UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

PRAVNI FAKULTET ZA PRIVREDU I PRAVOSUĐE

SEMINARSKI RAD IZ STVRANOG PRAVA

POJAM STVARI I PODELA STVARI

AUTOR RADA: MENTOR:

Aleksandra Milić 167š/11 Prof. Dr Sinisa Ognjanovic

Novi Sad, 2012.

1

SADRŽAJ:

-POJAM STVARI

-STVARI U PROMETU I VAN PROMETA

-POKRETNE I NEPOKRETNE STVARI

-INDIVIDUALNO ODREĐENE I STVARI ODREĐENE PO RODU

-ZAMENLJIVE I NEZAMENLJIVE STVARI

-POTROŠNE I NEPOTRŠNE

-DELJIVE I NEDELJIVE

-PROSTE I SLOŽENE STVARI

-PRIPADAK

-PLODOVI

-ZBIRNA STVAR

-NOVAC I PROCENA VREDNOSTI STVARI

-LITERATURA

2

POJAM STVARI

Jednu od tri oblasti privatnog prava, prema klasifikacijama u Gajevom udžbeniku cini i

IUS GUOD AD RES PARTINET 1 ili pravo koje se odnosi na stvari. Stvar, kao deo prirode, je

neposredan ili posredan objekat subjektivnih prava, kako u stvarnom, tako i u naslednom i

obligacionom pravu. Stvar je u rimskom imovinskom pravu središnji pojam.

Savremena doktrina definiše stvar (res,corpus) kao deo prirode dostupan čoveku kojim on

zadovoljava neki pojedinačni ili kolektivni interes i nad kojim postoji pravo svojine ili neko

drugo pravo.

Tačnije, pod telesnim stvarima se podrazumevaju materijalni delovi prirode koji ispunjavaju dva

uslova (zadovoljavaju dva zahteva). Prvi je fizički i on se sastoji u tome da je taj deo materijalne

prirode fiktički ili virtuelno u ljudskoj vlasti. Tako, na primer: vazduh, sunceva svetlost i toplota

sa gledišta prava nisu stvari jer se ne nalaze u ljudskoj vlasti. Stvari su i prirodne snage, odnosno

energije u obliku elektriciteta, toplote, gasa, ukoliko su potčinjenje čovekovoj vlasti I stavljenje u

njegovu službu. Neki zakonici to izričito propisuju. 2 Drugi uslov je pravni i on se sastoji u tome

da na delu materijalne prirode koji je u ljudskoj vlasti, postoji pravo svojine ili neko drugo

stvarno pravo. Ovaj uslov se sastoji u tome da taj deo prirode nije isključen iz prometa, da se

nalazi u građanskopravnom prometu.

Rimski pravnici su smatrali da je stvar ono sto je celina I predmet u nekoj pravom uređenoj vezi

među ljudima. Prema njihovom mišljenju , stvar ima dva atributa:

1) stvar podrazumeva određenu celinu I

2) stvar je ono što se javlja kao predmet u nekom odnosu koje pravo reguliše.

Danas je pitanje stvari znatno proširenije nego u doba Rima.

Stvar je svaka materija na kojoj se može imati faktička vlast I svojina ili drugo stvarno pravo.

1 Ius guod ad res partinet-pravo koje se odnosi na stvari, Rimsko pravo, Antun Malenica, Novi Sad, 2008.2 Čl. 713. Švajcarskog građanskog zakonika, čl.947.Grčkog građanskog zakonika od 1946.godine, čl. 23 ranijeg važećeg Čehoslovačkog građanskog zakonika od 1950.godine

3

Kod nas je uobičajena definicija koja polazi od tri elementa : telesnost ( deo materijlne prirode) ,

postojanje ljudske vlasti i postojanje svojine ili drugog stvarnog prava. Jedan od mnogih načina

definisanja stvari je taj da je stvar sve što je telesno I što služi za ljudsku upotrebu.

Kada je reč o telesnim stvarima, rimska pravna nauka shvata celinu na način koji je primeren

pravu. Pravni pojam celina nije isključivo vezan za ono što se u prirodi opaža kao izdvojeni

materijalni oblik. Ista materija u jednoj pravnoj situaciji može biti celina I posebna stvar, a u

drugoj to svojstvo gubi. Primer za to je grlo stoke. Ono je posebna fizička celina I pravo u njoj

vidi stvar ako je predmet pravnog odnosa, ako se prodaje, ako je ukradeno I sl. Ako, međutim,

neko grlo stoke bude priključeno stadu koje je predmet pravnog odnosa , pravo ga više ne smatra

celinom I posebnom stvari, jer je celina I stvar u tom odnosu stado.

Elastično shvatanje pojma celine prisutno je I kod bestelesnih stvari. Rimljani su bestelesnim

stvarima smatrali razna imovinska prava. Tako je , na primer, zaostavština sa stanovišta prava

jedna celina I bestelesna stvar kada ostavilac u testamentu njom raspolaže kao celinom, a

pretvara se u više celina I posebnih stvari kada ostavilac pojedine delove zaostavštine u svom

testamentu legira. Kao što vlasnik stada može raspolagati celim stadom ili životinjama

pojedinačno, tako ostavilac može raspolagati celom zaostavštinom ili pojedinim njenim

delovima.Dakle, celina I stvar može postati sve ono što odredi titular prava.

