Појам и дефиниција стандардног језика – стандардни/књижевни језик(терминолошка питања); културно мишљење и књижевни језик;

социологија и социолингвистика, социолингвистика и језичка култура

Стандардни (књижевни) језик је нормирани језички облик који у одређеној културно-националној формацији има функцију општег инструмента разноликих видова језичке комуникације. Назива се још и: нормирани, писани, заједнички, општенародни и цивилизацијски језик.

Ако имамо у виду основну одлику књижевног језика као општег комуникацијског средства, које подразумева норму и кодификацију, дакле, као универзалног кода одређене културе, онда је несумњиво да би најприкладнији назив био стандардни језик или језички стандард. Код нас такав назив узима све више маха, захваљујћи, у првом реду, радовима Далибора Брозовића. Али такав назив, без обзира на све његове предности, ипак подразумева један посебан вид књижевног језика, наиме, онај савремени, модерни тип у коме норма прожима све нивое језичке структуре, од писаног и књижевног до говорног, па чак и разговорног језика, од ортографије до ортоепије.

Различити називи књижевног језика указују у коликој мери књижевни језик као језички феномен зависи од социолингвистичких услова. Зато би се справом могло рећи да се књижевни језик, у ствари, социолингвистичка појава. У својој историји књижевни су језици служили различитим социјалним слојевима и у зависности од социјалних прилика мењали своју функцију. Стари писани језици као књижевни језици су имали врло узак функционални круг, док га данашњи стандардни језици проширују толико да може да обухвати све комуникацијске потребе савремених националних култура. Функција коју стандардни језик има као нормирано и заједничко средство језичког комуницирања у оквиру индивидуализоване националне културе непосредно одређује и његову природу.

Књижевни, односно стандардни језици по правилу се јављају прво као медијум религије, световне књижевности, науке и културе, још у старим цивилизацијама, а потом, са доласком модерног доба, и као средство савремене комуникације у свим доменима јавног живота. У процесу умножавања и ширења стандардних језика нарочиту улогу имало је конституисање европских нација током ХVIII и ХIХ века, док данас посебну пажњу привлаче проблеми стандардизације у земљама у развоју.

Друштвено раслојавање језика. До језичког диференцирања по различитим критеријумима долази како унутар, тако и између говорних заједница. У једној заједници различити говорни или писани типови, стилови или облици могу бити у вези са разликама у друштвеном положају, образовању, професији, полу, узрасту и др. Тако се јављају „виши“ и „нижи“ говорни варијетети, „отмени“ и „вулгарни“ типови, жаргони и сличне језичке појаве, као и „мушки“ и „женски“ говор, говор деце, омладине и одраслих и др. Језичке разлике могу да, нарочито у „примитивним“ заједницама, одражавају различите обичаје и веровања у вези са магијом и религијом, путем чаробних формула обредних језика. У развијенијим друштвима, разлике се огледају у односима села и града, разликама између природне и друштвене средине, начину живота и степену материјалне и духовне културе. Овакво диференцирање долази до изражају у економији, образовању, науци, техници, књижевности, уметности, масовним медијима, реклами и пропаганди. Цивилизован живот рађа потребу за извесним неутрализовањем дијалекатског шаренила путем нормирања језичких средстава, па ту улогу играју ширење писмености, изграђивање стандардних идиома, унапређење језичке културе и други аспекти језичког планирања и језичке политике.

Ако у оквиру шире заједнице има више етничких и језичких група, долазе до изражаја често веома сложени односи између већинских и мањинских варијетета, између регионалних, националних и државних језика, или између варијаната језичког стандарда. До контакта између језичких заједница долази услед миграција, освајања, трговине, привредног, културног и политичког утицаја. Једном установљени, језички контакти доводе до мешања варијетета (језика и дијалеката). Језици који се додирују могу бити у неким правцима равноправни или се могу ширити један на рачун другог. Ти асимилациони процеси често воде напуштању сопстевног језика

1

у корист неког другог, што је један од начина одумирања језика. На другој страни, рађају се нови стандардни и књижевни језици, посебно у земљама у развоју, које настоје да одбаце стране обрасце из епохе колонијализма. У уској вези са овим процесима је учење језика као првих (домаћих, матерњих), других (саобраћајних, суседних) и страних (најчешће светских).

Историјска димензија ових појава допушта посматрање језичких појава у контексту промена кроз које пролазе људске заједнице. Тим путем се могу објашњавати супстрати у језичком ткиву, разликовати архаизми од иновација, домаћи од страних елемената. Неке од промена могу се пратити у језичком развоју јединке, а неке су уочљиве тек од једне до друге генерације. Због тога је од посебног значаја проучавање дечјег говора, као и језичких манифестација процеса социјализације који се одвијају у породици, у узрасним групама и школи.

Социологија језика и социолингвистика. Ова два термина се у науци о језику интензивније употребљавају тек у последњих двадесетак година, и то често у синонимном значењу. Ипак, по Фишману, социологија језика језика наговештава социологију као ширу дисциплину, док термин социолингвистика пре упућује на грану лингвистике. Осим ових, и неки други термини се у појединим срединама употребљавају у сличном значењу, нпр.: социјална лингвистика, лингвистичка социологија, етнолингвистика и др. унутар саме области проучавања ипак се могу разлучити два тежишта:

а) Ако су у средишту пажње језички системи у њиховом друштвеном контексту, пре ће се говорити о социолингвистици.

б) Ако се ради о проучавању друштвених група, при чему се, као један од параметара, испитује и језичко понашање њихових припадника, онда ће пре бити реч о социологији језика. Ту је нагласак на социолошким феноменима, мада језички испољеним, па оваква проучавања више спадају у социологију.

У новије време чешће је јавља и термин социјална психологија језика, којим се упућује на психологију друштвеног комуницирања путем језика, на психолошке аспекте улоге језика у друштвеном понашању.

Социолингвистика и језичка култура. Код нас се по традицији велика пажња поклања неговању културе говора и писања. У пракси се овај појам најчешће поистовећује са идеалима правилности и чистоте у употреби матерњег језика („правилност“ значи максимално поштовање норми књижевног језика у говору и писању, док „чистота“ упућује на избегавање дијалектизама, жаргонизама и сличне нестандардне лексике и фразеологије, а изнад свега и избегавање страних речи). Такође, истиче се и захтев да се у говору разликује свих тридесет фонема српског стандарда, као и четири акцента и неакцентована дужина, да се познају граматичка и правописна правила и сл.

Код нас данас има наслеђених стања, али и актуелних друштвених токова, који негативно делују на језичку културу. На првом месту треба поменути још увек високи проценат неписмених говорника српског језика, као и велики број полуписмених. Друго питање је употреба тзв. страних речи, од којих се највећи број у нашем језику скро потпуно одомаћио, па би их пре требало назвати домаћим речима страног порекла. Наиме, за лоше стање у књижевном језику највећим кривцем се, по правилу, проглашавају стране речи, а преко њих и интелектуалци као њихови главни корисници. Ипак, већ би свима требало да буде јасно да се о животним садржајима сложених урбаних средина ХХI века не може говорити искључиво тзв. народним језиком, који по свом духу припада нашем селу из ХIХ века. Цивилизације нема без страних речи, оне су потреба нашег, као и сваког другог модерног језика. Друго је, међутим, питање ко све употребљава такве речи, како и колико. Неприкладну и неумерену, а поготово незналачку употребу оваквих речи треба осуђивати, али уз пуну свест да ова појава заправо више говори о појединим носиоцима нашег јавног језика него о стању овог језика у целини. Истинско жариште овог проблема лежи, заправо, у растућој бирократизацији нашег језика, која захвата не само стране, већ и домаће речи и шири се из поља администрације и политике на друге сфере друштвеног живота – јавно информисање, школство, привреду. Неоспорно је да извештачени клишетирани говор загађује језик, а осим тога, често се њиме заправо само прикрива тривијално или збркано мишљење.

2

У сврху језичке културе требало би, у школама и ван њих, одлучније неговати логично и економично изражавање, служење различитим функционалним стиловима говорног и писаног језика, као и избор различитих језичких средстава у зависности од говорне ситуације. Култура говора укључује, затим, и културу слушања – слушање туђег говора и другачијег мишљења, уз уважавање саговорника. Језички културан човек никада се неће подсмевати говору свог саговорника, нити ће очекивати да се увек други њему прилагоди у избору језика на коме ће водити разговор.

Језичка култура је незаобилазан део опште културе, па би њеним унапређивањем био подигнут и општи културни ниво како појединца, тако и целе заједнице. Питањима ширења писмености и унапређења језичке културе требало би, пре свега, да се баве надлежна политичка тела чији је задатак језичко планирање, а затим и писци уџбеника, лектори, педагози, новинари, преводиоци, културолози итд. Друштвена брига око језичких питања, осим тога, укључивала би и систематску језичку политику, ваљану финансијску потпору, удруживање лингвиста и неговање интердисциплинарних веза, приређивање научних и стручних скупова и свега другог без чега се не може ни међусобно сарађивати нити држати корак са развојем светске научне мисли.

Језик и култура - дефиниција културе;семиотичари (Лотман), етнолингвисти (Хумболт, Ворф)

Свака људска култура и сваки људски колектив, свесно или не, стварају себи онакво средство за споразумевање какво им је потребо и, сагласно томе, мењају га, усклађујући га са новонасталим, промењеним потребама. Из тога проистиче да је сваки природни људски језик „добар“ култури и колективу чије је власништво, будући да, прилагођавајући им се, успева да савршено ефикасно остварује своју улогу као инструмент друштва и културе, којима служи као средство за споразумевање. Вуково време и тадашња обележја средине заступали су једну материјалну културу (ратарско-сточарско-занатлијско-радничку), релативно сиромашну апстрактним појмовима, па и одговарајућим речима апстрактног значења. Међутим, данашњој европској цивилизацији, у коју се и наша култура укључује, управо је својствено да показује типове култура, испарцелисане на низ области деловања, у којима се првенствено барата речима апстрактног значења (нпр. наука, технологија, право, политика, идеологија и сл.). по правилу, што садржаји о којима се саопштава постају сложенији, то су разрађенији и обрасци по којима се образују речи и реченице у језицима.

Стварање великих и моћних држава, затим појављивање јаких и распрострањених верских организација по правилу доносе потребу и да се језик нормира (тј. да му се пропишу правила употребе у говорењу и писању). У крајњем исходу ово доводи до образовања јединствених стандардних језика, као службених и општих средстава споразумевања.

Језик и култура. Један од приступа у проучавању културе дао је Никола Берђајев. Култура има душу, а цивилизација само методе и средства.

Основни приступи проучавању културе:1. активни – као што уређује и мења природу, човек уређује и мења културу (дакле,

култура је вештачка);2. култура као облик комуникације (Успенски, Лотман, Малиновски – руски

семиотичари); Лотман – култура је заједничка за један колектив људи који живи у истом времену и повезана је са друштвеном организацијом. Малиновски – језик је најважнији облик културног општења;

3. вредносни приступ – чиниоци културе су вера, казна и грех (почетак ХХ века);4. транслациони приступ (транслација – пренос) – Лотман: култура је систем стварања,

чувања и преношења информација. По Лотману, све човекове потребе деле се на:a) оне које се не могу нагомилавати,b) оне које се могу реализовати као материјални предмети или део личног памћења и

које учествују и повећавању и нагомилавању информација.

3

Нагомилане информације условљавају и људско понашање, а оно постоји као: стихијско (природно) и културно. Културно обухвата културу (према правилима) и некултуру (култура без правила).Суштина културе је превођење једног дела стварности на језик културе, претварање у текст (говорни или писани). Само оно што се из сфере мишљења пренесе у текст може постати део колективног памћења. Из тога произилази да је свако разарање културе брисање памћења заједничког за колектив људи.

5. индивидуални приступ – култура као унутрашње одређење личности;6. типолошки приступ – разлике између духовне и материјалне кутуре: језик је и

средство и одраз културе, па се тако и мора проучавати (Ђура Даничић: језик је огледало духа човечијег).

Вилхем фон Хумболт, оснивач опште лингвистике, језик посматра као везу унутрашњег и спољашњег света. Природа везе између језика и културе карактерише се спајањем човекове интелектуалне делатности и његовог језичког испољавања, тј. звуковне форме.

Из тога проистиче да се: и материјална и духовна култура остварују у језику; свака култура је национална, а испољава се као посебно виђење света кроз језик, који

има своју унутрашњу форму. Унутрашња форма представља изражавање народног, колективног духа, а од психолошке конституције говорника зависи како ће се остварити веза форма и значења у језику;

језик је најважнија спона између човека и света који га окружује.

Из овог приступа језику и култури настале су школе Бодуена де Куртенеа, Романа Јакобсона (структурализам). Замерке Хумболтовом приступу односиле су се на питање да ли се култура усваја кроз правила (граматику) или се културне информације спонтано усвајају и препознају, да ли се друштвене промене одражавају у језику или је језик тај који утиче на друштво.

На основу Хумболтових схватања своја учења су развијали други лингвисти, „нехумболтовци“, као и антрополошки социолингвисти у Америци.

Бењамин Ли Ворф је заступао теорију језичке релативности – језик условљава начин на који људи перципирају свет који их окружује. Карактеристика овог приступа је у схватању да сваки језик на специфичан начин одражава свет, па се језици међусобно разликују управо пе језичким сликама света. На темељима овог схватања у другој половини ХХ века развила се етнолингвистика (нарочито у радовима руских семиотичара Успенског и Толстоја), лингвистичка антропологија (пољски лингвисти) и лингвистичка културологија.

Култура је неодвојиви део стварности, а језик је одраз културе. Из тога произилази да се променом реалног света мењају језички стереотипи. На темељима овог схватања развила се функционална стилистика (Прашки лингвистички кружок и савремена социолингвистика).

Језик је културни факт, чињеница, и то: језик је део наслеђене културе; језик је инструмент помоћу ког усвајамо културу; језик је најважнији облик испољавања културе.

Мада су различити семиотички системи, језик и култура имају заједничких црта:1. облици су сазнања;2. међусобно су повезани;3. субјекат и језика и културе је појединац или друштво;4. постојање система норми;5. историчност (свест да нам језик припада и да је функционалан);6. опозиција динамика – статика.

Разлике између језика и културе су:1. језик је упућен на масовну употребу, а култура се сматра привилегијом одређених

друштвених слојева;4

2. и језик и култура су семиотички системи, али различити;3. иако познају одређене норме које су заједничке (изоморфизам), ипак, и језик и култура

имају нешто што својствено сваком посебно (хомоморфизам).

Социолингвистика и етнолингвистика,културни/ језички дијалекат; народни језик и народна култура,

основи социолингвистике према Далибору Брозовићу (органски/ неоргански идиоми, стандардни језик и особине његове норме)

Етнолингвистика тежи да на основу језичких чињеница успостави етнолошку територију и материјалну и духовну културу. Нпр. на основу језичке магијске етимологије ствара се одређена култура, табу, обичаји (Никита Толстој, етнолингвиста Чернобиља и проучавалац српског језика ХХVIII века, сумња у митове). Лингвокултурологија изучава одражавање културе у језику.

Етнолингвистика је лингвистичка дисциплина чији је објекат проучавања језик и његов одраз у народној култури, односно психолошке и митолошке представе у језику (тиме се раније бавила етимологија). Етнолингвистика је шира дисциплина која проучава културни садржај независно од средстава и начина изражавања (ритуал, обредни текст, последице).

Етнолингвистика проучава однос језика и народне културе, менталитета и народног стваралаштва. Блиска је социолингвистици и са њом чини шири, надређени појам. Разлика је у томе што етнолингвистика води рачуна о етничким особинама говорника, а социолингвистика о његовим социјалним особинама. И једна и друга дисциплина проучавају утицај тих особина на језик. Обе полазе од синхронијске ситуације у језику, али се у етнолингвистици примењује и дијахрони план проучавања.

Социолингвистика се бави савременим језичким процесима, али њиховим комуникативно-функционалним аспектима, описом структуре и нормама. Етнолингвистика на појмовном плану у домен свог проучавања понекад укључује и дијалектологију, историју језика и језик фолклора – скоро све аспекте језика као друштвене појаве. Она се формирала на односу језик – култура, који подразумева језик као чиниоца културе и њеног творца. Језик је, заправо, вербални код културе и, као такав, основни је показатељ етноса једног народа. Он је стално обележје етноса, док су променљиве категорије: јединство територије, национална структура, државно уређење, економски развој.

Етнолингвистика приступа језику уводећи његову хијерархију, идиоме којима се друштво служи, са истовременим посматрањем језика и културе. Она изучава културне слојеве конкретног етноса и одговарајуће идиоме.

Појмовни апарат етнолингвистичких метода чине:1. књижевни језик – елитна култура;2. народни језик (изнад дијалеката, а испод књижевног језика) – трећа култура, пучка

култура, између села и вароши;3. народни дијалекат – народна култура (предмет проучавања етнолингвистике);4. супстандард, арго, жаргон – традиционална (професионална) култура.Социолингвистички приступ односа језика и културе укључује следеће појмове:1. идиом,2. систем,3. дијасистем,4. језик,5. стандардни језик.Идиом је лексичка или фразеолошка јединица специфичне структуре и значења,

карактеристична за одређени језик и у датој заједници прихваћена. Граматички је непродуктивна, јер се по истом обрасцу не могу образовати слични изрази, а семантички непрозирна, јер значење целог идиома по правилу није сума значења његових саставних делова (нпр. повести рачуна, радити некоме о глави, збијати шалу, ситна риба, ћорава посла). Сви језици имају идиоматске

5

особености, а појединачни идиоми се приликом учења морају усвајати као целине. Према Брозовићу, идиоми се деле на органске и неорганске.

Органски идиоми су облици језика развијени у оквиру једне етничке заједнице, којима она задовољава своје комуникацијске и експресивне потребе. То су природни говори којима се заједница служи. То су:

1. говор села (или засеока) – најнижи ранг који има своје норме, културне и језичке; то је један затворен систем, са иплицитном нормом;

2. дијалекат – виши облик органског идиома, који настаје апстракцијом особина локалних говора, његова норма произилази из особина говора једне разуђене територије;

3. група дијалеката – нпр. новоштокавски дијалекти, норма настаје апстракцијом већине особина дијалекатских говора;

4. наддијалекат – такође апстрактан облик, изнад дијалеката, а испод наречја; за овакве облике органских једињања насталих апстракцијом користи се назив дијасистем;

5. (српскохрватски) народни језик – српски и хрватски језик су системи у оквиру дијасистема.

Сваки природан људски језик подложан је нормирању, а то значи да се за сваки такав језик могу прописати правила како је њиме добро говорити и писати. Укупност тих правила представља језичку норму, а резултат процеса је нормирани језик. Нормирани (књижевни) језик је највиши облик органског идиома.

Нормирани језик функционише као стандардни језик колектива коме припада, односно друштва и културе који су га нормирали. Мада и стандардни језик неминовно подлеже променама које му омогућавају да своју структуру прилагоди потребама културе чији је инструмент, ипак се одликује и релативном стабилношћу (промене у њему су спорије и уједначеније него у ненормираном језику).

Норма захвата све језичке нивое, укључујући и говорни и писани облик саопштавања, а задире и у све области граматике. Најмање подложна норми је лексика (то је отворени систем који се може посматрати као више лексичких подсистема).

За стандардни језик кажемо да је облик неорганског идиома, вештачки створен и отворен систем. Функционисање неорганских идиома доводи до раслојавања стандардног језика на остале неорганске идиоме – супстандарде.

Од свих наведених облика идиома, системе чине једино говор села и књижевни језик. Оба ова система су нормирана, али се њихове норме разликују, и то:

a) у квалитету (норма књижевног језика је богатија, разноврснија у лексици, синтакси);b) у квантитету (норма књижевног језика је селективнија, ужа у избору црта које улазе у

стандардни језик, док је норма говора села свеобухватнија и укључује све особине говора села).

Нормативност је способност природног језика да се за њега пропише норма, а нормираност је резултат процеса нормирања.

За основицу књижевног језика бира се тип говорне варијације, најчешће дијалекат или социолекат, чије ће опште особине језичка норма следити, поштовати и прописивати. За основицу српскохрватске језичке норме одабран је, пре свега, „народни језик“, а затим штокавско наречје и један његов дијалекат – источнохерцеговачки (јер је овај дијалекат био веома распрострањен). Норма српскохрватског стандардног језика даље подразумева културно-цивилизацијску надградњу (у области лексике, терминологије и синтаксе), али обавезно садржи основну језичку супстанцу селективну за фонологију, морфологију и лексику народног језика, јер она чини овај дијасистем српскохрватског језика (о овоме је говорио Д. Брозовић у О садржају појма „норма“ у лексикологији, Jezik, год. 28, бр. 5, 1981).

Бијела сол за кухање (јест) кемијски (је) спој натрија и клора.

Бела со за кување је/ јесте хемијско једињење натријума и хлора.

6

Бијела сол за кухање јест кемијски (је) спој натрија и клора.

Бела со за кување је/ јесте хемијскоједињење

натријума

и хлора.

изговор

гласовна промена

редослед

надградња (адаптација страних речи)

(Предлог и везник носе најмање информативности и због тога су заједнички.)

Српски и хрватски су различити језици на нивоу надградње, а српскохрватски и словеначки се разликују у основној језичкој супстанци (супстрату).

Социолингвистика и језичка култура – појам језичке ситуације, репертоар питања којима се бави језичка култура

Језичка култура као посебна дисциплина развија се тек када једно друштво почне да се интересује за ефикасност и квалитет комуникације. Основе ове дисциплине поставили су лингвисти Прашког лингвистичког кружока, разматрајући нормативно-граматичка, ортоепска, стилистичка, културно-историјска, естетска, психолошка и друга питања. Од свих ових аспеката најважнија је нормативност, јер без правила, канонизације и кодификације нема језичке културе.

Предмет језичке културе чине:1. сва питања променљивости књижевно-језичких норми и критеријума нормирања,2. питање диглосије и билингвизма,3. питање књижевно-језичких варијаната и варијетета и њихових стилских ограничења,4. питање језичке политике и функционисања језика у зависности од језичке ситуације.

