i na ostale sektore privrede. „Za razvoj inflatornog procesa dovoljan je sektorski višak tražnje„ Čarls Šulc. Strukturnu inflaciju ne treba posmatrati agregatno već kroz:

1) sektore u kojima postoji višak tražnje u odnosu na ponudu2) sektrore u kojima postoji uravnotežen odnos između ponude i tražnje 3) sektore u kojima postoji višak ponude u odnosu na tražnju .

Strukturna inflacija se, zbog svoje složenosti, ne može izdvojiti kao poseban koncept inflacije već predstavlja neku vrstu kombinacije između inflacije tražnje i troškovne inflacije, a zbog svoje kompleksne strukture ona nije nije posebno formalizovana ni grafičkim ni matematičkim prikazima.

11.Šulcova teorija strukturne inflacijeTvorac ove teorije je američki ekonomist Čarls Šulc koji je 1959. godine objasnio inflatorne pritiske u SAD za period 1955.-1957. godine a da se nisu mogli objasniti niti inflacijom tražnje niti troškovnom inflacijom. Šulc ukazuje da je za nastanak inflacije dovoljno da postoji višak tražnje u samo jednom sektoru privrede jer će se porast cena tom sektoru brzo multiplicirati i na ostale sektore što će na kraju dovesti do opšteg nivoa porasta cena (do podizanja cena dolazi delovanjem multiplikovanog efekta kroz input-autput povezanost nacionalne privrede).Okosnicu Šulcovog koncepta čini simetrija u kretanju cena. Cene će rasti na onim parcijalnim tržištima gde postoji višak tražnje jer su cene prilikom rasta veoma elastične. Cene se neće smanjivati na parcijalnom tržištu gde postoji višak ponude. U najboljem slučaju, ostaće na istom nivou jer su cene pri opadanju veoma neelastične, opore ili rigidne.

12.Uvozna inflacijaSvetsko tržište ima veliki značaj za razvoj pojedinih nacionalnih ekonomija. Na njemu se visina cene razvijenih zemalja lako prevaljuju na nerazvijene putem visokih cena, novih tehnologija, skupih licenci, skupih robnih i finansijskih kredita i preko skupih izvoznih cena njihovih proizvoda (2005. Godine V. Britanija je za jedan traktor od Kolumbije dobila 97 tona banana u vrednosnom obliku).Moguća su i obrnuta kretanja, naime visoke cene nafte zemalja OPEK utiču na rast cena u razvijenim zemljama tako da putem svetskog tržišta jedne zemlje uvoze inflaciju a druge izvoze. Uvoznu inflaciju grafički prikazujemo na sledeći način:6

Na apscisi (x osi) dat je društveni proizvod Y a na ordinati (y osa) date su cene P. Kriva tražnje AD0 je konstanta a kriva ponude AS0 se menja u zavisnosti od obima uvoza. Ako se uvoz povećava i punuda se povećava tako da se kriva AS0 pomera udesno prema AS1. U tom slučaju cene padaju a inflacijski jaz se smanjuje. Ukoliko se kriva AS0 pomera ulevo prema AS2 što znači da se ponuda na domaćem tržištu smanjuje, samim tim inflacijski jaz se povećava za P1′.Sve ovo nas navodi na zaključak da se kroz adekvatnu uvoznu politiku treba obezbediti održiv odnos između ponude i tražnje na domaćem robnom tržištu.

13.Monopolska inflacija Monopolske kompanije se pri određivanju cena rukovode principom da one moraju biti toliko visoke kako bi u potpunosti onemogućile pojavu gubitaka čak i pri vrlo visokim fiksnim troškovima po jedinici proizvoda. Monopolisti svako povećanje svojih troškova ugrađuju u cene svojih proizvoda i pri tome one će uvek radije smanjiti obim proizvodnje, otpustiti radnike (povećati nezaposlenost) nego što će smanjiti svoje cene. Monopolsku inflaciju grafički prikazujemo na sledeći način:

7

Smanjenjem tražnje sa AD0 na AD1 dolazi do smanjenja cena za P1. Međutim, monopolska organizacija radije smanjuje obim proizvodnje nego što će smanjiti nivo cena tako da će sa smanjenjem tražnje doći i do smanjenja krive ponude sa AS0 na AS1, što će dovesti do opšteg porasta cena za P1′, pri čemu je pad cena (AD0

na AD1) jednako rastu cena (AS0 na AS1).

