SADRŽAJ

UVOD................................................................................................................................3TEHNIČKA DIJAGNOSTIKA........................................................................................4

Metode tehničke dijagnostike........................................................................................4Subjektivni postupci tehničke dijagnostike...................................................................4

Ispitvanje šuma i buke...............................................................................................5Vizuelna i optička ispitivanja....................................................................................5Uređaji za posmatranje unutrašnjosti cevi i rezervoara.............................................6Ispitivanja prodiranja (penetracije)...........................................................................6Magnetni tok..............................................................................................................7Ispitivanje boje..........................................................................................................7Ispitivanje mirisa.......................................................................................................7

Objektivni postupci dijagnostike...................................................................................7Merenja pogonskih parametara.................................................................................7Merenje temperature..................................................................................................8Temperaturske indikatorske trake (merne trake).......................................................8Elektronski termometri (portabl)...............................................................................8Temperaturske sonde.................................................................................................9Termometarski pištolji..............................................................................................9Merenje broja obrtaja................................................................................................9Merenje pritiska.......................................................................................................10Merenje količina / protoka......................................................................................10Merenje obrtnog momenta......................................................................................10Merenje snage / opterećenja....................................................................................10Merenje vibracija.....................................................................................................10Merenje vremena.....................................................................................................11Spektrometrija ulja..................................................................................................11Emisiona spektroskopija..........................................................................................11Atomska absorpciona spektroskopija......................................................................12Primena radioaktivnih izotopa.................................................................................12

ZAKLJUČAK..................................................................................................................13

1

UVOD

Termin DIJAGNOSTIKA, odnosno, dijagnoza, se javio, najpre u medicinskim naukama, gde ima široko značenje. Potiče od grčke reči "diagnosis", koja označava prepoznavanje (zaključivanje) i (pr)ocenjivanje. U poslednjih nekoliko decenija, pojam tehnička dijagnostika je prodro u sve grane tehnike, posebno u elektrotehniku i mašinstvo. Pod tim pojmom se podrazumevaju sve mere koje služe za ocenu stanja mašine, uređaja,opreme i slično, bez rastavljanja / demontaže ili razaranja. Moguće je ponekad određeni sklop izvaditi iz mašine i ispitati na ispitnom – dijagnostičkom stolu.

Pojam stanje je opisan sledećim osobinama:

stanje U RADU, stanje U OTKAZU, sigurnost i bezbednost, kvalitet funkcionisanja i dr.

Ocena stanja dijagnostikovanog objekta se definiše graničnim vrednostima odgovarajućeg parametra ili karakteristike. Vrednosti koje su karakteristične za normalno funkcionisanje sistema su uslovljene projektom sistema, načinom izrade, načinom funkcionisanja i uslovima ili promenom uslova okruženja (design, production technology, operational, change of condition - DPTOCC). Upoređivanjem utvrđenih vrednosti posmatranog parametra (vrednostima karakterističnim za normalno funkcionisanje) sa propisanim graničnim vrednostima, stvara se osnova za donošenje odluke da li posmatrani deo / objekat ispunjava projektovanu funkciju cilja ili je potrebno izvršiti odgovarajuću aktivnost podešavanja – održavanja.

Primena mera dijagnostike služi za:

permanentnu ili periodičnu dijagnozu.

Kod permanentne dijagnoze, uređaji za dijagnostiku su ugrađeni u objekat posmatranja (ili su "samo" povezani sa objektom posmatranja), sa ciljem kontinualnog praćenja odabranih karakteristika, odnosno parametara.

Periodično dijagnostikovanje je znatno češće, pošto je potrebno posedovati samo jedan uređaj (ili mali broj uređaja) za dijagnostiku za sve objekte koji su predmet ispitivanja.

2

TEHNIČKA DIJAGNOSTIKA

Pod pojmom tehnička dijagnostika podrazumeva se naučno-tehnička disciplina kojoj pripadaju teorija, metode i sredstva za raspoznavanje stanja tehničkih sistema u uslovima Osnovni cilj tehničke dijagnostike je da se otkrije i spreči potencijalni otkaz. To se postiže merenjem karakterističnih (dijagnostičkih) parametara i na osnovu određenih kriterijuma donosi zaključak o tome da li se oni nalaze u dozvoljenim granicama ili ne. Najbolje je za ocenu stanja nekog tehničkog sistema uzeti u razmatranje više dijagnostičkih parametara.

