Факултет музичке уметности

Катедра за дириговање

Предмет: Теорија популарне уметности и културе

Професор: др Весна Микић

Семинарски рад:

Популарна култура и хришћанство у доба постмодерне

Студент: Иван Марковић

бр.индекса: 145

Професор: Весна Микић

Овај рад бави се проблемом односа два друштвена феномена, хришћанске

религије и популарне културе, утврђивањем сличности, разлика и међусобног

утицаја у процесу испољавања њиховог деловања у оквирима постмодерног

друштва.

Појмови: постмодернизам, популарна (масовна) култура, хришћанство

Постмодернизам представља европски правац у уметности и филозофији

који се формира крајем 20. века, док питање о његовом трајању остаје отворено, с

обзиром да се теоретичари и даље споре да ли постмодерна још увек траје или је

друштво прешло у нову епоху. Сам термин се појавио много пре формирања

покрета и имао је различита значења. Већ у самој конструкцији појма

постмодернизам као и код многих других појмова са префиксом пост

(постконструктуализам, постконструктивизам, постиндустријализам и т.д.)

који су карактеристични за другу половину 20. века, постоји известан парадокс из

разлога што сам назив не упућује директно на суштину и предмет, већ указује на

везу са другим, претходним појмом. Као правило тај однос подразумева порицање

претходног. Статус филозофског појма постмодернизам добија у књизи Ж.Ф.

Лиотара Постмодерно стање из 1979. године, где се овај термин управо одређује у

односу на модерну. Лиотар постмодернизам повезује са осећајем истрошености

основних принципа или метанарација, односно великих принципа модерног

друштва који сами себе оправдавају, попут религије, науке, уметности и уопште

сваког знања.1 Овде немамо довољно простора да исрпно обрадимо појам

постмодернизма који је врло комплексан па и у многоме противречан, тако да

ћемо се задржати само на појединим врло упечатљивим карактеристикама које

одликују постмодерно доба. Мишко Шуваковић у његовом појмовнику

Постмодерна наводи следеће карактеристике: „нестајање идеолошких

тоталитарних система и превласт потрошачких и информацијских модела

бирократског и технократског управљања друштвом, плурализам, алијенација

индивидуе“ као и „парадксално присуство локалних тоталитаризама који су

истовремено потврда глобалног плурализма и његова негација“.2 Навешћемо још

1 Ж. Ф. Лиотар. Состояние постмодерна. Санкт-Петербург: „Алетейя“, 1998, стр. 9-10.2 М. Шуваковић. Постмодерна. Београд: „Народна књига“, 1995, стр. 121.

неке битне карактеристике као што су: симулација, копија, еклектицизам, негирање

ауторитета и апсолутних истина.

Масовна култура као друштвени феномен настаје у 20. веку. Сам назив

масовна говори да се ради о друштвеној делатности која подразумева широки и

хетерогени круг реципијената. Ако се осврнемо у прошлост, видећемо да се кроз

људску историју у скоро свим моделима друштва може пратити врло јасна разлика

између културе за изабране и културе за све. Чак и у племенској заједници шамани

су представљали неку врсту елите која је поседовала посебна сазнања у односу на

остатак групе. Са појавом писмености најпре се јавила подела на елитну културу,

односно културу образованих и народну (фолклорну) културу. У другој половини

20. века технолошко-индустријским напретком и појавом масовних медија долази

до знатно бржег ширења информације које постају доступне великом броју људи, а

ова технолошка револуција изнедрила је нови тип културе, популарну, односно

масовну културу. 3 Основна разлика између народне и масовне културе јесте што

се народна култура дефинише као култура (из) народа, док масовна култура јесте

култура за народ. Антоњина Клосовска појам масовне културе дефинише на

следећи начин: „појам масовне културе односи се на појаве савременог преношења

идентичних и аналогних садржаја који теку из малобројних извора ка великим

масама прималаца, као и на једнобразне форме забавне и забављачке делатности

велике масе људи“. 4

Хришћанство је монотеистичка аврамска религија, која се заснива на

веровању у Исуса Христа као Богочовека (Сина божијег) односно Месије, као

једног од три лица тројединог Бога. Хришћанство се као учење формира током

1. века нове ере на простору Палестине која се у то време налазила под управом

Римског царства, а у 4. веку за време владавине цара Константина Великог,

хришћанство постаје званична религија Римске империје. Хришћанство се не може

одвојити од институције цркве која је од самог почетка била организатор

религиозног живота и гарант исправности учења. Током првих неколико векова

уздрмана ситним расколима, хришћанска црква се 1054. године поделила на

3 Упореди: С. Кармин. Культурология. Санкт-Петербург: „Лань“, 2003, стр. 159. 4 А. Клосковска. Масовна култура – Критика и одбрана. Нови Сад: „Будућност“, 1985, стр. 102.