Језичка култура у први план ставља функционални прилаз питањима правилности и нормативности, а циљ је успостављање квалитетне комуникације која се може постићи утицањем на језичко осећање говорника.

Теоријску базу језичке културе као научне дисциплине представљају функционална граматика и функционална стилистика, добро познавање чињеничног стања у језику и норми и њихове варијабилности.

Приступ норми као динамичној категорији пре свега мора бити објективан. Норма је стабилна у односу на динамичку структуру језика. Зато се у овај приступ укључује и настанак иновација, и то коришћењем језичког потенцијала, стварањем терминологије и теорије позајмљивања. Изучавање норме врши се на свим нивоима и праћено је састављањем речника, а као допунски метод и статистика.

Језичка култура полази од чињенице да су норме објективна историјска категорија. Оне функционишу у сложеном међуделовању језичких и ванјезичких фактора, стихијског и рационалног, општег и индивидуалног.

Задатак језичке културе је проучавање крајњих исхода норме и усавршавање језичких изражајних средстава, а циљ је објективни опис нормативне природе језика. Језичка култура је основа за нормативне препоруке и научна база језичке политике и језичког васпитања.

Језичка (говорна) ситуација представља нејезички контекст у коме се остварује споразумевање. Њу чине нејезички елементи организовани заједно са језичким:

а) физички амбијент (место, време и околности),

б) институционализовани амбијент (домен делатности и друштвене улоге учесника),

в) референт (објекти и појмови који су тема саопштавања),

г) сцена (физиолошко, психолошко и социјално окружење комуникације).

7

Већина елемената језичке ситуације подређена је контексту; посебно с обзиром на улогу учесника у процесу споразумевања. Тако, нпр., за једног истог говорника различите говорне ситуације могу бити: школски час или испит на факултету, куповина у робној кући, вечера у ресторану, спортска игра, забава, породична препирка, кућна посета итд. Правила за избор и употребу језичких средстава с обзиром на врсту говорне ситуације, говорник поседује, заједно са осталим правилима, у оном делу свог језичког знања који се назива компетенција комуникације.

Основна обележја говорних ситуација обично су имплицитна и учесници у говору или их унапред познају или их у току говорног догађаја уочавају и препознају. Међутим, у једном посебном случају та обележја могу бити и експлицитно исказана (то је случај са пишчевим текстом који коментарише дијалог у прозним књижевним делима, са дидаскалијама у драмским делима или са елементима звука и слике на филму, телевизији и сл.).

Све у свему, говорна ситуација представља неку врсту матрице у коју се процес споразумевања смешта, према којој се организује и којој се говорни догађај на крају и остварује.

Пражани и језичка култура(питања норме, диглосије, билингвизма, језичке политике,

динамички приступ норми, теорија позајмљивања)

Пражани полазе од практичних питања функционисања језика у друштву, баве се питањима која се тичу суштине књижевног језика. Они утемељују нове дисциплине: теорију норме и кодификације, теорију стилистичких слојева и диференцијалности књижевног језика, те теорију језичке културе.

У центру интересовања ове групе лингвиста налази се књижевни језик. Они језик схватају као систем језичких знакова који има друштвени и функционални карактер. Инсистирају на јасном дефинисању односа језика и друштва, при чему се нарочито води рачуна о утицају језичких група на раслојеност језика и језичку еволуцију. Стојан Новаковић у раду „Гласови о огледу речника ЈАЗУ“ 1878. године има исту идеју као пражани; ретроспектива речника и Даничићев речник (визија описа једног књижевног језика).

Рад пражана везује се за оснивање Прашког лингвистичког кружока (1926), чије су тезе објављене 1929. године. Године 1932. кружок се представио јавности серијом радио емисија посвећених књижевном језику. Богуслав Хавранек и Милош Вајнгарт издају књигу „Књижевни чешки и књижевна култура“ (сарадници су били Роман Јакобсон, Јан Мукаржовки, Трубецки и др.) године 1947. Хавранек је теоријски разрадио питања књижевног језика у чланку „Принципи пршког лингвистичког кружока и кодификација стандардног чешког језика“.

Однос пражана према књижевном језику прдставља радикалну измену дотадашње праксе – уместо романтичарског и историјског приступа заснива се афирмативни и објективни приступ језику, али он никако не подразумева само дескрипцију. Нема више ни традиционалног плурализма и не проучава се оно што лингвисти мисле да треба, већ само језичка реалност (афирмација – проучава се све што постоји у језику, и то објективно, а не идеалистички).

За пражане, норма књижевног језика треба да се заснива на реалистичким запажањима о употреби језика код добрих савремених писаца (1947). Основа културе језика заснива се на научном познавању стварне норме књижевног језика, а она се препознаје у књижевној пракси и интелектуалној употреби уопште и потврђује се у савременој генерацији говорника и генерацији која јој непосредно претходи.

Реалистички приступ језику подразумева одређивање места стандардног језика у односу на идиоме друге природе, првенствено у односу на народни језик, од ког се разликује по функцији и сфери употребе. На овај начин, пражани у први план стављају културну функцију књижевног језика и дају јој предност у односу на нормативну страну. Овај приступ подразумева и однос према свим дијалектима (руралном и, нарочито, урбаном).

8

Пражани истичу функционални аспект, при чему се нарочито води рачуна о формама изражавања тих функција. Хавранек дефинише појмове функционалног језика и функционалног стила – функционални језик је само облик раслојеног језика, а функционални стил је реализација језика у говору. Језички стилови су структурно-функционалне варијанте у језику и међусобно се разликују по језичком репертоару особина. Они се остварују у бројним говорним стиловима, а сваки има своју типску организацију и структуру усклађену са језичким системом, а прилагођену захтевима комуникације.

Језичка култура се, као посебна дисциплина, бави питањима ефикасности и квалитета комуникације. Предмет језичке културе:

1. сва питања применљивости књижевно-језичких норми и критеријуми нормирања;

2. питање диглосије и билингвизма;

3. питање књижевно-језичких варијаната и варијетета и њихових стилских ограничења;

4. питање језичке политике и функционисања језика у зависности од језичке ситуације.

Приступ норми као динамичкој категорији мора бити објективан. Норма је, с једне стране, стабилна (у односу на динамичку структуру језика), али је динамична, јер прати сталне промене у језику. Зато се у овај приступ укључује и настанак иновација коришћењем језичког потенцијала, стварањем терминологије и теоријом позајмљивања (увођењем интернационалне лексике).

Језичка култура полази од чињенице да су норме објективне, историјске категорије. Оне функционишу у сложеном међуделовању језичких и ванјезичких фактора, стихијског и рационалног, општег и индивидуалног. Језичка култура је основа за нормативне препоруке и научна база језичке политике и језичког васпитања.

Билингвизам (двојезичност) се дефинише као појава да говорни представници једне говорне заједнице истовремено поседују знање двају језика, што им омогућава њихову напоредну употребу. У таквим двојезичним срединама од посебне је важности да се обезбеде услови за равноправну употребу и учење свих оних језика који се у датој говорној заједници појављују као могућа комуникацијска средства, посебно у масовном информисању (радио, ТВ, штампа), у васпитним и образовним делатностима, у правним, административним и јавним делатностима, у политичком животу итд.

У говорним заједницана чест је случај и тзв. диглосије. То су појаве својеврсног функционалног друштвеног билингвизма, тј. друштвеног, политичког, правног и разграничења оних делатности друштвеног живота у којима се поједини језици могу и смеју употребити у функцији средства за споразумевање у њиховим оквирима.

За савремене југословенске друштвене, културне и језичке прилике карактеристично је настојање да се развија билингвизам, а уклања диглосија, стварањем услова за равноправно учење и употребу језика у већини домена човекове активности и делатности.

Тезе Прашког лингвистичког кружока дефинишу језичку културу као настојање да се књижевни језик оспособи за полифункционалност, при чему би имао следеће особине:

а) устаљеност употребе језичког факта (из језика треба елиминисати свако колебање и створити поуздано и чврсто језичко осећање које има за циљ прецизност комуникације),

б) књижевни језик треба да развија аутентичне црте,

в) посебну пажњу треба поклонити изговору,

г) правопис треба да буде лак и прегледан (визуелно добро прихваћен) и устаљен,

д) облици за комуникацију треба да одражавају индивидуалност језика (богата лексика и речник, речи треба да буду семантички прецизне и функционално устаљене),

ђ) синтакса треба да буде развијена према стилистичким функцијама и треба да одражава индивидуалност језика,

е) морфологија не сме да инсистира на дублетима и архаизмима,

9

ж) посебну пажњу треба поклонити култивисаном говорном језику и неговању језичког осећања (култивисани говор као богаћење језика),

з) бринути о језику не значи бити усмерен ка пуристичко ј основи.

Култура језика је схваћена као дисциплина од велике важности за словенске језике који су мање оспособљени за функције које врше.

Стандардни језик – појам и дефиниција(структурне особине књижевнојезичке норме – флексибилност

и интелектуализација, улога лингвиста у неговању језика)

Стандардни језик је нормирани језички облик који у одређеној културно-националној формацији има функцију општег инструмента разноликих видова језичке комуникације. То је најпрестижнији језички облик у једном друштву, чије су основне особине:

1. уједначеност (хомогеност) – овај појам треба разграничити од јединствености, која не поштује језичке варијете;

2. аутономност – за социолингвистику, ово је примарна особина, која се тиче сваког идиома, али књижевни језик има аутономност као доминантну црту. Брозовић: стандардни језик не може бити кров над свим другим језицима, што значи да је он на врху хијерархијске лествице, али је појава паралелна другим идиомима. Аутономност стандардном језику омогућава нормираност, а то је опет друга важна особина стандардног језика;

3. експлицитна нормираност;

4. писана и усмена форма реализације;

5. вештачка уређеност – на стандардни језик највише се може утицати (нпр., највећи учинак се постиже на језик у јавној комуникацији, а најмањи на језик појединца);

6. модернизација – прилагођеност потребама урбане културе;

7. полифункционалност;

8. функционална раслојеност;

9. интелектуализација;

10. интернационализација;

11. потенцијална варијантност (нпр., књижевни српски, књижевни хрватски) – најчешће пре стандардизације постоје варијанте, па се од њих вештачким путем ствара један књижевни језик; код нас су политичким путем, временом све више продубљиване разлике међу варијететима и на крају су се варијанте потпуно одвојиле (заједнички је био правопис и део терминологије).

Норма је скуп устаљених, традиционалних реализација елемената језичке структуре, изабраних и учвршћених кроз језичку праксу. Њене особине разрадила је Прашка лингвистичка школа, а оне се односе на:

1. флексибилност (еластичност) – предложио је Матезијус,

2. интелектуализација – предложио је Хавранек.

Ове особине се тичу идеалних својстава стандардног језика и најважније су, јер омогућавају ефикасно функционисање језика. Еластичност стандардног језика је у директној вези за степеном језичке аутономности – подразумева да књижевни језик има културну и едукативну функцију, које

10

се заснивају на ортографији и граматици. Књижевни језик је референцијани оквир за све друге типове идиома – постао је узор према коме се одмеравају функционалности других идиома.

Да би се створила стабилност у језику, врши се кодификација, прописују се норме. Прописана норма не може бити одвише чврста него флексибилна и мора да прати динамичку структуру језика. Кодификација подразумева две етапе:

1. елаборација (разраду норме путем различитих граматика, речника, приручника),

2. успостављање механизма примене нове мере.

Елаборацију врше лингвисти, али је канонизују различите институције при министарству. Примена норме врши се преко образовног система.

Да би норма била еластично стабилна, треба предвидети инструменте за њену кодификацију и богаћење, посебно на нивоу лексике, синтаксе и стилистике. У овој тачки пражани се супротстављају традицији и напуштају романтичарски пуристички приступ и принцип историјског континуитета књижевног језика. Сматра се да језик мора бити развијен у свим ресурсима да би испунио све улоге на начин најелегантнији и најсуптилнији.

Интелектуализација стандардног језика је оспособљеност књижевног језика да изрази егзактно, строго и апстрактно (у лексици нарочито треба да се развије терминологија, а у синтакси реченичне и логичке конструкције). Ова особина омогућава богатство варијетета и стилова и представља тежњу за систематичним и експлицитним изражавањем које захтева апстрактни садржај.

Култура језика и култура говора

Култура језика представља се богатством и степеном развијености лексике, прецизношћу семантике, развијеном синтаксом, разноврсном интонацијом.

Културу говора чини укупност комуникативних особина језика и од њене развијености зависи успешност комуникације. На комуникативне особине говора утичу односи између језичке структуре говора и других структура које не припадају говору (мишљење, сазнање, реални свет).

Релације говорног чина:

Говор–језик: да би се комуникација остварила што боље и квалитетније, говор се мора остваривати према језичким законитостима. Ипак, ова два појма нису синоними. Говор подразумева слободу избора језичких средстава и њихобог комбиновања. Задатак културе језика је да утврди најбоље комбинације језичких знакова имајући у виду ефикасност комуникације. Из односа језика и говора проистичу важне особине говора: правилност, чистота, богатство.

За говор кажемо да је правилан ако поштује норму на свим нивоима. Постоји спољашња и унутрашња правилност: спољашња подразумева Вукову опћениту правилност (фонетска и граматичка правилност), аунутрашња по Белићи значи подударање особина вуковског књижевног језика са народним језиком.

За говор кажемо да је чист ако у том говору нема речи и израза који не припадају књижевном језику (ово не подразумева језички пуризам!).

За говор кажемо да је богат ако су у говору заступљене бројна и разноврсна језичка средства. Према пражанима, задатак језичке културе је богаћење језика на лаксичком и синтаксичком плану.

Говор–мишљење: преко говора изражава се мисао, па говор не зависи само од развијености језика, већ и од начина на који се у мисаоном процесу врши одабир језичких средстава. То јест, отприлике, ако је та мисао јасна, биће такав и њен језички израз, док збркан говор открива пометњу у мислима. Од квалитета тог односа зависе комуникативне особине: тачност и логичност.

11

За говор кажемо да је тачан ако је значење речи или израза у складу са садржајем и обимом појма који се изражава.

Говор је логичан ако је значење речи или израза у складу са логичним мишљењем.

Појмовну тачност и логичност треба разликовати од предметне тачности и логичности, која проистиче из односа говор-реални свет. Оне се остварују уколико се у говору преносе садржаји или информације о предметима и појавама онако како је то у реалном свету.

Говор-сазнање: сазнање је шири појам од мишљења и обухвата одражавање стварности у језику преко психичких доживљаја, емоција. Из овог односа проистиче изражајност и сликовитост говора.

За говор кажемо да је изражајан уколико избор језичких средстава делује на саговорника и изазива реакције саговорника у ккомуникацији.

За говор кажемо да је сликовит уколико се у говору стварају конкретно чулне представе о неким појавама.

Говор-адресант (слушалац): из начина на који се остварује ова релација проистичу разумљивост и ефикасност.

За говор кажемо да је разумљив уколико је приступачан адресанту и олакшава комуникацију.

Ако се при комуникацији још утиче на понашање или формирање погледа код саговорника, онда је комуникација ефектна.

Говор-услови комуникације: под условима комуникације подразумевамо место, време, врсту комуникацијског процеса итд. Из начина на које се ова однос реализује проистиче адекватност говора, а то значи да је језичка структура сагласна са комуникативном ситуацијом.

12

Појам и дефиниција норме(норма/систем; норма/узус; књижевнојезичка норма/систем/ књижевни узус;

системска, функционална, узелна правила;системске, функционалне, стилистичке норме;

кодификација)

Када је реч о норми, треба разликовати појмове језичке норме и књижевнојезичке норме. Језичка норма припада теорији нормирања, а књижевнојезичка теорији књижевног језика.

Према најранијем приступу пражана, „норма представља инвентар језичких средстава, граматичких и лексичких, када се регуларно употребљавају у једној језичкој заједници.“ (Хавранек, 1932). То значи да се језичка средства кроз говорну праксу стабилизују и нормирају – на основу сталне употребе постају део језичке културе и интуитивно почињу да се користе као обавезна. Таква обавезност је имплицитна и договорна, говорници регуларно користе језичка средства као део њихове језичке компетенције, па је таква норма инхерентна. Овакав приступ норми изједначује појмове језика, језичког система и норме.

Каснији приступи норму дефинишу као скуп правила и законитости употребе језичких средстава. Шездесетих година Еуген Косериу нормом назива „укупност устаљених, традиционалних реализација елемената језичке структуре, изабраних и усавршених кроз језичку праксу“. По његовом мишљењу, језик је систем могућности, а норма је оно што се у језику реализује и што језичка заједница схвата као обавезно.

На други начин, седамдесетих година, норму схватају Филипец, Хавранек и Травничек (пражани) – они сматрају да се у норми реализује и оно што је системско и оно што је несистемско. Норма је, по њима, шири појам од језичког система.

Норма–узус (употреба): узус обухвата скуп појава појава које се јављају у језичкој пракси; то је општеприхваћени и устаљени начин језичког понашања регулисан језичким навикама. Узус представља однос норме у језичкој пракси, а језичка норма се не заснива на навикама него на обавезности. Зато се може успоставити однос језички систем–норма–узус. У норми нема ничега што не постоји у узусу.

Књижевнојезичка норма–систем–узус: норме књижевног језика нису конститутивне за језик јер се вештачки прописују и представљају узор по коме треба употребљавати језик. Сваки природан језик је подложан нормирању (прописивање правила за његову употребу). Норма обухвата све језичке нивое у писаној и говорној комуникацији, само што је она у писаној комуникацији обавезнија.

У књижевном језику норма заузима простор између узуса и кодификације (прописивања) – на тај начин Хавранек је конкретизовао апстрактни појам језика који је дао Фердинанд де Сосир (корпус – правила – комбинације).

За језичку културу најважнији је однос између књижевнојезичке норме и узуса – циљ језичке културе је овладавање књижевном нормом, како би се она могла применити у пракси. Књижевнојезичка норма се разликује од књижевног узуса – она се заснива на узусу, али је обавезнија од њега. Прописивањем правила за књижевну норму настаје фиксирана норма (кодификација) која је у већој мери обавезна за све говорнике. Кодификована норма је критеријум језичке правилности и захваљујући њој може се утицати на јачање пожељних особина кижевног језика.

Термин кодификација код пражана подразумева прописивање правила за књижевну норму и припада појмовном апарату теорије кижевног језика. Основне особине кодификације су:

1) експлицитност

2) обавезност

3) функционалност.

13

Кодификација треба тачно да представи норму и да предвиђа њен даљи развој. Однос између књижевне норме и кодификације имао је програмски карактер и подразумевао је стварање одговарајућих приручника. На тај начин постављени су основи двема дисциплинама – теорији књижевног језика и теорији језичке културе.

Системска, функционална и узелна правила као садржај норме. Основне карактеристике језика код пражана су системност и функционалност (Матезијус), што значи да је језик инвентар средстава која служе за комуникацију. Појам језика као система заснива се на чињеници да су језички елементи узајамно зависни, а основна особина система је функционалност. Системске особине језика утврђују се правилима и део су системске норме. Оне су најстроже прописане и према њима се језичке чињенице разврставају у допустиво/недопустиво. Ко се огреши о ова правила, језички је некомпетентан.

Функционисање језика као система регулише се функционалним правилима, која су део функционалне норме. Функционална правила зависе од услова у којима језик функционише. Према њима се, с једне стране, разликује шта припада књижевном језику а шта је супстандард, а с друге стране, према њима се унутар књижевног језика одређује комуникативна функција језичких средстава. Ко се огреши о функционалне норме, он не влада функционалним стиловима или опште, књижевним језиком.

Поред ових, постоје и стилистичке норме којима се утврђује еволуционо-експресивна вредност језичких средстава и њихова функционално-стилска припадност.

Према критеријуму да ли се прописују или не, разликују се:

1) имплицитна правила

2) експлицитна правила.

Радоје Симић употребљава појмове: функционална и узелна правила. И појам норме употребљава се на два начина:

1) ужи појам (функционална правила језика)

2) стандард (скуп узелних правила).

Слично као код пражана, норма је престижна и пожељна употреба језичких средстава која се сматрају правилним, а стандард је актуелна употреба језичких средстава. Шири појам норме, по Симићу, подразумева чињеницу да се језик дефинише као скуп повезаних језичких стандарда, скуп језичких средстава и правила – њих називамо норма.

Лингвисти који норму приближавају језичком систему дали су дефиницију по којој је норма друштвено условљена, регулисана за дато друштво и дату епоху јединствена употреба језика. То значи да норма подразумева укупност правила која проистичу из језичког функционисања у друштву.

Норма је колективно и идеално остварење онога што се у језику остварује преко бесконачног броја појединачних, индивидуалних реализација. Обавезна је у колективној употреби језика. Њен значај за комуникацију је у томе да уклони, смањи разлике између индивидуалне употребе језика и његовог колективног карактера, са циљем да се омогући ефикасна комуникација.

У теорији нормирања употребљавају се и појмови јаке и слабе норме – јака норма је обавезујућа, а слаба норма има карактер препоруке.

Узорни језик је, по мишљењу неких научника, језик добрих писаца и као такав може постати критеријум језичке правилности. Питање у вези са овим поставили су пражани тридесетих година (Ертл, Хавранек). Ертл сматра да је правилно оно што није у супротности са нормом. Добар писац је онај који, са становишта језичке правилности, никада и нигде не нарушава прихваћене норме које проистичу из праксе коју стварају добри писци његовог времена. Ертл сматра да је појам „добар писац“ чиста фикција; апсолутно добар писац не постоји, а норму стварају они писци који у датом времену утичу на развијање и стварање језика. Једино ограничење

14

је у томе што се као извор за познавање правилности сматра језик уметничких дела (лепе књижевности).

