Prizrenska liga 1878-1881.

Važnu ulogu u razvoju odnosa između srpskog i albanskog naroda imala je "Liga [Savez] za odbranu prava albanskog naroda", drukčije još nazvana "Albanska liga" ili "Prizrenska liga", formirana u Prizrenu početkom juna 1878. godine. O razlozima osnivanja i karakteru te organizacije postoje veoma protivrečna mišljenja i čitava jedna biblioteka knjiga i studija, čime ce, u svakom slučaju, potvrđuje njen istorijski značaj za albanski narod i usmeravanje njegovih odnosa sa drugim balkanskim narodima. Albanska istoriografija vidi u Ligi izraz opštealbanskog nacionalnog pokreta, kojim proces "rilindje", narodnog preporoda, ulazi u drugu i glavnu fazu. S druge strane, Ligi ce sa mnogo razloga osporava autentičnost; u njoj ce vidi pre svega i uglavnom instrument turske politike i politike evropskih sila [Austrije, Italije, Engleske], jedan od oblika manipulacije albanskim narodom u vođenju balkanske politike. Istorijska stvarnost je dovoljno složena da bi ce karakter takvog pokreta mogao svesti na jedan imenitelj. Bez obzira na sve sporove, jedno je sigurno: Liga predstavlja važan momenat u konstituisanju albanske nacionalne ideje.

Do formiranja Lige došlo je u toku priprema za Berlinski kongres. Sanstefanski mirovni ugovor otvarao je proces podele evropske Turske, pri čemu su zemlje naseljene srpskim i albanskim življem bile zahvaćene deobom između Crne Gore, Srbije i Bugarske. Valja naglasiti da ce na ratni program Srbije i Crne Gore 1876/77. ne može gledati kao na ekspanzionizam i prisvajanje tuđih nacionalnih teritorija, jer je u pitanju oslobođenje sopstvenih zemalja, preplavljenih nasiljem jednoga stranog elementa. Ratni program Srbije i Crne Gore težio je ka tome da likvidira stanje vekovne okupacije i uspostavi svoj nacionalni suverenitet, da zaštiti i oslobodi srpski narod, podvrgnut sistematskom genocidu. Albanski narod u Staroj Srbiji nije bio neutralni faktor, niti ce nalazio u poziciji porobljenog i obespravljenog naroda. Za srpsku i makedonsku raju Albanac-musliman bio je upravo sluga okupatora i okupator, najsvirepiji tlačitelj, simbol tuđinske vlasti i zuluma. Oslobodilačka borba protiv Turske vodila ce, dakle, i protiv muhamedanskih Albanaca.

Odvajanje Albanaca od turske centralne vlasti i borba protiv nje počinju, kako smo videli, sa reformama, u otporu protiv novoga kursa modernizacije i evropeizacije carstva, koji su evropske sile počele nametati Turskoj od ranih godina XIX veka. To je borba za stari poredak apsolutne povlašćenosti, protiv vitalnih interesa hrišćanske raje. Čitava prva polovina XIX veka ispunjena je lokalnim bunama Albanaca, od onih za status naslednih pašaluka pa do pobuna zbog novih poreza i regrutacije, ili čak zbog simboličnih hrišćanskih "prava". Teško je zato, pa i nemoguće, govoriti o nekom autentičnom albanskom nacionalnom pokretu u to doba. U krugovima albanske emigracije [Bukurešt, Beograd, Sofija, Istanbul, Kairo i naročito u Italiji] javlja ce nacionalna ideja - tada pretežno na planu jezičke i prosvetne emancipacije, ali lokalne pobune i ustanci u severnoj Albaniji i u Staroj Srbiji i Makedoniji nemaju s tim nikakve veze, već ce zasnivaju na konzervativnim idejama otomansko-šerijatskog legitimizma i "starih" plemenskih autonomija. Albansko pitanje i nisu postavili sami Albanci. S pravom je konstatovano da je "jedna od bitnih karakteristika postavljanja albanskog pitanja [u Rajhštatskom sporazumu 1876. i austrijsko-ruskoj konvenciji 1877 - D B.] nesumnjivo u tome, da ono nije došlo kao posljedica neke konkretne ustaničke borbe u Albaniji ili zrelog i politički jasno i radikalno usmjerenog nacionalnog pokreta, već kao rezultat akcije tajne diplomacije da preduhitri razvoj faktičkog stanja i predvidi

teritorijalnu podjelu evropske Turske".[1] Bez obzira na već postojeća i aktivna žarišta albanske nacionalne misli [Istanbul, Kairo, Milano], "albansko pitanje ne pokreće kakav nacionalni pokret Albanije ili kakva druga albanska snaga, već za nj vojuju s jedne strane ruska i austro-ugarska tajna diplomacija, prema svojim interesima i potrebama za svoje ciljeve, a c druge strane na njemu počinje insistirati i deo talijanske buržoazije, koji već ima izgrađen program talijanske ekspanzije i penetracije na Balkan, a propagandno koristi ["Italo-albanski odbor"] nacionalno-oslobodilačku egzaltaciju, pa i iskrene pobude nekih liberalnih i patriotskih krugova u svojoj zemlji".[2]