U sadašnjim uslovima, konkurentnost na svetskom tržištu se obezbeđuje povoljnim odnosom cena/kvalitet i isporukom proizvoda na vreme. Kvalitet i cena proizvoda su u direktnoj vezi sa stanjem proizvodne opreme, odnosno nivoom njenog održavanja. Ako se analiziraju svetski trendovi u oblasti održavanja, može se izvesti zaključak da se globalna strategija menja I prilagođava onoj koja je vezana za rad opreme bez otkaza. To znači da u svakom trenutku treba pratiti karakteristične parametre stanja opreme I postavljati dijagnozu na osnovu koje se određuju dalje aktivnosti održavanja. Sve ovo ukazuje na veliku ulogu tehničke dijagnostike, koja poslednjih godina doživljava ekspanziju razvojem novih metoda dijagnostike (primena lasera, ultrazvuka, infracrvenog zračenja, savremenih metoda analize vibracija i sl.).

Metode tehničke dijagnostike

Kod savremenih tehničkih sistema, sa aspekta identifikacije opasnosti i štetnosti na radnim mestima, koriste se metode tehničke dijagnostike zasnovane na:

Merenju i analizi vibracija i merenju buke (vibroakustičke dijagnostičke metode),

Praćenju termičkog stanja (infracrvena termografija) i Metode ispitivanja bez razaranja (ultrazvučne metode i videoskopske metode).

Osnovni postupci tehničke dijagnostike su:

subjektivni i objektivni

Subjektivni postupci tehničke dijagnostike

U subjektivne postupke tehničke dijagnostike spadaju:

ispitivanje šuma i buke, vizuelna i optička ispitivanja i ispitivanja mirisa.

3

Ispitvanje šuma i buke

Ovo je jedan od najstarijih postupaka dijagnostike. Vrlo često se javlja istrovremeno treperenje i vibracija mašinskih elemenata koja nose određeni dijagnostički sadržaj – podatak. Ovo se može subjektivno – čulom sluha, opažati i ocenjivati, odnosno dijagnostifikovati stanje elementa. Npr. vozač automobila može pomoću sluha oceniti stanje prenosnog mehanizma ili ispravnost rada motora, a takođe može ustanoviti isticanje vazduha iz pneumatika. S obzirom da su šumovi i buka često nečujni za ljudsko čulo sluha, koriste se i tzv. tehnički (industrijski) stetoskopi.

Stetoskop je veoma osetljiv uređaj za osluškivanje. Tihi zvuci se njime pojačavaju, tako da ih je moguće registrovati ljudskim sluhom. Ovaj instrument je pogodan za preventivno održavanje svih vrsta mehaničkih I električnih uređaja, pošto se pomoću njega može brzo locirati mesto – izvor šuma ili buke. Pomoću njega je moguće locirati otkazali ležaj ili oštećeni zupčanik. Stetoskop je takođe moguće koristiti i pri lociranju mesta isticanja gasa iz suda pod pritiskom.

Vizuelna i optička ispitivanja

Najvažniji i najpouzdaniji instrument za subjektivna dijagnostička ispitivanja je ljudsko oko, jer razlikuje svetlost po boji, intenzitetu i teksturi površine od koje se svetlost odbija (sjajna ili mat površina). Kako oko ima svojih ograničenja, često se prilikom vizuelne inspekcije koriste i pomagala, kao što su ogledala, lupe, mikroskopi. Najčešće korišćeni dijagnostički postupak je endoskopija.

Endoskopija predstavlja korišćenje posebnog uređaja (endoskopa) za posmatranje nepristupačnih mesta bez demontaže ili razaranja. U prakse se često mogu sresti različiti nazivi za endoskop, kao što su: boroskop, fibreskop, periskop i slično. Endoskop se posebno koristi prilikom osmatranja delova mašina u mračnim prostorima, npr. ozubljenje u reduktorskim kutijama, cilindri motora, unutrašnjost sudova pod pritiskom i slično.