Појам језичке политике и језичког планирања

Језичка политика подразумева скуп свих рационалних, институционализованих поступака којима друштво утиче на облике јавне комуникације и на формирање друштвене свести. Облици јавне комуникације подразумевају функционалну страну језика, а тиме се индиректно делује и на језичку супстанцу. Нису сви облици стандардног језика у истој мери подложни језичком планирању – највише се делује на административни, а најмање на песнички језик; лексика је више променљива од нпр. морфологије.

Лингвистички аспекти језичке политике су могућност свесног деловања на друштвену свест о језику и могућност спровођења језичке политике преко језичког планирања.

Ејнер Хауген изједначава језичку политику и језичко планирање – то је деловање на језик, и то планско, свесно, званично и незванично, спровођено од стране појединца или институције. То деловање се односи на подсистеме и функционалну страну језика, а подразумева постављање идеалних подела језика.

Језичко планирање обухвата све поступке оспособљавања језика за јавну комуникацију. Као облик друштвеног деловања, оно је основно лингвистичко средство за спровођење језичке политике. Језичко планирање подразумева:

1) планирање језичког статуса,

2) пнанирање језичког корпуса.

Планирање језичког статуса значи одређивање и избор места у односу на све друге идиоме. Овај поступак је и лингвистичке и нелингвистичке природе, и друштвеног и политичког карактера.

Планирање језичког корпуса подразумева, пре свега, селекцију идиома за стандардни језик ( у том смислу, значајан је чланак Стојана Новаковића, који је у виду програмске посланице изашао 1888. године у Гласу СКА „Српска краљевска академија и неговање језика српског“).

Спровођењем језичке политике утиче се директно на облик језика, а индиректно на саму језичку супстанцу.

Особине језичке политике су:

- језичка политика има за задатак и ширење језика, побољшање квалитета, ширење области примене језика и омогућавање свакој етничкој групи употребу властитог језика.

- Језичка политика је део друштвене политике и представља део активности за спровођење државне политике.

- Ако се ова политика спроводи из једног јаког центра, онда је она централистичка и онда је успешнија. Ак се спроводи из више центара, онда је она локална и мање је успешна.

- Језичка политика која води рачуна о језичким правилима свих националности је конструктивна, а деструктивна је она која се спроводи на силу.

- Језичка политика која води рачуна само о развоју језика је перспективна, а она која чува језичку ситуацију она је ретроспективна.

- Ако води рачуна о интересима већинског дела становништва она је демократска, а она која води рачуна само о елити је антидемократска.

- Националистичка језичка политика води рачуна о интересима само једне нације, а интернационалистичка води рачуна о интересима изван матичне земље.

- Друштво поседује механизме контроле и спровођења језичке политике, као и механизме кажњавања за одступања.

15

Стандардни језик – друштвене особине или облици друштвене свести о језику; социолингвистичке функције стандардних језика

Друштвене особине стандардног језика су:

1) историчност

2) виталност

3) експанзивност.

Историчност подразумева свест код говорника једне заједнице да је језик којим се служе настао из неког идиома којим се та заједница некад служила. Последица која поистиче из ове свести јесте непрекидност развијања позитивног односа говорника према квалитетима тога језика. За наш језик и нашу нацију од пресудне је важности је то што је Вук свест о српском народном језику као националном језику искористио за афирмацију Срба у свету.

Негативне стране ове особине су у прецењивању националног језика, што доводи до митолошког и нереалног суда о језику. У оцењивању вредности матерњег језика као стандардног, осим његове функционалности важну улогу има и естетичка и етичка вредност. Однос према матерњем језику, дакле, може се испољавати:

а) чисто прагматички – матерњи језик као најподеснији инструмент комуникације,

б) емоционално – национална средина на језик гледа као на национално благо (језик се поистовећује са националним бићем),

в) вредност и језик се процењују према улози у остварењу политичких циљева заједнице.

Виталност представља особину језика да траје и пролази кроз све друштвене промене, да прати развој друштва и да има могућност да губи говорнике, али и да их поново успоставља (нпр. хебрејски језик).

Експанзивност је особина језика да се територијано шири и да повећава број говорника.

О социолингвистичким функцијама стандардих језика писао је Ранко Бугарски у „Језик и друштво“. У те функције спадају:

1) уједињавајућа – територијално и за говорника једног језика. Захваљујући хомогености или јединствености језика (што се не супротставља схватању језика као скупа система), језик је доступан свима (као систем подсистема), без обзира на идиом којим људи владају; књижевни језик се прихвата као јединствени комуникацијски експонент.

2) демаркациона – функција разграничења (способност стандардног језика да се одвајају говорници једне заједнице од говорника друге). Ова функција се заснива на аутономности и нормативности језика;

3) престижна – захваљујући лингвистичким особинама језика, његовој експанзивности, остварује се ова функција (онај ко се служи стандардним језиком део је културне елите);

4) оријентациона – ова функција подразумева одмеравање употребне вредности језичких средстава; стандардни језик служи као образац за одмеравање правилности језика и процењивање вредности језичких средстава.

5) симболичка – језик је средство за националну идентификацију, ова функција се заснива на историчности језика.

16

Типологија језика према друштвеним функцијама

Термин језичке ситуације уведен је тридесетих година да објасни функције језика у Африци и Азији. Језичка ситуација подразумева функционалну повезаност језика (идиома) на једној административној територији и у једној језичкој заједници. Ови идиоми могу бити у хијерархијском или у равноправном односу. Језичка ситуација може се схватити као систем свих посебних система или подсистема од којих сваки припада одређеном функционалном типу (типови су распоређени према друштвеним, етичким, територијалним или другим особинама).

Године 1962. Стјуарт је написао студије о језичкој ситуацији на територији Африке и Азије, при чему је као критеријум узимао два параметра – тип и функцију језика. Овај приступ разрадио је Чарлс Фергусон 1966. године и тако је настала Стјуарт-Фергусонова теорија:

Функционални распоред језика звиси од националне структуре средине па се у једнојезичном друштву проблематика језичке средине поставља као питање функционалних стилова једног језика, а у вишејезичкој и вишенационалној среини то је питање функционисања различитих идиома и њихове функционалне повезаности.

Основни параметри за типологију (особине језика):

1. историчност

2. виталност

3. стандардизованост (нормираност)

4. аутономност

5. хомогеност (уједначеност, уређеност за одговарајућу функцију)

Према друштвеним функцијама, као функционални језици издвају се:

2) стандардни (књижевни) језици – најпрестижнији у друштву; имају све параметре

3) класични језици – немају живе говорнике и немају виталност, специјализоване су функције; везани су за нацију, религију

4) вернакулари (народни) – нестандардни идиоми који нису престижни, него су у развијеним земљама разговорног карактера; хомогеност им је релативна

5) дијалекти и социолекти – органски идиоми који имају живе говорнике и виталност;

6) пиџини – мешани, помоћни језици, који нису матерњи ниједном говорнику, него настају из комуникацијских потреба обично мање развијених средина (име добили од кинеског изговора речи busines). На лингвистичком плану подразумева структурно и лексичко прилагођавање једног језика другом; углавном је то спој лексике и граматике развијеног језика са фонологијом и синтаксом неразвијеног језика. Синтакса и лексика су најпростије могуће, изузетно редуковане и служе за основну, најпростију комуникацију. Напознатији пиџини засновани су на француском, енглеском, шпанском, португалском и холандском језику, и то у њиховим некадашњим колонијама. На енглеском језику је базиран лингва пиџин англика, углавном формиран у 19. веку, у контакту енглеског са кинеским језиком; посебни облик овог пиџина јесте меланезијски пиџин. Пиџини имају свега око 300-400 речи, а најразвијени од њих до 1400. Француски пиџин западне африке зове се petit negre. Пиџини нису контактни, већ помоћни језици (контактни језици су развијени, а пиџини нису).

7) сабир – врста пиџина, настао у средњем веку, мешани језик веома ограничене лексике и синтаксе, настао на обалама Средоземља, у контакту Европљана са азијским и афричким морепловцима. Најстарији познати сабир (пиџин) називао се lingua franca, чија је основа франачки језик дела западне Европе. Сабир језик је још простији од пиџина – то је спој француског, италијанског, шпанског, грчког, арапског, каталонског и провансалског језика. Linдua

17

franca данас означава тип језика који служи за међуетничку и међујезичку комуникацију (нпр. свахили или меланезијски).

8) креолски језик – представља развијенији облик пиџина, којим се у следећој генерацији служе говорници на некој територији, као основ за усмену комуникацију. Настаје проширивањем пиџина на структурном, стилском и лексичком плану (нпр. француски креолски на Хаитију, Мартинику, Гвадалупеу, Доминикани; креолски енглески у Камеруну итд.).

Коине је заједнички језички дијалекат и интердијалекат којим се служи једна разуђена заједница. То је језик комуникације (lingua comunis) за једну језички разуђену територију. Обухвата већу лингвистичку територију, на којој се говорници служе коином као заменом за своје примарне дијалекте (нпр. српскохрватски коине).

Вештачки језици имају стандардизованост и аутономност.

Стјуарт-Фергусонова табела

историчност стандардност виталност хомогеност

стандардни + + + +

класични + + - +

месни + - + +

креолски + - + -

пиџини - - + -

Стандардизација језика

Пут до језичке норме и стандардног језика није нимало кратак, једноставан и лак. Поступци који се морају предузети да би се до језичке норме и стандардног језика дошло могу се сврстати у десет основних фаза (класификација према социолингвистима Хаугену, Фишмену, Гарвину и Фергусону):

1) селекција (избор) норме

2) дескрипција (опис) норме

3) кодификација (прописивање) норме

4) елаборација (разрада) норме

5) акцептуација (прихватање) норме

6) имплементација (примена) норме

7) експанзија (ширење) норме

8) култивација (неговање) норме

9) евалуација (вредновање) норме

10) реконструкција (дограђивање) норме

Тек када се ове фазе остваре, за језик се може рећи да је заиста нормиран и да може преузети функцију стандардног језика, тек онда његове прописане особине остају постају обавезне за све говорнике одговарајуће језичке заједнице. Ове фазе имају логичан редослед спровођења и по правилу се не могу изоставити.

Селекција. Да би се дошло до стандардног језика, мора се, пре свега, одабрати тип говорне варијација (најчешће дијалекат или социолекат), који ће се налазити у основици језичке норме и чије ће опште особине језичка норма следити, поштовати и прописивати. То је, уједно, најодговорнији и најтежи део посла у овој области. За основицу српскохрватске језичке норме одабран је, пре свега, народни језик, а затим штокавско наречје и један његов дијалекат, источнохерцеговачки, јер овај овај дијалекат представља, као и данас, територијално веома распрострањену реализацију народног језика на српскохрватском терену. Тако утврђена основица временом се раздвајала и богатила да би се прилагођавала новим друштвеним и културним потребама и ситуацијама – Вукова норма се временом адаптирала, мењајући стару и стичући нову

18

лексику, богатећи се позајмљеницама из других језика и неким изменама у граматичком систему језика, па чак и у синтакси. У тим процесима мењања и богаћења, усавршавајући се, норма је уступала место и право на употребу језичким особеностима из других дијалеката. Тако се, нпр., у српскохрватском језичком стандарду као равноправна могућност појавио екавски изговор уз (и)јекавски источнохерцеговачки.

Дескрипција. Одабрани језик који се хоће нормирати мора се, затим, описати. То се постиже дескриптивним, описним, реченицама и граматикама, којима се просто констатује стање у једном језику и то бележењем свих постојећих могућности датог језика (и граматичке и лексичке) и расположивих средстава у њему (на свим нивоима). При том, опис мора бити урађен тачно и објективно и то је чисто лингвистички посао.

Кодификација представља нормативни поступак у ужем смислу, а подразумева израду нормативних реченица, граматика и правописа. Управо се кодификацијом језичке норме лингвистички прописују правила употребе језичких средстава, која обавезују говорне представнике датог језика. То значи да се прописују она средства чија се употреба сматра добром и правилном, а сва остала се одбацују. Природни редослед поступака у стварању језичке норме обично је такав да дескрипција претходи кодификацији, да се језик прво опише, па тек онда да се пропише. Догађа се, међутим, када то налажу специфичне културне, друштвене и историјске прилике да ова два поступка теку упоредо, или чак да се обаве истовремено. Тада се створене граматике и речници сматрају и дескриптивним и нормативним, прескриптивним (такав је случај, рецимо, са Вуковим Рјечником из 1918. године и са граматиком приложеном из њега).

Елаборација. У фази елаборације, описана и кодификована нормативна основица, да би могла стећи улогу стандардног језика, мора се разрадити, тј. оспособити да се прилагоди стварним, а сложеним друштвеним и културним, комуникацијски и стваралачким потребама чији је инструмент. То је, наравно, трајни процес који се практично и не завршава. Разрађујући се, језик одсликава структуру друштва и културе тако што се раслојава према ситуацији, стварајући тако посебне говорне варијације, тј. стилове за сваку своју употребу. На тај начин језик се оспособљава да служи свакодневним разговорним ситуацијама, али и уметности, науци, новинарству, администрацији итд.

Акцептуција и имплементација. Након свих претходних поступака, језик може преузети функцију стандардног језика и добити улогу општег комуникацијског средства у друштву тек ако га оно почне употребљавати у пракси, па му затим одговарајућим правним актима и званично додели статус стандардног језика. Међутим, пут од избора, описа, кодификације и елаборације норме, па до његовог коначног прихватања, често није ни кратак ни једноставан. Тако су, нпр., језичку норму коју је за српскохрватски језик понудио Вук у пракси примењивали многи, али је тек 1868. године Вукова језичка норма и званично прихваћена у Србији. Због овакве хронолошке неподударности, треба одвојити поступак службеног прихватања (акцептуације) норме од поступка њеног стварног прихватања (примене у свим областима живота и рада датог друштва).

Експанзија и култивација. Да би остварио своју улогу, нормирани језик у функцији стандардног језика мора доживети експанзију, и територијалну и социјалну, потискујући тако затечене територијалне и социјалне варијације (првенствено дијалекте и социолекте) и заузимајући њихово место у комуницирању и стваралаштву. Ту се ради по процесима који трају дуго и не могу се посматрати изоловано од поступка култивације језичке норме. Култивација (неговање) норме подразумева њено учење, неговање и пропагирање, и то посредством школе, издавачке делатности и масовних медија, а уз подршку урабанизације друштва и повећања физичке покретљивости становништва.

Евалуација и реконструкција. Нормирани језик, прошавши кроз све раније фазе конституисања и стекавши тако функцију и статус стандардног језика, подлеже неминовном и сталном вредновању. На тај начин се обезбеђује механизам провере и оцене степена прилагођености стандардног језика актуелним потребама друштва, културе, појединца и колектива. Уколико постоји потреба, врши се реконструкција (дограђивање) норме и то поновним описивањем новонасталих комуникацијских и стваралачких потреба и одговарајућих језичких

19

средстава за њихово задовољавање. У сасвим изузетним случајевима мења се и избор основице за нормирање, односно стандардизовање језика.

Сукцесија нормативних поступака спада у континуирани нормативни процес, тј. у делатност тзв. језичког планирања. То није искључиво посао лингвиста, него у његовом остваривању учествују и многи други чиниоци (школе, културне и научне установе).

Интердијалекат и стандардни језик(новоштокавски фолклорни коине)

Према научној типологији дијалеката, наддијалекат је дијалекат настао апстракцијом књижевног говора. Интердијалекат је дијалекат који служи за међуљудску комуникацију на разуђеном дијалекатском подручју. То је виши облик органског идиома од дијалекта који се развијао на истој дијалекатској основици из које се развијао и стандардни језик. У неким срединама (Пољска, Чешка) интердијалекат претходи стандардном језику, јер се кроз праксу донекле нормира и добија писану форму. Такав интедијалекат се подиже на ниво књижевног језика, а назива се културни интедијалекат. Други начин испољавања интердијалекта је облик фолклорног интердијалекта који је усмене форме (нпр. српске народне песме).

Седамдесетих година Брозовић уводи термин новоштокавски књижевни коине, чије су особине:

а) не зна се када и како је настао, а заузима подручје новоштокавских говора (цела Херцеговина, југоисточна Босна, западна Србија);

б) потврде за постојање овог усменог идиома су: у типизираној ономастици, топонимији, у анализи фолклорних реалија и фолклорних облика који се још чувају.

Праве особине овог дијалекта могле би се утврдити поређењем са новоштокавским говорима деветнаестог века. Фолклорни интердијалекат је специјализовани новоштокавски дијалекат комбинован од особина које су у новоштокавским говорима најраширеније, али које се вероватно нису конкретно реализовале у целини. Карактеришу га архаизми, а на лексичком и граматичком плану има наглашене локалне особине које, заједно са архаизмима чине фонд поетизираног језика. Због тих својих особина, овај идиом је релативно стилизован, апстрактан и хомоген (с обзиром на величину територије на којој се употребљавао и која превазилази територију новоштокавских територија). У многим срединама фолклорни интердијалекат функционише као стандардни језик.

Није случајно што је фолклорни корпус (језик фолклора), издавањем народних умотворина, пре свега песама, послужио Вуку за презентацију српске народне културе свету, док је на унутрашњем плану послужио као корпус будућег књижевног језика на народној основи.

Фолклорни језик је први уметнички облик језика настао на прелазу с митског на уметнички начин мишљења. Основна карактеристика митског језика је изједначавање звучне форме и садржаја језичког знака. Та понављања, редупликације, стварале су посебне конструкције без узрочно-последичних веза, сачињене само од фонетских понављања (понављају се гласови, речи или читаве реченице) и то је основна карактеристика која издваја митски језик од свих других. Као пример може се узети најстарији пример римске народне књижевности, песма Арволска браћа, забележена у трећем веку – Арволска браћа у песми позивају домаће демоне да победе зле олујне демоне. На жртвенику су земљани лонци, посвећени култу пролећа (богињи пролећа и ведрине Деадији; она се и данас спомиње у дечијим песмама). Браћа су певала поређана у круг, а у ритуалу су разбијали лонце (у којима су били или жито или „жртвени јарци“). Као други пример може се узети архаична заклетва на староугријском језику из трећег века п.н.е. у којој се понављају речи, асонанце, алитерације и двостука рима. Карактеристика фолклорног језика је понављање кључних слогова речи и удвостручавање исте основе код различитих категорија речи у низу, а ради

20

постизања новог значења, експресивности и преношења значења (нпр. у српским народним песмама: „дан данила“, „ноћ ноћила“, „пут путовати“ и сл.).

Новоштокавски фолклорни коине и новоштокавски фолклорни говори. Новоштокавски фолклорни коине био је уједначенији од народног говора, у све три говорне средине, али му је основа била (и)јекавска. Основне црте биле су му најсродније источнохерцеговачком дијалекту. Границе његове распрострањености биле су много шире од границе (и)јекавског изговора и новоштокавских говора уопште и обухватале су добар део штокавске језичке територије. Где год је деловао коине, утицали су локални изговор и локалне црте, али се чувала (и)јекавска основица.

У овом фолклорном језику, управо зато што је настао селекцијом и зато што представља апстракцију народних говора, рефлекс јата се лако могао замењивати, али и ширити на нејекавске говоре, док му је функција (језик усмене књижевности) осигуравала извесну аутономију и релативно уједначену, хомогену структуру.

С развојем књижевног језика и писане књижевности, фолклорна књижевност је деградирана, па је тиме деградиран и фолклорни језик. У појединим срединама (источна Босна) овај коине постао је разговорни језик, са функцијом стандардног језика (народски језик).

Недостаци новоштокавског фолклорног коинеа су:

а) није био оспособљен за функцију стандардног језика (имао је специфичну тематику, није имао одговарајући језичку супстанцу, а посебно је био неповољан за градске средине, нпр. Дубровник);

б) разговорни језици развијени из ове базе такође нису могли постати стандардни и да изразе културни садржај (иако су синтакса и лексика биле прилагођене градским срединама), недостајала им је апстрактна лексика, а имали су вишак конкретне лексике, првенствено позајмљеница из турског језика;

в) у овом интердијалекту било је више одступања од стандардне норме и није било прецизности у изражавању садржаја – зато је временом све већи утицај за развој књижевног језика прелазио на живе народне говоре;

г) у време настанка стандардног језика особине овог коинеа су се већ разликовале од живог народног говора и стандардни језик је одбацивањем локалних црта добио стабилнију норму. На тој основици фолклорног језика и живих народних говора створен је народни српски књижевни језик, који више и није био народни, него књижевни (атрибут народни упућује само на његово порекло).

Живи народни говори и стандардни језик. Од 1814. године, када је изашла његова Писменица, Вук употребљава јужни дијалекат, али са особина сремачког говора и сматра да сваки писац треба да пише језиком свог краја; он допушта сва три изговора јата. Тек касније врши проширење језичке базе и пропагира (и)јекавски изговор.

Најважнија особина Вукове редакције је да се он залагао за аутентични народни језик, језик села, док је критиковао, нпр., војвођанске говоре. Из тог Вуковог села уочава се јака опозиција између села и града, одн. дијалекта и књижевног језика, и то само на морфолошком и фонолошком, а не и на лексичком плану. У два случаја оставио је слободу избора:

1) у лексици (могућност продора дијалекатске лексике у књижевну)

2) у изговору рефлекса јата.

1828. године он препоручује и донекле нормира средњи тип екавског изговора, који се развија у Београду и Крагујевцу.

21

Нормативни критеријуми (лингвистички, екстралингвистички, критеријум доброг језичког осећања, критеријум „језик добрих писаца“)

Број нормативних критеријума је различит. Могу бити општи и посебни, али је од суштинске важности да се примењују по хијерархијском редоледу. Исти критеријуми важе за различита језичка факта, одн. различите подсистеме.

Општи критеријуми нормирања су:

1. критеријум језичке функционалности (оправданости)

2. критеријум системности језичког факта

3. критеријум територијалне распрострањености

4. критеријум говорне фреквентности.

Прва два критеријума су лингвистички, а друга два нелингвистички. Уз ове, јављају се још два критеријума: језик добрих писаца и критеријум доброг језичког осећања.

На основу критеријума функционалности (оправданости) процењује се треба ли језику или не нека од језичких чињеница (процењује се њена комуникативно-стилска вредност).