источну (православну) и западну (католичку), а у 16. веку појавом снажног верско-

политичког покрета реформације у оквиру западне цркве под вођством Мартина

Лутера, од ње се одваја и формира нова хришћанска црква, данас позната као

протестантска или лутеранска. Ове три цркве данас предстваљају основне

хришћанске конфесије, међутим постоји и велики број мањих религиозних

организација које су настале одвајањем од ове три основне групације, а

најподложнија расколима била је протестанстска црква. Хришћанство је данас

најраспрострањенија религија, заступљена на свим континентима, а по подацима

Уједињених нација, број хришћана износи преко 1,5 милијарди људи.5

Однос популарне културе и хришћанства

На први поглед рекло би се да хришћанство и популарна култура стоје у

потпуној супротности и да немају додирних тачака. С једне стране налази се

религиозно учење које почива на конзервативизму и традиционалним,

премодерним вредностима, заснованим на јасној хијерархији и ауторитету

личности или институције, а с друге стоји популарна култура, која у

постмодернистичком духу доноси релативизацију традиционалних, па самим тим и

успостављање нових вредности које се заснивају на порицању ауторитета,

идентитета и на стварању култа масовне производње и потрошње.

Док популарна култура у постмодерним начелима налази своје утемеље,

хришћанска црква се после 15. векова доминације први пут нашла у позицији

сличној оној коју је имала током прва три века нове ере. Општа тенденција

секуларизације и дехристијанизације Европе које је узела маха већ у 19. веку,

поприлично је ослабила све три хришћанске конфесије, а посебну православну

цркву која је током владавине комунистичког режима у појединим земљама трпела

репресију која се могла поредити са прогонима хришћана у паганској Римској

империји. Не улазећи превише у разлоге који су довели до таквих догађаја, а они су

свакако морали бити и последица негативног наслеђа које се таложило у

5 А. А. Радугин. Введение в религиоведение. http://www.gumer.info/bogoslov_Buks/Relig/radug/03.php

хришћанским црквама током векова, свакако је битно увидети да се њена позиција

у друштву променила и да је пред њом стајао велики задатак, који је подразумевао

проналажење начина којим би повратила свој ауторитет у друштву. Како су у 20.

веку све традиционалне хришћанске земље постале секуларне, са изузетком Грчке

и Ватикана као наследника некадашње Папске државе, хришћанство је морало да

преиспита своју позицију и поново се отвори према друштву што је морало

довести и до излагања различитим световним утицајима који су продирали у

цркву.

Црква је различито реаговала на савремене друштвене појаве, а када је реч о

популарној култури, однос цркве према овом феномену можемо пратити на више

нивоа као што су: конзервативни став према популарној култури, приближавање

хришћанства припадницима различитих субкултурних покрета кроз употребу и

преосмишљавање средстава за ширење популарне културе као што су мас-медији,

прихватање различитих сегмената популарне културе у циљу изражавања

религозног доживљаја и христијанизација поједних сегмената масовне културе,

поистовећивање са популарном културом прихватањем тржишних принципа на

којима се заснива културна индустрија и која подразумева манипулацију људима у

циљу стварања што већег профита. Наведени нивои односа се ретко срећу у

апсолутној форми, пре би се могло говорити о њиховом међусобном прожимању.

Конзервативни став према популарној култури

Конзервативни став према популарној култури подразумева виђење популарне

културе као крајње опасне и деструктивне појаве по цркву и друштво. Овакво

мишљење највише је заступљено у православној затим у католичкој, а најмање је

карактеристично за протестантску цркву као и већину протестантских

деноминација. То и није тако необично ако узмемо у обзир да се једино у

православљу и католицизму за разлику од протестантских цркава сачувало

монаштво, које је заправо настало као реакција на посветовљење цркве, али је у

појединим периодима, а посебно у 20. веку добило и неке радикалне облике.

Чињеница да се епископи који управљају црквом у источном хришћанству бирају

из монашких редова, свакако је допринела да конзервативна струја у оквиру

православне цркве сачува најјачи утицај.