Osnivanje Lige u Prizrenu mora ce zato posmatrati u svetlu istorijskog trenutka: srpska vojska je oslobodila Južnu Srbiju i izbila, makar za kratko, na Kosovo, Crna Gora je pretila Malesiji, Plavu i Gusinju, sa oslobođenih srpskih teritorija masa albanskih izbeglica pritisnula je kosovsko-metohijske varoši: samo u Prizrenu bilo ih je oko 5000, a u Đakovici oko 2000. Stvorena je kod Albanaca psihoza straha od suseda, od njihovih težnji da "dele Albaniju" i mogućnosti da ce to realizuje na Berlinskom kongresu, a uz to i psihoza straha od crnogorske i srpske osvete zbog učešća Albanaca u turskoj vojsci za poslednjih ratova i zbog nasilja i pljački što su tada počinjene. Zato već aprila 1878. dolazi do okupljanja i dogovaranja albanskih glavara iz Đakovice, Peći, Gusinja, Tetova, Ljume i Debra, kako bi ce rešilo da li da ce mirno pređe preko graničnih promena po Sanstefanskom miru ili da ce tome suprotstavi, i kako da ce spreči dalje zahvatanje u "albanske zemlje" sa strane suseda.[3] Krajem maja i početkom juna [po starom kalendaru] održani su širi sastanci albanskih predstavnika u Prizrenu; okupilo ce preko 300 delegata iz svih krajeva gde žive Albanci. Isplovile su ce političke razlike u pogledima severnih i južnih Albanaca. Na kongres u Bajrakli-džamiji došli su i predstavnici carigradskog kruga, Glavnog odbora književno-političkog društva, na čelu sa Abdul-bejom Frašerijem. Delegati iz severne Albanije, Makedonije i sa Kosova bili su za političko rešenje albanskog pitanja još uvek u sklopu Turske carevine, ali uz poseban privilegovan položaj, na bazi samouprave i oslobođenja od dažbina sultanu. "Južna", zapravo carigradska frakcija bila je radikalnija, zahtevajući samostalnost Albanije, odricanje pokornosti sultanu. Po njihovom mišljenju trebalo je uspostaviti samostalnu Albaniju iz četiri oblasti [kneževine]: I. južna Albanija i Epir [Janjina]; 11. severna i srednja Albanija [Skadar, Tirana i Elbasan]; III. Makedonija [Skoplje, Debar, Gostivar, Prilep, Veles, Bitolj, Ohrid]; IV. Kosovo s delovima južne Srbije i Makedonije [Peć, Đakovica, Prizren, Novi Pazar, Mitrovica, Sjenica, Priština, Gnjilane, Preševo, Kumanovo].[4] To je, dakle, koncept "Velike Albanije", kojim su zahvaćene tuđe, slovenske i grčke zemlje u kojima albanska narodnost predstavlja manjinu, koja ce u telu većine ugnezdila u skorije vreme i nasiljem, koristeći ce povlašćenim položajem muslimana u sistemu turske države. Oko ovoga koncepta u stvari i nije bilo razmimoilaženja; i za jednu i za drugu frakciju "Velika Albanija" je bila politički aksiom i podloga za bilo koju varijantu albanskog pitanja. U tom smislu ce zaista može govoriti da je na prizrenskom kongresu 1878. godine konačno formulisan maksimalni program albanskog nacionalizma. Zato je i moglo doći do kompromisa, popuštanjem Frašerija, na zajedničkoj "autonomaškoj" platformi. Formiran je Glavni odbor Lige od blizu 60 članova, i potom na javnom zboru u Prizrenu 5/17. juna 1878. obnarodovan osnovni politički program: 1] Albanci neće dopustiti da ce "njihove zemlje" daju Srbiji, Crnoj Gori ili Grčkoj, ili ma kojoj drugoj državi i drugom narodu; 2] sve zemlje koje su Srbija i Crna Gora u ovim ratovima otrgle od Turske, a u kojima su živeli Albanci, da ce povrate ovima; 3] da ce na ovom poradi i u Evropi, na Berlinskom kongresu i kod dvorova; 4] da ce svim silama poradi da ce Albancima vrati samostalnost, koja im je pre pedeset i više godina oduzeta, to jest da im ce više ne šalju činovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja više sultan i Porta, već da

ih oni sami između sebe biraju, i 5] da sultan ne traži više od njih regruta i poreze. Peticija je upućena sultanu i Berlinskom kongresu, a pozvani su i Srbi Prizrenci da i oni stave svoj potpis i pečat [muhur] na peticiju Berlinskom kongresu, što su ovi i morali učiniti, pa je taj antisrpski dokumenat, kojim ce začinje Velika Albanija, potpisalo preko trideset viđenijih prizrenskih Srba.[5]