Критеријумом системности језичког факта процењује се да ли се језичка чињеница уклапа у систем. Системност одражава унутрашње законитости језика. На основу овог критеријума језичке чињенице се проглашавају као системске или несистемске, говори се да ли припадају књижевном језику или не.

Критеријуми територијалне распрострањености и говорне фреквентности су нелингвистички критеријуми и не могу бити примарни за проглашвање нормативности неке језичке чињенице. Они су додатни и осигуравају лакше проглашење прихватљивости неке језичке чињенице.

Критеријум језичког осећања се не односи на лично, субјективно осећање језика, већ је то израз који се односи на језичко осећање колектива (језик као систем јединица и правила којима представници колектива морају овладати да би се могли међусобно споразумевати).

Као критеријум језичког планирања може се узети и језик добрих писаца, чиме су се нарочити бавили припадници Прашке лингвистичке школе тридесетих година (Ертл и Хавранек). Добар писац је онај који са становишта језичке правлиности никада и нигде не нарушава прихваћене норме које проистичу из праксе коју стварају добри писци његовог времена. Ертл сматра да је појам „добар писац“ чиста фикција и да апсолутно добар писац не постоји, а норму стварају они писци који у датом времену утичу на развијање и стварање језика. Једино ограничење је у томе што се као извор за познавање сматра језик уметничких дела (лепе књижевности), где избор језичких средстава може бити крајње слободан (песничка слобода) и субјективан.

Улога Вука Караџића у стандардизацији српског језика(Вук и Доситеј, Вук и Хаџић, Вук и Стејић)

Вук и Доситеј. Доситејеви погледи на језик дати су у Писму Харалампију и Мезимцу. Доситејев програм садржи следеће ставке:

1. Усвајање говорног народног језика као искључивог, јединог језика књижевности; то је општи народни језик, свима разумљив, за разлику од рускословенског језика.

22

2. Циљ је да се целом народу омогући да разуме књиге и да се просвећује; подесност види у томе што је народни језик најраспрострањенији и свакоме близак; разлог свему овоме је неразумљивост «нашег старог језика» (рускословенски). Језик има своју цену од ползе коју узрокује;

3. Да би се циљ постигао, језик треба посрбљавати, понарођивати.

4. Учени људи, интелигенција треба да спроведу вернакуларизацију и тиме се разрешава диглосија.

5. Књижевни језик је језик културе, а интелигенција је преносилац културе; књижевним језиком се укључујемо у европску културу, а он мора бити акултуризован; овим решењем не прекида се веза са тадицијом, а писци треба да пишу на том развијеном књижевном језику, чија ће основица бити вовођански народни говор; тај језик би био усавршен народни језик (према рускословенском), писмо треба да буде реформисана грађанска ћирилица.

6. Доситеј није имао никакав програм стандардизације књижевног језика.

7. Проблем диглосије решава остављањем могућности функционисања рускословенског језика у интелектуалним круговима.

Савремени српски почиње од Вукове критике Видаковићевог романа „Љубомир у Јелисијуму“. Критика се односила на садржај и језик романа, где је Вук изнео и своје погледе на књижевни језик: :

1. Свестан је потребе стварања новог одн. стандардизовања језика и противан сваком поправљању.

2. За Вука су основне компоненете идентификације вера, језик и народни обичаји, у складу са идејама стварања националних држава у Европи

3. Значај књижевног језика на народној основи: да буде свакоме разумљив да би испунио своју функцију.

4. Остварење циља треба да буде преко писаца који ће писати на свом народном говору.

5. На Видаковићеву примедбу да се књижевни језика мора разликовати од кухињског језика, Вук наводи као аргумент класичне језике и велике светске језике који су створили књижевне језике на народној основи.

6. Видаковићеву примедбу да је за књижевни језик важан укус, Вук сматра да у граматици нема вкуса (естетских критеријума), него је треба просто научити.

7. Вуков однос према туђицама: он је за аутентични народни језик, а толерантан је према турцизмима и нетолерантан према славенизмима.

8. Не прихвата мишљење Доборвског о потреби стварања средњег језика којим би се изражавали културни садржаји, јер се сваки садржај може и на простонародном језику исказати.

9. Залагао се за реформисану ћирилицу и правопис и критиковао цркву и интелигенцију.

Вук и Копитар. Вук је од Копитара преузео идеју о чистом, аутентичном народном језику и рационалном и функционалном правопису; Копитар је имао идеју а Вук је саставио реформски програм. Неки копитареви и Вукови ставови о књижевном језику:

1. Копитар је сматрао да треба да постоји само један књижевни језик, изузимајући језик цркве; Вук је у потпуности усвојио овај став.

2. Копитар се залагао да се као књижевни језик употребљава народни језик; Вук ово прихвата и додаје компоненту вероисповести (српски језик је језик свих Срба без обзира на вероисповест)

23

3. Копитар сматра да треба писати аутентичним народним језиком; језици се не смеју мешати, одн. не сме се стварати макаронски језик. Вук је наследио ову идеју од Копитара и додао да српски језик треба да буде потпуно одвојен од ученог (славенског одн. рускословенског) језика, који остаје само језик цркве.

4. Књижевни језик треба да буде писан рациабилном азбуком, на оснву Аделунговог принципа пиши као што говориш; Копитар је против тога да неко учено друштво одређује правопис. Вук је прихватио идеју о фонетском правопису. азбука треба да буде реформисана српска ћирилица.

5. Копитар је био против употребе мешаног књижевног језика, тј. славеносрпског. Вук је подржао ову идеју (пишу по правилима баба-Смиљане).

Решење књижевнојезичког проблема код Копитара и Вука:

1. Књижевни језик треба да буде народни језик, језик села, одн. Срба који живе далеко од градова.

2. Копитар је у почетку био за етимолошки правопис, а затим прихватио Аделунгово начело и чист фонетски правопис, што је и Вук прихватио.

3. Копитар сматра да сви дијалекти заслужују да уђу у књижевни језик и да сваки писац треба да пише на свом дијалекту; Вук је ово прихватио и додао да дијалекте не треба мешати.

4. Скупљање и објављивање народних умотворина треба да илуструје функционалне могућности тог књижевног језика на народној основи.

5. Задатак граматичара и лексикографа је да објективно опишу језик (изврше дескрипцију), а не да прописују и исправљају народни језик.

6. Копитар је сматрао да треба посрбљавати старословенску лексику и да је то посао учених људи, а Вук је сматрао да књижевни језик не може бити без страних речи, али и да народни језик задовољава тренутне културне потребе својих говорника.

7. Копитар је био против мешања идиома и био је изразити пуриста по питању лексике (против употребе страних речи у народном језику), а Вук је био одлучно против посрбљивања славенизама и кованица.

Из овога се види да је Копитарева концепција садржавала кључна полазишта Вукове реформе, и зато се програм који је заступао Вук може слободно окарактерисати као Копитар-Вуков реформни пројекат.

Компоненте Копитар-Вуковог пројекта вернакуларизације књижевног језика и правописа код Срба су:

1. реформа ћирилице и њене графије и базичног правописног принципа: добијени су посрбљена азбука и фонетски правопис.

2. Обављена је дескрипција језика, и то на граматичком плану у Писменици (1814), лексикографском у речницима (1818. 1852.) и додатно у граматици Ђуре Даничића (1850. граматика без синтаксе)

3. Формирање фолклорног језичког корпуса и превод Новог завета у функцији егземплификације народног језика;

4. Писац треба да пише народним језиком, тј. својим дијалектом и то доследно.

5. Реформисање текућег књижевног језичког израза Вук је спровео највише захваљујући својим критичким и полемичким текстовима, у којима су се налазиле и језичке поуке.

6. Промена Вукових погледа на књижевни језик састоји се у ширем сагледавању, тако да Вук уводи промене у фонолошком и грматичком систему и инсистира на опћенитој правилности, која подразумева фонолошки и морфолошки аспект. Вук мења поглед и на дијалекте, схвата њихову природу и разуђеност.

24

У следећој фази рада, Вук је извршио селекцију и кодификацију норме. Додатне компоненте Вукове реформе су:

- У почетку је било потребно само описати народни језик а затим и извршити избор особина народног говора одн. налажење најбољег решења у појединим случајевима где се дијалекти разилазе. У ту сврху настао је принцип опћените правилности.

- У лексици је првобитно заузимао пуристички став, али је преводећи Нови завет наишао на низ тешкоћа и ублажио свој ранији пуристички став према рускословнексом језику, и показао, теоријски и практично, на који начин треба попуњавати лексички фонд; и даље је инсистирао да се при лексичкој елаборацији колико је год могуће чува аутентичност српског књижевног језика и противио се изради терминологије коју су спроводили, по његовом мишљењу некомпетентни, чланову Друштва српске словесности.

- Вук није решио питање регионализама и то је остало до данас.

- Овакав књижевни језик водио је унификацији са илирским књижевним језиком, наравно, на вуковским основама. Вук се на крају определио за равноправност икавског и ијекавског изговора.

Вук је, опредељујући се за сопствени дијалекат (који је препоручивао и другима) и бавећи се дескрипцијом и егземплификацијом народног језика, а не прескрипцијом, фактички створио имплицитни књижевнојезички стандард. зато би се тај његов поступак могао назвати криптостандардизацијом српског књижевног језика.

У својој криптостандардизацији Вук је применио следеће конкретне поступке:

експлицитна конретизација норме:

а) системске конкретизације тј. опис језичког система (фактички прескрипција)

б) лексичка конкретизација тј. инвентарисање, квалификовање и објашњење лексике и фразеологије, коју пружа Српски рјечник

в) језичке поуке, тј. разни ставови, пре свега у оквиру језичке критике, који су, у свом проскриптивном аспекту, садржавали критику и осуду употребљених језичких средстава, а у прескриптивном – препоручивали или захтевали употребу одговарајућих аутентичних средстава.

имплицитна конкретизација норме одн. егземплификациона кодификација – стварање узорног корпуса текстова који илуструју употребу и даје обрасце књижевног језика који се нромира, а тиме имплицитно спецификује сам језик.

Сви ови поступци имају прескриптивни нормативни значај, јер конкретизују књижевни језик, а многи су и проскриптивни, јер искључују из тог језика потенцијалне појаве које су се јављале у књижевнојезичкој пракси или постојале удијалектима, а нису биле прихватљиве за књижевни језик.

Ови поступци су реализовани у граматикама, речницима и малом броју студија о појединим језичким питањима. Ортографску и фонолошку норму дао је у Писменици (1814) и Српској граматици (1818); морфолошка норма дата је у Писменици (1814) и граматици (1818); творбена норма дата је у речницима (1818. и 1852.); лексичко-семантичка норма дата је у Српском рјечнику (1818. и 1852); синтаксичка норма дата је у језичким поукама; стилска норма дата је у Вуковом језику и фолклорном корпусу.

Вук и Хаџић. 1937. године Јован Хаџић (одн. Милош Светић) се у својој брошури Ситнице језикословне са неприкривеним омаловажавањем дотакао Вуковог рада у области граматике, чиме је почео отворени рат између њих. Пошто је позван да за Србију напише нови законик, Хаџић из Новог Сада долази у Београд, где постаје идеолог и песник просвећене бирократије. Увређени Вук је 1839. године у Бечу написао одговор на Хаџићеве Ситнице језикословне, а затим је уследио и Хаџићев одговор. Противници су се свађали око српскохратске граматике, постојаног и непостојаног а, као и око порекла речи кнез, књаз и закон. Хаџић се при томе позивао на све којих

25

се сетио: Хомера, Добровски, Мушицког, Хајнеа и оптуживао Вука да он српску граматику нити зна, нити ће је икада научити и да је све у његовом делу туђе, узето од других писаца и научника. У Вуку је он истовремено нападао и књижевног и политичког противника. Три битне ствари одвајале су Хаџића од Вука: сукоб око правописа, друкчије језичко осећање и неслагање са Вуковим схватањем књижевно-језичког јединства Срба и Хрвата:

1. Хаџић је био за етимолошки правопис, по коме се у писању водило рачуна о корену речи (србски, а не српски; гледатће, а не гледаће), он је задржавао словенске полугласове, као и знакове i, iй, й, ы, ый (којима се некада означавала разлика у звуковима). Вук је, напротив, био за фонетски правопис заснован на народном говору.

2. У погледу језика, Вук је синтетичким путем, на темељима херцеговачког и босанско-дубровачког говора стварао нов књижевни народни језик. Хаџић се, међутим, ослањао да дијалекатске особености источног, сремачког народног говора (нпр. живу, ум. живе), на које је калемио језичко осећање ученог Србина из Угарске, искварено страним утицајима.

3. Као православца, Хаџића је вређала Вукова ширина према католицима, нарочито тврђење да илирски писци који не мешају рускословенски језик и народни говор боље знају наш књижевни језик од Срба из Угарске. Хаџић је нападао Вука што раставља света словенска слова я, ю, і, є и јат само да би нас приближио католичкој цркви.

Вук и Стејић. Некадашњи Вуков пријатељ, лекар и писац, Јован Стејић, замерио је Вуку у приватном писму што књижевни језик заснива искључиво на језичкој баштини патријархалног света, у који је Стејић укључивао и житеље Боке Которске, а одбацује језичке особености културно развијенијег грађанства у Угарској. Између језика за који се Стејић залагао и Вуковог језика постојале су знатне разлике, а једна од главних је била мноштво туђица из руског, одн. црквенословенског језика.

У овећој расправи Језикословне примедбе на језик г. Вука Стеф. Караџића к преводу Новог завјета, Стејић се оборио на схватања о књижевном народном језику, које је Вук изложио у Писмима о српском језику и правопису. У својој расправи, Стејић је бранио право славеносербских писаца да и они, као и Вук у Новом завјету, граде, усавршавају и улепшавају српски књижевни језик, ослањајући се на црквенословенски. Вук је, по потреби, србизирао црквенословенске речи сродне духу народног језика, што значи да је био само за српскословенске речи. Стејић је, међутим, бранио право учених Срба из Угарске да уносе по свом нахођењу и црквенословенске речи (нпр. отечествен, воспитати, жертвовати и сл.), које Вук није трпео у српском књижевном језику као русизме, туђе народном говору.

По свом књижевно-језичком опредељењу, Стејић је близак Доситеју, а супротан Вуку. По њему, језик треба да се реализује као развијен, развијенији и најразвијенији варијетет (сељаци, варошани, интелектуалци); учени људи треба да се баве усавршавањем свог варијетета, култивацијом језика (супртоно Вуку).

Своје идеје изнео је у предговору за превод Макробиотике 1826., у Чланку мојему Милану 1836. и Предлогу за Српски речник и граматику 1853. године.

26

Значај норме за комуникацију; улога лингвиста у кодификацији

Књижевне норме служе да установе и озаконе употребу која је типична за књижевни језик и његов стил: у избору речи и њиховог значења (лексичко-семантичке норме), у јединственом изговору (ортоепске норме), у правилним облицима (морфолошке норме), у структури реченице (синтаксичке норме) и у самој употребној вредности појединих речи (стилистичке норме). Тек тако нормирани језик способан је да буде веза међу људима.

Ради потпуне разумљивости не може сваки појединац употребљавати поједине гласове, речи, везе међу речима по својој вољи, јер ће доћи до неспоразума, што доживљавамо скоро сваки дан. Да бисмо уклонили неспоразуме, морамо говорити правилним књижевним језиком. У књижевни језик улази оно што је распрострањено, што је заједничко већини припадника једног језика, дакле оно што је опште, што тежи неком одређеном систему. Правилно је, допустиво и пожељно у језику све што служи лаком, једноставном разумевању свих који се служе језиком. Неправилно је и недопустиво све што отежава то разумевање.

Дакле, језичке норме служе народном јединству, уклањају шаренило, чине књижевни језик јединственим; језик тако постаје одређенији и разумљивији. Норме уклањају и смањују разлике између индивидуалне употребе и колективног карактера језика са циљем да се омогући ефикасна комуникација.

Кодификација представља нормативни поступак који подразумева израђивање нормативних речника, граматика и правописа. То је посао лингвиста, кој прописују правила за руковођење приликом бирања и употребе језичких средстава, правила која обавезују говорне представнике датог језика.

Кодификација подразумева и етапе елаборације (оспособљавање норме да се прилагоди друштвеним, културним и комуникацијским потребама) и успостављање механизама примене књижевне норме. Елаборацију врше лингвисти, али је канонизују специјалне институције при министарству. Примена норма остварује се употребом књижевног језика у пракси (у образовању, средствима јавног информисања, у науци...).

„Београдски стил“

Београдски говор је само говор Београда, а не његове околине (Милош Московљевић, Зборник филолошких и лингвистичких студија, „Неколико речи о београдском говору“, Београд, 1921). Одлике:

(а) „београдски говор“ требало би да припада шумадијским говорима;

(б) почетком 20. века дошло је до мешања становника, појавио се велики број необразованих и полуобразованих;

(в) турски, јеврејски, грчко-цинцарски и цигански језик највише су утицали на лексику, али и на друге језичке слојеве;

(г) јављају се велике разлике у говору појединих градских зона (Савамале, Дорћола и Палилуле); „палилулски говор“ је урбани идиом са особинама косовско-ресавског и призренско-тимочког дијалекта;

(д) на фонолошком плану, именице женског рода на –а у дативу имају одсуство сибиларизације (нпр. мајки, руки, стоки, луки); Ћ се често изједначује са Ч, што се објашњава психолошком условљеношћу; акценат се скраћује, нема краткоузлазног акцента и губи се дужина; чести експираторни удари, акценат се помера на следећи слог и не преноси се на проклитику;

(ђ) на морфолошком плану, једнакост акузатива и локатива (нпр. Он је на славу); употреба упитно-показне заменице који; перифрастичка компарација; 3. лице множине презента на –у

27

уместо на –е (нпр., носу, виду, као и мећају, цвркутају); безлични глагол требати користи се као лични; губљење гласа Х у потенцијалу и његова појава где му није место; непостојање аориста; збирни број уз pluralia tantum;

(е) на синтаксичком плану, егзистенцијалне реченице с глаголом имати у значењу „постојати“ (француски avoir).

У почетку, овакав београдски говор је био говор досељеника, али је временом постао матерњи језик за своје становнике – створен је књижевни језик који се разликује од језика београдске дијалекатске зоне.

Урбани дијалекат се разликује од усмених форми књижевног језика јер је гипкији и лакше усваја одлике из других говора. Као језички супстандард, он се разликује и од народног дијалекта. То је изузетно непостојана категорија, а настаје као резултат непосредног контакта народних дијалеката и стандардног језика.

Особине данашњег београдског говора резултат су укрштања различитих дијалекатских типова (сремско-вршачког, косовско-ресавског, шумадијско-војвођанског и др.). Иако на плану акцената има одступања од четвороакценатског система, ипак се чувају сва четири акцента, дужине на постакценатском слогу, а њихово скраћивање је на слогу који је после слога са дужином. Одступања од стандардног језика су у следећем:

(а) скраћивање дугих слогова чак и кад су под акцентом (нема, нпр., трèнŷтāкā);

(б) појава силазних акцената на унутрашњем слогу (нпр., Југослâвија, конкретан), под утицајем стране лексике;

(в) тонска неутрализација између краткоузлазног и краткосилазног акцента;

(г) изразита отвореност кратких средњих вокала;

(д) наглашена затвореност дугих средњих вокала;

(ђ) делимична редукција вокала (нпр. приличи);

(е) промене вокалских група под утицајем стране лексике (нпр., оивичен, неуобичајен), са границама морфема 1+2 или 2+1 (какаоа, шоуа, коаутора); ако је вокал на крају дуг, не може се заменити, него се схвата као део лексеме (нпр. какаō);

(ж) структура консонантских група које се раније нису толерисале: трочлане консонантске групе (нпр., ексцентричан, аранжман, оваквих група има око 270). Четворочлане групе (напрстак, подстрек, банкарство; има их око 140) и петочлане (нпр., група -нтств-).

На стварање језичког супстандарда непосредно утичу:

(1) дијалекатска база;

(2) „језик улице“ (нарочито на плану лексике и морфологије – број падежа, уклањање придева на –ћи, конструкције код+генитив у месном значењу итд.);

(3) историјско-културне одлике;

(4) утицај стране културе преко административног језика, првенствено на лексику;

(5) немање облика у писаном језику (глаголски прилог прошли на –вши има друге форме; „ево га Пера“ и „ево Пере“; јел'; јел'те; глаголи треће врсте типа сломијеш итд.).

28

Функционисање стандардног језика и језичко раслојавање

Ниједан језик, без обзира на то да ли је нормиран или не, није потпуно јединствена целина, већ се раслојава у зависности од тога какву функцију има у друштву и култури, о каквој се теми саопштава, ко се њиме служи, с ким, када га, где и у којој прилици употребљава, с којим циљем итд. Говорник може своје мисли, осећања или жеље изразити на веома различите начине јер на располагању има различита изражајна средства, али он не узима било која, него међу њима бира она која највише одговарају сврси и свој исказ уобличава према циљу који жели постићи. Језик располаже одређеним арсеналом могућности и говорник из њега одабира одређена решења. На тај начин настају одговарајуће говорне варијације (стилска, варијантна, дијалекатска, социолекатска, жаргонска, идиолекатска и др.). Ти процеси се могу свести на неколико основних типова:

(1) Функционално раслојавање

Њиме настају тзв. функционални стилови, који се одликују одређеним лексичким, синтаксичким, семантичким и текстуалним особинама, а резултат су прилагођавања домену, функцији и тематици. Функционално раслојавање може бити:

(а) ситуационо;

(б) тематско;

(в) дисциплинарно.

(2) Социјално раслојавање

Њиме настају социјални дијалекти (социолекти), који се односе на одређене социјалне групе, класе, професије или сталеже, као и на полне разлике.

(3) Индивидуално раслојавање

Њиме настају специфичне особине сваког појединачног говорног представника једног језика, испољене било у писаном, било у говорном виду (тзв. идиолекти).

