31.32 .Koji su oblici sankcije prema pravnim aktima I u cemu je razlika izmedju njih?

Postoje dve vrste ovih sankcija:RUSLJIVOST I NISTAVOST-Rusljivim aktom se vredja interes onih koji su akt sacinjavali,vazenje ili ponistavanje protivpravnog akta zavisi od volje subjekta ciji je interes povredjen.Njihovo ovlascenje na pokretanje postupka ograniceno je subjektivnim rokom od godinu dana I objektivnim rokom od tri godine.-Nistavnim aktima povredjuje se javni interes I zato postupak za utvrdjivanje njegove protiv pravnosti moze pokrenuti svako zainteresovano lice,dok su drzavni organi po sluzbenoj duznosti obavezni da uocavaju I ispitaju uzroke nistavosti.Pokretanje postupka za utvrdjivanje apsolutne pravnog akta nije vezano za rok

33. Nikome ne moze biti izrecena kazna ili druga krivicna sankcija za delo koje, pre nego sto je ucinjeno, nije zakonom bilo odredjeno kao krivicno delo i za koje nije bila zakonom predvidjena kazna.

34.Navedi tri kriterijuma klasifacije pravnih normi I odgovarajuce podele?

Prema obliku formulisanja zapovesti norme se dele na:NAREDJUJUCE,ZABRANJUJUCE,OVLASCUJUCE I INDIKATIVNE.Prema nacinu odredjivanja subjekata na koju se zapovest odnosi,norme mogu biti:OPSTE I POJEDINACNE,odnosno APSTRAKTNE I KONKRETNE.Sa stanovista odredjenosti dispozicije,razlikuju se KATEGORICKE norme I norme SA NEDOVOLJNO ODREDJENIM DISPOZICIJAMA.Zatim norme se mogu razvrstati u VISE I NIZE,prema pravnoj snazi ,MATERIJALNE I FORMALNE,prema nacinu nastanka,obliku pojavljivanja dele se na OBICAJNE I POSTAVLJENE ili NEPISANE I PISANE.U odnosu na to da li se njima ustanovljavaju prava I obaveze ili propisuje nacin stvaranja I izvrsenja normi, USTAVNE,KRVICNE,GRADJANSKE,RADNE,PORODICNE…

35.Definisati opste I pojedinacne pravne norme?

-Opste norme jesu zapovesti o ponasanju subjekata prava-kategorije lica ili ustanova-u oznakama vrste odredjenim,dakle,istovrsnim,unapred predodredjenim situacijama.One vaze za sve slucajeve iste vrste koji se ponavljaju.-Pojedinacna pravna norma upucuje konkretan zahtev sasvim odredjenom subjektu ili subjektima,koji se realno nalazi u jednoj individualnoj situaciji,po pravilu opstom pravnom normom unapred zamisljenoj.Buduci da je ova situacija neponovljiva pojedinacna pravna norma se iscrpljuje primenom na taj slucaj,kojom postaje njeno vazenje.

36.Sta je pravni akt I koji su njegovi elementi?

-Prani akt podrazumeva psihicki process,analogan materijalnoj radnji,racionalan po prirodi I voljan po poreklu,kojim se stvara pravna norma u celini,njeni pojedini delovi,ili uslovi predvidjeni za primenu pravnih normi,kao I materijalizovana objava proizvedenog sadrzaja.-Elementi pravnog akta su:UNUTRASNJI (psihicki) I SPOLJASNJI (materijalni)

37.Sta je forma pravnog akta I cime je ona odredjena(koji su oblici forme)?-Forma pravnog akta definise se kao skup materijalnih sredstava I postupaka kojima se on stvara I izrazava,ili kao oblik postojanja I postojanja pravne norme ili koje druge pojmom akta obuhvacene sadrzine.Formu pravnog akta odredjuju nadleznost za donosenje,postupak za donosenje akata I materijalizacija.