Korelat pravnom pojmu celina stvari je pojam deo stvari. Celina predstavlja ono što je

obuhvaćeno istim pravnim režimom, a deo je ono što je kvota u okviru tog pravnog režima.

Dakle, stvar je deo materijalne prirode a koja je u čovekovoj vlasti i na kojoj može postojati i

pravo svojine ili bilo koje drugo pravo. Ona kao takva služi za zadovoljenje čovekovih potreba.

Da bi se deo materijalne prirode smatrao za stvar, potrebno je da se ispune dva uslova: fizički i

društveni.

Fizički se ogleda u tome što ona kao materijalni deo prirode mora da dospe u fabričku vlast

čoveka.

Društveni uslov se sastoji u tome što materijalni deo prirode kao stvar u pravu treba da bude

istovremeno roba i da je kao takva namenjena ekonomskom I pravnom prometu.

PODELA STVARI

4

Klasifikacija stvari je važna jer se ne mogu zasnovati prava na svim stvarima. Ako

pripradaju istoj vrsti, stvari se na isti način stiču , a takođe je I ista sadržina ovlašćenja njegovog

titulara.

S obzirom na njihova pravna obeležja, postoje sledeće vrste stvari:

1.Stvari u prometu ( res in commercio) I stvari van prometa ( res extra commercio)

2.Pokretne stvari ( res mobiles) I nepokretne stvari ( res immobiles)

3.Individualno određene stvari I stvari određene po rodu

4.Zameniljive I nezamenljive

5.Potrošne I nepotrošne stvari

6.Deljive I nedeljive stvari

7 .Proste (jednostavne stvari) I složene ( sastavljene stvari)

8.Pripadak

9.Plodovi (fructus)

10.Zbirna stvar (universitas rerum )

11.Novac

Pored navedene podele, rimsko pravo je još na ovo poznavalo I podelu na3 :

1.Stvari koje pripadaju božanskom pravu (res divini iuris) I one koje pripadaju pravu koje stvara

čovek (res humani iuris)

2.stvari koje pripadaju svim ljudima (res communes omnium) , one koje su u dobrima zajednice

rimskih građana (res universitatis), zatim one koje se nalaze u dobrima pojedinaca (res private) I

stvari koje nikome ne pripadaju (res nulus)

3.telesne stvari (res corporales) I bestelesne stvari (res incoporales)

4.pokretne (res mobiles) I nepokretne stvari (res immobiles)

5.zamenljive I nezamenljive

6.potrošne I nepotrošne

3 Rimska pravna doktrina dala je više klasifikacija stvari.

5

STVARI U PROMETU (RES COMMERCIO)I STVARI VAN PROMETA(RES EXTRA COMMERCIUM)

Ova podjela potiče još iz rimskog prava i posledica je poistovećivanja prava svojine kao

najapsolutnijeg imovinskog prava sa samom stvari koju ima za svoj objekat. 4Stvari se mogu

prenositi u fizičkom smislu, ali se u pravnom smislu prenose subjektivna prava na stvari.

Stvari u prometu (res in commercio) su one koje mogu biti predmet raspolaganja pravnim

poslovima tj.objekat imovinsko pravnog odnosa (npr. pravo svojine stvari se prodajom prenosi sa

jednog lica na drugo). Roba je stvar koja je uvek u prometu.

Stvari koje su u slobodnom prometu se mogu prodavati, razmenjivati I slično, bez ikakvih

ograničenja.

Stvari van prometa (res extra commercium) su one kojima se ne moze raspolagati u pravnom

prometu. Stvari van prometa su stvari koje se ne mogu pojaviti u prometu, kao što su javna dobra,

jer se javna tj.opšta dobra nalaze u upotrebi svih lica. Tu spadaju putevi, vodotoci, luke I

pristaništa, vazduhoplovna pristaništa, morske obale , javno građevinsko zemljište , izgrađeni

javni objekti od opšteg interesa, javne površine I slično. Dobra u opštoj upotrebi ili javna dobra

su u državnoj svojini I štite se institutima javnog prava. Na tim stvarima ne može postojati pravo

svojine, niti one mogu biti u prometu.

U stvari van prometa spadaju,dakle : 

a) stvari u državnoj svojini ili svojini drugih javnih zajednica i predstavljaju javna dobra u užem

smislu;

b) stvari u državnoj svojini koje mogu biti predmet i građanskog prava (biblioteke, galerije,

muzeji i sl.) ;

c) prirodna bogatstva, drzavne šume, građevinsko zemljiste koje država moze upotrebiti kao

privatni subjekat radi sticanja fiskalne imovine; 

4 Rimski pravnci su vodili računa o tome da li stvar može biti predmet pravnog prometa I upravo polazeći od ove misli, pravne škole su uvele u pravnu doktrinu podelu na stvari u pravnom prometi I stvari van pravnog prometa ( res in commercio- res extra commercium).

6

d) stvari koje koriste pojedincima ali se zbog svog značaja nalaze u svojini države ili njenih

preduzeća (elektroenergija, atomska energija isl.) ;

e) dobra koja pripadaju lokalnim zajednicama I služe za podmirenje potreba građana na

određenoj teritoriji ( hale I sl.) 

f) stvari koje sluze za obavljanje verskih obreda 

g) stvari kao sto su divljač, ribe, morske životinje koje se nalaze u državnoj svojini i na kojima se

stiče pravo svojine na osnovu posebnih dozvola.

