NINA BERBEROVA

Knjiga o sreći

bojana888

PRVI DEO

I

Sam je zatvorenih očiju, na leđima ležao pored same ivice niskog širokog

kreveta. Izgledao je kao da će se, ako napravi samo jedan pokret, poput vreće

strovaliti na kozju kožu prostrtu preko crvenog čupavog sukna: Samova

ukočena ruka stiskala je revolver i, odbačena pucnjem, pružala se ka dugačkim

vlasima krzna. Njegovo lice gledalo je u plafon i bilo sasvim mirno, i jedino je

crna probijena slepoočnica (iz koje već odavno nije curila krv) pridavala

pramenu riđe kose i bledilu pegavog čela nešto izrazito tužno.

Bio je u fraku. Beli umetak na grudima još uvek je štrčao iz prsluka.

Noge su mu bile spojene; obuvene u lake, lakovane cipele, izgledale su kao

noge čoveka koji spava, kao najživlji deo Samovog tela. Leva ruka bila je

položena na grudi (to je verovatno učinio doktor, međutim, zašto je onda

ostavio desnu da visi?) - na levoj ruci je opipavan Samov puls - i, naravno, nije

bio pronađen. I žućkasta, takođe pegava, sa snažnim prstima pravog (od

detinjstva) muzičara, sa jedva primetnim maljama, koje su kovrdžavo nestajale

pod uštirkanom manžetnom, ona je ležala kao da je krenula da oslušne kucanje

srca, ali nije stigla, i eto, sada spava. Sa ulice je dopirala buka, jutarnja

velegradska buka, od koje će se, kako se činilo, ruka svakog časa probuditi i

pokrenuti, a za njom će se ispod kapaka pokrenuti i oči. Ali rika automobilskih

sirena nije vaskrsavala to odrvenelo lice. Hladan i zastrašujući za žive i tako

nezgodan za administraciju Grand Hotela, mir smrti širio se od njegovog tela

koje je nastavljalo da se hladi i pretilo da će uskoro, uprkos sunčanom danu,

postati ledeno.

Doktor - policijski lekar sa ćelom prekrivenom vlasima, policijski

činovnik, novinski probisvet sa notesom u nemirnim rukama i suzdržani

mišićavi gospodin koji je bio pozvan iz američke ambasade - svi su već svraćali

ovamo, a između njih su neprestano nekuda jurili liftboji, hotelske sluge,

sobarice, službenici pogrebnog zavoda. Policija i američka ambasada bile su

obaveštene odmah, čim Sam, koji je tražio da ga probude u devet, nije otvorio

kada je sobarica, držeći u rukama poslužavnik sa doručkom, obazrivo pokucala

laktom. A u isto vreme je iz staklene kabine portir pozvao telefonom izvesnu

damu, čiju je adresu i telefon Sam ostavio na noćnom ormariću. „Molim vas da

dođete“, rekao joj je nepoznati glas, „Vaš prijatelj je doživeo nesreću.“ „Gde?

Ko?“, nepoverljivo je upitala dama, zaključivši da se neko šali, i osetivši u duši

odvratnost i ljutnju. „Vaš prijatelj u Grand Hotelu.“ Ćutanje. „Ја nemam

prijatelja u Grand Hotelu, molim vas da me ostavite na miru.“ „Gospođo, radi se

o gospodinu Adleru...“ Portir je osetio trenutak okrutne radosti zbog pogotka u

cilj: na drugom kraju žice neko se skamenio. „Gospodin Adler je opasno

bolestan. Dao nam je vašu adresu.“ Ona je razaznavala neke reči u pamćenju

koje se gasilo. „Otkad je on u Parizu?“, upitala je. „Od pre dva dana.“

Ta dama - koja je uostalom više ličila na mladu devojku - sada je ćutke

stajala nasred velike hotelske sobe; vrata kupatila bila su otvorena i tamo je

neko strugao nogama po kamenom podu. Kroz prozor su se videli Trg opere i

početak Kapucinskog bulevara, kao da je neko na staklo pustio staru filmsku

traku. Evo sada će u dvopregu iza ugla da izroni Maks Linder, sevne

beonjačama ka prelepoj prolaznici, zakloni se od policajca podignutim

cilindrom. Kako je to bilo davno! Bioskop u dvorištu neugledne zgrade na

Nevskom - možda Union ili Umetnički; na platnu, kroz crnu kišu popucale

trake, grad trgova, lukova i automobila, sa siluetom gvozdenog tornja na

prepunom uskomešanih oblaka nebu Il de Fransa. I ona i Sam - u dubini crne

sale zakleti na čuvanje tajne svog prvog zajedničkog bekstva iz kuće.

I evo, on leži ovde, na ovom krevetu, još uvek sa revolverom u sve

ukočenijoj ruci, koja je verovatno još juče držala gudalo, a iza prozora je -

Pariz, ta raskrsnica, prvi put viđena na platnu pre desetak godina, viđena one

večeri kada je rominjao sneg, kada su svetlucali fenjeri, a cveće u izlogu

cvećarske radnje obećavalo tako srećan, tako ogroman život, one večeri kada je

on imao krznenu kapu, a ona - sivu bundicu na ramenima pomalo izlizanu od

ranca.

Ona stoji nad njim i upinje se da u tom isuviše mrtvom licu prepozna one

žive crte koje su, do trenutka kada je prekoračila prag te sobe, živele u njenim

sećanjima. To je kao da pokušava da stavi negativ na gotovu fotografiju, tako da

se oni poklope i ne ostanu pukotine - bele i crne - i to joj nikako ne polazi za

rukom, kao da to radi u snu. U rukama drži koverat na kojem su napisani njena

adresa i njeno ime, ruke su joj u rukavicama, i suze koje padaju na njih ne

smetaju joj i ne odvlače pažnju. Ona gleda u frak odeveni leš sa kojim je bila

povezana čitava duga istorija njenog detinjstva, bez kojeg je u budućnosti

zjapila praznina - to mesto nikada niko nije mogao da zauzme; misli o tome

kako se bioskop iza prozora nastavlja, kako se život nastavlja, kako bi trebalo

telefonirati kući, reći da će se vratiti, poslati telegram Polini, Samovoj sestri,

nekud u švajcarski planinski raj, Polini koja u mislima iskrsava kao vitka,

prekrasna devojka, kakva je bila u Peterburgu pre odlaska, i nemoguće je

ubediti sebe u to da se ona ugojila, rodila dvoje dece i muči ljubomorom svog

buljookog muža.

A najviše od svega želi da se vrati kući, Samovim pismima, zato što se

sada jasno setila: u njima su postojali nagoveštaji ovoga što se desilo - nisu to

bile pretnje ili jadikovke, nego neke zastrašujuće, ironične reči o sebi, od kojih

se za njega, kako se ispostavilo, pružao prav, utaban put ka smrti, a za nju one

nisu imale nikakvih posledica, ona je klizila preko njih, zaboravljala ih je.

Počeo je da joj piše pre godinu dana, kada je otišla iz zemlje i kada su se

ponovo pronašli. Te godine - otkako su se rastali - sadržavale su delove života -

njihove dve različite mladosti. Ona je bila u Parizu, on je bio u Americi.

Podržavao ga je dirigent Filadelfijskog simfonijskog orkestra. Jednom joj je

poslao dug isečak iz novina - izveštaj o svom prvom koncertu, zatim joj je

nekoliko puta slao fotografije: on u fraku, violina pored ramena, gudalo u ruci

ispruženoj u stranu; on u kupaćem kostimu, drži iznad glave ogromnu loptu

(vidi se kako su mu noge postale jake); on iznad neke strmine sa drugom

(takođe Rusom, sada muzičkim kritičarem) i dve devojke. Jedna od njih drži

ruku na njegovom ramenu. „Znaš, pomalo sam zaljubljen u jednu guskicu sa

piskutavim glasom. Ne mogu ti opisati kakve mašnice ona nosi.“ Zatim su ga

čekali, trebalo je da na jesen doputuje u Evropu, otac je želeo da se pre smrti

oprosti sa njim; ali nije doputovao, i stari Adler je sahranjen bez njega. Da,

nijednom se nisu videli za tih pet godina, ali on je nije zaboravio: juče joj je

napisao poslednje pismo, koje je progutala čim je ušla u sobu i sada joj se čini

da je on to još stigao da joj kaže, da je sve to još stigla da čuje, a ne da pročita...

Jutro je. Prigušena buka se poput mora diže ka prozorima. Stakleni luster

zveckanjem odgovara automobilskim sirenama, tutnjavi autobusa. Vera prilazi

krevetu i, pošto nema gde da sedne - Sam leži do ivice - seda pored njega na

stolicu, uzima njegovu ruku i gleda ga. Na krevetu leži njeno mrtvo detinjstvo,

njena mrtva prošlost koja joj je tako iznenada i tužno vraćena. Od njenog života

je otkinut deo i taj deo će biti sahranjen sa jevrejskim pesmama, prignječen

kamenim petoknjižjem, i rabin, isti onaj koji je sahranio Samovog oca, održaće

kratak govor o Samu, kog nije poznavao, ali kog će smestiti u naručje

Avramovo zajedno sa Isakom i Jakovom.

II

Kuća je nekada bila vila. Na fasadi, koja je gledala na staru tihu ulicu,

bila je prikucana tabla: ovde je početkom XVIII veka živeo i umro francuski

velikodostojnik. Sada su tu bili stanovi - ogromne, hladne sobe, sa visokim

plafonima, lučnim prozorima, obložene tamnim drvetom, presvučene grubom

svilom. Tu nije bilo moguće premestiti ogledala - ona su bila uzidana između

prozora, nije bilo moguće pomeriti orman ili divan - sve je to odavno uraslo u

pod, i kada bi neko poželeo da okači sliku na drugo mesto ili da je jednostavno

skine i odnese u ostavu (prizori nepoznatih bitaka iz Napoleonovog vremena),

ispostavljalo se da se ni to ne može, toliko su svilene tapete bile izbledele. A

ispod debelih tepiha krio se crni, škripavi parket sa pukotinama, i po sunčanom

danu, u oblaku prašine kraj zavese, videlo se kako tromo leti sa daščice na

daščicu siti moljac.

Vera je ušla i oslušnula...

Bilo je tiho i u kući i iza velikih prozora gde je nastavljalo da teče vreme.

Miris stare prašine, dvestagodišnje vlage, počinjao je već na stepeništu -

širokom, zavojitom, kamenom, sa ogromnom paučinom koja je poput mreže za

spavanje visila po ćoškovima. Ovde su se često otvarali prozori i ostajali su

otvoreni veoma dugo (u stanu je bio bolesnik), pa ipak je mirisalo na prošli vek

- od tog veka Veri je bilo muka. Uostalom to nije bio prošli vek („pare i

elektriciteta“), nego pretprošli, koji je ovde dremao u svojoj neuništivoj

veličanstvenosti i zamornoj postojanosti. Vera je okačila kaput i šešir o

glomazni čiviluk. U stanu nije bilo ni deteta ni životinje koji bi mogli osetiti

njen dolazak. Oprezno je propuzila u svoju sobu. Iz kuhinje je dopiralo

Ljudmilino pevušenje.

Pažljivo, tako da se u susednoj sobi ništa ne začuje, sela je za sto i izvukla

fioku. Odavde je ponekad osluškivala šta se dešava iza zida, iza vrata: šumove,

disanje - i sada je bilo potrebno učiniti sve da tamo njen povratak ostane

neprimećen, ne šuštati papirima. Samova pisma, njegove fotografije, pa čak i

onaj isečak iz novina - sve je bilo tu. U njegovom telegramu, koji je dobila pre

nekoliko dana - „Stižem u Pariz krajem nedelje. Osamnaestog je koncert. Javiću

dan i sat dolaska“ - sada se osećala prevara, unapred doneta odluka. Vera je iz

tašne izvadila njegovo današnje pismo i ponovo ga pročitala.

„Verka, oprosti mi zbog beletristike, ali evo, pucam u sebe, ne videvši se

sa tobom. Verovatno jednostavno zato što mi nije naročito stalo. I to je dobro.

Život me je prevario, to je u pitanju. On je pobedio (na prevaru), i ja se časno

predajem, dok nije kasno. Zbogom!

Za šta da se pravdam? I kome? Tebi? Ali ti ćeš ionaко reći: nije kriv.

Previše mi je toga bilo obećano. Kako su smeli da mi toliko obećaju? Jer meni

su bile date ne samo nadarenosti, bila mi je data i ’bolest genija’, rasejan

pogled... sve što treba. A izrastao je mlad čovek nadaren za - violinu? za

trgovinu? Sve je to slučajno.

Ja nisam postao prvi, pa čak ni drugi, a deseti ne želim da budem. Nekad

sam hteo da budem najbolji. I Ljudi, Bog, ja sam - sve me je ubeđivalo u to da

sam - poseban. A sada mi je svejedno. Dosadno. Želeo sam ono što mi nije

polazilo za rukom, a ono što jeste bilo mi je nezanimljivo. Umorio sam se. Ti

ćeš reći: rano je, još uvek se ne može suditi, treba još da se trudiš. Odgovaram ti

na to: naprotiv! Treba da žurim, pošto kasnije neću stići.

Verka, dušo moja, ti odmah obavesti Polinu i strica (adrese su u mom

notesu - mrzi me da ih prepisujem). Handelman (moj drugar i impresario)

ionako će doći. Njemu sam dao neophodna uputstva.

Kada bi samo znala kakvo je iskušenje za mene sada (ponoć je) da

izađem iz Grand Hotela (opet beletristika!), uzmem taksi, dojurim do tebe,

zakucam, zazvonim na tvoja vrata, izljubim te, pogledam u njega, viknem:

Kako si ostarila! I čujem od tebe slabašnu, ali dragu reč utehe... A uostalom -

nije baš tako veliko to iskušenje, inače bih poleteo, naravno. Ohladio sam se

prema svemu, ohladio, prema svima. I prema tebi... Verka, zbogom! Ne želim

da mi duša omekša, jer ću sve izdati, pustiću stomačić i našminkanoj ženi ću

uveče svirati romanse. Ako postoji nešto što treba spasavati, onda je to

sopstveno očajanje.

Sećaš li se - jeste da je to sentimentalno, ali sada mi je sve dozvoljeno,

čak i da se raspekmezim, sećaš li se, Verka, kako smo nas dvoje u Piteru,

ponekad u sumrak ležali na nekom krznu i pričali ili ćutali? A to je ono najbolje

što sam ja imao u životu, kunem ti se, pored treme pred prvi javni nastup. A sa

ženama mi nikada ništa dobro nije ispadalo. Ja po celom telu imam pege, i to je

verovatno smešno. Ko zna, možda je i ljubav - varka, ista takva kao što je i sam

život? (Eh, na kakve sam ja pokvarene žene nailazio!)

Sećaš li se ledene planine u Tavričeskom? Sećaš li se Rusije, koja negde

postoji i tebi će se možda vratiti, a meni - nikada. Sećaš li se sebe, Verka, kakva

si neobična bila, ružna, debela? Život te nije vredan. Možda ćeš i ti jednom

umreti, kao ja. Samo kome ćeš ti tada napisati svoje poslednje pismo, jadnice

moja? Zar nekom psu, probisvetu, koji te ne zaslužuje? Verka, Verka!

Kako mi je žao sebe, kako mi je žao tebe. Kako te volim, kako volim

sebe i sve druge. Ali život - to je neprijatelj - to je nekakav klozet, to je -

podvala. Neka ide do vraga! Dobro je bar da imam kome u tom životu da kažem

’zbogom’, i ’hvala’, i ’oprosti’ zbog toga što sam bio na smetnji. Ne plači mila,

mila, mila moja! Ne plači...“

Ona je plakala nečujno; da ju je neko gledao s leđa, ne bi primetio njene

jecaje; disala je kao što dišu ljudi koji ne umeju da plaču i nikada ne plaču, a

suze su tekle tako silovito da ih nije stizala obrisati, padale su svuda: na sto, na

nju, na tepih; ustala je i pošla prema vratima. Bilo joj je potrebno da nekuda

ode, da nekome ispriča - i zažalila je što u kući nema ni deteta ni životinje. Bilo

je tiho. Iza vrata, u spavaćoj sobi, takođe. U kuhinji Ljudmila je pripremala

doručak. Ispod njih je živela stara pozorišna glumica sa mladim ljubavnikom.

Na ćošku se nalazila piljarnica. Jagode. Jabuke. Dalje se pružao grad u kome su

živeli poznati i nepoznati ljudi. Nije bilo baš nikoga kome je mogla da priča o

Samu. Kad bi ovde bio pas, neka keruša - Dijana ili Džeki, ili kako ih već

obično zovu? Ona bi se zavukla sa njom u neki kutak - u neki mračni kutak -

njih ima puno u stanu, ispričala bi joj o Samu, o sebi, o tome kako se on pojavio

u njenom životu i šta se dešavalo. Nikoga. Kradom se uvukla u gostinsku sobu,

i dalje lijući suze oko sebe. U gostinskoj sobi je uvek bilo mračno, i uvek

- čak i leti - hladno. Iz kuhinje je dopirao neki tango, koji se svirao po

restoranima pre petnaestak godina. Polako. Kako ono kažu: „Da ne udari božji

grom“. Ne, nije tako. Evo, ovde bi sela i počela da gleda u prazan ogroman

kamin. Čak je zamislila kako bi počela svoju priču. Rekla bi:

„Pojavio se jednom, predveče...“ - i tako dalje.

I to bi otprilike bilo ovako...

III

Pojavio se jednog suvog, hladnog dana, predveče. Vazduh je čisto i oštro

mirisao na peterburšku zimu.

Pod drvećem, između crnih stabala, gde je prvi sneg ne topeći se ležao

sve do prvih dana proleća, kamo su deca iz Tavričeskog vrta trčala da se sakriju

ili radi male nužde, ležao je na leđima dečak od nekih devet godina i nije

plakao.

- Zaključaće te - sažalivši se nestašno je viknula Vera, ne znajući ko je to.

- Vreme je da se ide kući.

Ali dečak se nije pomerio. U večeri koja je brzo padala videla se njegova

nemarno zabačena ruka.

- Veročka, ali dečak je smrznut! - uzviknula je Nastja i potrčala, poletela

po snegu, pod drveće. - Dečko, dečko. Carice nebeska! - crvenim, hrapavim

dlanom počela je da ga udara po obrazima, zatim je zagrabila sneg i

nemilosrdno mu istrljala lice. A unaokolo i dalje nije bilo ni dadilje, ni bilo koga

drugog.

Dečak se pomerio u Nastjinim rukama, otvorio oči, zinuo i spremio se da

zaplače.

- Čiji si ti? - upitala je Nastja gnječeći njegove ruke i nabijajući mu kapu

na glavu. - Gde stanuješ?

- Ja sam - Sam - rekao je dečak.

- Šta si ti to ,,sam“? Gde stanuješ? Dakle!

Dečak je zaplakao, krijući pegavo lice sa debelim usnama.

- To se on tako zove valjda? - rekla je Vera napravivši dva koraka ka

njemu.

- A ti ga poznaješ?

- Ne, ne poznajem ga.

- Pa onda treba potražiti nekoga ko je sa njim, nije on sam došao ovamo,

imućan je, pogledaj mu bundu; ima kapuljaču, ruke su mu čiste. - Nastja je

povukla Sama ka stazici. - Pa ko je bio s tobom? Guvernanta? Kakva? Što si ti

neki tupav!

Jednom je u njenu sobu uleteo vrabac. Bilo je proleće i prozori su prvi put

otvarani širom. Nakon što јe malo lepršao po sobi, vrabac je najzad bio uhvaćen

i Veri su dali da pogladi njegovu toplu, tvrdu glavicu; zatim je on ponovo

otprhnuo ka nebu, i postalo je jasno da se više nikada neće vratiti, da ga čak nije

moguće ni razlikovati od drugih (istih takvih kao i on) vrabaca, koji u nemirnim

jatima doleću u gradsko dvorište, da se u životu ne može sve znati, sve imati i

sve voleti. I gledajući kako Nastja odvodi Sama po neravnoj, utabanoj stazici,

Vera se pitala da li će moći da prepozna i zavoli tog dečaka, i da mu se raduje,

da li će moći da ga sačuva samo za sebe?

On nije pripadao društvu iz vrta, ona ga dotad nije videla; „društvo“ su

bili dečaci i devojčice koji su od pamtiveka dolazili na igralište i bili jedni sa

drugima na „ti“, menjali između sebe sanke i u parovima trčali na mostić da se

došaptavaju. Sam je bio mali za njih, ali to što se danas našao sam uveče u vrtu,

dalo mu je odjednom tajanstvenu, herojsku draž - bez obzira na suze, jecaje i

preplašeni izgled. Njegove nove kaljače ostavljale su male tragove u

ljubičastom snegu; par puta on je na Nastjin zahtev glasno pozvao nekoga

obraćajući se drveću, snežnoj tišini. Glas mu je podrhtavao od zadržanih suza.

A unaokolo nije bilo nikoga, vazduh je svetlucao i ćutao. I Vera je išla i

razmišljala o tome kako pronađeni dečak ima riđu kosu, dotad je mislila da riđe

mogu biti samo devojčice.

Pažljivo su obišli ceo taj deo vrta, došli su do ledenih bregova, do

klizališta, gde su se zaostali klizači, rumene raščupane devojčice i galamdžije-

gimnazijalci - obračunavali na zvonkom ledu klizališta.

- Mislim da mu je bilo pozlilo - rekla je Nastja, okrenuvši se prema Veri. -

Zato on i ne može ništa da kaže. Čuvar će ga odvesti u policijsku stanicu. -

Dečak je koračao sve sporije i počeo je primetno da drhti.

Sada su sve troje išli ka izlazu, ka čuvarevoj kućici, gde je na klupi, gluv i

sanjiv, sedeo čuvar. On je poznavao Nastju.

- Francuskinja, guvernanta - gunđao je čuvar - ne ume dete da pripazi.

Smrzava se sinčić, treba nešto toplo da popije. Ostavite adresicu vašu, Nastasja

Jegorovna, vodite ga. Kakav slučaj! Valjda će se setiti.

Ali Nastja se plašila da odvede dečaka i sela je na klupicu kraj čuvara: zar

zaista niko neće doći po Sama? Postajalo je mračno i hladno, došao je čas da se

zatvori kapija. Dečak je drhtao sve jače i po njegovom licu se videlo da nije još

isplakao sve suze.

Vera je stajala malo dalje od njih, trudeći se da razazna o čemu se priča,

trudeći se da što bolje osmotri dečaka.

- Ali kako ne znaš svoju ulicu? Dečak treba da zna takve stvari - korila ga

je Nastja. - Nisi ti baš neki junak.

Na trenutak, misao je obasjala beživotno Samovo lice, ali nakon toga on

je ponovo zapao u svoju uobičajenu ravnodušnost. Samo mu se boja pojavila u

licu, pridavši mu zlovoljan, napregnut izgled.

Vera je poskakujući prišla i rekla: - Dozvolite da vas pozovem kod nas. -

A kasnije će se sve srediti.

- Glupača - sakupivši hrabrost, procedio je Sam kroz zube.

Ali u vrtu više nisu mogli da ostanu. Stazice su iščezle u crnoj večernjoj

tami, poslednji su po njima zveckajući klizaljkama prošli gimnazijalci sa

klizališta. Vrt se pripremao za noć i samoću, a ulica iza kapije bila je sva

osvetljena i nestalo je nebo odakle su - iz ničega - pokatkad sletale retke

pahuljice. Nastja je uzela Veru i Sama za ruke i odlučnim korakom ih prevela

preko kaldrme. Sam je bio zarobljen, i Vera je krajem oka sve vreme

neprimetno pazila na njega. Tako su oni koračali, i bilo je teskobno, i srca su im

bila pritisnuta neizvesnošću i tugom.

Kada su pozvonili, otvorila im je kuvarica i u predsoblje je šušteći

taftenom suknjom istrčala majka: zašto ovako kasno? Nepoznati dečak je

zakoračio u predsoblje i ona se iznenadila ugledavši ga.

„Uhvaćen je!“, pomislila je Vera. Treba pregledati vrata i prozore, da ne

bi izašao, treba ga ostaviti za uspomenu na ovaj plavi obični zimski dan. On će

živeti ovde i više neće biti prazan ovaj dečiji život - samo da se ne seti odakle

je, iz koje ulice, iz koje kuće. Ona je ta koja ga je našla i sada će ga ostaviti sebi,

i sve će dati za njega: igre, i knjige, i mnoge obećane radosti; taj riđi dečak će

postati njena svojina.

A Nastja je govorila bez prestanka, i kuvarica se čudila dok su svlačile

Sama i vodile ga u trpezariju, pravo ka vrućem mleku, pripremljenom za Veru. I

Sam je išao kao navijen, pognute glave.

- Ne sećaš se ulice? - pitala je majka, začešljavajući mu pramen svetle

kose. - Ali zašto ti stalno ćutiš, ne boj se, ne plači, seti se... Ah, Bože, mogu da

zamislim šta se sad dešava u tvojoj kući. Imaš li mamu?

- Imam - rekao je Sam i useknuo se.

- Kako se prezivaš? Kako ti se zove tata? Seti se, sinko, hajde, mili,

razmisli, pa ti si već veliki.

Opet je neka misao ozarila Samovo lice. On se napregnuo, zadržao dah, i

prevrnuvši čašu, polivajući stolnjak oko sebe mlekom, gotovo viknuo: ,,Adler!“

- i odjednom počeo da se smeje, zvonko, čisto, kao da je zazvonio praporcem, i

na trenutak prestao, zatim je ponovo prasnuo u smeh i više nije mogao da

zaustavi praporac: zvon je prešao u jecanje, u grohotan smeh, u dugu, glasnu

histeriju od koje je dečak počeo grčevito da se trese između stola i stolice, suze

su mu tekle po licu, grudi u mornarskoj bluzi razdirale su se od plača. Najzad su

ga ščepali, poneli nekuda, i tamo se ustumarali tražeći valerijanu, pa našavši je,

pažljivo su nakapali nekoliko kapi na parče šećera.

Rešenje zagonetke se približilo, i Vera je stojeći pored kreveta na koji su

stavili dečaka, zadržavajući suze, posmatrala ono što se dešavalo. Majka je

jednu za drugom pronalazila mazne, čudne reči, koje je Vera, zapanjena, slušala

sa skrivenim ushićenjem. Sa njom su govorili sasvim drugačije: kao prvo, ona je

bila devojčica, i niko je nikada nije nazivao druškanom, momčinom i

blesavkom. Kao drugo, ona nikada nije tako užasno plakala, nikada nije bila

bolesna, i oko nje niko nije usred bela dana trčkarao, zabrinut i nežan.

- Nastja, telefonski imenik! - viknula je majka.

Rešenje zagonetke se približavalo. Evo još malo i mudra knjiga će sve

odati, Sam će se vratiti u izgubljeni dom, i Vera će ostati sama, kao i pre. I zato

treba požuriti. Dok majka lista stranice, Vera se primiče Samu i polako se

naginje nad njim. Prelazi prstima po njegovom mokrom licu, dodiruje usnama

njegovu kosu i oseća da on odiše poznatom ptičjom toplinom.

- Adler, Aleksandar Semjonovič, Boljšaja Dvorjanskaja, br. 21 - čita

majka - ne, to mora biti znatno bliže... Adler, Albert Grigorjevič, radnja za

izradu korseta - ne bi se reklo... Veročka, pa šta ćemo da radimo? Sačekaj!

Adler, Boris Isajevič, advokat i sudski činovnik... i to u našoj ulici, gledaj! Broj

7 - preko puta. Hajde, hajde, ustaj, dangubo, možda ćeš prepoznati zgradu, a

ako ne prepoznaš - telefoniraćemo policiji.

Sklanjaju hladnu tešku zavesu, na simsu se cakli sneg, i odiše hladnoćom

crno staklo. Tamo gori svetiljka, ljudi koračaju po zasneženom trotoaru. Sam

nepomično stoji sa otečenim obrazima i gleda tamo gde preko puta - tačno

nasuprot njihovom prozoru - svetli luster u crvenoj zgradi.

I tada se odjednom podižu uplakani kapci, razrogačuju zelene oči. Sam

otvara usta i vidi se da mu umesto ispalog, mlečnog, sa strane već raste tup i

čvrst, pravi zub. Svega se setio i, stresavši se, prelazi pogledom preko sobe, čak

pokušava da objasni kako on povremeno ima takve nesvestice, posle kojih sve

zaboravi. Istog časa postaje gotovo odrastao. - Brže, brže, da telefoniram kući,

mami - on prska pljuvačku na Veru, cima nogom čas u jednu, čas u drugu stranu

- zahvaljujem vam, hvala, molim vas - on i ne izgovara druge reči, moli da mu

oprostimo na smetnji i najzad trči prema telefonu.

Vera ostaje sama, dok iz trpezarije dopire Samov glas, znatno zreliji,

siguran i čist: da, mamice, ne, mamice, dobro, mamice. Zgrada preko puta je

poput broda pristala u Verinu luku, čini se da je još jutros na njenom mestu bila

pustara - sagradili su je za jedan sat, uselili u nju ljude o kojima je odjednom

toliko toga postalo poznato i pokazalo se da je dečak koji je doplovio iz

nepoznatih daljina - jednostavno sused - i nije ga moguće ni pripitomiti, niti

zadržati. Sad će neko doći po njega i odvešće ga.

Iz predsoblja se začulo zvono i Vera je provirila. Tamo je stajao nevisok,

snažan čovek u bundi od dabra, sa zlatnim cvikerom, i belim šalom koji je visio

na njegovim grudima. Mirisao je na svež, jak parfem. On je već grlio i privijao

uz sebe Sama, na kog su majka i Nastja pokušavale navući bundu.

- Oprostite na smetnji, i hvala vam, hvala vam u moje i ženino ime. Oh,

Gospode, kakav je to dečak! Njemu se to dešava, ali Vjažlinski je rekao da će

proći... Guvernanta je nova, tražila ga je po ulicama, već je htela da skoči kroz

otvor u ledu, da se udavi. A mi - mi smo bili prosto očajni, zlato moje!

Vjažlinskom verujem kao Bogu. Zakopčaj dugme ispod kragne... Hvala vam još

jednom, i još jednom, od sveg srca vam hvala.

Sam, zadovoljan i siguran u sebe, vrpoljio se pred Nastjom. Prišavši Veri,

odjednom je postao nadmen i skrenuo je pogled u stranu - ona je bila nešto viša

od njega i da bi pogledao u njeno lice morao je pogledati nagore.

- Zahvaljujem vam - rekao je on, gnječeći rukavicu.

- Da. Tako dakle! - uzdahnula je Vera bez osmeha.

- Dođite kod nas u goste - rekao je Sam, iznenada se rešivši da podigne

pogled i crveneći pritom.

- Kada? Sada? - zbunila se ona od radosti.

On se osvrnuo prema ocu.

- Pozovi goste sutra po podne, na čaj i kolače. Kakva slatka devojčica.

Kakvu lepu pletenicu ima!

Tada se Sam istegao ka Verinom licu i, okrznuvši mekim nosom njen

obraz, poljubio vazduh pored njenog uha.

Ona je nastavila da stoji kada su se vrata zatvorila i majka je, pogledavši

je iz nekog razloga strogo, ugasile svetlo u predsoblju. Nije na svetu bilo brave

koja bi mogla zadržati u kući nepoznatog dečaka, nije bilo sile koja bi

omogućila Veri da ga odvede kod sebe, da ga posadi na stolicu i sedne pored

njega i gleda ga bez prestanka, gleda njegove pege, mornarsku bluzu, i sluša ga

i govori mu sve što joj padne na um i da ga gladi. On nije shvatio ko je Vera, i

pokazao je to, nije poželeo da živi samo za nju, i od celog tog strašnog i

opasnog približavanja ostala je samo jedna stvar: ona je sada mogla satima da

gleda prozor na drugoj strani široke zimske ulice, koja je od te večeri - kao i taj

grad, kao i svet - postala pomalo njena svojina.

IV

Pripreme su počele već od jutra: obukla je čistu košulju sa izvezenim

zupcima, i pantalone koje su šuškale kao da su od kartona; najtanje (ali i dalje

predebele) rebraste čarape, haljinu što joj je Nastja ispeglala, cipele sa

dugmićima, koje su toliko škripale i bleštale da ih je bilo nemoguće ne primetiti.

Glasno ispravši zube, Vera je nekoliko puta prevezala traku u kosi - ako bi je

stavila na sam kraj - pletenica je delovala duže, ako bi je stavila kraj potiljka

onda je ona sama izgledala starije. Pred sam polazak, rešila je da očisti nokte, i

uradila je to čistim čeličnim perom. Ogledalu je prišla samo jedanput: da

proveri da li joj je čist nos. Ona je i bez ogledala sebe dobro znala i nije imala

visoko mišljenje o sebi.

- Ti ljudi nisu društvo za nas - rekao je otac pogledavši na suprotnu stranu

ulice gde je plovila i bleštala i odjekivala Samova zgrada. Ali to je naravno bilo

rečeno o gospodinu Adleru i njegovoj supruzi - Sama otac nije poznavao kao

što ga je poznavala ona. I evo, u trpezariji otkucava tri sata, Nastja nabacuje na

glavu maramu koja je pokriva do kolena. Majka vezuje Veri kapuljaču, dotičući

pri tom hladnim, nežnim prstima njeno lice.

- Vrati se kada osetiš da si im dosadila. Ne kasnije od pola šest. Ja ću

stajati kraj prozora i gledati.

Vera leti dole, zatim po snegu preko ulice, u ulaz. Vratar zatvara Nastju i

Veru u lift; otegnuto hukćući, lift se penje. Na odmorištu - zeleni listovi

veštačkog cveća. Tišina. Iza prozora počinje da pada sneg - sve gušće, gušće...

Vrata je otvorila sobarica, ali Vera nije gledala u nju nego u dugonogu

osobu sa crnim loknama i nežnim, trouglastim licem, koja je na sebi imala

ružičastu haljinu. „Ni ovo nije društvo za tebe“, pomislila je Vera: osoba je po

izgledu imala bar petnaest godina. Ona je isto tako gledala u Veru, ne

pozdravljajući se sa njom, i podsmešljivo je dizala obrve. Pre nego što je

odjeknulo zvono ona je navlačila kaljače, i sada je sa jednom obuvenom nogom

othramala prema sobama i bezobzirno viknula:

- Samuile! Došla ti je debela devojčica.

Zatim se vratila, ravnodušno obukla, utegla se kaišem, i mašući mufom

od hermelina otišla sama - kao odrasla - doterana, vitka i hladna.

