Poslovni inkubatori i klasteri kao model razvoja malih i ... · razvoja malih i srednjih preduzeća u industriji Rezime: Poslednjih decenija u razvijenim zemljama poslovni inkubatori

Pregledni naučni članak∗ UDK: 334.012.63.005.511

Milan Ilić ∗∗

Poslovni inkubatori i klasteri kao model razvoja malih i srednjih preduzeća u industriji

Rezime: Poslednjih decenija u razvijenim zemljama poslovni inkubatori i klasteri afirmisali su se kao novi modeli razvoja malih i srednjih preduzeća. U zemljama u tranziciji u poslednjoj deceniji prošlog veka ispoljili su se kao sredstvo podrške razvoja i rasta malih i srednjih preduzeća (MSP), ravnomernog regionalnog razvoja i uključivanja njnihovih pivreda u evrpske integracione procese. Pozitivan uticaj malog biznisa na ekonomski rast i razvoj industrijski razvijenih zemalja, kao i u zemljama u tranziciji, na jednoj strani, i hronični nedostatak investicionih sredstava, na drugoj strani, ukazuje da jedan od strateških ciljeva Srbije treba da predstavlja brži razvoj MSP i njihovo povezivanje u klastere.

Ključne reči: inkubator, klaster, mali biznis, univerzitet, institut, industrija.

Summary: In the past couple of decades business incubators and clusters proved to be a new model of development of small and medium enterprises in the developed countries. When countries undergoing transition are concerned, in the last decade of the past century they proved to be a means of support of development for small and medium enterprises, as well as a model of balanced regional development which helps the entire economies to join the processes of European integrations. The positive effect of small business on economical growth and development in highly developed countries, as well as in the countries undergoing transition on one side, and the chronic lack of financial resources on the other, indicate that encouragement of development of small and medium enterprises, and their linking into clusters should be one of strategic Serbian goals.

Keywords: incubator, cluster, small business, university, institute, industry.

1. UVOD

oslovni inkubatori pojavili su se pedesetih godina prošlog veka u sad koristeći japanski model formiranja i organizovanja novih preduzeća kojim se podsticao razvoj malih porodičnih firmi. Prvi inkubator osnovan je

∗ Rad je primljen 25. maja 2006. godine i bio je tri puta na reviziji kod autora

∗∗ Ekonomski fakultet, Kragujevac, e-mail: [email protected]

P

MM .. II ll ii ćć PP oo ss ll oo vv nn ii ii nn kk uu bb aa tt oo rr ii ii kk ll aa ss tt ee rr ii kk aa oo mm oo dd ee ll rr aa zz vv oo jj aa mm aa ll ii hh .. .. ..

64

1950. u Wetertown-u, kod Njujorka, u prostorijama iseljene inkubatorske stanice izgradjene za potrebe lokalnih uzgajivača pilića, koji su napustili ovo područje i preselili se na jeftinije alternativne lokacije zbog visokih troškova poslovanja. Gradonačalnik Wetertown-a, Franc Mancuso, poznat kao otac biznis inkubatora, došao je na ideju da praznu zgradu, koja je raspolagala telefonskim vezama, grejanjem i prostorom za rad, preuredi u poslovni prostor i ponudi malim preduzetnicima početnicima kao mesto za početak njihovog biznisa uz minimalnu rentu. Na godišnjem sastanku “Nacionalnog udruženja za poslovne inkubatore” održanom 1994. godine, Mancuso je objasnio da je naziv inkubator vezan za njegovu izjavu lokalnim novinama koju je u to vreme dao: ″Ja stvarno ne znam kako to da nazovem, mi smo ga koristili za inkubaciju pilića, a sada ćemo, pretpostavljam, vršiti inkubaciju biznisa″[16]. Poslednje dve decenije XX veka formiran je veći broj inkubatora u zemljama EU, kao i drugim razvijenim zemljama sveta. Od početka 90-ih godina do 2001. u svetu je formirano preko 3000 biznis inkubatora različitih vrsta i usmerenja, a dans ih već ima oko 4000. (U Severnoj Americi 1000, Evropi 900, Dalekom Istoku 600, Južnoj Americi 200, Istočnoj Evropi 150 i Africi sa Bliskim Istokom 150)[20]. U razvijenim zemljama uspešnost preduzeća formiranih u inkubatorima u proseku iznosi oko 85%, koliko iznosi i prosečan stepen popunjenosti inkubatora, prosečan prirast prihoda u 2001. iznosio je 20%, prosečna veličina inkubatora iznosila je do 3000 m2, prosečno vreme zadržavanja preduzeća u inkubatoru iznosilo je oko tri godine, prosečan broj novih radnika po inkubatoru iznosio je oko 40, a investicije po novom radnom mestu oko 4.400 eura (vidi [22 ] s.151).

U SAD do kraja 2002 godine formirano je preko 900 poslovnih inkubatora. (Danas ih ima 1100). Na tehnološke inkubatore otpadalo je oko 40% svih inkubatora, 30% na klasične inkubatore opšteg tipa koji se bave različitim poslovima, a 30% bili su usmereni na kompanije za pružanje usluga, u sferi lake industrije i drugih specifičnih poslova (vidi [30] p.432). U osnivanju inkubatora učestvovale su vladine agencije sa 51%, univerziteti i koledži sa 27%, vladina udruženja, neprofitabilne organizacije i nezavisni istraživači sa 14% i nezavisne investicione grupe sa 8%.

Prema informaciji američke Nacionalne asocijacije biznis inkubatora (National Business Incubation Association -NBIA) uspešnost preduzeća koja su formirana u inkubatorima u SAD iznosi oko 87%. Prosečan inkubator obuhvata 20 vrsta poslova (preduzeća) i zapošljava oko 55 ljudi (vidi [30 ] pp.431,432 ).

U zemljama Zapadne Evrope efikasnost inkubatora nešto je niža nego u SAD. U 2002. blizu 16% preuzeća koja su koristila usluge inkubatora prestalo je sa radom. U osnivanju inkubatora u zemljama EU nacionalne vlasti i vladine agencije učestvale su sa oko 25,3%, preduzeća, banke i druge organizacije privatnog sektora sa 20,8%, univerziteti i instituti sa 16,4%, EU i ostale medjunarodne organizacije sa 13,6%, društvene i volonterske organizacije sa 11,5%. Inkubatori koje osnivaju vladine agencije i organi centralne, regionalne i lokalne vlasti, društvene i volonterske organizacije, po pravilu, posluju kao neprofitne organizacije, dok inkubatori koje osnivaju preduzeća, banke i druge

II nn dd uu ss tt rr ii jj aa 44 // 22 00 00 66

65

privatne organizacije posluju kao profitni i poslovni centri. U EU na neprofitne inkubatore otpada 77% njihovog ukupnog broja. U Italiji na profitne inkubatore otpada 38,5%, a u Francuskoj samo 18% inkubatora posluje na profitnoj osnovi [34]. U Nemačkoj je formirano oko 300 inkubatora, Francuskoj blizu 200, Austriji preko 60, a u Italiji 45.

U EU [34] oko 55% inkubatora locirano je u urbanim sredinama, 24% u medjugradskim područjma na zelenim površinama, 6% u ruralnim sredinama i 15% ostalo. Oko 60% inkubatora smešteno je u novim namenski izgradjenim objektima, a 22% u adaptiranim objektima, koji imaju kompletno izradjenu nadzemnu (prilazne puteve, parking prostor, telefonsku liniju, priključak za elektičnu energiju, razvedenu mrežu elektične enrgije u objektu i dr.) i podzemnu infrastrukturu (vodovodnu i kanalizacionu mrežu, toplovodnu mrežu i dr.), radne prostorije u kojima će biti locirana preduzeća, zajedničku prostoriju za sastanke, kancelarije za zaposlene i menadžere preduzeća, kancelariju za glavnog menadžera inkubator centra, recepciju i ostale nus prostorije.

U industrijski razvijenim zemljama poslovni inkubatori su se intenzivnije razvijali kao instrumenti strategije ekonomskog oporavka regiona ili lokalnih zajednica koji su se suočili sa strukturnim problemima, posebno sa problemima izazvanim energetskom krizom, depresijacijom regiona zbog neadekvatne granske strukture industrije ili dislokacijom preduzeća odredjenih industrijskih grana. Seljenje preduzeća na alternativne lokacije uzrokovano je rastom direktnih i eksternih troškova poslovanja i troškova života zaposlenih, povećanjem cene lokalnih inputa, radne snage, zemljišta i nekretnina na datoj lokaciji zbog prekomerne koncentracije preduzeća i aglomeracije stanovništva na jednom mestu, u odredjenom području. Do 70-ih godina, osnovna njihova aktivnost sastojala se u obezbedjivanju uredjenog poslovnog prostora za preduzetnike pod povoljnim uslovima zakupa, uz mogućnost zajedničkog obavljanja raznih usluga i to pod jednim krovom (zajedničko korišćenje informacione, komunikacione i kancelarijske opreme, sekretarskih i drugih administrativnih usluga i dr.). Kasnije, razvojem najnovije (pete) generacije tokom 90-ih godina, inkubatori visoke tehnologije (tehnološki, virtuelni, internet) svoje aktivnosti prenose na pružanje podrške i pomoći novoformiranim preduzećima u cilju unapredjenja znanja i veština menadžera i preduzetnika iz oblasti planiranja poslovanja i upravljanja malim biznisom, na pružanje savetodavnih i konsalting usluga na licu mesta po pristupačnim cenama ili besplatno (zavisno od načina formiranja i finansiranja), na lakši pristup izvorima finansiranja, na povezivanje preduzetnika sa fondovima za finansiranje projekata, finansijskim institucijama i organizacijama koje mogu obezbediti dodatni kapital neophodan za dalji rast i razvoj novih preduzeća, na zaštitu prava iz oblasti intelektualne svojine, komercijalizaciju tehnoloških inovacija i naučnih otkrića, diversifikaciju industrije i rast ekonomske aktivnosti regija. Po svojoj prirodi poslovni inkubator centri obezbedjuju lokaciju većem broju malih preduzeća na jednom mestu, pa se i efekti njihovog rada najviše manifestuju na lokalnom i regionalnom nivou. Otuda su za njihov rad posebno zainteresovane regionalne vlasti i lokalna zajednica (opštine i gradovi).


66

Prvi poslovni inkubatori u zemjama u tranziciji otvoreni su 1990. u Poljskoj i Češkoj. Najčešći tipovi inkubatora osnovani u ovim zemljama su klasični poslovni inkubatori, naučni i tehnološki parkovi u kojima se, pored konsultanskih usluga, organizuje razvoj novih proizvoda i novih tehnologija, formiranje i inkubacija novih malih i srednjih preduzeća. Do 2002. u Poljskoj formirano 60 inkubatora, Madjarskoj 35 (prvi osnovan 1991.), Češkoj 20, Slovačkoj, Hrvatskoj i Sloveniji po 11, Bugarskoj i Makedoniji po 8, Albaniji 2 inkubatora (vidi [19] s.152 ). Do 2003. u Rusiji je formirano 65 inkubatora čiji rad od 1996. kordinira Nacionalni savez poslovnih inkubatora. U BIH do 2006. osnovano je 4 inkubatora.

Prvi biznis inkubator u BIH osnovan je 1998. u Gradačcu, a lociran je u prostorijama bivše škole oštećene tokom gradjanskog rata. Inkubator centar u Mostaru smešten je u prostorijama železničke stanice, gde je locirano 28 preduzeća koja se bave pružanjem intelektualnih usluga, od vodjenja knjiga do izrade softvera za moderne proizvodne tehnologije. Cena zakupnine poslovnog prostora za nova preduzeća u prvoj godini iznosi 25% od komercijalne cene u gradu, u drugoj godini 45%, a u trećoj 55% . Inkubator su osnovali lokalna samouprava, Evropska ekonomska komisija i železnica BiH, koja je ustupila poslovni prostor. U ciju podsticaja malog biznisa i farmerske proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda, maja 2004. EU podržala je formiranje na području Nove Topole, kod Banja Luke, prvog poslovnog inkubatora na Balkanu iz oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije. Angažovanjem institucija i programa EU ovim inkubatorom omogućen je transfer menadžerskih znanja, preduzetničke kulture i iskustva iz zapadnih zemalja u zemlje u tranziciji. MSP u oblasti poljoprivrede i agrobiznisa povezivanjem sa inkubatorom mogu ostvariti stalnu informacionu stručnu podršku, poslovanje preko elektronske berze poljoprivrednih proizvoda, lakši pristup evropskim fondovima, zajednički nastup na tržište i dr. U Banja Luci 2006. formiran je inkubator informacionih tehnologija (vidi [37;38;39].

Proces privatizacije i razvoja tržišnog sistema privredjivanja pruža povoljne šanse za implementaciju ovih savremenih modela razvoja mini, malih i srednjih preduzeća i u našoj zemlji. Najveće mogućnosti za njihovo formiranje i lociranje imaju veliki industrijski i univerzitetski centri, mada različiti tipovi inkubatorskih vidova malog biznisa mogu se razvijati svuda tamo gde postoje raspoloživi infrasturkturni, proizvodni i kadrovski uslovi. Medjutim, u Srbiji do 2005. zvanično je osnovano samo 2 biznis inkubator centra u čemu se nalazi na poslednjem mestu medju evropskim zemljama u tranziciji.

2. POSLOVNI INKUBATORI Poslovni ili inkubator centri malog biznisa (vidi[7] ss.125-175;[11]ss.232-239) obično se objašnjavaju kao organizovan način formiranja MSP, od ideje do njihovog osposobljavanja za samostalno funkcionisanje, u kome učestvuje veći broj različitih subjekata, počev od saveznih, regionalnih i lokalnih organa vlasti, preko finansijskih institucija, velikih preduzeća (donatora), komora, agencija i asocijacija malog biznisa, naučnih institucija (univerziteta i instituta),


67

zainteresovanih biznismena, preduzetnika i stručnjaka drugih profesija neophodnih za istraživanje i razvoj, transfer znanja u tehnologiju i tehnologije u nove proizvode (naučnici, inovatori, projektanti, inženjeri, tehnolozi, ekonomisti i dr.). Motivi osnivanja inkubatora pretežno proizlaze iz interesa pravnih i fizičkih lica koji učestvuju u njihovom formiranju. Na primer, državne institucije na regionalnom i lokalnom nivou najčešće su motivisane: (a) povećanjem stepena zaposlenosti (U 1998. inkubatori u Severnoj Americi osnovali su 19.000 održivih preduzeća koja su kumulativno kreirala 245.000 novih radnih mesta (vidi [16] p.7), (b) povećanjem produktivnosti i stepena konkurentnosti preduzeća na domaćem i inostranom tržištu, (c) zaustavljanjem procesa depresijacije regiona zbog neadekvatne granske strukture i seljenja preduzeća u druga područja zbog visokih troškova poslovanja, (d) podstcanjem ekonomskog razvoja, diversifikacijom i restrukturiranjem privrede odredjenog područja.

Definicije inkubatora uglavnom se razlikuju po tome da li veći naglasak stavljaju na važnost fizičkog aspekta inkubatora (obezbedjenje poslovnog prostora, zajedničko korišćenje opreme i druge infrastrukture) ili na druge aspekte pružanja usluga, koje su se razvile sa najnovijom generacijom inkubatora.

• Najkraća definicija poslovnog inkubatora, ili biznis inkubator centra, je da predstavlja preduzeće koje pomaže osnivanju, rastu i razvoju drugih preduzeća.