(4) Територијално раслојавање

Њиме настају две врсте појава: (а) нестандардни народни говори (дијалекти) и (б) варијанте стандардног језика.

Неки аутори говоре и о постојању тзв. временског раслојавања језика, али се ту не ради о једној постојаној категорији – то су хронолошки сукцесивне варијације које не постоје истовремено или, када и постоје (нпр. међугенерацијске), тада се могу третирати као испољавање социјалног раслојавања језика, с обзиром да генерација говорних представника чини својеврсну друштвену групу. (Милорад Радовановић)

Функционално раслојавање језика (ситуационо, тематско, дисциплинарно)

Функционалним раслојавањем језика настају тзв. функционални стилови. Њихове основне карактеристике тичу се инвентара, избора и употребе језичких средстава (нарочито лексичких и синтаксичких) – њима се функционални стилови прилагођавају посебним функцијама и задацима језика, односно посебним потребама које намећу домен, ситуација или тематика саопштавања. Зато се овај облик језичког раслојавања испољава у три вида, као:

а) ситуационо раслојавање;

б) тематско раслојавање;

в) дисциплинарно раслојавање.

29

а) Ситуационо раслојавање ствара стилске разлике између ситуација у којима говорни представник употребљава свој језик, нпр.: радно место, породица, пословни састанак, испит на факултету, час у школи, вечера у ресторану...

Избор језичких средстава, при томе, не зависи само од околности, већ и од релативног статуса саговорника, а он се изражава ословљавањем, употребом заменице 2. лица, начинима изражавања захтева и молбе итд.

А) Заменица 2. лица – Језичко знање подразумева употребу заменице ти или ви + глагол у одговарајућем облику. Говорник мора поседовати компетенцију комуникације и знати да се у неким ситуацијама једној особи може рећи „ви“. Нпр., када се у говору користи комбинација

ти – ти – то је симетричан однос, однос солидарности и указује на исти друштвени статус саговорника;

ти – ви – асиметричан однос који указује на различит друштвени статус или старосну разлику;

Ви – Ви – однос дистанцираности у разговору.

Ове заменице се понекад зову заменице моћи или статуса; нису питање норме него стила. Млађе генерације у обраћању користе заменицу ти, посебно ако су припадници исте друштвене групе. Такође, мање образовани људи приснији су у комуникацији и зато се обраћају са „ти“.

Б) Ословљавање – нпр., лексеме господин и госпођа, које су у највећој мери необележене (немаркиране), али ипак не покривају све говорне ситуације.

Она је права госпођа. (у значењу „дама“)

Он је господин. (у значењу „учтив, васпитан, учен човек“)

Дошли су Пера и друг Марко (друг је најпре означавало комунистичку солидарност, а сада означава статусну разлику).

У ословљавању се користе и лексеме за назив занимања (докторе), за старије особе (бако, мајка), лексеме из сродничке терминологије (млада, снајка, чико, тето, сине), у продавници (господине, госпођо, комшија), као и лексеме земљаче, брате, друже, момак, момче (заиста млад човек, док момак некад сугерира и подређен статус).

У комбинацији са личним заменицама:

Ви господине Петровићу – поштовање, дистанцираност;

Госпођа Перка – мања формалност;

Ви, Петре – поштовање, али и блискост;

Ви, колега – еуфемизам у обраћању студенту;

Ти, Петровићу – дистанцираност, без жеље за блискошћу;

Ти + надимак – блискост.

В) Изражавање захтева и молбе – Може бити у облику директног исказа, када се значење исказа изводи непосредно из његових саставних делова (нпр., Колико је сати?, Забрањено пушење!, Затвори прозор) или у облику индиректног исказа, када се значење изводи посредно (нпр. Имаш ли сат?, Хвала што не пушите!, Промаја је).

Питање учтивости је веома повезано са директним и индиректним исказима (на основу релевантности исказа, саговорник исказ интерпретира директно или индиректно). Постоје устаљена правила за „погађање“ значења исказа, тј. постоје систематски односи између одређених исказа и одређених значења:

Дај ми оловку! – директни исказ;

Оловку! – заповест (различит статус саговорника);

Имаш ли оловку? – индиректан исказ (мања блискост саговорника);30

Да немате можда оловку? – обраћање непознатој особи;

Да ли имате оловку? – дистанцираност;

Је л' имате оловку? – мања формалност;

Извините, да ли бисте могли да ми позајмите оловку? – учтивост;

Будите љубазни, позајмите ми оловку. – директни исказ;

Да ли бисте били љубазни да ми позајмите оловку? – индиректни исказ;

Да ли могу да вас замолим да ми позајмите оловку? – питање се односи на сопствену могућност говорника да ли он сме да позајми оловку.

Грешке у изражавању захтева и молбе проистичу из недовољне учтивости тамо где је она потребна, али и претеране учтивости тамо где није потребна формалност. Степени учтивости:

а) степен моћи – већа је учтивост ако је саговорник моћнији;

б) степен дистанце – већа је учтивост ако је већа дистанца;

в) тежина молбе – „цена“ у погледу труда и емоционалне ангажованости; већа молба подразумева и већу учтивост. Постоје тзв. „скупе молбе“ (позајмица новца, аутомобила, чување деце) и тзв. „умерене молбе“ (затварање врата, додавање нечега).

Најмање форме учтивости употребљавају се када је молба у корист саговорника (Допустите да вам помогнем, Дај ми ташну док обучеш капут).

б) Тематским раслојавањем настају стилске разлике према садржају, теми о којој се саопштава. Тако, рецимо, у оквиру новинарског стила различитим средствима писани су текстови из области спорта, спољне и унутрашње политике, економије, културних збивања, историјских догађаја и сл.

в) Дисциплинарним раслојавањем успостављају се разлике између одговарајућих група говорних представника и домена употребе језика (употреба језика везана за одређене професије: права, администрација, наука, филозофија, новинарство, политика, позориште, филм, есејистика, техника, технологија итд.). Овде се разлике међу стиловима тичу првенствено лексике (терминологије) и синтаксе.

Стилове саопштавања настале дисциплинарним раслојавањем језика не познају исти говорни представници (говорници обично познају стил само једне, своје професије), док стиловима који настају као производ тематског, а поготово ситуационог раслојавања говорни представници најчешће овладавају у већем броју.

(1) „Ових дана је, управо, календарски наступио период када треба обавити један врло важан посао, а то је прихрањивање пшенице. (2) До пре два-три дана било је немогуће ући у њиву, јер су њиве све расквашене због учесталих падавина током јесени и током зиме. (3) Међутим, последња два-три дана створили су се услови да се прихрањивање може обавити. (4) Како је већ раније најављено, дефицит азота земљишта је веома велики и биће потребно биљкама што пре унети азот како би развиле свој потенцијал за принос и на крају и дале приносе какви су примерени сортама у нашем агроеколошком подручју. (5) Међутим, топло време које влада ових неколико дана сигурно није примерено календару и вероватно неће бити добро за развој пшенице уколико она сада нагло озелени и почне да вегетира, јер ће се касније у току вегетационог периода појавити поново период ниских температура и може се десити да и при мањим мразевима оне изгубе лисне површине. (6) Према томе, можемо ценити да ово топло време, рекао бих ненормално топло време, да није добро за развој пшенице, као ни за друге биљне врсте. (7) Страх постоји да ће биљке наставити вегетацију и да ће онда, под утицајем мањих мразева, доћи до извесних оштећења.“

За говорни стил агронома треба претпоставити следеће особине: прецизне податке о проблему, објективна нарација, јасан израз, лексика примерена датој области, али не сасвим професионална (због разноликости прималаца поруке), поштовање синтаксичких правила. Грешке у тексту су следеће:

31

(1) управо је сувишно, али се грешке овог типа толеришу у језику. Агроном је могао рећи само прихранити пшеницу, а не обавити прихрањивање (глагол општег значења + глаголска именица). То је декомпоновање предиката, а то води номинализацији (замена глагола именицом, нпр. анализирати → вршити анализу). Декомпоновање предиката овде има функцију наглашавања информације. Календарски период је плеоназам, јер једно подразумева друго. Наступио је период је по значењу исто што и дошло је време, али је стилски правилније употребити ово друго (наступио је период је једна од фраза уобичајених за ову професију). Стил је одлика стручности, а стручност се огледа у успешном приближавању теме примаоцима поруке, а не у употреби стручних термина и „накинђурених израза“. Стручније изражавање је носилац веће информативне вредности.

(2) било је немогуће сугерише искључивост, немогућност. Уместо учестали, боље је употребити чест, а уместо падавине неки конкретан појам (киша или снег). Одређени ниво категоризације (уопштавања) карактеристичан је за свакодневни говор, нпр. киша у значењу „пљушти“, „сипи“, „ромиња“, или столица у значењу „обична столица“, „столица за љуљање“. Овде је избегнут основни, а истакнут је виши ниво категоризације – агроном је тиме свој израз лишио менталне слике која доприноси јасноћи израза.

(3) створили су се услови („земља се осушила“) – Овакав израз се користи ако хоћемо да изразу дамо призвук битног значења, нове конотације.

(4) дефицит – мањак, недостатак азота у земљишту. Како је већ раније најављено звучи помпезно и „излизано“, што је чест манир јавног говора (употреба пасива). Боље је рећи земљишту јако недостаје азот или у земљишту има премало азота него недостатак азота у земљишту је веома велики (номинализација).

Ово је типичан пример бирократизације језика – уштогљене, учестале фразе које су наводно одлика стручности. Биће потребно што пре треба заменити са треба биљкама што пре унети азот. Како би развиле свој потенцијал за принос треба преформулисати у како би се развиле. Са гледишта аудиторијума, агроном греши што користи стручне, прецизне термине – информативност не губи на томе, али израз постаје извештачен.

(5) Уместо појавиће се поново период ниских температура примереније је захладнеће. Није примерено календару је израз који је у моди, језички манир (еуфемизам). При мањим мразевима биљке губе лисне површине – узрочно-последични однос није јасно именован, па узрок постаје околност.

(6) (7) Говорнику понестаје идеја, па се понавља и говори слободнијим стилом; страх постоји уместо плашимо се, известан уместо сигуран (извесна оштећења не значи „сигурна“ него „нека“).

Бирократски језик

Бирократизација језика подразумева употребу уштогљених, учесталих фраза које су наводно одлика стручности (учестао/чест, потребно је), заступљеност страних речи и стручних термина (лисне површине, вегетација, агроеколошко подручје), гомилање непотребних речи. Осим свог речника, бирократски стил има и своје граматичке конструкције: номинализација, тј. замена глагола именицом (дефицит азота је велики), безличне конструкције и употреба пасива. Ниво категоризације је присутан у већој мери него у свакодневном говору (падавине), фреквентно је и ублажено приказивање стања ствари (еуфемизам), као и индиректно навођење узрочника неке појаве (при мањим мразевима биљке губе лисне површине). Све то није у складу са темом и ситуацијом (обраћање аудиторијуму путем радија).

Јасно изражавање је лепо зато што је сврсисходно. „Треба речима да буде тесно, а мислима широко“ (однос језика и мишљења).

32

Уз помоћ недовољно јасног говора, може се свесно вршити манипулација, мистификација и отуђење. За то је нарочито подесан монолошки говор претежно ритуалног карактера (Р. Бугарски), који нити је погодан за праву комуникацију нити њој уопште тежи. Вербална инфлација исувише често служи као димна завеса која прикрива одсуство стварне активности и истинског ангажовања, подстичући нерад и каријеризам и служећи као моћан бедем у одбрани привилегија. Свака држава треба да тежи искорењивању оваквог језика, јер се преко бирократског језика преноси и бирократски менталитет, а ниједна здрава нација не би смела да дозволи да њени припадници почну да мисле и да се понашају у складу са калупима оваквог језика, који је по својо природи оруђе парцијалних интереса и тако супротан хуманистичким визијама прогресивних друштава.

„Можемо канстатовати да се ЕПС као систем сада први пут квалитативно престројио у правцу еколошке стандардизације, односно постизања тзв. еко-киловата. То значи да функционише систем активног управљања кључним аспектима еколошке штете коју чини ова продукција.“ (=Можемо констатовати да је ЕПС сада први пут започео еколошку стандардизацију, односно да производи еко-киловате. То значи да се сада може смањити највећи део еколошке штете коју прави производња струје.)

Бирократски језик се из кругова администрације и политике проширио у све слојеве друштвеног живота, укључујући јавно информисање, привреду, школство, законодавство и друге области. Велику улогу у овом процесу играју штампа, радио и телевизија, који су по својој природи можда више преносиоци него ствараоци оваквог језика, али који га сад и сами убрзано производе.

Корени бирократског језика налазе се још у аустроугарским и обреновићевским канцеларијама; процват је доживео после Другог светског рата као језик политичке бирократије у околностима јаког централистичког режима. Подстрек бирократском језику дао је Устав из 1974. и Закон о удруженом раду из 1976. године. Након тога следи умножавање администрације и поплава законима, којих је 1980. било више од милион. Закон о удруженом раду представља не само закон основне бирократије, него и прототип бирократског језика – његове прве три реченице састоје се од 144 речи, а смисао се могао изразити са свега 14 (нпр., земљорадник → идивидуални пољопривредни произвођач; руководилац → радник који има посебну одговорност и сл.). Осамдесетих година бирократски језик је ушао у говор обичних људи. Уочено је да он није случајно баш такав какав је, већ да је то језик привилегија власти и показатељ идеолошке припадности, а служи за замагљивање истине. Деведесетих година администрација и политика престају да буду главно упориште бирократског језика и он почиње да се шири на све слојеве друштвеног живота.

Особине бирократског језика:

1) номиналност

2) општост

3) неодређеност

4) експлицитност

5) еуфемизам

6) вишак речи

7) квазинаучност

8) употреба речи страног порекла и помодних речи

(1-5 – појмовни план; 6-8 – формални план).

(1) Номиналност / номинализација подразумева претварање глагола у именицу. То је начин пренебрегавања свакодневног начина изражавања (природног језика) бирократским интелектаулним стилом, а у циљу уздизања од једноставности и стварања утиска посебности и важности.

33

авион полеће > полетање авиона анализирати > вршити анализу

(А) Декомпоновање предиката подразумева употребу конструкције глагол општег значења + глаголска именица. Ова појава је израз тежње ка апстракцији и није одлика само нашег језика, а јавља се у неколико видова:

а) не постоји глагол, већ само декомпоновани израз (а именичке речи су страног порекла): вршити трансакцију, починити злочин;

б) глагол постоји, али декомпоновани израз даје друго значење (конкретан израз подразумева вољног и свесног вршиоца радње, а декомпоновани израз има апстрактно значење): вршити притисак : притискати; вршити плаћање (посредна радња, преко рачуна) : плаћати (лично);

(Б) Избегавање номиновања агенса (носиоца радње или стања) је веома често у бирократском језику. Ако се агенс не именује, онда је он маргиналан и звучи безначајно. Његово прећуткивање или маргинализација је циљ бирократизације језика, како би се начинио еуфемизам: у циљу ублажавања тешкоћа у обезбеђењу средстава за финансирање откупа и јесење сетве (да би се лакше нашао новац за откуп и јесењу сетву); утврдили смо да ће раст динара бити стимулативан на раст производње; доћи ће до престанка падавина; ради оцене реалности нивоа садашњих цена производа; указано је на нужност спречавања „избегавања пореза“; бити у кашњењу; бити у порасту; бити од користи; имати могућност; од изузетног значаја; од велике важности; на високом степену безбедности; у потпуности; са много више одлучности.

(2) Општост подразумева категоризацију појмова на нивоу вишем од основног. Категоризација је сврставање појава у групе за потребе мишљења и језичког кодирања. Постоје категорије основног нивоа, надређеног или подређеног нивоа (хипероним и хипоним).

(А) Виши ниво категоризације је једна од одлика апстрактног мишљења и зато је погодан за бирократски језик. Његова предност је економичност – обухвата низ сличних појава чије разлике нису релевантне. Међутим, у бирократском језику се категоризација на вишем нивоу злоупотребљава (најчешће у циљу манипулације) – виши појам није економичан, већ је често дужи од онога за шта се употребљава: увоз-извоз > спољнотрговинска размена; увозници и извозници > учесници у спољнотрговинској размени; зарада > реализација прихода.

Неки изрази су толико уопштени да ни у једном контексту не значе ништа одређено; згодни су јер могу да значе много тога, а само пошиљалац поруке зна њихово право значење. Из тог разлога одлични су за манипулацију:

Покренули смо акцију у циљу што бољег сагледавања ове проблематике, како би се почело организовано сузбијање негативних тенденција. – Ова реченица покрива велики број ситуација (безлична конструкција, глаголска именица, акција усмерена на сагледавање, а не на сузбијање; не зна се ко је покретач акције, када она почиње и када ће се завршити; лексема акција симулира ангажман у који су сви укључени; у циљу аутоматски значи „нешто“ и личи на све друге сличне конструкције).

У бирократском језику злоупотребљавају се и изрази општег значења (када је реч о, у питању је, када се ради о и сл.). Они често стоје уместо израза који означавају конкретне и непосредне односе: Сви чланови управног одбора имали су неподељени утисак да се ради о нешто повољнијем тренду у погледу укупних финансијских резултата. = Сви су се сложили да су финансијски резултати нешто бољи (главни циљ овде је еуфемизам).

Изразе који припадају вишим нивоима категоризације прималац (слушалац, читалац) често не може да спусти на уобичајен ниво, па их оставља у сфери апстракције, не знајући њихово право значење. На тај начин општи изрази могу служити замагљивању или прикривању релевантних података, или чак и блефирању, јер иза паравана општег израза може стајати и неко тривијално значење. Општост бирократског језика лежи у томе да се све појаве класификују у само две групе – позитивне (повољне) и негативне (неповољне): временски услови су повољни (време је лепо); чај повољно делује на упале; банкари су оценили као веома позитивно привођење посла на изради нацрта (добро је што је посао у завршној фази); судар између старог и новог има негативне последице (ублажавање јер су последице заправо огромне и забрињавајуће).

34

делатност – виши појам (подразумева било коју делатност); акција – асоцијација на масован одзив учесника; процес приватизације – процес асоцира на дугорочан подухват са пуно препрека; појава криминалног понашања – ублажавање значења.

И придевски и прилошки појмови такође подлежу експлицитној категоризацији: споро > успореним темпом; више > у већем обиму.

Експлицитно подведени под општије категорије, именички појмови приказују се као елементи чврсте и јасно дефинисане државне и друштвене организације. Имплицира се, дакле, да су их друштво и држава прецизно организовали и да је сваки њихов аспект под контролом. Помоћу ових израза бирократија саму себе рекламира као способну и дораслу тешким задацима који се пред њу постављају. У неким случајевима, циљ употребе бирократског језика је еуфемизам.

Еуфемизми се користе из пристојности, за избегавање помињања тривијалних ствари и увек када је непожељно директно именовање неке појаве која је често непријатна. Бирократски језик обилује еуфемизмима: протест > протестни скуп; поскупљење > раст цена, нивелација > отклањање диспаритета цена. У бирократском језику је тежња ка еуфемизмима јача од тежње ка прецизности: порези и дажбине > накнаде; недовољно новца > неадекватно финансирање; масовно отпуштање радника > велики притисак на евиденцију запослених; оскудица > тешко материјално стање.

Еуфемизми су обично нејасни јер је гомилање речи најчешће начин да се замагли значење: Уколико се настави тенденција пада увоза, то би могло да се неповољно одрази на индустријску производњу и извозну динамику. – синтаксички еуфемизам (уколико увоз и даље буде падао, опашће производња и извоз).

Неки еуфемизми односе се на полицију и одржавање реда: полиција > кадрови полицијске струке, припадници органа унутрашњих послова; сила > репресивне мере.

Еуфемизам је језичко средство које делује као „шећерни омотач горке пилуле – читалац је прогута и не осетивши какав укус она заправо има“. Појаве које би, именоване правим речима, навеле слушаоца да бурно реагује, ублажене, пролазе неопажено.

Вишак речи се, као појава, најчешће везује за употребу синонима и речи страног порекла: спречавати > превентивно деловати; ограничавати > бити лимитирајући фактор; водовод до максимума користи све производне и дистрибутивне капацитете (водовод производи воде колико може).

Вишак речи се ствара и понављањем исте информације: нередовним исплатама динамика исплате личних доходака потпуно је поремећена („због нередовних исплата плате се не исплаћују редовно“).

Механизам стварања вишка речи некада је био једна од основних особина политичких говора – до те мере да је нпр. везник И сачињавао око 10% свих речи у политичком тексту (по неколико речи је било повезано овим везником). Данас су ове тзв. И-групе малобројне и обично се састоје од речи које су синоними: спречавање и пресецање узрока појава; предузимање мера и активности; послови и задаци; како и на који начин. И-групе се стварају и садржавањем једног појма у другом: људски и стваралачки потенцијали земље; економска и финансијска стабилност; фабрика омотног папира и амбалажа.

Данас И-групе служе првенствено као украси. Њима се бирократски језик одваја од уобичајеног начина изражавања, али у правцу квазинаучности. Ове групе имају свој специфичан ритам и зато отежавају комуникацију: прималац поруке се наводи на погрешан пут јер, полазећи од претпоставке да је све што је речено релевантно, он се труди да открије смисао додатне речи. Међутим, напор му се обично не исплати, јер те групе нејчешће не носе никакву нову информацију. И-групе су одличан начин манипулације језиком јер на плану ритма остављају утисак потпуности, а на смисаоном плану симулирају целовитост; а најчешће се иза тога не крије никакав смисао.

35

Уопштено говорећи, и вишак речи служи за симулирање информације. Пошто дужа порука у нормалним условима значи и информативнију поруку, пошиљалац се на тај начин претвара да је рекао више него што јесте.

Употребом речи страног порекла бирократски језик постиже квазинаучност. Овакве речи обично нису довољно познате или звуче претенциозно: смањење новца > контракција новчане масе; смањење расхода > редукција расхода; неплаћање пореза > пореска евазија; максимално форсирамо здравствено-васпитни рад („веома се трудимо да образујемо болеснике“).