I tada se začuo topot u hodniku. Sam se bacio na Veru sa nekom

smešnom medveđom razigranošću, smejući se nervozno, ali ipak ne baš sasvim

kao juče, zatim se bacio ka Nastji, crven, zadovoljan zbog toga što je i ona tu, i

zatim se povukao korak unazad, s uživanjem gledajući kako postarija

guvernanta sa naočarima na sićušnom nosu stiska Nastjinu ruku i zahvaljuje joj

se za juče. I kada Nastja, neumesno se nasmejavši od zbunjenosti, najzad

pobegne, on se ponovo kači Veri na vrat. Ona stoji kao kip, sijajući od sreće, ne

znajući da li sme da ga zagrli? I tek kada ih u dečjoj sobi guvernanta ostavlja

(ona je unapred odlučila da će tako biti bolje, da je u tome ,,sistem“) i kada su

najzad sami - Vera stiska Samova ramena i oni uz smeh padaju na divan -

ogroman, stari, nalik na čamac koji je tri puta obišao oko sveta.

Oni leže na leđima, klateći četiri prilično slične noge, gledaju u plafon i

razgovaraju.

Ona se plašila, noću kada se budila i jutros, da neće imati dovoljno

vremena da ispriča sve o sebi, i da čuje sve o njemu: deset godina razdvojenog

života! Srećom nije dvadeset, ili trideset. Plašila se da neće stići da ga omađija,

kao što juče nije stigla, da će vreme koje je tako sporo približava času odlaska

kod njega, posle tog časa pokuljati poput vodopada i moraće da se vrati kući ne

rekavši i ne čuvši sve. Ali čim su ostali sami u velikoj Samovoj učionici, i čim

je osetila da on leži pored nje, da je tu njegova ruka - sa malim znojavim

prstima, da je tu njegovo lice, još uvek nedovoljno proučeno, ali tako drago, sa

mrljom od spojenih pega na jagodici, sa crnom nozdrvom, sa okom koje je

gleda veselo i nežno - čim je osetila da su zajedno, začudio ju je talas radosne

uverenosti u to da će sve biti upravo onako kako je maštala. Najviše od svega ju

je čudilo i činilo srećnom to što ogromni okrugli sat nad njihovim glavama

ravnomerno i zvučno kuca, uopšte ne preskačući, što Sam nikuda ne beži od nje,

što niko ne ulazi i ne govori im šta da rade. I sve je to ona u duši nazivala

srećom, zato što je trajalo.

Sam je počeo izdaleka - od svojih prvih dana, kada se rodio tako mali da

se mogao videti samo kroz lupu. Zatim je porastao i bio visok jedan veršok,

zatim dva, zatim pet. On je rastao od zemlje, kao drvce, samo sa nogama -

dobro se seća toga i tvrdi da svi ljudi - i Vera, naravno, takođe - rastu od zemlje.

„Da li je moguće!“, čudi se ona.

- Nije važno odakle oni izlaze - za svaki slučaj kaže Sam, ciljajući na

mamin stomak - važno je to da izlaze sasvim mali, tako da se skoro i ne vide, i

onda - vrlo-vrlo brzo, za jedan mesec izrastu ceo aršin, ali sve počinje od

zemlje.

- Da li je moguće! - ponavlja Vera, iskolačivši oči koliko god je u stanju.

- Da. I on se dobro seća kad je bio visok dva veršoka: u to vreme su ga

kupali u zdeli za ispiranje posuđa, i jednom kada je šetao između šolja na stolu,

upao je u pekmez. Tata ga je nosio u džepu od fraka u sud, a spavao je u papuči

svoje sestre Poline.

Vera guta u grlu smeh i kaže:

- To je naravno, vrlo moguće, ali ne može se tvrditi sa sigurnošću.

I tada Sam skače sa divana i viče:

- Ta ja sam sve to izmislio! Ta ništa od toga nije moguće! - i srećan,

ponovo se baca na divan.

Istina o njegovom pamćenju sastoji se u tome da se on uopšte ničega ne

seća osim muzike, i pored toga još ume napamet da množi brojeve, ali to mu je

doktor zabranio. U detinjstvu, kada je imao tri godine, bolovao je od

meningitisa. Jednom prilikom, kada se oporavljao, to je bilo u jeku proleća i bio

je otvoren ovaj prozor, ulicom je išao puk vojnika, tiho šušteći po kaldrmi: i

odjednom je četrdeset trubača zagrmelo vojni marš. Kažu da je on povikao tako

glasno da mu je iz nosa potekla krv. Zatim je imao nesvesticu. Sada nesvestice

ima sve ređe.

Kada joj je pričao o svojoj bolesti, nije se pravdao kao juče, ali nije se ni

hvalisao svojom tajanstvenošću, nego je jednostavno priznavao nešto pomalo

nezgodno i za njega kobno. A evo i ormana sa lekovima - njegovim, ličnim, i on

stoji tu u učionici. A ovo su knjige - takođe njegove vlastite. A ovo je - violina.

- Ja sam - violinista. A ko si ti?

I Vera mu mahinalno odgovara:

- Ja nisam - niko.

On nastavlja svoju priču. Ona sluša halapljivo, čini joj se da ne sme da

propusti ni reč, da je njemu potrebno da to iskaže. Pridiže se na lakat i dugo ga

gleda, posmatra njegovo lice sa debelim usnama, kojima se on krevelji ka njoj.

Pažljivo ga sluša i čini joj se da jučerašnja njena vradžbina nije bila uzaludna.

On će joj pripadati. On će joj pripadati...

Posle čaja oni su u ugao gostinske sobe, koji su obrazovale zavesa na

prozoru i zavesa na vratima - dovukli jastuke iz celog stana - kožne iz

kancelarije, svilene iz budoara - uzeli su od dadilje u mirovini kariranu maramu,

ružičasti ćilim sa Polininog kreveta, i sagradili sebi pećinu, spojivši čiodama i

zihernadlama neke čaršave, ćebad i zavese. I kada su završili tu građevinu, seli

su u tami, umorni, zadovoljni, i ćutali. A onda su opet potekle reči - neko je s

vremena na vreme prolazio kroz sobu - (guvernanta, pomoćnik Borisa Isajeviča)

- pogledao prema njima, ali nije ni prilazio niti postavljao pitanja. Iznad klavira

goreo je svećnjak - do njih se jedva probijala njegova svetlost. Postajalo je

toplo. Pričala je Vera. Najčudnije je bilo to što je ona bila nepodnošljivo,

neverovatno srećna dok je tako sedela i pričala. A on, onako mali, sedeo je

skoro na podu i slušao, poduprevši se obema rukama - i ponekad je oboma bilo

neizdržljivo od radosnog klokotanja u grudima i tada bi prasnuli u smeh, tek

tako, iz nepoznatih razloga.

Pričala je o ocu i majci, o dedi koji je živeo sa njima. Pričala je o

poslednjem letu u selu, o konjima, kravama, psima (Sam se plašio životinja i

nikada ih nije dirao). Zatim o knjigama, o snovima, o svačemu. I posle je opet

bilo ćutanje. Dok odjednom negde u blizini, zvonko i oštro, nije otkucalo šest

sati.

Vera je osetila kako joj se oduzimaju noge od straha. Skočila je s

naporom. - Kada? Već? Pa tek si došla!

- Biću kažnjena - rekla je otvoreno.

Ali ispostavilo se da je sve već sređeno preko telefona: Vera se neće

vratiti na ručak, a ni na večeru... To je ona, a ne on, bila u zarobljeništvu.

Ona je sada hodala po ogromnoj kancelariji Borisa Isajeviča, sedala čas u

jednu, čas u drugu fotelju; išla je u gostinsku sobu, gde su visile šarene slike i

gde se iznad mermerne gole žene palio mali reflektor, koji je bacao belu svetlost

na podignute ruke, i žutu polusenku na tepih; golu ženu je sa suprotnog zida

posmatrao Lav Tolstoj iz crnila florom pokrivenog rama. Baršun bordo boje

tekao je po prozorima, po foteljama, mešajući se sa purpurnim atlasom - po

klaviru. Vera je plovila, otplovljavala je sve dalje po ogromnim svečanim

sobama i bilo joj je neobično da prilazi prozorima, podiže izvezeni til i vidi -

kao da iz sna gleda u javu - istu onu ulicu iznad koje je - sa druge strane, eno iza

onog prozora, tako dugo maštala upravo o ovakvom danu. Sam ju je pratio u

stopu, stajao pored nje. Opet su se zavukli u ugao, gde im je neko doneo tanjir

sa smokvama. Seli su na jastuke. Priče su se nastavljale. Deda je bio veoma star

i ličio na Tatarina; deda je već dugo bio bolestan i mogao bi uskoro da umre.

- I ja ću vrebati trenutak kada će on početi da umire. Obavezno. Želim da

saznam kako se to dešava. Kakva prilika! Zamisli samo. Posmatraću i sve ću

saznati.

- Pa šta ćeš saznati?

- Kako ljudi umiru.

- A kada će to biti?

Oni su šaputali.

Nisu se ni čuli ni videli iza ćebadi. Kada se Boris Isajevič vratio kući,

pozvali su ih da ručaju.

- Gde su deca? - upitao je Boris Isajevič, prelazeći preko dnevne sobe

svojim sitnim i brzim korakom, i radujući se neredu.

Oni su izašli iz svog polumraka. ,,Aha!“ - povikao je on i zamahao

rukama. U rukama je držao pakete. „Zdravo, gospođice. Pa kako je? Da li vam

se dopada kod nas?“ Iza njegovih leđa se odjednom pojavljuju komplet sabranih

dela Nikolaja Vasiljeviča Gogolja i par svetlucavih, hladnih klizaljki. „Ovo je -

za vas.“

Praznik se nastavljao. Ponovo su bili u trpezariji. Na ručku su bili gosti:

poznati pevač, gospodin sa dugačkom, crnom i uskom bradom, koji nikome nije

dozvoljavao da dođe do reči, neke dame. Veri se pred očima sve rasplinjavalo i

postajalo magla: guvernanta i pomoćnik s dugim licem, i Polina - sve se

rasplinjavalo i samo je njegovo lice - sa zavereničkim, lukavim zelenim očima

stajalo pred njom; crveni vihor iznad čela, rupa umesto zuba u osmehu, šapat:

„Da li voliš šlag? Ja sam jednom četkom za ribanje umutio punu kadu šlaga,

presedeo u njoj celu noć, a zatim ga pojeo...“ I smeh u salvetu, i uglađen gutljaj

iz čaše - vode sa malo vina - čarobni napitak!

Gde je to ona? Zašto je ovde? Šta je to sa njenim srcem? Ne samo ono -

sva ona klokoće i kuca nevidljivo za druge - unutar sebe - od razuzdanog,

čudesnog osećanja života. Zavera prijateljstva.

- Da li čitaš sa usana? - tiho pita ona preko stola.

On klima glavom gledajući u njene usne. Sobarica ispod njegovih ruku

odnosi nepojedenu jarebicu.

- Zavera prijateljstva - čita on na njenim usnama.

- Naša parola - odgovara on na isti način. - Učini nešto da je učvrstimo.

Ona stavlja u usta koricu crnog hleba. On čini isto to. Zajedno, u isto

vreme, gutaju hleb i razumeju se.

- Mama, ne želim da ona ode - kaže on posle ručka.

- Pa neće ni otići. Tata će vas voditi u pozorište. Već smo se dogovorili

telefonom.

Znači još? Kovitla se sneg oko svetiljki, konj mirno podrhtava pod

plavom mrežom, ular mu je otkopčan. Prvi se penje Boris Isajevič, u bundi od

dabra, naparfemisan, pomaže Veri i Samu da uđu u sanke. Brzo je pričvršćen

ular, diže se oblak pare, sivi se sat na kočijaševom pojasu. Vera stavlja obe noge

(misleći da je to hoklica) na nepomičnu nogu Borisa Isajeviča. Ona sedi u

sredini, uvukavši ruke u rukave. Sam na okukama pada na nju - ona oseća

njegovu jedru težinu; njegov topli dah dopire do nje i ona zatvara oči. Konj

čupa sneg kopitima; velika krznena ruka Borisa Isajeviča otpozadi stiska nju i

Sama. Ko je koga zarobio, ona Sama, ili Sam nju. Ne zna se. Samo neka traje -

zato što je to sreća.

I to traje. Sve duže i duže. Tome nema kraja. Vetar štipa lice, u očima se

kroz suze komešaju neka svetla, ruka ih oboje stiska, sve jače, sve toplije. Boris

Isajevič s vremena na vreme kašljucne, njegovi brkovi su pokriveni injem i

umesto cvikera na očima ima dve snežne grudve.

- Nije vam hladno, dečice? - pita on, ali Vera ne odgovara, a Sam ne čuje.

Njoj se čini da leti po vazduhu i glasno peva - čini joj se da će se uskoro raspući

i iz nje će, iz njenih grudi, iza platnenog prslučića s platnenim dugmetima,

izleteti ka Bogu njena duša.

I u tom trenutku, kada srce samo što se ne razleti u paramparčad,

iznenada popušta ruka koja je drži, prestaje vetar. Stigli su pred pozorište.

V

Zar je moguće da je to ista voda - razmišljala je Vera, zavrćući slavinu -

ista ona koja je u ribnjaku, reci i moru. Ova voda je neka napravljena.

Kada se napunila, i Vera je oprezno sela u nju. Mati joj je istog časa,

smejući se, iscedila sunđer na lice, i Vera je frkćući legla u vodu, zamišljajući

da je likova krpa koja otplovljava od nje - upravo ono pusto ostrvo na kojem će

se nastaniti palac njene desne noge.

Peć u kupatilu nastavljala je da bruji od unutrašnje vreline i na njenom

crvenom bakru topila se električna svetlost, kapljice vlage klizile su po

oznojenim zidovima, i Vera je u toploj pari, zatvorivši oči, prekrivala sebe

sapunskom penom i trljala, trljala do crvenila likovom krpom svoj stomak.

Zatim je, krotko podmetnuvši pod plavi krčag sve svoje pršljenove i sačekavši

da se voda ocedi, izašla gušeći se u debelom čaršavu nabačenom na nju i s

naporom, kao da je iznenada postala veća, navukla čarape, topao veš, svoju

smeđu haljinu.

Tada je iz kose izvađena jedna jedina ogromna kriva šnala koja je sve to

vreme držala njenu hladnu glatku pletenicu, obrisano je ružičasto lice sa

prćastim nosom i Vera je, jedva čujno škripeći dubokim papučama, sa sanjivom

malaksalošću u kolenima, otišla u svoju sobu i zagnjurila se u knjigu, a u

kupatilu su za to vreme metla, krpa i četka prale i trljale tragove Verinog

brčkanja, i klokoćući odlazila je na daleko i zagušljivo putovanje ista ona voda.

Zatim je uz tresak donet iz kuhinje novi naramak brezovih cepanica i

ponovo je započela lupa i brujanje - majka je vezala kosu maramom, skinula

ispod haljine bledožuti korset sa korpama za grudi i zaključala se. Vera je

odložila knjigu.

- Mama, pusti me.

Začuli su se smeh i pljuskanje.

- Već sam... već sam u kadi.

- Zašto si se opet zaključala?

- Da ti ne bi ušla.

- Zašto?

- Zato što me je sramota od tebe.

- A kako leti, na moru?

Smeh, ponovo pljuskanje.

- E, na moru je drugačije, tamo su svi goli, a ovde sam samo ja.

Vera pokušava da proviri kroz ključaonicu; vidi se beli lakat, nasapunjana

krpa koja leti gore-dole.

Odjednom, nešto leti kroz vazduh i zaustavlja se na kvaki. Ništa se ne

vidi. To znači da je majka već stala na prostirku svojim malim stopalom. I evo,

ona počinje tiho da pevuši i blizu Vere nešto počinje da škripi i oseća se neki

miris.

Ona je mirisala onako kao što su nekad mirisale mlade žene koje nikada

nisu koristile ni parfeme, ni kreme, i koje su nosile uštirkani veš. Na njenom

telu nije bilo nijedne dlačice, nije se videla nijedna koščica; i bez bledožutog

korseta njeno telo je zadržavalo oblik amfore. Smatrala je da nema ničeg

nepristojnijeg od toga da joj se vide gležnjevi, njene divne noge (kada bi vetar

podigao haljinu), a na balove je odlazila sa ogromnim dekolteom - takva je bila

moda.

Vera joj je postajala teška, ali ona ju je i dalje stavljala u krilo, na kolena,

čudeći se kako je malo nalik njena nezgrapna ćerka na nju. Njih dve su se tada

grlile. Mazno i dugo; privijale jedna uz drugu sa nežnošću, ljubile se glasno i

izjavljivale jedna drugoj kako će se voleti večno i bezgranično.

- Ma shvataš li ti uopšte šta to znači? - pitala je majka, držeći Veru tik do

sebe. - Shvataš li ti da, dok sam ja živa, ti si kao deo mene: ja te celu osećam,

znam tvoje snove, svaku tvoju misao pogađam. Shvataš li ti to?

Vera je klimala glavom, verovala i nije verovala u to. Njoj se činilo da je

duša njene majke napravljena od istopljenog bisera i da čak i po boji liči na

njega.

- Deda kaže da su tvoji prosci rasuti po celom svetu - pitala je ona.

Majka je počinjala da se smeje, i crveni, nameštala je pramenove kose

koji su se odvajali od frizure.

- A ti nemoj da veruješ dedi.

Ali to je zaista bilo tako: četvoricu je odbila pre nego što se udala, i ta

četvorica su jedan po jedan nestali iz njenog života u nepoznatim pravcima.

- A šta ako se pojave?

- Pa šta onda!

Kako je samo izgovarala te reči. Nije to činila često, ali kada jeste, one su

odavale svu njenu dušu, takva je ona verovatno bila nekad, kada je odbila tu

četvoricu. Takva će verovatno i ostati celog života.

Ona je mirisala na badem, a njena kosa na nešto oporo, naročito kada je

bila tek oprana, i tada je i u kupatilu mirisalo na to oporo, pa čak i u sobi gde je

sušila svoje dugačke pepeljaste lokne. Nastja je izlivala u kofu sapunsku penu iz

ogromnih reljefnih lavora, ona se saginjala i u njenim rukama zvonili su krčazi,

dok ih je premeštala po vodom polivenom podu.

I tako je glatko i sveže tada sijalo mamino oblo čelo - bez ijedne bore, bez

ijedne brige - da je Vera uzimala parče napuderisanog papira i brisala njeno lice

da ne blešti tako smešno.

Grlile su se obično u fotelji, u spavaćoj sobi. Verino srce se delilo između

ljubavi prema celom svetu i ljubavi prema majci. To se obično dešavalo između

večeri i noći - i zaista je bilo nevažno kako ljudi nazivaju taj čas. Tamo, preko

puta, goreo je luster - kao i svake večeri, na prozoru Samove sobe visio je

platneni petao - znak da je Sam kod kuće. Otac je čitao u trpezariji. Deda se

ponekad dovlačio do njih i ćutke sedeo, gledao ih i uzdisao, vrlo star, rastrojen

bolešću.

- Deda - vikali su mu na uho (svi su ga tako zvali, čak i Nastja) - šta te

danas boli?

I on je, osmehujući se, pokazivao, nekad na svoje beživotne noge, nekad

na ruke obolele od reume. Vera je uvek od njega očekivala nešto neuobičajeno -

ko zna zbog čega! Jednom prilikom deda se osmehnuo kao što je to uvek činio, i

ostao tako ukočen par meseci - nem, sa iskrivljenim ustima. Zatim je ponovo

stao na svoje škripave, otečene noge i krenuo da luta. I ništa od toga - pa ni

smrt koja je svakog časa trebalo da savlada dedu - Veri nije delovalo nimalo

mračno, ni strašno: ona je to smatrala jednako prirodnim kao i to što je ona

sama zdrava i živi i što će živeti dugo.

Dugo. Odnosno, gotovo večno. Sneg koji je lizala sa posuvratka bio je

neslan, kao prosfora, ali sunce u neočekivano veoma dugom i vedrom danu

istopilo ga je svojom vrelinom. Ono topi sve, topi grad; vetar veje sa mora; ulica

mljacka: jugovina se spušta kroz vazduh, i evo već bubri Tavričeski vrt od vode,

od lišća, cvrkuta, i na mostovima već miriše na Fontanku, na plesan, Sam tvrdi -

na Veneciju. To je - proleće.

Sam je bio u Veneciji, bio je u Nici, u Bijaricu, u Švajcarskoj: tata voli

Italiju, mama - Tirol, Polini se dopada Francuska. Ali on je zaboravljao zvučne,

otmene nazive, u kojima se tako često čulo ’c’, sećao se nekad mirisa, nekad

vremena, nekad muzike: poznatog violiniste u kratkim pantalonicama (Pariz),

simfonijskih koncerata (Beč); ili pak svoje bolesti - teške posledice dečjih

boginja zadržale su njega i majku pola zime u Berlinu.

Bilo je dana kada on gotovo nije mogao da govori zbog nejasnog premora

mozga. Njemu je bilo zabranjeno da se bavi matematikom. Ujutro mu je dolazio

učitelj, koji se naredne zime nastanio kod Adlerovih, zamenivši guvernantu.

Predmeti koje je učio Sam bili su izvan svih nastavnih programa, on nikada nije

polagao nikakve ispite. Učitelj mu je jednostavno pričao razne zanimljive stvari

koje je on ili vrlo brzo zaboravljao, ili do neprepoznatljivosti prepravljao u

svojoj mašti: o ljudima iz raznih zemalja i vremena, o životu zemlje, o

slonovima, o zvezdama, o čoveku, o ruskoj politici. Dva puta nedeljno Sama su

vozili na časove kod Auera.

Za Veru je najteže od svega bilo da se navikne na violinu. U početku ona

se samo čudila Samovoj svirci, i nije ništa čula. On je, doduše, pred njom svirao

vrlo retko: u vreme kada je vežbao ona nije dolazila, uveče pak, kada su

Adlerovi imali goste i kada je Sam na maminu molbu svirao, Vera nije bila

pozivana. Jedino je nedeljom, kada je na ceo dan dolazila kod njih, ponekad

mogla da ga čuje. U početku je bila samo zapanjena time kako njegovi prsti trče

po vratu violine, i snagom i preciznošću njegove desne ruke; jednom je začula

neku melodiju u onom složenom i brzom što je svirao. Ta melodija joj se veoma

dopala, njoj se do tada činilo da je muzika suviše značajna stvar da bi bila

osećajna, sve što je bilo suviše osećajno izazivalo je kod Vere zbunjenost:

ciganske romanse; veoma kitnjasti i isto toliko tužni govori gospodina sa

uskom, crnom bradicom, koji je posećivao Adlerove - govori o Rusiji, o

Budućnosti, o Čovečanstvu; nepotrebna i smešna zakletva na vernost koju joj je

izrekla jedna devojčica; razglednica koju je Nastja prikucala u sobi za

služinčad; gospodin i dama, spojenih čela, oborenih pogleda, posmatraju cvet.

Ali violina je na drugi način pogađala njenu dušu: poput stihova ili

molitve, kojih bi se iznenada setila, ili jednostavno, poput bezimenog ushićenja,

izazvanog pogledom na zvezdano nebo ili cvetno polje. O tome, međutim, nije

moglo da se priča.

A nije imalo ni kome. Kada su zvezde noću sijale iznad glave, kada je iz

bašte dopirao miris šeboja, celog dugog leta, Vera je bila sama - Sam joj je

retko pisao sa obale toplog mora, a ona nije umela naročito dobro da izražava

svoje misli na papiru. Čekala je zimu, platnenog petla na prozoru, lukavošću

otete od dečje učenjem pretrpane svakodnevice poglede, znakove, telefonske

razgovore (dok uši potpuno ne utrnu), susrete. A do tada, odloživši knjigu ili

vežbanku, išla je da pušta zmaja u bašti, kamo su dolazile i dve devojčice -

bliznakinje iz susednog letnjikovca, koje su iz nekog razloga bile smatrane

njenim prijateljicama.

Leti je stizala da razgleda život oko sebe - zimi za to nije bilo dovoljno

vremena - život bašte, dvorišta, polja. Leti je rasla, menjala se. I sve je to

izazivalo radost u njoj - i dolazak, i odlazak, i sopstveni rast, i stalni apetit, i

ravnomerna preplanulost. Par dana pre povratka u grad, krenula je sa Nastjom u

šumu, setivši se kako je dotrčala ovamo pre tri meseca, prvog dana kada su

stigli u selo, kako nije mogla da se nadiše tog vazduha, i kako sada,

razmišljajući o odlasku, opet ne zna: čemu se raduje? I sve je to bilo divno: i

letnjikovac, i Peterburg, i leto, i jesen, i poslednje lepe kate na gredici, ubrane u

poslednjem trenutku i ponete u grad, i dvopreg u koji su smestili dedu, i sav

upljuvan i pun muva daščani peron, okružen žitnim i šumskim dremežom, na

koji je stigao ekspresni voz, i mrzovoljni, neispavani putnici (sinoć su krenuli iz

Moskve) dok se tiskaju kako bi napravili mesta za izletnike.

Kroz taj ekspresni voz Vera je ulazila u zimu. Sa vlažnom razuzdanošću

kovitlalo se lišće u Tavričeskom, suvo granje prekrivalo je tankim šarama

bezbojno, bledo nebo. Hladi se topli talas vazduha koji je donela golfska struja,

sa bundi otpadaju zrna naftalina, odmotava se izlizani tepih. Bukti, razbacuje

varnice peć. I jednog dana po povratku iz škole, Vera vidi kako se u zgradi

preko puta peru prozori, nestaju sa njih lica koja je Sam kredom nacrtao još u

proleće; sa začaurenog lustera skida se čaršav. I dva dana kasnije Sam zvoni na

vrata: kako je samo smršao, kako je neverovatno naglo i nezdravo porastao!

Pored starih ormana, ogromnih, poput kioska, oni odlaze u Verinu sobu

gde se kao i u celom stanu oseća blag miris kuhinje i duvana - i sa njim ništa ne

može da se uradi.

- Da li je deda još uvek živ? - pita Sam i seda za sto oblepljen upijaćom

hartijom, a ona - na tabure kraj prozora, brzo prešavši pogledom preko sobe: da

li je sve u redu? - krevet sa čaršavom od pikea, umivaonik sa pedalom, dva

portreta na zidu: Puškinov i bakin.

- Kako je dobro što si se vratio! - kaže ona. - Kako je dobro što je jesen. I

Puškin je voleo jesen.

On stavlja laktove na sto, oči mu postaju tamne i uske.

- Polagaću prijemni za konzervatorijum - kaže. - Za vanredne studije. A

Polina se zamalo udala.

Vera plješće rukama. U Samovoj napetoj priči koje ne deluje naročito

istinito ona vidi daleku obalu, belo kamenje, ogromne palme, dugačak crveni

čamac i bučno gnezdo piskutavih galebova u steni; čuje noćnu muziku u tesnim

uličicama koje krivudaju između mermernih hotela i dalje, zatim tišinu, gde se

završavaju sirotinjske, prljave kuće, pljosnate poput zatvorskih zidova, i počinje

brdovita italijanska zemlja i sve je više strmije i hladnije: eno iza one okuke već

se treba zakopčati, a iza sledeće - staviti šal oko vrata. U susret dolazi magarac,

oštrim kopitima napipavajući neravni tucanik. Srebre se maslinjaci s obe strane

puta, i evo lije se u debele čaše zlatno vino, tako mi oficirske časti, od berbe iz

hiljadu devetsto šeste godine. I čempresi su nepokretni na visokoj planini gde

se, sećaš li se kod Žila Verna - odronio komad zemlje i zajedno sa Hektorom

Servadakom poleteo u ambis.

Sam je ispremeštao njene stvari na stolu, slomio dobro zašiljenu olovku,

poigrao se sa budilnikom. Zatim je stavio riđu glavu na sto, na Verine sveske, i

odjednom zaspao. Njemu se to dešavalo. Gospode, šta se sve njemu dešavalo!

VI

Pred Novu godinu, uveče, Vera je ostala sama; otac i majka su otišli u

goste, ostavivši spavaću sobu u nezamislivom neredu: preko kreveta je raširenih

rukava ležala stara mamina haljina, na njoj se u nekoj nemogućoj pozi nalazila

očeva jakna. Visoke, do poslednjeg dana svog života neizlizane čizmice stajale

su nasred sobe, po njima su gazile - vrlo energično - očeve čizme; sve fioke

toaletnog stočića bile su izvučene (mama je tražila lepezu). Još u predsoblju ona

je nastavljala da navlači dugačke glase rukavice, zatim je nabacila na visoku

frizuru orenburšku maramu, tanku poput čipke, na ramena - već pomalo staru,

ali još uvek otmenu lisičju rotondu i istrčala, i dalje navlačeći rukavice; otac je

požurio za njom sa novom kapom na glavi, stavljajući kragnu od ovčijeg krzna.

U zgradi preko puta bili su gosti.

Vera je iza tila na prozorima Adlerovih nazirala Polinu, crnpurastog gosta

sa bradicom, i mnoge druge koje je stigla da upozna kod njih. Među gostima

ponekad bi ugledala malu, brzu Samovu siluetu. Pred ulazom je stajalo mnoštvo

saonica i nekoliko kočija. Kočijaši verovatno nisu čuli ništa od onoga što se

dešavalo gore: ni klavir, ni glasove. Ali Vera je čula: zvuci su dopirali odozgo:

tamo, u stanu doktora Bormana („nemoj da se nadaš, nije čak ni u srodstvu za

Žoržom“) trčalo se, vikalo, lupkalo, sviralo, pevalo - drugim rečima, u veselju

se čekala Nova godina. I nije bilo potrebe da gleda na sat ili sluša da li u

trpezariji otkucava dvanaest - i bez toga je bilo jasno: prvo su opustele sobe

preko puta - gosti Adlerovih su prešli u trpezariju (četrdeset pribora za jelo, šest

iznajmljenih lakeja); zatim su se Bormanovi gosti nekud premestili; iznenada je

nastupio trenutak tišine. Žmirkali su fenjeri na ulici, sijale su zvezde. A onda je

odjednom gore zagrmelo - stolice su se odmicale. A-a-a-a-a - zaurlalo je

istovremeno tuce glasova.

A deda je ležao pored nje i spremao se da umre.

On je umirao već otprilike mesec i po dana - a život oko njega tekao je

svojim tokom, i nije mogao da se zaustavi, a i zašto bi. Ali sada je umirao

zaista. Pre nego što je legla, Vera je oslušnula kraj njegovih vrata.

- Vragolanko, mila - začula je njegov šapat i odmah ušla, pošto ju je on

tako zvao.

- Vragolanko, mila - ništa drugo nije se moglo razabrati.

Učinilo joj se da on traži vodu. Donela mu je čašu. Zatim joj se učinilo da

traži da mu podmetne nešto ispod nogu.

A gore su i dalje pravili buku, zasvirali su polku, zaplesali. Srećom, deda

je bio gluv.

On je polako, ječeći, ispružio ruku ka njoj.

- Svetlost ti ide u oči - shvatila je ona. Iza njenih leđa gorela je lampa,

zaklonjena novinskim listom. U sobi se osećao star i oštar miris - lekova, neke

trave (koja je iz nekog razloga stajala u noćnom ormariću), dedine krznene

kape, koju je on ponekad ležeći u krevetu stavljao na glavu. Veru je počeo da

savladava san. Ona je odbrojala dvadeset kapi iz bočice sa nalepnicom koja se

odlepila i pažljivo usula dedi u usta. On ju je iznenađeno pogledao kao da je

dugo nije video.

- Vragolanko, sine, koliko ti beše imaš? - upitao je, nastavljajući da je

gleda.

- Dvanaest, deda.

- Aha.

Zatvorio je oči, uzdahnuo. Uzdahnula je i ona, i odjednom je videla da se

deda zaklanja od nekog rukom i na licu ima izraz nemog, smetenog straha.

To je bio trenutni san i ona je otvorila oči.

- Šta ti je, deda? - ali on je jedva čujno disao i nije joj odgovarao.

„Samo da ne zaspim“, molila se ona. „Sada će se desiti ono. Nikoga

nema...“ Nije se plašila. „Mogu da telefoniram, mogu da se popnem kod

doktora Bormana... Mogu da probudim Nastju... Ne treba. Ne treba ništa da

činim."

Oči su joj se sklapale. Izašla je trudeći se da ne škripne vratima i hladnim

stepeništem popela se sprat više. Otvorila su se vrata. Zapahnuli su je žamor i

muzika. „Pozovite doktora, molim vas“, rekla je, trudeći se da iz predsoblja (u

kome je mirisalo pecivo) vidi šta se dešava u sobama. Dotrčali su neki ljudi

(među kojima je bio i Sam), uhvatili je i jurnuli sa njom niz hodnik. Pa ovo je

gostinska soba Adlerovih, ovo su njihovi gosti! I odjednom je nešto udara u

srce: on je ovde, on, pevač sa nežnim licem, sa očima kao dva jezera, sa glasom

od kojeg... Prvi put ga je čula kao Germana, zatim kao Fausta. On nju, naravno,

ne primećuje. Nije važno. Jednog dana, primetiće je i reći će: Volite me,

lepotice, ja sam sve izgubio, i život, i glas. I ona će mu odgovoriti: Ja vas

odavno volim, i voleću vas večno.

Ponovo je otvorila oči. Deda je sada ležao poluotvorenih usta iz kojih se

sa strane sve niže spuštala pljuvačka. Vera ju je obrisala krajem čaršava. Ne,

neće se popeti kod doktora Bormana, ali će telefonirati tamo kuda je otišla

majka. Samo, gle - ne može da ustane. Deda je čvrsto drži za ruku. I njoj se čini

da je drži toliko čvrsto koliko je to uopšte moguće.

- Čitaj mi malo, vragolanko, mila - čuje ona.

I boreći se sa sanjivošću, jedva čujno, glasom koji se čas pretvara u

brujanje, čas uzdiže do zvuka, ona mu čita Oče naš i oseća da spava, da odavno

i čvrsto spava...

Nisu joj kasnije rekli kada je tačno deda prestao da sluša i diše: dok je

ona sedela kraj njega ili posle toga, kada su je odveli u krevet i sa dedom je

ostala majka, ne skinuvši čak ni svoju srebrnastu čipkanu haljinu. Ujutro je kod

Vere u sobu ušla Nastja, poljubila je u glavu i rekla da je „deda preminuo“.

Vera je poskočila. Ona je mislila da će to biti kao u nemačkoj bajci: neko će

provaliti u kuću, zaustaviće sve satove, ohladiće sve peći, zaustaviće svima

dah... Ništa od toga ona nije videla. Sunce je iskosa ulazilo kroz prozor, sa

simsa se u sobu slivala voda. Bilo je jutro, januarsko jutro, i u stanu je iz nekog

razloga bilo tiho kao u crkvi kada je rano i pop se tek oblači iza oltara.

VII

Već sledeće godine, prve godine rata, Vera je postala potpuno ravnodušna

prema pevaču sa nežnim licem koji je dolazio kod Adlerovih. On je puno jeo,

još više pio, imao je novčanik sav prekriven monogramima i šarama, imao je

mnoštvo privesaka, na jednom od njih je bio nekakav natpis - ali ona se zasitila i

njega, i njegovih ukrasa, i sada ju je daleko više zanimala Polina.