• Prema američkoj Nacionalnoj asocijaciji biznis inkubatora (NBIA) inkubator predstavlja ekonomičnu razvojnu alatku osmišljenu da ubrza rast i poveća uspeh preduzeća kroz niz različitih usluga poslovne podrške. Osnovni cilj inkubatora je da proizvede uspešne firme koje će napustiti program kada postignu finansijsku i poslovnu samostalnost. Inkubatori neguju mlade firme. Pomažu im da prežive i da se razviju tokom početnog perioda kada su najranjivije. Inkubatori obezbedjuju praktičnu menadžersku podršku, pristup finansiranju i usluge tehničke podrške. Takodje, pružaju preduzetničkim firmama zajedničke prostorije, pristup opremi, fleksibilne zakupe i prostor za proširenje - sve pod jednim krovom [31].

• Prema Finalnom izveštaju ″Benchmarking of Bisiness Incubators″ [34] poslovni inkubator se definiše kao organizacija koja pokreće i sistematizuje proces stvaranja uspešnog preduzeća tako što mu pruža obimnu i integrisanu podšku, uključujući prostor, usluge poslovne podrške, mogućnosti klasterisanja i umrežavanja. Obezbedjujći svojim klijentima usluge na bazi "sve na jednom mestu" i omogućujući snižavanje opštih troškova, biznis inkubatori značajno povećavaju preživljavanje i rast novoosnovanih kompanija. Uspešan inkubator će generisati stabilan protok novih poslova sa nadprosečnim zaposlenjima i potencijalima za stvarenje bogatstva. Razlike u vlasničkim ciljevima za inkubatore, kriterijumi za ulazak i izlaz iz inkubatora, konfiguracija prostorija i usluga će razlikovati jednu vrstu biznis inkubatora od druge.

• Šira definicija inkubatora prihvaćena je od strane United Kingdom Business Incubators (UKBI) pod kojim se podrazumeva dinamičan poslovno-razvojni proces koji obuhvata mnoštvo procesa koji pomažu u smanjenju stepena propadanja preduzeća u ranom stadijumu i ubrzavaju rast preduzeća koja imaju potencijal da postanu značajni generator zapošljavanja i bogaćenja.


68

Biznis inkubator je najčešče prostor sa malim radnim jedinicama koje pružaju poučno okruženje i okruženje podrške preduzetnicima u početnoj i tokom ranih faza poslovanja. Inkubatori pružaju tri osnovna elementa za razvijanje uspešnog preduzeća: preduzetničko i okruženje učenja, otvoren pristup mentorima i investitorima.

Poslovni inkubatori sastoje se od većeg broja manjih preduzeća lociranih na jednom mestu, po pravilu unutar jedne zgrade. Izraz inkubator koristi se kao opšti naziv za različite vrste organizacija koje se bave osnivanjem, "uzgajanjem" i razvojem novih malih preduzeća na startu, u prvim fazama života u kojima su veoma osetljiva na spoljne opasnosti i unutrašnje greške, od ideje do stadijuma razvoja kada preduzeće postaje samoodrživo, odnosno dovoljno ekonomski snažno da može samostalno da posluje bez posebnih uslova i pomoći. Period "inkubacije", od momenta formiranja preduzeća do njegovog osamostaljivanja i napuštanja inkubatora, kreće se u proseku od 3 do 5 godina. Po završetku procesa "inkubacije", kada preduzeća ekonomski ojačaju, steknu "veštine preživljavanja" i mogućnost da samostalno egzistiraju i uspešno posluju na lokalnom tržištu, fizički se realociraju iz inkubatora u tzv. "vodjene uredjene poslovne prostore", industrijsko-tehnološke parkove za MSP i klasične gradske industrijske zone specijalizovane za odredjene industrijske sektore i grane. Industrjske zone obično se lociraju pored ili u blizini važnijih osovina i polova ravoja (saobraćajnica, rečnih tokova, industrijskih centara i gradskih aglomeracija).

Industrijske zone i industrijski parkovi (locirani u sastavu ili van industrijskih zona) za domaće i strane preduzetnike predstavljaju urbanizovan i uredjen prostor odredjene namene, sa izgradjenom komunalnom i saobraćajnom infrastrukturom, često i izgradjenim poslovnim prostorom (kancelarije, proizvodne hale, magacinske prostorije i drugi gradjevinski objekti), koja stimuliše lociranje i razvoj novih MSP. Za razliku od preduzaća u inkubatoru, ovim preduzećima nije potrebna posebna pomoć i zaštita u smislu pružanja edukativnih, savetodavnih i konsalting poslovnih usluga na licu mesta, već su sposobna za samostalni rad i tržišnu utakmicu. Zbog ustupanja besplatne lokacije ili subvencioniranja troškova zakupnine i cena pruženih usluga u periodu inkubacije, inkubatorski centri po pravilu ostvaruju odredjeni procenat učešća u vlasništvu uspešnih preduzeća koja napuštaju inkubator.

Poslovno-servisni centri i insitucije organizovane za pružanje sistematske podrške MSP, u fazi njihovog formiranja i komercijalizacije sopstvenih ili tudjih naučno-istraživakih i tehnoloških rezultata, predstavljaju organizacione delove nacionalnih inovacionih sistema u pojedinim zemljama. Mogu biti organizovani kao: inkubatori visoke tehnologije, naučni parkovi/centri, tehnološki inkubatori-tehnološki parkovi/centri, naučno-tehnološki parkovi, centri za generisanje, transfer i difuziju znanja i tehnologije, klasični inkubatori širokog spektra, odnosno opšteg tipa, poslovni i inovacijski centri za unapredjenje postojećih i uvodjenje novih proizvoda i tehnologija ili jednom rečju biznis inkubatori.

Mada se inkubatori medjusobno razlikuju po tipu, nameni, usmerenju, načinu formiranja i finansiranja, osnovna funkcija im je zajednička, a sastoji se u


69

podsticanju osnivanja, pružanju logistike i podrške preduzetnicima prilikom osnivanja novih preduzeća, da opstanu na startu, da unaprede i razviju svoje poslovanje i poslovno okruženje na lokalnom i regionalnom nivou. Pružanjem savetodavnih usluga, administrativnih, pravnih, računovodstvenih i finansijskih usluga, niži zakup i obezbedjenje radnih prostorija, zajedničko korišćenje opreme (korišćenje računara i softvera, štampača, skenera, telefona, telefonskih sekretarica, faksa, kopir aparata, kancelarijske opreme), poslovnih prostorija i ostalih uslova za uspešno poslovanje omogućuju snižavanje troškova poslovanja novoformiranim preduzećima, ostvarivanje ušteda kapitala i vremena preduzetnika. Na taj način preduzetnici mogu svoje aktivnosti više da koncentrišu na ostvarivanje osnovnih zadataka, kao što su razvoj i širenje novih proizvoda, proširivanje tržišta, razvoj marketing funkcije, formiranje menadžerskog tima i dr. (Računa se da oko 50% svoga radnog vremena menadžeri inkubatora troše na savetodanu aktivnost preduzetnika).

2.1. Klasifikacija poslovnih inkubatora

Prema klasifikaciji Ekonomske komisije UN za Evropu (United Nations Economics Comission for Europen-UNECE) inkubatori se dele na sledeće tipove: klasiči biznis inkubatori/biznis centri, industrijski parkovi/zone, tehnološki i naučni parkovi i virtuelni biznis inkubatori [48].

Inkubatori opšteg tipa (tradicionalni ili klasični biznis inkubatori) najčešće se razvijaju kao rezultat inicijative regionalnih vlasti, nevladinih institucija i lokalne samouprave u cilju podsticanja lokalnog privrednog razvoja i prestrukturiranja privrede putem obezbedjivanja poslovnog prostora za preduzetnike pod povoljnim uslovima, uz mogućnost zajedničkog obavljanja brojnih uslužnih aktivnosti. Brz rast ovog tipa inkubatora, posebno u SAD, u osnovi nije motivisan ostvarivanjem profita, već orjentacijom na podsticanje razvoja preduzetničke aktivnosti, bez obzira na vrstu proizvodnje. Jedan od najpoznatijih centara inkubatora klasičnog tipa je SPEDD iz Pitsburga, koji obuhvata više desetina inkubatora sa nekoliko stotina preduzeća.

Inkubatori visoke tehnologije (tehnološki inkubatori) predstavljaju nove modele biznis inkubatora. Tehnološki i naučni centri (parkovi), poslovno-inovacijski centri, razvijaju se u okviru ili u blizini univerzitetskih centara i/ili poznatih naučnih instituta sa ciljem ostvarivanja i komercijalizacije tehnoloških inovacija.

• Naučno-trehnološki parkovi (NTP) predstavlju širok pojam koji se koristi da bi se opisali raznovrsni oblici podsticaja razvoja preduzetništva putem osnivanja na znanju zasnovanih MSP. U literaturi se često kao sinonomi NTP koriste razni nazivi: "naučni parkovi", "tehnološki parkovi", "istraživački parkovi", "tehnopolis" ili jednim nazivom "poslovni i inovacioni centri". NTP u Japanu sreću se i pod nazivom "instituti za tehnologiju i upravljanje malim biznisom" ili "industrijsko-tehnološki istraživački instituti". Do sada ih je osnovano više desetina, uglavnom od strane države. Preko 4/5 NTP u Japanu predstavljaju javne institucije, jer se vlada i njeni organi javljaju kao njihov osnivač, vlasnik i upravljač.


70

NTP predstavljaju klastrere visoke tehnologije, koji obezbedjuju čitav niz usluga visokoškolskim, naučnoistaživačkim ustanovama i malim i srednjim proizvodnim organizacijama lociranim u okviru parka da bi se održale na tržištu istraživačko-razvojnih poslova, brže napredovala i postala prepoznatljiva na tržištu znanja. Ove usluge najčešće se sastoje u: iznajmljivanju zemljišta ili zgrada pripremljenih za visokotehnološko poslovanje, pružanju zajedničke logistike i podrške, pomaganju novoformiranim preduzećima u fazi osnivanja i prvim godinama razvoja. Osnivaju se u okviru ili blizini tehničkih i tehnoloških fakulteta/univerziteta i instituta, koji su preduzetnički usmereni i povezani sa privredom čime omogućuju: brži kontakt novoosnovanih preduzeća sa univerzitetom u cilju obezbedjenja i obuke visokostručnog kadra, zajedničko korišćenje proizvodnih resursa, pružanje marketinške podrške i raznih oblika savetodavnih usluga i asistencija (pri ugovaranju poslova, zaštiti intelektualne svojine, izradi studija izvodljivosti i biznis planova, pri zakupu, nabavci i/ili uvozu opreme, nabavci softvera, iznalaženju stanova za personal), usluge umrežavanja sa drugim inkubatorima i vladinim servisima (što je od posebne važnosti za virtuelne inkubatore), lakši pristup specijalizovanim podacima i poslovnim informacijama, univerzitetskoj biblioteci i njenim servisima (korišćenje baze podataka, literature i sredstava za praćenje savremenih dostignuća u nauci i tehnologiji), lakši kontakt sa potencijalnim korisnicima usluga/proizvoda, pomoć u organizaciji stručnih skupova i nastupa na sajmovima i izložbama (vidi [27] p.101-103. ).

U svetu postoje više stotina naučno-tehnoloških parkova formiranih od strane univerziteta, naučnih instituta, države ili lokalne samouprave. Po pravilu posluju kao neprofitabilne organzacije, a profit koji ostvaruju u kasnijim godinama rada investiraju u opremanje i proširenje delatnosti parka. U većini slučajeva predstavljaju kombinaciju poslovnog inkubatora, tehnološkog parka i inovacionog centra povezanih sa nekim univerzitetom ili naučnim institutom (vidi [41] ss. 64-72). Bez njihove povezanosti sa univerzitetima, naučnim institutima i istraživačkim laboratorijama, firme koje su locirane u NTP ne mogu ostvariti uspešan transfer znanja i tehnologije u praksu, organizovanu i sistematsku komercijalizaciju naučno-tehnoloških istraživanja, stvaranje i plasman novih proizvoda i tehnologija, ne mogu obezbediti permanentnu obuka kadrova, zapošljavanje najboljih i talentovanih studenata, zajedničko korišćenje usluga i sopstvenih proizvodnih resursa, i lokalne zajednice i univerziteta, i dr.

Osnivanjem NTP od strane univerziteta stvara se ambijent za razvoj inovativne delatnosti, preduzetništva u naučno-tehnološkoj sferi, razvoj malih preduzeća za transfer znanja i tehnologije iz istraživačkih ustanova u praksu i komercijalizaciju rezultata naučno-tehnoloških istraživanja, za zapošljavanje mladih fakultetski obrazovanih kadrova, privlačenje stranih investicija za finansiranje visoke tehnologije i dr. Oni permanentno generišu nove istraživačke projekte i kadrove, dok sinergijski efekat koji se stvara okupljanjem na jednom mestu većeg broja učesnika koji se bave inovativnom aktivnošću predstavlja jedan od značajnih motiva formiranja NTP. Zbog navedenih razloga NTP koje osnivaju univerziteti imaju značajne prednosti u odnosu na one koji nastaju u sprezi sa istraživačkim institutima i razvojnim laboratorijama u industriji (vidi [41]


71

s.102). (Preduzeća locirana u tehnološkim parkovima, pored istraživačko-razvojnim radom, transferom i ovladavanjem novim tehnologijama, bave se pružanjem usluga i organizovanjem proizvodnje u oblasti visoke tehnologije. Pretežno se oslanjaju na poznate istrživačke institute. Predezeća iz oblasti visokih tenologija koja su nastala, ili realocirana, u naučnim parkovima pretežno se oslanjaju na preduzetnički orjentisane fakultete i poznate naučne institute. Ne bave se industrijskom proizvodnjom, već naučnim istaživanjem i razvojem novih proizvoda i novih tehnologija).

Kordinacijom rada i formulisanjem standarda za osnivanje NTP bavi se Svetska asocijacija NTP, koja je osnovana 1984. sa sedištem u Malagi-Španija. Asocijacija povezuje rad oko 280 tehnoloških i naučnih parkova u svetu u kojima je locirano preko 50.000 malih i srednjih preduzeća.

Naučni i tehnološki parkovi u SAD nalaze se pri poznatim univerzitetskim centrima. Prvi naučni park u Velikoj Britaniji otvorio je Trinity koledž 1970. severno od Kembridža. U početku park nije bio podržan od strane privatnog sektora i proaktivnih snaga lokalne uprave, tako da su ga do 1979. više odlikovale prazne parcele nego izgradjeni objekti. Tek od sredine 1979. ispoljeno je intenzivnije osnivanje tehnoloških kompanija (posle inicijative manje grupe ljudi diplomaca kembridžskog univerziteta, kasnije nazvanom “Kompjuterska gupa Kembridža”). Do sredine 90-ih godina bilo je registrovano samo 25 inkubatora, dok ih je do 2002. osnovano oko 100 različitih tipova [47]. Prema izveštaju “Kompjuterske grupe Kembridža” za 1984. godinu, poznatom pod nazivom “Fenomen Kembridža”, u Velikoj Britaniji osnovano je oko 260 tehnoloških kompanija koje su zapošljavale 14.000 radnika. (Poredjenja radi u Silikonskoj Dolini u SAD već 1960. godine funkcionisalo je 250 kompanija visoke tehnologije. Manje od 40% ovih preduzeća zapošljavalo je preko 200 radnika). Većinu inkubatora u Velikoj Britaniji osnovale su lokalne vlasti, univerziteti, srednje škole, organizacije za lokalni ekonomski razvoj i lokalne nevladine organizacije. Inkubatorima upravljaju vlasnici objekata datih na korišćenje, unajmljeni menadžeri ili male privatne kompanije. (Na primer, inkubatorom koji je osnovao Univerzitet Yrka-a, da bi stimulisao osnivanje i razvoj malih "kompanija univerzitetskog kompleksa" od strane svojih talentovanih studenata, upravlja privatna kompanija za pružanje poslovnih usluga).