Važno mesto u akcijama oko Berlinskog kongresa ima memorandum o albanskom pitanju, koji je jedan skadarski komitet, nezavisno od prizrenskog Saveza, uputio 1/13. juna 1878. lordu Bikonsfildu, gde ce traži engleska zaštita za nezavisnu Albaniju kao branu protiv slovenske invazije prema Jadranu. Subjektivni i objektivni razlozi traže, ističe ce u memorandumu, da ce Albanija konstituiše u krugu slobodnih i nezavisnih nacija kao bedem protiv slovenske invazije i za odbranu zapadne Evrope; ako ce ta prirodna brana ostavi otvorenom, Evropa će ce naći u istoj situaciji kao u XVI veku, kada ju je samo čudo spaslo od turske sile pod zidinama Beča. Ako i jeste neprijatelj drugi, zaključuje ce u tom dokumentu, ipak su i onda i sada jednake ambicije, snaga i upotrebljena sredstva.[6]

Stav katoličkih Albanaca bio je, inače, protivturski. Pokreti u katoličkoj severnoj Albaniji pre ovog rata [1871, 1873, 1874, 1876] išli su ka potpunom oslobođenju sa naslonom na slovenske balkanske zemlje, Crnu Goru i Srbiju [franjevci u Malesiji i Miriditima], protiv čega je opet radila austrijska i italijanska propaganda.[7] Preokret u odnosu albanskih katolika nastaje u toku samog rata 1876/78, a naročito povodom Berlinskog kongresa. Od tada ce oni okreću antisrpskoj, mada još uvek i antiotomanskoj koncepciji nezavisne Velike Albanije.

Postavljalo ce mnogo puta pitanje kakav je bio odnos turskih vlasti prema Ligi i da li je mogućno govoriti o neposrednoj turskoj inicijativi za stvaranje Lige.

Usmerenost Lige na očuvanje teritorijalnog integriteta Turskog carstva, a u okviru toga - integriteta "albanskih zemalja", te borba protiv Sanstefanskog, a potom i Berlinskog ugovora, davali su dovoljno razloga za isticanje pretpostavke da iza Lige stoji zapravo turska država. Uočeno je, doduše, postojanje različitih shvatanja na Prizrenskom kongresu o nezavisnosti odnosno autonomiji Albanije. Turska inicijativa ce zato pretpostavila iza one severno-albanske, a posebno kosovske i makedonske grupacije, koja je bila za plemensku autonomiju u okviru sultansko-otomanskog legitimiteta. Biće da je tačno samo to da su turske vlasti mirno posmatrale i blagonaklono ohrabrile osnivače akcije, čitav tok osnivanja Lige u Prizrenu i njen rad, pa čak i nesmetani dolazak iz Carigrada glavnog pobornika južnoalbanskog radikalizma, Abdul-beja Frašerija, ali da je inicijativa ipak albanska. Turska je držala Ligu pod kontrolom, u nameri da ce do izvesne mere koristi njenom akcijom, da je upotrebi na međunarodnom planu kao argument "unutrašnjeg pritiska" ili opozicije. U Ligi je Porta videla "izvrsno sredstvo mobiliziranja velikog broja Albanaca za otpor protiv teritorijalnih odredaba Berlinskog kongresa, koje će biti donesene na korist Srbije, Crne Gore i Grčke". Osnivanje Lige jesu "zamišljali, željeli i provodili i sami Albanci, oni u domovini i oni u emigraciji", te je Liga "ipak prvenstveno politička potreba i tvorevina Albanije i Albanaca", ali je najviše bila iskorišćavana od Porte, pa konačno od nje i nasilno likvidirana.[8] Italijanski konzul u Skadru, Berio, primetio je - kao i većina ostalih konzula velikih sila u Skadru, "čudne veze zvaničnih organa turskih vlasti i jednog pravno nelegalnog pokreta", na primer i to da vlada plaća troškove albanskih delegata za kongres u Prizrenu, da vlada daje Ligi oružje i municiju, da u Ligu ulaze

elementi naglašeno lojalni sultanu itd.,[9] ali je ipak preterano iz toga izvući zaključak o turskoj inspiraciji čitavog pokreta. Interesantna su zapažanja italijanskog konzula o pogledima miriditskog glavara Prenk Bib Dode: u njega je "otomansko arbanaško osećanje koje računa sa daljom etničkom ekspanzijom u uslovima turske vlasti... Arbanasa ima šest miliona" [?!] i oni ce "prostiru već do Vranja".[10]

