Publicista i Javni Um - Mile Savic

7/26/2019 Publicista i Javni Um - Mile Savic

1/24

MILE SAVI]

Institut za filozofiju i

dru{tvenu teoriju

Beograd

Publicista i javni um

Apstrakt: U ovom radu autor razmatra problem racio-nalnosti i uloge intelektualca u dru{tvu. Polaze}iod spoznaje da nauka ne obja{wava cjelokupnu stvar-nost, on ukazuje na neprocewivu korist filozofskogmi{qewa za nauku i qudsku egzistenciju. U toj funk-ciji je i preispitivawe zna~ewa pojma intelektualac irazlikovawe kriti~kogili anga`ovanog intelektu-alca od intelektualca usmjerenog na razumijevawe i

spoznaju stvarnosti koji su za wega obavezuju}i. Otudai kqu~na teza teksta da epistemolo{ka odgovornostima za intelektualca prvenstvo nad prakti~nom, mo-ralnom ili politi~kom odgovorno{}u.

Kqu~ne rije~i: in-telektualac, kri-ti~ki intelektu-

alac, epistemolo{-ka odgovornost, jav-ni um, ~ovjek, dru-{tvo, publicista.

141

UDK 11

I.

Kada se danas postavi pitawe odnosa nauke i filozofije,ono obi~no ima prizvuk wihovog uzajamnog suprotstavqawa.

Obuhvatni metafizi~ki sistemi odavno su dovedeni u sumwu.

Mogu}nost strogog i sasvim izvesnog utemeqewa znawa retko ko je

spreman da brani. Nakon istorijskog iskustva u posledwa dva ve-

ka, poku{aji prakti~ne primene filozofsko-politi~kih doktri-

na ne izazivaju vi{e nepodeqeno odu{evqewe. Re~ju, stil kate-

gori~nog govora u filozofiji povla~i se pred stilom preispiti-vawa i sumwe. Ipak, to ne zna~i da je racionalnost kona~no pobe-

|ena. Umesto toga, mislim da sa sve{}u o neizvesnosti kona~nog

utemeqewa znawa i qudskog opstanka upravo treba reafirmisati


2/24

MILE SAVI]

142

racionalnost. Me|utim, u ovom tekstu ne}u se prvenstveno baviti

problemom utemeqewa znawa i prakti~nog delovawa, nego }u po-

ku{ati da deo razloga za nepoverewe prema filozofiji, i racio-

nalnosti uop{te, interpretiram preko analize tzv. kriti~kog

diskursa. Razlog za to je slede}i: kriti~ki diskurs u humanis-

ti~kim disciplinama neopravdano zamewuje pitawa epistemo-

lo{ke norme sa pitawima prenagla{enog prakti~nog norma-

tivizma i tako podsti~e nepoverewe i u teorijski, i u prakti~ni

zna~aj humanisti~kih nauka i prakti~ke filozofije1. Stoga je i

razumqiv zahtev da filozofija ograni~i podru~je svog istraì-

vawa, kako u predmetnom, tako i u metodolo{kom pogledu. Ilus-trova}u to sa dva primera.

U jednom intervjuu Rasl kaè da bi filozofija trebalo da

razmi{qa o stvarima o kojima egzaktno saznawe jo{ nije mogu}e,

po{to ono pokriva vrlo mali deo onog {to zanima i {to treba da

zanima ~ove~anstvo2. Svest o tome da postoji vrlo mnogo stvari od

ogromnog interesa za ~oveka, a koje nauka ne obja{wava, ukazuje na

neprocewivu korist filozofske imaginacije za nauku i qudskuegzistenciju. Poperovski re~eno, jedan od wenih osnovnih zadata-