A tu već nije morala da se stidi, mogla je da ulazi u sobu i, uzdišući s

vremena na vreme, stoji i gleda kako oko vitke devojke koja je uvek nosila

ružičasto nešto bleska, varniči i drhti, kao sama lepota.

- Odlazi, smetaš mi.

Vera crveni, postaje teška kao da je od olova i sva grimizna ukočeno stoji

u neprirodnoj pozi: vrhovi cipela - na unutra, vrat utonuo u ramena, ruke, kao

dve cepanice - odmaknute od tela.

- Odlazi, smetaš mi.

Polina seče nokte i čak i ne podiže glavu.

Ali Vera se odlepljuje od zida i pravi nekoliko koraka. (Vidi se kako je

Polina podigla jednu obrvu.)

- Samo trenutak - kaže Vera, uzima krhki dugački odsečeni komad

sedefastog Polininog nokta i isprobava ga na svom prstu, kao što bi probala

prsten.

- Odlazi, smetaš mi - kaže Polina treći put, i Vera izlazi jednako obazrivo

kao što je i ušla.

Zatim se i to završava. Ljubavni poslovi moraju biti odloženi. Sam i Vera

dolaze do zaključka da oni za ljubavne poslove jednostavno nemaju vremena.

Četrnaest godina, petnaest godina. Nestaje ono vreme kada su njih dvoje

ležali kraj kamina u kancelariji Borisa Isajeviča, naslonivši glave na glavu

medveđeg krzna i gledajući u vatru, i poput istinskih sanjara govorili o tome

kako svet bez sumnje ima svoj odraz u ogledalu, kako se svemir odražava u

drugom svemiru i negde, milijardama svetlosnih godina daleko postoji isti takav

dečak kao što je on, i ista takva devojčica kao što je ona, i oni se isto tako druže

i u ovom trenutku isto tako leže u polumraku... Nemoguće je da je čovek

stvoren sam, bez odraza... Nestaje to vreme. Sada ona, sa uzbuđenim licem, sa

upaljenim očima, izdužena, smršala, neshvatljivo poružnela, seda na ćošak

divana u učionici (na mestu klupe nalazi se pisaći sto, uzgred, potpuno

nepotreban pošto Sam nikada ništa ne piše) - a on - na stolicu, naopačke.

- Strane zemlje. Ti si video strane zemlje. I šta? Ljudi su svuda isti -

svuda je gadost, laž, pljačka?

Pa naravno. I banalnost.

Petnaest godina, šesnaest godina. Čitali su novine. Sve - od oglasa

„udovica sa bujnim stasom“ do „povukli su se na ranije pripremljene položaje“.

Saznali su za sve. I sada su sa neprestanom pomamnom radoznalošću vršljali po

knjigama - dozvoljenim i nedozvoljenim. Istočna polulopta je i dalje visila iznad

divana, i Rusija, levkasta Rusija, bila je obojena na njoj u zeleno, ali to je bila

prevara, zato što nikakva zelena Rusija nije postojala.

I to što je veliki ruski pisac neko vreme bio na robiji, i to što u

Petropavlovskoj tvrđavi trunu i umiru najhrabriji i najbolji (tako se uobičajilo

pre nekih devedeset godina), i to što su Tolstoja sahranjivali bez krsta, i to što

„božji pomazanik“, koji govori ,,mi“, ima tako tupo, uvelo i obično lice - sve ih

je to uznemiravalo, i u svemu - u šaputanju posluge, u naklapanjima gostiju kod

Adlerovih, u vatrenim raspravama koje bi čuli izvan kuće - tražili su odgovor na

svoje sumnje u pogledu divlje i tajanstvene zemlje, koja je vrila, ljuljala se pod

njihovim nogama, pokušavajući da se izlije iz zelene sanjivosti sela, crnim

krugom ocrtanih gradova, koja je vapila, sve jače urlala o siromaštvu,

zaostalosti, svojoj besmislenoj zapuštenosti, o smrtnosti dece i dimljivoj

lučevini.

Sam je gledao oko sebe žmirkajući, kao i ranije izmišljao je razne priče,

ničega se nije sećao, ponekad je pravio oštroumne, pomalo staračke šale - u

svojoj petnaestoj godini, onako mršav, riđ, bio je formiran muzičar, predviđali

su mu opojnu slavu. Njegove nesvestice su s vremenom prošle, suze takođe.

Jedino ga sanjivost još uvek nije napuštala. Sa poluosmehom, sa besmislenim

sjajem u očima krao je iz džepova i tašni lepih Polininih drugarica maramice,

rukavice, žurno ih odnosio u svoju sobu i sakrivao ispod madraca, da bi ih

ujutro, kada je izlazio napolje, bacio - uvek sa jednog te istog mosta, u Mojku,

uvek jednim istim brzim i gadljivim pokretom. Sada je izlazio sam, iako su se

kod kuće i dalje plašili za njega; našao je neke drugove među mladim

muzičarima koji su ga smatrali talentovanim, ali - preterano samouverenim i

samoljubivim.

Te jeseni, kada se dogodila revolucija i kada je Vera napunila šesnaest

godina, oni su zavoleli da se uveče dok je god bio dan, odnosno do ponoći,

šetaju od Litejnog mosta do Gromovljeve šumske berze. Iza Voznesenskog

prelaza obalska ulica je postajala pusta i tiha, tu i tamo nailazili su na patrole

koje su čuvale ne zna se šta: Tavričeski dvorac ili Smoljni. U povratku, već po

noći, pored ruševina suda još je zaudaralo na lepljivu čađ. Nebo nikako nije

moglo da se ugasi i oni nikako nisu mogli da se rastanu, da se ispričaju, oproste.

„Ti i ja“, „ја i ti“ čuli su prolaznici. Ona je i dalje bila malo viša od njega, njene

suknje su postale znatno duže, ali pletenica još uvek nije bila pretvorena u

frizuru. Sam je znao da njoj pola života protiče negde sa strane, bez njega:

gimnazija, koju će ona uskoro završiti, učitelji, drugarice - neka preterano

slobodna, prsata Šurka Vencova koja je dim od cigarete ispuštala kroz nozdrve,

i crnooka, nervozna Šlejferova - on ih je jednom sreo kod Verke i silno se pri

tome dosađivao - pa čak i Verina budućnost. Ni u šta od toga on nije imao uvid i

nije ni pokušavao da ga stekne. Na kraju krajeva i u njegovom životu je bilo

mnogo stvari kojih se Vera nije doticala, i tu se pre svega radilo o zamršenim

porodičnim odnosima o kojima on nije želeo da govori, kada bi ih neko upitao:

šta to njih vezuje, zašto oni ne mogu da provedu nijedan dan da se ne vide ili ne

čuju telefonom, oboje bi odgovorili da je to, naravno, ljubav ali ne ona ljubav,

neobična, sa ukusom Španije ili Škotske, ne ona, nego ova, obična ljudska

ljubav, za njega po snazi „veća nego prema Polini“, a za nju „kаo prema tati“.

- Šta? Ne voliš me više nego njega? - uzviknuo je otac kada mu je ona to

priznala, i preterano snažno stegnuo njenu ruku ispod ramena svojim suvim

čvrstim prstima. - Dođi, dođi ovamo. Znači to je istina?

Oči su mu sijale, zubi takođe, brkove i bradu je brijao - oni su kod njega

rasli kao i kod dede - na tatarski način, crnkastom linijom uokvirujući usta i

vilicu.

- Ali on će odrasti, oženiće se nekom tamo Jevrejčicom, ili svojom

violinom, ti ćeš se pak udati za nekog princa na belom konju - i od te ljubavi će

ostati samo prašina. Da li si razmišljala o tome?

I on se, izgleda, nije šalio, izgleda da je sve to govorio ozbiljno.

- A nas dvoje... Ali ne, ti ćeš to osetiti kroz dvadesetak godina, kada

počneš da stariš, kada tvoja deca budu kao ti sada na dedi, izvodila na meni

vivisekciju. Veza između vremena... Da li si čitala Hamleta?

Ona je klimnula glavom. Osećala je strah, smetenost. Ten je nasledila od

majke, po crtama lica nije ličila ni na jedno od roditelja, ali šta je još pored

svega toga u njoj bilo?... Prvi put je osetila da u njoj teče i njegova krv, a ne

samo vesela, čista majčina krv, i uplašila se.

Priljubila je lice uz njegovu uniformu tehnologa i dugo se nije odvajala.

Pravo u oko joj je gledalo dugme.

VIII

Šurka Vencova nije imala majku, otac joj je bio sveštenik; bratovljevi

drugovi su je od njene četrnaeste godine vucarali po mračnim ćoškovima i učili

je da dimi kroz nos. U svakom razredu postoje takve devojke - dve-tri godine

starije od ostalih, koje od trećeg razreda nose frizure i grudnjake, velike

bestidnice i negovateljice noktiju. Šurka se od tih ponavljačica razlikovala po

tome što je bila odlična učenica, uvek je sve znala i naročito se isticala u

trigonometriji. I sve što bi čula ili pročitala ostajalo je tako precizno i jasno u

njenoj glavi da kada je nekome na odmoru nešto objašnjavala (fiziku, latinski),

taj ju je razumevao daleko bolje nego profesora. Pored udžbenika, Šurka je još

čitala romane o ljubavi i maštala o tome da i sama jednog dana piše takve

romane.

- Da li tebe nekad obuzima neka bespredmetna čežnja? - pitala je ona

Veru, razneživši se od čaše portoa i gledajući lepim okruglim očima svoje

glatke, zrele ruke. - Onako, za nečim. Želiš nešto... Da plačeš...

- Ne, ne obuzima me - odgovarala je Vera, ne shvatajući šta je to Šurka

pita.

Šurka je sedela odmah iza Vere. Pored Vere je sedela Šlejferova. One su

se sve tri upisale iste godine i sele su zajedno. I kako su se prvog dana držale

jedna druge, tako je to i ostalo.

Prvi njihov razgovor bio je o Bogu. Šlejferova je sasvim pouzdano znala

da nema nikakvog Boga. Ona je imala strica koji je pobegao iz progonstva i

sada je napola slep živeo u Londonu. On je celog života pisao i govorio da Bog

ne postoji. Bio je marksista. I Šlejferova je bila marksistkinja. Ona se toliko

uzbudila dok je sve to govorila da je na kraju počela mucati, njeni tanki

umazani mastilom prsti čupkali su sve čega bi se dotakli, a kratkovide, potpuno

crne poput crnih višanja razrogačene oči, koje kao da su bile prekrivene nekim

šarenim liskunom, podrhtavale su i postajale još tamnije.

- Kada bi Bog postojao, onda jedna klasa ne bi ugnjetavala drugu - rekla

je drhtavim glasom i zaćutala.

Šurki se veoma dopalo kako je rekla:

- Bog, naravno, postoji - izgovorila je odlučno. Kako bismo bez Boga?

Svi bi počeli da kradu, ubijaji. Šta bi ih sprečilo, na kraju krajeva? Bog,

naravno, postoji.

- A zašto - upitala je Vera - to sam primetila, ako zamolimo Boga za nešto

rđavo, na primer: Gospode učini da onom čoveku bude loše - zašto Bog

ispunjava i to rđavo?

Šurka je užasnuto pogledala u Veru.

- Ti si ga molila za rđavo? I on je izvršavao?

- Da, to mi se jednom desilo. I veoma sam se iznenadila.

Šlejferova je zatražila da Vera ispriča taj događaj, a Vera nije želela, i one

su počele da razgovaraju o drugim stvarima.

To prijateljstvo koje je niklo u gimnaziji, tamo je i ostajalo, kod kuće je

svaka od njih imala svoj život: Šurka je išla u bioskop, subotom plesala uz

gramofon, nedeljom je išla u crkvu, a posle doručka odlazila u Obuhovo kod

krsne kume. Šlejferova je stanovala kod oženjenog brata, zubara, koji je imao

svoju decu, i ona nije imala gde da prima drugarice. Za Veru je nedelja bila

Samov dan. Pokušaj da ga uklopi sa drugaricama nije uspeo: najgore se pri tome

osećala sama Vera: ona se plašila za sve troje, plašila se da će se Šurka izlanuti

o gramofonu, da će Šlejferova održati Samu bukvicu, da će Sam ispričati jednu

od svojih fantastičnih priča. Ali bilo je samo veoma dosadno.

- On je bolestan? Verovatno ima rahitis? - upitala je Šurka. - Da li se

ljubiš sa njim?

- Ti si poludela! On je mlađi od mene jedanaest meseci.

- Kakva si ti ipak neverovatna glupača! - začudila se Šurka i nežno

uštinula Verku za obraz.

Nekoliko dana kasnije Šlejferova je saopštila Veri da je Boris Isajevič

nepristojni brbljivac, i da mu se njegovi drugovi kadeti podsmevaju i da on ne

živi sa svojom ženom nego sa ženom drugog advokata, i još mnogo sličnih

stvari. Ali Vera je sve oprostila Šlejferovoj i više nikada nije spominjala Sama.

U ovom životu, veselom, radnom, čudesnom, on je za nju, naravno, bio

najčudesniji od svih ljudi, i u isto vreme - ona je to, čini se, shvatila već prvog

dana njihovog poznanstva - on je bio neprevodiv na bilo čiji jezik. I kada je

neko hteo da joj natukne kako ga je to ona napravila takvim za sebe, ona je

odgovarala (pošto je sada bila već velika i svemu je stigla da razmisli):

- Pa dobro! Kakvim sam ga napravila, takav i jest. Znači da je on, poput

suncokreta, okrenuo prema meni onu stranu koja mi je potrebna.

I to je bilo posebno dirljivo kad se uzme u obzir da je Sam imao riđe,

pegavo lice.

- Kako se tebi čini: šta je to najveličanstvenije na svetu što bi se moglo

zamisliti? - pita on nju sedeći na terasi njihovog letnjikovca u Okulovci (to je

bilo leta hiljadu devetsto osamnaeste godine. Polina i majka su s nastanile u

okolini Peterburga, u nekom skupom i nežnom pansionu, Boris Isajevič je iz

nekog razloga bio u Moskvi). - Možeš li reći šta je to najlepše na svetu, šta je

najveće uživanje? - pita on ljuljajući se na stolici i mirišući neki cvet, zatim

njegovu stabljiku, zatim svoj prste kojima ga je trljao.

- Verovatno, raj - uzdisala je ona.

- Recimo da je tako. Onda razmisli - samo molim bez raznih kreacija

mašte.

- Ma, ti si - kreacija nečije mašte.

- ...Zamisli: uživaš. Vreme ne postoji - kao kod riba u akvarijumu. Postoji

beskonačnost ushićenja. Srela si svakoga koga si htela da sretneš, videla si

Boga. Pa ipak tu nečega nema i ne može da bude: nema predmeta. Njih tamo

nema, oni tamo ne mogu da se nađu, a kako žive bez predmeta? Zamisli samo:

ni violinu, ni tvoju omiljenu haljinu, čak ni zajedničku sliku iz detinjstva nećeš

moći da poneseš sa sobom. Ali šta ako ja volim upravo predmete? Kako će

meni tamo biti teško! Bože, kako će mi biti teško.

Tog leta (poslednjeg leta) on je doputovao na dve nedelje i već prve

večeri, kada mu se oko nogu ćutke uporno vrzmao pas, a Vera je stajala na

tremu sa bakarnim svećnjakom u ruci i gledala sveću koju je vetar ugasio, rekao

je da kod kuće samo što nije ,,poludeo“ od usamljenosti i nereda, a kod majke

nije mogao da ode zato što... sve u svemu obećao je ocu da neće i gotovo.

Halapljivo je večerao. Kroz prozore je svetleo mesec. U uglu je stajao

jednom zauvek nepopravljivo raštimovani klavir; Mesec je udarao u ogledalo, u

pod i - u svojoj trećoj hipostazi - u odloženi svećnjak. Izašli su u vrt. Ribnjak se

caklio, kričala je noćna ptica. Ali Sam je zamolio Veru da ga odvede u njegovu

sobu, i ona je istog časa sakrila od njega julsku noć i pokazala mu gde može da

se umije, gde da ostavi stvari, i na čemu će da spava.

Verini su mu dali novac za povratak - sve se rušilo, i zajedno sa Rusijom

rušili su se sjaj i raskoš života Adlerovih.

„Mi uskoro putujemo na jug, u inostranstvo“, pisao je on Veri iz

Peterburga. „Nedavno sam imao nesvesticu (kao što znaš nisam je imao dve

godine). Molim te, dođi što pre. Na kaldrmi je tokom leta izrasla trava i,

zamisli, vaš vratar je zapatio kozu koja je pase...“

Sav sjaj, sva raskoš života Adlerovih zapakovani u dugačke sanduke

odlazili su iz Peterburga. Boris Isajevič se vratio iz Moskve i ubrzao odlazak.

To je bio sivi dan peterburškog oktobra: novi kalendar se brkao sa starim, i neki

bi verovatno rekli - septembra.

Polina je u opustošenoj ružičastoj sobi, gde su se na tapetama tužno i

jadno ocrtavali tragovi skinutih fotografija, gde nije ostalo ništa od otmenog,

čipkanog Polininog kreveta, izvlačila fioke toaletnog stočića i čas brišući suze,

čas se puderišući, poklanjala Veri poluprazne bočice i teglice nepoznate

namene:

- I parfem - govorila je otegnuto i setno. - Daj mi ruku. Lep je, zar ne?

Vera je njušila ruku sa koje se širio neodređeni miris nekakve smese.

- I krema - i Polina je stavljala pod Verin nos porculansku kutijicu.

Ali Veru ništa nije bolelo i ona zaista nije znala šta da radi sa kremom.

- I puder. - I Polina je odjednom zaprašila Veri nos velikom pufnom od

labudovog perja.

Vera je uhvatila Polinu za ruku i pritisnula njene tanke prašnjave prste uz

svoj vreli obraz.

Oni su odlazili. Polina, sa koje ona nekad nije skidala ushićeni pogled,

više neće biti ovde, i neće biti nikakvog ,,ovde“, zato što je život raznet u

paramparčad.

- Vreme ti je da počneš stavljati puder. Vreme ti je da počneš nositi korset

- govorila joj je Polina - i da napraviš frizuru. Ah, kada se ponovo vidimo, bićeš

sasvim krupna.

- Nemoj, Polina.

- Ja sam u tvojim godinama već imala stas, a ti imaš nožurde kao

narednik.

Vera je pustila Polininu ruku i sela u prašnjavu atlasnu fotelju.

- Svejedno mi je - rekla je odsutno. - Želim da se ovde ponovo okače

zavese i poslažu tvoje sitnice. Malo su se poigrali i sad bi mogli da prestanu.

Ona se oslonila laktovima o kolena i dlanovim poduprla bradu.

- Ovde uskoro neće imati šta da se jede - rekla je Polina glasom svoje

majke.

Po hodniku, po susednim sobama kretali su se ljudi, uvezivali poslednje

stvari, pregledali ormane i kredence, dovikivali se o ključevima, kartama,

kočijama. Smračivalo se. Kroz prozor se videlo kako se sprema kiša.

Ranije ovde, sred svih onih sada skinutih zavesa, portreta, jastuka,

vremenske prilike i svetlost nisu imali velikog značaja: zimi je već od podneva

gorela niska lampa sa ljubičastim abažurom, leti je bio polumrak. Kako su često

ovde sedeli gosti - Polinini gosti - mladi ljudi i drugarice, koji nisu primećivali

Veru, a Sama su zavitlavali da je novi Krajsler. I kada bi Vera slučajno dospela

ovamo, među stočiće sa vinom i cvećem, samoj sebi je delovala kao slončica.

Ona je gledala ovamo iz susedne male gostinske sobe, gde je sada bledozeleni

nameštaj bio pomeren u ćošak kako bi se oslobodilo mesto za izvučene iz

utrobe stana Adlerovih, zaboravljene, nekada korisne stvari: futrolu Samove

dečje violine, studentski mač Borisa Isajeviča, neke ogromne žičane zdele -

stare šešire. Ovde u sasušenom Samovom terarijumu, gde su nekada živele

kornjače, bile su poslagane njegove stare igračke koje je odavno trebalo baciti,

laka iskrivljena kartonska kutija sa ukrasima za jelku i - uspevši nekako da se

sačuva do sada - čak i Polinina lutka na navijanje u haljini iz devedesetih godina

prošlog veka, sa rukama podignutim prema bucmastom licu.

U trpezariji su na odmaknutom stolu stajali ostaci hrane, prozor u dvorište

bio je otvoren, komad putera u papiru ljuljao se privezan za prozorsku kvaku;

korpe i sanduci, naslagani nasred sobe, smetali su svakome ko je prolazio i

svako je, da se ne bi spotakao o neki sanduk, ciljao temenom pravo u gvozdeni

luster koji se niji mogao podići više.

Boris Isajevič je u kaputu stajao pored prozora u kancelariji i gledao u

dvorište. On je upravo lično odšrafio sa glavnog ulaza bakarnu tablu sa svojin

imenom; Vera je u šaku skupljala šrafove. Oboje su ćutali.

Kuvarica - jedina koja je ostala od posluge - plećati dezerter, kuvaričin

kum i dragan, gnječili su u ropotarnici ogromnu balu sa jastucima. Vera je ušla

u učionicu, ni ona više nije postojala, pisaći sto, knjige, sve je bilo nekuda

odneto, ostao je samo stari zeleni divan - onaj isti.

Vera je sa daske ispod prozora uzela olovku, popela se na stolicu pored

vrata i ispod plafona, na hrapavim plavim tapetama napisala: ,,U ovoj sobi

družili su se Sam i Vera, 1912-1918. Peterburško detinjstvo. Zbogom svima...“

- E pa, zbogom, Verka, moramo na stanicu - rekao je Sam ulazeći.

Međutim, seo je pored nje i oboje su par trenutaka ćutali.

- Ipak nam je ovde bilo lepo - rekao je Sam, pogledavši je. - Sećaš li se

kako je ponekad bilo lepo?

- Da, Sam.

- Možda nam više nikada neće biti tako lepo?

- Ali šta ti je! To nije moguće.

- A šta ako ipak ne bude. Zamisli samo: šta ako nam baš nikad više u

životu ne bude tako divno.

- Ako ne bude tako, biće nekako drugačije.

On ju je uzeo za ruku.

- Nećeš me zaboraviti? - upitao je odjednom tiho.

- Neću, Sam.

- A kroz deset godina?

- Ni kroz deset godina.

- A kroz sto?

Ona je obgrlila njegov vrat i dugo ga gledala u lice. Kako je bled, kako je

mršav, i kako je blizak i drag!

- Ni kroz sto.

On je pogladio njene prste.

- A šta ako se više nikada ne vidimo, šta onda?

- Ćuti, Sam, to nije moguće.

- Sve je moguće, Verka.

On je podigao ruku i prešao dlanom preko svog lica.

- Zbogom, Verka, zbogom, zbogom... Ne, ništa ne može biti čistije, bolje

od onoga što je bilo.

- Nemoj tako da govoriš.

- Shvati da smo nas dvoje imali nešto izuzetno.

Ona je osetila da će se rasplakati. On je priljubio svoj obraz uz njen.

- Shvati: sve je gotovo. Shvati: nikada se neće ponoviti ono što je bilo.

Shvati, Verka: počinje život.

- Da, da.

On je zagrlio njenu glavu i počeo da ljubi njene suze.

- I ko zna šta će biti sa nama. Treba da krenemo... Ne plači, molim te.

Želeo bih ceo život da budem sa tobom.

- I ja sa tobom, Sam, ceo život.

- I niko drugi nam ne treba, zar ne?

- Naravno, niko.

- Niko na celom svetu. Ah, Verka, ribice moja zlatna! Zbogom, Verka.

Ona je plakala, privijajući se uz njega, stiskala obema rukama njegovu

ruku.

- Dobro je da je sve to bilo - govorio je on. - Sada imam šta da ponesem

sa sobom osim svećnjaka i posuđa. I ti i ja sada znamo šta je to prijateljstvo...

- Da, Sam.

- I nikome nećemo pričati o tome. Neka ljudi misle da je to nemoguće,

važi?

- Da.

- A mi ćemo im se smejati i kroz deset, i kroz sto godina. I radovaćemo

se.

- Zbog onoga što smo imali?

- Zbog onoga što smo imali... Verka - on ju je odjednom zagrlio iz sve

snage. Njoj je od bola zaiskrilo u očima i osetila je da i on plače takođe.

- Sam! - viknula je Polina. - Vreme je.

- Ti plačeš, Sam?

- Ne, ne plačem.

- Da, plačeš. Eto, zajedno smo plakali.

Ona se odmakla od njega.

- Možda da mi daš pramen kose? - upitao je on.

- To je sentimentalno.

- Znaš šta: prekrsti me.

Ona je pocrvenela.

- Ja, ti znaš, nisam baš neki vernik... - rekla je nespretno, ali prekrstila ga

je između čela i nosa. - Neka te Bog čuva, neka ti Bog pomogne. Gospode, ako

postojiš, učini da se nas dvoje sretnemo.

I opet mu je pala u naručje.

- Pa gde si ti, Sam - pozvali su ga odnekud.

Vera je ustala.

- Pamti šta si rekla: ni kroz deset, ni kroz sto...

- Da, da.

- I ako ti dođem ko zna u kakvom stanju - bez nogu, šugav...

- Ti ćeš biti poznati muzičar.

- Bez nosa, kao prosjak...

- Kakva si ti budala!

- Kuneš se? Zakuni se.

- Kunem se. A ako ja?

- Ti... Sačekaj, ne idi. Čuvaj se, Verka... pazi... kako da ti kažem... Bože,

najbolje bi bilo da te povedem sa sobom.

Ona mu je stavila ruke na ramena, on ju je uhvatio za laktove.

- Zbogom - rekao je Sam i poljubio je. - Zašto te nisam ranije ljubio?

Voliš li me?

- Da.

- Ah, kako mi je bilo lepo sa tobom!

Ona ga je odvukla u predsoblje.

Vrata od stana bila su širom otvorena: iznosile su se stvari. Dole su

stajala troja kola sa podignutim krovovima: kiša je šibala po konjskim sapima,

po voštanom platnu na kolima. Gde je ko seo Vera nije videla, drhtala je kao da

ima groznicu, haljina joj je začas bila mokra. I evo, zavrteli su se prvi točkovi.

- Dušo moja, zbogom. Sećaj me se! - pročitala je na Samovom licu.

- Zbogom, i ako je zauvek, onda zauvek - odgovorila je jedva čujno.

I evo, krenula su druga, a za njima i treća kola na Nikolajevsku

železničku stanicu. O, kako su se vrteli točkovi, kako su poskakivali koševi,

kako su se ljuljali crni krovovi, blistajući korotnim sjajem!

DRUGI DEO

I

Vera se pribrala. Pred njom se nalazio prazan kamin, u koji je, kao u

okrutnoj romansi, gledala sedeći na stolici nasred te gostinske sobe, gde je

nekoć živeo francuski velikodostojnik iz XVIII veka. Preko crnog zaslona na

kaminu bila je puštena traka tog detinjstva o kojem jednostavno nije imala kome

da priča. Suze su joj se osušile na licu i ono se od toga malo ukrutilo.

- Najzad! - uzviknula je Ljudmila, kada je Vera ušla u kuhinju. - Gde ste

vi to bili? Ovde je u međuvremenu bilo i suza i vike i hirova.

Njen brzi pogled prešao je preko Verinog liса. Vera je za uzvrat, kao da

je prvi put vidi, pažljivo pogledala u nju.

Umorno, namršteno lice, crne oči. Usta koja kao da su se jednom zauvek

zaplakala. Ovoj mršavoj, crnpurastoj ženi je odavno - oduvek - četrdeset godina.

„Šta da se radi!“, pomislila je Vera. „Možda bi ona ranije negde bila smatrana

lepoticom, nije njena krivica što su u Parizu dvadesetih godina takva lica izašla

iz mode; naušnice, spojene obrve, plameni pogled, kukast nos. Sada su u modi

prćasti nosevi, velika usta, okrugla lica. Šta da se radi...“ - Neverovatno je kako

sada ženski plač više nema nikakvu vrednost - nije ništa vredniji od kitovog usa

ili nojevog pera. Ta roba jednostavno nikome nije potrebna - rekla je sama

Ljudmila jednom.

- Na osnovu čega to tvrdite? - zamišljeno je upitao tada Aleksandar

Albertovič. - Kakva glupost!

Ali Ljudmila je čvrsto stajala na svom stanovištu. Pre tri godine nju je

posle osamnaest godina zajedničkog života ostavio muž. Njenog muža su, kada

bi se poveo razgovor o njemu, iz nekog razloga svi sažaljevali.

- Kuda ste to išli? - upitala je ona ponovo. - Ponekad mi se čini, kad tako

odete u nepoznatom pravcu, da se više nećete ni vratiti.

Vera se široko osmehnula.

- Ako se ja ne vratim, vi ćete se svakako - i to vrlo brzo - udati za

Aleksandra Albertoviča. Ali ja ću se vratiti.

Ljudmila je sevnula očima.

- Kako vas nije sramota! Kako vas nije sramota da me tako plašite. Ja ću

vas vratiti uz pomoć policije.

- Ta ja vam kažem da ne nameravam nikuda da odem - ponovo se

osmehnula Vera. - Ovde mi je sasvim dobro.

- To nije istina.

- Umro mi je prijatelj iz detinjstva - rekla je ona, oborivši pogled. -

Oduzeo je sebi život.

Ljudmila je ćutala.

- Nisam ga videla od Peterburga, bili smo nerazdvojni. Setio me se.

Ćutanje. „Treba brže da priča, inače neće stići.“

- On je violinista, doputovao je u Pariz iz Amerike.

- Vera! - viknuo je Aleksandar Albertovič iz spavaće sobe.

- Da li se obesio? - upitala je Ljudmila halapljivo.

- Ne, pucao je u sebe.

- Vera - ponovo je viknuo Aleksandar Albertovič i ona je poskočila. - Šta

se to dešava, Gospode. Zašto ne dolaziš? Pa gde si dosad? Gde si bila? S kim?

Šetala si? A meni nisi ništa rekla. Ostavila si me... Probudio sam se u ponoć, a

tebe nema. Ljudmila kaže: ne znam. Puno sam kašljao. Evo - i pružio je Veri

porculansku zdelu sa sekretom.

Ona je pogledala u zdelu, zatim u njega.

- Molim vas, nemojte se uzrujavati, dragi moj, mili - uhvatila ga je za

ramena i naterala ga da ponovo legne.

- Ništa se nije desilo. - Ne, ona još uvek ne može da ćuti. - Desila se jedna

nesreća, nemojte se plašiti, nije vama nego meni. Sećate li se, svojevremeno

sam vam pričala o Adleru.

- E pa, dobro, dakle o Adleru. Sad ćeš mi ispričati. A ja sam veoma

bolestan. Kašljao sam. I razbio sam toplomer, ispao mi je.

Ona je poslala Ljudmilu u apoteku po toplomer, pomogla mu je da se

umije, i namestila mu krevet. Donela je iz kuhinje supu i ovsenu kašu.

Porculansku zdelu je iznela sama - Ljudmili nije dozvoljavala da mu prilazi.

On je imao trideset godina. Oči su mu bile ogromne i potpuno bez života

- kao oči čoveka slepog od rođenja; bilo je nemoguće poverovati da on njima

gleda. Činilo se da sluša njima. Na nežnom dugačkom licu one su se isticale kao

dve svetle mrlje, i u njihovoj ogromnosti i prozirnosti bilo je nečeg u isto vreme

ženstvenog i mrtvog. On je bio mršav kao avet i lep kao ona bolesna i verovatno

luda deca kralja Edvarda koja su u čipki i baršunu naslikana na poznatom platnu

Delaroša. Posle supe i ovsene kaše zakašljao se i ispljunuo krv. Vera ga je dobro

pokrila i otvorila prozor.

- Moje nožice - promrmljao je, tonući u san. Ona mu je donela termofor.

I tada su potekli sati - sati njenog života. Bilo ih je mnogo, tih sati.

Izglancavši kuhinjsku slavinu, Ljudmila bi otišla. Napolju je bio maj, ili

decembar - ali Vera je sve volela, tako je jednom zauvek rešila da se postavi

prema životu. I zar nije svejedno kakvo je vreme napolju, i ko je tu kraj nje, i šta

je čeka kada se otcepi eno onaj tamo, duboko uvučeni listić kalendara, kada ona

voli sve, voli svakog.

- „Ti sve razumeš.“ - „Ti se svima dopadaš.“ - „Ti si uvek svime

zadovoljna“ - govorili su joj. Ali nastavimo, nastavimo (budeći se noću

ponavljala je ona u strahu), nastavimo ovu nedozvoljenu, ovu čeličnu ljubav

prema životu, pa ništa drugo i nemamo, jedino nas ona neće napustiti, izneveriti,

i umreće zajedno sa nama... I poput dubinskih talasa iza prozora te kuće ljuljalo

se vreme.

„А u izlogu cvećarske radnje cveće je obećavalo tako ogroman, tako

srećan život...“

Odakle je to?

To je ona sama smislila onog dana kada je stajala nad Samovim telom.

To je bilo pre godinu dana, ne, ima više od godine. Priseća se kako je tada

doputovala Polina (sama - bez muža, bez dece), priseća se kako su njih dve

zajedno išle da pripreme gospođu Adler pred odlazak u bolnicu za živčane

bolesnike; na sahrani je bilo tako malo ljudi. To je, čini se, bilo u proleće. Ne

ove godine, nego prošle. A sada je - decembar.

To je bilo pre godinu i po dana.

Ljudmila ispira veš; Aleksandar Albertovič gleda ogromnim očima punim

suza; Vera stoji nasred sobe sa porculanskom zdelom u rukama.

II

Vera je pokušavala da se seti kada je to prvi put poželela njegovu smrt?

Prisećala se svog života sa Aleksandrom Albertovičem - tri godine. Kopala je

po svom pamćenju. Prošla godina: sve je bilo isto, i ta želja je već bila u njoj;

pretprošla - kada je on još uvek povremeno ustajao, povremeno hodao; i godina

pre toga - godina Davosa, koji on nije izdržao, nije želeo, iz kojeg je pobegao.

To se, verovatno, desilo između njegove prve i druge upale porebrice - mesec

dana nakon dolaska iz Rusije; tada je osetila kako želi da on umre. Ne, to je,

možda, bilo još ranije, još pre odlaska, dok je bio zdrav. Ona pretražuje

poslednje peterburške mesece. Nikada on nije bio zdrav. I tada joj u sećanju

iskrsava venčanje sa njim u crkvi, i ona prestaje da se seća, misli, pretura svoj

život.

On sada drema po čitav dan, i već mu je malo toga potrebno. Doktor

dolazi sve ređe. Ljudmila zahteva da Vera uzme bolničarku i olakša sebi. Ali

nepoznati ljudi smetaju Veri.