Postoje prenosni i fiksni endoskopi. Endoskopi su tanki, najčešće fleksibilni, optički instrument, koji omogućava korisniku da posmatra elemente koji su, iz nekog razloga, zaklonjeni nekom preprekom. Prečnik endoskopa varira od 5, pa sve do 50 mm, a dužina može biti od 100 mm, pa sve do 10 metara. Endoskopi dužine preko 1m su napravljeni tako da je njihov transport olakšan.

Navedene dimenzije endoskopa variraju u zavisnosti od funkcije i vrste endoskopa. Postoje dve vrste endoskopa: kruti i fleksibilni. Slika koja se vidi kod krutog endosokopa je jasna i oštra (što nije slučaj sa fleksibilnim endoskopima. Uveličavanje je moguće do 10 puta, tako da je moguće otkriti i najmanje pukotine. Endoskope treba koristiti u toku mirovanja mašine.

Fibreskopi su minijaturni fleksibilni instrumenti za ispitivanje unutrašnjosti zakrivljenih cevi, oblikovanih šupljina i mehanizama. Oni se sastoje od vinilom prevučene, veoma fleksibilne metalne cevi na čijim se krajevima nalazi po jedan okular, od kojih jedan prenosi sliku do kontrolora, a drugi služi za osvetljavanje. Na oba kraja okulara nalaze se optički sistemi, promenljivi fokusni sistem objektiva na završnom delu, I fokusni

4

uvećavač na delu kroz koji se posmatra. Dugme za regulisanje sočiva i oštrine na udaljenom delu nalazi se kod okulara (blizu očiju). Svetlost iz prilično jake svetlosne kutije "sprovedena" je kroz svetlosni kabel do konektora na unutrašnjem delu prolaza svetlosti kod okulara. Tako preneta slika sastoji se iz mnogo hiljada zasebnih komponenti vlaknastog karaktera. Rezultujuća slika se stoga prikazuje kao visoko kvalitetna odštampana ilustracija u tonovima. Posebno visok kvalitet slike dobijene fibreskopom, prima se zahvaljujući preciznim staklom ovijenim vlaknima koja se koriste, kao i posebnom pažnjom koja je uložena u izradu, montiranje, pakovanje i obradu instrumenta. Moguć prečnik je od nekoliko milimetara pa do praktično beskonačnog. Zahvaljujući relativno malim dimenzijama slike koja se formira na okularu, fibreskopi su jedini instrumenti koji se koriste za posmatranje detalja koji su dimenzija od 250 mm ili manje.

Uređaji za posmatranje unutrašnjosti cevi i rezervoara

Posmatrač unutrašnjosti cevi je jednostavan instrument velikih mogućnosti, koji služi za posmatranje unutrašnjosti manjih cevi (ili bušotinn) i rupa. Može se koristiti za posmatranje unutrašnjosti cevi prečnika od 5 do 32 mm, a dužine do 200 m.

Alenov posmatrač unutrašnjosti šupljine cevi se sastoji od male, lake sonde i uveličavajućeg stakla. Na kraj u sonde nalazi se minijaturna sijalica koja se napaja iz rukohvata u kome su smeštene baterije. Zaseban dodatak sa ogledalom od 45° dodaje se na sondu sa sijalicom.

Alenov posmatrač unutrašnjosti rezervoara je minijaturni optički instrument koji se koristi za posmatranje unutrašnje površine kotlova, posuda, itd. srednje veličine, kroz mali otvor prečnika 50 mm. Instrument je dugačak do 920 mm, a prečnik mu je do 44 mm. Na spoljnjem delu se nalazi prizma za skeniranje i sijalica od 18 W.

Ispitivanja prodiranja (penetracije)

Moguće nevidljive otvore u delovima mašina (kao npr. risevi, pore, pukotine, rascepe i sl.) nije moguće uvek locirati niti okom, niti pomoćnim instrumentima (lupe i sl.). Zbog toga se koriste odgovarajuće tečnosti - tzv. penetranti za prodiranje u unutrašnjost tih otvora. Najčešće su to specijalne boje.