Sa kapitulacijom Turske na Berlinskom kongresu Liga ulazi u fazu otvorenog suprotstavljanja turskim vlastima, pokušavajući da svojom akcijom spreči izvršenje odredaba Berlinskog ugovora i stvori uslove za iredentističke zahteve prema Srbiji i Crnoj Gori. Suočena sa nesposobnošću turske države da odbrani svoju teritoriju i otomanski suverenitet, Liga ce sve više okreće ka idejama pune autonomije, pa i nezavisnosti, a njen oružani pokret udara po turskoj upravi koliko i po hrišćanskoj raji. Mobilizacija albanskih masa bila je uperena prvenstveno protiv Srbije i Crne Gore, ali ce u praksi ova oružana masa pokrenula sada protiv otomanske vlasti i vojske. Na prvi pokušaj Turske da povrati red na Kosovu uzvraćeno je masovnom oružanom pobunom: u Đakovici je ubijen Mehmed Ali-paša [26. avgusta 1878], koji je upućen tamo radi smirivanja. Maja meseca 1880. Liga otkazuje poslušnost Porti i na Kosovu nastaje dvovlašće, što ce tragično odražavalo na položaju srpskog naroda: "Srbi su dobili dva gospodara; oni su dvojici gospodara porez davali, dvoje vojske izdržavali, a nikakva prava i zaštite imali nisu... Svuda su hrišćani počeli plaćati po dva danka, a počelo im se pretiti i kako će vojsku dati, ako ce pođe na Srbiju".[11] U Skadru, pak, dolazi do zajedničkog nastupa svih Albanaca, hrišćana i muslimana, oko radikalnije frakcije. Aprila 1880. istaknuta je ideja nezavisnosti Albanije: 10. aprila 1880. izdata je proklamacija sa zahtevima: 1 [ unutrašnja autonomija za sve albanske zemlje; 2] knez izabran voljom naroda, sa naslednim pravima; Z] paušalno plaćanje godišnjeg danka; 4] pravo na pomoćnu vojsku; 5] uklanjanje svih otomanskih trupa; 6] uspostavljanje diplomatskih odnosa između autonomne Albanije i Porte; 7] postavljanje činovnika domorodaca. Na ovoj političkoj platformi organizovan je ustanak protiv turskih vlasti.[12]

Naglašeno je načelo celokupnosti albanskog naroda, a pod "celom Albanijom" podrazumevaju ce, što izlazi i iz same osnove Prizrenske lige, sve zemlje gde žive Albanci, a da ce ne vodi računa o tome da su u mnogima od njih Albanci tek manjina. Mora ce zato govoriti i o izrazito reakcionarnoj tendenciji programa Prizrenske lige, "da zagospoduje okolnim teritorijama, gde su Albanci izričita manjina, a na račun posebno makedonskog i srpskog naroda".[13] Veoma je značajno za razmišljanje o Kosovu u sklopu srpsko-albanskih odnosa što je u organizacijskom i idejnom pogledu težište albanskog pokreta u godinama 1878-1882. bilo stalno u regionalnom prizrenskom Savezu; nikada to središte nije prešlo ni u glavni gradski i ekonomsko-politički centar severne Albanije, u Skadar, niti u Oroši, središte najuglednijeg severnoalbanskog plemena Miridita. Štaviše, primećeno je da severnoalbanska katolička plemena u to vreme nemaju dovoljno opštealbanskog osećanja i orijentacije, ni težnje ka političkoj integraciji "cele Albanije",[14] mada ce počinju okretati ka tome konceptu. Nosilac ideje Velike Albanije kao integralne države albanskog naroda, u doba formiranja Lige i u njenoj daljoj istoriji, jesu upravo Albanci dijaspore na srpskoj i makedonskoj zemlji, koji toj ideji možda baš zato daju izrazito militantni i agresivni karakter.

Porta je likvidirala Ligu videći u njoj pre svega zametak jedne nacionalne, opštealbanske i antiturske političke snage. Ističući sada u svojoj propagandi protiv Lige da na njenom čelu stoje isključivo stranci s ciljem da otrgnu Albaniju iz sklopa Turske carevine, na Kosovo i u Albaniju upućena je regularna vojska

na čelu sa zloglasnim Derviš-pašom, preko Soluna i Skoplja, najpre na Prizren [mart-april 1881], potom na Đakovicu, pa na jesen te godine u Ljumu i Debar, i postepeno u celu Albaniju od severa do juga. Albanski pokret je u krvi ugušen. Do kraja 1882. internirano je u Malu Aziju oko 3000 Albanaca, s ciljem da ce iskorene i što temeljnije likvidiraju organizacije Lige. Otpora je bilo, ali bez čvršće povezanosti na širem prostoru.[15]

Prizrenska liga, bez obzira na sve zakulisne akcije turskih vlasti i inostranih agenata, predstavlja prvo ozbiljnije akciono i programsko okupljanje Albanaca, prvu organizaciju albanskog nacionalizma. Stvorena u reakciji na ostvarivanje nacionalnooslobodilačkog programa balkanskih hrišćana, posebno Srba, ona je postavljena na temelje velikoalbanske ideje, ignorišući pravo srpskog naroda i drugih slovenskih balkanskih naroda i Grka da žive na svojoj zemlji zaštićeni zakonom. Sudar je bio neminovan, a agresivni protivsrpski i uopšte protivslovenski koncept Lige trajno je opteretio odnose između ova dva naroda. U isto vreme, velikoalbanski koncept Lige ce sam po sebi nudio nekim evropskim silama kao oruđe za njihovu sopstvenu penetraciju na Balkan.

Nastojanja Kraljevine Jugoslavije da politikom agrarne reforme i merama kolonizacije utice na izmene etnicke slike Kosova i Metohije u medjuratnom periodu nisu dala zeljene rezultate, iako je bilo doseljeno oko 65.000 stanovnika iz raznih krajeva Jugoslavije. Naime, ako se ima u vidu da je sa Kosova i Metohije tokom Aprilskog rata i do kraja 1941. godine oterano i izbeglo 11.168 porodica i da je tokom ostalih ratnih godina ovaj proces iseljavanja nastavljen, moze se zakljuciti da su mere za zaustavljanje albanizacije kolonizacijom ostale bez ikakvog efekta.