14.Stabilizaciono – razvojna ili ekspanzivna monetarna politika (obavezno pitanje, najvažnije)

Ekspanzivna monetarna politika se vodi u slučaju pada proizvodnje i pada nezaposlenosti a u cilju povećanja privrednog rasta i povećanja stope zaposlenosti. U tom smislu, ekspanzija novca i kredita treba da dovede do njihovog realnog rasta (privredni rast + rast zaposlenosti). U uslovima krize, recesije, pada proizvodnje i rasta nezaposlenosti sprovodi se ekspanzivna monetarna politika koja pomoću instrumenata ekspanzivne monetarne politike treba da podstakne potrošnju investicije, što bi trebalo da dovede do rasta realnog dohotka, do fizičkog rasta proizvoda i do ukupnog rasta zaposlenosti.Ekspanzivna monetarna politika grafički se prikazuje:

8

M0 – početna novčana masaM1 – novčana masa tekućeg perioda (povećana)Z – puna zaposlenostI – investicije E – tačka ravnotežeŠ – štednja Y – društveni proizvod(∆M, ∆Š, ∆I, ∆Y) – prirasti

Espanzivna monetarna politika preko porasta novčane mase (E0 na E1) utiče na porast realnih investicija sa I0 na I1 (∆I) tj. preko investicionog multiplikatora (realno povećanje novca putem investicionih ulaganja). Višestruko se povećava društveni proizvod pri čemu ∆Y mora biti veća od ∆M tj. Y0Y1 mora biti veće od M0M1 pri čemu se ostvaruje tkz. makroekonomski interaktivni odnos između najvažnijih makroekonomskih agregata ∆M→∆I→∆Š→∆Y.Ekspanzivna monetarna politika preko rasta investicija tj. preko investicionog multiplikatora višestruko povećava društveni proizvod (∆Y) a samim tim i dodatnu

štednju (∆Š) koja omogućava akumulativnu i reproduktivnu sposobnost privređivanja. Pri tome se polazi od pretpostavke da je povećana punuda novca (∆M) praćena snižavanjem kamatne stope tako da politika jeftinog novca dovodi i od porasta tražnje kredita a samim tim i do porasta investicionih ulaganja i porasta društvenog proizvoda. Porast investicija sa I0 na I1 uz postojeću krivu štednje dovešće do multiplikovanog porasta nacionalnog dohotka sa Y0 na Y1 uz prelazak privredne ravnoteže sa E0 na E1. U tom slučaju porast dohotka (Y0Y1) je veće od porasta novčane mase (M0M1) jer se uključuje delovanje investicionog multiplikatora (∆I).Ekspanzivna monetarna politika u LM → IS modelu

9

Povećanje ponude novca (u svim svojim oblicima sa LM0 na LM1) praćeno je snižavanjem kamatne stope sa K0 na K1 što dovodi do porasta tražnje za kreditima, do porasta investicija i do porasta društvenog proizvoda sa 0Y0 na 0Y1 što će istovremeno dovesti i do porasta cena sa P0′ na P1′. Osnovno pitanje ovde je da li će se ekspanzija novca odraziti pre svega na porast cena a manje na porast proizvoda (stvaranje inflacionog pritiska) ili će se većim delom odraziti na porast proizvodnje i društvenog proizvoda a manjim delom i na rast cena. Dakle, ekspanzijom dobijamo rast proizvoda + rast zaposlenosti (suština ekspanzivne monetarne politike), ali regulativni rast cena neće stvoriti jak inflatorni pritisak.Ekspanzivna monetarna politika u AD i AS modelu

10

Model AD – AS pokazuje stanje makroekonomije gde se usled porasta agregatne tražnje od AD0 na AD1 povećava društveni proizvod sa Y0 na Y1 ali uz određene posledice u vidu inflatornog pritiska gde se cene pomeraju (rastu) sa P0 na P1. U

tom smislu efekat ovog modela će biti pozitivan samo u slučaju kada je ∆Y veće od ∆P.