• Virtuelni inkubatori (vidi [4;8;33;48]) predstavljaju poslednju generaciju u razvoju inkubatora koji se razlikuju od klasičnih u pogledu vrste i načina pružanja usluga korisnicima. Oni povezuju preduzeća, kupce, dobavljače, kao i operativni menadžment inkubatora putem modernih informacionih i komunikacionih tehnologija (Information Comunication Tehnology - ICT). Ne zahtevaju od mladih preduzeća i preduzeća u osnivanju da budu locirani na jednom mestu ili u istom poslovnom objektu inkubator centra. Umesto toga, pažnju usmeravaju na povezivanje širokog broja lokalnih preduzetnika početnika sa stručnjacima za preduzetničku edukaciju (konsultantima, mentorima, trenerima i predavačima tematskih preduzetničkih trening programa) i institucijama za poslovnu podršku. Virtuelni inkubatori poznati su i kao "inkubatori bez krova", jer preduzećima ne pružaju poslovni prostor i kancelarijske usluge ispod tržišne cene. Pretežno su orijentisani na povećanje


72

znanja preduzetnicima (početnicima u biznisu, vlasnicima biznisa, samozaposlenim profesionalcima, studentima i diplomcima), koje ostvaruju putem mentorstva, direktnih tematskih treninga (edukacije) ili preko mreže konsultanata. Naročito su fokusirani na: proširivanje znanja preduzetnika iz oblasti menadžmenta, marketinga i internacionalizacije proizvodnje; pružanje usluga tehnološke prirode; podrške prilikom obezbedjivanja finansijskih sredstava; transfera tehnologije i iznalaženje poslovnih partnera članovima inkubatora. (U evropskim virtuelnim inkubatorima (EVI) mladi preduzetnici se obavezuju da će učestvovati u programima individualnih ili standardnih treninga i mentorstva u trajanju od 3 do 9 meseci, zavisno do potreba i karakteristika svakog kandidata).

Posebna prednost virtuelnih inkubatora, u odnodu na klasične, sastoji se u tome što mogu obuhvatiti znatno veći broj korisnika, a članovi inkubatora nisu u obavezi da napuštaju svoju trenutnu lokaciju i realociraju se u inkubator. Ova pogodnost može biti od posebne važnosti zbog blizine poslovnih partnera, dobavljača i kupaca članova inkubatora, koji korišćenje resursa i drugih pogodnosti virtuelnog inkubatora mogu ostvariti iz svog stana ili kancelarije posredstvom personalnog računara. Na ovaj način snižavaju se ukupni troškovi inkubatora i stvaraju mogućnosti pružanja usluga korisnicima po povoljnijim uslovima od tržišnih.

• I internet inkubatorski centri spadaju u inkubatore visoke tehnologije, koji se organizuju kao posebne profitne organizacije, formirane u namenski opremljenom poslovnom prostoru sa ciljem korišćenja interneta velikog kapaciteta za različite namene. Medjutim, u razvijenim zemljama ovaj tip inkubatora nije ispoljio veći stepen stabilnosti i trajnosti. Nakon velikog buma ostvarenog poslednjih nekoliko godina 20. veka, nakon kraćeg perioda rada usledilo je njihovo masovno gašenje i promena pravnog statusa, prodajom vlasničkog udela najuspešnijim preduzećima unutar i van inkubatora, u cilju brzog ostvarivanja značajnijeg iznosa dobiti od strane osnivača inkubatora.

2.2. Osnivanje inkubatora

(3) Poslednjih decenija u razvijenim zemljama kao osnivači inkubatora javljaju se i velika preduzeća, koja su, motivisana maksimiranjem profita, u okviru svoje poslovne aktivnosti razvila posebnu poslovnu funkciju za osnivanje novih preduzeća, posebno u oblasti nove tehnologije.

Tehnološke kompanije mogu osnivati inkubatore za formiranje preduzeća u oblasti rizičnie tehnologije. Pored visoke tehnologije, rizične tehnologije podrazumevaju i tehnologiju koja se prvi put pojavljuje u jednom području. Ovi inkubatori organizuju se kao samostalna preduzeća ili kao organizacioni delovi tehnoloških kompanija. Po svojoj funkciji slična su poslovnim inovativnim centrima, s tim što za vlasnika inkubastor centra osnovni motiv njihovog osnivanja predstavlja podsticaj tehnološkog razvoja regiona i transfer teunologije sa fakulteta i instuta u privredu.

U praksi razvijenih zemalja osnivanje inkubatora vrši se prema posebnoj proceduri u više faza (vidi [7] ss. 133-140).


73

Prvu fazu čini preliminarno istraživanje od strane stručnjaka osnivačkog tima o mogućnostima i potrebama osnivanja inkubatora. U ovoj fazi vrši se prikupljanje i analiza podataka o svrsishodnosti formiranja inkubatora, proučava literatura, upoznaje praksa razvoja inkubatora u zemlji i inostranstvu, prikupljaju informacije, mišljenja i saveti stručnjaka i menadžera iz oblasti malog biznisa u lokalnoj sredini ili regiji, prikupljaju informacije o lokalnim porezima i zaradama, izradjuju preliminarni biznis planovi. Osnivački tim odredjuje vrstu i zadatke inkubatora, definiše pravni status i odredjuje ime inkubatora, kao i vrstu preduzeća koja će biti locirana u inkubatoru. U inkubator centre najčešće se lociraju profitabilna preduzeća koja ispoljavaju sposobnost da se brzo razvijaju. Preduzeća koja posluju sa gubitkom moraju napustiti inkubator.

U drugoj fazi nalaze se potencijalni sponzori i investirori. Sponzori se najčešće traže medju preduzećima koja imaju neiskorišćene kapacitete, slobodan poslovni prostor i neiskorišćenu opremu. Investitori koji učestvuju u finansiranju razvoja inkubatora u principu angažuju se na dva načina: (a) na inicijativu samog investitora preduzetnika inkubatora ili (b) na inicijativu potencijalnog finansijera koji na bazi raspoloživih informacija svojom ponudom izražava želju da učestvuje u finansiranju projekta.

Treća faza predstavlja izbor lokacije inkubatora koju čine novi namenski izradjeni objekti ili napušteni i neiskorišćeni industrijski i drugi gradjevinski objekti u gradskim industrijskim zonama, u predgradjima, manjim gradovima i selima u kojima postoji izgradjena saobraćajna i komunalna infrastruktura (struja, voda, kanalizacija, energenti, telefonske veze sa dovoljnim brojem priključaka dostupnih svim korisnicima, parking prostori, prilazni putevi i unutrašnje saobraćajnice).

Ostale faze obuhvataju: utvrdjivanje ciljnog tržišta (ko su kupci proizvoda ili usluga, njihova segmentacija i struktura), koncipiranje zajedničkih aktivnosti (poslovi administracije, vodjenje knjiga, kompjuterske aktivnosti, PTT usluga, usluge za održavanje seminara i poslovnih susreta), dogovaranje visine zakupnine prostorija (zavisno do lokacije, stepena opremljenosti, nivoa prilagodjenosti infrastrukture i dodatnih ulaganja u inkubatoru), odredjuju troškovi komunalnih usluga i pristupa izradi biznis planova.

Takodje, u proceduri formiranja inkubatora treba precizirati uslove i pretpostavke ulaska, kriterijume i momenat izlaska uspešnih preduzeća iz inkubatora, kao i trajanje perioda "inkubacije" tj. zadržavanja novoosnovanih preduzeća u inkubatoru, imajući u vidu dostignuti nivo njegovog rasta i razvoja, stepen konkurentnosti i karakter strukture tržišta na kome realizuju svoje proizvode i usluge. Formiranje jednog inkubatora, od ideje do početka rada, traje od jedne do dve godine.

Prema proceduri američke Savezne agencije za mali biznis (Small Business Administration-SBA) osnivanje inkubatora obavlja se u dve faze i više koraka: (a) početna faza obuhvata 6 koraka, a (b) faza uspešne implementacije obuhvata 4 koraka.

• Početna faza obuhvata sledeće korake:


74

- prvim korakom utvrdjuju se radne grupe koje mogu biti:

(a) vodeća sponzorska grupa ili grupa inicijatora (uspešna preduzeća i preduzetnici, udruženja malih preduzetnika, lokalne i regionalne komore, lokalna vlada, centri za razvoj MSP, stručni konsultanti, naučni instituti i fakulteti),

(b) lokalna radna grupa odgovorna za planove i njihovu implementaciju i

(c) radne grupe u okruženju za podršku i publicitet (koje se sastoje od uticajnih poslovnih ljudi, važnijih članova lokalne vlasti i drugih lobista);

- drugi korak predstavlja definisanje ciljeva razvoja i projektnog zadatka inkubatora od strane radnog tima. Projektni zadatak predstavlja specifikaciju potencijalnih akrivnosti neophodnih za osnivanje inkubatora. On u osnovi determiniše model razvoja inkubatora;

- treći korak predstavlja analizu lokalne ekonomske baze koja obuhvata: (a) prikupljanje i analizu informacija o drugim inkubatorima, njihovom položaju, razvoju i funkcionisanju; (b) analizu lokalne ekonomije na bazi ispitivanja vodećih industrija, radne snage, potencijalnih mogućnosti zapošljavanja; (c) analizu lokalnih preduzeća koja mogu biti interesantna za buduću saradnju i (d) procenu ponude i tražnje na lokalnom tržištu.

Ocena lokalne ekonomije se vrši putem SWOT analize koja se koristi za ocenu situacije: procenu faktora rizika iz internog i eksternog okruženja i ocena mogućnosti i šansi preduzeća iz inkubatora i najozbiljnijih konkurenata. (SWOT = Strateghts -snaga, Weaknesses - slabosti, Opportuinites - mogućnosti /šanse i Threats - pretnje/ograničenja).

Na bazi SWOT analize dobija se, u osnovnim crtama, sažet odgovor na brojna pitanja, na primer: koje su glavne industrijske grane u okruženju; ko su glavni poslodavci i konkurenti na lokalnom i nacionalnom tržištu; koje su novoosnovane firme ili novi proizvodi/usluge koji su se pojavili poslednjih godina. Za sva respektabilna konkurentska preduzeća treba uraditi kompletnu SWOT analizu. (U njoj posebno treba oceniti kakve su šanse budućeg preduzeća u odnosu na konkurenciju i koje pretnje svaki od konkurenata nosi za novo preduzeće; koje su njihove prednosti i slabosti u marketingu, proizvodnji i finansijama; koliko je njihovo tržišno učešće; kakve su im tržišne strategije, strategije prodaje i strategije proizvodnje). Za nova preduzeća treba pružiti dokaze o prihvatanju predloženog programa od strane kupaca; ko su potencijalni kupci i njihova platežna sposobnost (zaposleni, penzioneri, starosna struktura, socijalna grupa kojoj pripadaju, ljudi sa posebnim zahtevima, sa dosta ili malo slobodnog vremena), gde žive (u gradu, u selu, u centru ili predgradju, u blizini preuzeća ili prodajnog objekta, u zemlji ili inostranstvu), šta žele (da li veću pažnju pridaju kvalitetu ili ceni) i kada žele (da li zahtevaju brzu uslugu ili ne, da li odlaze u kupovinu svakog dana ili povremeno, u odredjeno ili neodredjeno vreme). Posebno pitanje SWOT analize novoosnovanog preduzeća odnosi se na: prednosti ponudjenog proizvoda/usluge u odnosu na konkurentni ili alternativni proizvod-supstitut: zbog čega će ga kupci kupovati (zbog cene, kvaliteta, širokog asortimana, efektivne reklame i promocije, dobre prodajne prezentacije, politike garancije i postprodajne usluge); da li proizvod ima sezonski karakter, da


75

li je podložan modnim trendovima i da li je povezan sa drugim proizvodima ili dogadjajima, kakav je način pakovanja, etiketiranja, način dostave i koji su kanali prodaje. U SWOT analizi novoformiranog preduzeća posebno se ocenjuju neophodni tehničko-tehnološki, organizacioni i kadrovski resursi za planirani obim proizvodnje: radna snaga (kvalifikaciona struktura, radno iskustvo, obuka, motivacija, početak i vreme angažovanja radne snage i menadžmenta); menadžerski tim (obrazovanje, iskustvo, dometi, ličnosti); potreban poslovni prostor (za prodavnice, proizvodnju, skladištenje, pakovanje, za kancelarije); potrebna oprema (broj, vrsta, struktura i tehničko-tehnološki nivo opreme). Najvažniji podaci o dobavljačima odnose se na: lokaciju (od koje zavise uslovi i način transporta, vrste transportnih sredstava, transportni putevi, maršute, utovar, istovar i pretovar), zatim na asortiman, kapacitet ponude, kvalitet, cenu, uslove i način plaćanja materijala, energenata i delova, na pridržavanje dinamke isporuke, visinu osiguranja i ukupnih troškova snabdevanja.

- četvrti korak se odnosi na ocenu mogućih podsticaja malom biznisu u inkubatoru;

- peti korak obuhvata prikaz preliminarnog finansiranja izvodjenja studije i

- šesti korak predstavlja pregled izveštaja drugih podataka.

• Faze uspešne implementacije inkubatora obuhvata sledeće korake:

- prvim korakom vrši se identifikacija, izbor i ocenjuju prednosti lokacije;

- drugi korak predstavlja razvoj plana upravljanja;

-treći korak odnosi se na finansiranje rada inkubatora (finansiranje preliminarnih i pripremnih aktivnosti, glavnog sadržaja važnih za podstanare u inkubator centru);

-četvrtim korakom definišu se i implementiraju strategije marketing koncepta inkubatora.

3. POVEZIVANJE MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U INDUSRIJSKE KLASTERE

3.1. Pojam klastera

Naziv klaster potiče od engleske reči “clusters” koja, u slobodnom prevodu, ima više značenja. Može se prevesti kao skup, grupa, mnoštvo, buket, grozd ili rasti grozdasto, rasti u grozdovima, načičkati se. U ekonomskom smislu klasteri se mogu definisati kao savremeni modeli umrežavanja preduzeća formiranjem lanaca saradnje na osnovu proizvodne kooperacije, prometa (roba i tehnologije) i pružanja usluga, u kojima se na fleksibilan način pokreće razvoj MSP (vidi [7] s. 160 ). Klasteri predstavljaju grupe poveznih preduzeća na užem geografskom području, čime podstiču razvoj i konkurentnost na lokalnom i regionalnom nivou. Preduzeća se svrstavaju u istu delatnost ili više komplementarnih specijalizovanih industrijskih oblasti i grana u jednom ili povezanim regionima.


76

Temelj klastera predstavljaju njegovi preduzetnici, menadžeri i inovatori koji rade u srodnim, medjusobno povezanim, preduzećima (vidi [11] ss. 237,238).

U literaturi mogu se naći i druge definicije u kojima se pod klasterima podrazumeva: (a) grupa industrija i organizacija koje su povezane odnosima kupovine i prodaje, ili koje dele istu infrastrukturu, klijente ili bazu veština i čije veze poboljšavaju konkurentske prednosti [9] ); (b) grupa kompanija i institucija iz istog industrijskog sektora koje se okupljaju oko zajedničke ideje ili zajedničkog cilja [24]; (c) velika grupa kompanija u sličnoj delatnosti na odredjenoj lokaciji [28]; (d) lokalizovana mreža specijalizovanih kompanija čiji su proizvodni procesi blisko povezani kroz razmenu dobara, usluga i/ili znanja [1]; (e) klasteri (clusters) su geografski koncentrisana, medjusobno povezana preduzaća, specijalizovani dobavljači, pružaoci usluga i povezane institucije koje u odredjenom području predstavljaju regiju ili državu. Formiraju se zbog toga što povećavaju produktivnoist kojom preduzeće može konkurisati...Klasteri su i vertikalni i horizontalni, usmereni na strategiju te potrebe, i unutar njih vladaju neformalni odnosi. Na ekonomiju utiču na tri načina: povećanjem produktivnosti preduzeća u području, usmeravajući inovacije i stimulišući osnivanje novih preduzeća unutar klastera [38]; (f) klaster je grupa srodnih preduzeća, udruženja, kao i vladinih i nevladinih organizacija koji udruženim naporom povećavaju konkurentnost industrije [40]; (h) klaster definišemo kao koncentraciju medjusobno povezanih preduzeća, specijalizovanih dobavljača i pružaoca usluga, preduzeća iz srodnih delatnosti, institucija (fakulteta, agencija, trgovačkih udruženja) koja na području delatnosti medjusobno saradjuju i konkurišu [21].