Prodirači (boje) omogućuju jednostavan, jeftin ali i veoma siguran način otkrivanja prisustva površinskih naprslina i grešaka na delovima mašina. Koriste se na sledeći način. Element se prvo očisti od masnoće i nanese se boja. Potreban je kratak vremenski period da potrebna količina boje prodre u pukotinu, a zatim se višak boje ukloni, element osuši i doda mu se razvijač. Svaka naprslina će se pokazati kroz razvijač.

Ukoliko se koriste fluorescentne boje, neophodno je nanetu boju osvetliti ultraljubičastom svetlošću, da bi se otkrile naprsline. I boja i razređivač se mogu nabaviti u vidu spreja. Na taj način je moguće uočiti, golim okom, pukotine veličine 0,025 μm.

5

Magnetni tok

Koristi se da bi se uočile nepravilnosti magnetnog toka kod elemenata u kojima se javljaju nepravilnosti u strukturi materijala (pukotine, risevi, nehomogenost i dr.).

Koriste se često postupci sa:

magnetnim prahom i magnetnom gumom.

koji se nanose na površinu ispitivanog dela. Prah se nanosi u suvom stanju ili rastvoren u tečnosti. Zbog boljeg kontrasta, prah, odn. tečnost se često oboji fluorescentnom bojom. Pod uticajem magnetnog polja, duž strujnica se raspoređuje magnetni prah. Pukotine presecaju strujnice i magnetni prah se na površini elementa rasporedi oko pukotine.

Kod postupka sa gumom se koristi kao indikator tečna, na sobnoj temperaturi nestvrdnuta masa silikon - kaučuk koja sadrži fine čestice magneta. Čestice se pod dejstvom magnetnog polja kreću i raspoređuju oko mesta na površini gde postoje nepravilnosti (pukotine i dr.). Očvršćavanje mase se izvodi različitim katalizatorima. Indikator za otkrivanje grupisanih magnetnih čestica je snažan svetlosni izvor sa odgovarajućim optičkim uređajima za povećanje.

Ispitivanje boje

Često se na osnovu boje elementa može dijagnostifikovati stanje objekta. Npr. ako četkice elektromotora verniče javlja se plav odsjaj. Takođe se primenjuje kod dijagnosticiranja temperature, o čemu će biti kasnije više reči.

Ispitivanje mirisa

Često se čulo mirisa koristi u dijagnostici,ali za kvalitativne ocene stanja, jer je gotovo nemoguće vršiti kvantitativna merenja mirisa. Npr. usled pregrevanja mašinskih delova ili elektrićnih proboja instalacije, javljaju se intenzivni, različiti mirisi na osnovu kojih je moguće postaviti dijagnozu.

Objektivni postupci dijagnostike

Merenja pogonskih parametara

Najčešći objektivni dijagnostički postupci su vezani za određivanje:

temperature, broja obrtaja / ugaone brzine, pritiska, obrtnog momenta, opterećenja / snage, buke, vibracija,

6

stepena iskorišćenja, vremena, jačine struje, magnetnog fluksa itd. . .

Merenje temperature

Jedan od najvažnijih pogonskih uslova za većinu tehničkih sistema je temperatura, koja treba, za određene podsisteme, odnosno, podsklopove I delove, da bude u određenim granicama. Npr. potrebno je meriti temperature radnih fluida (ulja, vode i sl.) u sistemu, temperature delova (ležajeva, vratila, ozubljenja i sl.) da bi se blagovremeno uočile promene kao prvi znak poremećaja u sistemu. U procesnoj industriji, u elektranama, kod velikih brodskih motora i agregata, na livničkim postrojenjima, sistemima za transport cevima i sl. temperaturske dijagnoze se izvode permanentno. Za merenje temperatura je razvijen niz specijalnih uređaja.

Temperaturske indikatorske trake (merne trake)

Plastične samolepive trake kod kojih, kada temperatura površine na koje su nalepljene dostignu određeni nivo, indikatorski panel na ploči potamni (pocrni). Trake se mogu upotrebiti za indikaciju pojedinačne ili različitih temperatura unutar nekog domena.

Upotreba:

da obezbedi dokaz izlaganja prekomernim temperaturama, da otkrije temperaturne anomalije, da meri temperaturne gradijente.