1 Ovde imam na umu humanisti~ke nauke i onaj deo prakti~kefilozofije koji eksplicitno isti~u svoju socijalnu funkciju zasnovanuna moralno-politi~koj motivaciji. Problem vidim u tome {to moralno-politi~ka motivacija naj~e{}e potiskuje u drugi plan epistemolo{kuobzirnost, tako da takva humanisti~ka misao postaje socijalno dis-funkcionalna. Me|utim, ako humanisti~ka misao zaista ho}e da o~uvasvoju socijalnu funkciju, ona bi trebalo vi{e da bude nauka, negonormativisti~ka kritika. Naime, socijalnu funkciju humanisti~kihnau~nih disciplina u preobraàju dru{tva vidim, pre svega, u tome {tobi one omogu}ile artikulaciju validnih premisa za prakti~no odlu~i-vawe, umesto da se prvenstveno koncentri{u na ostvarewe apriorno pos-tavqenih prakti~nih ciqeva. Odluke donete prevashodno na osnovumoralno-politi~kog normativizma, a ne na osnovu realnog stawa udru{tvu, po pravilu ne re{avaju probleme kojima se bave, nego proizvo-de jo{ sloènije. Proma{aji u normativisti~ki motivisanim procena-

ma neizbe`no vode slabqewu uticaja i poverewa u dru{tvene teorijeuop{te, a nau~ni diskurs se pretvara u maskirane politi~ke polemike.

2 Bertrand Russel, [ta je filozofija (intervju), êmu, 1(5), Zagreb, 1995,str. 61.


3/24

PUBLICISTA I JAVNI UM

143

ka trebalo bi da se odnosi na formulisawe smelih nau~nih

hipoteza. Dakle, proizvodi filozofske imaginacije, kakvi su

nastajali u formi metafizi~kih sistema, ne mogu vi{e da vaè

dogmatski. Oni su jednostavno hipoteze, koje su podlo`ne

neprekidnom preispitivawu. U tom pogledu posebno je va`na jo{

jedna uloga filozofije racionalna skepsa, koja ukazuje na to da

ne postoji znawe za koje bi se moglo re}i da je apsolutno istini-

to, kako je, na primer, verovao Aristotel.3

Drugi primer ti~e se Vitgen{tajnovog odre|ewa filozofi-

je, prema kome ona nije nikakva doktrina koja nam ne{to otkriva

o samoj stvarnosti, nego aktivnost koja treba da se ograni~i samona poja{wavawe stavova ve} sadrànih u postoje}im doktrinama

ili predloènim teorijskim hipotezama4. U odre|enom smislu

ovo bi se moglo razumeti kao zahtev da se filozofija bavi

proizvodima mi{qewa mi{qewem samim. Uz sve ograde, isko-

risti}u ovu ta~ku da podsetim na staru ideju uma koji se nalazi u

temequ filozofskog znawa uma kao noesis noeteon. Ona nas vra}a

Aristotelovom pitawu o tome kakvim znawem raspolaè filo-

zof. Mi zami{qamo kaè on da filozof raspolaè znawem o

svim stvarima, koliko je to mogu}e, ne poznaju}i pri tome svaku od

wih napose.5

[ta uop{te jem~i vrednost znawa koje govori o svemu posto-

je}em bez wegovog posebnog poznavawa? Re~ je o mo}i spoznaje

op{teg, odnosno onog {to je bitno za odre|enu vrstu stvari.

Aristotel je pripisuje racionalnim sposobnostima du{e. Mo}

uma/razuma ve} je kod Aristotela jasno izloèna kao uslov pouz-

3 Svi smo mi ube|eni da ono {to znamo moè da bude samo tako(kako ga mi znamo) i nikako druk~ije, jer o onome {to moè i druk~ije dabude ne moè se utvrditi da li jeste ili nije tako ako nije izloènona{em neposrednom posmatrawu. Sve {to se saznaje je nu`no, pa prematome i ve~ito jer sve {to je apsolutno nu`no, to je i ve~ito, a sve {toje ve~ito nema ni postanka ni propadawa. Aristotel, Nikomahova

etika, Kultura, Beograd, 1958, str. 145 (1139b, III 2).4 Ludwig Wittgenstein, Tractatus logico-philosophicum, V. Masle{a,

Sarajevo, 1982, 4. 112.5 Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, str. 6.