Приближивање хришћанства и популарне културе у циљу њене

христијанизације и коришћење средстава масовне комуникације као

савременог начина мисионарења

С обзиром да је масовна култура продрла у скоро сваку пору друштва, она је

морала имати утицаја и на цркву. Да је однос културе и религије био предмет

интересовања водећих људи у цркви доказују и неке реакције које су уследиле

крајем прошлог века. Тако се, кад је реч о Католичкој цркви, Други ватикански

концил кроз бискупски устав Gaudium et spes дотакао односа културе и вере, а

Папа Јован Павле други 1982. године оснива и Папски савет за културу, сматрајући

да је „дијалог Цркве са културама нашег доба од виталног значаја, јер је улога

културе битна у одређењу судбине света на крају овог века“.6 Нешто одмеренију

изјаву дао је руски Патријарх Кирил у једном интервјуу, који је као одговор на

питање, шта мисли о савременом начину проповеди, изјавио следеће: „Ми смо

спремни да са представницима разних субкултура, укључујући и омладинске,

разговарамо на њима разумљивом језику. Ипак Црква је нешто што је шире и

дубље од било које субкултуре, она представља основу националне културе нашег

народа. И када говоримо језиком омладинске субкултуре, ми морамо увек имати на

уму циљ зарад кога то радимо.“ 7 Ове две изјаве недвосмислено упућују на

спремност цркве да иде у корак са временом схватајући да је то и једини могући

начин да религија поново постане масовни феномен.

Тако се у оквиру цркве јавља неколико нових облика мисионарења. Један

од занимљивијих примера јесте рок-проповед који се практикује у Руској

православној цркви и подразумева проповед на концертима рок и панк музике.

6 Луј Доло. Индивидуална и масовна култура. Београд: „Clio“, 2000, стр. 6.7 Патриарх Кирилл. Церковная жизнь должна быть служением (интервью газете „Известия) http://www.patriarchia.ru/db/text/642516.html

Неколико клирика се врло активно бави овом формом мисионарења, а један од

њих, игуман Сергеј (Рибко) добио је и црквену награду „Новоотркивено

поколење“, коју му је лично уручио претходни патријарх Алексеј други, за

„проповедање Јеванђеља у оквиру хипи, рок и панк (суб)културе“. 8 Патријарх је

између осталог благословио игумана за наставак активности на овом пољу.

Интересантна је и изјава коју је игуман дао тим поводом: „Видео сам да песме које

свирају Pink Floyd, Led Zeppelin Deep purple, нису за мене изгубиле ону дубину и

свежину које су имали некада. То ме је изненадило. Очекивао сам многе ствари као

што су наркотичко дејство рока, уништавање можданих ћелија, напад страсти и

блудних мисли, сусрета са самим ђаволом, и сличних ствари из разних брошура.

Чудно, али ништа од наведеног није се десило, никакво рушилачко дејство рок

музике на мој духовни живот, нисам осетио“. 9 Још један модерни мисионар

протођакон Андреј Курајев који редовно држи овакав облик „концертне

проповеди“ изјавио је: „Ја на рок концерте идем да бих објаснио тим људима да

они нису свиње и пси у нашим очима“10 Други пример савремене мисије

представља крсни ход у организацији православног свештеника Георгија Лапшина

који је заједно са мотоцоклистима, члановима бајкерског клуба „Црни медведи“,

прешао пут од малог места Одинцово у околини Москве до Јарославља на мотору.

После овог „крсног хода“ уследиле су идентичне акције широм Русије.

Свештеници и монаси предводили су колону бајкера чији су мотори били

украшени православном симболиком, а циљна група мисије нису били само

учесници крсног хода већ и људи који су били случајни или намерни сведоци овог

необичног догађаја.

Употреба масовних медија у сврху ширења хришћанства још један је вид

односа масовне културе и религије. У овом случају користи се средство које

представља основни апарат за ширење масовне културе како би се постигао исти

ефекат (слање информације што већем броју прималаца) али са другачијим циљем

(ширење Јеванђеоске поруке уместо стварања профита). Наравно, морамо имати на

уму да злоупотребе и користољубиви интереси постоје у свакој институцији, па и 8 Рок проповедь как нетрадиционный метод миссионерства http://seminarist.my1.ru/publ/2-1-0-69 Ibidem.10 Ibidem.