15.Koordinacija i sinhronizacija monetarne politike u uslovima inflacione nestabilnosti i platnog bilansnog deficita Između monetarista (fridmanovaca) i fiskalista (kejnzijanaca) i dalje postoje ozbiljna naučna razilaženja (danas ne tako oštra). Dok su monetaristi

a) protivnici državne intervencije,b) pristalice slobodnog tržišnog mehanizma,c) za njih je opšti nivo cena makroekonomski određena veličina,d) veruju u stabilnost tražnje novca,e) privredni sektor je stabilan a promene u tražnji su male i trenutne,

dotle su fiskalistia) pobornici državnog intervencionizma,b) protivnici stihijinog delovanja tržišnog mehanizma,c) za njih je formiranje i korišćenje dohotka ključno u procesu određivanja

opšteg nivoa cena,d) tražnja za novcem je nestabilna.

Pošto i monetarna i fiskalna politika imaju svoje prednosti i nedostatke u kompleksnoj antiinflacionoj politici vlade država ih u svojoj makroekonomskoj politici obično kombinuju tako da je koordinacija i sinhronizacija imperativna u pogledu kombinovanja mera i instrumenata monetarne i fiskalne politike.U tom smislu monetarna i fiskalna politika treba da osiguraju dovoljnu tražnju ali koja neće izazvati inflacione efekte. Fiskalna politika dodatnim oporezivanjem treba da spreči širenje inflacije a da monetarna politika putem visokih kamatnih stopa i restriktivne ponude novca ostvari isti efekat (spreči širenje inflacije). Osnovni ciljevi makroekonomske politike svake države su:

1) stabilnost privrede (stabilne cene + stabilni devizni kurs)2) zaposlenost svih faktora proizvodnje (posebno ljudskog faktora kojem treba

obezbediti standard i kvalitet života)3) optimalnost ekonomskog rasta (ostvariti maksimalan ekonomski rezultat ali

uz minimalne troškove i ulaganja)

4) uravnoteženi platni bilans (ostvariti uravnotežene izvozno-uvozne transakcije po svim osnovama).

Ovi ciljevi se ostvaruju putem:a) monetarnom politikom i to regulisanjem količine novca u opticaju i kamatne

stope. Monetarna politika mora da bude dobro odmerena, što znači obezbediti onu količinu novca u privredi i to bez njegovog viška (pokriće inflacije) ali i bez njegovog manjka (pokriće deflacije) a to se ostvaruje posrednim putem u interaktivnom odnosu između kamatne stope, štednje, investicija i nacionalnog dohotka.

b) putem fiskalne politike kojom se reguliše ukupna preraspodela nacionalnog dohotka (preko poreza, prihoda, rashoda, javnog duga itd.).

Svaka privreda u svom razvoju ima dve osnovne tj. granične tačke razvoja:prosperitet = restriktivna monetarna politika + restriktivna fiskalna politikarecesija = ekspanzivna monetarna politika + ekspanzivna fiskalna politikaU recesiji se vodi ekspanzivna fiskalna politika (efikasnija) jer podstiče tražnju i potrošnju i ekspanzivna monetarna politika (manje je efikasna) jer se njeni efekti sporo „razlivaju“ po privredi.U prosperitetu se vodi restriktivna fiskalna politika (manje je efikasna na inflatorne pritiske) + efikasna monetarna politika (efikasnija je u obuzdavanju inflacije). S toga, samo kombinacija i koordinacija mera i instrumenata monetarne i fiskalne politike vodi ka stvaranju uspešne makroekonomske politike (privredni rast + privredna stabilnost). U tom smislu, najsloženiji problem monetarne i fiskalne politike je kako formirati likvidnu privredu i njen rast ali bez inflatornih pritisaka i bez recesije.