Postoje različiti razlozi zbog kojih stvar može da bude stavljena van prometa, kao što su javni

moral, potrebe odbrane, unutrašnje bezbednosti ili zbog nekog drugog opšteg javnog interesa.

Takođe, stvar će biti stavljena van prometa ukoliko se njeno stavljanje u promet protivi pravilima

morala, čak i ako ne postoji zvaničan pravni propis. Ipak, pravo svojine može postojati i na

stvarima van prometa. Ono ne može postojati samo nad onim stvarima koje su istovremeno i

javna dobra i nalaze se u javnopravnom režimu korištenja.

Postoje stvari koje su u posebno regulisanom i ograničenom prometu, kakav je slučaj sa oružjem,

municijom i eksplozivom koji se mogu kupiti na osnovu administrativnih dozvola. Tačnije, to su

stvari koje se nalaze u prometu, ali je njihov promet ograničen zakonskim propisima. Tako,

vatreno oružje mogu nositi samo lica sa administrativnom dozvolom, neke vrste lekova se mogu

nabaviti samo na osnovu lekarskog recepta.

Van prometa su I stvari koje bi vređale moral stavljanjem istih u promet tako, na primer,

nadgrobni spomenici nisu u prometu kada se nalaze na grobnom mestu. Takođe, biblioteke I

muzeji su stvari koje nisu u prometu ali koje mogu da postanu u prometu promenom akta

nadležnog organa.

U nekim pravnim sistemima stvari koje služe religijskom kultu (“svete stvari”) nalaze se van

prometa. Kod nas su ove stvari u svojini verskih prganizacija (dakle, građanskih pravnih lica) I, s

obzirom na to da je crkva odvojena od države, nalaze se u građanskopravnom prometu.

Razlozi sbog kojih se jedna stvar izuzima iz pravnog prometa su različiti. Stvar će, iako ne

postoji izričit zakonski propis, biti van prometa ako bi se njeno stavljanje u prometprotivilo

shvatanjima morala.

7

POKRETNE (RES MOBILES) I NEPOKRETNE STVARI ( RES IMMOBILES)

Pokretne stvari su one koje se mogu premeštati sa jednog na drugo mesto bez povrede

njihove suštine, da se ne povredi njihova bitna osobina.

Nepokretne stvari su one koje se ne mogu premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja

njihove suštine. Tu, na primer, spadaju zgrade I zemljišta. Položaj nepokretnih stvari se ne može

promeniti a da se time ne povredi njihova bitna osobina.

Zgrade su nepokretnosti ako zadovoljavaju dva uslova (da su zidane kao trajni objekti i da su

inkorporisane u zemlji, tj.da ne leže na njoj). Konstrukcije koje ne ispunjavaju ni jedan od ova

dva uslova su pokretne stvari (barake, kiosci). Postoje različita razmišljanja o tome da li se zgrada

može smatrati za nepokretnost ukoliko ispunjava samo jedan od ova dva uslova. Prema jednom

shvatanju, bitno je I dovoljno da je zgrada zidana kao trajan objekat.5 Prema drugom, bitna je

inkorporisanost u zemlji. Konstrukcije koje ne ispunjavaju nijedan od ova dva zahteva su

pokretne stvari: kiosci, pokretne kuće na točkovima, šatori.6

U određenim uslovima pokretne stvari mogu da postanu pripadak nepokretne stvari i da kao

takve dele njenu sudbinu (nepokretnosti po nameni). Takva stvar je zapravo pripadak

nepokretnosti, na primer: svi alati, stoka I drugo u sklopu zemljišta, smatra se kao pridodatak u

sklopu te nepokretnosti tj.zemljišta.

Nepokretnosti po nameni su pokretne stvari koje su u funkciji pripatka nepokretnosti (alat

potreban za popravku i funkcionisanje kotlarnice). Iako su samostalne i fizički odvojene, one

predstavljaju funkcionalnu, i shodno tome, pravnu celinu sa nepokretnom stvari.

Da bi jedna pokretna stvar postala nepokretnom po nameni potrebno je da ispuni više uslova:

1.da je pokretna stvar namenjena da služi nepokretnoj i da je stvarno dovedena u takav fizički

odnos da joj služi,

5 Po Čehoslovačkom građanskom zakoniku od 1950.godine “Zgrade su nepokretne stvari,izuzev privremenih zgrada”.6 Čl.677 Švajcarskog građanskog zakonika.

8

2.da joj je namenu odredio vlasnik nekretnine,

3.da je vlasnik nepokretnosti istovremeno i njen vlasnik.

Pokretne stvari koje su unete u nepokretnu koje služe vlasniku za njegovu ličnu upotrebu nisu

nepokretnosti po nameni.Nepokretnost po nameni može da izgubi to svojstvo i postane

samostalna stvar na osnovu dispozicije vlasnika i ukoliko se time ne vređaju prava trećih.

Faktičko i privremeno razdvajanje ne proizvodi ovakvo pravno dejstvo.

Pravni značaj razlikovanja pokretnih i nepokretnih stvari je monogostruk:

a) Po pozitivnim naslednopravnim propisima raspravljanje zaostavštine je obavezno ako je

umrli ostavio nepokretnost, a ako je ostavio pokretnosti, ukoliko ni jedan od pozvanih na

nasleđe ne traži da se sprovede rasprava sud će doneti odluku da se rasprava ne održi.

b) Ugovor o otuđenju nepokretnosti se mora napraviti u pisanoj formi, potpisi moraju biti

overeni u sudu inače neće imati pravno dejstvo.

c) Prenos svojine na pokretnosti na osnovu ugovora podrazumeva predaju stvari, a kod

nepokretnosti je potreban i upis u zemljišne knjige.

d) U uporednom i našem pravu predmet ugovora o ostavi može biti samo pokretna stvar.

