Jasmina Ćirković

NEMAZABORAVA

1

Beograd2014

2

AKO ODEMAko krenem možda stanem,možda vratim stari plamen.Ko bi znao šta bi bilo,kad je nešto nekom milo.Nisam skromna, nisam smerna,ne umem da budem verna.I ako se tebi vratim,mogu samo da te patim.Ne želim ja tvoje ruke,ne navlači sebi muke.Dok ponizno stojiš tu,ja sam mora ko u snu.Mučiću te vatrom strasti,u ponor ćeš zato pasti.Putovaćeš dugo dole,ljubićeš i laži gole.Za mene ćeš glavu dati,a ja neću okajati.Niti suza niti krik,za mene si samo lik.

3

DA LI?

Grešnice zlobna, kako si mogla pomisliti da bi mogla biti srećna?Greška ti je u rođenju, u traženju čoveka.Ostavlja li cveće, zaljubljen li je?Šta to od mene beži, ko je koga razumeo?Neko me je voleo.Ljubavi, ja te volim najviše na svetu, ma ne, ja te obožavam.Pored tebe bih mogao samo da ćutim.Gde pogreših?Koga sam zvala, kome sam ruke pružila?Da li sam se zadužila?U večitim teškoćama, zasoljena, samo pelin nigde med.Život mi je pakao, a ja želim sreću!Želim da me neko voli, kako sam mogla i pomisliti?Kako sam mogla tražiti, da bilo ko bude srećan sa mnom?Kao u pesmi „Srećna ljubav“.Kad sam ja nesrećna i želim to da budem.Hvala na razumevanju.Ako je iko shvatio da me je neko voleo.A ja uporno želim da budem nesrećna.Pa uporno nesrećna.Da li?

4

ONO ŠTO NISAM ILI JESAM

Ne želim da čitam šta žvrljaš.Ništa kod tebe nije lepo.Nisi ono što misliš o sebi.Beda i sumrak ovog sveta.Siromah i prosjak ljubavi.Nemaš ti ni obraza ni ruho ljubavi.Caruju laž i nepoštenje.Lažna iskrenost vara moje otkrovenje.Skloni svoje obraze, bezobrazluk đona.Udaram posred tvog iskrivljenog lica.Mani se izliva nežnosti, nisam harlekin.Podsećaš na lutku, šuplji trup, mozak prazan.Srce ni šiveno ni ozleđeno, prazna kutijo.Uvredo za čovečanstvo!Hvala opisu mog dostojanstva, rasparčanosti.Tvoje golubije nežnosti.Mog umrlog duha lupeških prevara.Sve bez osećaja.Hvala na povezanosti mozga i srca.Uz lojanicu koja odgovara.Oštricom reči razdvojio si mozak od duše i srca.Pa, hvala, sad razmišljajući gledam u prazno.Zaključke donosim sama, jer menjam stanja.Para, vazduh, voda, led, sve sam ja.Ali ti nisi ispao budala.

5

Časno ću poneti tu krunu, dijamante i rubine.Zamračena, glupa, skrivena, slepa.I nepodnošljivo, pokvareno lepa.Oprosti, držim krvavo srce na dlanu.Otkucaje pakujem za drugo vreme.Oprosti što potroših svoje vreme.Sebičnost mi je ime.Nož u leđa prezime.

6

PEČAT

Sretali smo se i spajali,pili vino crveno kao krv.Ciganin svira malo raštimovanom violinom.Pripitoj prija sve, ti me gledaš.Gledaš kroz mene,čini mi se da sam uvek bila prozirna.Kao da svi misle da sam staklo.Možeš polomiti i kroz njega gledati.Tako opijena stavljam meki dlanna tvoj rumeni obraz.

Seta...Koliko malo, a koliko je trebaloupoznati ovu pripitu ženu.Tvojim načinima, ocenama,tako malo mogu da prepoznam sebe.Gledam te i navire nešto nalik na osmeh.Nastao je zagubljen u raljama poznavaocatih mekih i nežnih osećanja.Koliko potrošenih reči za život i smrt.Samokritičnost čučikrijući se da je ne zgaziš.Siroti pesnik uvek pokušava, ostaje veran pokušajima.Zato je ocena sirotog, zalogaj i zamah smeli.Stidite se tog siromaštva?Vratimo se na vino, živeli!Ja te volim, a ti mene?

7

Ne možeš da otvoriš zarđala vrata sećanja.Zato i vino prija, jer ne može da te sve ophrva.Ne možeš da osetiš tu škripu,osim raštimovane violine...

Gledaj me...Jedini primerak koji je zgažen i poražen.Ne tuđi već tvoj.Želim da tvoj osmeh niko ne skine s lica.Moj je odavno skinut,stavi malo rumenila tek da pokrijem bledilo.

Cigani...Smeju se, plaču, sviraju, pevaju i imaju taj široki osmeh.Mi čisti smo posebni,opijemo se da bismo zaboravili što smo došli.Ova sirotinja je dosta pila, pomozi joj da ustane.Malo mi se vrti, smej se da zapamtim.Gledaću kako je kada se sve pomeša.Da ne zaboravim, pijana to mogu,Nemam drugi pečat osim suze.

8

CRVENA DAMA

Kad izbrišeš njeno ime, haljinu, boju, cipele,da li su sve misli i uspomene nestale?Ako si je vinuo i zaljuljao među oblake,da li si je ubio, u raj poslao?Vidiš li sebe, da si rat dobio, kralja na pijedestalu?Ratnika sa crvenom zastavomnatopljenom suzama i krvlju.Ratovi se samo tako dobijaju, pobednici slave.Da li si je pre toga milovao kao janje?Počistio si sve što je volela, ostavio mudrosti.Tebi ili njoj?

Ljubavi, prijatelju, muko, da li je sreća u životu tvom?Da li je ruža svenula od kad su sećanja nestala?Muka se mukom mučila, ali te nije sprečila.Bitke se mogu dobiti, ali se moraju voditi.Rat ona nikad ne bi dobila, pod padovima je rođena.No srce joj je veliko ko kineska zidina.Duša ranjavana, al’ se ne bi postidela.Reci mi, kada se spali sve, da l’ sećanje nestane?Da li je to put utaban kada koračaš nasmejan?Moje srce stegnuto ko pesnicameđu prstima krvari.Al’ suda nema, niti je zlo u meni nastanjeno.Kaži mi samo iskreno, kako se zaboravlja?Da li ima prečica kojom se korača?

9

Sve briše onaj koji sećanja neće,sav srećan dalje kreće.Znaš li koliko zaboli kada se svo nebo sruči,mimo tebe nešto nevidljivo odluči?Tvoju životnu putanju,života bol i tamu, zaborav, ljubav,rane primljene koje se samo gomilaju.

Samo glavu gore i ne gledaj u daljinu,kad proletnji cvet svene,znaj da je bio deo mene.Spoji svoju dugogodišnju borbu, zaborav.Volim te nasmejanog po danu,mene u nezvanom ringu.Srećna zbog tebe, sebi je želim.Hrabrost sam davno zgrabila, nemoj da te gane.Sećaš se one crvene dame.

10

MAJKA

Uvila sam te da te ne probude...Držim te u naručju, moje najdraže čedo...Na čelu ti sija beleg, po tome te uvek poznajem...Ti si moj znak za ushićenje, umirenje, ljubav,budalaste priče, one što ni klinci ne znaju...Ja sam tvoj kutak u trenutku sreće...Ti moja sreća u svakoj sekundi...Sve što znam, majka je majka je majka...Ona je budna, ne spava, bdi nad svojim čednim bićem...Pa zar ste zaboravili šta je mekoća kože bebe...Ej, srećo, volim te, rasti, majka je uvek tu...Za tebe sam kao ciganka koja prosi i u naramku te nosi!

11

IGRA LJUBAVI

Zašto mislim samo o bolu, ne potapaju sve lađe.Želim sreću, ljubav, život.Nek cikne nešto sad u meni.Nek vrisne svaki deo tela.Zaigraj sa mnom onu igru gde klizi butina lagano uz tvoju.Oseti kako se propinje strast i kida.Oseti prste grube i meke.Miluje vazduh tek među nama.Drži me čvrsto dok telo drhti i njiše se u ritmu ludom.Uhvati uzdah koji se ote.Prisloni obraz blizu usana, oseti vrelinu moga daha.Klizni usnama po vratu.Razgali vatru što liže telo.Okreni me brzinom koju osećaš .Čvrsto stegni, privij uz sebe, nije to valcer.To je zov ljubavi.Gde zadrhti, ošamuti, uzima dah.Steže u svoj čelični zagrljaj.Zaigraj sa mnom tu igru.Zavedi me, skini lance, oslobodi me.Pusti da moje telo otopi tvoje.Da ovde ostanemo samo nas dvoje.

12

IGRA

Pa sve je ovo samo igra,nismo ni ozbiljni ni smešni.Neko je izmislio igru sreće,a mi smo prihvatili kocku.I ne samo to,ponudili smo život kao ulog.

13

IMENA SU NAM ISTA

Setila se duša moja i misli su izbistreneAko te je sve koštalo, tvoje muke, tvoje srećeNemoj čekat’ više onu koja ne zna kako tvoja duša diše.Teškim dahom, umor boli, tvoji tužni razgovoriAko li se tvoj osećaj još uvek zadržaoSačekaj i moje ime, da ga stavim bliže tamo.Nije važno šta mi faliOstaci su jako mali.Ako je sve nestalo, i želja ti nepovratno odeVoljen osta.Moja duša štit će bitiDa ti ništa ne zafali.Bićeš suza koja blistaJa ti neću zamerati.Bićeš deo koji faliAl’ imena su nam ista.

14

ISPRAVITE GREŠKE U MOM ŽIVOTU

Nisam ja ni dobro ni zlo.Nisam ni pesak ni so.Nisam ni oda koja se peva.Nisam ni žena koja samo sneva.Nisam ni vrisak ni tišina.U mojim grudima je bol i vrelina.Noći duge i mutne.Zore bele i šutnje.Nisam ni pravda ni nepravda.Obična žena koja strada.Ako i greših, ja to plaćam.Moji računi ispravki nemaju.Oni su odneli sve što se uzeti može.I niko te greške popraviti ne može.Lako je svoje, i naučiti, i primiti, i suočiti.Al’ one koje drugi u životu odnose.Njih je teško u lepo pretočiti.

15

ZABLISTAJ

Zašto vetar i odnosi nečije ime...Prizvuk cerekanja para tišinu duše.Da li smo smešni, glupi ili istrošeni...Da li smo zaboravili da znamo da volimo,da gorimo u peni strasti...Nemoj me hvatati za ruku, ja znam gde sam.Zar misliš da sam ispustila sve uzde,da sve moje nosi vir života?Ne dragi, dišem još, plačem, smejem se.Dete me vraća u život, ona nevina ljubav.Puštam da me gaze, puštam da me pljuju.Zar je potrebno trošiti sebe na odbranu, od koga?Ovo derle je još malo za igre kapricioznih.Nisam dorasla kockarima, a nisam ni krupije.

Nisam cirkusant.Ali sam čovek, zar niste znali, bilo veliki ili mali...Želim svoj život, stope vam teške.Pružam i ruku, idem peške.Skrivate me jer još sam dete, volim i ptice kada lete.Tu sam i ja, jedno krilo, i da poletim lepo bi bilo.Pasti, poleteti, i tako redom...Smeli smo mi uspešno rođeni.Briše vetar, al’ šta mi može.Sve već puzi ispod kože.Ti, ja i sve što volimo je lepota.Zablistaj, srećo moga života.

16

NE OSLUŠKUJ

Ne osluškuj gde posrnuh, svetlosti je bilo malo.Prekidoh i onu strunu gde se život zapetljao.Ruke su mi obamrle, nejač mnogu obgrlile.Izgubilo telo snagu, ispod ruku sreću dragu.Nije meni, čedo moje, što ti grlen glas ne poje,već ti, snago moja mala, ja ti nisam mnogo dala.Ne osluškuj korak tromi, sine dušu mnogo boli.Nemoj suzu svoju dati, nek me osmeh tvoj otprati.A kako bi uzdah dala, kad bi mi se zaplakala.Kako bi mogla poći, ako su ti suzne oči.Kakvu sreću da ostavim, nema struna da nastavim.Čedo moje najmilije, bitka mi u srcu bije.Snaga me je sva izdala.Blagoslov sam tebi dala.