Skup više klastera u jednom regionu ili oblasti, koji čine medjusobno povezana preduzeća specijalizovana u odredjenim sektorima, sa logističkom podrškom (finansijskih, obrazovnih i naučno-istraživačkih organizacija, osiguvravajućih institucija, industrijskih i bescarinskih zona), predstavlja industrijski distrikt. U Italiji industrijski distrikt se označava kao klaster koji predstavlja "interakcije i veze koje se uspostavljaju izmedju organizacija i ekonomskih subjekata koji postoje na istoj teritoriji, jačajući njihovu kompetitivnu prednost" (vidi [43] s.9). Albert Maršal, osnivač engleske neoklasične škole i pionir mikro ekonomske teorije, prvi je ekonomisata koji je napisao detaljnu studiju o klasterima u svojoj knjizi "Principi ekonomije", koje je nazvao "industrijske oblasti” ili “industrijski distrikti".

Najpoznatiji industrijski distrikt danas u svetu nalazi se u SAD "Silikonska Dolina". Novije interesovanje za klastere i "Silikonsku Dolinu" intenzivirani su pojavom kritičkih radova poznatih akademika (Paula Krugmana, profesora Univerziteta u Pristonu i Ane Li Saksenien, profesora Berkli univerziteta), kao i afirmativnim radovima Majkla Portera sa Harvardske poslovne škole. U svojoj poznatoj raspravi "Konkuretne prednosti nacije" (1989.), Porter je ukazao na značaj klastera za povećanje medjunarodne konkurentnosti u globalnoj strategiji. Poslednjih godina XX veka (1998.), on je inovirao i proširio svoj koncept klastera, tvrdeći da oni predstavljaju osnovu “nove konkurentske ekonomije”, naglašavajući njihov značaj za povećanje konkurentnosti preduzeća na


77

domaćem i medjunarodnom tržištu, kao i doprinosa vlade i univerziteta povećanju konkurentnosti, ekonomskom razvoju i prosperitetu (vidi [36] s 16).

Klasteri podrazumevaju horizontalno povezivanje preduzeća iz istog sektora, na lokalnom i regionalnom nivou, i vertikalno povezivanje medjusobno komplementarnih firmi iz različitih sektora, obezbedjujući veći stepen koncentracije, uskladjivanja i jačanja interakcijskih veza interesno medjusobno povezanih preduzeća, naučno-istraživačkih i finansijskih institucija, kao i drugih vladinih i nevladinih ustanova, u cilju povećanja konkurentskih prednosti svakog pojedinačnog učesnika i klastera u celini. Zajedničkim radom preduzeća povezana u klaster ostvaruju sinergijske efekte koji prozlaze iz poboljšanja medjusobnih interakcijskih veza i razmene informacija, znanja i sopstvenih iskustava.

Zahvaljujući medjusobnoj saradnji, pristupu specijalizovanim institucijama i podacima, kao i brzoj razmeni informacija, znanja i iskustva zaposlenih i menadjmenta, preduzeća klastera mogu ostvariti bolje rezultate i one aktivnosti koje pojedinačno nisu u stanju. Na primer, mogu ostvariti znatno veću produktivnost i inovativnost, veće uštede na troškovima putem zajedničkih nabavki materijala i delova, zajedničke obuke kadrova, usavršavanja, razvoja, dizajniranja i brendovanja novih proizvoda u cilju povećanja tržišne cene i stepena konkurentnosti na svetskom tržištu. Povezivanjem preduzeća iz istih i sličnih industrijskih sektora lociranih na jednom mestu u istoj oblasti omogućuje preduzećima i klasteru u celini da ostvare efekte ekonomije obima. Pored navedenog, preduzeća udružena u klaster mogu ostvariti veći uticaj na nosioce ekonomske politike i organe vlasti (centralne, regionalne i lokalne) u pravcu prihvatanja njihovih predloga mera za povećanje efikasnosti poslovanja, podsticanje razvoja ili povećanje stepena konkurentnosti na domaćem i medjunarodnom tržištu. Mogu, takodje, obezbediti lakšu komunikaciju i saradnju sa velikim preduzećima i dr. Upravo, u praksi industrijski najrazvijenijih zemalja razvoj najvećih klastera malih i srednjih preduzeća ostvaren je uz pomoć i za potrebe velikih transnacionalnih kompanija.

Kao globalni model razvoja MSP, klasteri se intenzivnije razvijaju u zemljama u kojima je mali biznis dostigao viši nivo razvijenosti, koje imaju tradiciju u podsticanju razvoja MSP, gde postoje iskustva sa razvojem inkubatora malog biznisa i gde postoji visokokvalifikovana, obučena, obrazovana i tehnološki školovana radna snaga.

Klasteri predstavljaju nove modele razvoja MSP u savremenim uslovima u kojima dominiraju dve medjusobno suprostavljene tendencije i strategije u globalnim ekonomskim kretanjima, posebno u razvijenim zemljama: (a) trend koncentracije i centralizacije kapitala u poslednjoj fazi razvoja transnacionalnih kompanija, počev od 80-ih godina, putem mega fuzija i akvizicija od strane velikih preduzeća i (b) trend podsticaja preduzetništva u malim i srednjim preduzećima u cilju unapredjenja i održavanja njihove konkurentnosti. Izgradnjom mrežnih struktura u lance saradnje po osnovu proizvodne kooperacije i poslovno-tehničke saradnje, prometa roba, prometa i transfera tehnologije i opreme, pružanja poslovnih usluga (od projektansko-inženjering


78

firmi do firmi za konsalting i pružanje intelektualnih usluga), saradnje sa univerzitetima, institutima, inovativnim i transfer centrima, MSP relativizuju svoje nedostatke, a prednosti potenciraju, čime ostvaruju konkurentnost na tržištu. Udruživanjem u klastere MSP imitiraju rad i ponašanje velikih preduzeća, postaju njihovi saradnici, a često i konkurenti. U zrelim i razvijenim klasterima MSP obrazuje se gusta mreža kupaca, prodavaca i biznis asocijacija koje mogu imati, pored regionalnog, i medjunarodni značaj.

3.2. Osnovne karakteristike klastera

Klastere karakteriše velika medjuzavisnost svih članova, brza medjusobna difuzija tehnoloških, markentinških i menadžerskih znanja, stupanje u strateška parnerstva sa dobavljačima i kupcima u cilju ostvarivanja sinergijskog efekta svakog pojedinačnog preduzeća, kao i na nivou klastera u celini. Oni doprinose brzom razvoju i jačanju MSP različitih grana, a primenom savremene tehnike i metoda rada, visokim stepenom koncentracije inovacionih aktivnosti, korišćenjem savremene tehnologije, preduzetničkih i menadžerskih sposobnosti za kreiranje novih poslova, ostvaruju se konkurentske prednosti, prvenstveno na lokalnom i regionalnom nivou. (U savremenoj literaturi kao osnovni elementi konkurentskih prednosti navode se: ideje, znanje, informacije, efikasnost, inventivnost i inovativnost, visok kvalitet, niski troškovi inputa i cene outputa, diferenciranje proizvoda u odnosu na konkurenciju, fleksibilnost, brzina i sposobnost maksimalnog zadovoljenja zahteva kupaca).

Savremena istraživanja MSP pokazuju permanentan rast njihovog značaja i uloge u razvijenim privredama, pri čemu njihovi klasteri u pojedinim slučajevima mogu ostvariti veći stepen konkurentnosti nego velika preduzeća. U otvorenim privredama, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, komunikacijama, investicijama iz drugih oblasti i stranim direktnim investicijama, svojim razvojem doprinose povezuju ekonomije dva ili više regiona u okviru zemlje ili više regiona iz više zemalja. U politici regionalnog razvoja uloga klastera je evidentna u mnogim zemljama. Nabavkom najvećeg dela inputa od dobavljača iz svoje okoline ili regije, zapošljavanjem stručne radne snage koja raspolaže savremeno znanje, tesnim povezivanjem sa inovativnim i razvojno-istraživačkim centrima, preduzetnički usmerenim bankama i investitorima, klasteri zajedničkim snagama svih svojih članova obezbedjuju uslove i doprinose bržem ekonomskom razvoju regiona u kome su locirani. Prema sinergijskim efektima na razvoj odredjenih regiona najpoznatiji su industrijski klasteri u SAD, Italiji i Španiji; u oblasti metalnog kompleksa u Engleskoj, Švajcarskoj i Nemačkoj ; u oblasti automobilske industrije u Austriji. (Klaster autokomponentike u Štajerskoj obuhvata 185 MSP i jedan broj velikih preduzaća, sa ukupno 30.000 zaposlenih).

Lana Hopkinson klastrere klasifikackuje prema većem broju kriterijuma: (1) prema fazama razvoja na: "embrionski", "utvrdjen", "zreo", (2) prema dubini klastera na: "dubok", "plitak", "nepoznat", (3) prema dinamici zapošljavanja na: "rast", "opadanje" i "stabilan" klaster kod koga se zaposlenost kreće u rasponu ± 10% i (4) prema geografskoj važnost klastera na: regionalne, nacionalne, internacionalne [9].


79

Najpoznatiji klasteri visoke tehnologije i inovativne aktivnosti u svetu je "Silikonska Dolina" u SAD (klaster elektronike sa vodećim sektorima u oblasti proizvodnje kompjuterske i kancelarijske opreme, informaacione i telekomunikacione tehnologije, softvera i poluprovodnika); u Velikoj Britaniji "Silikonska Močvara" u Kembridžu (klasteri elektronike i biotehnologije) i klaster " Silikonska Dolina" u Škotskoj; u Švedskoj klaster "Bežična Dolina" u Stokholmu; u Indiji klaster Bangalor poznat kao “Silikonska Dolina Istoka” spada medju najveće na svetu koji je privukao poznate svetske proizvodjače visoke tehnologije (Filips, Soni, Simens, Texas, Novel), u Japanu najpoznatiji su: "Toyota City", "Kyoto istrživački park", "Tokijski poslovno-promotivni centar", "Tokijski industrijski-tehnološki istraživački institut" i "Tokijski institut za tehnologiju i upravljanje malim biznisom" (uključujući više desetina NTP rasporedjenih u različitim oblastima: na primer, u oblasti Kinki locirano je 30 NTP, dok je u oblastima: Shubu locirano 26, Kanto 24, Okinawa 21 i Kanagawa 19 NP i TP); u Hong Kongu "Biznis poslovni centar"; u Španiji "Naučni park univerziteta u Barceloni", "Tehnološki park Barcelona" (klasteri mikroelektronike, nanotehnologije i veštačke intelegencije) i “Tehnološki park u Vallesu” (klasteri u oblasti biotehnologije, ICT, elektronike, energetske tehnologije i tehnologije novih materijala); u Otavi – Kanada (klaster informacione tehnologije, koji ćine 1200 firmi sa oko 70.000 zaposlenih). i dr.

Poslednjih godina novi inkubatori i klasteri visoke tehnologije osnivani u mnogim zemljama koji, po ugledu na "Silikonsku Dolinu" u Severnoj Kaliforniji u SAD, dodaju svojim geografskim oblastima u kojima su locirani prefiks "silikonska". Tako se razne verzije regionalnih silikonskih dolina van teritorije SAD, u literaturi najčešće označene kao "silikonije", javljaju u Austriji pod nazivom "Silikonski Alpi", u Kanadi "Silikonske Tundre", u Izraelu "Silikonska Oaza", u Holandiji “Silikonsko isušeno zemljište”. Tajvan je poznat kao "Silikonsko Ostrvo", u Indiji Bangalor poznat je kao “Silikonska Dolina Istoka”, dok je Singapur poznat kao "Silikonska Dolina Istočne Azije". Najinovativniji predeo van granica SAD su "Silikonska Močvara" u okrugu Kembridža i škotska "Silikonska Dolina". Danas u svetu egzistira preko 100 klastera sa atributom "silikonski", koji su svoju ekonomsku aktivnost usmerili na unapredjenje proizvoda i usluga iz oblasti visoke tehnologije. Oni se medjusobno razlikuju samo po fizičko-geografskim obeležjima oblasti u kojima su locirani. Pored najpoznatijih klastera u Silikonskoj Dolini SAD i evropske Silikonske Močvare, javljaju se i silikonske klisure, gudure, udoline, visoravni i prerije, silikonska avenija, brda, plaža, silikonski glečeri, peščani sprud, nasip i kanal, pa i silikonska bara [5].

• "Silikonska Dolina" u SAD, nedaleko od San Franciska u dolini Santa Clare, stvorena je zahvaljujući Senford univerzitetu. Univerzitet su osnovali Lilend i Džein Stenford 1891. na svom ranču veličine 8800 jutara, kod mesta Palo Alto u blizini San Franciska, u znak sećanja na svog rano preminulog sina studenta Harvarda, Lilenda Stenforda Juniora (1884.). Osnovni cilj Univerziteta bio je da znanja njihovih diplomaca budu odmah primenjiva u praksi. Tokom vremena Stenfordov univerzitet postao je jedan od najprestižnijih univerziteta u SAD i svetu.


80

Prvi signal radjanja "Silikonske Doline" datira još od osnivanja preduzeća "Federalc Telegraf" 1909. od strane Univerziteta. Svojevremeno ovo preduzeće bilo je najpoznatiji proizvodjač u domenu napredne elektronike, a bilo je poznato po proizvodnji bežične telegrafije. Savremena "Silikonska Dolina" formirana je na inicijativu Freda Termana, potpredsednika, kasnije dekana Fakulteta elektronike i rektora Stenford univerziteta. Na njegovu inicijativu Univerzitet je svojim studentima Bill-u Hewlett-u i Dave-u Packard-u obezbedio 1938. početni kapital (u iznosu od 538 $) za osnivanje firme “Hewlett-Packard”, koja je počela rad u garaži, a kasnije postala osnovni razvojni nukleus Doline. Danas predstavlja najrespektabilniju tehnološku kompanija u klasteru u oblasti komjuteske industrije, informacione i komunikacione opreme. Krajem prošlog veka zapošljavala je u svojim svetski poznatim filijalama oko 88.000 radnika i ostvarila skoro 60 milijardi dolara prihoda.

Univerzitet je na svom zemljištu 1951. osnovao prvi naučno-istraživački i industrijski park u svetu, u kome su “Hewleet-Pakard” i druga preduzaća visoke tehnologije (sada ih ima oko 150) otpočela svoj rad. Na primer, “Intel” je druga po veličini firma u klasteru posle HP, ali je posle IBM najveći svetski proizvodjač kompjuterske i kancelarijske opreme. U red kompanija napredne tehnologije Doline “Intel” je ušao preko proizvodnje tranzistorskih poluprovodnika 50-ih i 60-ih godina (pronadjenih 1947. u laboratorijama kompnije “Bel” u Nju Džersiju). U proizvodnji mikroprocesora njegovo tržišno učešće danas iznosi 82%, jer su u oko 82% personalnih računara u svetu ugradjeni intelovi mikro procesori. U svim svojim filijalama “Intel” zapošljava oko 86.000 radnika i ostvaruje godišnji prihod u iznosu od oko 33 mlrd. $.