Стране речи, нарочито англицизми, имају престижни карактер, али и још једну важну конотацију – модерност, пословност, тежњу ка променама према западноевропским и америчким узорима: бутик (радња са ексклузивном робом) према butique (обична продавница); бизнис (велики посао) према busines (било какав посао).

Употребом страних речи, бирократа жели да покаже да је образован и да прати светске трендове.

У бирократском језику налазе се и неки елементи научног језика: укидање 1. лица једнине и употреба пасива, што омогућава објективни манир; обрти из научног језика који симулирају одмереност, нпр., употреба лексеме чињеница и логичких конектора који симулирају логички однос типа самим тим (...па ће електронско пословање самим тим омогућити најажурнију претрагу података, а самим тим и врхунски ниво судства.) Употребом ових језичких средстава говорник жели да изазове страхопоштовање обичног света, који је научио да верује да је наука неприкосновена и да доводи до објективних истина. Заодевајући свој исказ плаштом научности, говорник га унапред штити од сваког испитивања и критике.

Језик представља код (знаковни систем), који обједињује низ функционалних стилова, као своје подкодове (подсистеме). За компетенцију комуникације од највеће важности је способност говорника да изабере и употреби одговарајући функционални стил, тј. његова способност да прелази с једне говорне варијације на другу. Социолингвистика то назива променом кода. Погрешна, неадекватна употреба једне говорне варијације уместо друге (нпр. бирократски језик) назива се заменом кода. Језичка правила за избор и употребу појединих функционалних стилова део су језичког знања, тј. компетенције комуникације, па их говорници једног језика уче, усвајају истовремено са стицањем језичког знања уопште (у породици, школи, раду, посредством средстава јавног информисања и сл.). Стилови, дакле, имају не само индивидуални, већ и колективни значај јер су њихово постојање и употреба део општег језичког знања.

Социјално раслојавање језика; индивидуално раслојавање језика

Социјалним раслојавањем језика настају социјални дијалекти (социолекти), који одсликавају разлике између појединих друштвених слојева и група. Овакве разлике најприметније су у лексици, али неретко захватају и остале језичке нивое (фонолошки, морфолошки, и нарочито, семантичко-синтаксички).

У класно подвојеним друштвима, језичке подвојености ове врсте појављују се као обележја друштвених класа (сталежа или сл.), а у језик могу бити унесене свесним, намерним настојањем да се истакне посебност друштвених слојева, или пак настају спонтано, као последица дугог одсуствовања језичких веза, што значи и као резултат помањкања комуникације међу њима. То је, рецимо, типично у робовласничким, феудалним и капиталистичким друштвима, као и у расно подвојеним земљама савременог света (нпр., „црно“ и „бело“ становништво у САД).

У друштвима у којима су класне разлике неутралисане, овакве језичке особености се појављују као одлике појединих друштвених група, насталих по разним основама – по образовању, професији, полу, узрасту, интересима, имовном стању итд. Такве језичке разлике, такође, могу

36

настајати свесним настојањем да се језиком истакну статус и посебност друштвених група, али и спонтано, као производ недовољног или чак никаквог комуницирања међу њима.

Карактеристичан пример социјалног раслојавања језика јесу тзв. жаргони, посебно код младих, који представљају врло распрострањену појаву у језицима. Карактеристика жаргона је да они задржавају граматички систем језика коме припадају (фонолошка, морфолошка и синтаксичка правила), али граде своју специфичну лексику или мењају значење постојећим речима, најчешће уз помоћ механизама метафоризације: страшан – леп; шапа – шака, гајба – стан; риба – девојка; мастити – лагати.

Жаргоне одликује непрекидна иновативност, променљивост и динамика која је неупоредиво већа од просечне учесталости промена у језику.

Говорна варијација социјалног карактера може бити заснована и на полним разликама (опозиција мушкарац/жена, младић/девојка, дечак/девојчица). При томе се мора одвојити:

а) оно што се догађа у језику, а одражава разлике међу половима;

б) оно што различити полови чине са језиком (употреба језика у зависности од пола).

а) Као прво, именица човек је хипероним за именице мушкарац и жена, али се та разлика не потврђује често у пракси, па се човек користи само у значењу „мушкарац“. Даље, постоје именице које означавају припаднике мушког пола и носиоце занимања мушког пола, а користе се и за означавање женског пола: борац, руководилац, носилац, преводилац, стрчњак, филолог, педагог; али: адвокат/адвокатица (одлика енглеског и хрватског језика); министар/министарка (жена министар/жена министра; када постоји оваква алтернатива у виду именица женског рода, онда оне обично имају негативну, „оговарачку“ конотацију); професор/ професорка, наставник/ наставница, учитељ/ учитељица (овакви облици именица женског рода су прихватљиви јер су то занимања у којима жене дуго учествују; али ако кажемо „Она је професор.“, то носи узвишеније значење него „Она је професорка.“ = она само обавља посао професора; женски назив професије има ниже хијерархијско значење него мушки).

Она је доктор наука. – узвишено значење;

Она је докторка (у болници). – конкретно значење, свакодневни посао;

научник/научница – може и у женском полу, када је у питању струка.

Када је реч о титулама, увек се користе именице мушког рода (нпр., генерал, потпуковник, доктор, магистар).

Неке именице имају различито значење узависности од рода у ком су употребљене:

домаћин/домаћица – домаћин дочекује госте, а домаћица их служи;

секретар/секретарица – секретар организује послове, а секретарица их извршава;

апсолвент/апсолвенткиња – апсолвент изражава понос, а апсолвенткиња, у суштини, не значи ништа;

професионалац/професионалка – пример из енглеског језика;

нежења/уседелица – нежења има позитивну, а уседелица негативну конотацију.

Постоје, међутим, и називи за женска занимања, искључиво женског рода (нпр., бабица, медицинска сестра). Језик, по правилу, ипак заостаје за друштвеним развојем (жене данас могу бити градоначелнице, министарке и сл., али се то у језику теже одражава). Негативан став према женама и мишљење да она не могу бити равноправне са мушкарцима, јер им то језик не дозвољава, назива се сексизам. Али језик не може насилно да се мења, а речи не могу значити оно што ми желимо. Граматички, само је мушки род немаркиран, необележен у конгруенцији, и зато покрива све случајеве употребе.

Сит гладном не верује. – и када се односи на жене;

Ко је дошао?, а не *Ко је дошла?

37

Мушки род је доминантан и код животињских врста (слон, миш, пас).

У српском језику не постоје ни бројеви који би се односили само на жене (седам, седморо, седморица).

Приликом избора између мушког и женског рода најбоље је ослонити се на сопствено језичко осећање. Норма не забрањује употребу женског рода код занимања (а на основу такве употребе може се закључити да ли је говорник припадник феминистичке струје у друштву).

б) Према неким истраживањима, жене теже „лепшем“ изражавању, поштовању норме и престижним облицима. Мушкарци, чак и кад познају норму, теже супстандардним облицима и тако изражавају „прикривени престиж“. Жене се слажу са ауторитетом, а мушкарци теже „изазивању ауторитета“. Језички табуи више погажају жене него мушкарце.

Жене боље познају боје, избегавају теме везане за спорт, механику и сл., користе придеве који имају вишу конотацију, у говору држе дистанцу према саговорнику (мада је данас ово све ређе). Жене чешће употребљавају узвике (ијао, ију) и настоје да преувеличавају ствари.

Употреба паралингвистичких средстава такође се разликује код жена и мушкараца (мимика и гестикулација). Претпоставке су да жене више подржавају причу саговорника, спорије говоре, не прекидају говор других итд.

Имајући у виду појаве социјалног раслојавања језика, социолингвистичка разматрања Б. Бернстајна укључују и специфичну теорију о постојању кодова, тј. социолеката или стилова у оквиру сваког језика којим располажу различите друштвене класе и који се разликују у области семантике, синтаксе и лексике.

Језик је општи код, у оквиру кога се јављају различити језички обрасци:

1) ограничени код – Код који даје мали број могућности, лексички и синтаксички предвидив. Његов чисти облик су, нпр., односи регулисани протоколом (верски обреди) које карактерише рутинска комуникација (лексеме и синтаксичке конструкције су потпуно предвидиве и за говорника и за слушаоца). Значења су конкретна, говор је брз и течан (јер се одвија по устаљеним обрасцима), многе ствари се подразумевају (контекст и одређени друштвени однос). Путем овог кода преноси се осећање заједништва и припадности групи, нижој класи у којој постоји јака солидарност међу члановима. Његова главна функција је да ојача одређени облик друштвених односа. Ограничени код има своју естетику – једноставан је и непосредан, одликује се живошћу и ритмом, метафором и жаргоном.

2) разрађени код – Синтаксички није много предвидив, а значења се преносе на експлицитан начин. Мало ствари се подразумева, а постоји и могућност апстракције. Док је за ограничени код важно искуство одређене групе, за разрађени код је битно индивидуално искуство.

Разрађени код користе припадници средње класе, док радничка класа, у начелу, не познаје овај код, јер он захтева дуже учење (деца из радничке класе немају неговану потребу за експлицитним изражавањем, код њих је ограничени код начин и узрок сагледавања стварности). Школа потенцира разрађени код, али су деца у игри обично слободнија и креативнија и користе ограничени код.

*Оглед са сликама:

Они играју фудбал

и он је шутира

и она одлази тамо – ограничени код

она разбија прозор (имплицитан начин изражавања – све се

и они то гледају подразумева; употреба заменица чини

а он излази и виче на њих текст нејасним)

38

јер су га разбили

тако они беже и онда их он јури

Три дечака играју фудбал

и један дечак шутира лопту. – разрађени код

И она удара у прозор (експлицитан начин изражавања – све је

и они то гледају предмет описивања)

и један човек излази и виче на њих

јер су разбили прозор...

Бенџамин Ворф – теза о језичкој релативности: Језик условљава начин мишљења и различиту слику света – различити језици дају различиту слику света.

Б. Бернстајн сматра да кодови постоје и на психолошком нивоу. Говорник разрађеног кода схвата језик као низ теоријских могућности којима располаже да би пренео своје посебно искуство. Дете се оријентише ка вербалном каналу, постаје свесно да путем језика може да изрази своју посебност. Дете које употребљава само ограничени код тежиће да се развија у складу са правилима која су том коду инхерентна; код њега код није ствар планирања, а језик није средство којим би другима изразио свој унутрашњи живот. Његов говор је везан за контекст.

Особине ограниченог кода („заједничког језика“):

а) кратке, једноставне, често незавршене реченице;

б) оскудни синтаксички модели;

в) глаголи у активу;

г) мали број везника, што условљава непрецизне конструкције;

д) честа употреба кратких наредби и питања;

ђ) крута и ограничена употреба придева и прилога;

е) тврдње формулисане као имплицитна питања помоћу којих се успоставља узајамна солидарност (је л' да?, зар не?);

ж) наредбе без давања образложења, при чему је разлог зањихово извршавање однос саговорника.

Особине разрађеног кода („формалног језика“):

а) прецизна синтакса;

б) исказивање прецизних логичких односа путем зависних реченица и других средстава;

в) већи број придева, прилога, предлога и везника;

г) могућности реформулације (више начина изражавања);

д) разлог и закључак су одвојени;

ђ) разлог за извршавање наредби је рационалан.

Индивидуалним раслојавањем језика настају специфичне особине сваког појединачног говорног представника једног језика, испољене било у писаном било у говорном виду. То су особености индивидуалног стила које се називају идиолекти (целокупност говорних особина појединца, укључујући све индивидуалне нијансе – Милка Ивић).

Језичке разлике ове врсте испољавају се на свим језичким нивоима, а нарочито у синтакси, лексици и семантици, и могу бити од мањег или већег значаја, зависно од тога у којој се

39

друштвеној улози налази говорник када употребљава језик. Тако, на пример, на основу језичких особености о свом саговорнику судимо ко је, којој професионалној групацији или генерацији припада, какво образовање има, из ког је говорног подручја итд.

Индивидуалне језичке специфичности могу имати веома важну улогу и у функцији средства уметничког израза. Писци углавном настоје да у језичком погледу не следе понашање и праксу већине, већ да у овом погледу буду специфични, „изузетни“ (нпр., језичке особине М. Црњанског, И. Андрића, Д. Киша и др.).

Територијално раслојавање језика и књижевнојезичке варијанте

Територијалним раслојавањем језика настају две врсте појава:а) нестандардни народни говори (дијалекти);б) варијанте нормираног, стандардног језика.

Територијално раслојавање у виду дијалеката испољава се кроз језичке разлике између појединих подручја у оквиру једне језичке територије, и то на свим језичким нивоима: у фонологији, морфологији, лексици, семантици и синтакси. Овакве језичке разлике, додуше намерно употребљене, срећемо и у делима појединих писаца (С. Сремца, Б. Станковића, М. Лалића).

Дијалектологија води рачуна и о уделу нејезичких, друштвених и културних појава у настајању и повећавању дијалекатских разлика. То се огледа, пре свега, у томе што одређени историјски, друштвени и културни услови спречавају или, напротив, подстичу језичке везе и контакте између географских области и између говорних представника тих области. Тако дијалекатске разлике могу настајати или се могу увећавати захваљујући државним, економским, културним, верским, идеолошким, политичким, националним и другим разграничењима, док на њихово смањивање или потпуно укидање делују појаве као што су развијеност саобраћаја на датом (језичком) терену, миграције, организованост школског система, ширење стандардног језика, постојање средстава јавног информисања, општа писменост становништва, урбанизација друштва итд.

Поред руралних (сеоских) дијалеката, појављују се и урбани (градски) дијалекти, са својим особеностима, посебно у високо индустријализованим и урбанизованим друштвима. У условима растуће урбанизације друштва, урбани дијалекти постепено потискују руралне говорне варијације, спонтано их замењујући својим специфичностима. Прожимајући се често са социолектима, они у одређеној мери могу утицати и на стандардни језик који се испољава у градским средиштима, стварајући тако варијанте стандардног језика.

И друге друштвене околности могу утицати на развој и судбину дијалеката. Рецимо, суседство са другим народима и језицима може дијалекте учинити конзервативним односно архаичним, тако да они љубоморно чувају старо језичко стање (тзв. периферни дијалекти), док су остали дијалекти прогресивни и брже и више стварају нове језичке особине (тзв. централни дијалекти). Периферни дијалекти обично и заузимају периферне делове једне језичке територије, и зато се у њима лакше одвијају међујезички контакти, али то не искључује могућност да до сличних појава дође и у тзв. централним дијалектима који се налазе у географском средишту језичке територије (нпр. Муслимани у Босни и Херцеговини не разликују Ћ и Ч и чувају глас Х, што се тумачи посредним утицајем арапског језика, који је могао деловати, пре свега, употребом исламских верских књига).

Територијално раслојавање у виду варијаната захвата нормирани, стандардни језик, и то његов и писани и говорни облик. Овакво раслојавање посебно је карактеристично за лексички ниво језика, мада у мањој мери задире и у семантику, синтаксу, морфологију и фонетику.

40

Као и дијалекти, варијанте стандардног језика су најчешће последица деловања нејезичких појава на језичке (посебних друштвених и културних околности). Зато се језичке варијанте, као и дијалекти, посматрају као појаве социолингвистичке, а не чисто лингвистичке природе.

За разлику од дијалекатских, варијантне разлике у оквиру једног језика по правилу се не смањују и не нестају, него, напротив, обично теже да се продубе и развију (нпр. европска и америчка варијанта енглеског стандардног језика или западна и источна варијанта српскохрватског стандардног језика).

На стварање варијантних разлика утичу и разлике међу дијалектима који се налазе у залеђу појединих градских културних, економских и политичких центара (Београд, Загреб, Сарајево, Подгорица). Становништво таквих залеђа досељавањем у градове уноси, поред осталог, и своје дијалекатске особине (нпр. акценте), које стварају варијетете стандардног језика тих градова. Смер утицања на релацији дијалекти-стандардни језик, заправо је двострук и реципрочан – стандардни језик, с једне стране, доприноси уклањању дијалекатских разлика (кроз школу, медије и сл.), а дијалекти, с друге стране, подстичу успостављање варијантних облика раслојавања језика.

У условима постојања двеју или више варијаната истог стандардног језика, могу се појавити и подручја међусобног прожимања варијаната, при чему се под повољним околностима временом може образовати нови варијантни тип (нпр., случај Босне и Херцеговине у оквиру српскохрватске језичке територије).

Примери варијантних разлика:- фонологија: дуван/духан, сув/сух, со/сол, општи/опћи, хемија/кемија;- лексика: хлеб/крух, недеља/тједан, ваздух/зрак, крст/криж, утисак/дојам;- морфологија: организовати/организирати, Румунија/Румуњска, лекар/лијечник;- синтакса: Ја ћу да радим/ја ћу радит, Затекли су га живог/Затекли су га жива.

41

Појам српског књижевног језика(нормирање књижевног језика код Срба и Хрвата у XIX веку

и даље – посебно нормирање лексике)

Половином 19. века у Србији се стварају модерне државне институције по узору на европске, пишу се уџбеници и поставља се питање стварања терминологије. Године 1841. оснива се Друштво српске словесности (од 1864. год. Српско учено друштво); 1866. год. – Српска краљевска академија (са основним задатком унапређивања српског језика) 1841. Матица српска препоручује да се састави српска буквица и ортографија. Године 1842. Друштво српске словесности поставља задатак да се изврше језичка испитивања у циљу састављања српске граматике; 1844. примарни задатак постаје стварање терминологије. Године 1847. у првој књизи „Гласника“ објављен је предлог терминологије који је дао Ј. Стерија Поповић (513 термина са латинским еквивалентима). Вукова критика овог предлога привремено је зауставила рад на питању терминологије.

Код Срба ијекаваца такође постоје бројни покушаји рада из области терминологије, пре свега, заслугом Божидара Петрановића, који је од 1838. године у Српском далматинском магазину објављивао текстове писане на народном језику и ћирилицом, са доста рускословенских елемената. Године 1853. преводи Свеопшти грађански законик на хрватски, српски и словеначки (превод правне терминологије). Вук се противио двојној терминологији у овом преводу.

Године 1852. Друштво српске словесности дало је добар предлог да се изради српски речник, али нема добрих замисли о реализацији те идеје.

Незадовољавајуће стање у српској лексикографији и недостаци Вукових речника једним су делом резултат незнања. Стојан Новаковић у посланици Академији зато као најважнији задатак истиче рад на речнику кљижевног језика и на развијању стилистике и синтаксе.

Половином 19. века граматика је релативно добро обрађена, аналитички и апстрактно – граматика начела; Ватрослав Јагић примењује је на гласове, Ђура Даничић на творбу речи, а Франц Миклошич на словеначки језик.

Основна нормативна дела српског језика су:

*Ђуро Даничић, „Мала српска граматика“ (1850);

*Ђуро Даничић, „Српска синтакса“ (1858);

*Ђуро Даничић, „Студије о српским акцентима“ (1856-1862);

*Ђуро Даничић, „Сабрана дела Српски акценти“ (1925);

*Ђуро Даничић, „Речник из књижевних старина српских“ (1863-1864);

*Стојан Новаковић, „Српска граматика“ (1902);

*Љубомир Стојановић, „Лекције из српског језика“ (1910).

Из области рада на двојезичној лексикографији значајно је дело Ђорђа Поповића „Речник немачко-српски и српско-немачки“, Панчево, 1895. Овај речник састоји се од 20,000 речи и пандан је Шулековим двојезичним речницима.

Нормирање књижевног језика код Хрвата обележено је „Прогласом за уједињење свих словенских народа у књижевности“, који је објавио Људевит Гај 1835. године. (Проглас се односио на словенске народе у илирским земљама, који треба да се уједине на основу штокавског наречја.)

Представници загребачке филолошке школе (Јагослав Бабукић, Антун Мажуранић, Винко Пацел, Адолф Вебер Калчевић, Богослав Шулек, Ватрослав Јагић) били су за:

а) стварање заједничког јужнословенског књижевног језика;б) заједнички књижевни језик општесловенски, близак источним и западним словенским

језицима;в) стварање књижевног језика Срба и Хрвата.

42

Године 1836. Јагослав Бабукић и 1837. године Антун Мажуранић опредељују се за старији тип штокавског језика (који ће Бабукић бранити све до 80-их година).

Основно питање загребачке школе било је опредељење за наставак –ах у генитиву множине именичке деклинације (женах, градовах, путах) и илирски правопис - инсистирање на бележењу вокалног Р (ер, ар), на бележењу замене Ь са је и прихватању гласа Ћ. Загребачка школа се, дакле, определила за стари тип штокавског наречја који чува дуал и нема једнакост датива, инструментала и локатива множине.

Поред загребачке, активна је и задарска школа (представник Анте Кузманић), која се залагала за икавски изговор и била је Вуков највећи противник, и ријечка школа (Франц Курелац), која је такође припадала конзервативној струји, а постојала је 50-их и 60-их година 19. века. Ријечка школа и њени припадници противили су се уједињењу Срба и Хрвата, а били су противници и Вука и загребачке школе.

Године 1860. Адолф Вебер Калчевић објављује спис „Брус језика“, залажући се за општи књижевни словенски језик и оштро се борећи против Вука. Све до 80-их година он брани своју концепцију књижевног језика, а онда ипак оставља могућност да се у генитиву множине пише и –ах и –а, с тим да се Х не изговара (а то указује на чињеницу да оно заправо и не треба да постоји).

Године 1850. на Бечком књижевном договору предложено је да се озваничи Вуков наставак –а у генитиву множине, што је наишло на оштар отпор илираца.

За хрватску стандардизацију језика од највеће је важности личност Ватрослава Јагића. Године 1859. он се опредељује за наставак –ах у генитиву, 1862. реагује на писање Франа Курелца; 1864. донекле мења свој став о хрватском (илирском) правопису, бележи –а у генитиву и опредељује се за заједнички језик Срба и Хрвата (нема випе панславистичких идеја и „приношења жртви“).