17

JEDNO TI NE MOGU DATI

Traži sve, al’ jedno ti ne mogu dati.Prostiraću tebi tepih suzama što okom leva.Lagala sam kad sam rekla da te sreća s drugom prati.Glavu dajem, nek te svaka suza prati.Ni sreću vam ja ne želim.Pa koja bi ljubav slomna poželela da pripadneš drugoj ženi.Ne želim ti ni poljupca, on je najlepše što ljude spaja.Ma, ne želim ni da čujem kako s drugom sreću kuješ.Nazovi me, moja dušo, kako sam ti kriva.Za sve, kako sam ti sve satrla.Nisam ni ja bolje prošla, al’ o tebi srce sniva.Ja se bolom lomim, kitim, željna tražim tvoje niti.I kad dođe tvoje vreme da odlazak meni spremiš.Ili si me napustio?Bolje da si moju venu pokidao i napio.Onda sa mnom raskrstio.

18

KADA PADNU ZADNJE NADE

Kada padnu zadnje nade, kad ne vidim,bauljaću.Srce moje kasapiću, pokidaću života strune,al’ će opet da se pune.Preliće se mnogo reka, mene opet pesma čeka,neka reč, ogrejaće stara peć.Kad kolena zaklecaju vezaću ih povezima,da izdrže teško njima.I jauči, plači, kori, nikada se ne umori,nisi sama ni nesrećna, negde tebe sreća čeka.Sunce baca zlatne zrake, zimske sanke nisu lake,zaploviću, poleteću, sreću svoju uhvatiću.Kada padnem nisam sama, ne dam da me uzmesamoća, ni tama.Tamničaru ne dam prići, jer ću se ja opet dići,razgrnuću maglu i prašinu, sve zaludne smešne ljude.Uzdignute glave, cela, osmehom ću da se budim,kad pomisle da me nema, stvoriću se kaostena.

19

KADA JE KRAJ

I ta žena, to sam ja.Kraj je onda kada to neko želi, a ne kada napiše.Kraj se gumicom ne briše.Kraj je kada neko ne želi više.Kraj je kada ti okrene leđa i više za tobom ne uzdiše.Pisana reč je trenutak bola, jer negde mora izaći.A kraj je kada te neko više ne želi nikada naći.

20

SRCE NA NEBU

Zamotaj me u svoj kaput i ponesi.Podigni put koji vodi u ono srce,na oblaku.Sećaš se koliko je plavo, vedro i srce jedno.U njega smo oboje stali.Gledaj koliko čuperaka dečaka, okica malih.Uzmi me kao zvezdu na dlan, da ti zasijam.Prolomi dubinu duše, dušom po njoj diraj.Otvori srce, uđi u njega, dotakni svaki delić,ljubav mu samo treba.Čarolijom usana po meni slikaj.Nemoj me pitati samo piši i čitaj.Zadeni cvet u moju kosu.Poljubi modre oči, gledaj u njih, ceo život je stao.Drži mi ruku čvrsto pod suncem.Zagrej me, zagrej još samo malo.Sutra je drugi dan.Plovimo dalje, trenuci, sekundi,naši su.Pogledaj hlad kako nas mami.Zar nisi video, zeleno oko?Mi smo sami.

21

LEPŠI DANI

Lasto, poleti, na mene sleti.Golube beli, ljubav podeli.Lepršaj, haljino, kad smelo kročim.Svici, osvetlite gde ću da noćim.Nek me zora obgrli rana, mnogo će biti lepih dana.Sunce drago, spusti se niže, da budeš srcu mnogo bliže.Ogrej, zagrli, napuni dušu.Odbeglo što je nek bude tu, nije to varka kao u snu.To mori ljubav žarka, a oči sjajne kao dva safira.Gledaju u tebe, ne daju mira.Dok se migolji kraj dana.Umilno veče, umilno srce.Samo jednom nekom povuče.

22

PRVI ČIN

Čemu se podsmevamo,kojim porivom nošeni...Ulubljeni sudovi crvene boje,života spoj...Nisam čudovište, ali krvi mi treba...Ovo nisu rat, barjaci i lešine...Ovo su putevi kopani šakama...Umirući na poljanama strave...Kosturnica poluživa među njima...Zavapi, zavrišti,prolomi, spasi me brižnih...Kopaj po meni, gavrana mnogo...Kidaju meso moje duše...Srušite svet, nek zgasne život...Spusti zavesu...Prvi čin, a već suze brišeš...

23

LJUBAVI MOJA

Ljubav nije kap u moru, pahuljica na prozoru.Ljubav vredi čitav svet.Ljubav najlepši je cvet.Zar bi tugu neko sej’o kad bi koga zavoleo?Zar bi srce puklo tako da ne ljubi tako jako?Zar bi ljubav mene snašla da ja tebe nisam našla?Eh, ljubavi moja mila, sreća moja ti si bila.Da l’ si me zaboravila?Il’ su misli tvoje tu gde boli, gde me ljubav naša mori...

24

JEKNI

Jekni da puknu srca planina.Jekni da stoletni hrast ponizno klekne.Jekni da nadođe najveća plima.Jekni, nek bezdušni dušu stekne.Jekni da majka zemljaiz utrobe srce izvadi.Jekni da se zemlja i nebo stope.Jekni da oči sitih žive u gladi.Jekni da se zlo i nepravda tope.Jekni, nek zveri u peni beže.Jekni da jama proguta nečasne.Jekni, nek se pesma od studi ježe.Jekni za one tople, za one strasne.Dok ječiš shvati da nemaš kutak.Život je tren, a ti trenutak.

25

UMIJ ME SPOKOJEM

Umij me spokojem.Isceli mi teskobu duše.Gurni delove u stranu.Dlanovima obuhvati srceda kuca ponovo...Moje misli ostaće neispunjene.Znam gde smo ostali bledi.Nestali u zavojima uvreda i nespokojstva.Večnoj borbi kao neprijatelji...

Da li je moralo tako?Gurali smo se, propadali.Ljubav je bežala gore.Nije uništena, ona se ne može uništiti.Potiranjem jedino ona opstaje...Ni grom ni uragani ne mogu je uzeti.Ni smrt je ne može poneti.Ranjene duše je nose.Vapimo i tražimo...Opraštam, oprosti mi.Gorim u paklu, natovarena.Ništa nisam zaboravila, boli i tištiu meni vrišti.

26

Da li sam sebična? Ne znam...Da li sam sve ono ja pesmom napisana?Ne znam...Ne znam koliko mene ima.Saplela sam se u svim pakostima.Nisam ja toliko miljenica.Samo sam tu kao okovana robinja.Čak i moja reč nema težinu.Pružam ruke da dohvatim visinu.Tek malo sunca, oblak beli.Bar duše komad da mi isceli...

27

STOPEJedno poglavlje se završava,sva poglavlja se završavaju sa suzama ili suncem...Ili su oči posivele, duša promiče,srce ima svoj bol...I čovek odlazi u sopstveni nespokoj.Nemojte se smejati, papiri dišu,gumica nema da reči izbrišu...Nema ni sprave koja vraća prošlost,zato je samoća jedina odanost...Lutaj, dušo, neće ti niko zapasti za oko,što se tebi zarilo duboko...Hvalili se da te mogu taći, poljubiti i omču namaći.Pogledaj obrise sunca, odlazi sve, ostaju samo moje stope...

28

ŠAKE PRAZNE

Šake prazne, srce boli, duša zamrla.Oprosti mi što je pesma duši blizu, slušam kao da sam sad rekla.A nisam.Lutam bosa, gola, nemam šta da skrijem.Ogrni me, sunce, kišo, lišće, sakrij to što bije.Kao grudi raskriljene, sve iz njih ispada.Umor više ne osećam.Nekim putem idem.Na kolena padam, dižem ruke samo više.Da l’ prokletstvo il’ sudbina, sve se pomračilo.Idite svi od mene, nema ničeg što mi je značilo.Pokušavam da uhvatim granu da se spasim vode.Suze su me okupale, padnem li odneće me bujica.Glava  teška do zemlje  seže, sem zujanja, kao svirke, ništa ne čujem.Pašću opet, ne znam da l’ ću da se podignem.Reči su me mesto mača u srce pogodile.Krvavom rukom hvatam lice suzu da obrišem.Uplašene ptice beže.Krv se polako sliva, baru pravi.Glavu ka zemlji saginjem.Ne mogu ni da mislim kog da proklinjem.Sudbu, život, sebe ili zlobu pod njihovim okriljem.

29

OMEĐENOST BEZ MEĐE

Znaš, nekad sam mislila kako sam hrabra i velika.Kako varam smrt.Onda sam shvatila da smrt vara mene.Iskušavala me je, uzimala i vraćala. Kao da je imala pravo.A imala je.Uvek se poigravala i držala me kao lutku na končićima.Cirkusku marionetu.Smejala sam se pobedama koje to nisu bile.Da li je to hrabrost ili ludost?Više se ne pitam.Idem ivicama žileta koje će me jednom rasparati.Možda će me tada uzeti u naručje, ne znam.Stara varalica.Iznenada sam imala japansku trešnju, lepotu.Ko je mario za oholu smrt.Probudilo se nešto nepoznato u meni, nešto kao cvrkut.Kao vulkan kada izbacuje lavu.Pomešala se pesma i žar, erupcija čula.Svest nije postojala, kao da je zakržljala pod naletom.Opiranje, žica, zid, pa i kineski da je bio ne bi pomogao.Slast, prožimanje, vrelina, strujanje, gruvali su moje telo.Vene su natečene gurale bujicu krvi.Pulsiralo je sve kao da iskačem iz sopstvene kože.Nisam pitala što sam baš ja upala u vrtlog.Vuklo me je kao magnetno polje.Lebdela sam.Bestežinsko stanje je tražilo drugo.Bilo je tu nadohvat.Ruke su sezale, vid se mutio, maglovito sam tražila lik, vrelinu jagodica.Prste koje šaraju, usne koje klize, znoj koji stvara reku od toplote.Želela sam da ostanem tu, dah na vratu osećam i sada.Sve me je vuklo u visine, među zvezde, svet ne postoji.Ljudi su tako mali.

Mi smo sami, niko ne postoj sem nas, gubi se prostor.Kidaju lanci.Magla postaje gušća.Cvrkut glasniji, lava moćnija.

30

Ostajem zamotana među rukama koje pale, u bujici koja se stvara.Koži koja se lepi.Usnama koje se ne daju odvojiti.Dok pod nama ostaje oblak, zvezde, mi odlazimo daleko.Smisao je bez smisla.Omeđenost bez međe.

31

NJUŠKICE MOJA

Mila, onoga dana kada su tvoje oči pale,čini mi se da se slomilo nešto u meni.Tvoja nesebična ljubav nadmašila je sve ljudske osobine.Radost koju si znala da pokažeš.Zahvalnost i malo bezobrazluka, naravno.Mila, znala si kad boli da tu treba leći.Osećala si, bila si tiha.Dolazila sam i odlazila.Ali sam te uvek volela. Tvoje skakanje, želju da te milujem, da ti pravim neke začkoljice.A ti se nisi ljutila.Izgledala si predivno.Imala si, a i ostavila pokolenja.Da, ti si humanost, iskrenost, lepota, najdivnije što sam upoznala.Ne znam da li si znala koliko sam te volela.Dugo sam se mučila da napišem par reči o tebi koja si me kupila.Kada si se razbolela, cvilela sam i ja.Na svoj način, hrabreći sebe da će proći.Ali tvoje oči i nisu više pratile, a meni se činilo.Nisi me ni čula zadnji put.Otišla sam gajeći nadu.Koliko beznadežnosti u surovosti.Javili su mi jednog dana da si otišla tiho da se ne mučiš.Mila moja, ovo je sada moj oproštaj od tebe.Znam, pamtiću te dok živim.Tamo gde si, znam da imaš mir, bila si posebna.Počivaj u miru, mila moja njuškice.Živiš u sećanjima i srcima onih koji su te voleli.Kuco moja, mi smo te sačuvali.Ljubav nadvlada smrt, ne postoji granica…

32

NEZNANAC

Ja tebe ne znam, drug možeš biti...Krv ću ti dati, možeš piti…Kroz snove mogu šetati samo...Doći tebi, ne znati kamo...

33

NIJE ISPOVEST

Dala sam ti srce, dušu,ne znam da li se može više dati...Godine prođu, tuga se stvorii ja znam da gorčina govori...Ima dana, ima noći kada nisu moje moćiima zora kraj prozora, kada gledam u daljinu...Vidim jarko sunce sija, boli svaki deo moga bićaal‘ ne umem tebi reći...Znam da kriviš samo mene, zato suza mora tećipitam sebe koliko ih ima, gde se kriju...Ne znam kako telo izdržavapokušala jesam, mili, ali ostah opet sama...Nisam ovde da te molim, ja istini odgovaramnisam došla da urličem, niti tebe sebi vučem...Jedno tebe sada molim, shvati ono što govorimovo nije bajka, snovi, sanje koje mene lome...Ovo nije ispovestduša želi da ti kaže da za tebe dajem svet...Želim da me s tobom spojiako vrata još postoje...Ako su se zaključala, ja odlazim, milo moje.