Vremenom Silikonska Dolina postala je privlačno mesto za veliki broj firmi iz oblasti nove tehnologije (u početku to je bila proizvodna tranzistorskih poluprovodnika koji su zamenili glomazne vakumske cevi, a kasnije silicijumskih čipova, integralnih kola, kompjuterske, informacione i komunikacione tehnologije), koje su pokrenule kumulativni razvojni proces klastera i celog regiona. Kompanije locirane u Dolini ostvarile su najbrži razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija u svetu.

Upravo, zbog pronalaska i primene silicijumskih čipova oblast Santa Klare dobila je ime “Silikonska Dolina SAD“. Ovaj naziv prvi je upotrebio novinar Don Hoefler u seriji svojih članaka “Silicon Valley-USA”, objavljenih u listu “Electronic News” januara 1971. posvećenih preduzećima povezanih u klaster visoke tehnologije, koja su u proizvodnji kao osnovni materijal koristila silicijum. Kasnije, ovaj naziv postao je opšte prihvaćen u SAD i svetu u identifikovanju preduzeća i klastera visoke tehnologije iz oblasti informatike, komunikacija, kompjuterske tehnike, bioinženjeringa i dr.

Zahvaljujući razvoju nanotehnologije, kojoj se poslednjih decenija posvećuje velika pažnja u razvijenim zemljama, uključujući Kinu i Indiju od zemalja u razvoju, postoje realne mogućnosti proizvodnje nano čipova na bazi ugljenika, čime bi se dobili ultrabrzi kompjuteri. Zamena silikonskih čipova čipovima proizvedenim nanomaterijalima predstavljala bi revolucionarniji tehnološki napredak od pronalaska silikonskih čipova, kojima su zamenjene vakumskih


81

cevi. I “Intel“ i “Hewlett-Packard“ najavili su zamenu silicijuma materijalima nanonapravljenim. “Intel“ je već 2004. imao oko 90. patenata iz oblasti nanon-tehnologije, a IBM 198 (vidi [26] s. 87 i 96 ).

Ekonomski rast i razvoj Silikonske Doline nije bio pravolinijski. Periodi ekspanzije smenjivali su periodi zastoja. Opšti ekonomski razvoj, posle kraće recesije, ostvaren u poslednjoj dekadi prošlog veka, posebno u drugoj polovini 90-ih godina, primenom tehnoloških inovacija u oblasti interneta i web tehnologije. Veoma brza komercijalizacija interneta privukla je brojne sposobne preduzetnike i talentovane inovatore iz drugih delova SAD i sveta. (Danas oko 35% stanovnika Doline nije rodjeno u SAD). Istovremeno, privukla je i ostvarila najveću koncentraciju servera na svetu, tj. banaka podataka koje poseduju digitalnu opremu kojom su obezbedjivali podatke za komunikaciju preko interneta. Ovi trendovi doveli su do disproporcije izmedju potreba preduzeća klastera i izgradjenosti infrastrukturnih objekata regije (saobraćajnica, obrazovnih ustanova, stranova), a posebno izmedju proizvodnje i potrošnje električne energije u Dolini. Potrošnja električne energije prosečno je godišnje rasla po stopi od preko 6% (što je daleko premašivalo rast potrošnje u najvećim gradovima Kalifornije, Los Andjelosu i San francisku), jer je potrošnja u serverima bila tri puta veća nego u fabrikama poluprovodnika, koje su predstavljali tehnološki simbol Doline u prošlosti. Problem je, uz dosta napora i opiranja lokalnih vlasti grada San Hoze-a, koji predstavlja centar regiona Santa klara i administrativni centar klastera, rešen tek 2001, izgradnjom novih kapaciteta za proizvodnju električne energije (vidi [2] s.136). Medjutim, brzo gašenje internet preduzeća, koje je nastalo početkom novog veka, kao i zabrana ilegalnog korišćenja imigrantske radne snage, uveli su Dolinu u novu recesiju.

U ovoj oblasti 2000/2001. godine radilo je preko 250.000 radnika u oko 8.300 privatnih mini, malih i srednjih firmi visoke tehnologije, povezane u tzv. kreativne klastere ili klastere inovativnih preduzeća, koji su se bavili proizvodnjom čipova, mikroprocesora, hardvera i softvera. Oko 70% ovih firmi pripadalo je tzv. mikro preduzećima sa manje od 10 zaposlenih radnika. Vodeća preduzeća bave se proizvodnjom kompjutera, softvera, poluprovodnika, mikroprocesora, biotehnologijom, kosmičkim vazduhoplovstvom i dr. Prosečna godišnja zarada u vodećim sektorima visoke tehnologije po zaposlenom iznosila je 2000. oko 150.000$ [51]. Prosečna plata radnika preduzeća članova klastera "Silikonska Dolina" iznosila je oko 120.000 $, ili dva puta više od proseka u SAD [50]. Podaci vezani za vrhunac ekspanzije internet preduzeća u 1999. ukazuju da je 65.000 domaćinstava okruga Santa Clare, ili 11% ukupnog stanovništva, ostvarilo godišnji prihod preko 1 milion $, više stotina domaćinstava preko 25 miliona $, dok je u Dolini živelo 13 milijardera (vidi [23] p.139 ). Medjutim, većina stanovnika Doline živela je na nivou proseka u SAD.

• Evropska verzija Silikonske doline, poznata pod nazivom "Evropska silikonska Močvara" (Europe´s Silicon Fen), locirana je u okrugu Kembridža, na terenu na kome se nekada nalazila mačvara (od Kembridža do Severnog mora), čije je isušivanje trajalo više vekova, a završeno početkom XX veka. Danas "Silikonska Močvara" predstavlja naučni park u okviru univerziteta Kembridž (“Canbridge Science Park”) osnovan 1970. na zemljištu Trinity


82

College-a. U parku su locirani poznata laboratorija za molekularnu biologiju, Evropski istraživački centar za energetsku tehnologiju Schlumberger, objekti St. Johns Inovation Centre izgradjeni 1980. i Centar za preduzetništvo kembridžskog univerziteta. Tokom godina, zahvaljujući nizu otkrića laboratorije u Kembridžu (Cawendch), stvoren je svetski inkubator treće industrijske revolucije, kojima je prokrčen put razvoju elektronike, informacione i komunikacione tehnologije.

Posle "Silikonske Doline u SAD" i "Škotske silikonske doline", "Silikonska Močvara" predstavlja treću po veličini koncentraciju preduzeća visoke tehnologije koja su povezana u klastere. Od 1400 ovih preduzeća u okrugu Kembridža, oko 86% su podignuta sopstvenim kapitalom i zasnivaju se na radu preduzetnika, manje od 3% zapošljava više od 200 radnika, a većina od 40.000 zaposlenih radi u preduzećima koja nisu postojala pre 20 godina. Kao kreativan klaster, odnosno klaster inovativnih preduzeća visoke tehnologije, “Silikonska Močvara” rangirana je kao najinovativniji i najpreduzimljiviji predeo u svetu van teritorije SAD.

Zahvaljujući univerzitetu u Kembridžu i koncentraciji velikog broja naučnih radnika, nova otkrića i originalne inovacije prevazilaze one nastale u "Silikonskoj Dolini". Medjutim, "Silikonska Močvara" nikada nije formirala i privukla toliki broj novih firmi i stručnih radnika kao regija "Silikonske Doline" u SAD [17], možda i zato što nije zaštitila i komercijalizovala najvažnije pronalaske u oblasti biotehnologije: otkriće modela strukture dvostruke spirale dezoksirubo-nukleinske kiseline-DNK (1953.) i tehnike za proizvodnju monoklonalnih antitela proteina nazvanih "magični meci", koja imaju sposonost iskorenjivanja različitih bolesti.

Najveći broj preduzeća visoke tehnologije, posebno biotehnoloških kompanija, skoncentrisano je u području takozvanog “zlatnog trougla” Kembridž-London-Oksford, čija je lokacija pružala komparativne prednostu u pogledu dostupnosti osnovnih proizvodnih resursa: znanja, inovacija, informacija, preduzetništva, kapitala i menadžera. Biotehnološki sektor nadmašio je sve druge sektore visoke tehnologije, angažujući oko 25% ukupnog broja tehnoloških kompanija na području Kembridža. Do 1998. oko 86% ovih kompanija posedovalo je lokalno stanovništvo.

Najspektakularnije nastajanje novih preduzeća, od ranih faza nastanka tzv. “Fenomena Kembridž”, ostvarile su kompjuterske kompanije. Lider klastera visoke tehnologije u Kembridžu jedno vreme bila je kompanija “Acorn”, koju je osnovao Kris Karij 1978. Ova fabrika specijalizovala se za proizvodnju kompjutera sa superiornijim operativnim sistemima većih kapacita (radne memorije i boljih performansi u pogledu brzine, jasnijim monitorom u boji, jednostavnim rukovanjem), ali je prestala sa radom 1998. Medjutim, u Kembridžu je ostalo preko 30 kompanija koje su formirane kao izdanci ili kao preduzeća koje je “Acorn” fomirao investajući svoj kapital. Herman Hauzer, jedan od osnivača “Acorn-a”, (poznat kao otac “Silikonske Močvare”, jer je tokom 90-ih bio najveći privatni investitor, a 1997. suosnivač najpoznatije firme u Kembridžu “Amadeus”), bio je pokretač stvaranja Cambridge Network-a, dok je


83

1998. organizovao internet povezivanja, tako da je svojim ponašanjem zamenio “Kompjutersku grupu Kembridž”, koja je odavno prestala da postoji. Početkom 90-ih godina u Kembridžu su počele da se osnivaju kompanije zasnovane na tehnologiji koja je vezana za internet. Prvi komercijalni britanski internet provajder, kompanija “Pipex”, formiran je 1992. u Kembridžu.

• Za razliku od "Silikonske Močvare", evropski klasteri nove tehnologije ("Le parc de Sophia Antipolis", "Silicon Cote d′ Azur" i klaster svemirske tehnologije i vazduhoplovstva u Tuluzu) u Francuskoj razvili su se zahvaljujući snažnoj podršci francuske vlade i direktnim inostranim investicijama. Prvi klaster uspeo je da privuče oko 1200 firmi, koje zapošljavaju oko 22.000 radnika.

• U Italiji je razvijena praksa industrijske kooperacije izmedju malih i velikih preduzeća, kao i praksa modela razvoja MSP u obliku inkubatora i klastera malog porodičnog biznisa. Ova preduzeća, povezana u oko 200 klastera regionalnog i nacionalnog značaja, ostvaruju oko 43% italijanske proizvodnje. Podsticaj regionalnih i lokalnih vlasti malom biznisu počinje od stručnog obrazovanja preduzetnika, pružanja preduzetnicima informacije o mogućnostima i uslovima nastupa na stranim tržištima, zatim pružanja finansijkih i kreditnih beneficija i učešća u osnivačkom ulogu malih firmi, opremanja industrijskih zona, izgradnje saobraćajne i komunalne infrastrukture i dr.

Za naše uslove i potrebe privatizacije krupnih preduzeća veoma je inspirativan primer razvoja MMSP u italijanskoj regiji Reggio Emilija, koja je do 70-ih godina spadala u red manje razvijenih oblasti u Italiji, a danas spada u red najrazvijenijih. Intenzivniji razvoj i formiranje mreže medjusobno tesno integrisanih MSP, pretežno orjentisanih ka inostranom tržištu, datira posle Drugog svetskog rata sa procesom restrukturiranja i organizacione transformacije industrijskog kompleksa "Reggine". Ovo preduzeće zapošljavalo je oko 14.000 radnika u toku Drugog svetskog rata, a bavilo se proizvodnjom aviona. Sa završetkom rata preduzeće je izgubilo tržište i zapalo u velike ekonomske teškoće. Izlaz je nadjen u organizacionom dekomponovanju fabrike na veći broj manjih preduzeća. Danas u ovoj oblasti egzistira oko 54.000 MSP, od kojih se oko 10.000 bave proizvodnjom u oblasti metalopreradjivačkog sektora (proizvodnja poljoprivrednih mašina male snage, pumpi i opreme za navodnjavanje, gradjevinske opreme, opreme za železnicu, prehrambenu industriju), tekstilne industrije, prehrambene industrije, keramičkih pločica. Proizvodi ovih preduzeća po kvalitetu, dizajnu i robnoj marci, postali su prepoznatljivi na italijanskom i evropskom tržištu. Oko 41% preduzeća zapošljava izmedju 1 i 9 radnika, 31% od 10 do 49 radnika, 10% od 50 do 99 zaposlenih, 16% od 100 do 499 zaposlenih i svega 2% preko 500 radnika.

U Italiji su poznati lokalni teritorijalni klasteri i industrijski distrikti u oblasti Toskane. Svoj ekonomski razvoj ova oblast ostvarila je putem endogene industrijalizacije, pretežnim korišćenjem unutrašnjih (sopstvenih) rezervi i lokalnih proizvodnih resursa. Danas spada u red najrazvijenijih oblasti Italije, sa društvenim proizvodom per capita za 10% višim od srednjevropskog proseka. Karakteriše je veiliki stepen koncentracije komplementarnih i u odredjenim


84

sektorima specijalizovanih i medjusobno povezanih na lokalnom nivou mini, malih I srednjih preduzeća, kao i visoka koncentracija specijalizovane stručne radne snage. Svako od ovih preduzeća povezano je sa lokalnim i regionalnim istraživačkim centrom, a klaster sa specijalizovanim uslužnim poslovnim centrom za odredjeni industrijski sektor.

Uslužni poslovni centri (vidi [43] s.2) u engleskoj literaturi obično se označavaju kao "business support services" ili kao "business development services". U SAD koristi se naziv "industrial/manifacturing extension centres", u Francuskopj "services d′acompagnement", u Španiji "servicions apaus", u Nemačkoj "unterstutzungsdienste". Prema Evropskoj ekonomskoj komisiji specijalizovani uslužni poslovni centri pružaju usluge “nastale inicijativom javne politike, kojoj je cilj pomoć preduzećima ili preduzetnicima da uspešno razviju svoje poslovne aktivnosti i da efektivno odgovore izazovima poslovnog, socijalnog i fizičkog okruženja”.

Uslužni poslovni centri za podršku poslovanju inkubatora, naučnih i tehno-parkova najčešće predstavljaju društva sa ograničenom odgovornošću u kojima javni sektor (opštine, regije, privredna komora) učestvuje sa 51%, a privatna preduzeća sa 49% u vrednosti kapitala. Preko njih garantuje se i uslovljava zajedničko učestvovanje u biznisu, protok informacija, difuzija znanja i stvaranja partnerskih odnosa izmedju privatnog i javnog sektora. Osnivaju se sa ciljem da preduzećima, članovima klastera odredjene industijske grane, pružaju specijalizovane usluge iz oblasti proizvodnje, logistike, menadžmenta i marketinga: podstiču inovativni proces u odredjenoj proizvodnji; razvijaju, promovišu i valorizuju istraživanje i inovacije u cilju primene novih ideja i veština kojim se podstiče komercijalizaija novih i poboljšanje postojećih proizvoda i usluga; podstiču prenos nove tehnologije; vrše promociju kvaliteta proizvoda i marketinga; organizuju edukaciju za važnija zanimanja na savremenim tehnologijama, daju tehničku i stručnu pomoć preduzećima prilikom učešća na specijalizovanim državnim i medjunarodnim sajmovima; pružaju pomoć prilikom prezentacije novih proizvoda stranim sredstvima informisanja, kao i pomoć u istrživanju novih inostranih tržišta i dr.