Богослав Шулек 1864. године залаже се за архаичне црте правописа (наставак –ах), али оставља могућност избора и Вуковог решења (наставак –â). Његов највећи допринос стандардизацији језика јесте расправа о језичким питањима и стандардизацији лексике („Њемачко-хрватски рјечник“, 1860. и „Хрватско-њемачко-талијански рјечник знанственог називја“, 1864, 1875, као и „Југославенски именик биља“, 1875). Шулекови лексикографски принципи били су:

а) језичка оправданост;б) позајмице из словенских језика (калкови и „попреки“ преводи);в) вернакуларизација – понарођавање, адаптација у складу са језичким системом;г) исправан методолошки поступак (добро бележење лексема);д) адаптација речи.

За стандардизацију језика код Хрвата значајан је и боравак Шуре Даничића у Загребу, у периоду 1877-1882. године. Он је утврдио Вукову књижевнојезичку норму у хрватском језику.

Године 1889. формира се Одбор за израду правописа, и 1892. године вуковац Иван Броз саставља хрватски правопис, углавном на основу Вукове норме.

Године 1899. Томислав Маретић издаје „Граматику и стилистику српскохрватског језика“ (у каснијим издањима носила је назив „Граматика“).

Године 1901. објављен је „Рјечник хрватскога језика“ Ивана Броза и Франа Ивековића, који означава коначну победу Вукових идеја и завршетак стандардизације хрватског језика.

Нову оцену хрватског језика дао је Радослав Катечић – у првој фази стандардизације илирци су доста речи позајмљивали из српске лексике предвуковског периода, као и из српских ијекавских говора распрострањених на територији данашње Хрватске, угледајући се на језик дубровачке књижевности и језик фолклора. То су били основни фактори на основу којих су се Хрвати определили за ијекавски новоштокавски изговор.

Језички пуризам (лат. purus – чист) је језичко чистунство, тј. тежња да се језик одржава у „чистом“ стању, како би што боље одолевао променама, а, пре свега, страним утицајима (поред

43

позајмљеница и туђица, тежи да из књижевног језика одстрани нарочито неологизме, колоквијализме, варваризме и вулгаризме). Претерана брига за судбину језика и неумесно чистунство у говору и писању, које у стварности знатно осиромашује изражајне могућности, противни су схватању друштвене улоге језика и често су кроз историју представљали наличје потребног рада на нормирању језика.

Код Хрвата се пуризам јавио већ крајем 17. века (Павао Ритер Витезовић), а потом и почетком 19. века (Јосип Ђурковечки, 1826.). Код илираца највећи пуриста био је Шулек, а затим и Иван Броз и Томо Маретић, чији је пуризам био заснован на критеријумима језичке оправданости и системности. Своје ставове (да се само тамо где нема домаћих речи могу задржати позајмљенице) Маретић је изразио у „Језичком савјетнику“, 1824. године.

Нормирање лексике – социолингвистички приступ лексици(активна и пасивна лексика; лексички потенцијал)

Социолингвистички приступ лексици подразумева изучавање оног аспекта речничког инвентара једног језика који није условљен употребом, а то значи особине сктуелног речничког састава и историјских промена које до њега доводе и систематизуацију лексике с обзиром на:

а) порекло – терминологија развијена у теорији позајмљивања, утврђује се језик из којег је преузета реч; речи се деле на аутохтоне ипозајмљенице, језик прималац и језик давалац, време позајмљивања, супституција, реплика...

б) функционални аспект – према степену употребе речи разликујемо речи које су актуелне и застареле или ретко у употреби или контекстуално везане. Овај аспект је органски повезан са актуелношћу појмова које реч означава.

в) језичку раслојеност у зависности од сфере употребе – разликујемо неутралну (општеупотребну и која припада општем фонду књижевног језика) и специјалну (посебну) лексику (овде спадају термини, жаргонизми, професионализми).

Опозиције које карактеришу лексику стандардног језика су:

1) актуелност : устаљеност – Лексика стално прати актуелне промене и замењује једне појаве новим. То се највише огледа у терминологији у најширем смислу. С друге стране, актуелност је у сталној опозицији са устаљеношћу норме стандардног језика, која је истовремено и традиционална и тежи задржавању неких особина. И у терминологији, која се најбрже мења, постоји стални део који омогућава боље функционисање стандардног језика.

2) разноврсност (развијеност) : уједначеност – У речнику једног језика стално је присутна тежња да се за различите стилове и језичке варијанте створе посебна језичка средства, да се створи разноврсност лексике, наспрам тежње да се кодификује неутрални део лексичког фонда, што је нарочито важно у разговорном и професионалном језику.

3) експресивност : стандардизованост – Стална је тежња да се развијају експресивне могућности језика, нарочито у индивидуалној реализацији (нпр. ауторски неологизми и оказионализми). Испољава се као стварање индивидуализама наспрам устаљених образца, клишеа, који су карактеристични за поједине стилове (новинарски, административни).

4) економичност : редундантност – тежња за што економинчнијим изражавањем испољава се у стварању сложеница и скраћеница уместо синтагми, и условљена је тежњом за ефикасношћу, за што функционалнијим језиком. с друге стране, у језику се задржавају синонимна средства која чине језик богатим.

5) језик : говор (у тексту) – у језику се испољава и антиномије између језика као кода и текста тј. између обима кода и дужине текста, и тај однос је обрнуто пропорционалан: што је мање речи, то је дужи текст.

44

6) моносемичност : полисемичност – Ова опозиција се испољава у самом лексичком систему. Идеално би било да су све речи моносемичне, али таквог језика нема, нити би могло да га буде, зато што такав језик не би био функционалан. Синонимија и полисемија су незаобилазан део сваког језика.

Лексички динамизам. Измена у лексичком систему одвија се под утицајем унутрашњих и спољашњих фактора. Спољашњи фактори изазивају промене, а унутрашњи фактори зависе од структуре самих језика. Деловањем ових унутрашњих фактора врши се непрекидно богаћење језика и испољава се као реализација односа језик:мишљење. У овој особини суштински се разликују природни језици од вештачких. Природни језик поседује огроман језички потенцијал који омогућава обнављање језичких средстава. Спољашњи фактори покрећу језички динамизам, а унутрашњи му дају форму.

Активни и пасивни лексички фонд. Степен активне употребе речи зависи од актуелности појава и предмета који се означавају речима. Према овом, функционалном аспекту, лексика се раслојава на:

1) активну лексику и 2) пасивну лексику.

Активни фонд је део лексике коју знамо као нормалне (обичне) речи свог језика, које носимо у сећању, а псаивни фонд су речи ретке, ограничене употребе, контекстуално условљене.

Лексички потенцијал представља све активне могућности језика тј. лексичке јединице које немамо у сећању, али знамо како се могу направити у језику, како могу бити реализоване и шта значе. Ове потенцијалне речи стварају се у свакодневној комуникацији као реализација језичких могућности и представљају функционални језички потенцијал. Поред овог, постоји и експресивни лексички језички потенцијал, који је неограничен под условом да задовољава разумљивост.

Типови промена у језичком динамизму су различити процеси неологизације и архаизације, а резултат је стварање активног и пасивног речничког фонда.

Процеси неологизације представљају богаћење језика и обухватају:

1. стварање нових речи (творба речи и преузимање из страних језика)

2. промена семантике већ постојећих речи

3. лексикализација скраћеница

4. увођење дијалкатске лексике у књижевни језик.

Језички динамизам, који се највише огледа у лексици, природни је облик социјалног постављања језика. Њиме се баве следеће научне дисциплине: лингвистика, психологија, социологија језика итд. Динамизам у језику се карактерише процесима неологизације (стварања нових речи према постојећим узорцима и од расположивих језичких средстава) и архаизације (употребе застарелих речи израза). Измене у лексичком саставу дешавају се

а) под утицајем спољашњих фактораб) под утицајем унутрашњих фактора (зависе од могућности самог језика, од његове

структуре, а утичу на бесконачно богаћење језика, што је последица директне везе између језика и мишљења).

Нормативне одреднице (квалификатори)у лексикографској пракси

Све одреднице у нашим речницима деле се на:

1. граматичке – дају граматичке информације о роду, броју итд.

2. етимолошке – упућују на језике из којих је реч преузета

3. значењске – семантичке дефиниције речи

45

4. терминолошке – дају информације о области човекове делатности у којој се реч ипотребљава (администрација, медицина...)

5. стилске – деле се на:

а) експресивне:

еуфемизам хипокористик

иронично пејоративно

погрдно вулгарно

подругљиво презриво

шаљиво варваризам

б) слојне:

ђачко дечје

фамилијарно песничко

разговорно народно

индивидуално шатровачки

канцеларијски

в) дијалекатске и територијалне – означавају дијалекат или крај у којем се реч употребљава; овим се обележава оно што није у саставу књижевног језика, а пореклом је из дијалекта:

регионално локално

дијалекатско покрајинско

чакавско кајкавско

штокавско

г) временске (хронолошке):

архаизам застарело

неодомаћено неологизам

д) нормативне у ужем смислу – оне које одређују нормативни статус речи уз коју стоје а индиректно и њихову стилску вредност:

калк кованица

некњижевно необично

неправилно погрешно

специјално неодомаћено

- РМС: калк, кованица, некњижевно, необично, неправилно, погрешно

- РСАНУ: све наведене

- некњижевно, погрешно: уз било коју реч, без обзира на порекло и без обзира на врсту одступања; упућује само на то да је форма некњижевна; њима се уопштено означава ненормативност речи (и речи из дијалеката и из страних језика итд.)

- неправилно – по правилу се односи на одступање на морфолошком плану (падежни, глаголски облици, компарација итд.)

- неодомаћено – није нормативно у најужем смислу речи, јер не мора да значи да је реч несистемска, већ само да је ретко у употреби

46

- необично – стоји уз речи ограничене/сужене употребе, а које могу бити и системске (неологизми) и несистемске (оказионализми, индивидуализми)

- У РСАНУ калк је посебан квалификатор, а у РМС клак је подврста кованице. у РСАНУ се још јавља и погрешно, чега нема у РМС.

- У РМС се као квалификатор за нове речи употребљавају: неологизам, кованица, индивидуализам (неологизам се користи као синоним за кованицу).

Квалификаторима употребе одређује се употреба неке речи или неког од њених значења. Обавезан су елемент описних речника.

Нове речи – типологија нових речи према језичкој функцији и нормативном аспекту(нове речи, потенцијалне, оказионалне)

Према нормативном статусу нове речи се деле на:1) нову нормативну лексику – нове речи и потенцијално нове речи (неологизми);2) ненормативну лексику – индивидуализми, оказионализми.

Према језичкој функцији разликују се:1) нове речи са номинационом функцијом – неологизми у ужем смислу и привремене речи2) нове речи са експресивном функцијом – индивидуализми, оказионализми.

Нове речи у ужем смислу (неологизми) су речи са номинационом функцијом, које се у датом значењу не употребљавају само једном и немају еквивалената. То су новостворене речи према постојећим узорима и од расположивих језичких елемената. Често се неологизми не стварају, већ се готови узимају из других језика (позајмљенице или туђице). Норма, по правилу, допушта стварање нових речи само стручњацима и добрим писцима. Неологизми морају бити у складу са правилима творбе датог језика (нпр., двобој, дворед, пустоловина). Лоши неологизми (варваризми) сматрају се недопустивим, али их практичне потребе понекад ипак наметну (нпр., колодвор, самопослуга).

Неологизми постају део лексичке норме само ако сачувају номинациону функцију; најбржим путем улазе у норму ако се усвајају истовремено с појмом који означавају.

Потенцијалне речи такође имају номинациону функцију; не репродукују се као готове конструкције, него настају у тренутку укључења у говор (нпр., називи производа). Они постоје у језику док им траје функција. У ову лексику спадају и условни термини који имају значење одређено за једну употребу.

Оказионализми су нове речи са експресивном функцијом и спадају у ненормативну лексику. Настале су променом значења постојећих творбених модела, чиме се добија сасвим ново значење (нпр., гушоболна трава, ћутолог, инстант-српство, песковите мачје очи – не очи од песка, него очи боје песка).

Индивидуализми су речи које настају у говорној актуализацији језика, што значи да се не репродукују системски и да су непоновљиве појаве. Углавном настају у свакодневном говору и увек су резултат импровизације. Спадају у ненормативну лексику са експресивном функцијом и зато су увек маркирани. Увек су настали из сложене речи, свесним нарушавањем системских облика или, ређе, због невладања језиком. Од остале лексике разликују се по својој синхроно-дијахроној дифузности (немају историју и не ступају у системске односе).

47

Актуелна питања творбене норме (деривација, композиција)

За деривацију и композицију важе заједнички нормативни принципи, при чему је од највеће важности да ли је реч створена од домаћих или од страних форманата или, пак, и од домаћих и од страних (при чему је битан редослед).

1. Деривација и композиција од домаћих творбених форманата – најпродуктивнији је начин творбе речи, чије су карактеристике:

а) појава нових домаћих суфикса или потпуна адаптација страних форманата;б) промена у дистрибуцији (репартицији) постојећих суфикса – шири се њихов систем;в) промена значења постојећих творбених модела (код оказионализама).

Код сложеница (композита) користе се и активни материјал и језички потенцијал. Ту долазе и калкови (речи дословно преведене с основног значења стране речи, без обзира на њено стварно значење у контексту; дослован превод делова сложене речи, без обзира на њено значење; нпр., небодер према енгл. skyscraper, милосрдан према лат. misericors). Појава калкова је карактеристична за терминолошки систем.

2. Деривација и композиција од страних форманата – Страни елементи се ретко јављају у деривацији, а чешћи су код композита.

Изведенице са страним формантима усвајају се у целини, адаптирају се саме од себе и обично су неутралне. Ако нове речи настају од домаћих основа и страних форманата, те речи су обично стилски маркиране (нпр., суфикс –итис се обично односи на врсту болести, или болесну страст за нечим: фудбалитис).

Сложенице овог типа се најчешће прихватају у целини. Уколико овакве речи настају од страних префикса и префиксоида, оне не представљају нормативни проблем.

3. Комбинација домаћих и страних форманата – За ово је важан редослед форманата и њихово порекло:

а) домаћа основа + страни суфикс – могу да настану неутралне речи (нпр., -аш, -ар, -џија, -ер: боксер, тенисер, према енг., франц., нем. tenisseur, док је у хрватском боксач) или стилски маркиране речи (трошаџија, тупаџија). Код сложеница у комбинацији домаћи префикс + страна основа најчешће настају стилски неутралне речи (надреализам) и нема проблема на нормативном плану уколико је страна основа у самосталној употреби (комисија, сезона, пропаганда). Уколико је у комбинацији на првом месту префиксоид домаћег порекла + самостална реч страног порекла (полуфинале, квазидиплома, назовихерој), такође нема нормативних проблема. Нормативни проблем представљају само оне изведенице и сложенице с распоредом домаћи префикс или префиксоид + страни формант који нема самосталну употребу у српском језику.

б) страни творбени формант + домаћи творбени формант је врло чест начин творбе у коме нема никаквих нормативних проблема. У композицији префиксацијом настају најчешће неутралне речи (екстра-, ултра-) или стилски маркиране речи (архипаметан, архидосадан). Сложенице овог типа, уколико су неутралне, обично су непотребне у језику, а уколико су стилски маркиране, осигурано им је место у језику. Сложенице код којих је на другом месту суфикс или суфиксоид домаћег порекла нису проблем за норму, уколико тај формант има самосталну лексичку употребу.

Архаизми и застареле речи – нормативни аспект

Појам архаизам у лингвистици има више значења: а) сва језичка средства (речи, облици, конструкције – идиоми) која су се употребљавала у прошлим раздобљима језичког развоја; б) застареле речи и облици који припадају старијем раздобљу и који се осећају као лоши, необични, несавремени; в) све старинске речи и облици који се и данас употребљавају (за разлику од

48

историзама, речи које су нестале из употребе заједно са предметима или појмовима које су означавале, нпр., глагољаш, данак, деспот, дахија).

Архаизми су, дакле, све застареле речи, изрази, граматичке конструкције, сва језичка средства која су се употребљавала у различитим фазама књижевног језика. Архаизам јесте застарела реч, али није свака застарела реч архаизам. Архаизам је ужи појам и подразумева обавезну стилску обојеност:

Австрија, автокефални, аухторитет, вторник – застаревање на фонетском плану;

даватељ, васпитатељ, академик (раније – „онај који иде на академију“) – застаревање на морфолошком плану;

ново лето, источни закон, жиле крвнице („непријатељи“) – застаревање на семантичком плану.

У лексикологији архаизми су:а) речи које су нестале из употребе;б) речи које нестају из употребе;в) речи које се из стилских разлога уносе у језик.

Типологија архаизама се врши према:1) узроку архаизације;2) степену архаизације;3) функцији архаизације (према овом аспекту издвајају се стилски архаизми).

1. Према узроку архаизације разликују се:а) историзми – речи којима је застарео референт (нпр., беглер-бег, бећир-паша);б) архаизми у ужем смислу – застарели називи за појаве и предмете за које постоје

еквиваленти у савременом језику (из ове категорије су стилски архаизми).

2. Према степену архаизације разликују се:а) речи које се у савременом језику не срећу ни као самостале ни као основе;б) речи које се препознају као основе;в) речи које се препознају у конструкцијама (фразеологизми, нпр., го ко сокол; код Вука:

„Ако је и го, ал' је соко“, а сада је фреквентније го к'о пиштољ; сокол је стара врста оружја, али се то значење заборавило) → фразеолошки архаизми.

Са лингвистичког аспекта разликују се:1) фонолошки архаизми (нпр., аналођија, земљетрес, аркив)2) морфолошки архаизми – застаревање граматичких категорија (нпр., варош, раскош су

некада биле именице мушког рода, а сада су женског; singularia tantum – промена броја).

Са творбеног аспекта до застаревања долази када настану промене у дистрибуцији суфикса (велики број црквенословенских сложеница): -ан: -чки (језичан: језички), -ов: -ир (анализовати: анализирати), -је: -ње: -ће (васкрсеније: васкрсење : васкрснуће). Уз овакве речи у Речнику Матице српске обично стоји квалификатор који указује на тип књижевног језика из кога реч потиче (рсл., стсл., срсл.) и на тај начин се посредно нормативно квалификују. Овакви архаизми називају се морфематским архаизмима.

Семантички архаизми активно живе у савременом језику, али им је једно значење застарело или је сужено (нпр., лето/година, књига/писмо, беседа/реч).

Посебну групу чине лексичко-семантички архаизми, код којих је застарело и значење и форма (Абисинија/Етиопија).

Квалификатори у речницима обележавају се са:а) архаизам: арх. – за застарелу реч и за стилски маркирану застарелу реч;б) застарела реч: заст. – нормативни квалификатор уз речи које не припадају активном

фонду речи и имају еквиваленте у савременом језику.За архаизме, квалификатори су и нормативно-хронолошки и фреквентно-хронолошки.

49

Општа и посебна лексика – професионализми, жаргонизми,дијалектизми, терминолошка лексика

Терминологија је посебан вид специјализованих речи; у њој се испољавају многе специфичности лексичког вокабулара, нарочито у терминологијама одређених професија. У свакој професији која се односи на неку научну област учествује лексички слој који је садржајно везан за појмове и предмете дате области. Такав специјализован лексички слој уноси се у посебне терминолошке речнике и не припада општој терминологији српског језика.

Терминолошка лексика се у појединим функционалним стиловима употребљава много чешће него општа лексика, али је у општем лексичком фонду она маргинална. Терминологија је део лексичког система који је у језику науке основни и најинформативнији. У односу на књижевни језик, језик науке је ужи по функцији, а шири по избору језичких средстава. У њему се издвајају:

а) терминолошка лексика,

б) општа научна лексика,

в) специјализована лексика.

Термини су најрегуларнији део лексичког система у коме се највише осећа утицај вештачког усмеравања књижевног језика, јер не настају стихијски већ вештачки. Од остале лексике разликују се по више особина:

а) На семантичком плану – термини изражавају научне појмове који морају бити строго дефинисани, за разлику од нетерминолошке лексике која изражава наивне појмове о свету. Термини имају денотативно значење, директно везано за садржај, немају конотацију и стилски су неутрални.

б) Термини су део терминолошког система у језику и повезују се у систем према постојећим законитостима; њихов садржај и значење формира се према већ постојећим терминима у систему. Та системност огледа се на парадигматском плану (архаизми/неологизми, нови и стари термини за једну област) и у начину њиховог повезивања на основу форме . Семантичка повезаност термина у систему огледа се у форми (у облику језичког знака), у регуларности творбе термина у једној области (нпр. фонема – морфема – лексема – грамема – семема).

в) Идеална особина термина је моносемичност и непостојање синонима. Синонимија је у науци обично резултат општих и динамичних процеса у лексици. Полисемија се код термина не јавља, али постоји у лингвистици као назив за област и јединице те области или као одлика опште лексике. Вишезначност код термина се јавља само у случају када термини који су део опште лексике уђу у специјализовану лексику. Посебно питање је да ли појаву истих термина у различитим научним дисциплинама сматрамо полисемијом или хомонимијом (нпр. термин редукција користи се и у хемији, и у физици, и у политици). Ако се један термин појављује у различитим терминолошким системима, ту појау треба сматрати хомонимијом.

г) Мотивисаност може бити лексичка и творбено-морфолошка. Један део термина има значење које се изводи одређеном научном дефиницијом из језичког значења. Али већи део термина представља изведенице од основе и творбено су мотивисани. Потпуно немотивисана терминологија заправо и не постоји јер као таква не би могла да функционише. Осим комуникацијске, термини имају и информативну улогу – да означе нешто. Многи од њих одређују значење за суштину дате области, па им не треба прозирност која је неопходна за класификацију на врсте, подврсте, родове и сл. Прозиран (семантичка прозирност) термин је мотивисан, али сваки мотивисани термин није нужно и прозиран. Захваљујући прозирности термин је разумљив (нпр. ако постоје два термина, оба мотивисана, бољи је онај чији је склоп тачније одређен и више у складу са језичким системом). Предност мотивисаног термина је у томе што се лакше усваја и памти и има већу могућност промене. Негативна страна је што у време настајања такав термин

50

има једнострану или погрешну представу у основи. Термин треба да именује појам, а не да га опише.