34

OČEKUJEM

Ni kuća ni kola mene ne vuku...Poljubac vreo i dah što pali...Da li me čeka bar osmeh mali?Hajdemo zajedno negde daleko...Ti voliš to i još neko...

35

OĆUTI

Oćuti, srce, molitvo moja.Oćuti koliko je bilo bola.Oćuti svemu što će te vući.Oćuti, srce. Samo ućuti.

Ni svoj šum više nemoj slati.Oćuti svemu.

Oćuti, dušo, ti puna svega.Oćuti, smiri drhtaj tela.Oćuti, dušo.Samo ućuti.

36

ODLUKA JE TVOJA, LANE

Razdvoj sneg od leta,reci meni šta ti smeta.Razdvoj jesen od proleća,biće snaga zrela, veća.Šta mi nudiš, dobro smisli, dosta smo na kiši kisli.Ljubav kad se rodi nije samo med i voda,bol je zatvor i sloboda.Ako hoćeš zaborava, pa te druga želja vučenekom mora od nas dvoje bezglavo da srce tuče.Ako hoćeš beg od mene, pratiće te moje seneja ti neću obećati kako ću ti sreću slati,ja se neću pretvarati da me bol ne prati.Reci, dušo šta to hoćeš, jer redove neke čitammorala sam da te pitam,je l‘ ti ljubav zalog za vremena prošla, davnail‘ bi hteo prijateljstvo, pa nek kaplje krv iz rana.Šta god hoćeš, reci, dušo, na moja si vrata uš’o i sada te molim, eto, srce svoje da l’ si sluš’o.Odluka je tvoja, lane, odluke su tvoje samesamo reci, makar puklo, i bude me to dotuklo.Nikad reč ti neću reći, budi pošten pa sasecisrećo moja, ako volim, to ne znači da si dužan.Nemoj nikad za odluku biti bolan,niti tužan.

37

NE BEŽIM

Umri, lažna kobi...Čime se igraš u dvorištu opakih predskazanja?Nemoj pokazivati svoje oronulo lice...Ne progovaraj kreštavo, nema takve ptice...Tvoje zlo na vratima raja i pakla...Bakljama pališ srećna lica...Šta je za tebe serijski ubica...Umorio si me lažima dobrih namera...Usahnuo si kao moja najlepša ruža...Usisao si so iz mora...Ostavio bljutavu vodu da talasa...Mi, ja smo samo masa...Tovar mesa, gomila inferiornosti...Izgubio si ruke, ali jezikom sečeš ...Oličenje propalog, dušebrižnog čoveka...Zar čovek?Neobličjem, unutrašnjost ti vrvi od nečasti...Otkini svoj prljavi komad mesa od mene...Prestani da me plašiš užarenim vodicama...Pusti te tvoje pipke ili šape...Pokidaj lance i skloni senke...Svesnost?Imaš li pojma šta je jedan čin...Učinio si ih bezbroj...Jezikom probadao dušu...Čupao srce, pa ga nasilno vraćao...Ono pamti, pamti svaki tvoj dodir...Svaku tvoju pogan...Ti više ne smeš da se okreneš...Jer više nisi čovek...Sada si gomila đubreta koja vri...Nasilnik koji koketira nad nejačima...Osorno, podlo parče mesa...Ne bojim te se...Nisi ti moja klanica...Treba ti više od toga...Ne bežim, nemaš to zadovoljstvo...Ne mrzim, jer si poražen...Ne možeš ti to da priznaš...Ego ti je veliki, ne možeš da ga progutaš...Još misliš da si dobročinitelj...Ti si urlik izgladnele zveri...

38

Urlik koji se razliva u nekim katakombama...Nemaš ništa osim sebe...Postaješ polako svestan da gubiš bitku...Da su ti kandže sve tuplje...Ugrizi se brže leče...Nesoju, vladavina dostojanstva i ponosa nije u kavezima...Ona je u bezgraničnoj slobodi...Bezuslovnoj ljubavi...Skini mi lanac, otvori vrata i pusti me da poletim...

39

OPROSTITE

Nemam ja toliko krvi za vaše vene,moje su uske, a vaše proširene...Moje srce manji protok treba,vaš je strujanje jače, to vam je potreba...Oprostite što šaram ovako,ali strune su mi nategnute lako...Pošto ste sami možda bi sa mnom plakali malko,tek da niste besposleni tako...

40

OPSENAU tri reči razbiću ti dušu,polomiću koplja kojima se braniš.Odvojiću tvoje telo kao parče beživotne lutke,nasmejanog lica.Lepotom se štitiš,zavaravaš jadne, bogohulne deve.Seča čeka tvoju opsenu od glave,umrećeš bez ljudskog, rođenog u sebi.Davno je iz tebe đavo uzeo dušu,dao ti lepotu, opsenu i stas.Možda prevarene behu deve,al‘ prepoznala sam da u tebiničega osim truline i smrada nema.Zato u tri reči uzimam ti dušu,odvajam ti telo kao parče,glavo, seča seče opsenu lepote.Glava pada negde,kotrlja niz breg.Lepota bez duše i nije nečemu,zna gde završavaju odstreljeni i šuplji.

41

OSTAVI MI TUGU

Ostavi mi tugu, ljubi neku drugu...Kad gromovi udare, posred srca paraju...Nemoj se okrenuti, jer će kiša padati...Krvi će poteći...Delom kojim ideš sunce će sijati...Ništa nećeš znati, niko neće reći...

42

OČI MEKE

Pisati, a ne zarivati čavle u nečiju dušu nemoguće je,pesme dodirnu tamo gde se presvlače ulivom reke.Koga da molim da razume ove skromne reči?Moji prsti su sapeti, jer kada pokušam da suzu pokrijem,obmotaju ih trnjem i krvca pada mesto napisanih reči.Znam, misli, znam sve što bi mi sada rekli, ali na ćutanje zakleti, najlakše je otiči bez reči.Ne zameram ja suncu što će im spokoj dati,ni prokletstvo koje će mene da prati.Nisam ja mesec koji prikuplja zvezde,nisam ni čovek da sebe u grob teram.Možda će jednog dana pasti neka svetlostna sumoran i dan što živim.Možda ogreje sunce i ni za šta me ne okrivi,možda mi oslobode prste i zarastu ubodi trnja,možda će ovaj umor ostati da kunja.Možda i voda stane iz oka puna kiše,možda negde daleko i jasmin zamiriše.Možda me more dočeka u odori beloj i svečana ruhamožda ovo sve ranjeno prestane da se savija i kuka.Ruke dižem, ka čemu?Nemani mnogo oko mene,gledam, igraju ples samo sene.Zidovi se rastaču kao da bi uzidali meso i kosti mojerazmičem rukama masu, ruke upadaju do lakta.Đavoli spajaju pakt,ja igram bez takta.Još u daljini čujem neki glas znan, prekasno, neko reče, to nije tvoj spas.Iz oka sevnu iskra, otprati je suzakroz maglovita jutra tražim oči neke meke,a za mene tako daleke.

43

NE RUŠI MOSTOVE NI KADA ODEŠ

Ne znam šta me više boli.Već dugo sam u mrtvilu tih rastrgnutih osećanja.Pitam Alisu iz bajke - mogu li i ja malo tamo?Ponekad je neizdrživo.Pijem, plačem, trljam ukočene ruke.Oči pune kao oblaci.Duša u zadnjem času kao da čeka da pukne.Ne mogu više da molim.Ne mogu proste stvari da objasnim.Nema pesama koje pevaju o tome.Poezija je ljubav, tuga, bol, ali ne i ono iza zavesa.Posustaju moji vapaji.Saslušaj me.Nije više ni važno da li me neko sluša. Tišina ima svog zarobljenika.Snaga ima svoje moći.Ali i ona pada pod teretom.Osmesi bola, osmesi svežih povreda.Učenja, preduga praćenja, pokušaji, nemaju odjeka.Ovo nije planina, ovo je ravnica, žitnica.Ljubavnu da li znam da napišem?Ona me napušta, ja sam kao u dva sveta.Stešnjena, sa željom da vidim.Ne, ne razumeš ti mene, jedno je bol.Drugo je hiljadu jeda.Slušalac na jednom polu, a moj glas ne doseže ni do mosta.Most spaja, ne ruši mostove ni kada odeš.

44

POĐI SREĆOM

Nemoj suze, suze bole,pođi srećom amo gore.Tu će neko da dočeka,ili će ti biti sreća ili neko kog se sećaš.Pogledom ću da propratim kako tvoja noga kreće,da li tvoje telo hrli il‘ umorne noge neće.Izdaleka oči vidim,od sreće se zasmejulje i suzicu koju puste.Ako li su izgubljene i pogled im negde lutaznaću da sam nasred puta.Ako li me ruka takne i milje me tad obuzmeznaću da je tvoja ruka da me vodi i da uzme.

45

PORAZ ILI POBEDA

Olujno vreme kovitla,vetar sve pred sobom ruši,more se propinje s penom na usnama.Galebova krik u daljini se čuje,poput huka u izmaglici.Penasta, mutna vodapropinje se i udara o stene,povlači se i sprema sledeći napad.Stene uspravno stoje,odolevaju kao vojska.Čini se da drže štit,vetar još više navaljuje.Pokušava i dalje nemilosrdno,talasajući udara svom silinom,zelenoplavu vodu sada pretvara u dželata.Razigranu penu koristi kao varku,stene odolevaju uzdignute i smele,znaju da štite svoje muze.Snažne su,čekaju slabijeg da ode.Znale su da jenjava vetar,njegov zanos uvek slabi.Otupeo od mržnje da sruši ovu tvrđavu,povlači se poražen.Pobednika znaju obe strane,ali njihovi sukobi će trajati večno.

46

POŽUDA

Kako pomoći prijatelju kad ga snađe slatka požuda?Koga mu dati, a čist ostati?Šta mu reći?Pohotom nošen, gonjen ko zver, željan one slatke muke.Pobeći?Imati pameti ili izgubiti?

47

MILO MOJE

Milo moje, kad olista oka dva nek budu bistralabud beli kuda plovi da ti kaže gde su snovi.Istina je, da ti kažem, da samo sebe lažemželim da te ljube medna usta, da ne budu nikad pusta.Na srce ti melem stavljamduši tvojoj skidam pelin.Vode nek saperu svako bolno mestoneka vetar sve raznese, trulo lišće, gorke svađe.Oko moje, oprost molim,za život se sad ne borim.Neću teret da ti budem, učinila mnogo jadana kolena padam sada.Ti si snaga i poštenjei ako sam izgubila, bar sam blizu tebe bila.Srce moje iz nedara, za sve imaš puno daraobasjaj ga sunce žarko,na nebu mu dajte zvezdu.Milo moje, još te volim i nek sama sad sagorimsamo za tvoj oprost molim.Biće za te modrih reka, veselica što te čeka,ja sam tebe uvredila.Kako mogu biti s njima.Milo moje, sjaj u tebi, potamneti nikad neće,a uvrede nanešene odgurnule su me od sreće.Pravedno ti pehar dajem, napoji se rujna vinasve što rekoh ja u besu, nije pravda već pokora,moj sram i moja mora.Ja ti sudih, ja optužih, bez prava i pokrića,a jednom se u životu mogu sresti takva bića.Milo moje, sad oprostine tražim ti ništa drugo, izgubila pravo ja sam,moja srećo, moja tugo.

48

PROMAŠENA META

Jasno kao plavo nebo bez oblaka i kišedragom srcu duša je mirna.Ako se proplankom krećem do vrha ću doćinoć, zar ima noći?Svaka zverka u šumi je prijatelj,svaka krošnja zaštitnik.Ništa na tim vrletima ne ume da uvredipotok odmara moj umoran um.Doziva me huk vode koja će izbistriti pogledne želim da se vratim tom treštavom svetu.Dobošarima koji pronose abere po svetu,halabuka od koje glava zaboli.Misli su moje vrlo dalekoprostranstvo život nudi.Polako ću krenuti seoskim putem,usput sresti ponekog prostodušnog seljaka.Koji nije dve reči napisao,ali ima krčag pun hladne vodeotpih, zahvalih mu i ode.

49

PURE PASSION

Pure PassionIma nešto posebno, rečenice su znane...Lepo složene...Crvena, strast, vrela kao krv...Retko joj se odoli...Pure PassionNije to prazna priča, ni strast od komadića...Lava koja peče, ali miluje...Piše se, al’ pisati je bunilo...Rečenice složene, uklopljene, nekako prepoznatljive...Pure PassionZamišljam, al’ srce mi uznemireno tuče...Ponirem i izranjam, prepozajem te ruke...Usne bi progovorile, al’ nestaje glas, tako znano...Redove, reči, rečenice...Poznajem to pismo, kao budoar, udobni salon...Pure Passion

50

RAZUMEH TE

Razumeh te ja u boluZaveja me jaka zimaNisi shvatio me tadaDa u meni srca imaDa ogolih tada sebeZaljubih se ja u tebe.