- Jedino vas mogu da podnosim sada - odgovara ona Ljudmili - a i to

samo zato što vi na vreme odlazite.

- Zar se vi zaista ne plašite? - pita je Ljudmila, koja je postala još tamnija,

još šiljastija tokom ovih godina. - Ja sve čekam da se počnete plašiti, onda ću

preneti svoje stvari i preseliti se ovamo.

- Za sada nije potrebno - odgovara Vera i gleda kroz prozor: on je širom

otvoren - danju i noću. Napolju bi trebalo da je već uveliko zima. Ali zime

nema.

- Lažno proleće - kaže doktor - kao što postoji lažna stenokardija. U

decembru, vrlo neobično. To je prava nesreća za tuberkulozne bolesnike.

Topla kiša žubori danju i noću niz oluke, duva spor, težak, sanjiv vetar;

sviće u deset sati ujutro, a već u dva u kućama gori svetio. Kažu da negde na

bulevaru počinju da listaju kestenovi. Ponekad noću po krovovima tutnji i trešti

prava prolećna bura, udara prolaznika otkinutom reklamom, zvecka razbijenim

staklima, čupa dimnjake. Pred jutro se stiša. Oblaci leže nad gradom; nabujala

Sena polako odnosi sa keja cigle, pesak, stražarevu kabinu.

Odnedavno Vera svakog dana odlazi na Senu da se šeta po keju: to joj je

doktor preporučio.

- Ja sve razumem, sve razumem: herojstvo, ljubav, požrtvovanost. Ali

jedan sat šetnje dnevno - veoma je potreban. Neophodan je za mladu ženu. Vi

ste - mlada žena.

„Ја sam - mlada žena“, ponovila je ona u sebi. „Bože, kako to glupo

zvuči! Kakva budala!“

Ali jednom je poslušala i izašla, tek onako, bez povoda, izašla je pre

doručka, u kišnoj kabanici i dubokim cipelama. Hodala je sat i po, prešla na

drugu obalu, svratila u Tiljerije, i to kretanje, udisanje slatkog nežnog vazduha,

bilo je tako neobično za nju da je kući došla kao okrepljena nekim žestokim

pićem, rumena, sa sjajem u očima. Sat i po! Aleksandar Albertovič nije govorio

sa njom do večeri, i tek je uveče izjavio da joj oprašta. I neka izađe sutra

ponovo.

Sada je imala dva života. Prvi je bio isti kao i pre, na istom mestu, sa

Ljudmilom, doktorom i njim, koga je bilo kasno nekuda voditi, koga više nije

bilo svrhe lečiti, koji je postajao avetinjski strašan u sumrak (a sada je stalno bio

sumrak) - dva oka gledala su iz dubine sobe u nju, u špric sa kamforom. Doktor

mu više nije lečio samu bolest, nego neke njene propratne pojave: projede,

grčeve, krvarenja. I Veru ne bi bilo sramota da bilo kome prizna da ona želi i

čeka njegovu smrt. Ali kada je to počelo, kada? Zar je moguće da nije

primetila? To se uvuklo u njen život, kao što se uvukao i sam Aleksandar

Albertovič: ona ga nije primetila, primetio je on nju... „Jedan čovek se

raspitivao za tebe“, saopštila joj je jednom prilikom Šurka Vencova (to je bilo

tako davno), „onaj visoki, mršavi, sećaš li se. On jedini, čini se, nije bio pijan

tamo.“

I sledivši se, zbunivši, i od uzbuđenja osetivši mučninu i slabost, Vera je

upitala:

- I ti si mu rekla kako se ja zovem?...

Drugi život je počinjao iza ulaznih vrata zgrade. Piljarnica. Pomorandže,

jabuke. Slaba kiša, mokar trotoar, i odjednom - bara u kojoj se tako jasno i

mirno odrazilo nešto sjajno; vazduh koji se kreće na nju, izdržljivi mehanizam

sopstvenog tela, osećanje života - neophodno, bez kog ona ne može da postoji,

gubi se, gine, osećanje: „Ја i vetar“, „Ја i nebo“, „Ја i grad“ - koje ne donosi

sreću, ne radi se tu o sreći, nego odmor, predah. Išla je, ne razmišljajući ni o

čemu, u povratku je počinjala da žuri i na kraju bi se umorila. Ne skidajući

mantil, ulazila je u spavaću sobu i zastajala na vratima. Ništa se u međuvremenu

ne bi desilo, on je i dalje bio tu i dremao je, zatvorivši oči, i tako je bilo bolje.

Samo je njoj dozvoljavao da ga podiže i sprema za njim.

- Dosadio sam joj - šapnuo je jednom, pokazujući na Ljudmilu, koja je

prolazila kroz sobu bučnije nego što bi trebalo. - Ona želi da što pre umrem.

Sada je govorio šapatom, nije imao glasa. I jednom kada su bili zajedno, i

kada su proticali ti beskrajni večernji sati, i ona je šila, svakog časa zastajući da

bi ga pogledala ili mu nešto rekla, on je polako i tiho izgovorio:

- Hajdemo zajedno.

Prekinuvši šivenje, ona ga je pogledala, i on je dodao:

- Što pre.

Pomislila je kako od svega onoga što joj je on govorio ovo još i nije bilo

najstrašnije, i kako nju nije baš lako uplašiti.

- Ti ćeš ostati ovde... Imaćeš tako dug, dug život...

Ponovo je sačekao. Ona je ćutala.

- Ne želiš sa mnom?

Ona mu je stavila ruku na mršave grudi, na njenom prstu sijao je

naprstak. Ćutala je, ne skidajući pogled s njegovog lica.

- Ne želiš! - prošaputao je i spustio kapke.

Ona je dlanovima pokrila lice. Tako je sedela neko vreme. Kada ga je

pogledala, on je spavao. San mu je sada bio tako lak da se pored njega nije

smelo čak ni duboko uzdahnuti. I to što u tom trenutku nije mogla da udahne

vazduh učinilo joj se naročito mučnim.

„Kad bi noćas“, pomislila je. Ali te noći on je zatražio da mu pokaže

kutiju ampula sa kamforom. Vid mu je bio toliko oslabio da nije mogao

pročitati ono što je pisalo na njima, ali dugo ih je razgledao, stiskajući i rukama

kutiju, sve dok mu se lice nije iskrivilo od plača.

- Mili moj, dragi - rekla je ona - nemojte da plačete. Eto srećom danas vas

nije ništa bolelo, i groznica je bih sasvim neznatna, a sutra ja neću nikuda ići.

I ona je ubola iglu u njegovu suvu, svu izboranu nogu.

Sada ona više nije odlazila preko noći u svoju sobu. Legala je na niski,

uski, dvestagodišnji, kao i sve u to kući, divan, naučivši da čuje sve što se

dešavalo u sobi. Kroz prozor je ulazila vlažna svežina; između dve zgrade

ponekad bi zasvetlucala zvezda. Kada joj se prvi put javila želja za

oslobođenjem? Davno, davno. Došla je sa tugom, sa besom. Možda je to bilo

još pre venčanja...

- Da, vidim da ste imali tešku noć! - rekla je ujutro Ljudmila. - Da li vas

je potpuno iscrpeo?

- Ne, nije potpuno.

- Čujte, hoćete li da olakšate i njemu i sebi? Ionako je svejedno.

- Ne, ne želim.

- Znate i sami šta treba uraditi.

- Znam, ali neću to da uradim.

- Baš lep život imate. Veselu mladost! Da nije vas on bi se još prošle

godine smirio. Šta će vam to?

Vera nije odgovorila. Odjednom se setila: to je počelo onog časa kada je

prvi put ugledala Aleksandra Albertoviča. Šurka joj je širom otvorila vrata

maloj ,,salončića“ Vencovih.

- Evo. Upoznajte se, građani.

I Vera je pored kaveza sa kanarincem, ispred ostataka nekad davno

veličanstvenog fikusa, na stolici ugledala nekog drugog, ne onog koga je

očekivala da će ugledati.

III

Neobične su bile ta usamljenost, ta tišina, koje su usledile posle rastanka

sa Samom. Zamro je Peterburg: tramvaji nisu vozili, rasla je trava na spojevima

granitnih ploča, crkve nisu zvonile, ćutale su fabričke sirene; zamro je svet iz

kojeg ovamo nije dopirao nijedan zvuk: ni o zemljotresu na Filipinima, ni o

izumu američkog naučnika, niti o sklapanju mira između saveznika i Nemaca.

Zamrla je Vera, zato što nije imala sa kim da se svađa, da se smeje, šapuće, nije

imala koga da čeka, niti kod koga da trči, i nije imala koga da voli. Gimnazija je

bila iza nje, Sama nije bilo, Šlejferova se obrela u Čeki - ne u zatvoru, nego u

službi: otac Šurke Vencove, sveštenik, bio je prognan u Ladogu, i Šurka je

putovala kod njega i nedeljama ostajala tamo. Od tih prvih dveju godina

mladosti u sećanju nije ostalo ništa, osim vučjeg, pećinskog života: vučje

nesitosti, peći, redova, kaše, koju su preko noći stavljali u toplu rernu a ujutro

jeli, vriske tuđe dece useljene u dedinu sobu - zajedno sa ocem, putilovskim

radnikom i majkom, bledoplavom seljankom koja nikad nije naučila da

upotrebljava toalet.

Nastju su otpustili, i ona je, pakujući pred odlazak stvari, plakala i

govorila da toliko suza nikada ni za kim nije prolila. Ostavila je Veri svoju

maramu, onu koja je Veru prekrivala od glave do kolena i u kojoj je Vera trčala

preko puta u radnju i kod Adlerovih. I Vera ju je nosila cele zime oblačeći preko

nje staru tesnu bundu. A od šešira u kući nije ostao nijedan, sve su ih

svojevremeno zamenili za prekrupu.

Zamenili su tepih, zamenili su lisičju rotondu, zamenili su posuđe i šivaću

mašinu, i na vedrom, mladom i veselom maminom licu pojavio se izraz umora i

tuge. Otac nije klonuo duhom: on je skretao ulevo, trudio se da svemu nađe

objašnjenje, opravdanje. Majka mu je verovala na reč, ali Vera je videla da ona

čini napor, trudi se da mu veruje. Iznad njene nežne slepoočnice pojavila se

seda vlas; ona se uvijala i sjajila, i Vera ju je nemilosrdno iščupala. Zatim je

niklo puno takvih vlasi i one su čak počele da se slažu sa tim tužnim maminim

očima.

Bile su knjige, odlasci u pozorišta - i Vera je nekoliko puta sticajem

neobjašnjivih okolnosti sedela u carskoj loži u Aleksandrinki, gde je sa ograde

bio oguljen baršun i iz nekog razloga među crvenim foteljama stajala je obična

gvozdena stolica. Bile su semenke, semenke i šinjeli; tama zimi i bele noći leti -

iz nekog razloga posebno duge i svetle te godine. U početku - klizalište u

trpezariji, stalaktiti od smrznute vode koja je pokuljala iz puknute cevi u

kupatilu; zatim - sasvim neobičan grad koji se raspada i umire, čije je sve lepote

i polaganu smrt Vera bila spremna da menja za ekserom probušenu konzervu

kondenzovanog mleka iz koje se može isisati gusta tečnost, za komad čvrstog

sala, za kakao prah, koji golica grlo i koji je ona jela kašikom kada bi otac na

leđima doneo sledovanje iz instituta. Ali ono najvažnije što je tada bilo je -

usamljenost: nije imala kuda da ode, koga da čeka, koga da voli. Zamire svet

oko nje, zamire grad. Ali Vera ne želi da zamre, ona želi da luduje. Ima

dvadeset godina; ostvaruje se njen san - postaje nalik na majku, postaje sve

lepša. Počinje nekakvo tajanstveno cvetanje: ona može da peva; nedavno je

nacrtala pejzaž koji se vidi sa prozora (ograda vrta, poznata vila pretvorena u

magacin za raspodelu hleba, drvo); ume da pleše, i jednom je napisala pesmu.

Ali najvažnije je to što se ničega ne plaši.

Nema koga da voli, ali sve jače je obuzima pritajena razuzdanost - još

samo malo, čini joj se - i kao u Garšinovoj priči - biljka će probiti stakleni krov i

rasuće se staklo. Neka se oko nje raspe staklo! To će biti veoma dobro. Izvrsno.

Divno. Samo molim, bez udaje. Bez pristojnog gospodina koga joj predstavljaju

kod poznanika, bez roditeljskog odobrenja. Bez izjava i prvog poljupca... Ona

želi nešto potpuno drugačije, ni sama još nije smislila šta tačno.

I eto, iz ničega, iz praznine i tišine svuda unaokolo zamrlog života,

jednog dana pojavljuje se Šurka Vencova sa ustima jedva primetno namazanim

cveklom, sa šiškama i visokim žutonarandžastim cipelama sa pertlama na bosim

nogama. Zaželela se Vere. Došla je. Došla je da sazna u šta se pretvorila njena

omiljena budalica, da li se ustajala.

Prekrstivši noge, odmaknuvši ruku sa cigaretom, šireći miris francuskog

parfema, pričala je o sebi. Njen osmeh se promenio, prijatno je gledati ga. Vrat

joj je postao lep, ona ga otkriva, otkriva deo košulje, početak grudi. Glas joj je

izazovan, usne vlažne. Vera ne može da odvoji pogled od nje.

- Politikom se ne bavim - rekla je - moj život je - film! Napisala sam

roman: starija žena, glumica, zaljubljuje se u jednog mladog doktora. Ona oseća

da nema prava, ali... trenutak strasti, i ona ga uzima, kao stvar. Kasnije se

ispostavlja da je doktor - njen sin. Oboje oduzimaju sebi život... Srela sam

Šlejferovu ispričala joj (ona, uzgred, gubi vid). Šlejferova je rekli da to

radnicima i seljacima nije potrebno. Kao da su svi radnici i seljaci! Postojimo i

mi još uvek.

Vera malo otvara usta, klima glavom.

- Ona je, kako se pokazalo, još u gimnaziji imala kataraktu - rešeta Šurka

- sad joj nema spasa: zašto je otišla u Čeku? Ima Boga! Zamisli šta me je pitala:

a šta je sa tvojim ocem, pa on je bio sveštenik...

- Zašto se ispostavlja da je doktor - njen sin? - piti Vera sa zakašnjenjem.

- Bolje neka on nju ostavi - kao stvar - a ona neka se ubije sama.

Šurka razmišlja zaškiljivši.

- Možda. Razmisliću. Sada nemam vremena ni za šta, prožima me snažno

osećanje.

I premestivši se na krevet pored Vere ona započinje dugu, detaljnu priču,

kao da razrađuje scenario za film: „On je stajao s leve strane, ja malo iza njega,

između nas je bila lampa. On se okrenuo i rekao, ne, nije bilo tako: prvo se

osmehnuo, i ja sam pomislila da on misli da ja mislim da on misli... Ispostavilo

se da to uopšte nije bilo tačno!“

I tako dalje - o nekim osećanjima, rečima, poljupcima, o Šurkinom

iskustvu iz te trenutne ljubavne veze, o jednoj jezivoj večeri kada ju je spasla

veoma uska - poput frule - suknja, i o drugoj, već manje jezivoj, kada je ništa

nije spasilo.

Šurka briše nos, raznežuje se, i zagrlivši Veru, prestaje da priča.

- Tvoje srce strašno jako kuca - odjednom kaže ona - čak je smešno. Da li

je to uvek tako?

- Verovatno uvek... Da li ga voliš?

- Pa naravno.

- A on tebe?

- Jasno.

- Kakva sreća!

- Film! - i Šurka sleže ramenima. - Ne, to je prosto neverovatno kako je

tvoje srce bučno. Kao voz.

IV

U popov stan se ulazilo - već nekoliko meseci - sa pomoćnog stepeništa.

Vrata od kuhinje bila su pritvorena, otud je dopirala slatka lepljiva para: miris

ključalog začinjenog crnog vina. Popova rođaka stajala je nasred kuhinje,

crvena, sa kapljom ispod nosa; bila je spremna da, ako zatreba, jurne u bilo koju

stranu, a u međuvremenu je prelazila pogledom preko stola sa narezanim za

sendviče kriškama raženog hleba, preko ringle, na kojoj se dimio bakarni lonac

sa vinom. Na prozoru je stajala flaša sa četvrt litre nepročišćene votke; Šurkin

brat, Genja Vencov, svojevremeno učenik osmoletnog trgovačkog učilišta, a

sada mladi čovek neodređenog zanimanja, stavljao je zapušač na tu flašu;

njegov kolega i prijatelj, Matrjonjinski, sve vreme oblizujući prste i mrdajući

stražnjicom, pošto se plašio da se ne uprlja, sekao je usoljene haringe i iverke za

sendviče. Pored ostalog tu se nalazila i dugačka tvrda kobasica ljubičaste boje.

Davno рге tog dana Genja Vencov je odlučio da priredi gozbu za doček

Nove godine. On i Matrjonjinski su nabavili sve, od drva za peć do kvasca za

hleb. Još prethodnog dana zajedno su umesili testo, a ujutro su naložili u

sobama: Šurka i Genja su stanovali u trpezariji i salončiću, ostale sobe duž

hodnika bile su dodeljene stanarima koje su njih dvoje blagovremeno primili u

kuću. Pozvali su rođaku iz Obuhova. „Samo, molimo vas, tetka, da se ničemu

ne čudite i da utiske zadržite za sebe“, saopštio joj je Genja i poljubio njene

debeljuškaste ruke. „Vi ste, tetka, sigurno pomalo zastareli, ali molimo vas da

nam pomognete u domaćinstvu.“ Ona je napravila uvređen izraz i više ga nije

skidala sa lica. Bili su pozvani: Vera, dve nove Šurkine drugarice,

Matrjonjinski, sva tri stanara i neki gospodin i njegova žena koji su stanovali u

susedstvu. U trpezariji je bio postavljen sto - stolnjak, tanjiri, ostaci srebrnine; u

salončiću je čekao gramofon, a nameštaj je bio pomeren u ćošak. Šurka je, u

izvučenoj iz sanduka raskošnoj haljini sa nekom maskenbalskom ogrlicom oko

vrata i, iz nekog razloga - ljubičastim čarapama na nogama, dočekivala goste i

smeštala ih na stolice u uglu salončića. Na zidovima su visili portreti arhijereja.

Kada je Vera ušla u kuhinju, tetka je upravo nosila u trpezariju duboku

činiju sa ruskom salatom i u kuhinji je bio samo Matrjonjinski. On se

predstavio, oprao prste, skinuo Veri bundu i odneo je u hodnik.

- Kuvano vino - rekao je on vrativši se i pridigavši poklopac sa lonca. -

Alkohol! - naglasio je i značajno pogledao Veru.

Za to veče, za svoj prvi bal - kako je govorio otac - ona je napravila sebi

haljinu od parčeta plavog ševiota koje je već mnogo godina stajalo u njenoj

fioci, prišivši umesto kragne staru, tanku i pocepanu čipku, koja joj je padala do

ramena. Njoj se činilo da je haljina zaista ispala balska. Cipele nije imala i došla

je u valjenkama, ali Genja je bio upozoren i, ugledavši je, istog časa joj je izneo

stare Šurkine špicaste cipele za koje se pokazalo da su joj bile baš taman.

Odmah tu u kuhinji, Genja ju je naterao da se kucne i sa njim i sa

Matrjonjinskim. Njih dvojica su se pogledali i kroz prozor izvukli sakrivenu

bocu votke. Dali su joj parče kobasice sa korom hleba. Ona je gutnula i izdržala,

ne zadrhtavši. „Hoćemo li da pređemo na ti?“, upitao je Genja, koji je očigledno

već sa svim gostima stigao da trgne po čašicu. „Pustite me“, rekla je Vera,

primetivši da je Matrjonjinski pobegao, a tetka se i dalje ne vraća. Ali Genja je

već provukao svoju ruku ispod njenog lakta, i tada je ona povukla i drugi gutljaj

i stavila nekuda praznu čašu okrenuvši je naopačke. Nestala je u vratima sobe

kao u provaliji.

U salončiću je urlao gramofon. Na njegovoj ogromnoj školjki odražavali

su se: Šurkina haljina, lice Matrjonjinskog, glave i noge gostiju - Veri se učinilo

da ih ima veoma mnogo. Odmah je bila zamoljena za ples. Kavaljer je bio nešto

niži od nje i veoma ćutljiv. Zatim je plesala sa drugim, pa sa nekim trećim, koji

joj se učinio poznat.

- Pa mi smo već plesali danas? - upitala je ona, oblećući u valceru

salončić.

Ali on je ćutao. Držao ju je, međutim, nekako drugačije nego oni koji su

je držali pre; njegovu ruku je osećala na sebi. Postojalo je nešto što joj je

smetalo da zapamti crte njegovog lica, da ga razlikuje od drugih, i čak ga ni po

glasu nije prepoznala, pošto nije čula njegov glas. Iz nekog razloga joj se,

uostalom, odmah učinilo da on nije naročito mlad. Kada se odmakao od nje

uočila je da počinje da ćelavi - i bez obzira na to, i možda upravo zbog toga -

njegov potiljak joj je delovao uredno i pristojno. „Ono je moj!“, šapnula joj je

Šurka pokazujući očima na Matrjonjinskog, i Vera se gotovo nije ni začudila.

Malo je nedostajalo da upita: a ko je ovo? Ali suzdržala se.

Večera je bila gotova. Gosti su nagrnuli u trpezariju, kavaljeri su

ukazivali pažnju gospođicama, opahujući maramicama stolice, glasno su

govorili da su se već oznojili, i trpali sebi i damama na tanjire rusku salatu.

Gostiju je došlo mnogo više nego što je Šurka očekivala. Genja je pozvao neku

poluvojnu gospodu, jedan od njih je doveo veoma dražesnu, ali prilično pijanu

devojčicu od nekih četrnaest godina. Gospodin koji je došao s ženom doneo je

gitaru. Nepročišćena votka bila je nasuta u čašice, svi su se latili sendviča.

Matrjonjinski je udario u bakarnu zdelu od pekmeza. „Аа-а“, zaurlalo je

nekoliko glasova. Stigla je Nova godina.

„Ovo se već jednom dešavalo“, sevnulo je Veri kroz glavu. - Verovatno u

snu. A nije bilo ni vremena da se sada priseća. Dopadalo joj se to što je bila

sama među ovim nepoznatim i već pijanim ljudima, što je bila odrasla i hrabra...

To je bilo lepo. Posle votke nalili su joj kuvano vino. S njene desne strane sedeo

je komunista koji j doveo devojčicu, s leve - najzad ga je dobro osmotrila! Рo

izgledu, imao je preko četrdeset godina, lice mu je bilo preplanulo, donja vilica

malo isturena napred.

Bilo je čudno to što on gotovo da nije gledao u nju, ona je znala da je sve

vreme vidi. Za stolom je bilo tesno i ona je ponekad ramenom dodirivala

njegovo rame - ali ionako je jednom zauvek čvrsto rešila da se ničega ne plaši.

Za stolom je bilo bučno, i da bi se nešto nekome reklo bilo je potrebno prići mu

bliže. Ali on nije progovarao i nije se približavao. U jednom trenutku uzeo ju je

za prste, stavio ih na čašu sa vinom i naterao Veru da je popije, i tada ju je

pogledao i to čak ne u oči, nego pravo u usta, i osmehnuo se i pogledom prešao

- i dalje ćutke - preko svih koji su sedeli za stolom, ali niko nije obratio pažnju

na njega, i Vera je tada primetila da se njih u stvari više niko i ne seća: Šurka i

Matijonjinski su već bili otišli nekuda, svi su pijani, tandrče gitara, na kraju

stola sedi neki sumnjivo trezan čovek i gleda u žice; pijanu devojčicu ubeđuju

da ne pokazuje grudi. Dimi se progoreli stolnjak.

„I eto, ipak nemam koga da volim“, pomislila je Vera i ustala, i on je

takođe ustao, „osim možda njega?“ Prešla je u salončić i u glavi je počelo da joj

se razbistrava.

U ćošku su sedele dve Šurkine drugarice i ljubile se sa dva kavaljera. S

vremena na vreme Genja bi istrčao kroz vrata i ugasio svetlo, tada je počinjala

isprekidana vriska.

Odjednom je ćutljivi čovek upitao:

- Znate li gde ovde može da se sedne i popriča?

Vera se nije okrenula prema njemu.

- Zar vi umete da govorite?

On se nasmejao.

Vera je znala kuda da odu: bilo je nekoliko soba duž hodnika, jedna od

njih je nekada bila Šurkina. U hodniku su sreli tetku, koja se trgla i propustila

ih.

- Evo ovamo - rekla je Vera, otvarajući neka vrata i okrećući prekidač.

Ali svetlost se nije upalila. Neko vreme su stajali na pragu dok im se oči

nisu navikle na tamu i onda su s leve strane pored zida razaznali nizak i dugačak

otoman.

- Možemo ovde da budemo - rekla je Vera - ovde nije tako toplo.

Prišla je otomanu i iznenada legla, opruživši se celom dužinom i stavivši

ruke ispod glave. On je prišao prozoru i podigao zastor do pola. Postalo je

svetlije od mesečine.

- Recite nešto - zamolila ga je. Ali on je i dalje ćutao. - Gde ste? Jeste li

ovde?

- Da, ovde sam.

- Zašto stalno ćutite?

On je prišao uzglavlju otomana, zaklonivši Veri prozor.

- Vi ništa ne želite? - upitao je.

- Želim da živim, da se trošim. Da li je to loše?

- Nije.

- Da li je smešno?

- Pomalo. Uostalom, to je prirodno.

Ona je zabacila glavu i pogledala ga u oči.

- Vi ste neki mudrac?

On se osmehnuo.

- Pomerite se malo - rekao je.

Seo je pored Vere, nekako bočno; njegovo umorno, kruto lice menjalo se

u polumraku, oči su mu gledale gore, privučene svetlošću koja je dopirala kroz

prozor.

Počela je da čeka njegov pogled. On je prešao rukom preko njene ruke;

ruka mu je bila suva i teška. Ćutke, dodirnuo je njen vrat, zatim lice, i ruka je

odjednom izgubila težinu, pored uha, ka slepoočnici, na obrvama, Vera je

osećala njegovo milovanje.

Ustao je, odmakao se i ponovo nestao; stajao je pored prozora i ona nije

mogla da ga vidi.

- Vi ste, verovatno, mesečar - rekla je.

Nije se odazvao.

- Izašli ste kroz prozor?

On je ozbiljno odgovorio:

- Ne, ovde sam.

Nasmejala se i odjednom je i sama shvatila da ju je smeh odao. Ućutala

je, ali već je bilo kasno. On je iskrsnuo pored ivice otomana i odjednom se

ispružio kraj nje.

Njegova ruka spustila se na njeno lice, ona je usnama osećala njegov

dlan, udisala je miris tog dlana. To je bila maska stavljena pred operaciju; kola

krv, sada će sve nestati... sada će ona... još trenutak...

Vera je zatvorila oči i od njegovog lica koje se nadnelo nad njom postalo

joj je još zagušljivije nego od ruke. Nekoliko puta poljubio ju je u usta i drugi

poljubac (znala je to, znala je!) bio je slađi od prvog, a treći - slađi od drugog.

Osetila je kako hladnoća zapahuje njene obnažene noge. ,,Ne“, rekla je iznenada

i poželela da se istrgne. „Naprotiv, da, da“, prošaputao je glas tik nad njenim

uhom. Ona nije znala da će toliko boleti i viknula je. Zatvorio joj je usta rukom,

ona je počela da se otima, ne prepoznajući licem tu ruku.

U sobi je zavladala neobično prodorna tišina.

- Oprostite mi. Ali zašto niste rekli! - izgovorio je on s naporom slažući

reči i uzimajući Veru za ruku. Ona nije izmakla ruku, ali nije ni pogledala u

njega.

- Tako pijan i tako uviđavan - izgovorila je.

- Oprostite mi. Bože, da sam samo znao!

- ...Ispalo je neprijatno iznenađenje?

- Ne govorite tako. Čemu to?

- Nemojte vi da govorite toliko. Prvo ste čutali, a sada ste se odjednom

raspričali.

On je pažljivo nameštao njenu haljinu, a zatim ju je ponovo uzeo za ruku.

- Pa recite mi bar kako se zovete?

Ona ga je pogledala. Još uvek je ležala na leđima, on je sedeo pored nje.

U sobi je postajalo sve svetlije: mesečina je iskosa i bledo ulazila kroz napola

zastrt prozor. Mogla se razabrati velika kaljeva peć u uglu. I Vera je odjednom

osetila da više ne može, da je svu obuzima ponižavajuće (kako joj se činilo)

uzbuđenje. Jecaji su jo udarali u grudima.

- Marusja - rekla je sasvim tiho.

On ju je gledao, stiskajući njenu ruku. Nije znao šta da kaže. Mesečina je

neočekivano otisnula širok kvadrat na ofarbanom podu. I tek sada je do njih

doprlo struganje nogu plesača, zvuk gramofona.

- Čija je ovo soba? - upitala je ona ovladavši glasom.

- Ne znam. Ja sam prvi put ovde u gostima.

- Zar vi ne stanujete kod Vencovih?

- Ne.

Ponovo je podigao njenu ruku i tiho je poljubio, i ona je zadržala njegovu

ruku, prinela je svom licu i stavila je sebi na čelo.

- Kada sam prošle godine bio u Arhangelsku - rekao je on iznenada

jasnim, treznim glasom - tamo je bio jedan čovek koji je preplovio ceo put od

Grenlanda do Beringovog moreuza.

Legla je na bok i počela pažljivo da ga posmatra.

- Meni je i bez toga hladno. Nemojte mi pričati o Grenlandu.

- Taj čovek je posle toga krenuo na put oko sveta.

- Da li se vratio?

- Nije još.

- Neće se ni vratiti.

- Zašto?

- Zato što se ljudi nikada ne vraćaju sa puta oko sveta.

Sada je umesto gramofona urlikao glas praćen gitarom.

- Kada sam imala deset godina krenula sam na put oko sveta. I uopšte ne

znam kada ću se vratiti.

On se osmehnuo.

- Marusja, vi ste veoma, veoma dragi. Ja, da budem iskren, nisam mislio

da ste takvi.

Njeno srce je na tren prestalo da kuca. Još jedna reč i ona je shvatila da će

poljubiti njegovu ruku koju je držala tik pored svog lica.

- Vi se ne ljutite na mene?

Pogrešno, pogrešno! Ona je odmahnula glavom pokazujući da se ne ljuti.

- E, pa onda je sve u redu. A ja, kada sam pijan, zaista sam užasno ćutljiv.

Da li ste primetili?

Ustao je, sa par pokreta stresao prašinu s odela i prišao peći.

- Potpuno je hladna.

Vera je takođe ustala.

- Budite malo ovde, molim vas - rekla je - dok ja ne odem. Hoćete li?

Pronašla je Šurkinu špicastu cipelu iza otomana, popravila frizuru,

namestila pocepanu čipkanu kragnu na ramena.

- Zbogom.

- Zbogom, Marusja. Ne ljutite se?

Pružila mu je ruku i on ju je stegao i čak blago prodrmao. Izašla je u

hodnik, iz hodnika je ušla u trpezariju. Za stolom po kome je bilo proliveno

vino, nisko nadnevši glavu nad prljavim tanjirom, sedela je uplakana, sanjiva

Šurka i pored nje, takođe sanjivi, raščupani Matrjonjinski; u salončiću je bilo

mračno; odatle je dopiralo setno neusklađeno horsko pevanje; činilo se da iz

raznih delova sobe peva otprilike osmoro ljudi, koji ne stižu da prate jedni

druge. Pronašavi svoju bundu i maramu u predsoblju, obuvši ponovo valjenke,

Vera je krenula kroz kuhinju. Tamo je na toploj peći, stavivši pod glavu jastuk,

pokrivši se maramom spavala tetka. Vera je tiho podigla zasun na ulaznim

vratima.

V

Bilo je skoro šest sati ujutro i još uvek je bilo veoma mračno. Oblaci su

zaklanjali mesec. Postajalo je hladnije. Vera je nečujno krenula po snegu u

pravcu kuće, koja je bila udaljena deset minuta hoda, i za tih deset minuta nije

srela baš nikoga. Čak joj je palo na pamet da je možda zakonom zabranjeno

hodati Peterburgom u to doba. Setila se da su još nedavno jednom prolazniku

pored ove napuštene zadruge skinuli bundu - otac joj je pričao o tome. Ali nije

osećala strah. Čak joj se dopadalo to što je sama, sasvim sama u širokim, pustim

ulicama. Evo, recimo, kada bi sada neko pogledao na nju odozgo - naravno, ne

Bog - ne misli ona sada o Bogu nego o čoveku koji sedi u balonu. On bi video

veličanstveni lavirint i u njemu malog miša ili guštera, možda bi čak pomislio

da je ona čovek - odrastao, hrabar, ponosan čovek koji je krenuo na put oko... I

ako se nešto dešava na tom putovanju, onda tako i treba da bude. Zato što je sve

što se dešava - dobro.

Ali to ne liči na ljubav. Ko zna, možda, da joj je dozvolio da se rasplače,

da joj je rekao nešto što bi napisano moglo izgledati smešno, nešto obično i

jedinstveno - možda bi onda postalo ljubav. On to nije učinio. Hvala mu. Kako

je dobro što to nije učinio!

Ali kako je ipak tužno što toga nije bilo. Evo, prošla je noć, prošao je njen

„prvi bal“ (Nataša Rostova, Andreju Bolkonski - gde li ste?) i ona sama trči

kući i, čini se, plače. I niko joj nije rekao da želi da sazna nešto o njoj, gde

stanuje, šta radi, šta misli, kada će ponovo doći? ,,Marusja.“ I ništa više. A on je

mogao da uradi s njenim srcem što god je hteo, i to bi onda bilo zarobljeništvo.

Srećom, nije uradio ništa.

Ona je imala ključ od stana i nečujno je ušla, skinula bundu i oprezno,

strahujući da ne škripne vratima, uvukla se u svoju sobu. Neko je, pokriven

ćebetom, ležao na krevetu.

- Mama!

Majka je otvorila oči.

- Znala sam da me nećeš probuditi, đubre jedno, zato sam i legla ovamo

kako bih obavezno sve saznala. Pričaj.

- Bolje ti meni ispričaj kako je to kod vas bilo. Treštala je muzika,

zveckale su mamuze, parovi su klizili po parketu.

- Obično smo zvali klaviristu.

- ...On je govorio: volim vas. Ona je odgovarala: pitajte moju mamicu.

- Tako se razgovaralo sa našim bakama.

- ...Oni bi izašli na balkon, pojeli sladoled, prehladili bi se i umrli. Ili ne,

venčali bi se i imali decu.

- A kod vas nije tako?

- Uopšte nije tako. I ne bi ti se dopalo.

- Ta ne plešete valjda uz harmoniku?

- Ne, nego uz gramofon.