Ove razlike proističu iz:

1.Prirodnih, fizičkih razlika između pokretnosti i nepokretnosti. Svaka od nepokretnosti se

nalazi na istom mestu što omogućava kontrolu nad njima i od strane države i od strane vlasnika.

Nepokretnost je moguće evidentirati sa svim apsolutnim imovinskim pravima koja na njima

postoje i organizovati prenos tih prava putem upisa u javne registre. Prenos prava na

pokretnostima ne ostvaruje upisom u javne knjige već faktičkom vlašću koju prenosilac

materijalno prenosi na pribavioca.

2.Ekonomskih razloga i ekonomskog značaja nepokretnosti koji je bio dominantan u

starijim pravima. Danas je ovaj razlog izgubio na značaju, a putem hartija od vrednosti se

kontrolišu ekonomski potencijali ogromnih razmera. Ekonomski gledano, cirkulacija pokretnosti

je intenzivnija.

9

3.Psihološki razlozi koji ukazuju da se ljudi više vezuju za nepokretnosti zbog njihove

dugotrajnosti i stoga pravila izvršnog postupka sadrže strožiji režim za popis i prinudnu predaju

nepokretnosti.

INDIVIDUALNO ODREĐENE STVARI I STVARI

ODREĐENE PO RODU

Stvari određene po rodu su one stvari koje su određene po vrsti, količini ili broju ( npr.

100 litara crnog vina Vranac,brašno, benzin, žito, pesak, ulje ). Ove stvari se u prometu određuju

po nekoj mernoj jedinici (kilogramu, litru itd. ). Stvari po rodu se određuju vaganjem, brojanjem

ili merenjem. U ovu grupu spadaju novac, brašno, žitarice, šećer, bezalkoholni napici itd. Stvar iz

ove grupe ne propada. Sve stvari određene po rodu (generične) su istovremeno i zamjenjive, a

nezamjenjiva stvar je uvek individualno određena. Međutim, individualne stvari mogu biti i

zamjenjive i nezamjenjive (novi automobil određene marke i registarskih oznaka je individualna,

ali zamjenjiva stvar). U ovom slučaju je moguća tužba za povraćaj ali ako je auto uništen moguća

je naknada štete u naturi jer se radi o zamjenjivoj stvari. Ovu podjelu treba razlikovati od podele

na potrošne i nepotrošne stvari. Više primeraka iste knjige su zamjenjive, ali nepotrošne stvari,

dok je posljednja flaša vina određene berbe potrošna i nezamjenjiva stvar i istovremeno

individualno određena.

Značaj ovog razlikovanja dolazi do izražaja u čitavnom nizu odnosa. Predmet zajma su

zamjenive stvari nezavisno od toga da li su potrošne ili nepotrošne, određene po rodu ili

individualne. Zakonska kompenzacija pretpostavlja da se uzajamno duguju zamjenjive stvari.

Kod posluge je potrebno i dovoljno da je stvar individualno određena i nepotrošna, a pitanje

zamenjljivosti se ne postavlja.

Individualno određena stvar je stvar koja je određena individualno, pojedinačno tj.konkretno zato

što je jedina takve vrste (npr.slika određenog slikara, unikatni proizvod i). Samo individulno

određene stvari mogu biti predmet prava svojine.

Stvari određene po rodu se mogu individualizovati tako što određena količina stvari bude

izdvojena iz roda i obežena (obelžen i izdvojen džak brašna). Individualizovane stvari se u

pravnom životu ponašaju kao individualno određene stvari.

10

Ova podela, na individualno određene stvari I stvari određene po rodu, je mnogo značajna.

ZAMENLJIVE I NEZAMENLJVE STVARI

Zamenljive stvari su one na mesto kojih se, u ispunjenju obaveze, moze dati druga stvar

istih svojstava i vrednosti (šećer, brašno, ulje itd.). Zamenljiva je ona stvar na člije mesto u

pravnom odnosu moze doći druga stvar istih osobina, vrednosti I karakteristika. Tačno je da su

sve genericno određene stvari istovremeno i zamenljive I da je nezamenjiva stvar uvek

individualno odredjena, ali individualno odredjene stvari mogu biti zamenljive i nezamenljive

(auto je zamenljiva stvar ali je individualno određena). Predmet zajma su zamenljive stvari.

Zakonskom kompenzacijom pretpostavlja se da se uzajamno duguju zamenljive stvari. Kod

posluge je potrebno i dovoljno da je stvar individualno određena i nepotrošna, a pitanje

zamenljivosti se ne postavlja.

Nezamenljive stvari su jedinstvene stvari zato što se druga takva stvar ne može naći (unikatni

predmeti, umetnicka slika). 

Nezamenljiva stvar ne može biti zamenjena drugom, I koje pravo pojedinačno posmatra. One se

ne mogu zameniti drugom stvari čak I kada je ona iste vrste. Zbog toga u obligacionom odnosu u

kome se duguje nezamenljiva stvar, dužnik ima obavezu da da poveriocu baš onu stvar koju je

dugovao u trenutku nastanka obligacionog odnosa.