Albanski udari na prostore Kosova nikako nisu bili u velikim talasima, vec su bili postupni. Albanci silaze s planina po obodima, polako, pa u sledecoj generaciji ulaze u prva sela, zatim u krv i u sustinu, razarajuci srpski etnicki prostor. Koherentna etnicka prisutnost Albanaca preko Kosova u pravcu Medvedje, Preseva i Kursumlije predstavlja osnovni pravac etnickog udara u centralno podrucje Srbije. Albanci se jednostavno ne mogu izolovati. Oni nikada ne pocinju u nekoj novoj sredini, vec su kao neprekinuti lanac. To je ono sto je uocio Vasa Cubrilovic u "Srpskom kulturnom klubu" 1937. godine, kada je rekao kako ce albanski klin razbiti srpski prostor - smatra dr Djordje Borozan.

Drugi svetski rat i okupacija Kraljevine Jugoslavije doveli su do nove podele interesnih zona na Kosmetu. Na trojnom sastanku u Becu 24. aprila 1941. najveci deo Kosmeta pripao je Italiji, Gnjilanski srez i Sirinicka zupa su dopali Bugarima, a Nemacka je uzela Kosovsku Mitrovicu, Podujevo, Vucitrn i zeleznicki pravac ka Urosevcu.

U fasisticko-nacistickom preuredjenju Evrope tokom Drugog svetskog rata, medju tvorevinama "novog poretka" nasli su se u "novoj" tzv. velikoj Albaniji, uvecanoj Kosovom i Metohijom, zapadnom Makedonijom, istocnim delovima Crne Gore i grckim delom severnog Epira. U tada nastalom fasistickom protektoratu veci deo albanske manjinske populacije u Jugoslaviji i Grckoj proveo je ratne godine u stanju tako ostvarenog "albanskog jedinstva". Boreci se na strani fasisticko-nacistickih snaga, Siptari u Jugoslaviji nastavili su sa terorom protiv starosedelaca. U memoarskim zapisima Karla Umilta, italijanskog diplomate koji je tokom rataboravio na Kosovu, sokiran mrznjom koja je u tom podrucju

vladala, on zapisuje: "Albanci zele da istrebe Slovene. Na ulicama narod ceka da prodju kamioni i vozila nase vojske, moleci ih da ih povezu prema Staroj Srbiji i Crnoj Gori, gde su ocekivali spasenje."

"Balli kombetar" ili Nacionalni front je formiran novembra 1942. godine kao protivteza NOP-u na Kosovu. Organizacija je bila "Balli kombetar" koja je formirana u Albaniji uoci italijanske okupacije u cilju okupljanja svih "progresivnih" snaga u borbi protiv okupatora. Osnovna preokupacija organizatora ove organizacije bila je da se nametne kao jedini legitimni i opsti pokret Albanaca sa osnonim ciljem da nakon sloma fasizma obezbedi stvaranje etnicke Albanije i povratak begovsko-burzoaskom vodjstvu na vlast, neovisno od toga sto je za vreme rata delovala u sprezi sa okupatorskim vlastima protiv NOP-a Jugoslavije i Albanije. Po ovoj organizaciju su Siptari nazvani balisti, da bi se razlikovali od partizana.

"Druga prizrenska liga", osnovana je 16. 9. 1943. godine, u Prizrenu na inicijativu Gestapoa. Najvecu ulogu u obnavljanju "Prizrenske lige", imao je Oto Majer, pukovnik Abvera koji je zajedno sa Karlom Kremplerom, SS pukovnikom i u saradnji sa Gestapoom, aktivirao njihovog eksponenta Dzafera Devu, koga su postavili na celo lige i preko njega radili na ostvarivanju svog uticaja na podrucju Kosova i Metohije. Posle kapitulacije Italije, Nemci su Dafera Devu postavili za ministra MUP-a u kvislinskoj vladi Redzepa Mitrovice u Tirani. Kao najorganizovanija iredentisticka organizacija, sa vojnom i politicko-subverzivnom delatnoscu Prizrenaska liga je do oslobodjenja Kosova rukovodila otporom albanskih reakcionarnih snaga protiv NOB Jugoslavije.

Pod vlascu nacista 16. septembra 1943. godine u Prizrenu je odrzana Druga prizrenska liga. Njen inciijator i organizator je bio Dzafer Deva, agent Abvera i siptarski nacionalisti Musa Sehu, Atif Bljuta, Redzep Krasnici i Bedri Djinaj. Glavna tacka denvnog reda ovog kongresa Siptara bilo je pripajanje Debra, Struge, Ulicinja, Tuzi, Kosovske Mitrovice, Vucitrna, Podujeva i Novog Pazara sa "majkom zemljom". Takav zahtev je i poslat Hitleru. Potpisao ga je predsednik Bedri Peja. Politicki ciljevi Druge prizrenske lige bili su ujedinjenje svih Siptara, a operativno bili su priprema za diplomatsku i oruzanu borbu sa vojskom od 150.000 Siptara radi stvaranja "Velike Albanije". Takve odluke podrzali su siptarski delegati iz Prizrena, Djakovice, Orahovca, Peci, Istoka, Urosevca, Kosovske Mitrovice, Gostivara, Skoplja i Tirane. Zlostavljanje i progon Srba bili su deo tog plana etnickog ciscenja Kosmeta od hriscana i pravoslavaca.