38. Buduci da je pravo sredstvo usmeravanja i kontrole drustvenih odnosa, nuzno je uprkos manjkavosti jezika, da materijalni znaci sto bolje izraze unutrasnji psihicku akt, da se materijalni izraz tacno sazna, i najzad, treba obezbediti sredstva kontrole saglasnosti spoljneg izraza i unutrasnje sadrzine pravnog akta..Prvi zadatak se resava valjanim izborom subjekta za donosenje pravnih akata, postovanjem propisanog postupka i brizljivim uoblicavanjem akta.Druga dva zadatka ostvaruju se tumacenjem prava, mada je i ovde potrebno da subjekti-tumaci poseduju strucno znanje, opste obrazovanje, intelektualnu vestinu i moralne skrupule.

39.

a) Mogu biti opsti i pojedinacni-na osnovu toga da li se njima stvraju opste ili pojedinacne norme. Pojedinacni pravni akti mogu biti potpuni ili nepotpuni u zavisnosti od toga da li stvaraju ili sadrze normu u celosti ili samo neke delove. Opsti predstavaljaju formalne izvore prava.

b) Mogu biti drzavni i nedrzavni- po formi

c) Mogu biti javnopravni i privatnopravni

d) Mogu biti saglasni sa pravom i protivpravni akti

e) Mogu biti visi ili nizi ledica nije mogla predvideti ili spreciti.

40.Navedite u kratkim crtama osnovne karakteristike Anglosaksonskog pravnog sistema?

-Aglosaksonski tip prava se iz Engleske prosirio na ostale zemlje engleskog govornog podrucja.U anglosaksonskom sistemu izvori prava imaju uporednu vrednost,a konkretna resenja se donose na osnovu poznavanja cinjenica.Jednom doneta odluka suda(precedent) obavezna je u svim buducim istovrsnim slucajevima,pa tako pretstavlja izvor prava.Izvore prava cine akti zakonodavnih organa,sudski precedent,misljenja strucnjaka,obicaji,moralna nacela,nacela politike,sve sto prethodi sudskoj odluci je izvor prava.Pored opsteg prava,englesko pravo sadrzi jos I pisano pravo.Nepisano ili opste pravo je podeljeno u tri vrste:opsti obicaji,posebni obicaji I obicajno prilagodjeni posebni zakoni.

41.Navedite u kratkim crtama osnovne karakteristike Evrokontinentalnog pravnog sistema?

-Za razliku od anglosaksonskog,evropskokontinentalni system prava se temelji na pisanom,kodifikovanom pravu,koje je rezultat uglavnom stvaralacke uloge zakonodavstva.Ovaj system ne priznaje precedentno stvaranje prava.Tradicija pravnickog misljenja u evropi naklonjena je apstrakciji,predvidjanju,univerzalnosti.U evropskokontinentalnom sistemu prava zakon postaje najznacajnija pisana forma njenog centralizovanog stvaranja

42.

Precedent nije nista drugo no sudska odluka kao izvor prava! Svaka sudska presuda u Common Law sistemu, pored toga sto obavezuje stranke u sporu kao pravosnazna, u isto vreme formalno obavezuje i sudove, da u docnijim, slicnim sporovima postupe po predjasnjoj presudi. I upravo ovakva presuda ima karakter prava i naziva se precedent, predjasnja presuda koju sudovi postuju i slede. Precedent je formalnopravna obaveza sudova da postupaju i postuju precedent sve dok se ne ukine,odnosno izmeni zakonom ili precedentom nekog viseg suda. Precedentno pravo vodi poreklo iz Engleske.

43.

Formalni izvori prava su OPSTI pravni akti iz kojih izviru pojedinacni pravni akti, tj. kojima se posredno ili neposredno stvaraju opste pravne norme, tj uzdizu do pravne egzistencije, ukljucuju u pozitivno pravo i sticu vazenje. Pojedinacni pravni akti ne mogu biti izvor prava ! Dakle formalni izvori prava su: ustav, zakon, podzakonski pravni akti (npr. Uredba vlade, uredbe po nuzdi- u sl rata ili vanrednog stanja, odluke, ordonanse itd.), medjunarodni ugovori, pravni obicaji( pravni obicaj je obicaj kao izvor prava!), sudska presuda…

44.

Pod zakonom u formalnom smislu podrazumeva se pravni akt koji je u utvrdjenom postupku donela zakonodavna vlast u drzavi. Kao osnovno materijalno svojstvo zakona navodi se njegova opstost, opstost koja se jednako moze odnosit i na predmet regulisanja, vrstu normi i opseg teritorijalnog, personalnog i vremenskog vazenja.