U rimskom pravu, pravni pojmovi zamenljiva I nezamlenljiva stvar nisu uvek vezani za prirodna

svojstva stvari. Stranke u pravnom poslu su mogle I svojom voljom neku generičnu stvar

individualizovati. Na primer, ako ostavilac napiše u legatu da ostavlja legataru deset robova,

predmet legata su zamenljive stvari, ali ako ih u legatu poimenično navede oni postaju

nezamenljive stvari.

Ovu podelu treba razlikovati od podele na individualno određene stvari i stvari određene po rodu,

mada u zakonima to razlikovanje nije sprovedeno, pogotovo ovu podelu treba razlikovati od

podele na potrošne i nepotrošne stvari. Značaj ovog razlikovanja dolazi do izražaja u čitavom

11

nizu odnosa. Predmet zajma su zamenljive stvari7, nezavisno od toga da li su potrošne ili

nepotrošne i da li su po rodu određene ili individualno određene.

Ova podela stvari je veoma značajna za obligaciono pravo.

POTROŠNE I NEPOTROŠNE STVARI

Ova podela je postojala I u rimskom pravu, I upravo je dosla u savremena prava preko

srednjovekovnikh analiza rimskih tekstova.

Potrošne stvari su one koje se koriscenjem upotrebe, potrose (hrana, pice itd.). 

Ove stvari svoju korisnost iscrpljuju prvom upotrebom, te se mogu upotrebiti samo jednom

(hrana, benzin, novac, takođe jer ga kao sredstvo plaćanja vlasnik moze upotrebiti samo jednom).

Nepotrošne stvari su one koje mogu biti upotrebljene više puta (odelo, obuća knjiga, kuća, auto)

ili praktično neograničeno puta (zemljišne parcele).

Kriterijum razlikovanja je ekonomski a ne fizički jer su u fizičkom smislu sve stvari potrošne, sve

se u izvesnoj meri fizički menjaju I potrošne su. Novac u numizmatickoj zbirci je nepotrošnastvar

kao i voće namenjeno za ukras izloga i ono je predmet posluge.

Na nekim nepotrošnim svarima mogu postojati samo neki pravni odnosi (posluga, najam,

plodouživanje). U svim odnosima je titular ovlašten da upotrebljava tuđu stvar, ali istovremeno

ima obavezu da je vrati po prestanku prava i to su dva zahteva koja mogu da ispune samo

nepotrošne stvari.

Kod nas se po nekad upotrebljava izraz „potrošna dobra“ kojim se označavaju stvari za ličnu

upotrebu vlasnika i koje nisu potrošne u pravno-tehničkom smislu.

DELJIVE I NEDELJIVE STVARI

Deljive stvari su one koje u slučaju podele svaki njihov deo zadrđava umanjena svojstva

cele stvari, tj.zbir vrednosti delova ravan je vrednosti cele stvari pre deobe (šećer, brašno,kamion

peska). Deljiva je ona stvar koja se fizički moze tako podeliti bez štete po njihovu upotrebu I

novčanu vrednost. 7 Čl. 557. Zakona o obligacionim odnosima.

12

Nedeljive stvari su one koje se ne mogu podeliti na delove, na primer konj Pegaz umetnička

slika, službenost prolaza. Stvar, ove vrste, u slucaju podele gubi svoju namenu npr. ogledalo, sto,

slika itd. Nedeljiva je ona stvar koja se deobom upropašćava (figura od gipsa, dragi kamen) ili

njeni delovi dobijeni deobom nezadrđavaju srazmernu vrednost tako da je zbir njihovih vrednosti

manji od vrednosti nepodeljene stvari. To su, dakle, stvari koje ne trpe podelu. Među nedeljivim

stvarima se ne pominju more, morska obala I voda koja teče iako su to, zapravo, nedeljive stvari.

More I voda u reci su po prirodi stvari nedeljivi , ali morska obala bi se mogla deliti. Svemu

ovome ne pridaje se veliki značaj zbog toga što te stvari ne mogu biti prisvojene, pa se pitanje

njihove deljivosti sa stanovišta prava I ne postavlja.

Kriterijum razlikovanja je ekonomski a ne fizički jer u fizičkom smislu sve stvari su deljive.

Nedeljive su i komplementarne stvari čiji sastavni delovi nisu u fizičkoj vezi. Zemljista su u

izuzetnom smislu u načelu deljiva stvar, iako realnom deobom (povlačenjem međe) ostaje ranija

fizička veza između delova dobijenih deobom. Deoba zgrada moguca je i vertikalno i

horizontalno, ako delovi dobijeni deobom predstavljaju stanove ili poslovne prostorije u smislu

pozitivnih propisa.Pravni značaj razlikovanja na deljive i nedeljive stvari dolazi do izražaja kod

sticanja svojine priraštajem, kod susvojine gde dva ili više lica imaju svojinu na jednoj stvari,

zajedničke svojine i kod obaveze sa više dužnika.

PROSTE (JEDNOSTAVNE STVARI) I SLOŽENE STVARI

(SASTAVLJENE STVARI)

Svaka stvar se sastoji od delova koji su takvi da se mogu ili ne mogu rastavljati na delovi.

U slučaju da mogu, takva stvar je složena stvar. Ona je sastavljene iz više prostih stvari (odelo je

sastaljeno od konca, dugmadi...).