Ovakve trake mogu da se veoma lako nalepe na mesta potencijalnih temperaturskih izvora otkaza (poremećaja temperature). Porast temperature je jasno uočljiv posmatraču.

Elektronski termometri (portabl)

Instrument se sastoji od male sonde u obliku "olovke" snabdevene toplotnim senzorima (osetljivim poluprovodnićkim elementima) povezanih fleksibilnim kablom sa indikatorskom jedinicom džepnog formata. Pogodan je za merenje temperatura čvrstih, tećnih ili gasovitih tela ili površina.

Upotreba za:

merenje temperature ležaja, otkrivanje "toplih mesta" ispitivanje (provera) sistema za kondicioniranje vazduha za rashlađivanje i

zagrevanje, merenje temperatura cevi i sudova, utvrđivanje gradijenta i uzroka temparaturskih tragova.

7

Temperaturske sonde

Temperaturske sonde, termo-parovi i otporni termometri različiti po veličini i izvedbi, ugrađeni u pogonu na strateški važnim (za temperaturu) tačkama, mogu dati upozorenje (signal) o temperaturnim anomalijama pre nego izazovu otkaz. .

Termometarski pištolji

Termometarski pištolj je ručni instrument za precizno merenje površinske temperature bilo kod predmeta, u pokretu ili statičnog, bez dodira površine; sve svoje radne delove sadrži u sebi i radi na baterije. Može da meri temperature bilo koje tečnosti i ćvrstog materijala - plastike, hemikalija, metala, gume, keramike, vlaknastih materijala, stakla. Kada se pištolj uperi u određen predmet, daje (očitava) temperaturu nezavisno od udaljenosti predmeta. Udaljenost sa koje se vrši merenje, može biti od 150 mm pa nadalje, pod uslovom da se predmet, čija se temperatura meri, može videti.

U neke posebne svrhe, instrument se može koristiti i na udaljenostima od 12 do 100 mm, a u stanju je da meri i sasvim male grejne tačke od Φ 2,5 mm na elektronskim razvodnim tablama i slično.

Postoji nekoliko modela ovog termometra, a svaki je programiran da meri temperature određenog dijapazona od 20°C do 1650°C. Ovaj instrument olakšava sprovođenje intervencija planiranog održavanja, kao i mesta na kojima je došlo do nekih temperaturnih poremećaja. On može meriti, opasne, pokretne, naponom nabijene, te objekte do kojih se ne može lako dosegnuti ili dotaći, sve ono, dakle, što se ne može meriti ostalim metodama iz razloga neekonomičnosti, nepraktičnosti ili opasnosti.

Upotreba:

skeniranje površina za "grejne tačke" - (otkazi provodnika ili spoljno oblaganje), kontrolu visokih peći (i kotlova) i temperature u cevima, temperaturnih otkaza na mašinama, radu na cevima za ležišta, radu na glavnim

(provodničkim) cevima, električnim instalacijama, motorima, transformatorima, proveri sistema procesa, održavanju temperature grejnih elemenata, temperature topljivih metala, očitavanje temperatura profila.

Merenje broja obrtaja

Takođe, vrlo važan pogonski parametar kod svih mašina sa rotncionim delovima je broj obrtaja. Npr. kod hidrostatičkih prenosnika pad broja obrtaja najčešće znači da postoje mesta isticanja radnog fluida, tj. Pada pritiska itd.

Razvijen je čitav niz uređaja za merenje broja obrtaja, tzv. tahometara:

bez kontakta (svetlosnim snopom), sa kontaktom (različiti dodaci)

8

merenje obimne brzine...

Ovi uređaji su opšte namene. Za motore SUS su razvijeni specijalni elektronski merači broja obrtaja.

Merenje pritiska

Najčešća kontrolna merenja u mašinstvu su merenja pritiska radnih fluida (ulje, para, voda i sl.) sa ciljem utvrđivanja stanja sistema ili sklopova. Za velike agregate (dizel i sl.) koristi se permanentno merenje pritiska sa elektronskim pisačem.

Merenje količina / protoka

Vrlo često je potrebno meriti ponašanje protoka određenog fluida. Za tu svrhu su razvijeni odgovarajući uređaji na principu zapreminskog (komornog) i turbinskog protokomera.