цкрва у том смислу не представља изузетак. Данас хришћанске цркве користе све

облике масовних медија од штампаних до електронских, па тако имамо часописе

као што су „ Православље“ (Новине Српске патријаршије), ватикански деневник

„L'Osservatore Romano“, протестантски лист „Trouw“ и т. д. Поред штампаних

медија данас постоје и бројне радио станице као што су „Глас цркве“ , „Слово

Љубве“ „Радоњеж“, а у многим земљама постоје и црквени ТВ канали попут

православног сателитског канала „Спас“ (Русија) или католичке телевизије КТО

(Француска). Коришћење интернета је одмах након његове појаве постала

уобичајена ствар. Поред званичних сајтова који данас има свака помесна

православна црква, Ватикан и већина протестантских деноминација, постоји

велики број црквених сајтова као вид интеренет мисије. На њима се налазе писани,

аудио и видео садржаји као и форуми на којима се могу суочити мишљења на

различите теме, а поједини клирици оснивају и своје личне сајтове, на којима

одговарају на питања верника. Данас су чак доступни и одређени степени студија

теологије путем интернета ( online студирање) као и бројни курсеви.

Када говоримо о масовним медијима можемо констатовати да се јавља и

обрнут процес, утицај религије на медије, па тако сразмерно порасту популарности

Цркве расте и заступљеност емисија на религиозне теме које се емитују на

државној телевизији попут „Агапе“, „Духовници“ (Србија) у којима се поред

верских питања расправља и о феноменима савременог световног живота из

хришћанског угла гледања. Данашњи однос цркве и медија најбоље осликава

пример декрета Католичке цркве Inter Mirifica, у коме се наводи да су нова

средства информисања „дивни божји дарови“11

Важно је да схватимо да овај ниво односа и даље подразумева већу или

мању дистанцу. Свештеник који проповеда на концерту обраћа се публици која

није ту због проповеди већ због музичког дешавања. Он се не идентификује са том

субкултуром већ користи додирне тачке попут „вечних питања „ нпр. смисао

живота, или социјалних тема, као што су неправда, експлоатација, сиромаштво и

т.д. Слично је и са другим примером који смо навели, где се један сегмент па

11 Десет питања и одговора о црквеним медијима http://www.radiozlatousti.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=92&Itemid=65

макар и сусштински за ту субкултуру (мотоциклизам) користи у циљу

приближавања вере њеним припадницима, али сам мисионар не постаје део те

субкултуре, јер не прихвата и друге њене елементе12, шта више покушава да их

елиминише или преобрази уколико нису у складу са хришћанским моралом.

Прихватање одређених сегмената масовне културе и формирање новог

облика црквене уметности као средства изражавања религиозног

доживљаја и ставова

Крајем 20. века црква је направила неколико крупних корака ка савременој

култури, а најреволуционарнији гест јесте спајање хришћанских порука са

појединим елементима популарне уметности. Нама није толико интересантна

синтеза популарне културе и религиозног обреда у неким протестантским

деноминацијама попут пентакосталаца и харизматика, јер су оне и саме продукти

новог времена. Много занимљивије јесте отварање традиционалних верских

заједница ка популарној уметности и изражавање религиозног доживљаја или

хришћанског погледа на свет кроз поједине облике масовне културе, односно њена

христијанизација. Тако се појављују хришћанске рок групе, свештеници који су

паралелно и поп певачи или глумци, а поједини црквени објекти граде се по

најсмелијим архитектурним решењима савремене епохе.

1999. године излази први албум православне поп-рок групе Елефтери

(Папарокадес), коју чине 5 грчких монаха. Група у стилу поп-рок музике пева о

савременим темама, а текстови се највише баве проблемом глобализације. Једна

од популарнијих песама је To Tsipaki (Микрочип) за коју је снимљен и спот. Песма

говори о опасности чиповања као једног од глобалистичких средстава који служи

за контролисање маса. У католичкој средини занимљив је пример капуцинерског13

монаха који има своју хеви метал групу. Монах Чезаре Боници коме је уметничко

име Fratello Metallo у скромној монашкој одећи карактеристичној за монашки ред

коме припада, са својим метал бендом наступа широм Италије, а 2008. године

наступио је на отварању италијанског фестивала хеви метал музике „Gods of Metal“

12 Бајкерски клубови и удружења имају прецизно дефинисану хијерархију и правила понашања13 Капуцинери - католички монашки ред

на коме су свирали познати метал бендови попут Iron Maiden, Judas Priest, Slayer и

други. Поруке које шаље у песмама нису искључиво религиозног карактера. Он

свакако додирује религиозне теме али тврди да његова основна намера није да кроз

своје сценске наступе људе уведе у католицизам. 14 Вероватно најупечатљивији

пример прожимања популарне културе и цркве јесте делатност бразилског

католичког свештеника и поп звезде Марсела Росија. Овај свештеник познат је по

својим мисама на отвореном, на којима спаја религиозни обред са поп музиком.