U oblasti Toskane 2002. egzistiralo je 342.880 MMSP povezanih u lokalne klastere u cilju jačanja komparativnih prednosti i konkurentskih sposobnosti. Najveći broj firmi bio je porodičnog tipa sa do 5 zaposlenih. Više od 90% preduzeća imalo je manje od 15 zaposlenih. Preko 38% locirano je u industrijskim zonama, baveći se preradjivačkom delatnošću. Glavne grane zastupljene u industrijskim zonama su: drvna industija i industrija nameštaja, tekstilna industrija i industrija konfekcije, industrija kože i obuće, industrija mermera, papira i zlatarskih proizvoda.

Preko 65% proizvodnje toskanskih preduzeća usmereno je na izvoz. Najvažniji izvozni sektori predstavljaju grane sa dugom tradicijom: tekstilna industrija, industrija kože i obuće, mirisa, nameštaja i industrija nakita. (Toskana je poznata u svetu po proizvodnji zlatnog nakita. U gradu Arezzu, centru ove grane industrije, svake godine organizuje se sajam poznat pod nazivom “Oro Arezzo”, koji okuplja oko 500 izlagača iz cele Italije. Glavna atrakcija na sajmu je tzv.


85

“Zlatni kavez” koji predstavlja ogradjeni prostor u okviru sajma u kome mladi dizajneri iz Toskanske umetničke škole dizajniraju nakit, prema čijim nacrtima majstori na licu mesta izradjuju modele nakita. Sajam se zatvara modnom revijom na kojoj se prikazuju modeli izradjeni u “Zlatnom kavezu”). Veliko učešće u izvozu imaju i savremeni sektori: farmaceutska industrija i biotehnologija, hemijska industrija, proizvodnja elektičnih i elektronskih komponenti, robotika, informatika i telekomunikacije, proizvodnja komponenti iz oblasti automobilske industrije, proizvodnja kućnih aparata i mehaničke opreme i dr.

Od 12 industrijskih distkrita Toskane najpoznatiji je u oblasti industrija mode, koji obuhvata nekoliko lanaca povezanih preduzeća više industrijskih grana: tekstilne industrije i konfekcije, industrije obuće, kože i kožne galanterije i industrije izrade nakita. Industrijski distrikt vune i vunenih proizvoda (iz Prata severno od Firence) predstavlja najvažniji centar industrije vune u Evropi. Prostire se na 700 km2, sa 320.000 stanovnika, a obuhvata 8.600 tekstilnih preduzeća koja zapošljavaju oko 45.000 radnika, uključenih u sve faze rada od proizvodnje prediva, preko proizvodnje tkanina do finalnih proizvoda. Oko 60% svoje proizvodnje tkanina i odevnih predmeta ova preduzeća izvoze (vidi [42] ss. 223-232 ).

3.3. Lokacija klastera

Lokacija klastera, kao i inkubatora, ima veoma veliki uticaj na njihov razvoj. Ubrzano se razvijaju u blizini najvažnijih resursa za biznis, u blizini velikih industrija i tržišta robe finalne potrošnje, u blizini ili u okviru univerzitetskih centara i poznatih naučno-tehnoloških instituta. Pored lokacije, funkcionisanje i tempo razvoja klastera zavisi i od vrste preduzeća, branše u kojoj posluju, veličine i strukture tržišta i njihovog položaja na tržištu (tržišno učešće i odnos prema konkurentima: lider, sledbenik, imitator), pravno okruženje i mere direktnog i indirektnog državnog podsticaja, povezanost i integrisanost u lokalni ekonomski, pravni i politički ambijent. U Evropi najuspešniji klasteri nalaze se u oblasti prerade metala, drveta i plastike, proizvodnje tekstila i konfekcije, kože i obuće, kućnih aparata, optike, videotehnike, hardvera i softvera za personalne računare.

Posebna pažnja razvoju klastera poklanja se u zemljama OECD pružanjem poslovne podrške i podsticanjem inicijative vlada, regionalnih i lokalnih organa vlasti na osnivanje MSP u zemljama članicama, u različitim privrednim delatnostima i regionima. U EU čest je slučaj pokretanja inicijative osnivanja klastera od strane dve zemlje u cilju korišćenja prednosti koju pružaju razvijeni privredni, infrastukturni i ljudski resursi u pograničnim područjima i razvijeni malogranični ekonomski odnosi.

6. Pri osnivanju klastera preporučuje se pridržavanje odredjenih procedura i različitih strategija kao osnovnih pretpostavki efikasnog ostvarivanja ciljeva njihovog osnivanja. Klasteri se organizuju radi relizacije odredjene koristi kroz saradnju preduzeća na nivou klastera i njihovih sinergijskih efekata na granskom i regionalnom nivou. U SAD primaran uticaj na razvoj klastera imaju državne i lokalne vlasti, u Francuskoj politika razvoja klastera definisana je na


86

nacionalnom nivou, u Belgiji i Španiji na regionalnom nivou, u Italiji regionalna i lokalna vlast tesno saradjuju sa univerzitetima, istraživačkim i uslužnim centrima, u Engleskoj inicijativa polazi od regionalnih razvojnih agencija, a u Austriji na osnovu zajedničke inicijative izmedju istraživačkih centara i privatnog sektora. Bez obzira na različite pristupe pojedinih država u izboru strategija i politika razvoja klastera, za njihov razvoj potrebno je ostvariti i druge uslove, posebno: jaku naučnu bazu na univerzitetima i istraživačkim organizacijama, postojanje preduzatničke kulture i preduzetničkog ambijenta, političku podršku iz okruženja, poslovnu podršku velikih preduzeća, kritična masa preduzeća u grupaciji (novih, u razvoju i star preduzeća koja će predstavljati uzore), sposobnost preduzeća klastera da privuku ključne radnike, edukovanu i obučenu radnu snagu, zatim raspoloživost poslovnih prostorija, proizvodnih hala i izgradjenost infrastrukturnih objekata u industrijskim parkovima i zonama.

Na osnovu pozitivnih iskustava razvijenih zemalja, klasteri se formiraju u više koraka i faza (videti [15] ss. 223-232). U prvom koraku meri se uticaj pojedinih industrijskih grana na privredni rast, odredjuju se vodeće industrijske grane (star grane) koje imaju najveći uticaj na privredni rast i razvoj. U drugom koraku pozicioniraju se vodeće privredne grane budućih klastera na domaćem i inostranom tržištu. Dalje se snimaju firme u okviru delatnosti i odredjuje star firma, a u četvrtom koraku vrši se izbor strategije pravljenja mreže.

Izbor i formiranje klastera i, kasnije, stvaranje mreže ostvaruje se u dve faze. U prvoj fazi treba oformiti multidisciplinarni tim stručnjaka, koji treba da uradi plan i programa rada, da obavi objekitvni i stručni monitoring, tj. da snimi vodeće firme, njihove isporučioce i kupce, da snimi dostignuti stepen transformacije i resurse (opremu-iskorišćenost kapaciteta, sirovine, broj i strukturu kvalifikovane radne snage), da analizira domaće i inostrano tržište, zahteve isporučioca i kupaca, definiše kvalitet proizvoda i konkurentske prednosti, i dr). U drugoj fazi treba formirati multidisciplinarni tim stručnjaka koji će napraviti projekat razvoja klastera (prvi lanac isporuke, drugi i td. sve do nivo koji je bitan za taj klaster) i obezbediti logistiku (obrazovne, naučno-istraživačke i finansijske institucije) i podršku države, da izradi investicioni elaborat sa detaljnom tehno-ekonomskom i benefit-cost analizom i detaljnom analizom uticaja klastera na razvoj regiona i ukupni privredni razvoj, kao i da formira timove menadžera za upravljanje klasterom. Dalje korake u razvoju klastera mogu preduzimati sami menadžeri klastera, samostalno ili zajedno sa multidisciplinarnim timom stručnjaka.

U inicijativu za osnivanje i razvoj klastera, pored velikih preduzeća, uključuju se asocijacije malog biznisa, privredne komore, finansijske i pravne institucije, državne i nevladine institucije i organizacije. Programi razvoja klastera zasnivaju se na već poznatim strategijama, sa neznatnim razlikama na koje utiču razni vidovi podrške koji dolaze iz okruženja (poreska politika, pravna regulativa, informaciona podrška, edukativna aktivnost), kao i razni vidovi podsticanja saradnje izmedju preduzeća i njihovih asocijacija u okviru same mreže klastera. Prema tome, na razlike u formulisanju i implementaciji strategije razvoja klastera utiču razni oblici podrške koji dolaze iz okruženja, različit stepen razvijenosti regija i nivo uključenosti vlada u ovaj model razvoja MMSP, kao i razni podsticaji


87

koji se javljaju unutar mreže. U novijoj literaturi posebna pažnja posvećuje se klasterima kao novim strategijama rasta regionalnih ekonomija [12].

Obično se preporučuju sledeće strategije ili njihove kombinacije: orginalne klaster strategije, transplantirane strategije stranih preduzeća i hibridne strategije. Sve ove strategije imaju svoje prednosti ali i nedostatake.

• Originalne strategije promovišu razvoj klastera informacionom podrškom, porastom interakcije medju lokalnim firmama, prilagodjavanjem infrastrukture, i razvojem neophodnog radnog i kadrovskog potencijala.

• Presadjene (transplantirane) klaster strategije zasnivaju se na korišćenju iskustava i podrške stranih kompanija ili važnijih dobavljača i drugih firmi iz poslovnog okruženja. Ove strategije često koriste udružene efekte stranih investitora i domaćih lokalnih firmi.

• Hibridne strategije zasnivaju se na kombinaciji prethodne dve strategije, na uspešnom korišćenju iskustava i finansijske podrške stranih investitora i prednosti domaćih lokalnih snaga i firmi. Uspešno okupljanje stranih i domaćih partnera često čini osnovu razvoja klastera (vidi [6;19;] ss. 18-23).

4. MOGUĆNOST RAZVOJA POSLOVNIH INKUBTORA I

KLASTERA U INDUSTRIJI SRBIJE

Višegodišnja ekonomska kriza, ekonomske sankcije i početak ispoljavanja tranzicione krize uslovili su izuzetno nisko korišćenje kapaciteta u našoj industriji. Veliki broj fabričkih hala ostao je neiskorišćen, oprema ispala iz funkcije, skladišta i drugi poslovni prostori ispražnjeni. Poljoprivredne farme i drugi objekti bivšeg zadružnog sektora, sa povraćajem nacionalizovane zemlje privatnim vlasnicima, u najvećem broju slučajeva praktično su opustele. Sem toga, domovi kulture, zadružni domovi u selima izgubili su svoju funkciju, dok su mnoge seoske škole ostale bez učenika usled intenzivnog procesa deagrarizacije i seljenja stanovnika iz sela u gradove tokom procesa industrijalizacije u prošlosti. Takodje, veliki broj kasarni i vojnih objekata u Srbiji, zbog oštećenja u toku bombardovanja SRJ 19 zemalja NATO pakta 1999, reorganizacije i smanjenja broja vojnika na redovnom služenju vojnog roka i civilnih lica zaposlenih u vojnim jedinicama i vojnoj industriji, ostali su van funkcije. Mnogi od ovih objekata, uz manja finansijska ulaganja u renoviranje, odgovarajuću adaptaciju i dogradnju, mogu se pretvoriti u proizvodno-poslovne objekte u kojima bi se mogao organizovati rad više inkubatora malih preduzeća. Početak poslovne aktivnosti većeg broja manjih preduzeća pod jednim krovom, u navedenim objektima, pružio bi čitav niz pogodnosti, počev od odredjivanja visine zakupa, zajedničkog korišćenja gradjevinskih i infrastrukturnih objekata, usluga i dela zajedničke opreme, telekomunikacione i internet mreže. Pored toga, zbog činjenice da bi se u inkubatorima nalazile grupe preduzeća sa istim problemima i interesima stvarala bi se pozitivna preduzetnička i takmičarska klima, što bi doprinelo povećanju stope uspešnosti prevazilaženja početnih teškoća u prvim godinama postojanja novoformiranih preduzeća.


88

Najveće potencijalne mogućnosti za razvoj inkubatora u formi tehnoloških inkubatora, naučnih i tehnoloških parkova i drugih poslovnih inovacijskih centara za razvoj novih proizvoda, transfer i razvoj novih tehnologija imaju univerzitetski centri u Srbiji, i to: Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš, kao i veći naučni instituti (Vinča, Mihailo Pupin). Ovi gradovi predstavljaju najveće industrijske centre, sa najvećim brojem stanovnika i stručne radne snage u Srbiji, nalaze se na trans i panevropskim koridorima železničkog, drumskog i delimično vodenog saobraćaja, a u blizini Beograda i Niša nalaze se civilni aerodrumi.

Zahvaljujući fakultetima, institutima i višim školama tehničkog usmerenja, kao i postojanju velikih preduzeća potencijalne mogunosti za razvoj klasičnih i tehnoloških inkubatora i naučno-tehnoloških parkova imaju Kraljevo, Čačak i Kruševac u oblasti metalopreradjivačkog kompleksa. Leskovac i Pirot imaju mogućnosti razvoja inkubatora u oblasti tekstilne industrije, a Vranje u oblasti drvne industrije i proizvodnje nameštaja i dr.

U Vojvodini, na primer, pri fakultetima tehničko-tehnološkog usmerenja u okviru Univerziteta u Novom Sadu, može se formirati više tehnoloških inkubatora i naučno-tehnoloških parkova iz oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, dok se skoro u svakom gradu Vojvodine, sa malo više preduzetničke preduzimljivosti i angažovanja lokalne zajednice, mogu formirati industrijske zone, osnovati tehno-parkovi/centari za industrijsku proizvodnju i preradu prehrambenih proizvoda i klasični inkubatori iz oblasti agrobiznisa, sa osloncem na Poljoprivredni fakultet i Institut. Povezivanjem novih i postojećih MSP u sektorski specijalizovane klastere lakše se mogu primeniti standardi i obezbediti certifikati sistema kvaliteta ISO 9000, proizvodnje ekološki ispravnih organskih proizvoda i preventivnog sistema obezbedjenja higijenske, toksikološke i svake druge ispravnosti prehrambenih proizvoda u svim fazama njihove proizvodnje tzv. HCCP- Hazard Analysis Critical Control Points - Analiza rizika i odredjivanje kritičnih kontrolnih tačaka. Ovaj sistem bezbednosti hrane kreiran je 1971. u SAD, u okviru programa " Apolo"- NASA, u cilju proizvodnje zdravsveno sigurne hrane za astronaute. Od 1985. preporučuje se za opštu upotrebu, a danas je postao zakonska obaveza u većini grana prehrambene industrije razvijenih zemalja, uključujuči i zemlje EU, koje tradicionalno predstavljaju najveće uvoznike naših prehrambenih proizvoda, a istovremeno su deficitarne u proizvodnji zdravstveno bezbednih prehrambrnih proizvoda. U Srbiji samo nekoliko preduzeća uvelo je ovaj preventivni sistem bezbednosti hrane: "Bambi" iz Požarevca, Mesna industrija "Čajetina" iz Čajetine, "Voda-voda" Vrnjačka Banja, "Jafa" iz Crvenke i još nekoliko firmi. Usvajanjem 2005. novih standarda ISO 22000 predvidjena je jedinstvena implementacija HCCP koncepta za sve učesnike u lancu proizvodnje hrane "od njive do trpeze".

U prethodnim razmatranjima nije uključen univerzitet u Prištini iz razloga njegove dislokacije, kao i cela oblast Kosova i Metohije zbog njenog nerešenog pravnog statusa. Medjutim, usled uskraćene slobode kretanja, sigurnosti i bezbednosti srpskog stanovništva i pripadnika ostalih nealbanskih nacionalnosti, formiranje inkubator biznis centara u ovoj srpskoj pokrajini, bar u opštinama sa većinskim nealbanskim stanovništvom, predstavljalo bi efikasan način razvoja privatnog biznisa, osnivanja i razvoja mini, malih i srednjih i zapošljavanja nove radne


89

snage, kao i radnika srpske nacionalnosti koji su izgubili posao posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Intenzivniji razvoj poslovnih inkubator centara doprineo bi stvaranju povoljne klime za povratak izbeglog stanovništva srpske i ostalih nealbanskih nacionalnosti iz ove oblasti.