16.Osnovne koncepcije savremene antiinflacione fiskalne politike U koncepciju savremene antiinflacione fiskalne politike posebno mesto imaju:1) stabilizacija budžetske politke koja može biti:

a) ekspanzivna budžetska politika i ona se sprovodi kroz smanjenje budžetskih prihoda iznad rasta prihodab) restriktivna budžetska politika i ona se sprovodi kroz porast fiskalnih zahvata (novi porezi ili povećanje starih + smanjenje otplate javnog duga + smanjenje javnih rashoda)

2) budžetski deficit (to je deficitarno finansiranje investicija i javnog duga), on se najčešće finansira kreditima centralne banke poslovnim bankama pri čemu nastaje

proces monetarne i kreditne multiplikacije tj. porast novčane mase iznad rasta društvenog proizvoda što izaziva nekontrolisanu državnu potrošnju koja stvara porast agregatne tražnje iz koje sledi inflatorna napetost kao primarni faktor inflacije.Budžetski deficit stimuliše inflatorne poremećaje kroz:

1) visinu i strukturu rashoda (porastom budžetskog rashoda); struktura budžetskih rashoda se deli na tri dela: a) državno – monopolističko regulisanje ekonomije, b) politika militarizma (vojni rahodi), c) socijalna delatnost države;

2) izvori za pokriće budžetskog deficita su: bankarski sistem (krediti), državni zajmovi (od privrednih subjekata ili pojedinaca), inostrani zajmovi;

3) osnovni ciljevi budžetskog deficita su: razvoj privrede, zaposlenost svih faktora proizvodnje (posebno ljudskog), stabilizacija privrede (stabilne cene + stabilni devizni kurs), socijalni ciljevi, vojni rashodi.

17.Antiinflacioni instrumenti monetarne politike (obavezno pitanje, najvažnije) Pod instrumentima monetarne kreditne politike podrazumevaju se sredstva i metode koje centralna banka primenjuje kako bi održala masu i strukturu novca i kredita na optimalnom nivou. U postavljanju i delovanju instrumenata monetarne i kreditne politike presudnu ulogu imaju institucionalni uslovi delovanja bankarskog i finansijskog sistema u određenoj zemlji.Instrumenti monetarne politike mogu biti:

1) kvantitativni:a) politika obaveznih rezervib) politika otvorenog tržišta (tržište hartija od vrednosti)c) politika referentne kamatne stope centralne banked) politika eksontne (kamatne) stabilnosti

2) kvalitativni:a) regulisanje kredita centralne banke osnovnim bankamab) regulisanje uslova kreditiranjac) selektivna kreditna politika

U pogledu mogućnosti kvalitativnog vođenja monetarne politike instrumenti mogu biti: direktni (kada se direktno deluje na određene ciljeve monetarne politike) i

indirektni (kada se na monetarne ciljeve deluje preko kreditnog i finansijskog tržišta).Novi mehanizam monetarnog regulisanja u razvijenim industrijskim zemljama ne zasniva se više na konceptu direktnog regulisanja strukture direktnog kreditnog plasmana kao i regulisanja kamatnih stopa od strane centralne banke već se uvodi puna samostalnost finansijskih institucija u pogledu izbora strukture svog poslovanja kao i puna konkurentnost između ovih institucija na finansijskom tržištu.

18.Reformisanje instrumenata monetarne politike Osnovni pravci u reformama instrumenata monetarne politike vezani su za proces liberalizacije finansijskog sektora ali i za sve veću monetarnu disciplinu i kontrolu monetarno-kreditnih instrumenata.Kao naglašeni akcenti reformi smatraju se:

1) vodi se preventivna monetarna politika i sve veća uloga centralne banke i to uz ex ante (unapred) procenu u kretanju rezervi likvidnosti (njene fleksibilne politike) i to sve kroz uvođenje novih instrumenata politike. Instrumenti sa tkz. otvorenog tržišta (tržište hartija od vrednosti – blagajnički zapisi, državne obveznice, obveznice javnog duga itd.). Preventivna politika predstavlja prvi korak u procesu liberalizacije kamatne stope na razvijenom finansijskom tržištu;

2) preventivna kontrola poslovanja banaka koja zahteva njihovu brzu restruktuaciju i dokapitalizaciju posebno u cilju popravljanja njihove solventnosti (proces dokapitalizacije sprečava veći stečaj banaka i ugrožavanje banaka i finansijskih tržišta);

3) jačanje konkurentnosti među bankama preko liberalizacije kamatne stope i putem snižavanja obaveznih rezervi kod centralne banke;

4) ukidanje direktnih instrumenata monetarne regulacije (ne znači da će određena kontrola kamatnih stopa i kamatnih marži neće i dalje biti zadržana od strane centralne banke);

5) centralna banka posle procene u odstupanjima projekata od stvarnih ciljeva i tokova treba brzo da se odluči u pogledu visine i dinamike u doziranju monetarne konekture;

6) monetarna politika mora da bude visoko usklađena, koordinirana i sinhronizovana sa ukupnom fiskalnom politikom.