51

RUŽA

Ružu treba znati držati i gajiti, a ne ubosti se.Treba joj prebrojati lati, gledati jekako se zanosno otvara od pupoljka do zrele ruže.Osetiti taj miris koji širi oko sebe.Voleti je, jer traži ljubav ko nijedan drugi cvet.Pokušaj da je slomiš osetićeš ubode.Ružu možeš mrzeti ili je pak neizmerno voleti, podjednako je teško.

52

RUŽA CRVENA, ALI NE SAMA

Mešaš sve dugine boje, lepe su,ali ne videsmo tu ružu samu kojoj malo ostalo je.Zar crvena da bude lepa i sama?Ma naći će ona već buket gde sreću stvara.Oskudna mala, a puno boja i u teškom trenutku,ona je nadmoćna i svoja.Kada ne shvataš poplave prave,ništa ti ne može doći glave.Nismo mi svi stvoreni da shvatamo druge,za sebe će reći svako da je pun tugekada ga bolovi sa svih strana stude.Dragi moji, niste shvatili da je život zamkakoja ne štedi ni život koji vam ponude.

53

KURVO, ŽIVOTE

Sneg veje, hladnoća ledi, vrata čekaju da ih otvorim.Uzalud život zovem kurvom, molim da mi se dodvori.Lažljiva iskrenost potamni sjaj raskošne lepote.Ja se i dalje molim tebi, živote!A kurva ostaje kurva i guta u grotlo svoje.Led koji mi okova vrata naceri se da spreči prolaze moje.Otopiću te lepotom.Uz škripu otvoriti dok ti zarđale šarke škripe.Proći kroz tvoje zamke i zabrane, zablude, života kurve, majke.Koja lažno grli i ljubi, tobože voli decu svoju.Ona je samo opsena, a ljubav čuvam da me ne pokrade,sa mnogo, mnogo osećanja i nade.Nisi ti ona koja ćeš saplesti ovo izmučeno telo i dušu.Moja molitva ne postoji više.Samo ljubav, toplota, milost, nežnost što vešto krijem u srcu mom.Eh, kad bi samo znala koliko prezirem njen soj...

54

SAMO JEDNOM

Ako odlaziš, ne mogu te zadržati, ja znam samo pisati.Znam u dubini voleti, srce dati, al’ čemu sad to?Dušu povređivati, nije nam to sad osuda.Želja tvoja, a moja tuga.Nemoj da brineš.Skrojili su me od te tkanine.Osećaji, pa ti ih znaš.Poraz to nije, to je krah.Ne znam, al’ odavno slutim to.Kroz vene se provlačilo.Nemoj misliti da mrzim, tebe, oblak, more i palme.Mnogo lepog pamtim o tebi.Živećeš, živeo si, nastanio si se baš tu, u meni.Zauvek kažu ne postoji, šta oni znaju...Prave ljubavi u životu samo jednom se daju.

55

SAMO PRIKAZ

Kako bi znao šta razbija u mom srcu reka,da li su brda koja stvaraju klance,da li brzina reke koja namiče lance?Okiva, guši, vodu već gutam, vazduh mi negde klizi polako.I tvoje oči gledaju isto, a koga peče u oku reka ističe, uliva.Ne suši izvor, ne mogu reći svako sa svoje strane stoji.I mirni i zgranuti prolaze isto, al’ to je prikaz.Nije to slika pa je izložbom ljudima prikažeš.U svakoj duši ima nešto treba da dokučiš vrlo vešto.Zato je za mnoge istovetno.

56

SLOBODA

Sloboda je nešto što sam uzimaš.Na silu niti pevam niti čitam,mogu samo da se pitam.Ako pesma nešto kaže, da li laže?Ni tamničar niti robmoje sve je još kod tebe.A slobodu uzmi sam, ja nemam ni pakao, a ni raj.Ja sam tamo gde me stavi,ostala u suznoj bari.

57

SAMO SLEP

Ime je tvoje, a usne moje.Za moj krah krivim sebe, slobodno pucaj.Ova žena ti ništa sem ljubavi nije dala, ono što ne shvatiš, ono što optužiš, a poreklo ne znaš, opet ti hvala.Koliko bogatstvo i lepotu pokloni nebo u životu?Daj delić jedan, ono sve poklanjam svima, gladnima i bolesnima.Ti ko Apolon lep, nisi gledao zatvorenih očiju,samo slep može videti koliko je lep.

58

PONORI

U dubini nađoh duši spas,deo mene nije deo vas.U dubini započne da boli,iz dubine neko se i voli.Ponori su beskrajni i tužni,snovi slatki u stvarnosti ružni.U dubini oka moga suza,još mi drhti od udarca bluza.Dubina je posejano seme,iz dubine izbacujem breme.U dubini sakupljam lepotu,i padove moje u život.

59

SAN I STVARNOST

Volela bi da se probudi pored njega,ali budi se sama.Kad bi ga srela i uronila u njegove oči,reči zamiru.Sve je postala mora, izbezumljena lica,život na ivici ponora.Sreća, lažna stvarnost, ljubav, istina,dopire fluid koji spaja, toliko blizu.Još uvek daleko, nemoć.Lepa je, želi ga, misli joj plutaju ka njemu,on gospodari njenom stvarnošću.Njen dolazak u stvarnost je kao poj slavuja,dolazi , jedva dodirujući pod, hrleći u zagrljaj da ostvare sanjano.Dva bića postaju jedno, svet staje oko njih,vreme gubi smisao.

60

NASMEŠI SE

Nasmeši se kao pupoljak koji će procvatiUdahni me kao vazduh koji pomno želiš udahnutiPogledaj me kao da ćeš me prvi put ugledatiZagrli kao da nikoga nisi nikada grlioPoljubi kao da nikada nisi ljubioZagrli čvrstim rukama da osetim bol u kostimaZavij svojim moćnim telom kao ogrtačimaUdeni cvet u moju kosuPusti po licu tvoju rosuNapij me vinom iz svoje šakePogledaj nestašno kao detePodseti ptice da poleteZamoli pastira da zasviraPoloži mi glavu na svoje grudiOslušni koliko moje srce žudiOseti prstima kako drhte sve spone koje telo spajajuProzori nek budu nebo plavoZagrli punu dušu koja to čekaČamac nek bude uzburkana rekaPrivij se uz mene, nećemo statiKad dođe vreme, nasmej se samo, poljubi usneProcvao cvet budi uz mene Videćeš lice srećne žene.

61

SEĆAŠ LI SE?

Sećaš li se one žene što voli da luta?Poznaješ njen osmeh, rumene usne, crvenu haljinu.Sreo si je u noći, pila je crveno vino.Prišao si joj, unevši se u lice,takao meku kožu i pripalio cigaretu.Sećaš li se?Bila je ganuta gestom, oči je skupilapod naletom dima.Gledala te je čudno izvijajući vrat.Čudan poziv to beše, tako si shvatio.Sećaš li se?Provukla je prste kroz svoju gustu kosu,obrazi su joj bili rumeni.Gledao si te izražene jagodice, želeći da ih zagrizeš.Netremice si pratio pokrete ruke, kao da te miluje.Sećaš li se?Mislio si da je pijana ili bar pripita, lako ćeš ti sa njom.Utegnuta u haljinu crvene boje, ešarpe oko vrata.Nije spadala tu, među pijance.Sečaš li se?Želeo si je, skoro si je povukao za ruku,ali si se suzdržao.Ona te je pogledala, namignuvši ti.Ustala, visoke štikle su je činile još vitkijom.Sećaš li se?Gledao si za njom kao skamenjem, nije te pozvala.

62

Nisi ni ti krenuo za njom, uplašio si se.Nisi otkrio da li si bio taj kog je odabrala.Sećaš li se?Trudio si se da je zaboraviš, strahom si hranio svoju ljubav.Nisi znao da te je volela, zaista volela.Krio si se, možda si je sada i zaboravio.Sećaš li se?Ona tebe nije i danas te pominje, odlazi da popijecrveno vino.Nije te srela, nije te čula, shvatila je da koči strahmožda i nju.Možda je to stvar ljubavi, sudbine, još luta.Sećaš li je se?

63

ĆUTANJE JE PREVARA

Ćutanje je prevara, ćutanje je stara laž,neiskreni dvorski paž.Ćutanjem da skriješ sebe, a ogoliš oko sebe,ne ide to, dušo moja...Još uvek ja imam dar da otkrijemsvaku stvar.Zoro, svani pa zastani, ćuti, muti, pa naljuti.Nekog kog ćutanje jako mori,mene cvrkut vuče zori.Oćutah ja puno laži, ko je kome prstom kaži.Pitanje je vrlo skromno - kog nalagatako pomno?Dragi, srećo, dušo mila, zar ćutanje zaslužila?Ogreši se ti o mene, zgaziše te uspomene.Jar ti ćutnju nametnuo,kog da svetiš?Sebe sama, ja ti nisam noćna tama.Gledaj ono što se kreće, gledaj cveće, korov baci...Ja se sada suncu smejem, ćutanje ću tebi dati,sada mene ti odbaci.Nisam srna što se plaši.Nisam vuk u divljini, pitoma sam, oko moje,ćutanjem ti dane broje.Moja srećo, gde si zaš'o, što si takvu kletvu naš'o?Lane moje, srce puklo, ćutanjeje sve dotuklo...

64

BISER

Da li biser, kamen dragi, mogu ruke da zamene?Da li majka svoje čedo može ikad da ne voli?Da li srce, duša, može da ti poklon ovaj nikada ne pokoni?Da l' si kadgod pomislio da posekle grane plaču?Da li si se uplašio da čekati uzalud je?Da l' si veru moju sada bledilom ispunio?Da li su ti moje oči strane i daleke?Da li misliš da nikada nećeš čuti moje stope pored reke?Da li si se umorio dok ja svoje rane vidam?Ako jesi, onda smo mi dva zida, dva sveta i dva bića.Razumeti ti ne možeš da je za me teško mnogo.Sačekaj i reci sebi - čekati te nisam mog'o.Ja ću tebe razumeti, iako ti mnogo nisam rekla.Da su borbe moje jake i da ništa nije lako, da ti dođem tek onako.Kada dođem, dolazim da ti sve svoje dam.Polovično ništa neću, ako hoćeš puteve ću za nas naći.Bude li se drugo htelo, ti si moje najmilije.Ako ostah i to znači.Ostarilo je odelo.

65

KAD SRCA ZATUPE

Kad srca zatupe, duše odu,misli zablude i predaleko odlutaju.Kad usne zaćute u glavi košmar iščilisuze presuše, oči otupe.Kad pitanje prestane to da bude,kad ljude podeliš u neljude.Kad shvatiš koliko podlosti se šeta,kad osetiš koliko te je udarila nečija peta.Kad počinje da bude sve kao pamflet,kad misle da sisamo drvo.Kada te lome, lome, a još si tu,kada je jača nevera od vere.Kad od pitomog postanu zveritada im niko ne može pomoći.Niko ne poseduje tolike moći.

66

PISMO

Uzeo si mesec zlaćani, senke prevukao...Verovala tvom jedinom svetlu... Puče mi dugme otešnjale duše...Sagoh glavu, nemoj gledati lice koje voli...Srce koje dahće...Ruke koje grle ramena dok se tresu...Uvrede koje su ispisane na čelu, produbilebore...Šaljem ti srce, pismom krvavim, perom pisanim...Ne piše ništa, rasula se reč papirom...Gledaj, pošta opet nosi iskasapljene i nesrećne...Predaje tugu i bol kovertama uvijene...Vezane mašnice sa kojih se cedi nekakva crvena tečnost...Moj najmiliji primaoče pisma...Adresa tačna, greh naslovljen, usne zapečatile...Otvori...Opet rade poštari za izgubljene duše...

67

BOJE

Tetoviraj snove u moje oči,a ja ću sigurno tada doći.Telepatski ušunjaj pesmu,reči nek budu sve šarenih boja.Sa zvezdom sklizni niz moje grudi,nudim ti najlepši ležaj.Duginih boja.