Dejstvo zakona u pravnom poretku otpocinje danom objavljivanja u javnom sluzbenom glasilu (pre toga je morao proci fazu promulgacije, tj. morao je biti potpisan od strane sefa drzave, sto predstavlja afirmaciju da je zakon u skladu sa ustavom). Objavljivanjem u pisanoj formi, zakon dobija spolja vidljiv izraz (formu), u kojem tek postaje deo pozitivnog prava. (zakon da bi bio zakon, mora dobiti sankciju!!!)

45.

Opstost, zakon izrazava na apstraktan nacin obuhvatajuci citave vrste slucajeva. Ovu osobinu zakona isticali su jos Aristotel, Hegel, Ruso(zakon kao izraz “opste volje”…Rimski pravnici izrazavaju stav ,,zakon je opste pravilo’’. Ideja o zakonu kao opstem pravilu, osvojila je vremenom pravnicki duh. Jedino zakon i ustav kao opsti pravni akti , njegove opstosti kao svojstvo, garantuju individualnu slobodu,

jednakost i pravnu sigurnost. Zakon moze biti los i nepravedan, ali njegove opste i apstarktne formulacije redukuju ovu opasnost na minimum. Zakon je konkretan, za razliku od ustava, koji je nacelan, pa stoga, f-ja zakona nije nista drugo no sprovodjenje samog ustava i razradjivanje njegovih normi! Iako zakon sadrzi norme opsteg karaktera, ne mora da znachi da se zakonom ne mogu urediti pojedinacni pravni odnosi (npr. Zakon o radu muzeja Nikole Tesle npr, sto pokazuje da se zakonska norma moze odnositi i na jedan konkretan slucaj).

46.

Pojmom ustava u formalnom smislu obuhvata se njegova najveca pravna snaga, kao osnovnog zakona. Drugim recima, sve norme drzavnopravnog poretka, tj akti kojima su donete, crpe svoje vazenje od ustava. Kao sto Kelzen kaze: ,,Vazenje ustava je poslednja pretpostavka, krajnji rezultat, od koga zavisi vazenje svih normi naseg pravnog poretka. Porede formalnog, postoji i materijalni pojam ustava, ustav u materijalnom smislu. Hans Kelzen:,,Ustav u materijalnom smislu odredjuje nadlezne organe i postupak stvaranja opstih pravnih normi, narocito zakonskih’’. Dajsi: ,,Ustav u materijalnom smislu obuhvata sva pravila koja se direktno ili indirektno odnose na raspodelu ili vrsenje suverene vlasti u drzavi”. Ustav je organizacija, a obicni zakoni funkcionisanje vrhovne vlasti, Svaki akt koji sadrzi ospte pravne norme jeste zakon u materijalnom smislu, ali nije svaki opsti akt ustav u materijalnom smislu, jer je to onaj akt koji sadrzi materia constitutionis (tj. ustavnu materiju, norme koje logicki, vremenski i sadrzinski prethode svim drugim osptim normama, a to su dakle: norme o organizaciji drzave i drzavne vlasti, norme koje uredjuju odnose izmedju drzavnih vlasti, norme koje uredjuju sam zakonodavni postupak- nacin donosenja, ovlascenog subjekta za donosenje zakona, pa do neke mere i samu sadrzinu budicih zakona; i konacno, norme o ljudskim pravima i slobodama i ogranicenjima drzavnih vlasti u korist slobode i prava gradjana).

47.

48.

Само уговори којима се стварају опште правне норме могу, под извесним условима, постати извори права. Најзначајнији међу њима јесу међународни и колективни уговори. Међународни уговори далеко су најзначајнији формални извори права уговорног порекла, у новије време се као извори права уговорног карактера помињу још и такозвани колективни уговори о раду, који се закључују између послодаваца и запослених, односно њихових организација.

50. Šta su uredbe? Koje su osnovne klasifikacije uredbi?

