Проблеми српске привреде после 2000. године

Српска привреда је једна од ретких на свету која је за тако кратак временски период претрпела тако много промена. Било да су оне радикалне или козметичке, јасно је да међу њима има много реформских експеримената. Но, без обзира на бројне реформске покушаје задњих неколико деценија и на понекад специфичне одлуке креатора развоја ове земље, Србија је на крају ’80-их година била једна од ретких транзиционих економија која је одмакла најдаље у својој „тржишности“. Деведесете су године које релативно добру позицију Србије доводе на ниво када она заостаје за већином привреда у централној Европи и када је у питању ниво развоја и када је у питању транзициона динамика. Најразличитије препоруке са стране, нуђене и осталим транзиционим економијама, као универзално решење које најчешће личе на политику „штапа и шаргарепе“, ни у Србији не налазе плодно тле. Разлог је прост - не сагледавају се специфичности земље, а њих је у случају Србије на претек.

Први проблем од кога ћемо у овој анализи кренути, јесте генерално ниска стопа раста друштвеног производа током ’90-их година, која је утицала на удаљавање привредне структуре од оптималног нивоа. Од 2000. године друштвени производ Србије прати динамику осталих транзиционих економија, а 2001. и 2005. године је остварила и највећу стопу раста у односу на посматране земље у региону. Међутим и поред тога друштвени прозвод per capita знатно заостаје за развијеним земљама у региону.

Привредни раст је у Србији после 2000. године вођен растом домаће тражње и то, у највећој мери, услед реалног раста зарада и пензија, али и раста буџетских издатака.1

Посматрајући структуру привреде као последицу раста из претходног периода, уочавамо неуобичајено високо учешће примарног сектора, које је углавном било веће од 1/5 БДВ земље. Врло је вероватно да је овако високо учешће резултат пада производње секундарног сектора током ’90-их. Последњих година привредни раст у Србији је вођен растом услужних делатности, а пре свега саобраћајем, трговином и финансијским посредовањем. Ово је релативно добар тренд, јер је немогуће имати одрживи раст у највећој мери вођен пољопривредом, која по правилу бележи највеће осцилације међу секторима.

Што се односа друштвеног производа и финалне потрошње тиче, очигледно је да се више трошило него производило, али охрабрује то што је инвестициона потрошња у порасту, мада је прилично далеко од пожељне вредности од 20%. Можда би требало да се инвестиције додатно повећају за одређени износ прихода од приватизације који иде у буџет државе и користи се за покривање буџетског дефицита, то јест за потрошњу.

Без обзира на повећање обима СДИ након 2000. године, Србија је још увек једна од најризичнијих земаља за улагање, а овде пре свега мислимо на велике коефицијенте политичког ризика, ризика економске политике и ризика привредне структуре.

Табела 1: Нето стране инвестиције – проценат друштвеног производа

1 „Конкурентност привреде Србије 2006: дијагноза раста“, Jefferson institute, Београд, 2006, стр. 64.

1

2001 2002 2003 2004 2005Србија 1.2 3.4 7 4.2 7Хрватска 9 11.2 2.1 3.7 7.4Бугарска 6 5.8 10.4 10.7 7.6Македонија 12.8 2.1 2.1 3 -Мађарска 4.1 4 -0.6 4.2 4.2

Извор: „Конкурентност привреде Србије 2006: дијагноза раста“, Jefferson institute, Београд, 2006, стр. 65.

Табела 2: Политички и економски ризик*

Општи ранг

Политички ризик

Ризик економске политике

Ризик привредне структуре

Ризик ликвидности

Србија D D D D CХрватска C C B C CБугарска B C B B BМакедонија C D C C CМађарска B B B B C

* А означава најнижи ризик, а Е највишиИзвор: Исто.

Посматрајући дијамант развоја на графикону 1, уочавамо четири веома битна елемента са међусобним интерактивним везама. Поред привреденог раста, ту су још и привредни систем, привредна структура, конкурентност и спољна трговина.

Са привредним системом, као амбијентом у коме се привреда развија, повезана су два веома важна елемента која треба објаснити у анализи дијагнозе раста привреде Србије, а то су тржиште и деловање државе у оним сферама где тржишни механизам нема домета.

На тржишту се у амбијенту конкуренције налазе производни фактори чија се улога током развоја мења. Најбитнији фактор је свакако људски капитал, који је у Србији и поред увреженог става да је он наша компаративна предност, ипак треба посматрати са озбиљном дозом резерве, јер скоро 6% становника старијег од 15 година нема никакво образовање, а број лица са универзитетским звањем је тек 15% већи од оних без икакве школске спреме. Што се продуктивности рада у Србији тиче, напоменимо да је она виша него у околним земљама, а највећи реални раст продуктивности (мерена растом запослених и растом зараде) бележи финансијско посредовање, а најмањи трговина.2 Цена рада је, међутим, расла брже од раста продуктивности, па је раст плата један од основних узрока раста инфлације и препрека флексибилнијој монетарној политици. Треба рећи још и то да је раст продуктивности последица реалног раста друштвеног производа, али и смањења броја радника у процесу реструктурирања многих делатности.

Флексибилност као важна карактеристика фактора о коме је реч, ниска је у поређењу са земљама у окружењу. Приватизоване фирме не смеју отпуштати раднике због уговорних обавеза, а ради спречавања негативног утицаја отпуштања на незапосленост, а незапослени радници, углавном, чекају да им Национална служба за запошљавање нађе посао. Од 2003. године акценат се полако ставља на активне мере запошљавања, пре свега политиком обуке и преквалификације како би се повећала флексибилност радне снаге, а људски капитал не би био умртвљен.