4/24

MILE SAVI]

144

danosti znawa, koja svoj vrhunac dostiè u mudrosti (sophia) kao

spoju demonstrativnog znawa (episteme) i znawa prvih principa

(nous).6 Upravo je to ta~ka koja predstavqa polazi{te ovog razma-

trawa praktikovawe mi{qewa, usavr{avawe spoznaje, upotreba

uma/razuma, tj. intelekta, predstavqa osnovu za formirawe jedne

posebne kategorije qudi koje nazivamo intelektualcima.

Usmeravawe pa`we na pojam intelektualca kao ~oveka koji svoj

habitus gradi na ispitivawu uslova, mogu}nosti, granica i vred-

nosti znawa kao pretpostavke prakti~nog odlu~ivawa i delo-

vawa, ima za ciq da naglasi wegovo elementarno zna~ewe, da bi se

u slede}em koraku uo~ila razlika izme|u tog odre|ewa i figurekriti~kog, angaòvanog ili politi~kog intelektualca, koji

uprkos tome {to problem spoznaje stavqa u drugi plan, nastoji da

u potpunosti zauzme opseg pojma intelektualac.

Upotreba razuma u svrhu sticawa znawa pretpostavqa odgo-

vornost prema wegovom usavr{avawu i granicama upotrebe. U tom

smislu intelektualac bi bio onaj ko je najodgovorniji u odnosu na

problem saznawa i wegovu osnovnu normu istinu. I sam pojamintelektualca ima normativni smisao, jer on svojim osnovnim

delovawem afirmi{e jednu vrednost istinu, i usavr{ava jednu

sposobnost mi{qewe. Tu vrstu odgovornosti, koju nazivam epis-

temolo{ka odgovornost, uzimam u ovom razmatrawu kao osnovnu

vrstu odgovornosti koja se ti~e intelektualca vi{e nego bilo

koga drugog. U skladu sa tim, u ovom tekstu zastupam tezu da epis-

temolo{ka odgovornost ima za intelektualca prvenstvo nad prak-

ti~nom, tj. moralnom ili politi~kom odgovorno{}u, da je ovaprva ~ak uslov druge.

U izlagawu koje sledi poku{a}u da odre|enije artikuli{em

ovu tezu i bar donekle razvijem odgovaraju}u argumentaciju. Ona,

u stvari, predstavqa prizmu kroz koju nameravam da osvetlim

poloàj dru{tvene nauke/filozofije u okolnostima u kojima

javno dominira figura angaòvanog intelektualca. Moja je na-

mera da pokaèm kako je samoispravqawe znawa, odnosno samoko-

6 Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1958, str. 149(1141a, VII3).


5/24


145

rigovawe mi{qewa, u stvari, delo intelektualca kojeg ne naziva-

mo angaòvanim. Drugim re~ima, daju}i prednost moralnom i

politi~kom normativizmu nad saznajnom normativno{}u, tzv.

kriti~ki7, odnosno angaòvani intelektualac de facto obezvre-

|uje zna~aj kriti~ke racionalnosti u prakti~nom odlu~ivawu.

II.

Novovekovni filozofski sistemi i nauke o ~oveku ~esto

polaze od pretpostavke da poseduju sasvim izvesno, nesumwivo ute-

meqewe, koje je po pravilu povezano sa odre|enim sistemom mo-

ralnih i politi~kih vrednosti.Moderna, prosvetiteqstvo, samo kantovsko razmi{qawe

postavili su {kolu u sredi{te popularnog i prakti~nog intere-

sa uma. Ve} dva veka, posebno u Francuskoj, ali i u Nema~koj u jed-

nom druk~ijem obliku, ulog tog interesa naziva se stvarawem

gra|ana u republici. Zadatak filozofije na{ao se pobrkan sa

zadatkom emancipacije8(kurziv M.S.).