Uredba je podzakonski, državni, opšti akt.Uredbe donosi ili vlada ili šef države, u zavisnosti od organizacije državne vlasti. Uredbom se utvrdjuje način na koji će se zakon izvršavati – konkretizacijom, razvijanjem i preciziranjem njegovih normi. Važno je naglasiti da je uredba samo dopuna zakona, njemu podredjena pa tako i nesamostalna. Navedena su tri osnovna tipa klasifikacije uredbi. Uredbe se mogu donositi na osnovu :1) Izričitog zakonskog ovlašćenja 2) Na osnovu generalnog ustavnog ovlašćenja.

Status prvih je sasvim odredjen, a druge se donose na osnovu ovlašćenja koje vladi daje odredjenu meru slobode odlučivanja , s obzirom da ih vlada donosi kada proceni da je to celishodno za primenu ili1.1) Jednog odredjenog zakona ili za primenu 1.2) Vazećih zakona uopšte

Uredbe prve podvrste imaju pomoćno - izvršnu ulogu u odnosu na zakon, a druga podvrsta dopunsko – stvaralačku ulogu na postojeće zakone Najzad 3) Uredbe sa zakonskom snagom pod odredjenim uslovima mogu se donositi 3.1) Na osnovu ustavnog ovlašćenja ili 3.2) Na osnovu odluka parlamenta koji bez ustavnog osnova odlučuje o prenošenju dela svoje nadležnosti na izvršnu vlast

Uslovi pod kojima se donosi dejstvo i vremensko važenje ove vrste uredbi su ograničeni. Najčešće se donose u stanju državne nužde, ( uredba iz nužde), ali neki pravni sistemi dozvoljavaju ovu vrstu uredbi nezavisno od okolnosti. Kada su predvidjene ustavom, njihovim se statusom ne narušava pravni poredak, ali kada je u pitanju samostalno delegiranje nadležnosti parlamenta ono se smatra nedopustivim.

51. Šta je sudska presuda? Koja je uloga sudije u procesu primene prava?

Sudska presuda je akt koji je u formalnom smislu obeležen i nadležnošću sudskog organa, uglavnom državnog a sasvim izuzetno i samo u odredjenim oblastima prava, nedržavnog subjekta, i unapred odredjenom, strogom i formulizovanom preocedurom donošenja. S obzirom na sadržinu, sudska presuda je nepotpun pojedinačan pravni akt kojim se, (prema propisu sadžanom u opštoj prevnojn normi o posledici prekršaja dispozicije) izriče pojedinačna sankcija za konkretan slučaj.

Zadatak sudije je tumačenje prava u slučaju spora, a ne njegovo stvaranje. Podela vlasti sudsku funkciju čini nezavisnom od zakonodavne vlasti. Sudija je podredjen isključivo zakonu, tj. odredbama koje su relevantne za obavljanje presudjivanja. Sudija nije ” Kvalifikovani tehničar” koji odredjeni dogadjaj mehanički podvodi pod pravilo sadržano u opštoj normi, već savesni tumač koji traži rešenje kojim će se na najbolji način ostvariti pravo. Sudsko izricanje prava je kreativno, a ne mehaničko rasudjivanje.

52. Sta je jedinstvena sudska praksa i kako se ona moze obezbediti ?

Sudska praksa podrazumeva jednoobrazno presudjivanje istih slucajeva. Postavlja se medjutim pitanje da li ona predstavlja izvor prava, odnosno ima li (formalno) obaveznu pravnu snagu.Legitimnost sudskog postupka u pravnoj drzavi zahteva najmanje dvostepenost sudjenja. Pravda u pravu zahteva jednako sa jednakim odnosima, a nejednako sa nejednakim odnosima, ljudima i stvarima. Jednom doneta ocigledno valjana