Терминологија српског језика мора бити отворена за позајмице (интернационалне термине). Предности стране терминологије су:

- преко страних термина остварују се везе са интернационалном терминологијом

- језик који лакше усваја стране термине ослобађа се калкова

- страни термини направљени од грчких и латинских елемената обогаћују језик

- страни термин је у предности над домаћим, јер је домаћи често регионалне употребе

- са страним терминима се лакше успоставља систем.

Негативне особине стране терминологије:

- познавање ових термина захтева већи ниво образовања, зато домаћи термини имају предност на почетку школовања

- често нарушавају структуру језика (нарочито у фонолошком плану)

- често су морфолошки неприлагођени.

Домаћи термини имају често сужену употребз (дистрибуцију), воде културној изолацији и често су мотивисани. При стварању терминологије треба водити рачуна и о традицији (узусу), језичкој култури.

У терминологији је највише има именичких речи (именица); иако су специјализовани за уже области, термини се преко средстава информисања преносе у општи лексички фонд. У следећој етапи преношења термина може да се деси да они развију пренесено значење и да постану експресивне јединице језика и са тим новим значењем више не припадају терминолошком систему.

Социолекти (социјални дијалекти), који настају као резултат социјалног раслојавања језика, разликују се у употреби језичких средстава на свим језичким нивоима. У класном друштву они су обележје класа, а у друштвима са неутрализованим класним разликама појављују се у оквиру група с различитим професијама или у групама које се разликују по друштвеном статусу, материјалном положају и сл.

Овако настали социолекти обично задржавају структуру језика из базе, а највише се разликују на лексичком плану (специфична творба или метафоризација). Термини у употреби за ове типове раслојених, специфичних језика су:

1) жаргон (најопштији термин);2) арго;3) сленг;4) шатровачки говор;5) професионализми;6) дијалектизми.

Арго је француски термин за шатровачки говор. Среће се још у 15. веку, а од 17. века има другачије значење. У почетку означава „удружење скитница и пробисвета“, а од 17. века се односи на говор скитница, просјака, лопова и других маргиналних друштвених група. Маргиналне групе стварају посебан, тајни језик, неразумљив за неупућене – језиком се они штите од остатка друштва.

Касније термин арго добија ново значење, слично жаргону – односи се на било коју друштвену групу. Арго више не означава тајност – ту улогу преузима шатровачки говор. Жаргон и арго се разликују по томе што жаргон подразумева и говор професионалних група, а арго не (мада се и он може употребити у том смислу).

Сленг (енглески термин) се односи на говор млађих друштвених група, омладине.

51

Жаргони су општа појава у културама и језицима света и у њима функционишу на основу истих језичких образаца. Лингвистички, жаргон редовно узима граматички систем језика коме припада (као да „паразитира“ на граматичкој структури једног језика, не нарушавајући битно његова фонолошка, морфолошка и ситаксичка обележја). Жаргон се одликује посебном лексиком и непрекидном променљивошћу.

Шатровачки (утровачки) говор припада „тајним говорима“. Сваки од њих има свој специфичан систем творбе – настају метатезом књижевних речи (пасуљ → суљпа; крађа → ђакра), а односе се на нелегалне радње, наркотике, одређене типове особа и др.

За аргое (жаргоне, шатровачки говор) карактеристична је трајност споразумевања и експресивности (нпр. касарнски арго, коцкарски арго, омладински арго и др.). Тајност језика гарантује идентитет и опстанак одређене друштвене групе и може се везати и за одређене професије (нпр., грнчарски, зидарски, калајџијски, говедарски). Многе речи из ових тајних језика прешле су преко разговорног језика до усменог облика књижевног језика; неки од њих постали су облици разговорног језика којим се служе говорници појединих села (нпр., мушко становништво Криве Паланке или шлебовски говор - са творбеним могућностима суфиксације на –ени, -ана, -ач: свадбач; метафоризацијом: Марко младожења, и анаграмском преформулацијом: ефрем – време). Овакви тајни језици код нас су настали почетком 19. века.

Касарнски арго користи се у војсци, поред званичног војног језика. Званични војни језик користе припадници војске, а његова терминологија се односи на наоружање, опрему, организацију војске, послове које обављају војна лица и сл. То је функционални тип раслојавања језика по професији (нпр., војник друге наставне године). Војни аргои су усмени језици који служе незваничној, фамилијарној комуникацији међу војницима, унутар групе, нпр.:

гуштер – војник који почиње обуку; термин настао метафоризацијом: дуг реп указује на време које треба да проведе у војсци; стара кајла, стара коска – стари војник; стажа – војник стажиста; пуле, пуки – пуковник; гене, геша – генерал; прашинари –

пешадинци (метонимија); папагаји – везисти (метафора); индијанци – извиђачи (метафора); комарци – ваздухопловци (метафора); бунари – чизме (метафора); ветрењача – радар; цигла – хлеб; цемент – пире (метафора); паша – оброк.

Необичношћу језика војници себе свесно деградирају да би истакли свој потчињени положај.

Обраћање: генерацијо!, класо!, војско!

Помоћу оваквих термина изражавају се осећања (екпресивност): поштовање, одбојност, потцењивање, иронија, привидна деградација, а даје се и духовито коментарисање ситуација и карактера. Основно је да се тако ствара језик једног колектива и истакне његов статус.

Омладински жаргон – Главна особина жаргона је променљивост (неке речи су веома кратког века и зато нису забележене у речнику). Нпр., речник ваљевске омладине има око 500 речи по којима се овај жаргон разликује од речника у свакодневном говору (већина њих чини синонимни низ). Поједине жаргонске речи су веома постојане:

двица – двојка;петак – петица;

матиш – математика;диша, деда – директор;

профа – професор;кева, мама – разредна.

Жаргон обично стварају лоши ђаци да би створили свој начин изражавања и посебан идентитет.

бајс – бицикл (енг. bycicle);бљак, труло, фуј, буђаво – одвратно (ономатопеја и метонимија);дебилчина, болид, дијабола, билде, дилеја (синонимни низ); морон (англицизам); идиот,

гуска – глупак.

У омладинском жаргону механизми стварања лексике су: метафора, метонимија, скраћивање, продужење, паронимија, суфиксација, метатеза и промена акцента као сигнал помереног значења (супстандарда). Омладински жаргон једним делом црпи грађу из шатрвачког

52

говора (полутајног), али он није тајни говор, напротив – фамилијаран је и често необичан. Мења се и отворен је за нове речи, а даје их и другим друштвеним групама.

боли глава (физичке сензације су на најнижој лествици и то је начин да се извргне руглу ауторитет), страва, хаос, лудило, моћно, откида – одлично;

буџа, буџовак, фаца – моћан човек;цар, лик, фаца, легенда – омиљен лик у друштву;геџа, сељак, сировина, шабан, џибер – простак;жур, журка, жураја (-аја – жаргонски суфикс);загрејан, примљен, паљевина – заинтересован; бомбоница, слаткиш – драга;вутра, наркос, средити се.

Постоје квалитативни жаргони (односе се на особине људи), они који се односе на ђачки живот, ословљавање, наркоманију, незаконите радње, друштво, новац, полицију итд.

У специјалну лексику спадају професионализми, жаргонизми и дијалектизми.

Професионализми су лексика одређене професије, То су углавном скраћени или преобликовани страни термини или њихова замена домаћим речима, са сликовитијим, метафоричнијим и ширим значењем. Ту првенствено спадају варваризми (туђице у ужем смислу) – неадаптиране речи страног порекла (нпр., шрафцигер, мотоцангле).

Жаргонизми су посебна специјализована, семантички ограничена лексика за комуникацију одређене друштвене групе. Њима се обично изражава афирмативан или негативан став према некоме или нечему. Једним делом се ослањају на стандардни језик, а другим делом на лексику ниже стилске вредности, вулгарну и супстандардну. Трају док траје експресивност, као део говорног језика.

Дијалектизми су периферни слој лексике и јављају се у усменој форми књижевног језика. Семантички су везани за облике руралног живота, а на њихово богатство утичу ванлингвистички фактори. То су најчешће моносемичне речи, неразвијене полисемије.

Систематизација лексике с аспекта порекла – стране речи у српском језику,усвајање стране лексике (графијска, фонолошка,

морфолошка – творбена, семантичка, функционална адаптација)

Е. Хауген је оснивач теорије позајмљивања и теорије стандардног језика. По њему, треба разликовати:

1) позајмљенице у ширем смислу – сва позајмљена лексика без обзира на степен адаптираности у језику примаоца. И у том смислу једнак је и термин туђица као општи назив за реч, израз или начин изражавања позајмљен из другог језика. С лингвистичког аспекта, разликују се:

а) фонолошке позајмљенице;б) морфолошке позајмљенице;в) синтаксичке позајмљенице - најчешће се односе на везнике, глаголска времена,

предлошло-падежне конструкције (нпр., по+локатив – дискутовати по томе; код+генитив – идем код Марка; у+локатив – у поводу чега; sans que – Отишао је а да се није поздравио, а не - Отишао је без да се поздравио.).

Фонетске позајмљенице односе се на речи са страним фонетизмима и веома су ретке.

2) позајмљенице у ужем смислу – стране речи фонетски потпуно адаптиране;

53

3) туђице у ужем смислу – у речницима, као нормативни квалификатор, означава лексику која је делимично фонолошки адаптирана у језику примаоцу. Синоним овоме је варваризам – свака језичка конструкција која не одговара норми у духу једног језика (калкови, разни делови алата – номенклатура заната и речи написане оригиналном графијом страног језика). У варваризме спадају и егзотизми и безеквивалентна лексика (појаве и предмети из других култура).

Интернационализми представљју лексички фонд светске цивилизације. Највећи део ове лексике чини терминологија, која помаже културну и научну интеграцију народа. Највећи број речи је из грчког и латинског језика (творбени форманти – суфикси и суфиксоиди).

Механизам позајмљивања страних речи – Речи се могу позајмљивати директно из језика даваоца или преко језика посредника који утиче на њихов фонетски и морфолошки аспекат (нпр., габарден – тканина – утицај француског језика).

Класификацију позајмљеница Рудолф Филиповић врши по моделу транспарентности:1) творбено транспарентне позајмљенице – које настају у језику примаоцу или језику

посреднику од страних творбених форманата према творбеним моделима;2) творбено нетранспарентне позајмљенице – које се у целини преузимају – праве речи

једног језика (германизми, англицизми и псеудоанглицизми – направљени од енглеских творбених форманата, припадају европеизмима и спадају у интернационализме, а деле се на британизме и американизме).

При усвајању стране лексике долази до интерференције (језичког преклапања). У том процесу долази до преношења аспекта речи из језика даваоца на речи језика примаоца, и таква реч се назива реплика, а сама појава стварања реплика назива се импортација.

Процес усвајања речи представља њихову интеграцију и креће се од нулте интегрисаности до потпуне интегрисаности. У процесу интеграције замењују се аспекти речи оригинала домаћим аспектима и та се појава назива супституција. Процес усвајања речи може бити врло дуг и од почетног облика до коначне супституције је у стању компромиса (прелазне фазе). Ако је реч фонолошки адаптирана, то је онда фонетски компромис и та фаза обично кратко траје, а подразумева:

1) употребу страних фонема;2) иновације у дистрибуцији фонема (нпр., Ђузепе : видим Ђузепа – одомаћено је);3) промене квалитета акцента (прозодија).

Процес замењивања фонема из језика оригинала домаћим речима назива се трансфонемизација. Може бити: а) нулта – ако се замена врши фонемом истог фонолошког описа; б) компромисна – ако фонема делимично одговара; в) слободна – ако се замена врши фонемом која не одговара; нпр., Marseau > Марсоа; Delacroix > Делакроа; Fransoa > Франсоа (без промене).

Питање графијске адаптације речи – Ако се реч усваја усменим путем, њен фонетски лик највише одговара изворном облику. А ако се, при том, изговор поклапа са графијом, проблема ту нема. Ако се пак изговор разликује од графије и ако се реч усваја писаним путем, проблем је присутан, јер постоји разлика у односу на изговор оригинала. Данашња тенденција је да се, где год има фонолошких еквивалената, позајмљеница адаптира, а где их нема, облик се формира према графији.

а) према изговору: jeep > џип; abonnement > абонман; parfum > парфем; bassin (нем.) > басен; buffet > бифе.

б) према графији: bonbon > бомбона; comfor > комфор; fin, fine > фин; bard > бард;в) према изговору и графији: bouquet > букет; portrait > портрет.

Питање морфолошке адаптације речи – Најчешће се позајмљују слободне морфеме, ређе везане и флексијске. Прво се формира морфолошки оквир, потом се усклађују граматичке категорије, па се онда речи повезују у систем. Овај процес прилагођавања морфема из језика оригинала домаћим речима назива се трансморфемизација. Може бити: а) нулта – ако се замена врши истом морфемом (нпр., бард, тенис); б) компромисна – ако се једно време задржава суфикс

54

из језика оригинала (-ор, -ер, -ол); в) потпуна – морфеме се замењују у језику примаоцу (нпр., боксер / боксач).

При морфолошкој адаптацији, речи подлежу граматичкој интерференцији и адаптирају се , али је морфолошки утицај језика даваоца мали, па један број речи улази у српски језик потпуно морфолошки неадаптирано.

*Именице мушког родаа) ако се завршавају на –ǒ, -ĕ, мењају се по I врсти;б) ако се завршавају на –ō, -ē, мењају се по I врсти и наставак се додаје на целу основу

(нпр., плато – платоа, лото – лотоа);в) ако се завршаваји на –ĭ, мењају се по I врсти (жири – жирија, Џони – Џонија);г) ако се завршавају на –у, мењају се по I врсти;д) именице мушког рода на –а, мењају се по III врсти (изузетак су романизми Франсоа,

Делакроа, који се на мењају).

*Именице женског родаа) ако се завршавају на –а, мењају се по III врсти (нпр., Етна – Етне);б) ако се завршавају на –о, -уо, мењају се по III врсти (Сапфо – Сапфе, Клио – Клие);в) ако се завршавају на –е, или су непроменљиве (нпр., Рене) или се мењају по III врсти

(Инге);г) именице на –и, -у се не мењају (Лулу, Кити, Мики), или могу да се адаптирају помоћу

суфикса (Ликица, Викица), али то је одлика народних говора или хрватског стандарда;д) именице на консонант се или не мењају (Клод, Ивон) или се мењају по III врсти, уколико

постоји могућност адаптације у номинативу (Брижита, Ивона).

Последица непроменљивости је све већи број непроменљивих имена и њихов утицај на непроменљивост презимена (нпр., с Петровић Марком).

Неке именице мушког рода на –о у једнини, у множини (уколико нису природног мушког рода), мењају се као именице средњег рода (торнадо – торнада, сценарио – сценарија, гето – гета). Природни мушки род имају, нпр., несташко, немирко, лична имена и сл.

*Придевске речи – Повећава се број непроменљивих придева са ослонцем на застареле придеве турског порекла (тазе, драп, розе). Овакви придеви немају моцију рода, не разликују придевски вид и немају компарацију.

*Глаголи – Повећава се број двовидских глагола, са тенденцијом да се перфектизацијом стварају свршени глаголи и да настану видски парови. На овом плану се разликује српски и хрватски стандард: трансморфемизација се доследније врши у хрватском језику.

Стране речи српског језика подлежу још семантичкој и функционалној адаптацији. Реч је прихваћена уколико има јасно издиференцирано значење у односу на сличне и друге речи лексичког система. Да би се то остварило, реч мора да прође кроз све степене адаптације. Потпуна адаптација подразумева уклапање у систем и развој полисемије. Што се тиче функционисања адаптације, страна реч постаје део нормативне лексике када у језику примаоцу добија регуларну употребу у једном одређеном значењу; а када је реч о термину, он треба да се уклопи у терминолошки систем. Највећи број лингвиста сматра да је реч прихваћена када је творбено адаптирана, а то значи да постане творбено продуктивна:

а) примарна творбена адаптација – не мења се морфемски састав речи:б) секундарна творбена адаптација – речи настају помоћу афикса нове речи, или се усвојена

реч творбено разлаже, па се творбена морфема замењује домаћом (у хрватском стандарду). Овде један број настаје елипсом и редукцијом, а посебан слој чине хибриди – сложенице настале спајањем речи различитог порекла, речи из разних језика.

55

Питања правописне норме

(*проф. Бранислав Остојић – „Колебања у норми српског језика“)

Нормативни, књижевни језик има своју норму – додатне регуле које језик као систем нема у својој свакодневици. Граматичка и лексичка норма нам прописују шта ћемо писати – али ни граматичка, ни лексичка, ни ортоепска норма не решавају чиме треба обележавати гласове и којим знацима то решавати; како знаке користити и комбиновати. Та питања решавају графијска и правописна норма.

Када је реч о правописима, онда они, ако су базирани на Вуковим општим начелима, морају бити врло једноставни, терминолошки и стилски приступачни, неоптерећени и до танчина применљиви. Да би правопис одговорио својој намени, он треба да буде колективно дело стручњака који ће на основу савременог стања језика, после детаљне анализе, саставити модеран и исцрпан правопис. На њему треба да ради Комисија за израду правописа у чији би састав ушли представници свих универзитетских катедри на којима се изучава и проучава дотични књижевни језик.

Наш језик, као што је познато, има фонолошки правопис, за разлику од многих других правописа који су изграђени на морфонолошким принципима. У довуковском периоду у примени су били морфолошки и фонетски принцип писања, а заступљен је био и комбиновани начин писања, што говори о правописним недоследностима, неуједначености и нестабилности. Међутим, као што у морфонолошком правопису има елемената фонетског писања, тако и у фонолошком има елемената морфолошког. Уколико један правопис има више елемената оног другог, утолико су његова правописна начела компликованија теже применљива у пракси. Наиме, у нашем језику, на пример, правилан изговор нас учи да се дентали Д и Т не изостављају испред С и Ш у изговору, нити се пак сливају у африкате Ц и Ч. У нормативном писаном језику та питања треба да среди ортографска норма. Још је, на пример, Вук Караџић осетио да ту нешто није јасно и за дентале примењује другачији ортографски поступак него што је случај са писањем осталих сугласничких скупова. Белић приговара Вуку што није дозвољавао да се уместо, на пример, братски, градски и сл. пише брацки, грацки. Сличне замерке Белић је давао и онима који су писали дентале Д и Т испред африката (почетци, задатци). Правопис Матице српске и Матице хрватске из 1960. године је то правило преузео само за властита имена, нека лична и географска. Када је реч о одступањима говора од правописа, интересантна су питања сугласничких скупова у недовољно адаптираним страним речима и њима сродним домаћим кованицама (јурисдикција, субполаран, адхерентан и сл.) Овим чињеницама нужно се намеће и питање односа сугласника Н и М у сложеницама (ванбрачни, једанпут и сл.). Задатак Комисије за израду правописа је да пронађе начин да све неуједначености наших правописа уклони и да се тако остане при Вуковим основним принципима, „прихватајући и његово одступање од заиста изванредне и иначе савршено смишљене системе“ (Белић). Правопис се сме и треба допуњавати и усавршавати, али у његова основна начела не треба дирати. Правопис, дакле, треба да буде неоптерећен и практичан. Тако, на пример, палатализацији, сибиларизацији, промени Л у О и сл. није место у правопису, јер то није његова проблематика (такав је сличај у Правопису Матице српске из 1994. године). Речник треба да је ослобођен и најобичнијих речи, ако оне нису правописни проблем, поготово у њему не треба да се налазе морфолошке појаве глаголских облика, падежа и сл., ако нису правописно интересантни. У нашим досадашњим правописима све су те форме поређане поред осталог и због акценатских промена. Све то не чини правопис.

56

Између два светска рата у Краљевини СХС и касније у Краљевини Југославији у употреби је био српскохрватски језик; после Другог светског рата српски, а затим од 1954. године српско-хрватски. Године 1990. у Републици Србији у употреби је још увек српско-хрватски језик и ћирилично писмо, док је употреба латинице законски регулисана. Касније је језик променио назив у српски, када означава културно наслеђе српског народа. У Црној Гори уставом је за важећи проглашен српски језик, ћирилично писмо и ијекавски изговор.

Од 1923. до 1950. године код Срба се употребљавао Белићев правопис, а код Хрвата од 1921. до 1954. године Боранићев правопис. Од Новосадског договора (идеја о заједничком и неразграниченом језику Срба и Хрвата и јединственој језичкој норми), припрема се заједнички правопис који се и штампа 1960. године. Последњи важећи правопис је Правопис Матице српске, штампан 1993. године (Пешикан, Пижурица, Јерковић).

У предговору Правописа Матице српске аутори су истакли:

„Сврха овога приручника није да опозове правописну норму утврђену првим Матичиним правописом, који је 1960. године Матица српска заједно с Матицом хрватском објавила као обједињен српскохрватски правопис; он ту норму само осавремењује, дорађује и у потребној мери прилагођава и поправља, држећи се начела постојаности и континуитета српске књижевнојезичке културе и норме.

Већ на почетку рада на правопису имали смо у виду начело да није добра норма ако се коси с језичким осећањем људи који добро владају књижевним језиком. Зато смо настојали да иновације не иду мимо тежњи које су се испољиле у бољој јавној речи и култивисаном језичком осећању, понегде се претварајући у обичајну норму, коју – наравно – треба уважавати не мање него писану.

Текст приручника не иде (као први Матичин правопис) за формалном симетријом источне и западне грађе, односно српског и хрватског стандарда или узуса, него претежно оперише примерима и употребним оценама својственим језичкој култури источнијег дела штокавског наречја; међутим, ни ону другу компоненту наш приручник не искључије, нити је нормативно дезавуише.

Разуме се само по себи да је у обради једнака пажња посвећивана ијекавском и екавском изговору или књижевном наречју. У складу са тим, правопис се истовремено објављује на екавици и ијекавици.“

57