Najveće potencijale za razvoj naučnih i tehnoloških inkubatora, inovacijskih i transfer centara u univerzitetskim centrima Srbije imaju programi u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT), posebno industrije softvera. Ova znanjem intenzivna proizvodnja ne zahteva velike direktne investicije. Velika finansijska ulaganja skopčana su sa obezbedjenjem prateće infrastrukture. Mnoge zemlje u poslednjoj deceniji prošlog veka (Indija, Kina, Brazil, Irska, Izrael) ostvarile su ekonomski bum proizvodnjom i prodajom proizvoda/usluga iz sektora ICT, posebno softverske tehnologije.

Danas u svetu proizvodi savremene softverske tehnologije obezbedjuju komparativne prednosti razvijenim zemljama, koje mogu koristiti i manje razvijene zemlje. Srbija ima realne mogućnosti za razvoj i distribuciju aplikativnih softvera. Aplikativni softveri predstavljaju pakete instrukcija i naredbi koje služe za upravljanjem radom računara, a odnose se na posebne oblasti poslovanja. Mogu biti u vidu softvera za upravljanje podacima (sistema datoteka i baza podataka), obradu teksta i formiranje elektronskih tabela, za izradu grafika, stonog izdavaštva i dr. Preko zaštite intelektualne svojine (uključivanjem u Savet Evrope i donošenjem posebnog zakona Srbija je preuzela obavezu plaćanja naknade za korišćenje tudje i zaštite sopstvene intelektualne svojine) ovi proizvodi mogli bi masovno da se proizvode, distribuiraju i realizuju na domaćem i inostranom tržištu. S obzirom na postojeći nivo domaćeg znanja i pameti šanse postoje i za razvoj sistemskih softvera kojima se povezuju hardveri i aplikativni osoftveri (softveri za upravljanje sistemom-operativni sistem, softveri za podršku sistemu i siftveri za razvoj sistema). S obzirom na činjenicu da sistemske softvere kreiraju proizvodjači računara ili operativnih sistema naše šanse i veći efekti mogli bi se ostvariti putem kooperacije i poslovno-tehničke saradnje sa vodećim svetskim firmama iz ove oblasti. U razvijenim zemljama ove firme, u borbi za maksimiranje profita, ljubomorno čuvaju stečene tržišne pozicije sa željom menadžmenta da ih stalno proširuju, dok eventualno ne dodju pod udar odredaba antimonopolskog zakonodavstva (u SAD antitrustovskog zakonavstva, u EU Kartelnog prava, Pravila o koncentraciji i članova 85-94 Rimskog ugovora).

Procenjujemo da bi u našim uslovima osnivanje internet inkubatora, kao profitabilnih organizacija, imalo trajniji karakter nego u razvijenim zemljama, dalo zadovoljavajuće ekonomske efekte i obezbedilo rast zaposlenosti mlade stručne radne snage. Nastavak procesa tranzicije, realni tempo buduće ekonomske aktivnosti u zemlji, formulisanje i mogućnost formiranja zaokruženog, konzistentnog i efikasnog novog privrednog sistema, sasvim sigurno (u kratkom i srednjem roku) ne može da stvori takav poslovni ambijent i uslove za sličan razvojni bum i uzroke gašenja internet inkubatora u Srbiji, kao što se ispoljio poslednjih godina u razvijenim zemljama.


90

Pored većeg broja pokušaja i pokretanja inicijative u Srbiji, koliko nam je poznato, do 2005. zvanično je osnovano samo 2 biznis inkubatora, u Knjaževcu i Nišu, u čemu se, zajedno sa Albanijom, nalazi na poslednjem mestu medju evropskim zemljama u tranziciji.

U Knjaževcu Regionalni centar za razvoj Timočke Krajine pokrenuo je inicijativu za formiranje poslovnog inkubatora. Prvi inkubator u Sriji počeo je sa radom 19. 05. 2005. Lociran je u jednoj od hala IMT, površine 10.000 m2 od koje će 3.200 m2 koristiti inkubator. Prednost u osnivanju malih preduzeća u ikubatoru imali su bivši radnici IMT. Predvidja se bliska saradnja sa vidinskim inkubatorom iz Bugarske, koji će obezbediti trenere i materijal za obuku kadrova za vodjenje biznis inkubator centra [49].

U Nišu je osnovan drugi inkubator centar oktobra 2005. kao društvo sa ograničenom odgovornošću, a lociran je u objektima fabrike Mašinske industrije Niš (vidi [45;46;29;18]). Osnivač je Grad Niš sa 51% učešća i Regionalna agencija za razvoj MSP Niš, d.o.o. u okviru projekta “Entrans”, Razvoj privatnog sektora Republike Srbije, koji finansira vlada Norveške. Ukupna površina inkubatora iznosi 2.700m2, od čega je za proizvodnju namenjeno 2.100 m2, a 600 m2 namenjen je za administraciju Skupštine grada Niša i Reginalne agencija za razvoj MSP. Od 400 zainteresovanih preduzetnika u inkubatoru ih je locirano 12, uglavnom iz metalopreradjivačke struke (obrada metala i proizvodnja ukrasnih predmeta, proizvodnja čeličnih konstrukcija za plastenike i staklenike, proizvodnja folijalnih oplemenjivača, proizvodnja delova za poljoprivredne mašine, proizvodnja ekspanzionih i drugih posuda, proizvodnja eksera, izrada odlivaka od obojenih metala, proizvodnja medicinskih aparata i tri programa holdinga MIN). Predvidjeno je da period inkubacije novoformiranih preduzeća iznosi 3 godine. Planira se da u perspektivi ovaj inkubator centar preraste u industrijski park.

Do danas u Srbiji je formirano samo nekoliko klastera u različitim oblastima industrije, od kojih se većina još uvek nalaze u fazi osnovanja, i to: klaster u oblasti tekstilne industrije, klaster proizvodnje nameštaja, drvopreradjivača “Iver” i klaster “Voće i sokovi” u oblasti industrije prerade voća. (Mada je ovaj klaster osnovan 2002. još potpuno ne funkcioniše u praksi. Treba da poveže 21 preduzeće iz Srbije i da uključi udruženja voćara, proizvodjače sokova, skladištare i hladnjače, preduzeća koja se bave pakovanjem, institute i akademske institucije. Istovremeno treba i da zastupa oko 35.000 privatnih proizvodjača voća.), [40]. Godine 2004. osnovan je klaster iz oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT), koji je obuhvatio oko 100 privatnih preduzeća i instituta, uključujući i predstavništva poznatih svetskih preduzeća iz oblasti informatike i komunikacija, zatim predstavnike univerziteta i istraživačkih instituta [24]. (U 2004. godini Regionalna privredna komora u Kragujevcu pokrenula je inicijativu formiranja klastera proizvodjača delova i opreme za autimobile na nivou Srbije. Nažalost, formiranje klastera automobilske komponentistike, dugo je prolongirano zbog različitih stavova u vezi njegove lokacije).


91

Osnivanja biznis inkubatora za razvoj malih preduzeća u industriji Srbije, posebno za preduzeća u oblasti ICT, i njihovo povezivanje u regionalne i sektorski specijalizovane klastere skopčano je sa brojnim internim i eksternim problemima materijalne i institucionalne prirode.

Najznačajniji ograničavajući faktor materijalne prirode predstavlja nedovoljno razvijena fiksna telekomunikaciona infrastruktura koja je, uz to, i monopolizovana od strane preduzeća "Telekom Srbija". Razvoj inkubatora i klastera iz oblasti ICT, sličnih naučnim i tehnološkim parkovima u razvijenim zemljama, zahteva znatna investiciona ulaganja u razvoj savremene nacionalne informacione i komunikacione infrastrukture. Savremena fiksna telekomunikaciona infrastruktura istovremeno predstavlja neophodan uslov razvoja moderne i konkurentne industrije i privrede u celini. Drugim rečima, savremeno poslovanje svih ostalih privrednih i neprivrednih sektora, i njihovo povezivanje sa svetom, pretežno zavisi od razvijenosti telekomunikacione mreže. Svuda u svetu preduzeća iz oblasti ICT predstavljaju osnovne nosioce razvoja obezbedjujući visoku stopu rasta proizvodnje i izvoza ovog i svih ostalih privrednih sektora koji koriste nove tehnologije.

Da bi privreda Srbije iskoristila pozitivne efekte razvoja industrije ICT, mora u osnovne razvojne prioritete da uključi izgradnju savremene i jedinstvene nacionalne informacione infrastrukture, povezane sa drugim zemljama. Pored modernizacije i rekonstrukcije postojećih kapaciteta, najvažnija aktivnost u formiranju jedinstvene nacionalne informacione infrastrukture predstavlja potreba proširivanja kapaciteta ili izgradnja novog magistralnog optičkog kabla koji bi povezivao Srbiju sa Evropom i svetom, a istovremeno svojim poprečnim vezama obezbedjivao umrežavanje svih korisnika iz istočnih i zapadnih delova Srbije, uključujući univerzitetske centre i privatne internet i ekstranet provajdere. U okviru fiksne telefonije poseban ograničavajući faktor predstavlja nedovoljan broj savremenih servera i digitalnih telefonskih centrala.

Zahvaljujući savremenoj informacionoj i komunikacionoj tehnologiji razvoj aplikativnih softvera postala je aktivnost koja je dostupna svim zemljama koje raspolažu visokostručnim kadrovima i imaju razvijenu bazičnu informacionu telekomunikacionu infrastrukturu. Danas u oblasti ICT dominiraju mala i srednja preduzeća, jer njihov razvoj ne zahteva velika investiciona ulaganja, spadaju u tzv. čistu tehnologiju i, po pravilu, u grupu visokoprofitabilnog biznisa. Velika vodeća preduzeća u ovoj oblasti pretežno se bave razvojem sistemskih softvera, dok je razvoj aplikativnih softvera praktično distribuiran po čitavom svetu, sa mogućnošću lociranja u bilo kojoj zemlji koja raspolaže pretpostavkama njihovog razvoja.

Formiranje većeg broja malih softverskih preduzeća u okviru tehnoloških inkubatora i klastera u Srbiji imalo bi višestruke koristi. Pre svega, relativno malim investicionim ulaganjima raspoloživi visokokvalifikovani kadrovski potencijal, kojim Srbija raspolaže, bio bi angažovan u zemlji, čime bi se smanjilo njegovo odlivanje u inostranstvo. Zahvaljujući znanju i stečenom iskustvu ovih kadrova, kao i kadrovima koji su se već uspešno afirmisali u praksi u zemlji i povratnika iz inostranstva, preduzeća u oblasti softverske industrije bila bi


92

konkurentna na inostranom tržištu. Korišćenje njihovog proizvodnog potencijala doprinelo bi povećanju izvoza. Zahvaljujući pozitivnom neto deviznom efektu, zbog male uvozne zavisnosti, intenzivniji razvoj industrije softvera može doprineti smanjenju spoljnotrgovinskog deficita zemlje. Istovremeno, pozitivno bi uticao na privlačenje stranog kapitala i doprineo dinamiziranju ukupnih ekonomskih aktivnosti, kao i povećanju efikasnosti privredjivanja svih privrednih i vanprivrednih aktivnosti.

Na drugoj strani, lokacijske specifičnosti preduzeća u oblasti proizvodnje softvera mogu dati pozitivne ekonomske efekte u pravcu rešavanja problema nezaposlenosti stručne radne snage i nejednake regionalne razvijenosti u Srbiji. Mini, mala i srednja preduzeća predstavljaće najvažniji faktor budućeg razvoja industrije i dinamiziranja privrede Srbije u tranzicionom periodu. Istovremeno, samostalno ili putem umrežavanja u klastere, ona mogu predstavljati efikasan instrument i značajan faktor uspostavljanja ravnomernog regionalnog razvoja Srbije.

Medju limitirajućim faktorima razvoja malih i srednjih preduzeća u sektoru ICT institucionalne prirode najveći značaj ima nepostojanje i neuhodanost odgovarajućih institucija na različitim nivoima i pravne regulative (vidi [24] ss. 4,5), a tamo gde postoji nizak stepen poštovanja zakona u praksi. Bez formiranja odgovarajućih institucija i bez zakonske regulative nisu mogući funkcionisanje i razvoj preduzeća u oblasti ICT, kao i efikasna borba protiv veoma razvijene piraterije, i to: (a) bez zakona kojim se garantuje pravna sigurnost, bezbednost elektonskog poslovanja i pravna zaštita elektronskih podataka (Zakona o elektronskom potpisu, Zakona o zaštiti podataka, uključujući i podatke u elektronskoj formi) i (b) bez zakona i pratećih propisa koji obezbedjuju zaštitu intelektualne svojine (autorskih prava, patenata, licenci, dizajna, žigova, geografske oznake porekla).

Poseban limitirajući faktor razvoja preduzeća iz oblasti ICT predstavlja nizak stepen konkurencije na tržištu komunikacija zbog nedovoljnog stepena razvijenosti i broja preduzeća u ovom sektoru, kao i monopolske pozicije preduzeća “Telekom Srbija” u oblasti fiksne telefonije.

Pored ukidanja monopola “Telekoma Srbije”, podrška Vlade Srbije razvoju domaćih preduzeća u sektoru ICT može se ostvariti kupovinom njihovih proizvoda i korišćenjem usluga od strane organa uprave i javnih preduzeća, što je, uostalom, praksa svih razvijenih zemalja.

Jedan od trenutno značajnijih ograničavajućih faktora osnivanja inkubatora i formiranja klastera u Srbiji predstavlja nedovoljna preduzetnička i tehnološka usmerenost naših državnih univerziteta i njihova povezanost sa privredom. Reforma visokog školstva u skladu sa Bolonjskim procesom dovešće do drugačijeg usmerenja i tržišnog pozicioniranja fakulteta, posebno onih koji su po prirodi svoje aktivnosti usmereni na veću saradnju sa industrijom. Pozitivne efekte u ovom smislu daće i sve veća konkurencija izmedju državnih i privatnih univerziteta i fakulteta.


93

Ograničenja formiranju novih MSP u poslovnim inkubatorima, i njihovom povezivanju u klastere, pored nedostatka finansijskih sredstava i finansijskih institucija koje će pratiti razvoj malog biznisa, predstavlja i nedostatak stručnih kadrova i privatnih preduzetnika koji raspolažu potrebnim iskustvom, poslovnom usmerenošću i poslovnom kulturom, u smislu spremnosti na rizik, sklonosti za timski rad, razvoj dugoročnog poslovnog partnerstva, saradnje i udruživanja, kao i marketinškim i menadžerskim znanjima i veštinama za vodjenje malog biznisa i inkubatorskih centara. (Iz iskustva industrijski razvijenih zemalja najčešći uzroci propadanja MSP su: nedostatak znanja, radnog i stručnog iskustva, kao i nesnalaženje i nesposobnost preduzetnika).

Negativno iskustvo formiranja inkubatora u beočinskoj fabrici cementa, posle njene prodaje firmi "La frage", pokazuje da osnovni razlog gašenja inkubatora nije bio nedostatak finansijskih sredstava, već nedovoljna obaveštenost i edukovanost radnika potencijalnih stanara inkubatora i nedovoljna zainteresovanost lokalne samouprave. Ni jedan radnik koji je dobio otkaz posle privatizacije cementare nije se uključio u rad inkubatora, mada je otpremnina po radniku iznosila izmedju 15 i 30.000 maraka, a "La frage", kao suosnivač inkubatora, obezbedio besplatne ideje za početak novog biznisa i stručnu radnu snagu koja će voditi poslovne knjige i knjigovodstvo novim preduzećima [25].