presuda, koja, dakle, pociva na razboritosti i ubdljivoj argumentaciji sto je u obrazlozenju ponudjena, postaje uzor kojem se saobrazavaju buduce odluke sudova.Prema misljenju nekih autora, jedinstvena sudska praksa nalikuje obicaju, pa se i oznacava kao sudski obicaj.Ponavljanje istovrsnih sudskih presuda je na opsti nacinukljuceno u definiciju sudske prakse. Otuda ponavljanje kao puka ustaljenost, konstituise sudsku praksu kao naviku ili, ako je ponavljanje praceno svescu o obaveznosti, kao obicaj. Medjutim, ni navika ni autonomni obicaj nisu razlozi zbog kojih se jednoobrazna sudska praksa ustanovljava i traje.Kontinuitet donosenja presude kojima se na jednak nacin resavaju slucajevi iste vrste nije delo imitacije sa osecajem obaveznosti ili bez njega, vec rukovodjenja odluke logikom razuma.Ustaljena sudska prksa nije dakle formalni izvor prava jer pojedinacna odluka dugotrajnim ponavljanjem ne postaje formalno obavezna ka osto je to opsta norma od trenutka donosenja, odnosnood momenta stupanja na snagu akta kojim je stovrena.Sudska presuda ostaje sredstvo kojim se pravo tumaci ili, izuzetno, u slucaju cutanja i nedovoljnosti zakona, stvara.Zbog toga se za sudsku praksu kaze da je « nepravi », « posredan », « sekundaran », « indirektan » ili « fakticki » izvor prava. Jednoobrazna sudska praksa sudova, vazi samo dok se fakticki uvazava, odnosno nema nikakvu formalnu obaveznost.

53. Da li je sudska presuda formalni izvor prava ?

U anglosaksonskom tipu prava sudska presuda kojom se resava jedan konkretan slucajobavezna je, kao i svaka druga presuda, za ucesnikeu tom pravnom odnosu, ali u isto vremeformalnoobavezujena jednako postupanje i u docnijim istovrsnim slucajevima, kako zainteresovane subjekte tako isto i sudove.Pojedinacna odluka suda, dakle, prerasta u opste pravilo obavezujuce snage kao sto je to i zakonska norma. Sudksa presuda koja ima karakter izvora prava naziva se precedent.U anglosaksonskom pravu valjanost i dugotrajno postovanje presude koja je odlucila slucaj, kao momenti koji su nekad (verovatno) ustanovili obaveznost, gube vaznost. U prvi plan stupa opstepriznata, formalnopravna obaveza sudova da postuju precedent sve dok se ne ukine, odnosno izmeni zakonom ili precedentom viseg suda.Prerastanje pojedinacnog sudskog resenja spora u opste pravilo imalo je u Engleskoj dugu evoluciju. U radu sudova opste nadleznosti vremenomse ustaljuje praksa postovanja ranije donetih odluka u potonjim slicnim slucajevima. U pocetku se ta praksa zasniva na pravdi i razumu, a ne na formalno ustanovljenoj obavezi postovanja prve odluke.Sudska vlast, ne treba zaboraviti, nije apsolutna, jer sudije su samo « organi drzave ». Sudski organi imaju samo onoliku moc koliku na njih prenese drzavna organizacija.Prema misljenju Dzona Cipmena Greja, samo su zakoni apsolutno obavezni za sudove, dok je sudski precedent drugi po vaznosti izvor prava. Sudska presuda je – kaze on – izvor prava ne zato sto ona kao takva treba da bude postavljena, vec zato sto vec jeste doneta. Zakljucuje da u praksi I teorji anglosaksonskog prava precedent imaju veliku, ali ne I neotklonjivu snagu, jer se primena pojedinacnog precedent, Ipak, moze odbiti.

Angloamericka teorija prava uglavnom istice da sudstvo nije ustanovljeno zarad primarnog stvaranja prava.Njegova je osnovna funkcija da odlucuje o konkretnim sporovima, sto znaci da je presudjivanje podredjeno pravilima koje unapred postoje. Ali buduci da je pravo koje treba primeniti cesto nepotpuno ili neodredjeno, sudovi nikada nisu mogli da obavljaju samo onu funkciju koja ima je dodeljena kao prva ili osnovna. Potrebe, koje se u stvarnom zivotu prava postojano javljaju, upucuju sudije da dopunjuju I unapredjuju pravo koje primenjuju.