68

SUZA

Čuvala sam te od grabljivih senki,volela kao najlepšu reč izgovorenu.Punila grudi tvojim osmehom,ozaren kao da si me grejao.Volela i gutala svaku tvoju misao,bio si moj kralj bezazlenosti,moje oči svetlosti,moj vodič kroz mračne tunele.Malo pričao, a puno rekao.Bio si sve što drugi nemaju,lako te je bilo zavoleti.Nemoguće te je zamrzeti,nemoguće te je odbaciti,nemoguće te je zaboraviti.Prostotom se neću služiti.Tvoj duh prožima moje bićei sve dok bude imalo smisao životatvojim će se imenom zvati.Ne može se krojiti ničija misao niti volja.Ne pokušavaj da pališ tinjalicu,još uvek svetlost obasjava tvoj lik,još uvek si ti onaj koji je prvi moj stih.Nemoj gađati, nećeš pogoditi.Voljom koja se prepliće u mom životu živim,sa tobom ili bez tebe ovaj život se kreće.Koliko suza, koliko natopljenih bluza.

69

Niti kriv niti dužan,niti je ime važno,samo ono što ću zadržati neće nikada biti lažno.Ti ćeš ostati svetlost, a ja crna dama,tako si me prozvao.Rekao, zbogom, ne, ne ljutim se, sve reči jake kao mač.Bile tople ili oštre, moj odgovor je hvala.

70

BARABA

Ti znaš podzemne puteve,ja hrčak koji rije u trenu zaboravimda sam baraba koja se bije.Nemoj se smejati, ja odista pijana udaram one koji me drže,ma koliko gubila snagu, jednom će ih noge izdati,neće moći da se zadrže.Tada ću dobiti snagu pripite žene, cigara na uglu usana,malo krvi da sapere.Neću stegnuti grudi, dosta su me bolele,popiću čašu viskija da bi usne još više gorele.Tražiće ova baraba mrvice,tada neće tražiti više tuče ili kakve zadevice.Ako ni mrvica nema, ova baraba će ponovo tuču da sprema.Nemoj me pitati zašto,kockali su se u ljubav, dug im je priličan.Zato će moj stav prema njima biti nedoličan.

71

NISAM IGRAČ

Nisam igrač klot igara,oset se negde u oblacima gubi.Maštar koji voli lepotu umetnosti teško će da se u igru zaljubi.Blistaj u zavesama u obličju dobrotvora,u ljubavima mimoilaznih neshvatanja...Trojnih tačaka upalih u oči čitača.Zloupotrebljavaju ih kao kockice dečijih igara.Šta ima čistije od dece?Nisam duplikat, neću ni biti.Tu sam zgrabite me za gušu, udavite...Sklopim spoj golotinje, kurvi i promašenih ljudi...Čitajte, dragi i mili, da znate koji karakteri suovde bili...Koji su ovde plakali, uzdisali i davili seu svojoj duši, držeći je nežno da je ne zgnječimo...Izmislili ste igre, ulažete osećanja, čija? Ljubavnih cicija...Bolni su neki krikovi, umazani likovi...Neću svoj dan, sunce da izdam, nerazumni nek se ljute...To bi bilo kao oči da izvadim...Razumeli bi da ste ono što obaveza i ljubav ima svako,ako je jednom začuo plač bespomoćnog bića...Budi se, pogledaj, ruke mi drhte, oko igra, tamno i oštro... Sve je na policama lomljivo, kad gurneš rukom lomno je, padne, u nepovrat otišlo...Ko kaže da sam karakter truli?Moje vene su pune krvi.Pune se, i puniću ih, ne pijući vašu...Imam ja svoj izvor i svoju veliku čašu.Pehar iz kog se častim u igru ne ide...Žao mi je, ali moje oči slabo tu igru vide...Počivaj, planeto, na kulturnima, na karakternom rodu...Ko mi podari jači adut, keca u rukavu, možda ću se kockati i ja...Dotle bih bez igara raznih fela ostala svoja,čak meka kao svila.Oboji me, tu sam, bela i crna, obe su lepe,samo slepac ne vidi slepe.Samo gorčina ne vidi dobrotu,

72

samo hir vidi svotu.Ljubav im je u zadnjem redu, optužite me...Sve je u redu!

73

ILI NE VAŽI

Hoću da znaš da moje oči gledaju, al’ ne vide.Da srce traži, al’ te ne stiže.Da bol me slama, a ti ne vidiš.Dok čekam, gledam da nisi negde skriven iza ugla.Da nisi ostavio neku ružu na prozoru.Čuo kako te dozivam.Video suze koje prolivam.Ležim i gledam ovu kutiju, a sve bih da je razbijem.Kako bih ti pisala da volim te više od zgrbljenog života.Ni ne sanjaš, okrećem glavu ka prozoru, gledam tršave prolaznike.Tražim da ugledam jednog znanog.Svako jutro gledam prozor, tražim ružu, možda si se prevario.Krišom stavio.Takve oči nisam videla, suza mi oči mutila.Ako ne pređem prag života, znaj da sam te silno volela.Izgarala i sve druge lagala.Da bih mogla u samoći zamišljati tvoje ruke, tvoj poljubac...Susret naš.Da znaš koliko u grlu stoji, grudi se stežu, da li znaš koliko boli?Pa ja te zaista volim...Tvoj bol zasipa me, a ja se povijam ko vrba.Da znaš, pragovi moji su visoki.Ako ih pređem, tražiću opet te oči, taj smešak.Te nežne ruke, poljupce, šetnje pored reke.Poljubac ispred Narodnog pozorišta.Obećao si mi ili više ne važi?Toliko toga pamtim, malo da ti kažem, puno da volim...Sreću da potražim.

74

SVAKA PESMA

U svaku reč sam utkala sebe, svaka je pesmaradost il’ bol za mene.Kada plačeš, neko se smeje, kada tužišsunce ne greje.Kada si prepun bola i plača, dođešpa shvatiš da ti je noga kraća.I tako redom,Pišeš i pleteš svoju haljinu od pesme,a nisi shvatio da se to ponekad ne sme.Zaplačeš gorko,jer život je ukus pelina i meda.Ko zna ko te i sada iz kuta gleda.

75

TI

Imam krevet na oblaku,hlad pod trešnjinim cvetom.Ljubavnika u krevetu, strast u venama,toplotu u dodiru.Poljupce koji vrele pečate ostave,telo koje obavijaš čvrstim rukama.Prelivaš žarom zrelog muškarcadaljine u kojma se rasplinjava naš žar.Dah usijane pomame, čin moje predaje,kruna tvoje pobede.

76

JASNI SU VIDICI

Zar bih zaboravila oko što gleda?Zar misliš da sam sišla s nekog dalekog neba?Tu u podnožju sam bila.Užase preživela, ruke mi klonule, teške oči mutne od dima.Da li si mogao pomoći?Ni pet, ni deset minuta nije trebalo da bi me sve moje izdalo.Ako se obruše svi nesveti na ovom svetu.Dograbe me kandžama u letu.A drago biće me otisne niz reku.Prećutaću sve.Magla mi oči prekrila, u njoj sam dugo hodila.Prekrile me nemani, al’ nek proždiru sve zveri.Nikada nisam gubila lako.Gubila sam bolno i polako.Sad znam da nisam ni bila shvaćena.U srž udarena.Nije meni potrebno hvala.Proždire me velika ala, ja čeljusti razdvajam da izađem.Borba je moja velika.Samoću tvoju i svoju da stignem, tuga zbog tame koja me prekriva.Duga je moja pruga, voz nekome kasni.E, to je proždiralo mene, i dok ležim i gledam.Polukišno nebo.Pitam se da li si ikad ovakvog nekog treb’o.Koji ponekad u sivilu života traži da ga razumeš.Da mu je dovoljna trun, da jedna suza može da oduzme sve što ima.Da godina može da bude ledena i nepodnošljiva i nemerljiva kao zatvor.A opet nadu koja je ogromna kao okean u sebi ima.To je ono što me razlikuje od mnogih ljudi i kako god da bude.Ostaću čovek koji zna šta to uvek može da razum pruži.I ono meko se jednim prstom na grani drži.

SVOJI

Sedim sa sobom samomi pregršt misli se roji,

77

al’ samo u svome srcumi smo zaista svoji.Upita jedno dete:Leči li vreme rane?Ja mu odgovorih:Ne, čedo moje, ožiljak iz tog vremena ostane.

78

ŠAPAT

Naći ćeš me usred klasja,zrelo zrno mene kiti.Prići češ mi polagano, stavit‘ venčić upleteni.Šapatom mi reč zboriti:„Ti ćeš, dušo, moja biti.“

79

TAMNI OBLACI

Vuku se tamni oblaci,prekrili moje telo.Kiša me šiba,sakrivam lice.A vi obuklinovo odelo.Sunčana strana ulice,šepurite se tako.A kiša lije i skrivada je sa njom neko plak‘o.Idite ispod duge,možda ćete je dotaći.Uvek ste znalikada treba da odete,vas ništa ne može taći.Bola ste naneli puno,suza se izlilo mnogo,ostajte ispod duge.Srećno ste rekli zbogom!

80

TE OKICE

Nekako sve mi je znano.Poznata lica, ulice, ljudi, dečije igračke.Neke ručice mašu i gledaju velikim okicama ka meni.Mame mi osmeh, pružam ruke da ih uhvatim, dodirnem.Šeprtljave nogice zapliću, stanu pa se okrenu da vide gde sam.Tobože sakriće se.Smejem se, tako majušni, a već misle na varku.Plave oči se zadube u moje kao da mi prodiru do duše.Seta mi pređe preko lica.Pomislim, prodiru li zaista... kada ih toliko osetim.Sve znam i nemam pitanja, skoro da su svi odgovori tu.Neki rečeni, neke redovi popunili, neke naslutila.A deca, ta bezazlena bića se vrzmaju oko mene.Prosto mi ne daju da mislim.Zamišljam kako bih volela da sam ostala tako malena.A prodorne okice i ručice mi nešto pričaju.Gledam ih i ne mogu da se nagledam te nevinosti.A opet mi je sve poznato.Svaki odgovor znam, svaku rečenicu naslutim.Sve između redova pročitam.Sve mi je poznato.

81

Ali ta dečurlija još u pelenama plene svojom iskrenošću.Mame taj osmeh, iščezli.Poklanjam im ga, zaslužili su.Njihova iskrenost, bezazlenost zaslužuju mnogo više.Zaslužuju mene celu.Ali meni je sve poznato, pokušavam da im dam ono što je...Od mene ostalo.

82

TEBI

U tvoje oči ukapah radost,dugu prevukoh preko tela,sunce spustih da te greje,prislonih ruku da srce zaigra,šapnuh slavuju da te razneži,naredih šeretu da te nasmeje,zlobi da nestane,učinih da te vrba miluje,ukorih zimu da se otopi,zamolih kosca da tugu pokosi,šapnuh sreći da te nosi.

83

TEČE LI TEČE

Reka suza me je ugušila,svačije priče sam slušala,nikome nesreću odala.Moja je bila teška drugima,oni koji je trebalo da razumeju,ne znaju da slušaju, ne umeju.Ne žalim što sam pričala,već tugu koju sam ponela.Žal mi je bio kao šal,gušilo me je mnogo,sudilo mi se strogo.Sad shvatam da je zabludaverovati u ono što su prema meni bili.Dok sam njih slušala i njihove jade,moja duša je znala koliko tuge pade.A sada znam da sam i ono malo ljudispoznala sa koliko želje i ćudi.Razumeju šta ti je, eh, priča teče - da ti je.Učini, budi, svi smo mi ljudi,neko više neko manje razumezato sam reši sve i ne dozvoli da ti sude.Ne pričaj nikome šta te je snašlo,ono malo što imaš oko sebe pitanje da li ih je uopšte dotaklo.

84

TUGA U TUZI

Neka stane pored tebe u belompre nego vetrovi i kiše te odnesu.Ma volela te je sigurno, kroz svaku poru ljubavi odišu.Nije te ubila, samo te je previše volela,ni strah ni zlo, sama je izgubila tlo.Zato je ne krivi, možda su njeni dani mnogo više sivi.Možda su puti mnogo teži i njena pamet stalno beži,možda je tužnija od tebe, možda ste isti.Da podjednako boli, voleli vi ili ona, manje il‘ više,merljivo nije, tuga je tamo, tuga vas obavije.Živite živote koji to i nisu,oprostite jedno drugom što je to zatvor.Bez kazne i suca, jer niko ovde ne pitada vam srce podjednako puca.

85

U OČIMA TUGA

Guše me mrtvilo, bol i nemoć,o, bože, podari bar jednu noć.Noć gde se ljube mesec i zvezdei mojim snovima kočije jezde.Mojim žilama struji krv,u mojim očima osećaj suv.