Merenje obrtnog momenta

Vrlo vaian parametar kod prenosnika snage, elektromotora, motora SUS, generatora itd. je obrtni moment, koji treba da se kontroliše bez zaustavljanja sistema. Najčešće se izvodi periodično. Koriste se i ispitni stolovi za dugotrajna ispitivanja.

Merenje snage / opterećenja

Izvode se najčešće preko merenja obrtnog momenta i ugaonog ubrzanja. Koristi se najčešće kod motora SUS, elektromotora, generatora i sl. Pad snage je znak da su opale neke radne karakteristike u sistemu.

Merenje vibracija

Senzori za merenje vibracija – akcelerometri

Mesto i postupak montaže, odnosno, postavljanja senzora za merenje vibracija, može biti od izuzetnog značaja za krajnje rezultate merenja. Ukoliko je izabran pogrešan senzor, postavljen na pogrešno mesto ili pogrešno montiran, može se desiti da, uprkos postojanju vibracija koje ukazuju na predstojeći otkaz, senzor pokaže da ne postoje kritične vibracije.

Senzori se prave uglavnom od keramičkog ili kvarcnog kristala. Kvarcni senzori se koriste kada se zahteva stabilnost procesa merenja tokom dužeg vremenskog perioda i kada je potrebno, gotovo potpuno, eliminisati uticaj temperature na izmerene vrednosti. Keramički senzori se koriste za merenje nižih frekvencija i manje zahtevnih merenja po pitanju tačnosti.

Pored sposobnosti merenja vibracija zahtevanom preciznošću, senzori moraju posedovati sposobnost da podnose uslove okoline u kojoj će funkcionisati – visoka temperatura, prljavština, agresivna isparenja ili kontakt sa agresivnim materijama i slično.

9

Ukoliko se od senzora zahteva da daju podatke visoke tačnosti I pouzdanosti, senzori moraju biti redovno kalibrisani, kako bi se korisnici uverili da su podaci dobijeni sa senzora tačni (senzori koji rade u uslovima visoke temperature ili povremenih jakih udara, mogu izgubiti svoju inicijalnu tačnost). Na tržištu je moguće pronaći uređaje koji proizvode vibracije nivoa 1g (g – ubrzanje 9,81 N/ms2) na zadatoj frekvenciji i ukoliko se senzor postavi na taj uređaj, a ne daje ove vrednosti, očigledno da je potrebno izvršiti kalibraciju tog senzora.

Poslednja stvar koju je potrebno uzeti u obzir, kada su senzori u pitanju, je način postavljanja senzora na merno mesto. Postoje četiri osnovna načina postavljanja: pomoću klina, lepljenjem, pomoću magneta i ručno (pridržavanje senzora tokom procesa merenja – ovo važi samo za mobilne, ručne uređaje). Prilikom postavljanja senzora, potrebno je voditi računa da je mesto na koje se senzor postavlja, čisto i ravno. Eventualno može da se na to mesto nanese neko mazivo sredstvo (silicijumova mast ili čak i sredstvo na bazi pčelinjeg voska) koje poboljšava prenošenje visokofrekventnog signala sa uređaja na senzor.

Merenje vremena

Većina merenih parametara sistema zavise od vremena, odn. vremenske su funkcije. Zbog toga je potrebno meriti vreme. Za te svrhe koriste se konvencionalni i specijalni hronometri. Pored uobičajenog merenja vremena potrebno je meriti i trenutke vremena, odn. kratke intervale, kao npr. tačka (trenutak) paljenja smeše kod motora SUS i sl.

Spektrometrija ulja

Ovo je jedna od najznačajnijih metoda za utvrđivanje procesa habanja/trošenja delova u sistemu. Iz procesa, tj. mašine, uređaja, instalacije itd., se uzima uzorak ulja i utvrđuje se koncentracija odgovarajućih metalnih primesa (zbog trošenja delova) koje se javljaju u vidu suspenzije ili taloga u ulju.

Poznato je više metoda, kao što su npr.

emisiona spektroskopija, i atomska absorpciona spektroskopija.