54. Sta je subject prava I koje su osnovne vrste?

U nasem jeziku se koriste izrazi lice(fizicko ili pravno) i subjekt prava, koji predstavljaju sinonime.Subjekt prava (lice) jeste svako bice koje vazece pravo smatra kadrim da bude nosilac (titular) prava i obaveza. Svako bice koje ima tu sposobnost, jeste lice,bilo da je covek ili da nije ; i obrnuto, bice koje takvu sposobnost nema nije lice, cak i ako je covek. Jedino u tom pogledu lica imaju pravni znacaj i samo u tom smislu dobijaju pravno priznanje vlastitog subjektiviteta.Pravno lice je fikcija, maska koju imaju svi koji ucestvuju u pravnim odnosima, bilo fizicka lica ili neke drustvene tvorevine.Subjekt odnosno nosilac prava. Jedno lice moze u isti mah biti i po pravilu jeste, subjekt i prava i obaveza.Postoje dve vrste subjekta prava.Prvu cine fizicka ili prirodna lica, pod kojima se podrazumeva covek kao pojedinacno, individualno bice. U drugu vrstu se ubrajaju pravana lica, koja se jos nazivaju I vestackimili moralnim licima, a predstavljaju drustvenu tvorevinu, sacinjenu od ljudi I imovine, kojoj je kao nerazlucivoj celini priznato svojstvo subjekta prava. Pri tom, drzava nikad ne priznaje pravni subjektivitet svim drustvenim tvorevinama, nego samoi onima cije ciljeve I delatnost smatra pozeljnim.

55.Sta je fizicko lice? Kome se priznaje ovo svojstvo?Fizicko (prirodno) lice je ljudsko bice koje vazecipravniporedak smatra subjektom prava i obaveza.Dugo vremena medjutim, nije svaki covek bio subjekt prava vec samo onaj koji je, kako je to jos rimsko pravo nalagalo, imao odgovarajuci status.Danas se pravni subjektivitet odnosno pravna sposobnost priznaje svim ljudima ma kakav bio njihov gradjanski polozaj, pa se pravna licnost poistovecuje sa prirodnom licnoscu. Medjutim covek je subjekt prava jedino u pogledu onih cinjenja ili necinjenja, koja su pravom utvrdjena, to jest kvalifikovana kao prava i duznosti. U svemu ostalom on je prirodna licnost izvan pravnog poretka.Pojam subjekta prava, pa i fizickog lica,jeste jedna pravna konstrukcija, a u konstrukciji uvek ima neceg simulovanog i vestackog, sadrzanog u izrazu persona ficta. Jer persona je svojevrsna maska koju pravni poredak stavlja na covekovo lice,tako da razlika izmedju maske (pravnog subjektiviteta) i same licnosti covekove uvek ostaje. Covekov pravni subjektivitet zapocinje rodjenjem, a okoncava smrcu. Pravnu sposobnost (da se bude subjekt prava) treba razlikovati od poslovne sposobnosti,koja se inace po pravilu stice punoletstvom.-Pravna fikcija nerodjenog deteta i umrle osobe

56.Kada zapocinje, a kada prestaje pravni subjektivitet? Ima li izuzetaka?