Графикон 1: Дијамант развоја

2 „Конкурентност привреде Србије 2006: дијагноза раста“, Jefferson institute, Београд, 2006, str. 67.

2

ПРИВРЕДНИСИСТЕМ

ПРИВРЕДНИРАСТ

ПРИВРЕДНАСТРУКТУРА

КОНКУРЕНТНОСТСПОЉ НА

ТРГОВИНА

A. ТРЖ ИШ ТЕ

1.

a) : - - - -

) : - -

)

2.

ФАКТОРИ

љ удски капиталрадна снага-обими квалификованостцена радапродуктивностфлексибилност

б физички капиталинвестицијеинфраструктура

в земљ иште

КОНКУРЕНЦИЈА

Б ДРЖ АВА.

1.

a) ) ) ) ) )

2.

3.

4.

5. : a) ) )

)

6.

ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА

фискалнаб монетарнав конкуренцијаг доходакд ценеђ економски односи

са иностранством

ВЛАСНИЧКАТРАНСФОРМАЦИЈА-ПРИВАТИЗАЦИЈА

РЕСТРУКТУРИРАЊ ЕЈАВНИХПРЕДУЗЕЋА

ИСТРАЖ ИВАЊ Е И РАЗВОЈ

ПРАВНИ СИСТЕМсудство

б право својинев корпоративно

управљ ањег корупција

ПОЛИТИКА

Што се капитала као другог производног фактора тиче, треба рећи да је он у Србији дефицитаран, о чему говори и његова цена. Овде још треба поменути и инфраструктуру која у Србији полако застарева, а од периода санкција па до данас је мало уложено у обнављање. Нарочито је лоше стање железнице, али се озбиљни проблеми назиру и у енергетици. Телекомуникације су последњих година у експанзији. Генерално, без квалитетне инфраструктуре и убрзавања реализације инфраструктурних пројеката, развој Србије биће знатно успорен. Држава би, у овом смислу, требало да има кључну улогу.

И не само у области инфраструктуре, већ и у области правосуђа и решавања проблема корупције се огледа значај државних органа. Србија је једна од најкорумпиранијих држава региона, а судство је споро и неефикасно, што се у свим анализама домаћих и иностраних институција сматра озбиљним негативним фактом. Злоупотреба својинских права је евидентна, али и државна неспособност да их заштити.

У државним рукама је и економска политика која је веома важан подсистем привредног система, али и врло значајан „помагајући“ елемент тржишту. Квалитет економске политике у Србији има традицију неуједначености, а таква је ситуација и после 2000. године. Једне мере су добре, друге нису, једне су опет правовремене, а друге исхитрене или закаснеле. Генерално, направљен је велики помак у фискалној политици увођењем ПДВ-а и чврстих буџетских ограничења и чини се да је направљен добар фискални амбијент који одговара пословању и привлачењу СДИ у земљу. Фискална политика је почев од 2000. године била еспанзивна, што је и логично јер је усмерена на покретање агрегатне тражње преко веће потрошње. Услед слабог интензитета реструктурирања привреде ово је можда и логичан избор стратегије мултипликатора. Оваква експанзивност фискалне политике међутим, носи ризик повећања инфлације, тако да су мере фискалне политике биле паралелно праћене релативно рестриктивном монетарном политиком која за последицу има поскупљење кредита, а тако и контракцију производње и потрошње. Оно што посебно врши инфлаторни притисак у Србији, јесте висока државна потрошња и необуздани раст

3

плата у јавном сектору. Државна потрошња не само да је прекомерна, већ је и неконтролисана, а то је озбиљан проблем за земљу каква је Србија. Иако је тренд смањивања државне потрошње у току, додатно убрзан светском економском кризом, структура ове потрошње је непромењена и највише се троши на непроизводне потребе што опет подгрева инфлацију.

Поменимо још једном процес реструктурирања привреде и у оквиру ње предузећа (поготово специфичних гиганата), који није далеко одмакао, иако је он постављен као главна ставка у преговорима са ЕУ, али и институцијама као што је ММФ. Политика реструктурирања привреде је тренутно једна од најкритикованијих и најслабије конципираних. Она је повезана и са политиком привлачења СДИ, конкурентности, финансирања развоја, политиком регионалног развоја, али и са политиком истраживања и развоја која још увек не добија своје место у хијерархији важних политика.3 Морало би да се очекује да Влада у скорије време појача активности у циљу поспешивања развојно-истраживачких пројеката и на тај начин помогне развоју фундаменталне, а поготово примењене науке.

На крају, причу о привредном систему кога ћемо детаљније спомињати у наредном поглављу које се бави факторима који утичу на структурну трансформацију, на овом месту завршавамо констатацијом да је он у Србији још увек незаокружен, јер још увек није завршан процес власничке трансформације и заокруживања власничкох односа као једне од основних привредно-системских одредница. Релативно плитко тржиште капитала, такође, успорава овај процес.

Уосталом, Србија још увек нема до краја дефинисану државу, те је било какво заокруживање привредног система у том смислу немогуће и бесмислено.

3 Проблем истраживања и развоја додатно оптерећује и релативно слаба заштићеност права интелектуалне својине о којима је већ било говора.

4