Da bi realizovala ove svoje zadatke Druga prizrenska liga je formirala Centralni komitet, zatim gradske komitete u kosmetskim gradovima, i Opstu komandu omladine za odbranu Kosmeta. Vojne formacije bile su siptarska zandarmerija, Kosovski puk, i SS divizija "Skenderbeg", u kojoj je bilo angazovano vise od 11.000 Albanaca. U hronici terora kosmetskih Albanaca ostali su zapisi zlocina u okolini Peci, masakra u selu Novi Maris, zuluma u babuskoj opstini, prinudnog iseljavanja u Urosevcu, stradanja u Velikoj Hoci, otimacini zemlje u selu Svalije, internacija iz Prizrena i Grbole, ubistava u selima Lepusnik i Vitomircima. Samo u djakovackom srezu ubijeno je dve stotine Srba, a u Albaniju, u fasisticke logore je odvedeno pet hiljada Srba i Jevreja.

Posle rata, rukovodece jezgro organizacije, Mitat Vranica, Ismet Berisa, Deva Dzafer, emigriralo je 1962. na Zapad i uz pomoc americke obavestajne sluzbe formiralo. Tamo su formirali "Trecu prizrensku ligu" sa centralom u Njujorku i ograncima sastava u Cikagu, Bruklinu, Milvoki i Standfordu, i u Kanadi, kao i

Nemackoj, Belgiji, Francuskoj, Italiji i Turskoj, gde je rukovodilac bio Hasan Trpeza.

Krajem 1943. godine u Djakovici je osnovan "Nacionalno-demokratski komitet" kao ilegalno i prosaveznicko krilo "Druge prizrenske lige", takodje, na platformi iredentizma, koji se kasnije pojavljuje kao "Nacionalno-demokratska organizacija". Kao njeni najaktivniji clanovi figurirali su Halim Orana, profesor iz Gnjilana; Husni Rudi, bivsi kapetan JA, iz Djakovice sa stanom u Prizrenu; Azem Morani i Hasan Biljali, ucitelji iz Skoplja i Medzit Afuz, berberin, takodje iz Skoplja, kao prvi privremeni predsednik ovog komiteta.

Na podrucju Makedonije bili su formirani komiteti u Skoplju i Tetovu, zatim u Kicevu, Debru, Struzi, Giorce Petrovu i komitet u selu Morane. Clan tetovskog komiteta bio je i Mehmet Busi, bivsi kapetan JA. On je za centralni komitet u Skoplju pisao uputstvo za formiranje ceta koje bi vrsile diverziju. Komitete su sacinjavali pretezno ucitelji. Na podrucju tadasnjeg tetovskog sreza bili su zahvaceni gotovo svi ucitelji albanske narodnosti. Orijentacija im je bila da se u iredentu uvuce sto vise mladih intelektualaca i ljudi koji nisu kompromitovani, da se aktivisti organizacije iz redova omladine infiltriraju u omladinske organizacije i svojom aktivnoscu dodju do rukovodecih mesta odakle bi mogli uspesnije delovati i vrsiti uticaj na omladinu. U Skoplju su formirali i fiskulturno drustvo "Ljuboten" cija su gostovanja nameravali koristiti za putovanja u cilju odrzavanja veze sa mesnim, gradskim i sreskim komitetima. U cilju uspesnijeg prodora i omasovljavanja organizacije insistiralo se na prosvecivanju i nacionalnom osvescivanju albanske narodnosti.

Centralni komitet je, preko nekih svojih clanova, imao vezu sa engleskim i turskim konzulatom u Skoplju. Halim Orana je bio povezan sa engleskim konzulom Butrom Georgeom od koga je trazio radio-stanicu sa siframa radi odrzavanja veze sa odmetnickim balistickim formacijama na Kosovu. Od njega su trazili i misljenje da li da se odmetnicke bande sa Kosova i iz Makedonije, pre zime, prebacuju u Grcku. Vezu sa turskim konzulatom odrzavali su Hasan Biljal i Medzid Aki Afus. Utvrdjeno je da je turski konzulat nekim balistima - ilegalcima izdavao lazne pasose sa kojima su odlazili iz zemlje.

Sa engleskim i turskim konzulatima u Skoplju bio je povezan i Ibrahim Ljutvija, bivsi okruzni nacelnik u Titove Mitrovici, poznati ratni zlocinac koji je, opkoljen u bazi, januara 1950. godine izvrsio samoubstvo.