Pravno lice je drustvena tvorevina, scinjena od ljudi i imovine, kojoj je, kao nerazlucivoj celini, priznatosvojsto subjekta prava. To je vestacko lice, koje je subjekt prava i predstavlja jedno ili vise fizickih lica, ali se ne poistovecuje sa njima. Ono ima neprekidno pravno postojanje koje nuzno ne zavisi od icijeg prirodnog zivota.Kljucna misaona radnja zahvaljujuci kojoj grupa ljudi postaje posebno lice koje se razlikuje od subjektiviteta pojedinih fizickih lica st aga cine jeste- personifikacija – pridavanje toj grupi pojedinih svojstava primerenih, inace, samo coveku pojedincu.Iako u nacelu nema bitne razlike izmedju pravn sposobnosti pravnih i fizickih lica, u pravnih lica je ona mnogo uza, a u nekim oblastima nije nimoguca. Tako recimo, u bracnom iporodicnom pravu ne moze biti ni govora o pravnom licu, posto u bracne i porodicne odnose mogu stupati sao fizicka, nikako vestacka lica.Buduci da je vestacko, pravno lice ne raspolaze poslovnom sposobnoscu koja je iskljucivo svojstvo fizickih lica. Zato uime pravnog lica sve pravne radnje i poslove obavljaju odgovarajuca fizicka lica koja su njegooovi inokosni organi ili zastupnici. Kada predstavnik ili zastupnik deluje u ime pravnog lica, svi proizvedeni akti i radnje uracunavaju se tom licu.Da bi neki skup ljudi i njihove imovine dobio status pravnog lica treba da budu prethodno ispunjeni odgovarajuciuslovi. Najpre mora biti konstituisan i organizovan kao jedinstvena tvorevina,kadra da deluje kao celina u ostvarivanju ciljeva i interesa koje vazeci poredak dopusta i stiti. Nije naravno rec o kolektivnoj volji njegovih clanova nego o pojedinacnoj volji fizickog lica (jednog ili vise njih) koje ga kao organ predstavlja i zastupa. Pri tom, sam nastanak i postojanje pravnog lica nisu, sem u izuzetnim slucajevim, posledica stvaralackog akta drzave, vec namere i pregalastva zivih osnivaca i clanova kojidaju podsticaj i snagu za njegovo obrazovanje.Da bi se tom skupu priznao pravni subjektivitet i time on ucinio nosiocem prava i obaveza, neophodno je da ga prozima neka usmeravajuca ideja, jasno utvrdjena svrha kojoj on stremi i koja mu daje sojevrsni identitet,ukljucujuci i naziv i sediste. Jer pravno lice pored ostalog mora biti i odgovorno lice.Treci uslov koji treba ispuniti jeste svojevrsno javno, drustveno priznanje valjanosti cilja I unutrasnjeg svojstva pravnog lica. Stoga se pravni subjektivitet moze priznati samo onomskupu ljudi, odnosno drustvenoj tvorevini,cija svrha delovanja ima valjan smisaoza ljudski zivot, a u ostvarivanju te svrhe se sluzi sredstvima koja su prihvatljiva I dopustena.Obicno se podrazumeva I posedovanje odgovarajuce imovine kao cetvrti, bitan uslov bez kojeg nema prakticne delatnosti, narocito odgovornog pravnog lica kao takvog. Ali, prilikom registrovanja pravnog lica ne zahteva se uvek I da taj uslov bude ispunjen.Osim ovih materijalnih uslova, po pravilu se zahteva I odgovarajuca pravna formapriznanja pravnog subjektiviteta,koja se najcesce ispunjava podnosenjem prijave I upisom u javni registar kod suda ili nekog drugog drzavnog organa ili davanjem koncesije od strane nadleznog organa.

A = Covekov pravni subjektivitet zapocinje se radjanjem, a zavrsava smrcu. Postoje izuzeci kada kada je dete jos nerodjeno smatrano rodjenim tj smatra se licem ako je potrebno za neku korist, ali pod uslovom da se zajsta zivo rodi.

57,

Poslovna sposobnost je sposobnost fizickog lica da svojom odlukom I voljom vrsi pravne radnje I time preuzima prava, obaveze I odgovornosti. Ona se po pravilu stice punoletstvom, ali se za jednostavnije radnje moze steci I ranije. Zbog nekih svojstava licnosti moze da bude ogranicena ili potpuno uskracena (dusevna bolest)

58.

Pravno lice je drustvena tvorevina koja je sacinjena od ljudi I imovine kojoj je, kao nerazlucivoj celini, poznato svojstvo subjekta prava.

59.

Da bi neki skup ljudi I njihove imovine dobio statut pravno lica treba da budu ispunjeni sledeci uslovi. Mora da bude konstruisan I organizovan kao jedinstvena tvorevina, zatim treba da postoji neka usmeravajuca ideja, svrha kojoj se stremi I koja daje identitet, naziv I sediste I treba da postoji drustveno javno priznanje valjanosti cilja I unutrasnjeg ustrijstva pravnog lica. Cetvrti uslov je posedovanje odgovarajuce imovine. Pored ovih materijalnih uslova treba da se ispuni I pravna forma u smislu podnosenja prijave I upisom u javni registar kod suda ili nekog drugog drzavnog organa.

60.

U zavisnosti od delokruga I unutrasnjeg ustrojstva skupa ljudi kome je priznat pravni subjektivitet razlikuju se vise vrsta pravnih lica. Najstarija podela je na skupove ljudi I skupove dobara. A ako se uzmu o bzir status I oblast u kojoj se deluje, a narocito ovlascena kojim se raspolaze, pravna lica mogu biti privatnopravni I javnopravni.