86

IZ SNA TE VADIM

Iz sna te vadim, ljubim te nežno, koliko dodir tvoj boli i voli.Iz sna te vadim, da ti dam uzdaha koliko duša želi.Iz sna te vadim, gledam ti oko, srce puca polako.Iz sna te vadim, dlan spuštam nežno na obraz, voleh te duboko, jako.Iz sna te vadim, da te poljubim i kažem - još te...Iz sna te vadim, al’ ne čuješ me, u grudima gruva i boli.Iz sna te vadim, ljubim ti liniju na dlanu i kaplje suza.Iz sna te vadim, podrhtavam, al’ otimam bar jedan uzdah.Iz sna te vadim, voljeno moje, stope ti vidim na trotoaru.Iz sna te vadim, da živu vidim ljubav moćnu i staru.Iz sna te vadim, da ne misliš da sam te snila samo.Iz sna te vadim čistog i belog, kao bistro nebo.Iz sna te vadim, da pomilujem kosu koja miriše na hleb.Iz sna te vadim, da ruke tvoje zagrejem pre nego odeš.Iz sna te vadim, da te ogrnem da mi ne ozebeš.Iz sna te vadim, da te golub prati i glasove donese.Iz sna te vadim, jer više ne znam ni sama gde pripadam.Iz sna te vadim, čežnjo moja, da ti još jednom kažem...Iz sna te vadim, ej, tugo moja, ne umem ja da lažem.Iz sna te vadim, da ovlaš spustim usne na tvoje mekano i opet kažem, viknem - ma još te vo...Iz sna te vadim...

87

UMIJ ME ROSOM

Umij me rosom, podoji istinomsačuvaj od bola da ne nanesem oko ničije da ne zasuzi.Pusti miris da ustajali vazduh napusti svako mestogde smo tugovali.Očešljaj čupavu kosu koju su ruke grubo grabile,pomiluj svako dete i lane,oteraj teške protekle dane.Pusti iz namaknutih stega i lomova,pusti da mudrost uđe u život.Daj mi mir i ćutanja moć,da mogu slobodnim hodom poć’.Osmeh u oku i sjajljubav u srcu i duši, čistu i belu kao veoda nikad više niko u meni ne vidi duh zarđao i sveo.Dodaj na mene vesele strunenek se pesma zaori, iz mene samo lepa rečkao izvor nek zbori.Ljubavi, sreće, pregršt toplote želim sebi, tebi, svima,ni tvoju suzu ni moju neću, nek prošlost ostane u zapećcima.

88

UMIRU I LJUDI TAKO

Sve ide i sve mislim da čujem korake...Daleko od mene odlaze u oblake...A tuga prodire kroz pore i srce...Izgleda kao prekid pupčane vrpce...I gasi se jedan život polako...Nisam mogla znati da ne umiru samoretke ptice tako.

89

UZALUD MI SVETLA GASE

Uzalud mi svetla gase. Osetim ja telo tvoje.Ruke presvuci u svilu, kada klize da me jeza prođe.Muzika je u venama. Krv uzburka, noge kreću, izvija se telo.Sve može ići, sve stati.Igra i dalje traje dok mene još uvek muzika vuče.I zanos kojim se uz tebe priviti hoće.Uz tebe grudi osete slast.Sav oganj koji stvoriš u meni, znaj da si dao ženi.Proći će kroz svaku poru.Dodirnuću svaki delić.Usne će ti zov poslati, prsti telom prošarati.Noge ćemo uplitati.Tela ćemo pripijati.Svetla mogu da mi gase, al’ dok srce kuca jako.I dok samo ne pukne il’ stane.Ne bojim se te zlokobne tame.Napustiti sve nije teško, ali reći zbog toga će srce peći.Nek i pukne, nek nestanem, možda kraj je vrlo blizu.Ubila me ova suza.Ubilo me ćutanje i nemilo naslućivanje.A na kraju pogasiše i to malo svetlosti što bi.Mnogo je, a ja imam samo jednu poruku.Daj, reci mi.Zadnju suzu pustiću i uzdah iz grudi.

90

VAŠ POGLED

Zašto gledate dole, niste mi baš čistija volim da vas gledam u očivi niste više isti.Onaj oreol ega koji ste nosili sa sobomne shvatajte me nikakoda ovo govorim zlobom.Znala sam u tren jedan šta vas je to potuklo,pali ste tamogde je najviše mene tuklo.Još ne mogu da vas shvatimšto se skrivate tako,moj pogled vas prati,a vama je nezgodno jako.Nisam ni suzi dala da me ometeda istinu od vas tražim,htela sam samoda me vaša reč osnaži.Praštam ja sada i onda,iako paklom sivim,ali oprostiću,jer moram da nastavim da živim.

91

DOBRO VEČE

Ostaću kada sve moje ode.Ostaću i kada zamolim za čašu vode.Tu na obali na morskoj peni ostaću da gledam kako galebovi grabljivo proždiru plen.Ostaću, jer sena koja me prati nikada nestati neće,ostaću na klancima, jer ko će razumeti trenutke sreće.Ostaću na zelenim krošnjama okićenim plodovima i cvetom,ostaću da se sa tišinom srećem.Ostaću jer život to od mene traži,ostaću bez prenemaganja i turobne laži.Ostaću ma koliko udarali u mene, misleći da sam vreća peska.Zakloni i smrači moj ležaj u ništavilu ovog života.Ako me cvrkut ptica probudi, biću već budna, jer san menije prevario.Kad se sapletem, rane će boleti, listovima ću ih previjati,koprive če me ojačati, neču osećati kako peče.Možda ću sebi reći - dobro veče.

92

VIDIM TE

Vidim te u klasju, u svakoj modroj reci.U očima, ti čudna svetlost, sjaj samo meni znan.Reči mi tiho miluju obraz, hvatam uzdah iz tvojih grudi.Nemoj prestati da šapućeš dušo, nemoj da me osvit budi.Budi tu negde, da toplotom ogreješ telo, makar na tren.Dođi na sjajnoj zvezdi, spusti se zlaćanom niti sa neba.I budi tu pored mene, sklupčaj se kao da grliš dete.Voli me iskreno, jer znam da ćeš nestati.Poslednje deliće tvog daha dišem.U zoru sve će prestati, tvoje ruke ne grle više.Sklapam svoje dlanove, pokrivam lice, da se ne videizdajice.

93

VOLIŠ LI TOLIKO?

Da li bi me nosio kao kap vode, voleo i grliokad me slome dani, oslabe mi čula?Čeznuo za mnom a ruka svela?Voleo me uvek, bez stida od ljudi koji će šegomizvrtati ruglu?Poljupci tvoji ostati isti kao prvog dana, a da nećešokrenuti glavu?Da li ćeš moći sačuvati mene, žrtvovati sebe i svuvolju svoju?Da li bih živela uvek u srcu tvom, za menečuvanom kao topli dom?

94

VREME

Za sve postoji vreme...Vreme za san, vreme za dan, vreme za ljubav...Vreme za tumaranje...Vreme za umiranje...Vreme, na koje načine svo to vreme ide...Niko nikada ne zna da možeda ode, a da ga ne vide...

95

KAD SLAVUJ NE POJE

Ljubav je sve, bez molitve, osmeha...Pitamo li se gde je obala, a gde protiče reka...Pitamo li se da li svakom sunce sija isto...Ili se zamislimo da li je sve čisto...Zapanjujuće, ujedno bolno, kako slavuji ćute...Maštajte, igrajte dok se letnji zraci ne zamute...

96

VATRA

Iz očiju iskra seva.Iz utrobe plamen peva.Sa bedara plamen liže, okružio dragu svoju.Čudom svojim zagrlio, u boje se pretvorio.Oganj suče i miluje.Sto ruku je ispružio.Svaki delić dodirnuo, očima je zažario.Telo joj upalio.Usne vrele utisn'o, u srcu mu žeravica.Licem njeno lice ljubi.Ona njime prislanja se, da dodiri budu vreli.Svaka ruka uvila se i telom se vije, seli.Ja pogledah tu lepotu, obuze me strast velika. Razjarena goropad uzima šta joj za ljubav treba.Ona mila prepušta se.Želja njena ne jenjava.Žareni je momak gleda, nikome je ne bi dao.Njegova će sada biti.Taman ceo svet propao.

97

ROB DO GROBA

Svaka suza je platila, dušu i srce kupalasvoju ljubav zlatila.Srmom vezla, sastavljala, krvlju bojila,svojom svojila.Sama ostala, bledosiva, skrivena,ne brani se zlu što je prati.Kad si sam zna da se teško izgubljeno vrati...Teške su ljubavi prave, kao najlepša pesma...Kao cvet koji nikad oči nisu videle, pred lepotom sepostidele...Ko tu ljubav proba, njen je rob do groba...

98

ZASPAĆU

Zaspaću sama, u snu su tvoje oči.Šapatom sam zborila,dotakni me i ljubi svake noći.Nošen čežnjom ljubio si telo moje.Davala se, vraćala ti moći tvoje.Ne odlazi, bol je jači i od mene,ne kradi mi sve što imam,makar bile uspomene.Dok te zovem da se vratiš,pustinja je sve bez tebe.Suze teku, ti odlaziš,ljube ti se druge neke.Još uvek se pitam zašto.Za nas nije mirna luka.A srce će uvek bitiispružena moja ruka.

99

KLOVN

Da li je cirkus završio u mom gradu?Igrale su se predstave.Glavni klovn je bio jedan jedini, ali vrlo uspešno korišten.Kako sam to propustila?Kako kockara nisam prepoznala?Kako pesnika nisam upoznala?Pa onaj divni drugar koji mi je popravljao onu blesavu spravu.Kako je to moglo promaći?Lidija, Lidija, što si vikala na mene, što si me mrzela?Okice moj, tebe sam najviše volela.Suze su mi kapale, oko moje.Zar te duša ne boli?A moja drugarica Marica to je bila,ma ne znate vi kad ubija žena to stručno radi.Šta ste mislili kako ja biram prijatelje?Deset, i to je mnogo, ne mogu da im posvetim sebe.A red je red... - ovaj Balašević mi ne da da mrdnem.Eh, najvažnije su slike, a ja ih tražila, divila se.Nema, nesrećna, kažu da sam patila zbog njih.Ludača.A opet onaj klovn, prepoznam sebe u njemu.Čudo koliko sam bila smešna, a i poharana.Duša, srce, sve mi je uzeto, preseljeno u njega.Igrala sam, nisam ni znala, a svi su znali, ludača, kako bi ona znala...Klovn se naigrao, dobro se nasmejali.Sada me mrze, svi, svi oni koji su mi se smejali.Vise nisam klovn, valjda su odlučili da mi pokažu.Glupača ili ludača... Isto je.Potrošili su me.Sada više ne znam da igram i nikom nisam potrebna.Žale se na mene, a ja se pitam...Ko je bio klovn?Ja, ti, mi, oni?

100

KNJIGA

Nisam se klanjao ni ocima ni svecima, zlim jezicima.Voleo, goreo, zagubio, zaustavio i prepustio.Grešna je bila, majko mila.Nije vredela ni pišljiva boba.Sad je gledam kako nestaje kao da je bila potrošna roba.Nisam kriv što me je svojim jezikom zatrla.Ali bila je umom zamrla.Sada sam otišao bez dalje priče.Ostavio sam je.Ona viče.Prokleta žena ne da mira, kožu mi ježi, živcira.Sada sam lakši ili ću biti.Da l’ radost il’ ko zna šta...Sad je dan...Ona je sa svojim pisarijama i nekom pričom...Pričaće puno, moliti, ali smo kvit.Ona je mene, a ja nju...Sad svako svojim oblakom kreće.Ma šta da kažem bila je...Bila je...Rekao bih, al’ bolje ne, nek sada mirišena knjigu i hartije.Meni to više nije važno, uvredila me jei to snažno.

101

ZNAM

Znam, i sve mi puca u daljini...Znam zašto srce tuži...Znam gde se oči skrivaju, suza koja kruži...Znam, i nemojte mi pričati šta mi je činiti sada...Znam kako moja duša u provaliju pada...Znam da vam je svejedno i bolovi su razni...Znam da i dani i noći postaše tako prazni...

102

VOLEO SAM NJU

Izmaglica, tamo traže oči moje...Trnja se dotiču duše dah...Nemoj, drvo je prepreka, udaram...Oči magle, strah...Žuljaju užad, vezujem sebe, ne znam ti put...Na putu kamen, bosim nogama gazim...Utrnule usne, glasovi neki, nečiji vrisak...Kome sam potrebna ranjena...Srdžba se sprema, prska u nebo svoj mlaz...Duboko brodovi imaju gaz...Sama šumskog lišća kraljica...Upala u čeljust igara sunca, noći, snega, kiše...Izmaglice...Na nebu pokolj ptica...Pada kiša od krvi, a misliš da si prvi...Pobegla bih, a ono magla, stegli se obruči...Stegle se kapi...Neće da padnu, vetar duva kaplju u vodu hladnu...Reko, skačem ti s mosta, primi me, zagrli...Daj da čujem odjek, on mene još voli...Grli samo čvrsto, znaće da sam tu, biće gore...Ruže će bacati, čujem kako kaže - voleo sam nju...