Због великог интересовања, ове мисе се углавном одржавају на стадионима, а на

једној таквој миси присуствовало је чак 70 000 посетилаца. Његова књига Агапе

продата је у 25 пута више примерака од друге најпродаваније књиге у Бразилу у

2010. години, а последњи музички албум Minha Bencao (Мој благослов), продао се у

више од 1,5 милиона примерака.15

У 20. веку осим христијанизације појединих форми популарне културе

постоји и друга врста индиректног утицаја која је последица обнове интересовања

за релиогиозну тематику. То интересовање може бити засновано на промишљању и

преиспитивању некадашњих уверења и тражење одговора у религији, као што је то

случај са песмом After forever групе Black Sabbath, али и на комерцијализовању

друштвене потребе за религијом кроз синтезу црквених и световних али и

антицрквених елемената. Тако је грегоријанско певање послужило као инспирација

групи Eniдma да овај вид црквене уметности комбинује са неким изразито не-

црквеним моментима као што су еротски уздисаји или окултни елементи.

Интересантна је и група Greдorian, која изводи обраде савремених хитова у стилу

грегоријанског певања уз пратњу модерних инструмената. Ова група одликује се и

врло богатим сценским перформансом. Певачи су обучени у монашке одоре, док

бенд обично представља контраст јер је њихов изглед у потпуности савремен.

Концерт прате визуелни ефекти који доприносе креирању окултно-мистичне

атмосфере на сцени. Ови примери представљају типични постмодернистички

колаж који на звучном плану комбинује црквену, савремену музику и звучне

семплове, а на визуелном плану разне стилове облачења и визуелну представу

14 Уп. Heavy metal monk in second album. http://news.bbc.co.uk/2/hi/7513571.stm15 Уп. http://www.thedailybeast.com/newsweek/2011/10/02/brazil-s-superstar-preacher-marcelo-rossi.html

засновану на синтези неколико различитих обредних пракси. Упечатљив пример

интересовања културне индустрије за религијске теме је свакако и рок-опера Jesus

Christ Superstar из 1970. године, као и њена нова верзија Jesus Christ Superstar.

Millenium Version из 2000. године. Колико хришћанство данас има утицаја на

популарну културу доказују бројне књиге, филмови и емисије чији садржај

упућује на библијске теме, нарочито на оне које садрже сензационалистички

потенцијал као што су старозаветна прича о Потопу и Јованово Откровење

(Апокалипса).

Црква као индустрија духовних „производа“

У овом поглављу говорићемо о утицајима постмодерног друштва на

хришћанство у смислу комерцијализације цркве кроз разне облике трговине

духовним и материјалним црквеним „производима“. Ова појава свакако није нова,

јер су симонија16 и индулгенција17 имале место у историји цркве. Ипак, овај

феномен за разлику од прошлости први пут добија масовни карактер, а начин

деловања може се поредити са принципима на којима се заснива индустрије

културе у постомодерном потрошачком друштву.

Постмодернистичко релативизовање „метанарација“ није довело само до

преиспитивања одређених истина, већ до могућности њиховог паралелног

деловања. Када је религија у питању, о томе најбоље сведоче бројне

екуменистичке активности и као последица истих, формирање екуменистичке

организације Светског савета Цркава у чији састав улази преко три стотине

хришћанских цркава. На пољу религије ова организација у потпуности је

демонстирала постмодернистички принцип плурализма. Поред округлих столова

на којима се расправља о теолошким разликама као редовна активност одвијају су

се и заједничке молитве. У овом хибридном облику богослужења су једно време

учестовале и неке помесне православне цркве, упркос канонима који то строго

забрањују. Тако на основу једине тачке која није предмет спорења, а то је вера у

постојање бога, цркве које су се међусобно оптуживале за јерес почињу да

16 Наплата светих тајни17 Искупљење грехова за новац

практикују заједничко одржавање религиозних обреда. Ова тенденција ка

унификацији хришћанства може се упоредити са масовном културом која тежи да

унификује укус, начин мишљења, вредности, циљеве и механизме перцепције

својих реципијената, чиме умањује њихову способност критичког мишљења. Како

овај процес функционише на пољу религије схватићемо ако направимо паралелу

између елитне и масовне културе, и високе научне теологије и народне вере. Као и

индустрија популарне културе, поједине црквене струје настоје да створе

просечног верника васпитаног на кратким пропагандним брошурама и сличним

материјалима које се деле после религиозних служби у поједниним храмовима или

се промовишу путем мас-медија, најчешће путем интернета. Карактеристика ових

материјала јесте једноставан и разумљив језик, али је садржај често у супротности

са елементарним хришћанским начелима. Поред тога, ови садржаји нису

искљућиво религиозни већ често алудирају на прихватљивост односно

неприхватљивост одређених политичких и културних праваца за хришћанина.