Vera je svukla odeću, umila se iza paravana, prolila vodu na pod,

prepunivši kofu, i stegnuvši mamu u zagrljaj, legla pored nje.

- Smrdiš na votku i duvan. A kakvo je bilo društvo? Jesu li bili pristojni?

Vera je malo olabavila zagrljaj.

- Društvo je bilo veoma raznovrsno: neki su divljali, a neki su, iako pijani,

bili veoma uljudni.

- Mogu da zamislim.

- Izvinjavali su se zbog svake sitnice. Čak je bio jedan potpuno trezan; na

zidovima su visili arhijereji.

One su još dugo šaputale, ali više ne o onome šta je bilo, nego o tome

kako se njih dve vole. I majka se ponekad smejala tiho i radosno, kao da nije

bilo sedih vlasi, kao da još nisu bili prodali lisičju rotondu, neprimetno jastukom

brišući oči i nos, smejala se ponekad i Vera, kao da se zaista i nije ništa desilo.

Kada je majka otišla, izljubivši je i zagrlivši još nekoliko puta, u Veri je

počela da se ispravlja nevidljiva, spiralna opruga. Ponovo, kao i tamo, zabacila

je obe ruke ispod glave i učinilo joj se da neko kraj uzglavlja zaklanja prozor.

Svim silama se trudila da ne dozvoli se da se ičega seti - jer ako se ne seća to

znači da i nije bilo ničega - to su ona i Sam još davno ustanovili. Kad bi samo

mogla da umesto svega što se desilo zadrži u mislima riđu glavu dečaka

iščezlog iz njenog života... Detinjarija! Desilo se. Desilo se nešto što više nikada

neće imati snage da ponovi. Nemoguće je ponovo preživeti takvo sirotanstvo,

takvu svoju nemilosrdnu suvišnost.

Ležala je i gledala ispred sebe, i njene misli su krivudale stalno se

vraćajući na onaj mučni sat u tuđoj sobi u stanu Vencovih. Sve što je ikada

čitala ili čula o telesnoj ljubavi iskrsavalo je u njenom sećanju, plovilo ka njoj,

pritiskalo je, ona nije mogla u svemu tome da nađe mesto za sebe i za svoj

doživljaj. Neko je sa Grenlanda išao ka Beringovom moreuzu po santama leda.

Sante su udarale jedna o drugu. Vikalo je dete. To je bilo dete putilovca koji je

stanovao u dedinoj sobi (a njegova žena je već nosila četvrto). Kroz prozor se

videlo kako sviće prazna, zimska, nimalo zastrašujuća zora. U glavi joj se

mučno pojavljivao poluzaboravljeni stih iz Jevanđelja. Sante su tutnjale; u

zvonkoj smrznutoj pustinji bila je sama, klizila je... na svojim tamnomodrim

sankama tamo gde je među smetovima možda još uvek čeka dečak sa šubarom

na glavi. Ali negde daleko, od stanice sa smešnim imenom, udaljavao se voz.

Cvetao je jorgovan i neko joj je grančicom mahao sa prozora na vagonu...

VI

- Neko se raspitivao za tebe - rekla je Šurka Vencova, ulazeći kod Vere

nedelju dana kasnije - želi da se ponovo upozna sa tobom: bilo je tamno, kaže,

nije te dobro video.

Veri je zalupalo srce kao pred neku nesreću.

- I ti si mu rekla kako se zovem?

Ne, Šurka mu to nije rekla, a on, uostalom, nije i pitao. Jednostavno ih je

zamolio da jednom ponovo pozovu onu visoku, lepu gospođicu sa velikom

kragnom.

- Da li on to za mene kaže - lepu?

- Za tebe.

- Očigledno je zaista bilo mračno.

I sada je Šurka došla po Veru da je povede svojoj kući.

- Ne, neću da idem, nemam vremena. A zar on čeka?

- On stanuje kod nas.

- Onda tim pre može i neki drugi dan. On mi j uzgred, one večeri rekao da

ne stanuje kod vas. Znači slagao je.

Taj povratak je sve menjao. Ona se toliko zbunila da uopšte nije osećala

radost; ona, koju je, po rečima njene majke, bukvalno sve radovalo, upravo

sada, kad je imala zašto da zagrli Šurku, da zapeva, poviče, zurila je i

nepomično stajala, okamenivši iznutra, kamenim očima gledajući u Šurkine

blistave oči. Zašto ju je pozvao, zašto se vratio, šta želi? Kasno je. Suvišno.

Ali Šurka je naterala Veru da se obuče i njih dve su izašle na ulicu. „Onda

idemo zaobilaznim putem, vreme je tako lepo“, predložila je Vera. I krenule su

zaobilaznim putem.

To je bila nejasna želja da odgodi susret. Ko je on? Pečorin koji ju je

nedelju dana mučio pre nego što se ponovo pojavio (ona se, uostalom, uopšte

nije mučila i odmah će mu to staviti do znanja); ili jednostavno čovek zauzet

poslom (recimo, išao je na službeni put i tek se juče vratio), koji nema ništa

protiv toga da obnovi avanturu; ili je tokom ove nedelje uspeo da zaboravi sve

ono što je bilo između njih i o Veri mu je ostala neka drugačija, pomalo čarobna

uspomena, i on sada želi da počne od početka, od drugog početka, od sigurno

veoma teškog početka.

- Svratimo ovamo - kaže Vera i vuče Šurku u nedavno otvorenu i, čini se,

zasada jedinu u gradu, prodavnicu časovnika. - Odavno to želim.

- Ovo nije prodavnica, nego časovničarska radnja - nervozno im kaže

zvučnim nazivom uplašen mali čovek.

- Svejedno. Želim da prodam prsten.

- Zlatni?

Vera skida sa domalog prsta zlatni prsten s rubinima i dijamantima. Mali

čovek gleda kroz lupu: rubin je topljeni, dijamantski komadići nemaju nikakvu

vrednost. On brzo, kao plombu iz zuba, izvlači rubin i baca ga na vagu.

- Zašto to radiš? - pita je Šurka.

Stavivši novac u tašnu, Vera joj, već na ulici, objašnjava: mora da

pokupuje neke stvari, smešne, ali neophodne, a nema para za njih. Puder,

parfem. Par čarapa. Ukosnice.

- Kupuj - odgovara Šurka.

Jedno je bilo jasno: on želi da ona dođe. Prvi put je do nje stiglo nešto iz

njegovog srca. On je imao srce. Ta misao joj se učinila tako slatkom i

neodređenom da se za nju nije mogla uhvatiti, nije se mogla zakačiti svom

svojom težinom za nju. Oprezno, samo da ne prekine nešto veoma krhko. On je

svojom željom da je vidi ispunjavao prazninu koju je sam stvorio oko njih.

Šurka je ponovo pričala Veri svoj scenario, opisiva je neke patnje i

zanose, koji su potpuno zavisili od Matrjonjinskog. Bio je vedar zimski dan, na

Nevskom su trotoari bili zatrpani smetovima i prolaznici su išli po kaldrmi. U

podrumu zgrade preko puta Gostinskog dvora nekoliko dana ranije otvorena je

prva poslastičarnica sa stolovima. Vera je ugurala Šurku u radnju. Samo da što

kasnije stignu!

Neobično je bilo to što su sedele tu jedna naspram druge u slabo

osvetljenoj veoma, zagrejanoj prostoriji; konobarica im je donela dve kafe i dva

kolača sa svetlucavim ukrasima. U činijici su stajali keksi koji su mirisali na

kokos.

- Neće nas uhapsiti? - odjednom je upitala Vera i Šurka je ljutito

odgovorila:

- Bolje pij brže, umesto što stalno nešto izmišljaš.

Ali kako će ona sama da odgovori na sve to. Evo ide kod njega na prvi

njegov zov. Da, ide - i u njoj već ima nečeg psećeg. Zašto? Zbog ljubavi...

Samo zbog nje. Ona želi ljubav. Tamo kod Vencovih, kada joj je stavio ruku na

lice, mislila je da to može biti ljubav. Kasnije, kada ju je upitao kako se zove,

opet joj se, bez obzira na sve, učinilo da je to moguće. I sada joj se ponovo čini.

Ona se sita našetala, i kada su došli kod Šurke osećala se smireno i

pomalo blaženo. Šurka joj je širom otvorila vrata salončića Vencovih.

- Evo, građani, upoznavajte se. Aleksandre Albertoviču, izvinite zbog

kašnjenja.

I Vera je ugledala nekog drugog, a ne onoga koga je očekivala da će

ugledati.

Sećanje joj se istog časa odmotalo: trezan, ćutljiv, veoma ozbiljan, on

tada nije plesao i nije pio, samo je gledao čas u žice na gitari, a čas - sa

radoznalošću i bez trunke gnušanja - u ljude oko sebe, sa kojima nije imao ničeg

zajedničkog. Nije bilo jasno kako se on uopšte našao među njima. „Potpuno

slučajno“, objasnio je kasnije Veri, „poznanici mojih poznanika preporučili su

mi sobu kod Aleksandre Gurjevne. Preselio sam se još dvadesete godine, nakon

što je moj otac...“

To je bila duga priča.

VII

Dva ogromna sjajna oka, usko, bledo lice, tanka, meka kosa, uske šake.

Izgledao je mlađi nego što je zaista bio. Odeven je bio onako kako su se ljudi

oblačili još pre četiri godine - kragnica, mašna i razdeljak - i ni flekice, ni perca

nije bilo na njemu. Ali u njegovoj staromodnosti - s obzirom na to da je bio

mlad - nije bilo ničeg ni smešnog, ni odvratnog: njegovo lice je unapred

iskupljivalo sve.

- Danas je hladno? - upitao je kada je Vera sela.

- Zaista nisam obratila pažnju, rekla bih da jeste.

- Već sam mislio da nećete doći. Pet sati je. Plašio sam se da ste bolesni.

- Ja se nikada ne razbolevam.

On je prekrstio ruke na kolenima i nasmejao se, setivši se odjednom

nečega.

- A ja sam nešto našao.

Vera ga je pažljivo pogledala.

- Našao sam ga u mojoj sobi, ispod sofe - ponovo se nasmejao. I

odjednom je iz bočnog džepa izvadio češalj, Verin češalj, koji ona nije mogla da

pronađe ujutro.

- Po ovome sam saznao da ste bili kod mene u gostima.

On ju je pogledao i u njegovim očima bilo je nečeg neljudskog,

zanesenog i bolesnog. Sedeli su pored nezastrtog prozora, na plafonu je gorela

lampa; ispred njih stajao stočić i Vera je stavila jednu ruku ispred sebe na

njegovu lakiranu ploču, druga je visila duž stolice. On je pogledao prvo u Veru,

zatim u njenu ruku, i nakon toga ponovo u Veru. Od hodanja po mrazu obrazi

su joj postali tamnoružičasti, ali njene oči su mu se učinile nevesele i ona se

sada trudila da gleda pored njega.

- Cele ove nedelje sam razmišljao - rekao je tiho i iz nekog razloga setno -

ako bi se neko i mogao voleti u ovom užasnom, odvratnom svetu punom

prljavštine i zlobe, to biste verovatno bili samo vi.

Ona se namrštila i skrenula pogled još više u stranu.

- Nemojte se ljutiti, molim vas. Pa ja ništa ne tvrdim, samo kažem da mi

se tako čini. Ta ne izjavljujem vam ljubav. Sačuvaj bože!

On se još jednom pažljivo zagledao u njeno lice - ona je sklonila ruku sa

stola, ali on nije načinio nikakav pokušaj da je zadrži.

- Evo ispričaću vam ponešto o sebi. Moj otac je Francuz, odnosno, bio je

Francuz, a onda je postao Rus. I, zamislite, streljali su ga, zaključivši da je

špijun, i najneobičnije je to što je on verovatno zaista i bio špijun, s obzirom na

to da se puno mučio posle revolucije, i govorio da su sva sredstva dobra ako

služe za borbu.

Vera je slušala. Dopadalo joj se to što on ne traži od nje da učestvuje u

razgovoru.

- Moja majka je - zamislite, to je veoma čudno! - Nemica. I ja vrlo dobro

govorim nemački - kao ruski. Ona je bila prevodilac modernih romana:

Šniclera, zatim Hofmanstala. Ja čak znam raznorazne glupe nemačke pesme

koje se pevaju deci, zato što mi ih je ona pevala. Ali više volim Francusku.

Nikada, doduše, nisam bio u inostranstvu. Majka je bila starija od oca i umrla je

za vreme rata, rat ju je veoma potresao. Da li me slušate?

- Nastavite, molim vas.

- Zatim, imao sam brata starijeg od mene šesnaest godina. Da, zamislite,

šesnaest godina! On je živeo u Parizu, bio je veoma bogat. Poginuo je u ratu.

Ostavio je ženu - i ona me zove u Pariz. Ona se zove Lizi. Nedavno mi je

poslala paket.

- Baš lepo! - otelo se Veri. - I šta je bilo u njemu?

- U njemu je bio kaput od koverkota, zatim kolonjska voda; tri kalema

konca, čokolada, dva para dugačkih gaća (oprostite što to govorim) i tople

rukavice. Čokoladu i konac sam dao Aleksandri Gurjevnoj, a rukavice sam

poklonio Genječki. I vama bih, ako mi samo dozvolite, hteo za uspomenu da

odlijem u flašicu malo kolonjske vode. Ima divan miris.

Vera je osetila kako se u njenom grlu nešto pokrenulo i ubrzo stiglo do

očiju.

- Hvala - rekla je i pognula glavu - bolje je sačuvajte za sebe.

On je uzdahnuo.

- Sada ću vam pričati o sebi. Živeo sam s ocem, i kada sam završio

Anenšule, upisao sam se na Filološki.

- Zašto na Filološki? Čime ste nameravali da se bavite?

- Ni sa čim. Upisao sam se zato što sam želeo da steknem visoko

obrazovanje, a nije mi bilo važno koje vrste. Otac je imao para, a ja nisam

pokazivao nadarenost za nešto određeno. Upisao sam se, studirao godinu dana. I

zatim - evo. Revolucija, ostao sam sam, bio sam bolestan.

- Pa od čega sada živite?

- Dajem časove. Uostalom, meni zaista ne treba puno. Rođaci u Moskvi

se zauzimaju za mene. Ako o toga nešto bude, otputovaću.

- Bože, kako je sve to tužno - uzviknula je Vera.

- Rusija je veoma tužna zemlja - odgovorio je on. I u sobi je postalo

sasvim tiho.

Sedela je pored njega i činilo joj se da on ne diše, ne pulsira, toliko je bilo

tiho. Svet, razbacani, rasparčan uskovitlani svet odjednom se skupio na jednoj

tački, zbunjenosti koju je u Veri izazivao ovaj čovek, i ona je odjednom osetila

takvu neobuzdanu, takvu slepu potrebu za dobrotom, da su sva ostala njena

osećanja pokušaji osećanja odjednom iščezli. Shvatila je da je sve ono što ju je

tištalo tokom tih poslednjih meseci, i čak možda godina - bilo zapravo želja da

prema nekom bude dobra. I shvatila je da je samo dobrota može spasti od

sirotanstva, strasti i usamljenosti, da je samo dobrota može ponovo, kao u

detinjstvu, učiniti srećnom, da je samo dobrota, jedino dobrota za nju sad

ljubav. A sve ostalo je izdaja i usamljenost.

- A od čega ste bolovali? - upitala je, prekinuvši ćutanje.

- Od bolesti pluća - rekao je, ovaj put jasno i spremno uhvativši njen

pogled. - Imam slaba pluća. I otac je imao slaba pluća. Evo doneću vam slike. -

Praveći ogromne korake, izašao je iz sobe i vrlo brzo se vratio. - Ovo je moj

otac - rekao je, pruživši joj veliku fotografiju: lep gospodin sa raskošnim

brkovima i visokom uštirkanom kragnom.

- Otac je bolovao, zatim se izlečio. Ja ću se, verovatno, takođe izlečiti. On

je imao vrlo veselu narav i, zamislite - to je pomalo sramota da se kaže - ali

njemu su u životu najvažnije bile žene. I uvek su to bile veoma lepe dame.

Sećam se kako mu je jednom u decembru zatrebao beli jorgovan... Uostalom, to

ću vam ispričati drugi put. A ovo je moja majka. Vidite li kako je

dostojanstvena.

Na fotografiji se videlo strogo lice sa cvikerom. Kod te dame grudi su,

poduprte korsetom, počinjale odmah ispod ramena.

On je sklonio fotografije u stari koverat i zamislio se. Ponovo su neko

vreme sedeli ćutke.

- Šta mislite, gde je Šurka? - upitala je Vera, iako je naslućivala da Šurka

već odavno nije u kući.

- Mislim da je Aleksandra Gurjevna otišla sa gospodinom

Matrjonjinskim. On je sedeo u trpezariji kada ste vi došli.

- A zašto nije sedeo ovde sa vama?

- Mislim da je bio zbog nečega ljut.

- Ljut na vas! - uzviknula je Vera. - Ali kako se neko može ljutiti na vas? -

osetivši da je to pitanje moglo zazvučati nežnije nego što treba, ona se za svaki

slučaj nasmešila: - Hajde, ispričajte još nešto.

On je ponovo uzdahnuo.

- Šta god želite. Hoćete li o jorgovanu? Ili o tome kako sam jednom

oživeo davljenika?

- Oživeli ste davljenika?

- Da. Uostalom, to ću vam ispričati sutra.

- Zašto mislite da ću ja sutra ponovo doći?

- Ne, ne bih se usudio. Ali hteo sam vas zamoliti za dozvolu da sutra ja

dođem kod vas.

Ona se odjednom okrenula i stavila ruku na njegov posuvratak.

- Sam - rekla je - bez oca i majke; i čak se zapravo ne zna ni šta je po

nacionalnosti; i bez ikakve profesije. Sa bolesnim plućima. I... šta još?

Njene oči su bile tužne i sijale su kao nikad pre. Osećala je kao da joj iz

srca u grudima ističe nešto vruće i slano.

On je stavio ruku na njenu ruku. I samo se čudnovato osmehivao tankim

bledoružičastim usnama. Kasnije u hodniku, pomogao joj je da se obuče, i Veri

se učinilo da je svaki njegov pokret pun nekakve uzaludne plemenitosti koja

sada nikome nije bila potrebna.

VIII

Počeo je da dolazi svakoga dana u debelon džemperu i svom inostranom

kaputu od koverkota. Užasno se smrzavao u njemu, ali nije mogao da objasni

šta se desilo sa njegovom starom bundom. (Mnogo kasnije ispostavilo se da ju

je Matrjonjinski iskamčio od njega.) On uopšte nije žudeo za tim da ostane

nasamo sa Verom, bilo mu je važno da je ona pored njega, a da li je tu u sobi

bilo još nekoga za to nije mnogo mario. Obično bi seo na stolicu u trpezariji,

stavio šake između kolena, i nije skidao pogled sa nje. To je bila najtoplija soba

u celom stanu; tu je stajala gvozdena, ciglom obložena peć, na njoj - čajnik, u

rerni - zemljani lonac s kašom. Aleksandar Albertovič je dolazio posle ručka i

uvek je odbijao posluženje.

Otac je takođe sedeo tu, na kraju stola; njegov inženjerski posao sve se

više cenio. Mrseći gustu sedu kosu, povremeno kašljucajući, on je sa debelom

olovkom u ruci pretraživao neke vrlo nemirne papire, zabijao oštri nos u neku

knjigu, ili bi se, odmaknuvši sve to, zaklonio Pravdom. I kada bi na pitanje koje

bi mu neko uputio hitno izronio iza novina, još uvek je mladalački sevao očima

i zubima na svom žutom tatarskom licu i odgovarao promuklim glasom koji je

nekoć bio prodoran; i nije bilo moguće izbrojati koliko je čaša čaja (odavno bez

šećera) on pio za jedno veče, ali u svakom slučaju nije pio manje od deset.

Naspram oca, u fotelji sa uzglavljem, sedela je majka i slagala pasijans -

starim ruskim kartama s ružičastom i plavom šarom na poleđini. Ta zabava joj

nije pristajala, činila ju je starijom, ali ona o tome nije vodila računa; preko dana

se umarala i eto, pošto bi oprala posuđe i nešto skuvala za sutra, i istrljala veš, i

oribala klozet (posle putilovaca), i pošto bi oprala i dobro obrisala svoje nežne,

prohladne ruke, sedala je u fotelju sa uzglavljem i uzimala špil. I Vera je sedala

pored nje sa iglom i starim priborom za šivenje, i nekad je to bila očeva postava

od lastinga, a nekad je njena sopstvena, svojevremeno gimnazijska suknja,

klizila ispod igle.

Aleksandar Albertovič je pričao veoma tiho da ne bi ometao čitanje

Pravde i u njegovim pričama je uvek bilo toliko neočekivanog, neobičnog i

dirljivog da Vera ponekad nije mogla da izdrži i podizala je pogled ka njemu, a

majka je, poslagavši pasijans, sedela nagnuta nad kartama i čutke nastavljala da

sluša, ili je, pomešavši karte na stolu, počinjala da se tiho smeje. Ona se sada

smejala sasvim tiho, ali jednako dugo i iskreno. I tokom tih večeri pričao je on i

o jorgovanu, i o davljeniku, i o mnogim drugim stvarima.

Ponekad je u svojim pričama stizao do poslednjih godina, i kada je

opisivao kako su vukli njegovog oca po snegu, kako su nestajali paketi negde

između Gorohove i Spalerne ulice (a u zatvoru su davali ovas), kada je pričao

kako su leti odlazili njegovi poznanici - francuski veletrgovci - preko Poljske,

kroz Evropu, tamo, u daleku zemlju mira, pobede, slobode - u njegovim očima

je bilo nečeg što se nije moglo podneti. Tada je počinjao da govori još tiše da ga

ne bi čuo Verin otac, koji je jednom iznenada zapodenuo sa njim raspravu o

politici, i to je bilo mučno slušati. I tada se Veri činilo (već tada!) da je on sam

nesrećniji od svih - i od tih veletrgovaca (koji su imali skorbut), i svih onih

starih ljudi koje je neko nekad vukao na streljanje.

Stigao je mart i u stanu je postalo toplije. Sada se moglo sedeti i u

Verinoj sobi. Umotavši se u staru Nastjinu maramu, ona je sedala na nisku

tronogu fotelju, a on neizostavno na neku najneudobniju stolicu. Bili su sami.

Vera je čitala. To je bio period siInog, halapljivog čitanja svega i svačega.

Aleksandar Albertovič je takođe na kolenima držao knjigu. I nije se moglo reći

da on uopšte ne gleda u nju, ali iz nekog razloga kod njega je svaka stranica

povlačila za sobom bujicu tečnih i - on je to i sam znao - beskorisnih misli.

- I zar vama baš nikada - pitala ga je Vera, poduprevši se rukom o koleno

- nije zastajao dah od nečeg sasvim budalastog, od rose, od svitanja, od misli da

vam nikakva smrt neće oduzeti ono najvažnije? Ha? Razmislite.

- Ne.

- I vi ne biste viknuli „još samo trenutak“ kada biste se našli pod

vešalima?

- Ne bih... Znate, ja nikada neću oduzeti sebi život, ali ako bi mene neko

ubio...

- Vas je nemoguće ubiti.

Ponekad je noću izlazila da ga isprati do ćoška, stajala je i gledala kako

prelazi ulicu, još jednom skida kapu i nestaje. Nekoliko puta je pokušala da se

moli za njega. Jednom je, gledajući ga kako odlazi, pomislila da on mora da je

veoma lagan, i ako bi legla i dozvolila mu da pređe preko nje, to je ne bi bolelo.

Onog dana kada je led na reci počeo da se kreće, ona mu je predložila da pođu

na Nevu.

- Ne, to nikako ne smem - odgovorio je. - Ti dani su za mene najstrašniji.

Njoj se steglo srce. „Ра dobro“, rekla je. „Neću ni ja ići“. On ju je

uznemireno pogledao. „Ne, vi idite, vi treba da idete.“

Ali nije otišla. „Treba imati meru“, rekla je sebi. „Kad bismo mogli

zajedno da odemo i da stojimo tamo na suncu i vetru, i pri tome ovako da

volimo, duša ne bi izdržala. To ne bi bilo dobro. Treba imati meru.“

Uveče je došao kao i obično. „Hajde da posedimo u vašoj sobi“, rekao je,

„treba nešto da vam kažem“.

Vera je s mukom otvorila dugo neotvarana vratanca peći, zasukavši

rukave napipala je i izvukla ploču za zatvaranje dimnjaka, i iz ostave donela

hrpu starih novina. Polako je počela da uvija novine, pali ih i baca u peć. U

dimnjaku je zabrujao vetar. Vatra se rasplamsala i pohrlila nagore, na trenutak

je čak postalo toplo, i verovatno se na nebu, iznad dimnjaka, pojavio ružičasti

odsjaj.

- Danas sam dobio jedan papir - počeo je on, osećajući uzbudljivo

zadovoljstvo od toplote, od misli da će se zapaliti čađ i buknuće požar, od toga

što Vera, okrenuta leđima, sedi blizu njega. - Dobio sam iz Moskve dozvolu za

izlazak iz zemlje. Dugo sam je čekao. Ali ako vi ne želite da idete sa mnom, ja

ću ostati.

Malo je poćutao, ona je nastavila da uvija i cepa novine.

- Znate li kako ćete morati da putujete? Kao moja žena. Bićete upisani u

moj pasoš. Želim još da vam kažem da u Parizu nećete ni u čemu oskudevati.

Brat me je obezbedio, I Lizi je tamo.

Ona se okrenula.

- Vidite li u čemu je stvar - rekla je poslovno - ja mogu i ovde. Ja mogu i

bez Pariza.

On ju je ozbiljno i bez ikakve bojažljivosti pogledao u oči.

- Ja znam da vi možete bilo gde, zato što imate dvadeset godina. I sa

trideset, i četrdeset vi ćete isto tako moći da živite bilo gde, zato što sada imate

dvadeset godina. Ja znam da ste vi od onih koji se ničeg ne plaše i ničim se ne

mogu namamiti... Znam... Molim vas, ne prekidajte me. Ja vas volim. Nikoga

nisam voleo pre vas.

,,Verujem“, rekla je ona u sebi.

- Nikoga nisam želeo da volim, mislio sam da i ne mogu da volim. Ja ne

umem ništa da radim i ne želim da umem. A vi ste za mene - isto što i život.

- Do kojeg vi, čini se, ne držite.

On je razmislio gledajući u stranu.

- Znači - više.

Peć je hučeći buktala pored njih i činilo se da je cela soba u plamenu.

- Dok vas nisam sreo - nastavio je Aleksandar Albertovič - mislio sam da

će tako i ostati. Ranije sam zamišljao različite apstraktne ,,gestove“ ljubavi:

klečanje pred nekim, zagrljaj, i slične stvari. Znate li šta je moj ,,gest“? Ja sam

se zakačio za vas. Zamislite samo čoveka koji umire od života. Na njegovom

čelu je led, na grudima vreća sa kiseonikom, njegova ruka je u ruci nekog

bliskog. E pa, sve ste to vi: - i led, i kiseonik, i ruka...

Ona je bacila poslednji list novina u peć i, sedeći na podu, obgrlila

kolena, ne spuštajući pogled sa vatre koja se gasila.

- Ja vas volim. I molim vas da se udate za mene. Sačekajte, ne

odgovarajte, još vam nisam rekao ono najvažnije.

U tom trenutku njegovo lice je pobledelo od iznenadnog uzbuđenja.

Ustao je, par puta prošetao po mračnoj, uskoj sobi i ponovo seo.

- Ja vam ne nudim ono užasno, odvratno i životinjsko spajanje, koje je

Leonardo da Vinči smatrao nakaznim, smešnim i uvek ponižavajućim za

čoveka. Ako ga vi sami poželite, do njega će doći. Ali ono naravno nema ničeg

zajedničkog sa ljubavlju, i zar se život može graditi na slučajnom telesnom

osećaju, koji vam je danas prijatan, a sutra - mučan?

On je nastavljao da govori; njegove reči su sada prolazile pored Vere: ona

je cvokotala, umotavala se u maramu, stiskala rukama kolena. Leonardo da

Vinči. Znači neko je pre nje već mislio o tome... Leonardo da Vinči...

Đokonda... Nju je, čini se, svojevremeno neko ukrao. Ona će stići u Pariz, ići će

da je vidi. Boris Isajevič Adler je smatrao da je Đokonda potpuno nezanimljiva

žena... Aleksandar Albertovič govori ,,uzmemo“ umesto ,,venčamo“. To je

smešno. Bože kako je mršav, kako su mu izlizane pantalone!

Ona je s naporom prikrivala sve jaču drhtavicu. On nije tražio od nje

odgovor, a ona mu ga sada i nije mogla dati. Nagnuo se ka njoj i poljubio je u

glavu, i počeo da trlja lice o njenu gustu kosu uvijenu u kolut na potiljku. Sa

tihim zvukom ispala je jedna ukosnica, on je izvadio drugu, kosa se rasula.

Zgužvao ju je obema šakama, namotao na prste, zavukao u nju ruke.

- Kako je gusta - rekao je šapatom. - Kako je hladna.

Zatim joj je stavio na vrat svoje isto tako hladne, tanke prste. I ona je

odjednom prestala da drhti, i okrenula se prema njemu, i dalje sedeći na podu.

On je počeo da ljubi njeno čelo, oči, usne, obraze; to su bili poljupci - ali neki

posebni, da, posebni, drugačiji od svih koje je primila do tada, meki, brzi; pored

njih, sasvim blizu, osećalo se more suza, i more reči, i cela ljudska sudbina.

I posle te večeri usledila je prva u Verinom životu besana noć - kao da je

za prvu bliskost sa Aleksandrom Albertovičem odmah stigao račun, i trebalo ga

je platiti nesanicom. U tim časovima mislila je o tome kako je bila u stanju da

da godinu dana života samo da se prekine tišina u kući, da negde - dole ili gore

nešto lupi ili odjekne. Ali bilo je tiho. Naročito joj je teško padalo to što nikako

nije mogla da se rasplače - zbog čega? zbog koga? Zbog života koji je tako

volela i koji joj je sada plaćao takvom bolnom i nesitom srećom.

I kroz glavu joj je stalno prolazila misao o tome da ništa nije odlučeno - i

sve se može popraviti zato što nisu data nikakva obećanja. Znala je da je to

iskušenje i laž, zato što je sve bilo odlučeno, i ništa se više nije moglo popraviti,

i čvršće nego pod krunom bila je data reč. I takva ju je nerazumna žalost

preplavila tada, i toliko je ta žalost ličila na radost, da i kada bi se pojavio u tom

trenutku neko: zdrav, jak, koji ljubi u usta i u grudi, koji trči sa njom na reku da

gledaju kretanje leda, ona jednostavno ne bi shvatila šta on tu radi. Bila je

otrovana, ustreljena, udavljena - žalošću i u žalosti; nije mogla više ništa - ni da

želi, niti da se bori, i činilo joj se da se sva tuga sveta - ne njenog sveta,

blistavog, punog boja i zvukova fanfara, nego njegovog sveta - uliva u nju, kao

u posudu, i ona će sve izdržati, sve će podneti.

IX

Aleksandar Albertovič je imao sobu sa balkonom; to je bila nekadašnja

Šurkina soba, ona ista u kojoj je stajao otoman i gde je svetlucala na mesečini

kaljeva peć. Nije slučajno baš ovde Aleksandar Albertovič pronašao Verin

češalj. Mali gvozdeni balkon visio je iznad ulice i na njemu su stajale dve

stolice. Vera je dolazila ovamo, sedala i gledala dole, na ulicu; Aleksandar

Albertovič je sedao pored nje. Šurka bi prišla i, stojeći na vratima sa jednom

nogom podvijenom, upitala:

- I kada se venčavate?

Bilo je već sasvim toplo, bio je kraj aprila. Nad bedom i tugom

izgladnelog grada svetlelo je azurno nebo, obećavajući dugo, vedro leto. Obišli

su nekoliko prodavnica, Šurka je vodila Veru u frizerski salon da ukovrdžaju

kosu, čak su bili i u restoranu gde je sve bilo veoma skupo i lošeg ukusa.

Aleksandar Albertovu svakog jutra nešto je lepio u svojim cipelama, zatim ih

dugo četkao i premazivao mastilom. Ponekad, uveče, kada bi svi legli, on je

odlazio u kuhinju, grejao vodu na primusu i prao svoju košulju. Preko dana je

imao groznicu i zato je ležao; govorio je da mu je to od uzbuđenja, od

očekivanja, ko zna od čega.

- Shvati - rekao je Veri otac, uhvativši je po svom običaju žilavim prstima

za rame i pričinjavajući joj tu neznatan bol - ja ne mogu da budem ni za, ni

protiv braka. Ti si - slobodna osoba. Ali šta ako je sve to samo sažaljenje?

- Kako da ti objasnim - odgovorila je ona mrzovoljno. - Sažaljenje - to je

nešto bezlično. To je sada nemoguće. Sada je sve vrlo lično.

On ju je ispitivao očima, zatim ju je pustio i prešao rukom po svojoj kosi.

- Bolje bi naravno bilo, bez ikakve sumnje, bolje bi bilo da ostaneš ovde

sa nama. Jer šta ovako? Ha?

- Vratiću se - odgovorila je, trudeći se da ne misli kada i kako će se to

desiti.

Na dan venčanja Vera je ponovo obukla haljinu od ševiota - ta je bila

najbolja, bila je jedina. Dan kasnije su Vera i Aleksandar Albertovič bili u

komesarijatu gde su ih upisali kao muža i ženu.

- Pa, šta ćeš, hoćeš li večeras da odeš kod njega? - upitala je majka

videvši da Vera sama ne pominje preseljenje.

- Ne, nema potrebe. Ovu nedelju do odlaska provešćemo kao i dosad. Pa

ionako smo po ceo dan zajedno.

Majka je svaki čas sedala - te na stolicu, te na krevet, te na sanduk, nije

mogla da stoji i odjednom je postala nekako mala.

- Znaš - rekla je Veri sa nekog od tih mesta - ja sam nekada veoma volela

da živim.

Vera je peglala pored prozora.

- A sada mi je svejedno.

„Ne smem, ne treba da pitam zašto“, pomislila je Vera.

Majka je sedela i gledala u nju, spustivši ogrubele od rada ruke, u običnoj

haljini, sa nekom preuranjenom malaksalošću u telu.

- Zar sam ja starica? Pa ja uopšte nemam tako mnogo godina. Ali danas

se osećam tako staro, a onog dana kada ti odeš sa njim verovatno ću napuniti sto

godina.

- Zašto? Kakve to gluposti izmišljaš!

- Jao, ne budi tako stroga, ne treba mi puno da zaplačem. Danas me je

lako povrediti - ona se okrenula i obrisala veliku suzu sa obraza. - Kad samo

pomislim, pravo je čudo da još ima takvih ljudi kao što je tvoj Aleksandar

Albertovič. - Vera je podigla glavu. - Voli ga, voli! Kad si već počela - ne

ostavljaj ga.