Preuzimawe zadatka emancipacije, ~iji je osnovni ciq

stvarawe punoletnih gra|ana republike, vezuje pojam intelektu-

alca vi{e za filozofiju9 i humanisti~ke discipline, nego za

7 U ovom tekstu angaòvanom intelektualcu pripisujem svojstvokriti~ki u tom smislu {to se on, kao zastupnik odre|enog prakti~no--normativnog stanovi{ta, suprotstavqa druk~ijem stanovi{tu, a ne usmislu kritike koja po~iva nametodskoj samorefleksiji.

8J. F. Lyotard, Postmoderna protuma~ena deci, A. Cesarec, Zagreb, 1990,str. 138.

9 Tokom evropskog prosvetiteqstva u Francuskoj se razvila veoma

uticajna grupa mislilaca koja je nosila zajedni~ko ime filozofi.Mada je ova grupa bila sastavqena od qudi sa razli~itim intelektual-nim interesovawima, objediwavalo ju je nekoliko zajedni~kih odlika poverewe u mo} qudskog razuma, snaàn otpor religiji i posve}enostsistematizaciji razli~itih intelektualnih disciplina. Filozofisvakako predstavqaju uzor devetnaestovekovnoj pojavi intelektualaca

u Francuskoj i inteligencije u Rusiji i wihovom delovawu tokom XXveka. Me|utim, upore|ivawe intelektualaca sa filozofima otkri-va i bitne razlike me|u ovim grupama. Intelektualci jednostavnonisu nasledili uverqivost filozofa, nego su je, kako je vreme pro-lazilo, sve vi{e gubili. Razloga za to verovatno ima mnogo, ali }u ovde


6/24

MILE SAVI]

146

egzaktne nauke. U zna~ajnoj meri, upravo u grupi ovih disciplina,

intelektualna delatnost pojavquje se u slu`bi apriornog oprav-

davawa i odbrane odre|enih prakti~nih (moralnih i politi~kih)

vrednosti. To za posledicu ima preokret u pogledu odnosa inte-

lektualnih i prakti~nih, tj. moralnih i politi~kih vrednosti, i

to tako da promocija odre|enih prakti~nih vrednosti predstavqa

krajwi ciq praktikovawa intelektualnih. Shodno tome, uzima se

kao da je samorazumqivo kako je prakti~na odgovornost iznad saz-

najne, {to se u prakti~noj ravni neretko pokazuje kao paradok-

salan mawak odgovornosti uop{te.

Na ovom mestu, ho}u da naglasim jednu va`nu razliku izme|u(kontinentalne) politi~ke filozofije ili filozofije poli-

tike i humanisti~kih disciplina, s jedne strane, te egzaktnih na-

uka i umetni~kog stvarala{tva, s druge strane. Naime, jedan

matemati~ar ili slikar, po pravilu }e lako razdvojiti saznajne,

ili umetni~ke, od prakti~nih vrednosti, za razliku od jednog

istori~ara ili teoreti~ara dru{tva. Za matemati~ara ili

slikara, to su dve odvojene vrste delatnosti. Od politi~kih i mo-ralnih opredeqewa ne zavisi vrednost nekog nau~nog dokaza, ili

umetni~kog dela. U drugom slu~aju to je te`e razdvojiti, te se tu i

pojavquje problem o~uvawa autonomije intelektualnih vrednosti

i intelektualne odgovornosti. U krajwem slu~aju, za huma-

nisti~kog intelektualca moralni i politi~ki anga`man uglav-

nom je va`niji od intelektualnog. Stoga se intelektualna dostig-

nu}a ne procewuju u ravni epistemolo{kih, ili stvarala~kih

normi, ne ~ak ni u ravni prakti~nih posledica, nego u ravni apri-ornih politi~kih i moralnih uverewa.