103

ŽITO

Padaj, srećo, kao kiša, kupaj me svojim osećajem.Padajte, zvezde, kitite kosu da zablista.Mesec nek osvetli put.Sutra kad krenem kroz žito zrelo.Onako žuto, zrno puno.Pa zaviorim maramu malu.Potrčim da me vetar zapahne svojom toplinom.A vazduh titra od toplote.Čuju se čvrci kao hor iz žita.Ko dete trčim, a za mnom svita.

104

NEOBIČNO PROLEĆE

Proleće u ovim rukama najlepše lice ima…Ruke, ogledalo duše i lica, pokazuju, mislite, par cvetića...Te ruke ih najnežnije drže, najdublje vole...Ogoljene duše sve bez reči slove...Dubinu ne može da oseti svako...Zbog ovih dlanova neko je previše plak'o...Sada mu suze još uvek liju, dlanovi mnogo izgledom kriju...Razumi, sestro, devojko, brate, ovo je teško bogati da plate...Ovo je osećaj onih što zrače, proleće prepoznaju,u rukama rabljenim, a srce zakuca mnogo jače...Prisloni cvetiće na svoje grudi, poljubi onoga ko mnogo dade...I pusti da se utopiš u njegov ležaj, nek te zanjiše nežno...Oseti koliko je meko to srce za kojim žudiš...Ljubiš i ludiš, želiš ko oči...Pitam se što nisam bila bar jednom na tim rukama prolećne noći...

105

ODGOVOR PRIJATELJU

Kad bih ja tebi sastavila jecaj duše...Pucanj u srce, stakliće na sve strane...Rupa koja zjapi, crv u rani...Radosti koje stanu, smeh kad utihne...Stud kad stisne, prazne ruke i bol kad vrisne...

106

NEMOJ, SUZO

Nemoj, suzo, pogledaj u mene...Sunce pije svaku kap što lije...Nemoj srce da u grudi bije...Kad se smeje da slad vodu pije...Ne daj svoje boli da se vide...Ne daj, neka sami se postide...Neću dati nekom ko je slep...Da prekine jedini let...Da otkine lat kad procveta cvet...Ljubi rane, ljubi plač...Razumi i kad razum napušta nas...Ne gori kad se goreti ne može...Kidam cveće, bacam ga...Ne zaklinjem se ni u njega ni u sebe...Sve je iskušenje jedne igre života...Sebe sam izgubila, guraju me ko igračku...Skute skupljam, oči kunem, sebe ne vidim...Ne želim da zapamtim ružan rukopis u pismu...Podsmešljive poglede i šale...Mrzim mozak koji sam zadržala...Voda nosi i prekri ovo malo što osta...Mene nisu prokleli, nisu me ni želeli...Mene su samo u život gurnuli...

107

Kičmu mi slamaju, ko lutku sklapaju...Pljuju, psuju, mašu prljavštinom...Ostajem da mašu, prestajem da slušam...Čekam trenutak da odlepršam...Tu nema šta da se shvati...Ko je patio večno pati...

108

NISAM

Nisam, nisam, nisam kriva.Pakao vrati vragu, nisam na prodaju...Nisam zlo koje hoda.Kopile koje se ispililo, ni žena ni veštica...Otkud ti pravo da me tako nazoveš?Nisam ljigavo, nedefinisano obličje...Svetla sam, čuješ li?Svetla i čista...Mirišem na mleko i med, na zumbule.Nisam sakrila kodove svog postojanja...Nisam usisala tvoju dušu...Nisam, čuješ li?Nisam te varala, nisam harala...Ošamućena, raspolućena hodam.Teturam...Glava me ne sluša, čili sve...Kod tebe mi je duša...Čuješ li?Šta hoćeš, da izvadim, da poklonim?Da nestanem i sve ti dam...Čuvaj kao suvenir...Ti nigde ne vidiš moj kraj.Do bola me kupaš, režeš...Čuj, ptice nagoveste rastanak...Čuješ li?

109

Ovaj život nije sladak...Gurni me dole, da umrem od rukukoje nekada behu moje...

110

PRAŠNJAVA OSUDA

Prašnjavi, lažljivi, opravdanja traže.Prijatelju dragi, za tebe je kosmos.Tvoje iskupljenje neće ni đavo ni bog.Molitve, ni savest koje kao teretkačiš lako kao pero.Imena ti tvoga,koliko si ranu zaparao tuđu,a da te nimalo nije zabolelo?Ko mi bude rekao da prijatelj moj je,nit‘ je bio, nit‘ će biti.Maske ste skinuli, ni venac planina ne može vas skriti.Moj jedini greh je što sam drugačija.Al’ sam zato bolno od vas i hrabrija.Savest kad zapeče pašće vam i veče.Sutoni su nemi.Prijatelj se nađe i dobro da ih ima.Kad vidiš da mu od žalosti oko suzom zasija.Sve svoje što ima daje da te spasi.Vukovi su krvoločni.Prijatelji jaganjci.Granica postoji, dobro se sad vidi.Treba prolaziti užase da čovek osetikome da veruje, koga je nazvao, kako, gde i kada...Nada je poslednja, prijatelji dragi, maskeste stavljali, imena nemali.Na red je došlo da se neko stidi.Sada se gledajte ko gde sebe vidi!

111

UČINILO VAM SE

Okrenuta leđima gazila je lagano.Posmatrao je s leđa, činila mu se mlađa.Podsetila ga je na staru ljubav...Staru, već zaboravljenu...Primetio je da čudno hoda...Sve je ličilo na nju...Volela je ruže, cveće, slapove, ali jevremenom postala za njega stranac.Poturao joj je priču da je knjiga ljubav ko vasiona...Zamku i zver prozre.Knjiga oplemenjuje i ljubav prema knjizije poseban osećaj...Ljubav, ljubav je čaša crvenog vina, kao krv koja tečevenama...Krv koja hrani celo telo, osećaj blagosti kojaispunjava dušu...

Šta joj je zamerio?To što ga voli više od sebe?Zar i otvaranje svojih vena, mržnja, ubistvo, poraz...Nije mu ništa zamerila, nije, iako je opisaodrugačije...Tuga se prelila...Nije važno što je želeo svoj život nazad, što nijetražila krivca, niti je optužila sebe preko drugih...Znala je da on neće više čekati njene poljupce...Meke usne, topao zagrljaj, niti miris njene kože...Milovanje njenih ruku za koje je izgarao...Ko gubi, nosi najveći teret, nemoj ga dodavati...Teško će ga ova krhka duša nositi...

112

Ciganka joj je gatala u dlan da je pobeđuju...Da je napuštaju...Nasmejala se škrto, gurnula ciganki pare u ruku...Odmahnula je, krenula putem, ne obazirući se...Čovek je žurio da je prestigne...Ramena su joj bila prava, vremešna gospođa...Stavi joj ruku na rame, ona se okrenu iznenađeno…Pogledala ga je kroz tamne naočare...Prepoznala ga je i on nju...Samo je rekao... Izvinite, učinilo mi se da ste gospođa kojusam poznavao...Odgovorila mu je jedva, da ne zadrhti glas...Učinilo Vam se, gospodine...Zamakao je za ugao, dok su joj suze curele ispodnaočara...Nikada nikome nije rekla za susret...A srce je pucalo...Krvi je nestajalo...Duša je izlazila...Bila je smrt bez smrti...

113

ZAUVEK

Kad odlaziš, gaziš, gazi lagano...Gaziš po mojim dlanovima...Tvoje cipele ostavljaju otisak...Spuštam te polako, dok okrećeš leđa...Odlaziš i dobacuješ kao prolazniku,ništa nije zauvek...Možda si u pravu, a ja grešim...Ostaje ostisak tvojih šara na dlanovima...Gledam dok se poigravaš nogama, pevušećipesmu...Meni odzvanja NIŠTA NIJE ZAUVEK kao zvono...Gledam u šare i ponavljam tvoje reči...Sakrivam dlanove, moje misli se bistre...Nismo mi dva ista bića...Dve iste duše, dva para istih cipela...Zauvek, za mene je zauvek, i posle smrtije zauvek...

114

PODARI

Podari ljubav onome ko to zaslužuje.Ko te oblači suncem...Ko te ljubi kao prvi put...Ko ti upliće zvezde u kosu...Ko te voli i kad ostariš...

115

NEKI

Neki izlaze iz obličja čoveka...Neki ti lagano razaraju mozak...Neki smatraju da su samo oni bogom dani...Neki ujedaju, gaze i kažu da je ljubav...Neki ljubomorno drže svoj posed...Neki su van granica ovog vremena...Neki ti otkinu svu lepotu prijateljstva...Neki vole da si prikaz onima što nemaju...Neki te jednostavno ne zaslužuju.Neki su senke života...Neki su laž sebe samih...Kažu ljubav, a ja pitam tu senku...Gde je ljubav?Oslikana tvojim krutim pogledom?U vređanju, naredbi, nepoštovanju...Ljudskog dostojanstva.

116

CRVENA MAŠNA

Ko je izmislio kraj, kraj ljubavi...Plače se u samotnom kutku...Suze se brišu tajnovito, da niko ne vidi...Voleti, lekcije, greške, naučio, kako?Nauči me ti, šareni leptiru sprženih krila...Reci mi što stavi zid onda kad ispod jelkepoklon bih bila...Oseti se taj mač koji poseče...Nemoj misliti da je krv...To je mašna na poklonu koji ti dajemna Novu godinu, uz poljubac... Otvori šampanjac, počasti me onako nadaleko...Mišljah da sam blizu, da su mi koraci brži...Mostovi kraći koji vežu, a ne da ograde stežu...Odozdo reka guta, obrazi smrzli i prsti kruti...Kažu pada sneg, ledena kiša, zatvoreni puti...Otvori, ipak, taj šampanjac za nas, otpij i nazdravikao da čuješ mi glas...Nisam ostala, nisam ni zid stavila, ni most srušila...Okice moj, crvenu zastavu si mi stavio nasred puta...Ne umem preko nje...Irvasi sankama nose poklone, mene su mimoišli...zato nemoj misliti da je krv...To je poklon koji sam ubacila, Deda Mraza je neko sprečioda svrati...Poklon je sa crvenom mašnom...Pročitaj pismo i nazdravi, otpij za mene, bila sam takoblizu tebe...Otkini belu, ti znaš šta...Stavi blizu moje čaše, upali sveću...Nekada je, ipak, bilo nešto naše...Hladno je, crvena haljina tanka, kažu most ledi...Vrati se, štikla ti je mnogo tanka...Sporo, uz bisere i sjaj ispod oka...Poznatim putem krenuh, i osvrt jedan beše dovoljanda se setim pesme... Ne ruši mostove ni kada odes...

117

ŠAPNI

Uvij me u meko, toplo ćebe, zagrli...Poljubi...Pomiluj po kosi, šapni mi nešto lepo...Neka mi tvoje krilo bude postelja...I uspavaj me...Nešto me oči svrbe i suze... Kao da mi je pesak nošen vetrom uleteo u oči...Spava mi se, jako mi se spava...Pričaj mi nešto lepo, a ja ću polako...Sklopiti oči i čvrsto zaspati...

118

VREME JE DA POĐEM

Ponosna a tužna, jer sam morala da krenem...Došlo je vreme da se vinem u svoje životne vrtloge...Gledala si me toplim očima, molećivo...U glavi košmar, ti tankim, izbrazdanim dlanovima,prislanjaš na obraze koje žariš...Nemoj zaplakati!Molim se u sebi, molim kišu da poplavi mestogde me puštaš da odrastem...Nemoj da se bojiš, i nepravda i istina stvara čoveka,znala si dok si me ljuljala u šarenoj, izlizanoj suknji...Još pamtim te cvetove nalik na ciganske koji se od igre vide samo kroz plamen... Znam da su sve isheklane rukavice naših komšinicatvojih ruku prevazišle umetnost...Ti, majstorice, čarobnice gospodskog stasa, sakrivala si svoje žuljevite dlanove...Taj prsten sa crnim oniksom, porodični, za tebe je porodica zemaljski veo koji leluja, ali nema procep...Ne ispada se iz tvog naručja lako,da, dobro si videla, neko je za majkom plak'o...I malo jarence koje si kupila, mašnicama vezivalanaučila si da voli, osluškuje bat koraka...Krhka a jaka, milosna i smela, ti si bila uzor, venac koji sam mogla da stavim... Poljubi me u čelo, zagrli čvrsto, bićeš tu kad bude jada...Isprati golubicu koja napušta tvoje ruke,zadrži suzu u zenici tvog oka bisernog sjaja...Kada me iz vida izgubiš, samo se ispravi i tako ponosna kao najjače stablo ostani,ko si i kome si život dala da mesto tuge s tobom svaki susret bude slava...