U crkvu su došli svi zajedno: Genja i Matrjonjinski su držali krune, Šurka

je stajala sa buketićem narcisa, otac i majka sa strane, i odmah do njih dve stare

gospođe u istim bluzama, s maramama, satovima sa lancem i cvikerima: to su

bile drugarice pokojne majke Aleksandra Albertoviča, koje su, kao i ona,

prevodile moderne romane: jedna skandinavske, druga - španske. One su

Aleksandra Albertoviča zvale Alik i ljubile ga i grlile kao da je dete.

Umorni, gladni, polako su se vratili kući, i majka se odjednom sva

ustrčala: ispostavilo se da je spreman čitav ručak - boršč, kotleti s nadevom,

pečene jabuke za desert, ispostavilo se da se u bifeu sačuvala boca šampanjca -

uvoznog, francuskog - i svako je dobio po gutljaj njegove pene.

- Osećam se veoma nelagodno zbog toga što sam vam napravio toliko

posla - rekao je Aleksandar Albertovič, i gosti su mu se nasmejali, i on se

takođe nasmejao, i nije važno, neka bude ono što mora bude, neka se smeju,

neka se sruši svemir - on gleda u Veru, drži je za ruku i neće je pustiti.

A putničko-teretni brod kojim je trebalo da putuju do Ščećina već se

čistio, već se tovario kod Gutujevskog ostrva.

...Roditelje i prijatelje nisu pustili na gat i morali su da se opraštaju u

zgradi carine, u uskom hodniku sveže ofarbanom uljanom farbom; i sve vreme

su morali paziti da ne dotaknu zidove; pored njih su išli ljudi, morali su da im

oslobode prolaz; Vera je stalno želela da još jednom poslednji put zagrli

uplakanu majku, koja je sva drhtala, ali se i pored svega osmehivala, oca, koji ju

je ljubio tako bolno i snažno, želela je da kaže nešto Šurki, da joj neizostavno

kaže, da ne zaboravi. Ali stalno se vraćao jedan te isti krivonogi službenik u

gamašama i terao ih odatle, zahtevao da ne prave gužvu, da ne stoje tu, nego da

prolaze što brže. I zbogom, zbogom. I ti imaš zeleno na leđima. I srećno, i

srećan put, i vama neka je srećno! Piši, piši što češće, o svemu piši. I ne brini,

kod kuće ću očistiti terpentinom, sve će da se skine.

I tako za ceo život - ko zna kakav - ostaje u sećanju jetki miris firnajsa i

majčinska blagost, i lakomisleno prebačeni brodski mostić sa ove zemlje na

palubu nemačkog parobroda.

On se otisnuo noću, kao da čini nešto nedopušteno, a pre nego što je pala

noć Aleksandar Albertovič i Vera su, sedeći na nekom sanduku, gledali kako u

sporom letnjem sumraku iščezava silueta Peterburga - Kaljinkini pogoni,

Kenigova fabrika, i iza rasplinutih zgrada, daleka igla.

Vera nikada nije mislila da je Peterburg takav ako se posmatra sa mora.

- Ni ja - rekao je on.

Žalila je zbog toga što nikad ranije nije dolazila ovamo, ovde tako opojno

i jetko miriše more.

- I ja - opet je rekao on.

Nasmejala se, skinula mu šešir i razbarušila kosu.

- Hvala - rekao je on i poljubio je u ruku.

Napravila je pokret kao da hoće da ga udavi.

- Ponovo hvala - rekao je još jednom, pogledao u nju i zatvorio oči, a

kada je zatvarao svoje velike, sjajne oči, Veri se činilo kao da se nešto gasi

pored nje, kao da se gasi sam život, tako gorak, tako težak i tako divan -

napravljen od rastanaka, tuđih zemalja i slanih suza.

Zapamtila je dva buđenja. Prvo: ujutro pre Ščećina. Spavala je na

gornjem ležaju, kao u mreži (kabina je bila vrlo mala) i slušala lupu mašina.

„Nepovratno“, rekla je sebi iznenada. „Živim. Idem. Lupa.“

Nije ni sama znala šta to znači, ali osećala je da se ne mogu zaustaviti ni

Zemljin hod oko Sunca, ni točkovi broda, ni ona sama.

- Stigli smo nekuda - rekla je nagnuvši se odozgo videvši da se on

probudio. Pružila mu je toplu ruku i on se pridigao ka njoj i počeo da ljubi njen

dlan i prste, gladi sebe tom rukom po licu, kupa se u toj ruci. To je bio trenutak

grozničave sreće. Zatim je počeo dan.

Drugo buđenje bilo je već pred Parizom. On se tada nije probudio, bila je

sama i osećala je strah. Izašla je u hodnik. U vagonu je bilo malo ljudi. Stajala

je i gledala crepane krovove prigradskih kuća, prve reklame, veš koji se suši,

gomile starog gvožđa. Osećala je sve veći strah. „Kuda? Zašto? Sačekajte...“

Zalupila su se vrata. Prošao je kondukter. Voz kao da je krenuo nizbrdo - još

nepovratnije, još beznadnije, nego točkovi broda. Promakao je natpis: „Pariz 34

kilometra.“ Vera se držala za niklovani rukohvat na prozoru. „Pariz 29

kilometara.“ Bilo je devet sati ujutro. Zašto se držiš za taj rukohvat, pa on leti

zajedno sa tobom! „Pariz 18 kilometara.“

Evo izašao je Aleksandar Albertovič i stao pored nje, on se upravo

probudio, ali njegovo lice nikad ne izgleda sanjivo. Vera se i dalje ne smiruje.

„Pariz 8 kilometara.“ Već? On odlazi u kupe da pakuje stvari. Njoj postaje

svejedno kuda putuje, što se nje tiče može i k sazvežđu Herkula. Kad odjednom

- tutnjava, zviždanje, tresak na skretnicama, još jedan natpis, neki peron, drugi

voz dolazi im u susret. „Pariz 3 kilometra.“ Pariz...

Sve joj se - uprkos vedrom letnjem danu, učinilo vrlo sivim i dimljivim,

kakvim joj se čini i sada, kakvim joj se činilo sve ove godine. I stan joj se

takođe učinio dimljiv - to je bio stan pokojnog brata Aleksandra Albertoviča,

njegova udovica je otputovala na jug i ostavila ga je njima - sa svim ogledalima,

slikama i palmama. I dimljivom joj se učinila i Ljudmila koja je dolazila da ga

održava. (Vera nije podnosila poslugu koja živi u stanu.)

Tokom prvog meseca tog života on je još šetao, smejao se, kupovao sebi

odela i razne nepotrebne predmete, pozivao je neke goste. Zatim je sve to

prestalo.

- Kuda ideš? - pitao ju je. - Ne mogu bez tebe. Umreću bez tebe. Bolje da

pođem sa tobom.

I ona bi ostala. Istini za volju, nije ni imala kuda da ide, osim možda da

pogleda nešto, pa tako je malo toga videla u životu! Zatim je i to prestalo.

Usledile su godine zatvoreništva, njegove histerične tiranije, zatim godina

krotkosti. I sada joj je ponekad dozvoljavao da nakratko izlazi ujutro, kao da ju

je pripremao za skoro, potpuno oslobođenje od sebe.

Svojevremeno (još, čini se, i letos) ona mu je čitala naglas. On je mogao

da odsluša jednu-dve stranice. Iz nekog razloga nešto češće od drugih knjiga

uzimala je u ruke Onjegina - i zašto su ga oboje toliko voleli ni njima samima

nije bilo jasno. Tamo nije bilo ničega ni o njima, niti o njihovoj čudnoj vezi, niti

o njegovoj predsmrtnoj, mučnoj žudnji za njom, niti o besmislenoj potrebi da je

odvede sa sobom; tamo nije bilo ničega o njenoj njoj samoj neshvatljivoj

okamenjenoj svetosti i ludačkoj želji za oslobođenjem. Sada se umarao već od

jedne strofe, ali ponekad, noću, kada nije mogao da spava, još uvek je molio.

- Tamo je bilo jedno mestašce o tome kako kruži valcer.

Jednolik, buran i bezuman

Ko život mlad što vri sa žarom,

Valcera vihor kruži šuman

I tada bi on podigao slabu ruku, u znak da je dosta, da je za taj dan bilo

suviše uzbuđenja od tih redova, i ona bi zaćutala.

Nije primećivao da ona čita glasnije nego obično, svaki put sve glasnije:

prestajao je da čuje, prestajao je da vidi, primećuje bilo šta oko sebe, i jedino je

njeno prisustvo - kao nečija živa, pokretna, toplinom i zdravljem ispunjena duša

- bilo ono za čime je žudeo i za šta je uopšte znao.

I jedne noći ona je ustala začuvši njegove jauke - to bila već treća noć

kako nije uopšte spavala posle i njegovog poslednjeg krvarenja iz grla - i

teturajući, i ježeći se od hladnoće prišla je njegovom krevetu, očekujući da se on

svakog časa probudi, i tada će se nagnuti nad njim, okružiće ga sobom, zakloniti

od svega što ga muči i što mu pričinjava bol. Ali on je prestao da stenje ne

probudivši se. Gorela je lampa zaklonjena novinama, čulo se kako niz oluke

curi voda, izliva se i teče nekuda. Vera je uzela knjigu da ne bi zaspala, otvorila

je na Onjeginovom pismu Tatjani i, da ne bi izgubila vezu sa stvarnošću i

sopstvenom svešću počela je da čita, jedva čujno, ali ipak naglas:

Kad ja u vašem srcu čednom

Nežnosti iskru spazih jednom,

Da verujem joj nisam smeo;

Navici nisam dao maha,

Slobodu praznu nisam hteo

Da izgubim pun čudnog straha.

To zaista nije ličilo ni na šta određeno, ali samo recitovanje ju je

podsetilo na nešto. Svetlost koja pada na knjigu, mrtvac koji leži nasred sobe,

čitanje pored njega. Sve to ju je podsetilo na noćno čitanje psaltira kada je umro

deda. Veoma davno, u detinjstvu. Kada je zveckao, i svetlucao, i plovio ka njoj

život...

Bilo je sedam sati ujutro kada je prestala i zatvorila knjigu. Noć tek što je

počela da se cepa na nebu nad gradom, neki zvuci, rani, prvi zvuci počinjali su

da dopiru kroz otvoren prozor. Ona je odjednom uperila svetlost lampe u lice

Aleksandra Albertoviča, u njegovo plavičasto šiljato lice.

Nije bilo sumnje: bila je slobodna.

TREĆI DEO

I

Ne više lažno, nego pravo, divlje proleće hrlilo je u grad, i ono uopšte

nije bilo nalik na onaj mokri decembar pre više od godinu dana, decembar kada

je sahranjen njen Aleksandar Albertovič, kada je doputovala iz Nice Lizi, kada

je opusteo nezgrapni, prašnjavi stan. Na sedmom spratu velike zgrade koja je

gledala nekuda izvan grada, na zelenilo i horizont, u niskoj, velikoj sobi sa

belim tapetama i malobrojnim, ali nekako raskošnim, još skoro

neupotrebljavanim nameštajem, u onaj sat kada se sunce podiže nad zemljom,

ali još uvek se ne vidi od zgrada, Vera se probudila, ne mrdnuvši se otvorila je

oči i osetila talas tako neizrecive, tako lepršave, tako izrazite sreće da je

nastavljajući da leži, ne pomerajući se, ne trepćući i čak ne skidajući pogled sa

plavog, nezastrtog prozora, pokušala da zadrži taj trenutak, da ga produži. I to

joj je pošlo za rukom: minut, dva (kasnije je pokušavala da se seti: možda i

čitava tri?) trajalo je to čudovišno osećanje koje joj se nije vraćalo još od

detinjstva, a sada se, evo, doduše ne baš potpuno isto ponovo pojavilo, i koje se

završavalo umišljenim, ali ipak sasvim raspoznatljivim grčem u srcu. Od tih

trzaja podrhtavao je svojevremeno njen dečji krevet u seoskoj kući u Okulovki,

i Bog na plišanoj postavi, okačen o jedan od krevetskih stubova, podrhtavao je

takođe. Sada nije bilo ni Okulovke, ni krevetskog stuba, pa čak ni Boga, bila je

sama. Ona - i vreme, ono koje teče, ono koje je čini smrtnom ili besmrtnom...

zar nije svejedno? I ta dva-tri (možda i četiri?) minuta bila su divna upravo zato

što je sve ono što je unutar nje, omekšano, oslabljeno snom, odjednom mirno i

pažljivo pogledalo nekuda, u onom pravcu gde ranije kao da ničega nije bilo,

pogledalo i videlo isti onakav život kakav je bio i u njoj, isti onakav tok, i

ugledavši ga, spojilo se sa nečim u neizmernoj radosti - ne sa svojim

ogledalskim odrazom koji je nekada postojao u mašti, nego sa celim svemirom,

sa suncem na izlasku, sa pticama što kliču, sa svim onim što nema i ne može

imati kraj. I u tom gotovo nepodnošljivom trenutku - pošto je to, naravno, bio

samo jedan trenutak, a minute je ona izmislila kasnije - osetila je da vreme ne

teče kroz nju, nego da ona i jeste samo to vreme, ona, zajedno sa suncem,

pticama i svemirom. I sve ono što će sa njom biti sutra i posle već je ugrađeno u

nju i uopšte neće doći spolja. I evo, ona jeste, ona živi - i živeće posle, zato što

njoj nema kraja, a možda je to posle već počelo?... Utom je ponovo zaspala, i

probudivši se kasno, poskočila, i setila se svojih svečanih misli u svitanje, setila

se da je zdrava, slobodna, mlada, da joj ničega nije žao, da je svega željna, i

otvorila je prozor, i u mislima krenula da korača po sivim krovovima, po

horizontu, po zelenilu, po nebu dok joj se u grlu nije stišalo bujanje bezrazložne

sreće.

Dan ranije vratila se u Pariz. Pre godinu i po, u decembru, onom istom

mokrom decembru, Lizi ju je odvela odavde. Vera je tada telegramom pozvala

Lizi na sahranu; Lizi je bila udovica brata Aleksandra Albertoviča, i osim nje

Vera nije imala nikoga. Lizi je stigla, sva u crnini koja se dobro slagala sa

njenom farbanom kosom, mekom kao svila, sa njenim ljupkim licem, na kom se

bio otisnuo trag čipkom presvučenog putnog jastučeta. Do tada Vera ju je videla

samo jednom. Lizi se iz nekog razloga dopadalo da svima govori „Јa vas

folim“: na ruskom je znala samo nekoliko reči. „Јa vas folim“ - rekla je

svojevremeno i Veri. Na sahrani Aleksandra Albertoviča stigla je ožalošćena,

ali jednako doterana i tako prijatna, blaga, krotka, mirisna, sva u nekom crnom

perju i prugama, da joj se Vera obradovala. Lizi je znala sve što treba da se radi,

i koliki bakšiš treba ostaviti na groblju, i kuda da se stavi list na kojem se

potpisuju prisutni. A kada je sve bilo završeno, rekla je Veri da se ne stidi i da

se naspava, i Vera je legla i spavala četiri dana - budeći se svakog dan predveče,

i Lizi joj je istog časa donosila kafu i zemičku i nagovarala je da nastavi da

spava.

Kada je petog dana Vera ustala, shvatila je da počinje nešto potpuno

novo. A kada joj je Lizi saopštila da je otkazala stan, prodala nameštaj, otpustila

Ljudmilu, a nju vodi sa sobom u Nicu, pomislila je kako bi trebalo da se pobuni.

Lizi je sve rešila neverovatno brzo, iznajmila je mali stan na periferiji Pariza:

jedna soba - meni, druga - tebi, ako jednom poželimo da se vratimo... Kupljen je

i nameštaj: od starog ništa nije moglo da se uzme, sve je bilo tako glomazno,

tako nepraktično. Lizi je trčkala po radnjama, kući su stizale kartonske kutije,

cigarete su se pušile jedna za drugom, dolazili su neki prijatelji - Vera je sa

čuđenjem primetila da su Lizini poznanici uglavnom - Rusi.

Ali prošlo je dve nedelje i Lizi joj je postala sasvim bliska. Veri je tada

bilo veoma prijatno da ni o čemu ne misli. „Slušaj“, rekla je jednom, „hvala ti

za sve, za sve ti hvala. Krenućemo zajedno, i zajedno ćemo živeti, ali moj cilj je

da budem nezavisna od tebe, i ja ću se vratiti ovamo, i smisliću šta dalje da

radim.“

- Dobro, dobro - zamahala je Lizi rukama. - Nećemo ništa odlučivati.

Bolje mi reci ko je ovo i kuda da mu šaljem zahvalnicu?

Na stolu je ležao svežanj korotnih koverata i list sa potpisima onih koji su

bili na sahrani. Neverovatno, kako je Lizi sve umela da organizuje.

Na listu je bilo dvadesetak potpisa. Da, dvadeset ljudi je došlo da se

oprosti od Aleksandra Albertoviča. Bili su tu i Ljudmila, i doktor, i stara

glumica koja je stanovala dole, i nekoliko Francuza - Lizinih poznanika i

poznanika njenog Žan-Kloda, i desetak ruskih prezimena. Malo-pomalo sva su

ih raspoznale, i nakon toga je ostalo jedno nepoznato koje su jedva pročitale:

Daškovski. Ko je bio taj Daškovski, gde je živeo, kako je izgledao - ni Vera ni

Lizi nisu znale.

- Nikad nisam čula takvo prezime - rekla je Vera. Lizi je razmišljala

mrseći svoje kovrdže...

Tokom onog meseca kada su se spremale za odlazak, Vera je dobila više

pisama nego ikada u životu. Ona sama je retko i malo pisala kući, ali tada je

morala da napiše, i za uzvrat je dobila nekoliko pisama: od oca, od majke, od

Šurke Vencove, od Poline Adler iz Berlina. Kada ih je Vera čitala jedno za

drugim, onda joj se od reči „draga Vera“, „mila Verka“, „slatka moja Veročka“,

počinjalo činiti da grmi neki hor, i iz nekog razloga postajalo joj je neugodno.

Polina Adler ju je zvala u Berlin - da malo dođe u goste kod nje da se

rastereti; Šurka Vencova je zahtevala od nje da se bez odlaganja vrati u

Peterburg, i samo je roditelji nisu zvali. Zašto? Od pre nekog vremena u zgradu

u ulici Grenel uselili su se novi ljudi, mogla je da ode tamo i izvadi svoje

dokumente. Ali roditelji kao da su se plašili da bi ona tako nešto mogla uraditi. I

tako je i ostalo.

Ponekad je Vera dugo ćutke posmatrala Lizino lice, njeno rumeno

okruglo lice, i sve joj se sviđalo kod Lizi, a najviše to što Lizi nikada nije dirala

ono što je ležalo na dnu njenih odnosa sa Verom, na dnu njenog dolaska u Pariz.

Odtugovavši, odradivši šta je trebalo tokom prve nedelje, ona je mirne savesti

uživala u svom boravku ovde, ne stideći se toga što uopšte nije tužna, ne

kažnjavajući sebe zbog svog lakomislenog karaktera, i trudeći se da svojim

prisustvom ne primora Veru da se ponaša drugačije nego što bi se inače

ponašala. I zar nije bilo svejedno šta ona misli o Veri („Ра ona, jadnica, izgleda

zaista nije imala ljubavnika?“) - bila je pored nje, bez licemerja, bez prisile ona

se Veri dopadala sve više i počeo joj se dopadati život u koji ju je odvlačila Lizi

- za neko vreme, neko vreme, a posle ćemo videti. I počeo joj se dopadati taj niz

otvorenih sanduka u koje je Lizi nehotice otresala pepeo sa cigareta, plešući po

sobama u svoj zlatnim papučama, poklanjajući Ljudmili, koja je dolazila da im

pomaže, svoje divne haljine, izašle iz mode pre desetak godina. A Veru su za to

vreme, podigavši jedra, naduvši mutna platna, napuštale uspomene, poslednje

godine, dani i noći, dah, glas Aleksandra Albertoviča; nekakvim slatkim, živim,

neoprostivim mirom plavilo je njeno srce ovaj novi život; i dopadali su joj se

Lizini ruski poznanici: prijatelj pokojnog Žan-Kloda, baron N., sa kojim je Lizi

bila na ti, mlađi Maslenjikov, koji je gubio novac na privatnom pozorištu;

Lukaševič, koji je radio za nadnicu u restoranu, i njegova žena, koja je šila

korsete. „Ја vas folim“, svima im je govorila Liza. „Ја vas folim!“, viknula im je

kroz prozor vagona i prasnula u smeh, i Vera je, osmehujući se, mahala sa

strane rukavicom, dok se nije izgubio iz vida i poslednji njihov pratilac - visoki,

ćelavi Lukaševič sa svojom šiljatom glavom.

Sada je ponovo bila u Parizu. I nije sve ono što se desilo za tih godinu i

po dana bilo lepo, i nije baš svega želela da se seća. Ali zar je potrebno vraćati

se u mislima natrag, kad je već odlučila da se ne vraća u životu, ako se ne vraća

u Rusiju, i nije imala nikoga kome bi se mogla vratiti - ljudi su odlazili i

umirali, ljudi su nestajali. Možda će u starosti - ako uopšte bude starosti -

poželeti da se seti nečega iz te jednolične, šarene i dokone Nice, ali ne sada. Put

oko sveta se nastavlja, a ko se tokom puta oko sveta seća još nečega osim dana

kada je brod krenuo? Za nju je taj dan - zelenim moketom presvučen Samov

čamac, ispod sata u učionici - stari divan kod Adlerovih...

Ni Pariz nije bio povratak za nju. Ona je bila vrlo daleko od kuće u kojoj

je živeo i umro velikodostojnik iz XVIII veka, i sve je bilo drugačije: to jutro, ta

samoća, sloboda, zdrav, srećan egoizam, neki planovi za jesen, neki ispiti, za

koje je nameravala da se sprema. Poskočila je, odlučno ispreturala kofere,

izvadila beležnicu. „Mila Lizi. Hvala ti još jednom. Sve sam zatekla u

najboljem redu i puno naftalina. Tvoju sobu sam zaključala i neću je koristiti.

Pozdravi sve. Posebno Feđu i devojčice. A o K. mi nemoj pisati i nemoj da mu

daš moju adresu...“ To je bilo nasleđe iz Nice, naizgled zagonetno, ali njima

dvema shvatljivo, koje je pretilo da se već sutra ili još noćas u sećanjima raspe

od truleži. Ono je doduše još izazivalo u Veri nekakvo mutno uzbuđenje, ali

zauvek se odvajalo od nje. I njeno pismo je bilo smušeno - poslednji trag godinu

i po dana dugog smušenog života. Kroz taj život proletele su: žudnja za nečim

određenim, bezbrižno i na brzinu utoljena nečim drugim - pomalo banalna

slučajnost, igra, koja je ima varljiv ukus postojanosti. I takva zaštićenost od

svega velikog, pravog, da je ona, Vera, na prvi nagoveštaj nečeg nalik na

složenost, odmah otputovala. I evo klokoće srce od tog buđenja, od predstojećeg

dana, od sopstvene odlučnosti, od sunca koje sja nad Parizom, od toga što ona

bez predaha, bez predaha nastavlja da korača po krovovima.

II

Nedelju dana nakon što se Vera vratila u Pariz neko je pozvonio na njena

vrata. Dan je bio vetrovit, prozori u kuhinji i sobi bili su širom otvoreni, vetar je

podizao neke papire, na ringli je šištala kajgana od četiri jajeta.

Vera se spremala da doručkuje, rezala je hleb nožem sa zupcima i sa njim

u ruci krenula je ka vratima. Kada je otvorila ugledala je potpuno nepoznatog

čoveka koji je stajao i osmehivao se.

Iz kuhinje su, gonjeni novom promajom, izleteli list starih novina, papir u

koji je bio uvijen sir, neki koverat... Čovek je zakoračio u predsoblje, iza njega

su se zalupila vrata; on je uhvatio koverat u letu, nastavljajući da se osmehuje,

dao ga Veri, bacio pogled na nož koji je ona držala i, skinuvši kapu, rekao:

- Dobar dan, Vera Jurjevna, najzad sam vas pronašao.

Bio je onižeg rasta, mršav, uredno odeven. Čovek od nekih šezdeset

godina. Imao je sede brkove koji su podsećali na četkicu i - vrlo slične tim

brkovima - guste, sede, podšišane obrve. Kestenjastim, živim, isuviše živim od

uzbuđenja očima, gledao je Veru u lice i njegov osmeh - iz kojeg su blistali još

uvek dobri zubi - bio je isto tako posledica velikog uzbuđenja.

Vera je malo uzmakla, pažljivo gledajući u njega.

- Ja sam - Daškovski. A da li vi uvek nepoznate goste dočekujete sa

nožem?... Bože, najzad! I gde ste vi tako dugo? Dajte da vas pogledam kako

treba - on je blago kotrljao R i, ljubeći njenu ruku u hodu, vodio je u sobu, ka

prozoru, ka svetlosti. - Smešno vam je? Došla stara budala... ne pada vam na

pamet zbog čega? Ta samo da vas vidim, samo zbog toga. Ah, kako ličite na

nju!

On se naglo okrenuo leđima ka njoj, brzo obrisao nešto sa lica

maramicom, i energično seo na stolicu.

I tek tada je Vera rekla: ,,sedite“.

- Doručkujte, slobodno doručkujte, i ja ću, da vam ne bude neprijatno - i

on je istog časa zgrabio koricu hleba, posolio je i počeo usrdno da žvaće. -

Veoma ukusno. - Nakon toga je iznenada zaćutao, i kada je ponovo progovorio

- to je bilo potpuno drugačije: - Nakon sahrane svratio sam do vašeg starog

stana, i tamo su mi dali ovu adresu. Jednom mesečno sam dolazio ovamo, bio

sam četrnaest puta ovde. Danas su mi dole rekli da ste se vratili.

- Zatvoriću prozor - rekla je Vera - vi se verovatno plašite ovakvih

ludačkih promaja, kada sve leti.

„Juče me je posetio jedan od tvojih bivših prosaca“, pisala je Vera majci

sutradan, „bilo ih je, čini se, četvorica? Ovaj mi je rekao da raspletem kosu i

očešljam se onako kako si se ti nekada češljala. Zatim je mnogo uzdisao,

obilazio oko mene, i na kraju se užasno oneraspoložio, dodirivao moje lice, i

tako mi je dozlogrdio sa kosom, da sam jutros otišla kod frizera i ošišala se

(srećom, to je sada moderno). Sedeo je veoma dugo i pričao bez prestanka.

Čime se sada bavi - ne bih mogla da ti kažem - čini mi se da piše za novine.

Moram otvoreno reći: bila si potpuno u pravu, tata je daleko zanimljiviji...

Sačekajmo, možda će se posle ovoga pojaviti i drugi...“

U stvarnosti to je bilo nešto drugačije.

- Prolaze godine - govorio je Daškovski i jeo jabuku, koja mu se uopšte

nije jela - i mi počinjemo čak da nalazimo slast u neostvarenom, ili kako je ono

Ljermontov rekao? Počinjemo da zaobilazimo prepreke, ne savlađujemo ih; čak

ponekad izbegavamo da palimo vatre, iako znamo da je to izvanredna stvar i sve

zbog toga što smo siti, što smo umorni, stari. Prolaze godine i naviknemo se da

govorimo: moglo se desiti, ali nije se desilo (misleći u sebi: na svu sreću!). I u

tome što se nešto nije desilo, počinjemo nalaziti draž.

Ali zar čovek to može da shvati dok je mlad? Kad od života čupa sve što

vidi. I kakvo je to do đavola zadovoljstvo, ako nečega nije bilo, ako nam nešto

nije pošlo za rukom. Hrliš... radi jednog trenutka; iz znatiželje, strasti, svaki

susret si spreman da proglasiš za sudbinski.

...Još malo spustite na čelo, e, tako, a iznad ušiju pokupite. Dajte, ja ću da

vas očešljam. Ne verujte kada vam kažu da odbijeni ljubavnik pamti njenu

dobrotu i veselu narav. Uspomene postaju izrazito čulne: evo ovaj pramen iznad

slepoočnice, njene čvrste grudi, noge - to je ono što pamtimo. Toplotu koja je

izbijala iz njenog hladnjikavog tela.

Vera se odmakla od njega, ali nije oborila pogled.

- Ja sam se vratio u Peterburg pet godina nakon njene udaje - pričao je

Daškovski; odmakao je pribor za jelo i, ponevši pepeljaru, premestio se u

fotelju. - Vi ste tada verovatno imali oko tri godine. Sada me slušajte pažljivo:

znao sam da vaš otac nije kod kuće; pozvonio sam. Sluškinja mi je rekla da

prođem u trpezariju - mislim da je to bila jedina, da tako kažem, ,,svečana“

soba, vi ste živeli prilično siromašno. Učinilo mi se da je u trpezariji bilo

prilično mračno. Ako se ne varam, s leve strane se nalazio bife, a s desne strane,

pored prozora, bio je još samo neki sto.

Zamislite, ja sam iz nekog razloga stajao u kaputu, u rukama sam držao

polucilindar. Začuo sam kako je šušnula njena haljina, i ona je ušla. Vi,

naravno, nikada niste obraćali pažnju na čudesni, nežni, promenjivi obris njenog

lica. Pocrvenela je i u prvom trenutku bila je spremna da se osmehne, pruži mi

ruku, ponudi me da sednem. Bila je spremna za razne dražesne gestove. Ali moj

izgled je probudio u njoj sumnju i odjednom se uplašila. I mada su joj usne

drhtale, ipak mi je odgovorila da je srećna; imala je puno pravo da ne odgovori

na drsko pitanje, i da mi kao u pozorištu, ispruživši prst, pokaže na vrata; ali u

njoj je još uvek bilo mnogo devojačkog, to je nešto što će ona uvek imati, u

vama se ono uopšte ne primećuje. I uopšte - šta vi znate! Usne su joj drhtale, oči

sijale... šta je bilo u njima? Suze, naravno suze! Zamolila me je da odem, kao

što bi zamolila intimnog vernog prijatelja za neku uslugu, i još mu i pri tome

rekla „nemojte se ljutiti“.

Ali ja nisam otišao, i odjednom sam počeo da preklinjem. Nikada nikoga

ne treba preklinjati. Ali tada nisam razmišljao, predložio sam joj da uzme vas i

pođe sa mnom u inostranstvo. Ja sam bio bogat čovek, Vera Jurjevna. Ali ona je

rekla: „Za ime Boga, idite, idite odmah odavde. Ne želim da vas vidim, ne želim

da vas slušam...“ Nemojte me gledati tako, gledajte me srdačnije. Dajte mi ruku.

Ali Vera mu nije dala ruku i premestila se sa stolice u fotelju, koja je

stajala pored njegove.

- Jedna stvar će vas začuditi, Vera Jurjevna, kada dođete kod nas -

nastavljao je Daškovski. - „Kod nas“ - zato što sam ja oženjen. Oženio sam se

za vreme rata. Mogiljev, bolnica, bolničarka; imala je tako mekane laktove,

kojima me je odgurivala od sebe... Nešto vrlo trezveno u očima (to još uvek

ima). Jedna stvar će vas začuditi: ona ima neku sličnost. To, naravno, uopšte

nije to, ali ima nečeg... Kada su mi rekli da ste vi u Parizu (vama je tada upravo

bio umro muž), otišao sam da vas vidim, čak sam se i potpisao. Veoma sam se

radovao dok sam vas posmatrao. I činilo mi se da me je dama pored vas, koja je

imala crne rukavice od tila sa srebrnim noktima, primetila.

- Ne, Lizi vas nije primetila.

Daškovski je zaćutao i nastavio da puši; pušio je gotovo neprekidno,

jednu cigaretu za drugom, i u sobi je lebdelo nekoliko slojeva nepomičnog

dima.

„Pričajte, pričajte još“, želela je da kaže Vera, plašila se da ne oda svoju

radoznalost - ne u vezi sa njegovim nekadašnjim osećanjima prema njenoj

majci, nego u vezi sa onim ogromnim - u poređenju sa njenim - iskustvom

ljubavi i patnje koje je on imao, a ona nije. U onome što je govorio, neovisno od

toga da li se to odnosilo na njenu majku ili ne, uočavala je nešto što je bilo

potrebno njoj, nešto što je bilo u skladu sa njenim skrivenim i njoj samoj još

nejasnim mislima, sve vreme se plašeći da će on u njenoj napregnutosti, pod

kojom je skrivala halapljivost, prepoznati nešto detinjasto; ali u isto vreme nije

želela ni da je shvati kao potpuno odraslu, iskusnu ženu, kakva ona nije bila.

- Mogu li da vam postavim jedno pitanje? - upitala je. - Vi kažete da ja

ličim, da vaša žena liči... Imali ste druge žene, u svakoj je možda bilo nešto od

nje. Zar one nisu mogle da vam je zamene? Zar postoje jedinstveni ljudi?

On ju je iznenađeno i, kako joj se učinilo, pomalo prezrivo pogledao, i

ona nije shvatila na šta se odnosi taj prezir: da li na to što mu ona, Vera,

postavlja to pitanje, ili na to što uopšte mogu da postoje takva pitanja.

- Da zamene? - razgovetno je izgovorio sa neočekivano ozbiljnim

izrazom lica. - Ta shvatate li vi uopšte šta pitate? Vi mislite da je čovek nešto

poput slamke ili školjke? Ta sa vama nema smisla ni pričati. Pobogu!

- Pa zašto onda pričate?

- Iskreno govoreći, zato što vas gledam. Vi ne možete da zamislite kakvo

je to uživanje za mene. Ne dirajte kosu! Ostavite je tako još neko vreme.

Ona je spustila ruke.

- Dobro, a ako biste je ugledali sada? Hoćete li da vam pokažem

fotografiju? Ona je skoro seda.

- Pokažite. Seda?... Jadna curice! - i Veri se učinilo da je rekao „jadna

ludice“. - Vi mislite da mladost nešto znači? Vi se možda ponosite time što ste

mladi. Naravno, to bi bilo prirodno, ja se ne zavaravam nadom u pogledu vaše

pameti. Ali zar je mladost ikada ikoga osvajala? Zar je nekoga sprečavala da

nešto učini? Postoje stvari za koje se bez žaljenja može dati sva vaša mladost.

Jeste li se vi to naljutili?

Ona je poskočila, stiskajući u rukama kutiju šibica.

- Koje stvari? - upitala je halapljivo iz ugla sobe.

- Oprostite, neću više. Samo sam hteo da kažem da nam nikakvi

plamenovi, nikakvi trenuci bezumlja u zrelom dobu nisu potrebni, u njemu

postoji samo želja za produžavanjem... Da li ste nekada čuli tu reč, draga moja,

Produžavanje. Zapamtite je. Postoji samo jedna želja: želja za izvesnošću, za

sigurnošću u to da će sreća koja je sa mnom danas, da će ista ta sreća biti sa

mnom i sutra i prekosutra. Želja da ona koja je pored mene - bude zauvek moja,

samo moja, na javi i u snu, i da ona to želi jednako kao i ja. Zar mladost to

traži?