Dru{tveno etablirawe kriti~kog intelektualca potpuno

preobra}a zna~ewe pojma intelektualac, tako da se ono sve re|e

pripisuje nau~niku u egzaktnim naukama ili neanga`ovanom umet-

ista}i jedan dok su filozofi bili istinski tvorci obuhvatnih dok-trina, intelektualci su samo tro{ili wihov ugled. Posledica jeobeshrabruju}a za intelektualce ne samo da predstavqaju izbledelukopiju filozofa, ve} su odustali i od razvijawa po~etnog poverewe uqudski intelekt. Umesto toga, oni su preuzeli herojsku ulogu seku-larnog propovednika, obavijenu u retoriku filozofa.


7/24


147

niku, a sve ~e{}e kwièvniku, filozofu, ili publicisti koji

prakti~no interveni{e u politi~koj ravni. Na primer, pre }e se

re}i za Sartra da je intelektualac, nego za Nilsa Bora, Anri

Levija ili ovogodi{weg dobitnika Nobelove nagrade za fiziku...

Za razliku od toga, moja namera je da reafirmi{em pojam intelek-

tualca u jednom sasvim doslovnom i minimalnom smislu

intelektualac je ~ovek ~iji se poziv sastoji prvenstveno u

bavqewu stvarima saznawa, praktikovawu racionalnog

istraìvawa, iz ~ega, u skladu sa pozivom, i proishodi wegova

specifi~na vrsta odgovornosti epistemolo{ka odgovornost10.

Obratimo pa`wu na trenutak kada jedna grupa qudi, koja senajpredanije posve}uje pitawima mi{qewa i saznawa, prestaje da

se ozna~ava imenom intelektualac, i to ime preuzima druga

grupa koja svoj osnovni poziv ne defini{e prvenstveno kao

intelektualno delovawe, nego kao prakti~no obrazovawe gra|ana

putem oblikovawe javnog mwewa ili politi~kog delovawa.

Intelektualci vi{e nisu qudi koji se bave najdubqim

istraìvawem intelekta i wegovog odnosa prema svetu, nego oni

koji popularizuju humanisti~ku nauku i prakti~ne vrednosti.

Sledstveno tome, oni se sve vi{e deklarativno pozivaju na

10 Predloèno odre|ewe, moè se odmah primetiti, ne odgovarauobi~ajenom razumevawu pojma intelektualac onom koje isti~e u prviplan wegovu prakti~nu i moralnu funkciju. Ovde }u samo ukratko pod-setiti da se ra{ireni pojam angaòvanog (politi~kog) intelektualca

konstituisao u XIX veku u Francuskoj i Rusiji, ali da on nije imao odu-vek takva odre|ewa. Naime, Sokrat, Platon, Aristotel, Dekart, tako|ei Kant vi{e odgovaraju predstavi u~ewaka koji se predano posvetiostvarima saznawa, nego predstavi obrazovanog delatnika koji sekonkretno angaùje u ime svih u ciqu promocije i ostvarewa odre|enihpoliti~kih doktrina. To, naravno, ne zna~i da oni nisu davali prednostodre|enim prakti~nim vrednostima, nego pre to da wihov prakti~ni an-ga`man ima jasnu granicu u odnosu na intelektualni, da intelektualnevrednosti i intelektualna odgovornost imaju autonomiju u odnosu naprakti~ne.

Po francuskom istori~aru Le Gofu intelektualci se pojavqujuve} u XII veku, ali jo{ uvek ne u zna~ewu koje dobijaju povodomDrajfusove afere krajem XIX veka u Francuskoj. Up. J. Le Gof,Intellectualsin the Middle Ages, Cambridge, Blackwell, 1993, pp. 82.