19.Restriktivna monetarna politika kao opšta strategija protiv inflacije (obavezno pitanje, najvažnije) Restriktivna monetarna politika treba da smanjenje mase novca i kredita u privredi smiri tražnju i potrošnju preko smanjene likvidnosti što treba da dovede do smirivanja cena, retko i do obaranja.Oštra restriktivna monetarna politika (visoke kamatne stope + precenjeni devizni kurs) onemogućava širenje inflacije tako da bi sa kontrolisanim budžetskim deficitom (5% od prosečnog budžeta za poslednje 3 godine) trebalo bi da se pokrene realna agregatna privreda (proizvodnja, zaposlenost, investicije, izvoz) i to bez inflatornih pritisaka.Sistem mera koji danas stoji na raspolaganju restriktivne monetarne politike je:

1) povećanje referentne kamatne stope centralne banke (osnovna početna ili bazna kamatna stopa);

2) povećanje eksontnih stopa centralne banke prema poslovnim bankama;3) korektivna politika na otvorenom tržištu (prodaja vrednosnih papira od

strane centralne banke);4) restriktivna kreditna politika prema sektoru stanovništva;5) restriktivna kreditna politika prema privrednom sistemu6) povećanje stope obaveznih rezervi na depozitima kod centralne banke;7) stimulisanje svih oblika štednje;8) otežavanje reeskonta (prenos anuiteta na centralnu banku zbog nemogućnosti

zaduženih subjekata da izvrše obaveze o roku dospeća) i smanjenje plaćanja reeskonta;

9) otežavanje zaduženja poslovnih banaka u inostranstvu;10) upisivanje javnog duga od strane poslovne banke i otplata ranijeg duga

centralnoj banci.U praktičnom vođenju restriktivne monetarne politike obično se sprovodi sinhronizovana monetarna politika (sistem sinergije – poluge) tj. istovremena primena više instrumenata.Restriktivna monetarna politika u cilju obezbeđivanja stabilnih cena i deviznog kursa povlačenjem određene količine novca iz opticaja raznim sistemima, merama i instrumentima kao posledica restriktivne monetarne politike javljaju se:

1) pad privrednih aktivnosti

2) porast nezaposlenosti, rada i kapitala3) nelikvidnost privrede i banaka4) povećanje cene novca5) usporavanje privrednog rasta6) negativno (usporeno ili neaktivno) delovanje monetarne i kreditne politike

multiplikatora.Kada se ide ka ostvarivanju stabilizacije onda se mora sužavati monetarna baza i povećavaju se kamatne stope (tako se povećavaju troškovi reprodukcije) a sve to nas vodi ka recesiji + troškovnoj inflaciji + nezaposlenosti (ka stagflaciji).To ne znači da uvek monetarna politika treba da žrtvuje stopu rasta i stopu zaposlenosti radi očuvanja stabilnog sistema a to je i dalje jedan od osnovnih nejasnoća prilikom sprovođenja bilo koje od ove dve osnovne koncepcije monetarne politike (ekspanzivna i restriktivna).

11

Povećanjem ponude novca (smanjenje ide ulevo) sa M0 na M1 iz postojeću krivu tražnje (T0) vodi ka stvaranju nove privredne ravnoteže E1 sa prethodne E0 . Sve to je praćeno i rastom kamate sa K0 na K1 ali uz pad društvenog proizvoda sa Y0 na Y1. Pad dohotka vodi ka smanjenju novčane tražnje sa T0 na T1, stvaranje nove tačke ravnoteže E2 u kojoj će proizvodnja i dalje padati sa Y1 na Y2.Zbog svega toga, restriktivna monetarna politika relativno smiruje cene ali rast kamata i društvenog proizvoda vodi privredu do velikog pritiska troškova što u suštini sprečava opadanje cena (cene su veoma neelastične pri opadanju) tako da ih oštra restriktivna monetarna politika može samo privremeno sniziti (najčešće ostaju na istom nivou) i sve to po ceni velikih gubitaka u poslovanju, velike nezaposlenosti i velikog pada privrednog rasta.