Ovako stvaranim uslovima za etnicku i teritorijalnu Albaniju pokusala je, na izvestan nacin, tvrdi dr Borozan, pribaviti legitimitet i Bujanska konferencija, odrzana 31. decembar 1943 - 1. i 2. januar 1944, stavom u Rezoluciji konferencije Narodnooslobodilackog odbora za Kosovo i Metohiju: "Kosovo i Metohija je kraj koji je naseljen najvecim delom siptarskim narodom, a koji kao uvek, tako i danas, zeli da se ujedini sa Scipnijom." Interesantno je naglasiti da je nova komunisticka vlast, bez obzira na antisrpski karakter ovih manifestacija dozvolila da PK SK Kosmeta slavi i Drugu prizrensku ligu i Bujansku konferenciju kao znacajan istorijski skup albanskog naroda u Jugoslaviji.

U samoj Albaniji borbe za oslobodjenje su trajale do 29. novembra 1944. kada su zajedno sa jugoslovenskim partizanima Albanci oslobodili Skadar. Titovi oficiri su boravili u Tirani da pomognu Enveru Hodzi da formira armijsku organizaciju i vojsku, da organizuje unutrasnje poslove i tajni policiju,

dok su na Kosmetu siptarski nacionalisti vodili svoj albanski rat.

To siptarsko vojno oslobadjanje Kosmeta od Srba i Jevreja, koje se svodilo na zlocine protiv hriscana, trajalo je sve do februara 1945. godine. U medjuvremenu, do aprila 1944. godine zbog surove vladavine Nemaca i Siptara sa Kosmeta se iselilo 40.000 Srba, a iz Sandzaka i dela Makedonije jos 32.000.

Kada su partizanske jedinice usle na Kosmet, siptarska vojska se povukla u ilegalu. Formirana su cetiri tajna staba na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji, iz kojih je komandovano sa oko trideset hiljada siptarskih odmetnika, koje je nova vlast nazivala balisti. Borbe sa balistima specijalne jedinice KNOJ vodile su krajem 1944. oko Junika, Drenice, Podujeva, Kosovske Mitrovice i Vucitrna. Vodje balista bili su Sacir Curi, Saban Poluza, Mehmed Gradica i Adem Voca, dok je jedinice KNOJ-a od 40.000 vojnika predvodio Savo Drljevic. Glavni pregovarac sa balistima bio je Fadilj Hodza, tada pukovnik i komandant Operativnog staba NOV za Kosmet. Adem Voca sa dve hiljade balista imao je stab u selu Peomi, gde je otkriven februara 1945. i ubijen. Saban Poluza, koji je vodio oko 4.000 balista je poginuo krajem marta 1945. godine u bitkama na planini Cicevica. Da bi kontrolisana stanje na Kosmetu nova vlast i Vrhovni stab NOVJ su jos 8. februara 1945. godine uveli vojnu upravu, na cijem celu je bio pukovnik Savo Drljevic.

Likvidacijom ilegalnih balistickih stabova i baza 1945. godine nije ugasen siptarski nacionalisticki plamen, koji je nastavio da tinja u tajnim politickim i diverzantskim organizacijama na Kosmetu. Njihovi glavni politicki i obavestajni mentori bili su nova komunisticka drzava Albanija i njena politicka policija Sigurimi, ali i dojucerasnji saveznici i novi antikomunisti Italija, Velika Britanija, Nemacka i njihove tajne sluzbe. Bile su to godine kada se u Beogradu i Tirani razmisljelo o jugoslovensko-albanskom bratstvu. Titu nije padalo na pamet da pokloni Kosovo Enveru Hodzi, jer je hteo da Albaniju pripoji Jugoslaviji.

U vreme kada su se Josip Broz Tito i Enver Hodza dogovarali oko stvaranja Balkanske federacije i ujedinjavanja naroda u komunistickim zemljama, u Albaniji i na Kosmetu, balisti, nacionalisti i agenti iz Tirane su nastavljali sa svojim etnickim obracunima. Dvanaestog marta 1945. godine Sigurimi je organizovala atentat na Miladina Popovica, tadasnjeg sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet. Njega je u pristinskoj kancelariji ubio Haki Taha, agent Sigurimija, kod koga je prilikom hapsenja nadjena albanska zastava na kojoj je pisalo: "Slobodno Kosovo u zajednici sa Albanijom!"

To je bio znak da siptarski nacionalisti u novoj Jugoslaviji nisu napustili svoju ideju o ujedinjenju svih Albanaca. Dojucerasnje bande siptarskih odmetnika, koje su se povukle u ilegalu, trebalo je povezati i pretvoriti u politickog protivnika Srbima, Jugoslaviji i KPJ. Taj zadatak dobio je iz Tirane britanski i albanski agent Imer Berisa, inace, profesor po zanimanju. On je u Prizrenu tokom 1945. godine formirao "Nacionalno-demokratsku siptarsku organizaciju", koja je imala svoj Centralni komitet i svoju "Nacionalno-demokratsko siptarsku vojsku". Na celo Centralnog komiteta ove organizacije postavljen je Halim Spahiju, predsednik Sreskog narodnooslobodilackog odbora u Prizrenu i italijanski spijun, rodjen 1897. u Albaniji. Prvi zamenik mu je bio Tahir Deda, prizrenski sluzbenik rodjen 1910. godine. A clanovi ovog visokog siptarskog ilegalnog tela su bili Sefedin Ahmet, sarac, trgovac Ibrahim Fehim, sluzbenik Rustem Hasan, hodza Balija malic, Redzep Abdulah, cinovnik, pa ucitelj Ruzdi Kabasi, stolar Djemilj

Fljuku, Abdulah Hajrulah, pekar i kafedzija Abdulah Hamza. Spahijina glavna veza u Alabniji bio je Hasan Rejma, britanski spijun, koji je finansirao formiranje ogranaka Nacionalnog komiteta u Orahovcu, Pristini, Podujevu, Urosevcu i Suvoj Reci.