Vera je stajala prekrstivši ruke na grudima i nije gledala u Daškovskog.

Plašila se da ga prekine.

- A sve posleratne aforizme o prevari, ljubomori, strasti i ostalom zadržite

za sebe - rekao je on, gaseći u pepeljari cigaretu. - Upuštajte se u šta god

poželite, gde god poželite, sa kim poželite.

Podigao je pogled: ona je gledala u njega.

- Ili sedite mirno i čekajte svoju sudbinu.

- Ne, molim vas, prestanite tako da govorite sa mnom. - Uzdahnula je. -

Recite mi, ako možete, zaista, šta treba da radim.

On je bez žurbe ustao, stavio ruke u džepove, podigao ramena i otišao na

drugi kraj sobe, i sa nečim starački tužnim u izrazu lica odatle rekao:

- Da starite.

Ona je bila spremna da mu otkine sa usana tu reč. Po dijagonali, preko

cele sobe, gledala ga je u oči. „Još, još“, želela je da ga moli, da samo ne

pomisli da ode, da joj objasni, nauči je.

- Samo nemojte da idete - promrmljala je - sačekajte. Još je rano.

Oboje su u istom trenutku pogledali u prozor. Kretali su se po sobi u

dimu, kao pod vodom. Dim se u pramenovima dizao nad njima od svakog

njihovog koraka. Napolju je počelo da se smračuje. Oblak je plovio prema

njima, najpre ružičast, zatim grimizan, plovio je i nije uspeo da preplovi pre

nego što se ugasio. Zatim su po brdima, veoma daleko, potrčala svetla, dublje i

gušće je postalo nebo. Oni su hodali po sobi besciljno i dugo, ne smetajući

jedno drugome i ne zapinjući o nameštaj, kojeg nije bilo mnogo. Daškovski je

govorio, i Veri se činilo da se ona sagnula iznad potoka, da pored njenog lica

protiče voda, i ona usnama grabi njenu resku svežinu. Slušala je. O čemu je

govorio? O ljubavi, o izgubljenoj sreći, o nezamenjivosti, o uspomenama, o

vlasti jednog čoveka nad drugim, o godinama koje su prošle. Sada je govorio

bez svog ranijeg neprijateljskog tona. Ponovo je, prošavši kroz mnoge sate

nevezanog razgovora, sedeo u fotelji sa šoljom čaja u ruci, i vraćao se s

vremena na vreme na ono po šta je zapravo i došao.

- ...A ovde nešto pored usta i oko čela: ali vaš pogled mi je potpuno stran,

evo sada vidim, imate drugačiji pogled, i vaše ruke su mi sasvim nepoznate. - I

on je uhvatio te nepoznate ruke i posmatrao ih, udaljavajući ih od sebe.

Kada je Daškovski ugasio poslednju cigaretu i ustao, u sobi se ništa nije

videlo od dima i mraka. Iz džepa prsluku izvadio je stari časovnik: bilo je sedam

sati.

- Sledeći put kada budem došao - rekao je izlazeći u predsoblje u kome je

Vera upalila svetlo - treba da navijete budilnik da ovo ne potraje ovako dugo. -

S naporom se osmehnuo. - Sledeći put neću ja da pričam nego ćete vi meni

govoriti o sebi razne zanimljive stvari.

Ona je klimnula glavom pokazujući da se slaže. Nikakve zanimljive

stvari ona njemu nije mogla ispričati - njen sopstveni život joj je sada delovao

kao lanac slučajnih i ne naročito osobenih grešaka. Zatvorila je vrata za njim,

neko vreme stajala, zatim se vratila do prozora, i ne otvorivši ga, sela ispred

njega u mraku, gledala na neke zaboravljene zvezde, koje iz nekog razloga

odavno nije videla, i razmišljala, prekrstivši na kolenima ruke.

I nešto se kroz svu njenu raspomamljenu dušu podizalo u njoj, polako i

umirujuće. To je bila svest o tome da ona više nije bila ono gladno stvorenje

koje je svojevremeno zadrhtalo od prodornog osećanja prema Aleksandru

Albertoviču; tokom tih poslednjih meseci ona je uspela da se grubo, i na brzinu,

ali ipak zasiti - to je uradila loše, kada se vraćala na to nešto je počinjalo da je

tišti; ali nekako se ipak zasitila i sada je mogla da predahne, da razmisli, da

nešto odluči...

III

Kasno uveče istog dana kod Vere je svratila Ljudmila. Ona je izbacila

opuške iz pepeljare, provetrila sobu i rekla Veri da joj ne savetuje da se petlja sa

oženjenim čovekom. Vera je mirno saslušala njenu priču: kroz tri dana ona se

ponovila; kroz naredna tri dana Ljudmila je direktno upitala: da li je dolazio

Daškovski, i Vera je odgovorila da nije, ali da je poslao pismo: poziv za

prekosutra.

- I, šta ćete, idete li?

- Otići ću.

- Da gledate ženu?

- Da. Pa nisam ja u vezi sa njim. On samo što mi nije rekao da sam

budala kada je prvi put bio ovde.

Ljudmila se nasmešila. U njenom osmehu sada je bilo nešto izrazito

neveselo: on je otkrivao njene crne bezube desni i činio ju je mnogo starijom.

- Tim gore po vas. Neverovatno, kako im samo uvek dozvolite da vam

sednu na glavu.

Vera je odjednom prasnula u bezrazložan smeh.

- Uveravam vas da biste mu se vi mnogo više dopali od mene.

Tog dana Vera je bila u smešljivom raspoloženju: tog dana stiglo je

pismo od Lizi.

Čitajući ga, Vera je jasno osetila kako nema želju da se vrati kod Lizi: sve

je bilo tako čarobno tamo na toplom jugu, a Veri se - zamislite - nije vraćalo, i

primetivši to, ona se veoma obradovala. Da, bilo joj je svejedno ko joj je šta

poručio, i o čemu je u pismu pričala sama Lizi. I čak je ni njen post scriptum:

„О K. ti, kao što si tražila, ništa ne pišem“ - nije naljutio, nego takođe

razveselio. Tog dana bavila se raznim kućnim poslovima, do uveče je išla u

kecelji, sa maramom na glavi, pred spavanje se okupala, a kada je legla, osetila

je da ne želi i ne može da zaspi. I prvi put, u noćnoj tišini i tami, osetila je da je

sada visoko iznad zemlje (na sedmom spratu) i da je u oblacima. Besnela je

oluja.

Oluja je dolazila izdaleka, sa istoka, sa severoistoka, odande gde je nekad

davno već tutnjala nad Verom. Munja bi na trenutak obasjala šindrom pokriveni

letnjikovac, i sa skrovitog mesta u vrtu, na koje se ona jednom zavukla

ispitujući sopstvenu hrabrost, izgledalo je kao da se letnjikovac pomera od

trzaja. Prvo su se po nebu, kao po nečem čvrstom, kotrljale lopte od livenog

gvožđa, zatim su zaglušujuće tutnjale limene ploče, i na kraju je neko u

oblacima cepao komade divovske tkanine. Ponovo se stresala obasjana kuća, i

ginuo je neko, brzo koračajući putem ili poljem, i rascepila bi se breskva - iz

nekog razloga baš ova, a ne ona ili neka druga.

Oluja je stizala u Pariz pravo iz peterburških šuma,kk gde je verovatno -

teško je bilo u to poverovati - čitav, neoštećen, pokriven šindrom još uvek stajao

stari letnjikovac sa rasklimanom balustradom na balkonu.

Ali bilo je u tim nebeskim udarima, u nepotpunosti zvuka, u sporadičnim

i već isuviše kratkim munjama, nečeg južnog, nečeg drugog, što je podsećalo na

obalu Sredozemnog mora, na kratke i debele magnolije u vrtu Lizine vile koja

se nalazi na kraju grada, pored puta što juri u Bolije.

Prozori su se tamo zatvarali na vreme i zagušljivi vazduh, koji bi ih

tokom dana iscrpeo, ostajao je u sobama dok je nad morem, gradom, besneo

sveži vetar, dok je pljuštala prohladna, mirisna kiša. Oluja se tamo nije kotrljala

po tišini, nego po neprekidnoj huci mora, po šuštanju automobila po mekom

putu, po sopstvenom neprestanom odjeku negde u planinama. I odjek, i

šuštanje, i huka, sve se nastavljalo i pošto bi prestala grmljavina, i Vera je širom

otvarala prozore.

- Ovde kod nas je zagušljivo kao u podmornici - govorila je ona, a sa

magnolija i rododendrona hrlio je u sobu neodoljivi miris svežine. I jednom,

upravo za vreme takvog pljuska, tek pošto su se stišale munje, Vera je ugledala

poznatu siluetu kako sa podignutom kragnom trči ulicom. Ona je otrčala u baštu

i otključala kapidžik, zapljusnuo ju je nalet gotovo hladne kiše. Karelov je ćutke

potrčao po vrtu za njom, u kuću, sa njega su tekli potoci, pravi potoci, kao da ga

je neko upravo polio kofom punom vode.

- Pa ne mogu valjda - mrmljao je on, silovito svlačeći sako zalepljen za

leđa i ruke - ne mogu valjda stvarno da idem okolo sa kišobranom!...

Vera je sela na krevet i upalila svetlo. Bilo je tiho, oluja je odavno

prestala. „I nije me ubila“, podsmešljivo je rekla sebi Vera, „iako sam na

sedmom spratu“. I odjednom je jasno zamislila kako u električno brojilo koje

visi u predsoblju udara munja, juri kroz žice i ubija je iz ove male okrugle

lampe na noćnom ormariću. A onda pada mrak.

I u tom trenutku iščezava sve: i stari letnjikovac, negde tamo, na severu,

na severoistoku (koji se iz nekog razloga sačuvao do sada), i rododendron u

Lizinom vrtu, i put u Bolije, i od celog Sredozemnog mora ne ostaje ni jedan

jedini plavi komadić; u tom trenutku večne tame raspršuje se Pariz sa

Daškovskim, grob Aleksandra Albertoviča sa belom pločom na groblju Panten,

sve, sve što je uopšte bilo, što je prošlo kroz srce, što je zapamtila i zaboravila -

sve se gubi bez ostatka, nestaje svemir.

Ali lampa pod abažurom gori toplo i sporo, preko vedrog neba pruža se

čist i blistav Mlečni put. Možda po ponoćnom nebu leti anđeo? Ne vidi se; ne

čuje se. Klavir je bio ceo otvoren i strune su zvečale u njemu. To nije ciganska

romansa, to je - Fet, a Šurka Vencova je to pevala kao cigansku romansu. A

pored toga je pevala: ja sam vas čekala a vas nije bilo.

Vera je poskočila sa kreveta i stala bosa nasred sobe. Neko se penjao

stepeništem (zašto ne liftom?). Neko je stao pred vrata. Sada će se začuti zvono.

Tišina. Negde daleko trubi sirena automobila. Sat ispod lampe odbrojava

sekunde. Prolazi minuta. Vera se ne miče, čini joj se da iza vrata čuje nečije

disanje.

Noge su joj se ukočile, sva je od napetosti trnula ispod košulje.

Odjednom je začula pokret. „Šta mi je“, pomislila je, „to je možda neki ludak ili

jednostavno pijanac koji je pogrešio sprat, sada će staviti ključ u bravu, i

shvatiće da je pred tuđim vratima. Ne treba da se plašim.“ Ali niko nije dirao

bravu. Prošao je još jedan minut. I postalo je jasno: na stepeništu nema nikoga.

Tada je prišla vratima, učinila napor i širom ih otvorila. Na odmorištu je bilo

pusto i mračno, nešto je svetlelo u oknu lifta.

Vera se vratila u sobu, ogrnula kućni mantil i zapalila jednu od cigareta

koje je zaboravio Daškovski, svoje nije imala, ona nikada nije pušila. Ponovo su

joj u mislima iskrsli stihovi pesme: „Ali to uopšte nisu stihovi, ko zna šta je to u

stvari“, pomislila je. „Čekala sam vas sa bezumnom žudnjom za srećom.“ -

Prišla je stolu na kome su stajale krive makaze i turpijica. - „Čekala sam vas“,

rekla je poluglasno i uzbuđenje joj je ispunilo grudi, „а vas, a vas...“ i odjednom

je zarila makaze u svoju ruku pored lakta. Posle toga je zavila ruku maramom i

ugasila svetlo.

IV

Bilo je dvanaest sati noću kad je Vera izašla od Daškovskih: sve je te

večeri bilo drugačije nego što je očekivala. Počelo je od toga što se sama sebi

nije dopala u svojoj novoj svilenoj haljini, sa niskom sitnih bisera oko vrata,

ošišana i iz nekog razloga bleda. Zatim ju je iznenadilo to što su Daškovski

stanovali u centru grada, u bučnoj ulici, u malom, loše provetrenom stanu, i što

kod njih nije bila pozvana sama - bilo je još nekoliko gostiju: stari Maslenjikov i

neki Litvanac ili Letonac, koji je vrlo slabo govorio ruski. Ali najviše ju je

zapanjila supruga Daškovskog: Vera je iz nekog razloga očekivala da će

ugledati mladu ženu, koja nedvosmisleno i u najobičnijem smislu reči podseća

na njenu majku, a ugledala je jednu usplahirenu naboranu osobu svu u

mašnicama, jednu od onih koje su u Piteru u poslednje vreme nazivali

,,građančicama“, i nije bilo ničeg naročito trezvenog u njenim očima.

- Veru Jurjevnu poznajem još od vremena kada je bila ovolika - pričao je

ženi i gostima Daškovski, spuštajući ruku do poda i uzgred hvatajući za kožu na

vratu malo prugasto mače koje se upravo prikradalo. - Je li tako, Vera Jurjevna?

Ali uskoro su je ostavili na miru: poveo se razgovor o politici, o Rusiji;

ispostavilo se da Daškovski sasvim sigurno i nimalo glupo priča i o tome. Jedan

mačak je dremao na njegovim kolenima, drugi je hodao po čajnom stolu, treći

se vrzmao kraj Verinih nogu. „Koliko ih imate?“, upitala je Vera domaćicu i u

tom trenutku primetila da još jedan par žutih sjajnih očiju gleda u nju iza

pritvorenih vrata.

U dvanaest sati je otišla od njih. Tek tada je primetila kako je vedra i

sveža ta aprilska noć, kako su tihe i puste ulice. Krenula je peške. U suštini, ona

nije poznavala ovakav Pariz, noćni, crn, sav u svetlima. Išla je prilično dugo,

nije želela da pita za put; vodio ju je osećaj, i odjednom je ugledala raskrsnicu,

gotovo trg, tako je bila široka, a na njena četiri ćoška nalazile su se stare,

bešumne fontane.

Delovalo je neverovatno da one mogu biti prave, činilo se da su

napravljene od stakla i stoje tu ne kao fontane, nego kao spomenici fontanama

koje su nekad postojale.

Lake gvozdene stolice tiskale su se pod drvećem. Vera ih je zaobišla, ne

odlučivši se da sedne. „Sutra ujutro, recimo, zvoni poštar“, rekla je sebi sasvim

bojažljivo, „donosi pismo...“ Ali istog časa shvatila je da je to nemoguće,

upravo zbog toga što je ona to sada tako jasno zamislila. To se neće desiti.

Uzmimo taksi. Već je kasno.

Vozila se kolima i na pamet su joj padale neke besmislice. Na primer,

koliko ljudi može da pozove u goste (ima toliko stolica i toliko fotelja) -

pozvaće sve one koji joj mogu reći šta treba činiti u takvoj situaciji kao što je

njena. Ovde će sesti Ljudmila, naspram nje - Lizi, pored Lizi - duh Šurke

Vencove i sen Poline (o, ta bi mogla štošta da ispriča!); ne treba zaboraviti ni

glumicu koja je nekad stanovala u susedstvu, i možda - po čemu je ona gora od

drugih - ženu Daškovskog. E, pa, drage moje, recite mi sada, šta vi o svemu

tome mislite, dajte mi savet. Svakoj od vas se svašta dešavalo, šibalo vas je sa

svih strana, sve ste, međutim, preživele, odlično, a ja sam, evo, najgluplja i ne

mogu... Neke od vas su se patile sa mužem, neke sa ljubavnikom, jedna sa

dečakom, dvaput mlađim od sebe, druga je bila ljubomorna na ljupku sobaricu,

trećoj je stalno svega bilo malo, pre svega para. Sve ste pametne, sve ste lukave.

A šta ja da radim? Da čujem, recite mi...

Taksi se zaustavio. Vera je izašla i platila; mogla bi da se još malo

prošeta, da obiđe onu pustaru i vrati se sa druge strane... Ili da se stvarno vrati?

Da se vrati na dan isplovljavanja? Da se vrati Samu? Da se pokaže pametnijom i

lukavijom od svih? I odjednom je divlji, prolećni, gotovo slatki vetar naleteo na

nju sa pustare i odjurio dalje, i srce je počelo da joj kuca u takvom zanosu, i

takvim joj se čudom učinilo i njeno sopstveno postojanje, i sve ono što se

dešavalo u njoj, i takva je snaga bila u misli o sopstvenoj neponovljivosti da se

ona iznutra nasmejala samoj sebi i svemu drugom, čak i tome što je to sigurno

samo negde nešto procvetalo i zbog toga tako lepo miriše.

Još uvek se radujući ko zna čemu, i izbacujući iz svoje mašte sve seni -

sve aveti, pozvonila je, ušla, upalila svetlo i bez naročite buke savladala

vratanca od lifta. Polako se podižući ka sedmom spratu, ugledala je pred svojim

vratima crnu figuru čoveka. Samo beznačajan delić sekunde Vera nije bila

sigurna ko je to. I odmah zatim, kao da ju je nešto gurnulo u grudi; lift se

zaustavio, ona je izašla, pri čemu se čovek nije ni pomerio, kao da ga to uopšte

nije zanimalo. Njegovo lice je vešto izražavalo dosadu zbog čekanja. To je bio

Karelov.

- Dobro veče - rekla je ona, i lift je lagano počeo da klizi nadole. - Dobro

došli. Mogli ste da me uplašite tako.

On je skinuo šešir.

- Dobro veče. Evo, svratio sam - malo kasno, doduše, ali želeo sam da vas

sigurno zateknem. Bili ste u šetnji?

Ona je uzdahnula i pustila ga da prvi uđe u stan.

- Pa koliko dugo već ovde čekate?

- Pet minuta otprilike.

Ona je ugledala prašinu na njegovom kaputu i shvatila da on odavno sedi

na stepenicama.

- Pet minuta - ponovila je. - Pa kada ste doputovali?

- Pre tri dana.

U tom trenutku iz posuvratka na rukavu njegovog kaputa koji je on ne baš

sigurnim rukama stavljao na čiviluk, ispala je vozna karta. Vera ju je podigla i

stegla u ruci.

- Kako je Lizi? - upitala je uvodeći ga u sobu.

- Pozdravlja vas - kratko je odgovorio on.

Odjednom ju je pogledao s namerom da nešto kaže, izraz lica mu se u

trenutku promenio, uzmakao je i bučno oborio stolicu.

- Šta ste to uradili sa sobom? Kakva grozota! Ošišali ste se. I kakva je to

haljina? Uopšte vam ne stoji.

Ali ona je otrčala u kuhinju, zatvorila vrata i tamo pogledala kartu koju je

našla. Bila je kupljena u Nici juče... Tada se Vera naslonila na zid, uzdahnula i

povikala:

- A svi kažu da mi je ovako sasvim dobro.

- Koji ,,svi“?

Vratila se u sobu.

- Verovatno oni sa kojima se šetate noću?

Ona je sela naspram njega i ostatkom plave debele olovke ćutke počela

nešto da crta po novinama koje su ležale na stolu.

- Zašto ste doputovali? - upitala je ne dižući glavu.

- Doputovao sam poslom. Dobio sam nameštenje.

- Ako je i to laž...

- Ne, to je istina. Možete me definitivno premestiti u kategoriju spretnih

ljudi koji uspevaju da se snađu (kao onog dana, sećate li se, kada sam vas

naučio da lepite marku na koverat). Zaposlio sam se kao kartograf.

Ah, onaj dan! Vera nije mogla da ga se seti a da se ne nasmeje. Izašli su

iz pošte, Karelov je liznuo ugao koverta, i zalepio marku. To ju je zaprepastilo.

Ona se uvek dvoumila da li da zaslini prst ili da stavi u usta lepljivu marku? I

odjednom je sve ispalo tako jednostavno: trebalo je samo liznuti kovertu. Stajala

je otvorenih usta i gledala kako on gura pismo u sanduče. Pre toga ju je veoma

zanimalo za koga je to pismo, ali sada je bila potpuno zaboravila na to.

- Baš jednostavno! - rekla je najzad. - Kako mora biti da se vi vešto

snalazite u svemu.

Sada se smejala, sećajući se toga, i nastavljala da škraba olovkom.

- Ne pomerajte se. Počela sam nos.

- Šta?

- Počela sam da crtam vaš nos. Moram nešto da radim, inače ću zaspati.

Navikla sam rano da ležem.

- Čujte - rekao je posle kraćeg premišljanja u tišini - vi baš nimalo ne

držite do mene?

- Ja? Ja vas obožavam. Naročito me nadahnjujete kada lažete. Pitajte me

još nešto.

On nije dugo razmišljao.

- Da li ste imali društvo?

- Imala sam.

- Gde ste bili?

- U restoranu.

- Udvoje?

- Udvoje.

- Koji put?

- Deseti... Ne, dosta je bilo. Nemojte više da me pitate. Hajte bolje da

ćutimo.

Stavila je laktove na sto i dugo sedela pokrivši lice rukama. On je sedeo

nasuprot nje, takođe za stolom. Nije morala da gleda u njega da bi videla

njegovo lice - ono je bilo u njoj, nosila ga je i vukla svuda sa sobom, i sebi:

vesela, uvek vesela usta i zamišljene oči, mlado glatko, visoko čelo i iznad

njega - tanak, uzak pramen sede kose („Imam ga od dvadesete godine, kunem se

u šta god želite“, rekao joj je jednom, „to uopšte nije od starosti“. I tom prilikom

je izvadio pasoš i pokazao joj: rođen 8. avgusta 1891. godine, u gradu Saratovu.

Zapamtila je to.)

- A i Feđa me je zamolio da vas pozdravim - rekao je Karelov paleći

cigaretu - upravo je tako rekao: pozdravite moju Veročku. Zašto ste to uradili?

- Šta to?

- Šta vam je trebalo to sa njim?

- A-a! Vi o tome govorite - ispružila je ruke na stolu i sastavila ih daleko

od sebe. - Vidite li, ja sam malo toga imala u životu, ali sve što sam imala

počinjalo je neobično: družila sam se, volela sam, zbližavala sam se - sve te reči

ne odgovaraju u potpunosti onome što se dešavalo - sa ljudima na koje sam

nekako neverovatno naletala: prvi put sam našla čoveka pod drvetom, ležao je u

snegu... Drugi put sam pogrešila pomislivši za nekog da je neko drugi... A Feđa

- to je bilo zato što sam zdrava, i zato da dokažem samoj sebi da je u životu sve

vrlo jednostavno. Takvi muškarci i takve žene treba da postoje i mi treba da ih

srećemo putem. Sa njima ništa nije čudno, ništa nije sramno, oni se sami ničega

ne sećaju i ne podsećaju druge. Sigurna sam da je on pre mene bio u vezi sa

Lizi, i sve se to desilo uz njenu saglasnost.

- Znači smeta vam to što ste mene upoznali na tako običan način? - rekao

je Karelov donekle sumorno. - Kod nekoga u gostima. Kao što je red. Dva puta

sam vas pratio kući. Zatim me je Lizi pozvala. Baš je banalno, zar ne?

- Da. I zbog toga je lepo.

- Šta je lepo?

- Sve.

Karelov je dugo gledao u Veru.

- Jeste li to sada smislili?

Osmehnula mu se tako da je celo njegovo lice ustreptalo.

- Ne, to sam uvek mislila.

Karelov je ustao i, pre nego što je napravio prvi korak prema njoj, ona je

takođe ustala i osetila da će ovaj okrugli sto sada postati njena zaštita. Sto je

stajao između njih, i na njemu - prazna vaza od žutog stakla.

- Zašto ste zapravo otišli? - upitao je Karelov rasejano dodirujući vazu. -

Od mene ste otišli, zar ne?

Ona je poželela da mu se baci u zagrljaj, da priljubi svoj obraz uz njegov,

da mu kaže nepromišljene, nepovratne reči, da udiše njegov dah, da oseti u

grudima toplotu njegovih grudi, ali umesto toga (tako treba, tako treba!) samo je

isto tako dodirnula rub žutog stakla i rekla:

- Ne znam... Svaki put mi se čini da ovde još uvek živi dah onog čoveka

koji je izduvao ovu stvarčicu.

Ćutke ju je gledao u oči i ona je osećala kako se u kratkim vremenskim

razmacima, na svakih pet-šest otkucaja srca, njegove oči spuštaju sve dublje u

njene, kao da mu se u njima nešto otkrivalo, i sve dublje i dublje, i evo sada će

stići do dna, ako ono uopšte postoji...

„Kada prevrne ovaj sto i ovu vazu“, razmišljala je ona krajičkom mozga,

„biće veoma bučno“.

Karelov je i dalje gledao, zatim je iznenada jednom rukom uhvatio kraj

stola, drugom je zgrabio Veru za ruku. Začuo se zveket polomljenog stakla.

- Razbili ste stvarčicu sa dahom - rekla je, sileći se da se osmehne, ali lice

je nije poslušalo i ona je istrgla ruku.

V

Ona je u životu previše srljala - od sreće, iz sažaljenja, iz radoznalosti,

zato što je bila mlada... Sada je bilo dosta. Treba da se iščupa odavde i zahvali

bogu za to što više nije ono svega željno, divlje, usamljeno dete, onako ružna,

debela, stamena devojčica, koja nikad nije bolesna, koja se svemu raduje... Za to

što u trenutku kada je to potrebno (zašto je potrebno?) neizvesno otkud, iz nekih

njenih životinjskih korena u njoj iskrsava znanje o tome šta da radi, kako da se

ponaša, kako da istrgne ruku iz Karelovljeve ruke - njegove drage, grube ruke,

šta da mu kaže.

- A sada zbogom, laku noć, želim da spavam. Evo vašeg kaputa, evo

šešira.

Ona uzima i jedno, i drugo pod mišku, staje ispred zaključanih vrata

Lizine sobe.

- Ko tu stanuje?

- Tu stoje Lizine stvari.

- Pokažite mi.

Ona otključava vrata.

Unutra je hladno; miriše naftalin, na plafonu gori sijalica. Sve je

prekriveno čaršavima, prozor je zastrt ćebetom. Nasred sobe stoji veliki kovani

sanduk. Vera seda na njega.

Karelov stoji pred njom nekako skrhan, ne seda pored nje, nastavlja da

stoji i iznenada progovara:

- Želim da budem srećan. Želim da budem ponosan na svoju sreću, želim

da ni u šta ne sumnjam, da se ne stidim toga što je meni bolje nego svima

ostalima na svetu, da se ne kažnjavam zbog toga što je drugima za to vreme

loše. Želim sreću. Da u prvim rečima mog susreta sa vama ne bude sadržan

predstojeći rastanak. Ne želim ni ,,mir“, ni „slobodu“, želim samu sreću.

On joj prilazi, ne silovito kao maločas, nego tako mirno, tako obično, kao

da je sve, od početka njihovog poznanstva, pa sve do njihove smrti, trebalo da

bude banalno. Bacio je na pod kaput i šešir, stavio obe ruke na njena ramena -

blago i neusiljeno, ne stiskajući ih, ne opterećujući je zagrljajem. Ona je podigla

ka njemu svoje lice sa očima punim osećanja i čvrsto zatvorenim ustima. On je

polako svojim licem prešao preko njenog. Nije je ljubio. Zatim još jednom, i još

jednom. Kada se ona opustila u njegovim rukama, presavio ju je unazad, tako da

je njena glava visila nadole, i kosa joj je dodirivala pod, a telo je nepomično

ležalo preko ispupčenog sanduka. Kao da ga je zabavljala njena gipkost, nagnuo

se nad njom i poljubio je. Zatvorila je oči. On ju je istog časa pustio, podigao sa

poda kaput i šešir, i, zalupivši ulazna vrata, tako da je odjeknula cela usnula

zgrada, odjurio niz stepenice. Ona je skočila za njim, dotrčala do vrata da ga

moli da se vrati, ako treba i da vikne, da mu obeća sve što on želi, sve što i ona

sama želi: ne ,,mir“, ne „slobodu“, nego sreću - pravu pravcatu, nemoguću, koju

poznaje Daškovski, koja, kako tvrdi Ljudmila, uopšte nije bila u modi pre deset-

dvadeset godina. Dotrčala je do vrata i odjednom stala: ponovo joj se kao onda

učinilo da se Karelov penje kod nje po stepeništu, i shvatila je da treba da ga ne

pusti.

Ali on se nije penjao, stajao je dole i čekao njen poziv, jednu, dve, tri

minute. Zatim je (svetlo se za to vreme ugasilo) kradomice sišao, izašao na

ulicu i brzo stigao do ćoška. Tu je gorela svetiljka pored malog hotela, novog,

kao i sve ostalo u toj četvrti. Karelov je probudio portira, popeo se u svoju sobu

i bacio se na krevet potpuno odeven.

Ona je sada stajala pored prozora. Nebo je ličilo na tamnu vodu

izbrazdanu nepomičnim oblačnim i vedrim rukavcima. Nije znala šta da kaže, i

kome da kaže, i šta da uradi sa sobom. Misao o tome da je Karelov doputovao,

da je doputovao zbog nje, da je voli, da se ona nalazi pred nepoznatim,

čudovišnim blaženstvom koje po svaku cenu treba odgoditi - i samim tim

približiti i učvrstiti - ta misao ju je sada celu zaokupljala, micala se u njoj,

gotovo je osetno živela i treperila. I sve se spajalo sada - neuhvatljivo,

nedeljivo, sve, što je bilo razdvojeno u njoj do tog trenutka: kao da su severni

bogovi hrlili u susret južnim bogovima, sve se spajalo i padalo jedno u drugo.

Sva šaputanja, svi neponovljivi razgovori pored Gromovljeve berze drvne građe

kada je imala šesnaest godina, kada se pod njom tresla zemlja, i divlja,

pomamna žudnja za vernošću i dobrotom koja ju je bacila pod noge Aleksandru

Albertoviču; i vesela, isprazna sreća, koja je ponekad iskrsavala u Feđinom

zagrljaju, i čak onaj mračni novogodišnji sat u Šurkinom stanu - za sve je to

sada stizalo odobrenje i uteha, sve je to nalazilo sebi mesto u njenoj ljubavi

prema Karelovu. I uporedo sa svim tim, uporedo sa telesnom nesitošću - kao

nikada pre, oživljavalo je osećanje ne prolazne, ne neuhvatljive, nego prisutne i

trajne sreće.

A tamno nebo pružalo se unedogled iznad grada. I grad nije bio nesreća,

krst dat ljudima, nego ista onakva čipka kao što su bili i oblaci. Daleki zvižduk

voza prosekao je vazduh, činilo se da će se uskoro začuti kako štekću točkovi,

kako prolaze vagoni... kuda? Pa naravno, na jug, ali ne u Nicu, nego dalje, u

Italiju, možda na Siciliju, možda tamo gde se Hektor Servadak otcepio na

komadu zemlje i sa zviždukom survao u ambis. Kod Žila Verna.

I jednom će ona i Karelov krenuti nekuda, naravno ne daleko, i trećom

klasom, tako da će im se lopatice ukočiti od sedenja na tvrdom. Jutro će biti

hladno, ali oni će otvoriti prozor. I to neće biti jug, nego sever. Negde gde ima

leda... Da mogu zajedno da stoje i posmatraju - na vetru, na vetru, od kojeg peče

grlo - kako se kreću sante jedne po drugima. Plavi vetar će joj bacati u lice

pramenove ove ošišane kose.

Ujutro, kada se Vera probudila, rominjala je sitna kiša. I ništa se više nije

videlo sa njenog komandnog mosta - ništa, osim guste vlažne prolećne kišne

koprene.

VI

Vera nikada nikoga nije pitala: ko je Karelov, odakle je, čime se bavi,

kako živi? Ona je o njemu znala samo ono malo što joj je on sam rekao. U Nici

ga gotovo niko nije poznavao, on nije pripadao onom krugu Rusa koji se

okupljao oko Lizi. I zaista, Vera ga je prvi put srela kod poznanika - naravno,

Rusa, pošto Lizi nije podnosila Francuze. Uostalom, Lizi je više volela da prima

goste kod sebe, a sama gotovo nikuda nije išla, slala je Veru umesto sebe,

ponekad čak - izazivajući čuđenje kod onih koji su je znali - Feđu... Te prve

večeri Karelov je pratio Veru kući, a mesec dana kasnije to se ponovilo. I tada

joj je iz nekog razloga bilo prijatno da ide sa njim, u korak, i čak je bilo

interesantno, zato što je on pričao nešto uzbudljivo - ali ne o sebi.

Stigavši kući, videla je da Lizi napola razodevena leži na divanu, a Feđa

drema u fotelji, ispruživši svoje prekomerno dugačke noge (činilo se da one kod

njega počinju pod miškama) u drečavim trobojnim cipelama. On je istog časa

podigao kapke - imao je kratkovide, buljave oči, a nos mu je bio prćast i kratak,

kao kod deteta.

Vera je počela da čupka grožđe sa tacne, a Lizi je, gunđajući i ogrćući se,

vukući za sobom jastuk, knjigu i maramu otišla gore. Kada joj nije bilo dobro

ona nije ni pomišljala da to krije, svima se žalila, nije se oblačila, po tri dana

nije ustajala sa divana. Vera nikako nije mogla da se pomiri s tim: za nju su

takvi dani uvek bili dani obnavljanja i izrazite sigurnosti u sebe. Stidela se da

prizna da ih čeka, voli, i da žali one koji ih ne doživljavaju na isti način kao ona.

Noću je mislila o Karelovu.

Zatim ga je Lizi pozvala. „On uopšte nije boem“, rekla je, „čini se da ima

porodicu, ženu... Ili je bolje ne raspitivati se o takvim stvarima?“ I Karelov je

došao... Došao je takođe i baron N. A Feđa je ostao da prenoći, i noću se popeo

kod Vere - ne naročito obazrivo: podne daske su glasno škripale. Te noći on joj

je bez prestanka pričao svoje pustolovine; ugasili su svetlo, i ona je ležala u

tami, rumena, oznojena od uzbuđenja, i slušala njegove priče.

Ni ženu ni ćerku Karelov nije nikada spominjao. I jednom (u to vreme

Feđa se već bio preselio kod njih) Vera ga je upitala: da li on živi sa porodicom

ili sam?