8/24

MILE SAVI]

148

intelekt, nego {to ga uzimaju za predmet svog istraìvawa; sve

mawe analiziraju, a sve vi{e se bave uspostavqawem novih vred-

nosti; oni sve mawe istraùju, a sve vi{e kritikuju tu|a

stanovi{ta; sve vi{e sumwaju u druge, a sve dubqe veruju sebi; sve

mawe proveravaju sopstvena uverewa, jer sebe doìvqavaju kao

namesnike svetskog uma; oni preziru stru~wake i teoreti~are,

ali nastupaju kao permanentni ube|iva~i (A. Gram{i)11 koji

popularno izlaù wihove ideje...

Kao popularizatori tu|ih ideja, oni parazitiraju na ra~un

wihovih stvaralaca. Populari{u}i tu|e ideje, uobraàvaju da su

upravo oni wihovi legitimni zastupnici. Na osnovu publicitetakoji dobijaju u javnosti, sve vi{e doìvqavaju sebe kao svest i

savest dru{tva. Kao samozvani nosioci svesti i savesti, oni sami

sebi daju pravo da govore u ime svih. U stvari, oni su posredni-

ci izme|u tvoraca saznawa i publike, izme|u filozofije i nauke,

s jedne strane, i politi~ke javnosti, s druge. Razlika izme|u

teorije dru{tva i politike sve vi{e se smawuje, jer je, navodno,

svaka teorija dru{tva samo maskirana politika.

III.

Neosporno je da u dru{tvu koje raspolaè masovnim mediji-

ma, publicitet ~ini kqu~no odre|ewe angaòvanog intelektual-

ca i jedan je od osnovnih izvora wegove mo}i. Me|utim, to je u isti

mah i uzrok slabqewa tako uzvi{ene pozicije. S obzirom na

~iwenicu da se zbog neprekidnog javnog anga`mana ne bavi ozbiq-

no stvarima saznawa, on je obave{ten iz druge ruke i prinu|enda simulira nau~nu utemeqenost i saznajnu nadmo}. Kao publicis-

ta, on je, u stvari, univerzalna neznalica preobraèni Aris-

totelov filozof/nau~nik. Drugim re~ima, intelektualac ras-

polaè znawem o svim stvarima, koliko je to mogu}e, ne poznaju}i

pri tome svaku od wih napose. Ali, s jednom bitnom razlikom u

odnosu na Aristotelovog filozofa/nau~nika naime, Aristote-

lov se filozof/nau~nik upu}uje u istraìvawe prirode i uslova

11 Citirano prema: Rasel Xekobi, Kraj utopije, Beogradski krug,Beograd, 2002, str. 172.


9/24


149

saznawa, {to je za angaòvanog intelektualca suvi{no. On se

ograni~ava na promociju popularnih uverewa12. Upravo ovo odre-

|ewe intelektualca kao publiciste, u kome se izjedna~ava krite-

rijum popularnosti i normativne nadmo}i, uzimam kao ta~ku koja

najboqe ilustruje poloàj nauke i filozofije u doba kriti~kog

anga`mana.

U ovom kontekstu, jedno pitawe ~ini mi se posebno va`nim

da li je intelektualac ~ovek koga se ti~u fundamentalne nauke

ili, kako se to ~esto naziva, osnovna istraìvawa? Ovim suges-

tivnim pitawem ho}u, u stvari, da istaknem prili~no paradoksal-

nu ~iwenicu da se dominantna figura intelektualca naj~e{}e neodnosi na onog ko se posve}uje fundamentalnim pitawima inte-

lekta, duha i wegovog odnosa prema svetu, nego na onog ko znawe

popularizuje {to na najubedqiviji na~in pokazuje u kojoj meri je

tvorcima fundamentalne nauke ~ak uskra}eno pravo da se adekvat-

no imenuju. Stoga se nau~nici i filozofi, ~ija delatnost spada u

podru~je osnovnih nauka, nazivaju intelektualcima tek kada iza|u

iz podru~ja svog fundamentalnog istraìvawa, kada se angaùju

kao javne li~nosti i intelektualnom anga`manu pretpostave

prakti~ni anga`man. Kada, umesto da govore u ime svoje struke

kao intelektualne delatnosti par exellance, preuzimaju na sebe

ulogu emancipatora koji govori u ime svih. Polaze}i od toga,

nije te{ko zakqu~iti da je preko dominantne figure kriti~kog

intelektualca, pitawe epistemolo{ke norme izme{teno iz

osnovnih nauka u ravan moralno-politi~kog normativizma.