Svi delovo složene stvari nalaze se međusobnoj funkcionalnoj vezi I čine pravnu celinu, a prema

fizičkoj vezi koja postoji imeđu njih I koja je relevantna , sa gledišta prava mogu biti :

1.spojeni sastavni delovi koji su u materijalnoj vezi (fizički spojeni) I

2.odvojeni sastavni delovi koji su fizički samostalni.

13

Spojeni sastavni delovi mogu biti : 1.neodvojivi I 2.odvojivi. Neodvojivi ( potpuno inkorporisani)

deo je onaj koji se ne može odvojiti uništenja odnosno oštećenja stvari ili drugog dela njega

samog ( na primer, građevinski materijal od kojeg je napravljena kuća, konac kojim je sašiveno

odelo). Potpuno inkorporisani deo ne može biti predmet posebnog prava svojine I ostalih stvarnih

prava. Pravo svojine na jednoj stvari nužno se prostire na sve njene potpuno inkoporisane

sastavne delove odnosno svi potpuno inkorporisani sastavni delovi sačinjavaju jedninstveni

objekat na koje postoji jedinstveno pravo svojine. Odvojivi (nepotpuno inkorporisani) deo je

onaj koji se može odvojiti bez uništenja odnosno oštećenja ( na primer, točak automobila).

Odvojeni (fizički samostalan) deo je uvek pokretna stvar, a složena stvar kojoj pripada može biti

I pokretna I nepokretna ( na primer, alat za automobil). Ovakav deo samo povremeno dolazi u

fizičku vezu sa stvari, kada joj služi ( funkcionalna veza, namena joj je trajna), dok je odvojivi

( nepotpuno inkorporisani) deo u stalnoj fizičkoj vezi. Za označavanje pokretne stvari koja je

fizički samostalna ali funkcionalno povezana sa drugom stvari, u upotrebi je izraz sporedna stvar.

Ima takvih složenih pokretnih stvari čiji su sastavni delovi odvojeni, a funcije su im ravnopravne

( na primer, par cipela ili par rukavica).

Sa druge strane, u suprotnosti sa složenom stvari nalazi se prosta stvar. Takva stvar je ona koja

čini prirodno jedinstvenu celinu i ima upotrebnu vrednost (građevinski materijal, tkanina), I ne

može se rastavljati na delove. Ovde, pojedini delovi gube svoju samostalnost. To je jedna

prirodna I jedinstvena celina( na primer: dijamant).

PRIPADAK(CORPUS ACCESSORUM)

Pojam pripatka je izgradila rimska pravna nauka. To je stvar koja prati pravnu sudbinu

druge stvari. Pripadak je nepotpuno inkorporisani deo koji se može odvojiti bez oštećenja ( točak

na automobilu), kao I ono što je fizički samostalno ali funkcionalno povezano sa glavnom stvari

(na primer, rezervni točak automobila, ključ od automobila ili zgrade). I jedan I drugi deo mogu

biti takvi da je upotreba stvari bez njih nemoguća ili da je bitno otežana ili da samo olakšavaju

stvari. Pripadak stvari u pravnim odnosi deli sudbinu glavne stvari ( na primer kod kupoprodaje,

14

poklona). Jedna pokretna stvar može postati pripadak druge( pokretne ili nepokretne ) samo ako

pripada vlasniku I samo onda važi pravilo da deli pravnu sudbinu glavne stvari.

Pripadak ima namenu da olakša korišćenje glavne stvari I nastaje voljom vlasnika glavne stvari, a

takođe se njegovom voljom to svojstvo I gubi. Oštećenje glavne stvari obuhvata I pripadak.

Stvari koje imaju položaj pripatka prestaju da postoje ako I sama glavna stvar nestane. Potpuno

inkorporoisani deo ne može biti predmet posebnog prava svojine I ostalih stvarnih prava. 8

Pravo svojine na jednoj stvari nužno se prostire na sve njene potpuno inkorporisane sastavne

delove, odnosno svi potpuno inkorporisani delovi sačinjavaju jedinstven objekat na kojem postoji

jedno pravo svojine. Jedna pokretna stvar može postati pripadak druge (pokretne ili nepokretne)

samo ako pripada istom vlasniku I samo onda važi spomenuto pravilo da deli pravnu sudbinu

glavne stvari. Dovođenje tuđe stvari u fizički odnos pripatka prema svojoj stvari, ništa ne menja u

svojinskim odnosima, te raniji vlasnik ovakvog pripatka može upotrebiti tužbu za povraćaj kako

u odnosu na onog ko je stvorio ovakav faktički odnos tuđe stvari sa svojom , tako I prema

njegovom sledbeniku ( ako ovaj nije postao vlasnik po pravilima o održaju ili po pravilima o

sticanju od nevlasnika).