Obe ove metode omogućuju određivanje količine primese Fe, Cr, Cu, Ni, Al, Ag, Mg, Si, Sn, Ti i dr.

Emisiona spektroskopija

Kod ove spektroskopije se javlja prenošenje energije svetlosnog snopa na slobodne atome koji se kreću. Preneta energija dovodi elektrone atoma u višu "orbitu" oko atoma, a u toj orbiti su elektroni nestabilni i oni teže da se vrate u nižu orbitu, ali to mogu učiniti tek kada se oslobode viška energije. Količina energije koje treba da se oslobode elektroni je konstantna – strogo

definisana i specifična za svaki pojedini element i svaki specifičan prelazak (definisan orbitama između kojih se javlja prelazak) i emituje se na tačno određenoj talasnoj

10

dužini. Spektralni postupak se sastoji u stvaranju atomskog spektra od niza diskretnih spektralnih linija. Intenzitet spektralnih linija daje potrebne informacije o količini prisutnih primesa (materija). Da bi podaci bili registrovani, potrebna je fotografska ploča, a očitavanje se izvodi galvanometarskim čitačem (fotometrom).

Atomska absorpciona spektroskopija

Postupak se razlikuje od emisione spektroskopije po tome što je potrebno atomiziranje, ali ne kretanje. Temperaturno područje je 2200 do 3100 K. Uzorak ulja se zatamni pre analize metilsobutilketonom i pomeša sa vazduh-acetilenom ili kiseonik-acetilenom i zapali. Kroz ovaj plamen se zrači svetlo iz primarnog izvora. Pri postojanju određenih elemenata (primesa) u ulju, javlja se svetlosna absorpcija (opet na karakterističnoj talasnoj dužini), koja se može meriti fototehnički, slično kao kod emisione spektroskopije.

Moguće je odrediti trend koncentracije prisutnih metalnih čestica u vremenu rada mašine / elementa kvantitativno i kvalitativno. Najčešće se koristi kod vozila, aviona i dizel-lokomotive.

Primena radioaktivnih izotopa

Ovim postupkom se takođe mogu utvrditi primese nastale usled trošenja delova. Izotopi se primenjuju kao indikatori. Oni se na određeni deo, koji posmatramo, nanose galvanizacijom ili na neki drugi način. Trošenjem se, zajedno sa osnovnim materijalom,odnosi i izotop koji zrači radioaktivno, a čiji intenzitet predstavlja meru trošenja dela. Merenje zračenja se obično izvodi Geigerovim brojačem.

Pored merenja primesa izotopa u sistemu za podmazivanje, moguće je merenje radloaktivnosti vršiti na obeleženim delovima postavljanjem sonde na zid kućišta i sl. Za aluminijumske legure se koristi najčešće izotop Zn65, a za čelične legure Cr51, Ir92 i Co60. Koristi se za dijagnosticiranje kliznih površina, čaura i ležajeva avionskih, brodskih i dr. motora itd.

11

ZAKLJUČAK

Uspešno sprovođenje tehničke dijagnostike kroz preventivni program održavanja bi postepeno, tokom vremena, projektno-inženjerskim zahvatima otklonilo problem koji ima mašina, a što bi za posledicu imalo značajno produžen vek mašine, skraćen period zastoja i povećan proizvodni kapacitet. Jedna od najboljih osobina tehničke dijagnostike je da se njene tehnike nadograđuju na tehnike koje se koriste u prediktivnom programu, tako da se lako mogu dodati u postojeće programe. Danas je već očigledna neophodnost za izbalansiranim pristupom održavanju, uključujući odgovarajuće metode preventivnog, prediktivnog i proaktivnog održavanja, pri čemu ovi elementi nisu nezavisni, već treba da budu integralni deo jedinstvenog programa održavanja.

12

LITERATURA

1. Adamović, Ž., Tehnička dijagnostika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.

2. Adamović, Ž., Osnovi hidraulike I održavanja uljno hidrauličkih sistema,Tehnologija održavanja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.

3. Adamović, Ž., Golubović, D., Totalno održavanje,Univerzitet u Novom Sadu, Tehnički fakultet ²M.Pupin² Zrenjanin, 1999.

13