- Sam. Iznajmljujem sobu. I nemam porodicu.

Te zime duž celog primorja bilo je veoma hladno, duvao je vetar, udarao

grad, lile su kiše, praveći potoke na ulicama; more se propinjalo i penjalo na

obalu. I jednom su Karelov i Vera otišli izvan grada da gledaju automobilske

trke. Padala je kiša - već odavno, i sve je bilo mokro. Iz grada, iza daleke okuke,

povremeno je dopirala rika gomile, a ovde, kraj druma, stajalo je samo nekoliko

mokrih prolaznika, nekoliko nepomičnih kišobrana. Iznad točkova trkačkih

automobila stvarali su se šištavi vodeni vrtlozi, pomahnitali vozači sekli su vodu

i vazduh.

- Zar ne mislite da postoje ljudi koji ne mogu nekažnjeno da se sretnu u

životu? - upitao je Karelov, a ona je i dalje gledala drum i brojala automobile:

sedmi, osmi, deveti.

- Da. Verovatno.

- Nešto mora da se desi.

- Da.

Deseti, jedanaesti. Dvanaesti se zaneo, ali uspeo je da se ispravi i pojurio

je dalje. „Zbog čega on sve ovo govori?“, pomislila je Vera.

- Da se desi između nas - rekao je Karelov. Ona je čula i to, ali ništa nije

odgovorila.

Nalet vetra otkinuo je sa grma hrapavi list, podigao ga i pljusnuo njime o

Verino čelo.

- Hladno je - rekla je ona.

- Da li vi shvatate kada kažu da je sreća poput vazduha, da se ne oseća? -

upitao je Karelov, uzimajući je za ruku.

- Ne. Čini mi se da ne.

- Ni ja. Kada bih imao sreću, mislim da bih je sve vreme osećao, želeo

bih da je osećam. Nikad ne bih pristao da se naviknem na nju.

- A da li ste je imali? - upitala je ona, krenuvši prema kući.

- Pa naravno da nisam - rekao je Karelov, idući za njom, i sa užasnim

zujanjem motora projurio je poslednji trkački automobil.

- Ja sreću osećam ponekad, kao napad gušenja - rekla je ona pred samom

zgradom. - Ali ono najvažnije...

On je stao.

- Ono najvažnije što treba da shvatim jeste da sam jedino ja sama na svetu

nezamenljiva, a sve ostalo može da se namesti.

Krenula je uzbrdo kroz vrt.

- To nije tačno - rekao je on.

Ona je napravila pokret rukom, ne osvrćući se.

- To nije tačno! - energično, sa ubeđenjem, ponovio je on. Ali ona je već

bila ušla u kuću.

U tišini prizemlja čulo se kako Lizi u gostinskoj sobi prelistava modni

časopis i razgovara sa svojim crnim špicem. Vera je otišla u svoju sobu i u

ranom kućnom polumraku počela da raščešljava kosu. Nešto je zapucketalo

ispod češlja i varnice su se, praćene suvim kratkim zvukom, rasule na sve

strane.

Feđa je već sedeo na prozorskoj dasci i klatio mršavim nogama, oko kojih

su praveći buku landarale široke pantalone. Feđino prisustvo, samo njegovo

postojanje učinilo joj se u tom trenutku besmislenim. I sve ono što je bilo

između njih uopšte nije bilo tako veselo i dražesno - sada joj se ponešto u toj

bliskosti učinilo tugaljivim i odvratnim. A noću su njena vrata ostala

zaključana. Feđa je malo šuškao u hodniku i zatim se zviždeći spustio dole niz

balustradu.

Ćutanje. Dugotrajno ćutanje. I zatim odluka: natrag u Pariz. „Ne ljuti se,

Lizi. Fedička, hoćete li da pređemo na ’vi’? Tako niko ne radi, a mi ćemo da

uradimo. Zbogom, Fedička. Do viđenja, barone. (A ti ćeš, Lizi, da se udaš za

barona, osećam to.) Oh, u Parizu je sada sigurno vrlo gadno.“

Tako je odsečen komad Verine sudbine. U to su bil uključeni: dva kofera,

kišobran, papirna kesa sa breskvama, kondukter ispod prozora, dama sa

psetancetom, koja je sedela naspram nje: saučesnice Verinog bekstva od

Karelova.

VII

On je bio ovde, u istom gradu, u istoj ulici kao i ona i bilo joj je potrebno

dosta vremena da se navikne na to. Dolazio je, ona mu je otvarala vrata; za

doručak su neizostavno jeli sardine, koje je ona otvarala namotavajući poklopac

na dugački ključ, svaki put se čudeći zašto za to vreme ne svira muzika, kao iz

muzičke kutije. I tokom doručka pravila je mala, čudna otkrića u vezi sa onom

radošću koju joj je donosilo njegovo prisustvo: pre svega postajalo joj je

neobično lepo u duši kada ga ju gledala kako jede. Zašto? Ona, u svakom

slučaju, nije umela da kuva, i to nije bilo zato što se kao domaćica ponosila

sardinama kupljenim u radnji. I ničeg majčinskog isto tako nije bilo u tom

osećanju: misao o korisnosti hrane nikada joj nije padala na pamet. Dopadalo

joj se da gleda kako on stavlja sebi u usta parče najobičnijeg bifteka, kako ga

žvaće, kako guta. „Da li ste gladni?“, dovikivala mu je čim bi ušao. ,,Užasno“,

odgovarao je on, i ona bi se sva usplahirila od radosti.

Pored toga joj se dopadalo - i to je bilo tako glupo i smešno da to

verovatno nikome ne bi priznala - da pere njegov tanjir, njegov nož, viljušku, i

iz nekog razloga naročito - njegovu kašiku. A njegovu šolju, iz koje je pio čaj,

ostavljala je za kasnije, i kada bi on otišao, pila je iz nje čaj. Jednom je od

njegovog telećeg odreska ostala kost i, pre nego što ju je bacila, Vera je

poljubila tu kost.

A jednom mu je za vreme jela ispala plomba iz zuba, i on je zamolio

Veru za dozvolu da ode u kupatilo i ispere usta. Primirivši se, slušala je kako on

ispira zube i izbacuje vodu, i kada se vratio, rekla je da... uostalom, nije ništa

rekla, nego je samo htela da kaže kako bi mogla da ga večno sluša.

Svakog dana je dolazio kod nje. Rekao joj je istinu: našao je posao u

jednoj kartografskoj ustanovi - ni bolji ni gori od mnogih drugih. I inače - on je

bio kao svi drugi. Veri je zbog toga bilo veoma drago, ona je takođe bila kao svi

drugi, ona je bila ,,niko“, i sada njihovo slatko, čarobno zbližavanje isto tako

nije bilo posebno, nego sasvim obično: dolazio je na doručak, zatim, u šest sati,

kada mu se završavao posao, ona je išla po njega, i uveče, doprativši je kući,

popeo bi se i ostao dok ona ne bi zaspala.

Što joj je on bliže i tešnje prilazio to je ona jasnije uviđala da će konačna

bliskost sa njim biti jedini mogući završetak onoga što je počelo u njoj kada ga

je prvi put srela, i da je sve ono što ju je uzbuđivalo pri pomisli na njega, ili u

njegovom prisustvu, da je sve to bilo iste one prirode kao i telesna pripadnost

njemu. On je požurivao, ona je odugovlačila taj neminovni čas - svako veče ju

je približavalo tom času, i ona se već suprotstavljala iz nesvesne želje da ne

požuruje sudbinu, dok najzad, uz zaglušujuću lupu srca, poluonesvešćena, sva

drhteći od blaženstva, nije postala njegova.

U predsoblju je gorelo svetlo, ovde u sobi, u polumraku, na fotelji je

stajala odeća, zavesa se naduvavala i ponovo vraćala na prozor; Karelov je

ležao postrance poduprevši se rukom, ona je gledala njegova vesela usta. Oboje

su želeli da ćute. Ona nije videla svoje lice, ali njegovo je bilo do te mere

neobično, tako je sijalo u tami, da se činilo kao da ono samo izliva bledu, živu

svetlost još neotkrivenu u fizici.

I bilo je na tom licu („а znači i na mom licu“ - mislila je Vera) nešto

sasvim novo, nešto što se nikad dotad nije pojavljivalo i što je Vera prvi put

uopšte videla na ljudskom licu - to je bio izraz ropske pripadnosti njoj, potpune

rastvorenosti u njoj, konačne odanosti. „Zašto me tako gleda? Pa on je gospodar

svega, a ja sam njegova robinja“, razmišljala je Vera. „Ра on i sam zna da je on

taj koji zapoveda, a ja sam ta koja se pokorava, pa zašto me onda tako pokorno

gleda, pored sve te vlasti?“

Ali Karelov nije menjao izraz svoga lica i nastavlja je da gleda Veru i

misli isto što i ona: zašto, kada je ona gospodarica svega, celog njegovog života,

kada sve što postoji potiče od nje, samo od nje - zašto ga tako ropski gleda u

oči? Zašto? Kao da čeka, kao da vreba njegovu misao, svaki poriv njegove duše

- kad su sve misli, svi duševni porivi - ona sama.

Oni nisu mogli da to jedno drugome kažu, i nisu znali da razmišljaju o

istom, ali i nju i njega je čudio, zbunjivao i radovao taj spoj zastrašujuće snage i

slabosti kod dvoje ljudi, te vlasti i te pokornosti.

Zatim se ona naglo odmakla od njega i, od punoće iznenadnog uzbuđenja,

iz njenih očiju kanulo je nekoliko suza. I odmah posle toga obuzela ju je gotovo

vragolasta veselost, vitkim bosim nogama otapkala je u kuhinju i iscedila u čašu

dve pomorandže. Zatim je usledio smeh, traženje šibica po stolovima i

džepovima, dim od cigarete, koji je pohrlio u predsoblje, ka svetlosti. Ponovo

dugi, zagrljaj pun šaputanja. I najzad, san.

„I sve je to za mene, samo za mene. Ceo moj život je za mene, i on je za

mene, i uopšte - koliko toga unaokolo!“, razmišljala je Vera hodajući jedne

večeri s Karelovim ulicom i osećajući da će danas - evo sada - početi razgovor

koji je Karelov nekoliko puta odlagao: koji nju uopšte ne brine, zato što ne

postoji ništa na svetu što bi je moglo učiniti srećnijom nego što je sada. Bili su

nedaleko od kuće, šetali su po obodu grada, gde je kaldrma bila razrovana, gde

je ponekad, kroz topli večernji vazduh prodirala hladnoća od nedovršene

zgrade.

Seli su za okrugli stočić na terasi male kafane. I Karelov je, stavivši svoju

ruku na njene obe, počeo da govori - malo brže i tiše nego obično.

Da, bio je oženjen. I to uopšte nije bilo tako davno, ima svega pet godina

otkako se oženio. Njegova žena je južnjakinja, i još je sasvim mlada. (A vi ste

sigurno mislili da je starica? Priznajte!)

- Ruskinja?

- Pa da, Ruskinja.

To se desilo ovde, u Parizu, nakon dolaska. On ju je poznavao još u

Rusiji, dok je bila devojčica, mršava i živahna. Ona je tada imala nešto posebno.

Nešto cigansko. I eto, dobili su ćerku.

Vera je slušala.

Ćerka. Iročka, naravno, kao što je i red, kao što to biva u svakoj porodici.

Porođaj je bio veoma težak... Nešto se posle toga promenilo među njima.

„Ponekad mi se činilo da joj je moje prisustvo nepodnošljivo, a i sam sam

primećivao da postajem drugačiji prema njoj. Ona se spanđala... ma ne, nije se

spanđala, nego je jednostavno počela da ide iz jedne ljubavne veze u drugu.

Jednom sam je upitao zar joj nije žao sebe? Zar ne oseća da je to njena propast?

Ona je pobesnela i počela da viče kako joj ja smetam, kako na svetu ne postoji

ništa osim dosade. Posle takvih napada obično je mnogo plakala. Moli sam je da

mi da ćerku, ali nije pristala. Naravno, mogao sam preko suda... Prošle jeseni

Ira je umrla od obične prehlade.“

- Prošle jeseni?

- Da, mesec dana pre nego što sam se upoznao sa vama.

On je poćutao.

- Kažem vam: moja žena nije baš sasvim zdrava, ni baš ona vrsta

ludakinje koju bi zatvorili u ludnicu, nego ona druga.

- Ali to je bila vaša ćerka?

- Da, tada je to bila moja ćerka.

Oboje su gledali tamo gde je na potamnelom nebu zadrhtala bleda i velika

zvezda.

- Ludakinja... Sada, recimo, kažu da me ona iz nekog razloga traži.

Vera je pogledala u njega. Zamislila je ženu sa ciganskim minđušama i

Karelova kakav je mogao da bude pre pet godina. Ali te dve slike se nisu

spojile.

- Pa, dobro! Ne razmišljajte više o tome.

- Ja znam da ona sada uopšte nema novca; ona ne ume ništa da radi i

večito je bolesna, i niko ne može da shvati od čega.

- Učinite nešto za nju, ali ne treba tako tužno da gledate u daljinu. Nema

potrebe.

- Neću. Zašto vam sve ovo pričam? Oprostite. Ja u suštini smatram da

sam slobodan.

- Da, slobodni ste.

„Ne treba da okrećem prema njemu namršteno lice, ne treba da trošim

nimalo duševne snage na nešto što nije sama ljubav“, mislila je ona.

Krenuli su ulicama, namerno praveći neke petlje i krugove, da bi još

udisali to veče, koje je obećavalo da će postati zvezdano i čisto, i oboje su imali

osećanje kao da su danas zajedno prekoračili nešto što je još stajalo između njih

- da su ga složno prekoračili, čvrsto se držeći za ruke, i posle toga su drugarski

verno i odano pogledali jedno drugome u oči. A ono što je bilo u njima pre,

odlazilo je, nestajalo, čistilo se sa svom rušilačkom snagom koju uopšte može

da ima ljudsko pamćenje, rasipalo se i budućnost je kružila nad njima poput

onog Mlečnog puta koji je ličio na odsečeni ljudski torzo. I odjednom se neki

mračan ugao osvetlio u Verinom pamćenju: ona ranije nije mogla da se seti

jednog stiha iz Jevanđelja, koji je tinjao i izmicao mislima, a Jevanđelje nije

imala. Na dan mature, u ono slobodoljubivo vreme, ne znajući šta s njim da

radi, dala ga je Šlejferovoj (pravoslavne učenice dobile su Jevanđelje u

plavkastom kartonskom povezu). Od tada nije imala Jevanđelje. Sada se setila,

ne celog stiha, ali sasvim jasno, sa nekakvim srećnim bolom, setila se njegovog

smisla: Blaženi... Blaženi su svi: i gladni, i skromni, i prosjaci, i ja, i on, i svi.

Blaženi. Gospode, kako je to lepo...

- Da li vi imate Jevanđelje kod kuće? - upitala je Karelova. - Htela bih da

nešto pogledam u njemu.

- Jevanđelje? A, čini mi se da imam. Samo, veoma je pohabano.

Sačekala je ispred vrata njegove zgrade, i on je doneo dole ceo kofer:

knjiga, pisama, veša, starih čizama - jednom rečju sveg njegovog nomadskog

domaćinstva. I njih dvoje su se dugo bavili njime te noći, i pošto ona u stanu

nije imala kamin, spaljivali su pisma u kuhinjskoj peći, ne cepajući, ne

gužvajući ih, nego pažljivo slažući po dva-tri u vatru. Sva pisma bila s pisana

jednim istim razvučenim, vrlo ženstvenim rukopisom - o ljubavi, o rastanku, o

prevarama, Iročkinoj bolesti, o njenoj smrti.

- Vidite, ona je pored svega još i grafomanka - rekao je Karelov sa nekom

bolnom ironijom. - Pisala mi je pisma čak i onda kada smo živeli u istom stanu.

Vera ga je pogledala, plašeći se da će on reći još nešto, ali zaćutao je i

tada je zagrlila njegova kolena.

„Da kažem ili da ne kažem?“, razmišljala je. „Кad bih sa sigurnošću znala

da je to bila ona, ali nisam sigurna. To što je na ušima imala ciganske minđuše,

ne znači da je bila ona. Išla je ulicom i okrenula se prema meni, i tada mi se

učinilo da sam je već jednom videla. Ali ne treba pričati o tome. To smeta.“

On je takođe sedeo na podu, i na njihovim licima već je započinjao onaj

munjeviti vetar koji ih je iskrivljavao i koji su oboje prepoznavali.

VIII

Početkom leta, jednog veoma toplog i sunčanog dana, kada Karelov nije

bio kod nje i Vera je bila sama, došao je Daškovski: „tek onako“, „da je obiđe“,

kako je rekao. Ugledavši muški kaput i šešir na čiviluku, on je prvo bio odlučio

da ništa ne pita, ali, naravno, nije izdržao.

- Sasvim prirodno - rekao je - ali ipak nije u redu. Da li osećate da to nije

u redu? Kao prvo - uopšte uzev, a kao drugo - niste se posavetovali sa mnom.

- Oh, nije bilo vremena - odgovorila je Vera. - Ako budete dolazili u

goste u ovako čudno vreme, nikada ga nećete ni videti. On ide na posao.

- Tako dakle. Bogat? Slobodan?

- Više-manje. Odnosno nije. Ne znam kako da kažem.

Ona se zasmejala i kroz smeh je pokušala da opiše Daškovskom kako se

sve to desilo između njih; on ju je slušao, stiskajući u rukama neku knjigu.

Pričali su o svemu i svačemu, i bilo je nečeg ugodnog i spokojnog u tom

njihovom sedenju - uopšte nije bilo kao prošli put, kada su na tako različite

načine uznemiravali jedno drugo.

- Vi sada sve to nešto drugačije radite. I meni je žao, časna reč, žao mi je

što vi, jedna sve u svemu ne tako loša žena, ne volite na naš način.

- Ništa za to!

- Ja znam da vi jednostavno nemate predstavu o tome kako biste mogli

živeti drugačije. A kasnije će doći drugi, posle vas, i oni će isto tako osećati na

svoj način. I znači - nema iskustva. Svako počinje ispočetka.

- To je zaista tačno!

- I ljubav uopšte nije uvek bila i ostala ista.

- Pa, naravno.

Sat se pomerao, otkucavajući vreme, i Vera je želela da umetne nešto

upravo o vremenu, zato što je imala neke misli na tu temu, i htela je da ih

proveri na Daškovskom. Ali on nije bio baš raspoložen da sluša.

- U pet sati moram da idem poslom - rekao je zevkajući. - Mislio sam da

posedim jedno sat kod vas.

- Odlično.

- Igrate li magarca?

- Kakvog magarca.

- Najobičnijeg, pravog ili podmetnutog. Ama ne sa njim, naravno! Bože,

dotle još niste stigli, to shvatam. Pitam vas jednostavno: da li umete da igrate

magarca?

- Umem, čini mi se. Samo nemam karte.

- Imam ja.

On je izvadio iz džepa špil od trideset i šest karata, promešao ga, dao njoj

da preseče i podelio.

- Imajte na umu da ću vas, ako izgubite, ćušnuti po nosu - rekao je sa

izrazom čoveka koji barem jednom dnevno izgovara tu rečenicu.

U tom trenutku začulo se zvono.

- A ja - vas - rekla je Vera i bacila Daškovskom, poslagane poput lepeze,

dva puba i sedmicu.

- Idite, otvorite.

- Mislim da to nije kod mene.

- Kod vas je. Ponesite nož za hleb ako se plašite.

Ona je ustala i krenula. „Ne dirajte špil“, poželela je da vikne pošto joj je

Daškovski delovao sumnjivo. Ali ništa nije rekla i otvorila je ulazna vrata.

U predsoblje je - za trenutak zastavši na pragu - ušla visoka, crnpurasta,

mlada žena bez šešira, sa rajfom od kornjačevine koji je obuzdavao gustu, crnu

kosu nečistog sjaja. Njeno lice je imalo pravilne crte i zagasit ten. Duguljaste

crne oči nisu odražavale misao, ali imale su u sebi nešto zavodljivo i posebno.

Tanak nos i mršavi obrazi nisu bili napuderisani; mala usta bila su namazana

tamnim karminom i napola otvorena, ili tačnije, nekako čudno razvučena.

Činilo se da ona ispod prljave bluze i plisirane suknje nema donji veš. Nije

imala ni čarape. Zarozane bele sokne otkrivale su tanke, potpuno smeđe noge;

jedino što je na njoj bilo novo i čisto bile su crvene svilene cipele sa visokim

štiklama. U rukama - koje sasvim sigurno tog dana nisu bile prane - držala je

(ispred sebe - usiljeno i veštački) veliku, staru svilenu tašnicu. Gledala je u Veru

sa nekakvom histeričnom odlučnošću.

- Da li ste vi - Vera Jurjevna? - upitala je otegnuto, munjevito prešavši

preko unutrašnjosti predsoblja svojim praznim pogledom ispod isuviše gustih i

isuviše dugih trepavica.

- Da.

- Drago mi je. Moram nešto da vam kažem. Možemo li negde da

sednemo?

Između razvučenih vlažnih usana na trenutak su se pokazali njeni sitni,

oštri, nepravilni zubi.

- Dođite ovamo - rekla je Vera i otvorila vrata Lizine sobe.

- Šta je ovo? Ostava?

- Ne, to nije ostava. Obična soba. Sedite na sanduk.

Žena je sela.

- ...Šta sam to htela da kažem? Vi sigurno mislite da sam ja nečija

poznanica i da sam vam donela neku poruku? (Ne, Vera to nije mislila.) Došla

sam sama od sebe. Odmah ću vam sve objasniti. Samo zatvorite ova vrata.

Ponovo je podigla ispred sebe svoju veliku tašnu, prebirajući prstima po

njenim ivicama, kao da se time branila od Verinog pogleda; ponovo je pogled iz

njenih očiju - koje kao da su bile napravljene od crnog kamena - pojurio po

uglovima, po zidovima i natrag ka Verinim očima; njene noge su se nervozno

njihale, udarajući o sanduk, micali su joj se i klatili laktovi; ona je sva (pa čak i

njen glas) ostavljala utisak nečeg što vibrira, kao da je kroz nju prolazila neka

struja, ali oči su zadržavale svoj tupi izraz.

- Neću vas zadržati duže od jednog minuta: samo ova vrata... Moram da

vam kažem u poverenju...

Veri je došlo da vikne: „Ра recite već jednom“, i još nešto, ali nije mogla

da nađe reči i ton koji bi odgovarali ovoj gošći. Osećala je - ne u mislima, nego

onim čulom kojim je naučila da se služi u poslednje vreme - da treba što pre da

progovori, ali neka neobjašnjiva paraliza sputavala je sve reči, oduzimala joj

glas. Pa mogla je najzad, čak i ne ispuštajući iz vida ovu ženu, da pozove

Daškovskog u pomoć: Vera je znala, verovala je da se on ničemu neće začuditi i

da će pomoći. I znala je isto tako da može da uzme tu ženu za ruku i stegne je

čvrsto, jako... Sve je to ona znala, pa ipak je osećala da razgovor mora biti

obavljen, mora, mora, nikuda od njega više ne može da pobegne, ništa ne može

da popravi, ne može da učini da ga ne bude. Snažna radoznalost prostrujala je

kroz nju. Napravila je nekoliko koraka prema vratima, ispružila ruku ka

porculanskoj kvaki. U tom trenutku začula je neko šuškanje, ali nije se

okrenula. I tada je odjeknuo pucanj.

„Nije me ubila inače bih gornjim delom tela pala u predsoblje. Bože,

koliko bih mesta zauzela u ovom malom stanu! Dok čovek stoji ili hoda, gotovo

je neprimetan, ali ako mu padne na pamet da legne, onda se tek vidi šta je to u

stvari. Ja bih ležala kao što je običaj, sa savijenom rukom i glavom malo

nagnutom ka telu; Daškovski bi se, istrčavši, neizostavno spotakao o mene.

Mogu da zamislim kako bi on ženskim glasom vikao, zvao u pomoć, kako bi

istrčavao na stepenište, lupao kod suseda, naginjao se preko balustrade, i urlao,

verovatno na ruskom, o policiji i doktoru.

I, naravno, ništa se ne bi srušilo zajedno sa mnom, ne bi se rasulo, sada to

znam: sve bi nastavilo da živi, traje unaokolo, u miru i svetlosti. Kroz rupu na

ćebetu što zastire prozor, probio bi se evo ovaj isti - oštri, prodorni, zastrašujući

u svojoj živahnosti, ovaj isti sunčani zrak; tiho bi na ringli zapevao čajnik koji

sam stavila da provri; ništa ne pretpostavljajući, mala ptica bi uletela kroz širom

otvoren prozor u kuhinji - kao što uleće evo sada - udarila bi o plafon i,

hramljući krilima, otprhnula bi natrag.

I ta žena koju je on voleo nekad (evo, evo, sada ću početi da mislim o

njemu, čim završim sa svim ovim), ta žena bi nastavila da potpuno isto ovako

sedi na sanduku, jecajući i mrmljajući nešto nerazumljivo. Kako ona ima

dugačke, crvene i prljave nokte, kako se zastrašujuće sijaju njene gole noge!

Ona verovatno misli da je Daškovski moj otac, možda je očekivala da će iz

susedne sobe istrčati Karelov. Njene usne u polumraku izgledaju zelene...“

- Čujete li šta vam govorim: odlazite. Shvatate li? Molim vas da odete.

Ali žena je, onako sedeći, prebirala nogama, sakrivala ruke ispod široke

suknje, jecala i nije odlazila.

- Treba je uhapsiti - grmeo je negde u blizini Daškovski. - Ili bar dajte toj

ludi valerijanu.

- Ne, ona samo treba da ode. Čujete li me? Zašto stalno plačete? Odlazite.

Vera i Daškovski su joj pomogli da ustane i dođe do vrata. Vera se trudila

da je drži ispod ruke preko bluze i malo se odmakla od nje kako ne bi kraj svog

lica osećala miris njene kose. Pored ulaznih vrata došlo je do zastoja, Daškovski

je zaostao, i Vera ju je dovela do prve stepenice.

- A dalje ćete već sami da idete - rekla je Vera.

Poželela je da ostane sama, ali nije se usudila da to kaže Daškovskom,

međutim, on je shvatio, nečujno je pokupio karte, ugasio vatru ispod čajnika sa

proključalom vodom i uzeo svoj šešir. „Vama, verovatno, nije ništa potrebno?

Ako vam nešto zatreba, setite me se.“ Pretvarao se da je strašno zabrinut zbog

toga što je cigaretom progoreo sako.

I eto, kada je sve utihnulo, ona je, kao iz svoje nedavne prošlosti, začula

tok vremena, jeftini limeni zvuk malog sata koji je stajao u sobi. Naiskap je

popila čašu vode, izvukla revolver ispod sanduka, pipnula prstom ragastov u

koji se zario metak. On je bio unutra, u drvetu, u rupi - gladak i hladan.

„Blaženi“ - rekla je iz nekog razloga Vera naglas. Zatim je legla na divan, licem

prema zidu.

IX

Putovali su - ali uopšte ne tamo gde je blistao u večnoj svojoj lepoti onaj

kraj zemlje o kojem joj je nekoć pričao Sam i kuda je tako dugo želela da

otputuje - putovali su lokalnim vozom izvan grada, jedne nedelje u leto.

Voz je išao podrhtavajući, izvlačeći se iz paučine šina, a pored njega,

istim putem, čas malo zaostajući, čas ga prestižući, išao je ekspresni,

međunarodni, koji još nije dostigao svoju brzinu. I Vera je videla kako je u

spavaćim kolima prve klase uredni starčić, smešeći se sam sebi u snežnobelu

bradu, tražio nešto među srebrnim čepovima u otvorenom neseseru; kako je

pored njega, u sledećem kupeu, mlada žena, sedeći na turski način, pušila i

namrštivši čelo zapisivala nešto u beležnicu; kako su još dalje gospodin i dama,

posrćući i držeći se jedno za drugo, odvezivali neki konopac. Zatim je ekspresni

voz krenuo brže, nakratko se pokazala druga klasa, gde su ljudi sedeli zbijeni

jedni uz druge, zatim treća, gde se na prozoru kezio mornar, i odjednom je došlo

do nekog kočenja (a lokalni je i dalje išao svojim putem), i sve je počelo da

promiče u obrnutom smeru: gospodin i dama su odvezali konopac i sada ga je

ona namotavala, žena koja je sedela na turski način stavljala je u usta okruglu

bombonu, starčić koji se sam sebi smešio kapao je nešto u uho. Mrdnuo se

punački kuvar u vagonu za ručavanje, obasjano crvenom svetlošću, buknulo je

lice mašinovođe, i odjednom - zvižduk, i ekspresni je pohitao nekuda - i ponovo

su zaredali jedni za drugima isti prozori, ista lica, i odjednom je sve nestalo.

Ukazao se horizont.

- Bilo bi lepo da i nas dvoje tako - rekao je Karelov, mahnuvši glavom u

pravcu ekspresnog voza.

Vera ga je pogledala.

- Potpuno sam se odučila od toga da zavidim i želim. Pa zar nije

svejedno: kada i kako?

On je skrenuo pogled kao da ga je zaslepila rečima. Kada se ponovo

okrenuo prema njoj, nije gledala u njega, čistila je pomorandžu i osmehivala se.

Razmišljala je o tome kako za proteklih nekoliko nedelja kao da je, ne bi se

moglo reći - otupela, ali kao da je postala manje osetljiva prema svemu što se

dešavalo u svetu oko nje i prema samom tom svetu, a osmehivala se zato što je

znala da će to proći, a da će ono što će doći posle toga biti sigurno još bolje.

On se nije trudio da pogodi čemu se ona osmehuje. Ako je tu osmeh -

onda sigurno postoji i razlog za njega. Njen osmeh je sve menjao za njega i

Vera mu je nesebično pokazivala taj osmeh. Ali njega je sada brinulo to kako da

ostacima zdravog razuma pogleda na nju sa strane, da je vidi onako kako su je

videli njeni susedi u kupeu i kondukter. Tražio je na njenom licu, na njoj samoj,

ono što mu je ranije smetalo kod žena: površnost, nemilosrdnost, neku - na

trenutke dosadnu zatvorenost. Tražio je i nije nalazio. Sve mu se kod Vere

činilo dražesnim. Ali njena najvažnija osobina - osobina koju on dosad nije

mogao ni da zamisli, bila je ravnoteža, uvek nova za njega, njena vrtoglava

ravnoteža, kako ju je u sebi nazivao, kao da su se mir i postojanost sreće što su

dopirali od nje uravnoteživali, takođe joj svojstvenim, strašću, zanosom i

bestidnošću, kao da je sva ona, sa svojim zdravim, pouzdanim telom i dušom

punom ljubavi, uravnoteživala ceo svet zlobe, bolesti i tuge.

- Molim te, nemoj tako nežno da gledaš u konduktera - zamolio ju je. I

ona je istog časa počela da gleda kroz prozor. Ali ona više nije mogla da gleda

drugačije, i on je to znao.

- O čemu sam ono pričala? - upitala je. - Da! O tome kako je to bilo...

Odmah ću. - Ustala je, prošetala po hodniku i vratila se na svoje mesto.

- Vidiš li... On se pojavio jednom predveče. Zamisli peterburški

malograđanski stan. Sumrak. Napolju je hladno. Ja ulazim... A u njemu je bilo

nečeg inostranog. Ne, ne mogu to da ti dočaram.

Već je nekoliko puta pokušavala da mu ispriča priču o svom životu sa

Aleksandrom Albertovičem.

- Da li te je voleo? Da li si ti njega volela? Zašto si se udala? Kako je

umro?

- Polako, polako. On se pojavio predveče... Vidi, kakva šuma. Da li

bismo mogli tamo da idemo?

- Mi i idemo tamo.

- Jednog zimskog dana u sumrak...

Zaćutala je. I odjednom joj se učinilo da je isto to već jednom bilo i da se

više nikada neće ponoviti. Bilo je ovako: ona je sedela sama i ćutala, a govorile

su samo njene misli - o Samu, o malom Samu, onog dana kada se vratila od

njega, mrtvog. Tim istim rečima je tada počela svoju - za samu sebe - priču o

njemu. I to se više nikada neće ponoviti, zato što ona nikada neće sedeti tako i

govoriti: „Njegovo prezime je bilo Karelov, sa naglaskom na ’a’. To je bilo u

Nici, hiljadu devetsto...“ Zato što neće imati kome to da govori. Zato što nije

moguće da ona ostane bez njega.

Kada su izašli i krenuli kroz šumu, koja je počinjala od same stanice

(male, od cigala, gde je jedan isti službenik prodavao karte, cepao ih, mahao

mašinovođi i dodavao sanduke u teretni vagon), kada su ušli u šumu, gde je bilo

toplo i vlažno, gde je tvrda, još sasvim zelena kupina rasla poput zida, a vrhovi

hrastova su drhtali i plavili se u izlivu sunčeve svetlosti, Vera je rekla da se ne

seća kada je poslednji put bila u šumi, čak je zaboravila na to da postoje šume.

Istina, to je bilo tako davno! Možda još u detinjstvu. Ali najvažnije je to što ona

nikada nije bila udvoje sa nekim u šumi, nije bila u polju, na reci. Nije

poznavala nikoga ko bi to voleo, ko bi joj dozvolio da evo ovako zastane i

oslušne - ništa određeno, da uzdahne nekoliko puta, zapravo ni za čim.

Put se penjao uzbrdo i, kako je odmicao, postajao je sve tamniji.

- Zar ne bi trebalo da nas plaši šta je tamo? - upitala je ona, smešeći se

svojim širokim osmehom i u tom trenutku zaista je ličila na majku.

- Ne znam. Ja se ne plašim. Ja se čak ni tebe ne plašim - odgovorio je

Karelov, namerno se suzdržavajući da je pogleda.

- Iako me metak neće?

- E, baš zbog toga.

Kada je to upitala u njoj je sve ključalo od osećanja života, od osećanja

sreće, i znala je da on zna da u njoj sve ključa. Polako mu prišavši, primakla je

svoje lice njegovom, sa obe ruke je između svojih i njegovih očiju napravila

štitove, tako da se moglo učiniti da je sada noć i da su oni u tami, i dugo ćutke

gledala u njegove oči. Želela je da kaže kako je, bez obzira na to što ovaj put

krivuda uz planinu, putovanje oko sveta završeno; kako je ona celoga života

mislila da je srećna, a u stvari je bila veoma nesrećna; kako želi zauvek, za sva

vremena da bude sa njim - i čak da on ovim rukama, kojima je miluje, jednog

dana zatvori njene oči; želela je da kaže kako ona zna da i on želi isto to. I još je

želela da kaže - i to ju je najviše uzbuđivalo - da joj je u vozu bilo muka, i da je

trudna.

Ali nije rekla ništa zato što je, dok je stajala tako blizu njega, ostajala bez

glasa.