Pripadak ne gubi to svojstvo usled privremenog odvajanja od stvari, na primer: radi popravke.9

Voljom vlasnika pripadak gubi to svojstvo I postaje samostalna stvar te može biti predmet

samostalnih pravnih odnosa (recimo kupoprodaje),ali se time ne dira u ranije postojeća prava

trećih (na primer: ako je na stvari postojala zaloga). U prava trećih se ne dira ni u obrnutom

slučaju: ako vlasnik stvari odredi da ona postane pripadak neke druge stvari.10

PLODOVI (FRUCTUS)

Plodove( fructus) je izgradila, takođe, rimska pravna nauka. Pod pojmom ploda pravna

nauka smatra prihode koji nastaju od neke pravne stvari. To su proizvodi koje neka stvar daje

periodicno bez iscrpljivanja svoje supstancije, a namenjeni su za odvajanje. Plod je samo ono što 8 Čl.642. Švajcarskog građanskog zakonika; Nemačkog građanskog zakonika, Čl.953; Grčkog građanskog zakonika od 1946.godine Čl.47; Poljskog građanskog zakonikaod 1964.godine Čl.1132.9 Čl.167. Zakona o obligacionim I osnovnim materijalno-pravnim odnosima u vazdušnoj plovidbi; čl.192. Zakona o pomorskoj I unutrašnjoj plovidbi; Nemačkog građanskog zakonika , čl.957; Grčkog građanskog zakonika, čl.51; Poljskog građanskog zakonika, čl.1137.10 Čl.1138. Etiopskog građanskog zakonika

15

stvar sama daje bez iscrpljivanja svoje supstancije. Plodovi su voće, mladunci životinja,vuna i

mleko... Odvajanja ploda (fructus separati) je sastavni deo plodonosne stvari na kojoj postoji

jedno pravo svojine. Odvajanjem, postaje samostalna stvar na kojoj postoji posebno pravo

svojine. Sve dok se ne odvoji plod, on predstavlja sastavni deo stvari I u svojini je vlasnika te iste

stvari. To su, takozvani, viseci plodovi ( fructus pandentes) I oni dele pravnu sudbinu glavne

stvari. Ubrani plodovi ( fructus recepti) su ne samo odvojeni nego su I u državini sticaoca. Ovo je

naročito značajno zbog situacije kada držalac vraća vlasniku stvari određenu stvar. Savestan

držalac dužan je vratiti vlasniku stvar sa plodovima koji još nisu ubrani, dok je nesavestan

držalac dužan predati vlasniku stvari se plodovima I naknaditi vrednost ubranih plodova koje je

potrošio ili uništio ili pak otuđio.

U Rimskom pravu , plodovi su se delili na neodvojene I odvojene, zatim one sabrane čovekovom

aktivnošću I one koje treba sabirati u određenom vremenu. Zatim plodove su delili na one koje

još postoje I one potrošene.

Najznačajnija podela plodova je na :

1)prirodne, kad ih stvar daje sama od sebe, bez ulaganja ljudskog rada (divlje jagode, kupine);

2) vestacke ili industrijski plodovi za ciji je nastanak potrebno ulaganje ljudskog rada (žetva sa

obrađene parcele);

3)Postoje jos i civilni plodovi koji se najčešće pojavljuju u novčanom obliku. To su kamata,

kirija, zakupnina, a to su periodični prihodi koje stvar daje na osnovu pravog odnosa vlasnika

stvari sa drugim licima.

Od ploda treba razlikovati proizvod, tačnije rečeno proizvod u užem smislu, jer su u širem smislu

I plodovi proizvod stvari. Proizvod u tehničkom smislu (produkt, prinos-kako se još zove) je ono

što stvar da ali bez periodičnosti I što je deo njene supstancije: materijal od srušene zrade, kamen,

prosečna voćka u voćnjaku.

Vlasniku stvari pripadaju kako plodovi,tako I proivodi stvari, te je sa te tačke gledišta ovo

razlikovanje bez značaja, ali je važno sa gledišta drugih pravnih odosa: zakupac, plodouživalac,

savesni držalac,prisvajaju plodove sa tuđe stvari ali nemaju pravo I na proizvode, jer supstancija

ostaje vlasniku. Nađeno blago (sokrovište) nije ni plod ni proizvod I za njegovo prisvajanje važe

16

posebna pravila. Mladunci domaćih životinja (priplod) po opštem pravilupripadaju vlasniku

majke. Ako su začeti muzjakom koji ne pripada vlasniku ženke, mužjakov sopstvenik nema

pravo na priplod ili njegov deo niti na nagradu, ali suprotno može biti ugovoreno.11

ZBIRNA STVAR (UNIVESITAS RERUM)

Zbirna stvar označava celinu koja se sastoji iz pojedinih samostalnih stvari koje su fizički

odvojene, od kojih svaka ima svoju upotrebnu vrijednost i predstavlja objekat posebnog prava

svojine, a u redovnom pravnom prometu predstavlja i samostalan predmet obligacionih odnosa.

Svaka od pojedinih stvari iz zbira može biti predmet pravnog prometa. Zbirna stvar se može

sastojati od istovrsnih stvari (stado ovaca, biblioteka) ili iz raznovrsnih stvari (stovarište robe).

Svakom od stvari se u redovnom pravnom saobraćaju raspolaže posebnim pravnim poslovima.

Ali, kada se celinom ovih stvari raspolaže odjednom važnost ovog pojma dolazi do izražaja jer se

njime omogućava da se svim stvarima koje čine zbirnu stvar raspolaže u jednom pravnom poslu

te neće biti potrebno da se zaključi onoliko pravnih poslova koliko ima posebnih stvari. Prodavac

ili poklonodavac zbirne stvari može da prenosi svojinu nad pojednim stvarima čiji je bio vlasnik

u vrijeme zaključivanja posla.

Od zbirne stvari treba razlikovati komplementarnu stvar (par rukavica, čarapa) čiji pojedini

dijelovi ,iako fizički odvojeni, nemaju samostalnu upotrebnu vrednost i u redovnom prometu se

pojavljuju kao celina.