119

AKO ODLEPRŠAM

Ako odlepršam, neka to bude proleće...Neka to bude u vreme cvetova moje želje,ljubavi...Ako poletim bez povratka, neka me iz ruku pustionaj ko me je najviše voleo.Ako se nadviju oblaci, sunce ne bude mogloda virne kroz njih, znači da moje vreme curi...Znam da je sve nemoguće, ali maštam...Želim da me puste kao goluba, oduvek sam to bila...Kada sat otkuca časove mira...Poželite mi smiraj...Poigrajte se onim što sam bila i što ću biti...U stvari, ja nigde ne idem, samo me nećete videti...Volela sam i bila voljena...Malo je takvih na svetu...A ja, ipak sam bila srećnica...Zato kada poletim, pustite da se vinem iz ljubavi...Pustite da to prođe bez svite...Kada poletim kanuće jedna kap, tek da zna da sam još tu...Hoću da vidim osmeh...Hoću da vidim plamen u očima, dah u grudima...Hoću sve ono što sam osećala, a nisam imala...Hej, još sam tu!Ja ću biti tu, malo ću da te zagolicam, odlepršam...Donesem dve tri kapi vode na dlan, jedino ćešti znati da se vrzmam tu.Ali još kuca sat, još sam tu i ne znam kada će zatražitida poletim...

120

DA LI JE BILO PRAVO?

Kad bodežom bodeš ljubav, teško telu pada...Duša krvava ostaje unutra, nije odletela ni tada...U srcu pokolj, ljubiti mnogo, da li je bilo pravo?Sada nek padne i moja glava kada mi kažeš zdravo...Kad odneseš i zadnji drhtaj, oči se sklope u trenu...Ni sila ni moć nisu jaki da te u grudi denu...

121

DEVOJČICA

Nemoj da diraš u moje krvave oči.Ne dotiči moju snagu.Nemoj prihvatati kosti koje zaceljujem.Dušu koju sam rastrgla sečivom kasapina.Razmakni zavese da mi se pluća rašire.Ne poturaj, Hajrudine, pletikose i čavke.Udri u živo meso, nismo nikada igrali šah.Ne, nisam Šerlok Holms, ma Čovek, ej!Mane, imam ih, koliko? Koliko hoćeš.Imaš li ih ti? Grešiš li?Roman napisati o sebi, mi smo živi romani.Znaš li gde si ciljao? Ej, izvini za sve moje uvrede.Za ispad, zapadanja, ustajanja, za fingiranja smrti.Ne nudim nikome svoj teret, ja ga nosim, ja gutam.Sopstveno grumenje bola. Držim navaljene stene.Ovo nije krštenje da ti sapiraju grehe, ovo jepoigravanje, nesvesne duše, koje želje?Ja častim, imam puno toga još da dam.Uzmi srce u ruku, pazi da ti ne ispadne.Kada gnječiš nečije, dobro se raspitaj koliko je jako.Pre nego počneš da ga drobiš.Reći ću ti šta je kukavičluk. Onaj ko ne sme da priđe.Nije u stanju da postavi direktno pitanje u svoje ime.Patnjom se, ispitujući, ismevaš žrtvi.Ja to nisam, hvala ti, dečko.Pored svega sam ona ista hrabra devojčica.Smela, može da ti pogleda u oči, svako sebi postavlja pitanja.Postavi od početka do kraja sebi, postavi bezazlena.Postavi ih da ti ne bih postavila samo jedno.I ne bih dobila odgovor.

Kako se to zove? Hrabrost ili kukavičluk?Da li sam posebna? Jesam. Kako ti reče, pa i ostali.Kada si lagao, onda ili sada?I ne da sam hrabra, ni pola mog života ne bi izdržao.A duša bi ti telo napustila.

122

Zato nikada nemoj reći da sam kukavica.Za tebe sam uvek ona ista hrabra devojčica.

123

ČITAJ, DUŠA PIŠE

Čitaj, duša piše.Redovi joj plavo more.Pročitaj i nešto više, do demona i gore.Kad uhvatiš slap u ruku.Hlad pokrije naša tela.Putićem tebi znanom.Raskošna obrasla šuma cela.Ruka bi u njega htela.A potok što vijuga.

Kako mogu zaboravit’ ovo jednom napisano?Od sreće i osmehom zaliveno.Drhtala sam i slušala.Pukao mi vidik ceo.Samo ljubav imam, a oči da oslika gore deo.Hladna voda, ruke tvoje, zar su sumnje tako jake?Ljubav nije pukotina sakrivena u budžake.Hiljadu i jedan put ponavljam, da li slušaš?Plavo nebo, tebi mrak je, ja sam zora koja ljubi.Krhka hoću da probijem te oblake.Neverice koje gajiš, sam isteraj toga crva.

On će da te buši, jede.Vrag će kašu da ti kuva.Uzmi bič i udri jače, ako će to pomoći.Na uzglavlju glava leži, opne su joj sada oči.Ne razgrći rebra, iza srce prska.Zar ljubavi nema?Klečim, molim, dozivam, eho negde zamire.Odjeci su slabi.Teške noge ukopane.Bez zapreka i uslova, raskrči mi put kud puzim.Dobaci mi konop kruti.Oko vrata ga omotaj.Obesi me nasred puta, gde nijedan čovek neće.Mene gledaš kao lovca, kradljivicu tvoje sreće.

124

KAKAV PROMAŠAJ

Kakav promašaj, Tel strelom skida jabuku s glave...Meni podmeću cipele umesto onoga što se zove osećaj...Kratki su vam rukavi...Šnajderka čeka da ih produži...Ciganka da vam gata i karte baci...Oko vatre vrelo, žarom cigančice igraju...Šarene suknje lepršaju, pupak se uvija, oči vam sijaju...Bale vam cure niz bradu, pomama zar ne?Pesak, prašina, prljavština...Otvara vam se karta, ne vidim koja, samo boja...Crvena!Daleko je, sitnice kao figurice na njoj...Broj, ne znam ga, daleko ne čujem...Proriče...Glupost, kažem vam...Cigani samo zbog para gataju...Dozovite se, ciganska vatra i pesma su najlepše...Vesele ili tužne, podjednako nađu put do srca...Da, ime moje, cigane volim, te žive boje...Ne voliš ih?Ne znam za vas?Ostajem, jer dali ste mi cipele koje nisu moje...Kod vas se nikakvi osećaji ne slažu...Mrtva sam, poručujete, hvala na poklonjenom kolažu...Bila Branka, Anka, Aleksina, Minka, Milica, nemojte na sahranu...One su tužne, crnine ružne, grobovi rupe...Nemojte žaliti...Šalim se malo...Ali pokrov mi je već neko dao.

125

PUKOTINA ŽIVOTA

U tvome oku pitanje.Na usni zastala reč.Obojena za svitanje.Prodala si mu skeč.Prolaziš pogledom noć.Kosa talasa pukotinu.Samo što nisi shvatila.Da se boja skupo plaća.Slikar po staklu slika.Stisne malo jače.Ubrizga ti boju.Prelomi sočnu usnu.Misleć' baš na tu tvoju.Nema suze, slika stoji.Pa i slike plaču nekad.Boja se osušila.Sve po licu zagušila.A lipa si, sunce moje.Sve ti boje lipo stoje.Ti šarena karaktera.Ubio te slikar neki.Misleć' da je slika mrtva.Tebi puče samo lice.Piture moj, život nekad crta skice.A što si se okomio, da bi mene zadivio?Nit' sam mrtva, nit' sam živa...Al' mi slika tvoja mila.Što li, jadna, vidim tu?Ja na javi, ja u snu.Ja u smrti, u životu.Al' ne ugasi tu lepotu.Život si mi naslik'o. Kako me je tuk'o.Tako je i puko.

126

TAPIJA

Stala sam, betonirala hod.U glavi su mi brojke satova otkucavale vreme.Brojke života što prolazi...Univerzum sam sklopila.Vezala sam se u njemu konopcima...Nešto je kuvalo, bunilo se, rađalo...Porođaj boli, ali rađa se...Rađa se nova snaga...Rađaju se klješta umesto prstiju...Snagom duha skidam maglu...Bistre se one izgubljene sjajne, crne oči...Ma poljubi me...Sečem konopce, nemam straha gde ću pasti...Sve je moje...Sve se otvorilo...Otvaram krvave dlanove koji se čiste kapljicama vode...Postaju glatki i beli, vide se linije...Koliko ću da živim?Ne sećam se tog pitanja...Sada znam da želim, želim dva, ali prelepa dana...Niko nema tapiju na ljubav, slobodu...Svi imamo tapiju da budemo samo onošto jesmo...

127

ZATIRU STOPE

Tog dana palo je par kapi kiše.Sneg se nastanio, ostavljam tragove crvenih reči.Zamirisalo drvo koje će uskoro biti spaljeno.Dim se otimao iz odžaka.Ulice pune piskavih glasića đaka.Starice greju smrznute ruke.Hodam polako, ne žurim, nikada nije bilo tako.Stope u snegu zatiru pahulje krupne.Još padne nagomilani sneg sa neke bukve.Kako nestane strah na toj belini?Pukne vojvođanska ravnica, čak i u tmini.

128

UMESTO POGOVORA

U svojoj, drugoj po redu pesničkoj knjizi /prva knjiga je “Islandske hladnoće”/ lirskog i komplativnog naslova “Nema zaborava”, pesnikinja Jasmina Ćirković nastavlja svoj pesnički vez gotovo u celini ostvaren pesničkom knjigom “Islandske hladnoće”, rukopis egzistencijalnog i vidljivog intimističkog brijea, sa snažnim pesničkim porivom promišljanja života i čoveka u tome životu, većeg filozofskog aktiviteta, tragajući za smislom čovekove duhovne i egzistencijalne datosti, ostvarujući poetiku visoke upitnosti sa čitavim blokovima pitanja i nedoumica u čijem središtu je čovek i njegov život. Ovaj, u suštini, istraživački pesnički postupak pesnikinja ostvaruje istrajno i uspešno u čitavoj svojoj poetici i prve i druge svoje pesničke knjige donoseći svome čitaocu brojna pesnička iznenađenja bogate metaforike, bogatog i slikovitog pesničkog jezika, vidljivo visoke lirike i misaonosti zbog čega i mislim da je ova pesnička knjiga u koječemu samo svojina u gustim tokovima savremene srpske poezije u kojoj će svaki čitalac moći da nađe i deo svoje sudbine i istine koje bi se pouzdano mogle i na njega odnositi, što je bila i danas ostala sama svrha poezije kaoja nosi u svojoj misli čoveka i ceo njegov život u svakom vremenu i svakom životnom prostoru.

U Beogradu, 14.11.2013.

RecenzentBranislav Bojić Banikaknjiževnik

129

BELEŠKA O AUTORU

Jasmina Ćirković rođena je u Pančevu 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Nemačkoj, a srednju školu u rodnom Pančevu. Studirala je u Beogradu Poljoprivredni fakultet, ali se u međuvremenu preselila u Pulu, zaposlila u Nacionalnom parku Brioni, udala se i rodila ćerku Andrijanu. Vratila se sa porodicom 1991. godine u Pančevo, gde i sada živi i stvara. Pre ove svoje druge pesničke knjige, objavila je zbirku pesama „Islandske hladnoće“ koja je naišla na odličan odjek kod stručne publike, kod sredstava javnog medijskog informisanja i običnih čitalaca. Stigla je i van granica naše zemlje, čitaoci su bili vrlo zainteresovani, odjek je bio veoma snažan, a pojedinci su se pronalazili i sami u nekim pesmama. Našla je sama put do čitalaca, a isti su najsnažniji kritičari. Za svoju prvu pesničku knjigu „Islandske hladnoće“ dobila je nagradu za 2013. godinu od Akademije „Ivo Andrić“ . Kao što je već istaknuto, osnovna karakteristika celokupne poetike Jasmine Ćirković jeste večni dijalog pesnika sa svetom svog životnog okruženja. U svojoj, drugoj po redu pesničkoj knjizi lirskog naslova „Nema zaborava“, pesnikinja Jasmina Ćirković nastavlja svoj pesnički vez gotovo u celini ostvaren pesničkom knjigom „Islandske hladnoće“, ostvarujući poetiku visoke upitnosti sa čitavim blokovima pitanja i nedoumica u čijem središtu je čovek i njegov život. Po tome je pesnikinja Jasmina Ćirković potpuno samosvojna u razuđenim tokovima novije i najnovije srpske poezije.

/Belešku sačinio Branislav Bojić, recenzent/

130