Nedovršen proces privatizacije, posebno velikih sistema, državnih i javnih komunalnih preduzeća, sasvim sigurno ne doprinosi stvaranju klime i adekvatnog poslovnog ambijenta za brže osnivanje novih preduzeća, preko inkubatora ili putem privatne inicijative preduzetnika, i njihovo povezivanje u klastere na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou.

Ako se navedenim razlozima doda dug period ispoljavanja ekonomske krize u Srbiji u predtranzicionom periodu i produžena tzv. tranziciona kriza, postaje jasno što brzina rešavanja ekonomskih problema u Srbiji nije zadovoljavajuća i što u pogledu formiranja novih preduzeća, posredstvom inkubatora i njihovog umrežavanja u klastere, nisu iskorišćeni raspoloživi resursi i potencijalne mogućnosti (fizičke pretpostavke) za razvoj poslovnih inkubatora.

U ekonomskoj literaturi navode se brojni uslovi koje treba ispuniti da bi se osnovali poslovni inkubatori i formirali klasteri MSP.

Iz iskustva industrijski razvijenih zemalja, kao osnovni uslovi za osnivanje i razvoj inkubatora najčešće se navode sledeći:

• postojanje centara za razvoj malog biznisa (pri odgovarajućim naučnim, državnim i privatnim institucijama) u kojima treba da se formulišu novi profitabilni programi pogodni za realizaciju u inkubatoru;

• država na svim nivoima (saveznom, regionalnom i lokalnom) treba da obezbedi baznu infrastrukturu i donese čitav niz direktnih i indirektnih podsticajnih mera;

• pronalaženje sponzora i donatora (velikih preduzeća) spremnih da pomognu razvoju malog biznisa;


94

• banke, vladine i nevladine finansijske institucije treba da budu spremne da prihvate i finansijski da prate razvoj malih firmi kao članova inkubatora i klastera;

• vlasnici inkubatora i preduzeća lociranih u inkubatoru treba da ispolje menadžersku sposobnost i preduzetničku inicijativnost u vodjenju preduzeća i inkubatora, u komuniciranju i poslovnoj saradnji sa neposrednim okruženjem (izmedju preduzeća u inkubatoru i eksternom okruženju, domaćem i inostranom).

(2) Kao značajniji faktori za formiranje klastera navode se (vidi [9] pp. 2,3):

• jaka naučna i istraživačka baza (vodeće istraživačke organizacije, kritična masa istraživača, vodeći svetski naučnici);

• preduzetnička kultura (širenje svesti o preduzetništvu u srednjim školama, na univerzitetima i istraživačkim institutima, uzori u poslovnom ponašanju i priznavanje uloge preduzetnika, kao i prevazilaženje problema produžetka porodičnog biznisa od strane druge i treće generacije preduzetnika);

• rast baze MSP u pojedinim industrijskim granama i grupacijama (postojanje dovoljnog broja ili kritične mase preduzeća početnika, preduzeća u razvoju i zrelih firmi koje će predstavljati uzore);

• sposobnost klastera (i inkubatora) da privuče ključne radnike i stručnjake (koja zavisi od reputacije, specifičnosti, kao i njihove lokacije kojom se obezbedjuje atraktivno mesto za život menadžera i radnika);

• raspoloživi poslovni prostor i izgradjena infrastuktura;

• dostupnost eksternim izvorima finansiranja;

• usluge poslovne podrške i velika preduzeća-donatori (specijalizovani savetnici za biznis, pravna pitanja, patente, zapošljavanje i vlasništvo; velika preduzeća u srodnim sektorima);

• znanje i veštine (obučena radna snaga, edukativni kursevi-treninzi na svim nivoima);

• efektivno povezivanje MSP u mrežu (zajednička aspiracija preuzeća da se povežu u klaster, korišćenje zajedničke opreme i infrastrukture, česta medjusobna saradnja, postojanje regionalnih trgovinskih udruženja i biznis asocijacija);

• politika podrške iz okruženja (nacionalna i sektorska politika podrške inovacijama, stimulativno fiskalno i pravno okruženje, podrška ekonomskih agencija za razvoj i dr.).

5. ZAKLJUČAK Osnivanje novih preduzeća posredstvnom poslovnih inkubator centara i formiranje klastera MSP u oblasti industrije ima višestruke ekonomske koristi: podstiču osnivanje i razvoj novih preduzeća, tako što se obezbedjuje uredjen


95

poslovni prostor za preduzetnike početnike pod povoljnim uslovima zakupa, uz mogućnost zajedničkog obavljanja raznih usluga pod jednim krovom, zajedničkog korišćenja infrastrukturnih objekata, informacione, komunikacione i kancelarijske opreme, sekretarskih i drugih administrativnih usluga; u pružanju podršku i pomoć novoformiranim preduzećima u cilju razvoja preduzetništva, unapredjenja znanja i veština menadžera i vlasnika (preduzeća i inkubatora) iz oblasti planiranja poslovanja, marketinga,i upravljanja malim preduzećima; u pružaju savetodavne i konsalting usluge na licu mesta po pristupačnim cenama ili besplatno; u obezbedjuju novim preduzećima lakši pristup izvorima finansiranja, povezivanje preduzetnika sa fondovima za finansiranje projekata, finansijskim institucijama i organizacijama koje mogu obezbediti dodatni kapital neophodan za dalji rast i razvoj novih preduzeća; u pružaju zaštite prava iz oblasti intelektualne svojine; razvijaju specijalizaciju i doprinose rastu produktivnost rada preduzeća, komercijalizaciji tehnoloških inovacija i naučnih otkrića; omogućuju tehnološko prestrukturiranje i diversifikaciju industrije na lokalnom i regionalnom nivou; povećavaju konkurentnost preduzeća, klastera i cele industrije na inostranom tržištu; privlače strane investicije; povećavaju obim industrijske proizvodnje i rast izvoza; obezbedjuju rast ekonomske aktivnosti regija i doprinose ravnomernom regionalnom razvoju indusrije; stimulišu rast inovacija, difuziju tehnološkog znanja i nove tehnologije; malim preduzećima doprinose kombinaciji prednosti specijalizacije i fleksibilnosti proizvodnje, u smislu tehničkog prilagodjavanja promenama veličine serije, izmenama tehnologije i asortimana, i proizvodne saradnje sa velikim preduzećima u cilju korišćenja efekata ekonomije obima; u konbinaciji proizvodnih i uslužnih aktivnosti, čime se ostvaruje povezivanje više sektora, omogućuje saradnja MSP, javnog sektora i nevladinih organizacija (na lokalnom i regionalnom nivou) i dr.

Literatura:

1. Berg, den Van and Winden, van Braun, (2001.), “Science Parks, Business Incubators and Clusters” http://britishconcil. org/bs18_scienceparksdec02.doc

2. Bjorhus, Jennifer (2001.), "Groving Valley Guzzling Power at High Speeds", San Jose Mercury News, 11 february 2001.

3. Cvijić, Vlado, “Poslovni inkubatori za Centralnu i Istočnu Evropu”, www. buec.udel.edu/kmzej

4. Dahl, Darren (2005.), "Ostvarivanje profita", Inc. Magazine, february 2005. http://www.inc.com.

5. Dawson´s, Keith (2001.), "Tasty Bits from the Tehnology Front", html.//www. tbrf.com/siliconia.

6. Dostić, Milenko (2002.), "Klasteri kao novi model razvoja malih i srednjih preduzeća", Saopštenje na Tempus projektu "Unapredjenje preduzetništva u malim i srednjim preduzećima u funkciji razvoja BIH ", Ekonomski fakultet univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.


96

7. Dostić, Milenko (2002.), “Menadžment malih i srednjih preduzeća“, Ekonomski fakultet univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.

8. Heggerty, Liols (2005.), "Poslovni incubatori-plodno tlo za rast naše ekonomije", http://ekipjack.net/article.

9. Hopkinson, Lana (2003.), “Inovacioni klasteri, Non-inancial Assistance to SMEs in Srbia“, www.arhiva. srbija.gov .yu/lg /documents/informacioni-klasteri-srp.ppt .

10. Hopkinson, Lana (2005.), “Inovacije, privredni rast i inovacioni sistemi“, Entreprise Development and Entrepreneurship Programme An EU fonded Project managed by the European Agency for Reconstruction.

11. Ilić, Milan et.al, (2003.), “Industrijski menadžment“, drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac.

12. Ilić, Milan et.al, (2004.), "Strategija regionalnog razvoja Srbije", Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac.

13. Ilić, Milan i Vujičić, Milica (2004.), “Inkubatori i klasteri - moguća okosnica razvoja malog biznisa ruralnih područja Srbije“, Medjunarodni naučni skup: X Vlasinski susreti 2004.

14. Jovetić, Slavica i Ilić, Milan (2005.), “Institucionalne promene kao pretpostavka razvoja malih i srednjih preduzeća“, Industrija, br. 1/4, 2001.

15. Jovetić, Slavica i Ilić, Milan (2005.), "Poslovni klasteri kao novi modeli uključivanja malog biznisa i evropske integracije", Medjunarodni naučni skup "Procesi integracije u Evropi", Ekonomske teme, Ekonomski fakultet u Nišu, knjiga II, Niš.

16. Kmetz, L. John, (1995.), “Poslovni inkubatori za Centralnu i Istočnu Evropu”, urednik i priredjivač materijala na srpskom jeziku je Cvijić Vlado, NGO “Krajina”- Poslovni inkubator Banja Luka, Banja Luka, 2005. www.buec.edu/kmezj

17. Koepp, Rob (2002.), "Cluster of Creativity - Enduring essons of inovation and Entrepreneurship from Silicon Valley and Europe´s Silicon Fen", John & Sons, LTD, Chichester, England.

18. Krstić, Bojan i Vučić, Sonja, “Biznis inkubator centar - instrument podrške malih i srednjih preduzeća”, Ekonomske teme br. 4/2005, Ekonomski fakultet, Niš.

19. Lagendijak, A. and D. Charles (1999), "Clustering as a New Growth Strategy for Regional Economics", OECD, Lokal Partnership, Clusters, and SME Globalisation.

20. Lalkaka, Rustam, (2001.), ″Best Practices in Incubation: Lessons (yet) to be learnt″, Paper presented to Belgian Presidency´s inernational conference on business centres, Brussel.

21. Nikić, Matija, Prvi hrvatski IT klaster – BEAM ICT (Bit-art, Ekobit, Alterbox i Multilink).


97

22. Obradović, Katarina i Djordjević, Aleksandra, (2004.), “Poslovni inkubatori-element podrške razvoju MSP u privredama u tranziciji“, Zbornik sa medjunarodnog skupa: “Aktuelna pitanja tranzicije - mala i srednja preduzeća i agrobiznis”, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad i Ekonomski fakultet, Beogra,Vrdnik.

23. Quinn, Michelle and Lafleur, Jnnifer, "A Hard Look At Silicon Valley's Boom", San Jose Mercury New, 27 december 1999. www. siliconvaley. com

24. Rogić, Siniša (2004.), Jačanje konkurentske prednosti preduzeća iz Srbije, Centar za povećanje informacionih tehnologija, Beograd , www.bos.org.yu.

25. Savić, Sava, Izveštaj Fonda za razvoj neprofitnog sektora AP Vojvodine sa Foruma o primeni strategije za smanjenje siromaštva-poslovni inkubator, Skupština AP Vojvodine, 09.12. 2004.

26. Šend, Houp i Veter, Keti Džo (2006.), “Nauka mikročestica: Uvod u nano tehnologiju”, ”Stanje sveta 2006.”, izdanje”Politika”, Beograd.

27. Šenk, Vojin, Novak, Ladislav i Despotović, Miroslav (2004.), ″Priručnik za transfer tehnologije i studija o naučno-tehnološkim parkovima″, u kviru Tempus projekta JEP-16090 ″Univerzitetski Naučno-tehnološki parkovi-organizacioni okvir″, Stilos, Novi Sad.

28. Swann and Preveze (1998.), British council brifing sheet “Science Parks, Business Incubators and Clusters”, http://britishconcil.org/scienceparks.

29. Vučić, Sonja i Vukadinović, Dragana (2004.), “Stvaranje mogućnosti za kreiranje preduzetničke inicijative uz pomoć inkubacionih centara i tehnoloških parkova”, Poslovna politika.

30. Zimmerer, W. Thomas and Scarborough, Norman M. (2002.), “Essentials of ”Entrepreneu rship and Small Business Management“, Prentice Hall, New Jersey.

31. Best Practice in Action: “Guidelines for Implementing, First Class Business Incuation Programs”, National Business Incubation Association USA (NBIA , 2001.), http:www.nbia.org.

32. "Biznis inkubator centar Niš", www.bicinis.co. yu.

33. "Evropski virtuelni inkubator” - Http://www.evi-incubator.sk

34. "Final Raport ″Benchmarking of Bisiness Incubators″, Centre for Strategy&Evaluation Services (CSES) for the European Commission's Enterprise Directorate General, 2002. http://www.csec.co.uk/publications/ ExecSummBenchnarkingIncubators.pdf.

35. First Class Business Incuation Programs, 2001, Best Practice in action: Guidelines for Implementing, National Business Incubation Association USA (NBIA).

36. Harvard Business Review, november-december 1998: 78,

37. http://www.incubator.mostar.ba

38. http://www.efas.hr/wiki/index.php/Klaster


98

39. http://www.itbusiness,ba/ITB/sr-SP-Latn/Default.

40. "Klasteri u industriji”, Nacionalni savet za konkurentnost, USAID/ Srbia Entreprise Development

41. "Koncept nacionalnog inovacionog sistema″, Institut ″Mihailo Pupin″, Beograd, 2005.

42. "Lokalni ekonomski razvoj", deo: “Planiranje/projektovanje lokalnog ekonomskog razvoja” i deo: “Laka industrijalizacija – Razvoj malih proizvodnih preduzeća”, Instituto Regionale

Programmazione economica Toskana, Tosksna, 2004.

43. "Lokalni ekonomski razvoj", Obrazac IV Uslužni centri i promotivne politike za mala i srednja preduzeća, Instituto Regionale Programmazione economica Toskana, Tosksna, 2004.

44. NGO "Krajina"-Poslovni inkubator. (http:// www. agroberza. org).

45. Osnovni podaci o incubator centru Niš, Kratki pregled, deo II, (http:// www .sme .sr. gov. yu)

46. "Otvaranje Biznis inkubator centra Niš”-Saopštenje za javnost od 30. 09. 2005.

47. ”Poslovni inkubator" (2002.), Vodič za brzi početak, Knjiga 3, EU QUF program, (Sredstva brzog

delovanja EU), http://www. sedp.org.yu/srp/clusters/

48. ”Promocija i podržavanje poslovnih inkubatora za razvoj malih i srednjih preduzeća", Ženeva,

juni 1999. Ekonomska komisija UN za Evropu (UNECE), htrp: www.unece.org/industr/

sme/incubator.hrm.

49. "Prvi biznisi inkubator u Srbiji", Regionalni centar za razvoj Timočke Krajine,

http://www.timokregion. com/ vesti/ biznis_inkubator.htm

50. ”Silicon Valley Netvork” (2001.), Inddex of Silicon Valley.

51. “Silicon Valley Netvork” (2002.), Inddex of Silicon Valley.

Documents

Poslovni inkubatori i klasteri kao model razvoja malih i ... · razvoja malih i srednjih preduzeća u industriji Rezime: Poslednjih decenija u razvijenim zemljama poslovni inkubatori