U pravu postoji pojam universitas iuris koji se definiše kao zbir prava i obaveza i koji se sa

gledišta određenih pravnih odnosa (pravnih akata) posmatra kao cjelina (preduzeće, stečajna

masa).

Od zbirne stvari treba razlikovati I stvari koje se sastoje iz pojedinih delova koji nisu mehanički

spojeni ,ali koje nemaju samostalnu egzistenciju zbog svoje neznatne vrednosti (na prime:džak

žita, kubik peska ili šljunka).

11 Austrijski građanski zakonik, Čl.406.

17

U pravu postoji I pojam univeritas iuris. On se obično definiše kao zbir stvari I prava koji se sa

gledišta određenih pravnih odnosa (pravnih akata) smatra kao celina ( na primer: preduzeće,

stečajna masa, miraz, zaostavština jednog lica). Tako, po Zakonu o nacionalizaciji privrednih

preduzeća od 6.decembra 1946.godine, kao jedno preduzeće smatraju se sva postrojenja,

stovarišta, uredi, prodavnice, filijale I ogranci, ako su poslovali pod zajedničkom firmom ili

upravom. Nacionalizacija preduzeća obuhvata svu pokretnu I nepokretnu imovinu, kao I sva

imovinska prava koja pripadaju preduzeću ili služe njegovoj svrsi, kao što su patenti, licence,

dozvole za rad, uzorci, žigovi, modeli I slično. Neki pisci kažu da je universitas iuris zbor

telesnih ili bestelesnih stvari.

Sa gledišta prava svojine, zbirna stvar nije nikakva nova stvar, različita od pojedinih stvari od

kojih se sastoji. I dalje postoji onoliko prava svojine koliko ima knjiga u biblioteci ili koliko ima

ovaca u stadu. Ako u svoju biblioteku uvrstimo tuđu knjigu, to ništa ne menja u svojinskim

odnosima, te vlasnik knjige može upotrebiti tužbu za povraćaj stvari. Svakom do ovih stvari se u

redovnom saobraćaju raspolaže posebnim pravnim poslovima. Ipak, kad množinom ovakvih

stvari treba raspolagati odjednom, dolazi do izražaja celishodnost pojma zbirne stvari, koji

omogućava da se svim stvarima koji čine celinu raspolaže jednim pravnim poslom, a nije

potrebno zaključivati onoliko posebnih pravnih poslova koliko ima posebnih stvari. Prodavac

zborne stvari prenosi svojinu na pojedinim stvarima samo ako je I sam bio vlasnik I to na onim

stvarima koje su mu pripadale u vreme zaključenja ugovora. Ako je predmet kupoprodaje

biblioteka, to u stvari znači da su predmet ugovora knjige koje u vreme zaključenja pripadaju

prodavcu, te ovaj ne može do izvršenja ugovora umesto jednih stavljati druge, niti su predmet

kupoprodaje knjige koje prodavac naknadno nabavi.

NOVAC I PROCENA VREDNOSTI STVARI

Novac je opšti ekvivalent svih stvari. U pravnom smislu novac je zamenljiva i potrošna

generična stvar. U pravnom prometu pomoću novca se meri vrednost svih drugih stvari koje se

nalaze u prometu. Narodne banke svake zemlje su ovlašćene da izdaju novčanice i kovani novac

kao sredstvo plaćanja.

18

Novac je telesna stvar koji ima funkciju opšteg merila vrednosti robe i uloga na tržištu i sredstva

plaćanja.

U novčanom obliku izražava se vrednost neke stvari (cena). Ali ne mogu se sve stvari proceniti.

Procenljive su one stvari čija se vrednost može odrediti upoređivanjem sa drugim stvarima u

prometu. Stvari čija se vrednost ne može odrediti nikakvim upoređivanjem sa drugim stvarima u

prometu su neprocenljive. Cena procenljive stvari može biti obična ili redovna i afekciona.

Redovna cena (pretium comune) je normalna cena koja važi na tržištu.

Afekciona cena (pretium affectionis ili pretium extraordinarium) je vrednost određene stvari za

vlasnika zbog njegove naklonosti koju ima prema toj stvari tj.neimovinska moralna vrednost za

vlasnika stvari ( na primer, neki drag predmet koji predstavlja uspomenu).

U pravnim poslovima važi po pravilu redovna cena, a afekciona vrednost se uzima samo kod

određenih vidova naknade štete. Tako, na primer, kada je stvar uništena ili oštećena krivičnim

delom sa umišljajem sud može odrediti visinu naknade prema afekcionoj vrednosti.

19

LITERATURA:

- Prof. dr Antun Malenica, Rimsko pravo, Novi Sad, 2008;

- Dr Obren Stanković;dr Miodrag Orlić; STVARNO PRAVO, Beograd, 2004;

- Prof. dr Radomir D. Lukić, Budimir P. Košutić, UVOD U PRAVO, Beograd, 2006;

- Dr Marija Draškić, PORODIČNO PRAVO I PRAVA DETETA, Beograd, 2005;

- Prof. dr ilija Babic, Privredno pravo, Univerzotet Singidunum, Beograd, 2008;

- Prof. dr Ilija Babić, Osnovi imovinskog prava, Uvod u građansko pravo I stvarmo pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008;

- http://www.pravopedia.rs/index.php?title=Stvari_(Res)

20