Папско право на отпор тиранији

Хришћанство је, у својим раним фазама било далеко од промовисања или подстрекивања

својих следбеника на било какав вид отпора тадашњим властима. Једини вид отпора који

је био прихватљив био је ненасилни или „духовни отпор“, а који је, по Библији, једино

мога да се примењује уколико тадашња световна власт не дозвољава хришћанима

покоравање Богу или их спречава у обаваљању хришћанских обреда (Молнар, 2001:156).

Иако је хришћанство као и већина мањинских религија или „секти“'- како су их Римљани

називали на територији римске империје, делило слична уверења о (не)могућности

отпора прогонитељима, силна прогонства која су трпели хришћани су за последицу имала

то да они постану још дисциплинованији у свом веровању, и да се, на крају принципата,

хришћанство уздигне у „најјачу и вероватно најкомпактнију религију која се упражњавала

на територији римске империје (Молнар, 2001:158).

Сукоб између хришћана и паганског Рима доживљава своју кулминацију за време

владавине императора Диоклецијана. До повећања тензија долази углавном због одбијања

римских војника хришћанске вероисповести да користе оружије, што је био директни удар

на сам стуб римске империје, и тада Диоклецијан проглашава хришћанство за државног

непријатеља број један којег треба драстично ослабити и покорити.(Молнар, 2001:159)

Зато он 303. године доноси први Диоклецијанов едикт против хришћанства, „којим

започиње последњи и вероватно најинтензивнији прогон припадника ове

вероисповести“(Молнар, 2001:159), који ће трајати све до 313. године када ће,

доношењем Миланског едикта, император Константин укинути прогоне и хришћанство

унапредити у државну религију.

Унапређивањем у државну религију хришћанство је морало да своје обичаје и учења

прилагоди новонасталој политичкој ситуацији.(Молнар, 2001:160) Оно, за разлику од

дотадашњег култа императора, постаје крајње нетолерантно према било којим другим

религијама заступљеним на територији римске империје. Прилагођава своја учења и мења

свој став према отпору „безнабожном“ владару. Сматра да пружање сада активног отпора

владару који није хришћанске(и једине исправне) вероисповести „више није право, него

обавеза“ (Молнар, 2001:161). Оваква промена става и учења се битно разликује од оних

убеђења за која се хришћанство у својим ранијим фазама залагало.

Пружање „активног“ отпора тиранину хришћани први пут спроводе на дело за време

владавине императора Јулијана Апостата. И поред тога што император није прогањао

хришћане, и био један од способнијих и толерантнијих владара, чињеница да је био

„погрешне“ вере била је довољна да се заслуга за његову смрт у борби против

Персијанаца 363. године, припише хришћанском војнику који је ратовао на страни римске

империје. На тај начин је хришћанство остварило свој први чин убиства тиранина „чија се

тиранија састојала у одбацивању хришћанства“ (Молнар, 2001:163).

При крају старог века и касније у средњем веку, како се хришћанство ширило у народу,

тако је, са тим, јачала и моћ верских поглавара који су постајали све више заинтересовани

за световну власт поред духовне. Ускоро се као оправдање пружања отпора тиранину не

јавља само „незнабожништво“ него и безакоње. Папа Никола I у свом писму из 864.

године пише да владаре који се огрешују не само о веру него и о законе, „треба сматрати

пре за тиранине него за краљеве“ (Papst Nikolaus I, у Молнар, 2001:163). Из такве

констатације следи питање:“Ко је довољно компетентан да одреди критеријуме и процени

када је нека власт престала да буде власт и преметнула се у тиранију“?

Одговор на то питање се појављује најкасније у 9. веку, када се утврђује да је папа једина

инстанца која је компетентна да утврди када се нека одређена власт премеће у тиранију, и

да исту одговарајуће санкционише (Молнар, 2001:164), иако се много раније та

констатација показала остваривом у сукобу између миланског бискупа Амброзија и

императора Теодосија још у 4 веку.

Озбиљнију егзистенцијалну кризу западна хришћанска црква доживљава падом Западног

римског царства, излаз из те кризе папе виде у франачкој сили, и на Божић, 800. године,

папа Лав III у римској цркви крунише Карла Великог, и он тако постаје „први император у

обновљеном римском царству који је добио круну од папе“ (Молнар, 2001:165).

Већ у то време, може се уочити све већа умешаност западне цркве у световну власт.

Пример за то може се наћи и за време сукоба око права постављања бискупа и опата који

почиње 1060. године, и траје све до 1122 када се окончава Вормским конкордатом. Тада

папа Гргур VII закључује да је једини начин да западна црква опстане јесте да се утврди

црквена супрематија над свим бискупима и опатима, као и да се елеминише супрематија

световних владара над папом, и да се евентуално, успостави супротан поредак, односно

супрематија папе над императором. (Молнар, 2001:166)

Тиме би се остварила, чини се, вековна тежња папске столице за апсолутном моћи како у

духовној, тако и у световној власти. Примену те „политике“ видимо и у сукобу између

папе Гргура VII и императора Хајнриха IV који почиње 1075. године у оквиру спора о

постављању бискупа и опата. У том сукобу Хајнрих IV свргава папу на синоду немачких

бискупа у Вормсу, док папа узвраћа троструком осудом: свргавањем, изопштењем и

осудом. (Молнар 2001:166)

Због већ унапред спремљеног правног списа „Говор папе“ у којем је папа Гргур сам себи

дао моћ да у „име Божије“ контролише световне владаре, и њихове односе према цркви,

оправдавајући став да „света столица суди свакоме, а ипак нико не суди њој“

(Kantorowicz, u Molnar, 2001:167). Јавно мњење брзо стаје на страну папе, и на скупу

немачких кнежева у Трибуну, Хајнриху дају рок да од папе добије опрост најкасније од

фебруара 1077., уз претњу свргавања уколико тај услов не испуни, што Хајнрих чини у

јануару 1077. И тада је први пут у историји папа дао себи за право да свргне императора и

посредује његовим односима са поданицима (Sporl, у Молнар, 2001:167)

Наставак Гргурове политике, и вековни сан о остваривању државе хришћана, на чијем би

се челу налазио сам папа, супериорне власти над свим световним владарима, умало није

остварио папа Иноћентије III. Он је на четвртом латеранском концилу утврдио папско

право на свргавање владара, уколико се исти преметне у „тиранина“, и у његово време у

13. веку, католичка црква ужива вероватно највећу моћ од оснивања (Молнар, 2001:171), и

управо је та „жеља за моћ“ била пресудна у преображају хришћанства из религије која се у

својим раним фазама залагала за искључиво пасивни вид отпора тиранији, а која је касније

и сама прерасла у, може се рећи, „тиранску институцију“ којој је требало пружити отпор.

Литература:

Молнар, Александар. 2001. Расправа о демократској уставној држави 1.

Београд.