Кроз одломке и одабране цитате из патристичке18 литературе уз коришћење

испробаних облика медијске манипулације као што су пропаганда и

дезинформација, састављају се текстови помоћу којих се креира „идеалан“ верник,

потрошач духовних „производа“, који неће постављати дубока питања смисла и

значења тих „производа“ већ ће бити спреман да за њих плати. Тако у зависности

од тога да ли се обавља индивудуално или групно крштење, да ли у току обреда

учествује хор или појац, а у последње време и од црквеног објекта односно од

његовог статуса који носи (нпр. храм Светог Саве, Саборна црква сматрају се

престижним објектима), зависи и цена обреда. Просечан човек који себе сматра

верником често не зна ни сврху ни значење тих ритуала, али их сматра нужним из

сујеверних разлога или зато што оне престављају ствар друштвеног престижа. На

тај начин црква, некада борац против сујеверја, индиректно подстиче развој ове

врсте псеудорелигије понашајући се у складу са постмодерном религиозношћу која

подразумева да човек може веровати у хороскоп, реинкарнацију и у исто време

себе сматрати добрим хришћанином, што свакако иде на руку онима који религију

виде као средство за остваривање профита. Постмодернистички плурализам као и

18 Светоотачки списи, светим Оцима називају се људи које је црква прогласила светитељима и учитељима цркве

деконструкција довели су до губитка апсолутног значења појмова и предмета па је

данас могуће видети заиста задивљујуће примере овог утицаја. Савремени верници

у аутомобилима или радним просторима често држе окачене иконе и крстове

заједно са фотографијама еротског садржаја, а монашке бројанице уместо

молитвеног прибора постале су део накита или амајлије. Католичка црква отишла

је и корак даље, па се тако у сувенирници Ватиканског музеја, могу купити флаше

у облику Девице Марије, као и бројни предмети попут шоља, кецеља, тањира,

пешкира или упаљача са ликом Римског Папе.

Ово поглавље завршићемо речима претходног руског патријарха, Алексеја

другог: „ Материјални интереси све чећше зазумају прво место, стављајући тако у

други план све живо и духовно. Није реткост да цркве по узору на комерцијалне

фирме тргују „црквеним услугама“.19

***

Савремени човек у постмодерном друштву које тежи да све релативизује, у

озбиљној је опасности да изгуби сопствени идентитет. У том смислу повратак

интересовања за религијске садржаје може бити презасићеност постмодерног

човека оним што му масовна култура нуди као замену. Индустрија културе је на

време уочила ове друштвене промене, и убрзо понудила садржаје који

задовољавају основне религијске потребе не улазећи у суштину, како би успела да

сачува конкурентност на пољу масовне потрошње. С друге стране Црква је

прекорачила границе традиционализма како би спасила душе оних који су са

гледишта хришћанског учења срљали у пропаст, а одређене струје успеле су да

овај повратак цркве са маргине друштва уновче претварајући бога и религију у

тржишни производ. У том смислу покушали смо да кроз овај рад прикажемо на

конкретним примерима као што су религија и популарна култура у којим условима

и на који начин је у друштву могућа реализајија постмодернистичког принципа

спајања „неспојивог“.

19 Уп. http://www.pravoslavie.ru/news/12154.htm

Избор из литературе

1. Лиотар Ж. Ф. Состояние постмодерна. Санкт-Петербург: „Алетейя“, 1998.

2. Шуваковић М. Постмодерна. Београд: „Народна књига“, 1995.

3. Кармин С. Культурология. Санкт-Петербург: „Лань“, 2003.

4. Клосковска А. Масовна култура – Критика и одбрана. Нови Сад:

„Будућност“, 1985.

5. Доло Л. Индивидуална и масовна култура. Београд: „Clio“, 2000.

6. Кураев А. Перестройка в церковь. Москва: Центр библейско-

патрологический исследований

7. Кураев А. Церковь в мире людей. Москва: Издательство Сретенского

монастыря, 2007.