Prvi zadatak "Nacionalo-demokratske siptarske organizacije", koja je tri puta gasena od strane Ozne i Udbe tokom 1945. i 1946. godine, i tri puta osnivana, bila je "borba protiv Jugoslavije". Drugi Centralni komitet, koji je osnovao profesor Imer Berisa vodio je u Peci katolicki fratar Bernad Lupu. Pored njega clanovi su bili i Hajdar Planoa, inzinjer, italijanski agent Kolj Parubi i Enver Sudi. A u ogranku ovog komiteta Laure Smani iz Prizrena bili su, na primer, ucenice gimnazije Nesibe Zuri, Lucija Basota, krojacice Djulijana Mateja i Roza Mjeda, kao i domacice Mana Suti, Cicilija krasnici i Mrika Djoaka. U ogranku Marije Slaku, koja je bila sekretarica nemackog spijuna Dzafera Deve, nalazili su se, na primer, prizrenski cinovnici Marselj Vucaj, Jak Krasnici, Seb Mateja, ucitelj Jak Sahini, radnica Gita Mjedi i pekar Seba Kolic.

Da bi pospesili rad ovih tajnih komiteta engleski oficiri i agenti Imer Berisa i Muharem Barjaktari su tokom 1945. i 1946. godine u vise navrata ilegalno iz Albanije dolazili u Prizren i Pec. U dva navrata su u Prizrenu i Orahovcu drzali i tajne konferencije ovih komiteta, na kojima su utvrdjivani precizni metori borbe protiv Jugoslavije. I to putem ubacivanja svojih ljudi u organe vlasti na Kosmetu, prikupljanjem poverljivih politickih i vojnih informacija, prikupljanjem oruzja i sredstava za finansiranje rada Centralnog komiteta i njegovih ogranaka.

Zeleci da se osamostali, ali i da izbegne naloge iz Londona da cini diverzije po samoj Albaniji, profesor Imer Berisa je u leto 1946. formirao novu organizaciju "Besa kombetare", kako bi za sebe vezao nove balisticke ilegalne grupe iz Makedonije i sa Kosmeta. To mu je i uspelo, pa je tokom jeseni formirao nekoliko filijala "Besa kombetare" u Kacaniku, Salji, Marevcima, Rugovi, Orahovcu, Drenici i Djakovici. Njihovi celnici su bili Din Hidze, Suk Marevcija, Ahmet Seljancija, Zuk Adzije, Dem Ali Posari, Osman Bunjak, Uk Sadik i Ajet Gurguri. Krajem jula 1946. godine u sumama Lipovice odrzan je i prvi kongres "Besa kombetare", na kome je Imer Berisa i zvanicno izabran za predsednika. Tada je doneta odluka o novim teroristickim akcijama na Kosmetu i u Albaniji, ali je Udba uspela da otkrije sediste ovog skupa i likvidira Imera Berisu.

Njegovi saradnici su se potom razbezali, pokusavajuci da prebegnu u Grcku ili Albaniju, dok je Osman Bunjak formirao Iber diviziju sa 500 odmetnika za borbu sa jednicama JA. Svi balisti likvidirani su do kraja 1947. godine, bilo u borbama, bilo posle sudjenja, izricaja i izvrsenja smrtnih kazni.

Mir na Kosmetu vladao je jedva godinu dana. Izbijanjem Rezolucije Informbiroa u leto 1948. godine, te zvanicne politicke svadje izmedju Staljina i Tita, zbog koje se Enver Hodza priklonio Moskvi, a okrenuo ledja Beogradu, otpoceo je diverzantsko-spijunski rat Albanije prema Srbiji i Jugoslaviji. Kao vrli sledbenik Staljinovih metoda, posle izbijanja Rezolucije IB, albanski predsednik Enver Hodza se izvukao ispod "Titovog sinjela" i odlucio da sa SSSR-om i tajnom sluzbom KGB realizuje parolu: "Albanstvo je jedina religija Albanaca".

Tada je "briga" za Siptare u Jugoslaviji postala osnovni spoljnopoliticki cilj zvanicne Tirane i put ka stvaranju uslova za redefinisanjem albanskih granica. I ovog puta nasiljem, koje je organizovala i sprovodila tajna sluzba Sigurimi. Ne treba, medjutim, zaboraviti, da je Sigurimi osnovala Jugoslavija sa svojim kadrovima.

Jednostavno, mišljenja sam da je trebalo stvoriti uslove kakve ima Turska u rešavanju "kurdskog pitanja" kada neometano ulazi na teritoriju susedne zemlje i tamani ih...