Ne ulaze}i sada u genealogiju transformacije imena inte-lektualac od nau~nika/filozofa do angaòvanog publiciste,

podseti}u ukratko na specifi~no mesto kriti~kog intelektual-

ca, kao surogata teoreti~ara dru{tva, u razli~itim dru{tvenim

i istorijskim okolnostima. Wihova pojava po pravilu je povezana

sa krizom dru{tva. To su, ujedno, ona vremena kada se normalna

nauka (Kun) pomera u drugi plan, tako da je razumqiv wen oslab-

qen javni uticaj. Pre kulminacije krize, angaòvani intelektu-

12 Ovde je potrebno podsetiti na dominantan ànr intelektu-alnog izraàvawa manifest, pamflet, polemika...


10/24

MILE SAVI]

150

alci pojavquju se naj~e{}e kao radikalni kriti~ari postoje}eg

dru{tva i kao promoteri radikalnih politi~kih doktrina. U

kulminaciji same krize (radikalnim dru{tvenim promenama) oni

preuzimaju konkretne politi~ke uloge, dok se u vreme posle kul-

minacije, ukoliko pobede wihove politi~ke ideologije, ~esto

pojavquju kao wihovi autoritarni funkcioneri. I to tako da su

sve skloniji autoritarnosti {to je raskorak izme|u ideala i

stvarnosti ve}i, a on je po pravilu veliki, jer im nedostaju ope-

rativna znawa neophodna za vo|ewe dru{tva13.

Me|utim, {iroka mogu}nost obrazovawa u modernim

dru{tvima, sve vi{e marginalizuje ulogu angaòvanih (politi~-kih) intelektualaca, tako da oni, umesto da budu kreatori javnos-

ti, sve vi{e postaju moderatori javnog mwewa. Ako se, uz to, ima

u vidu da vrlo brzo pokazuju nespremnost i kolebqivost u vo|ewu

javnih poslova, razumqivo je da sve vi{e gube javno poverewe. Na

primer, doga|aje u Francuskoj 1968. godine Bodrijar ilustruje na

slede}i na~in:

Posle 68. qudi su govorili da niko vi{e ne moè gov-oriti u bilo ~ije ime; izraàvawe nije vi{e bilo ne{to{to je moglo biti monopolizovano. Od nas je traèno danapustimo na{u ulogu subjekta znawa, na{u uloguu~iteqa, itd. Re~eno je da je govor istro{en. Sve to jebilo nesumwivo utopijsko. Bila je to utopija 68, koja jezamaglila sve jasne obrise. Posle svega, krajwe je te{kozauzeti jo{ jednom poziciju intelektualca koji ima svesto sebi. [ta je intelektualac? Kako on moè imati pre-tenziju da govori u bilo ~ije ime. Ovo je stvarno

radikalno pitawe?14

Me|utim, javno gubqewe poverewa u angaòvanog intelektu-

alca, nije pitawe koje se ti~e samo wegovog statusa u dru{tvu.

13 Dovoqno je samo podsetiti na Lewina, Trockog, Staqina,Musolinija... Me|utim, normativisti~ka selektivnost intelektualcauporno iskqu~uje iz svoje istorije upravo wene najizrazitije pred-stavnike. Time se, ipak, ne dokazuje moralna uzvi{enost angaòvanog

intelektualca, ve} prikriva istina o wegovim stranputicama.14 Jean Baudrillard, Intellectuals, Commitment and Political Power:

Interview with Maria Shevtsova, Baudrillard Live: Selected Interviews, London:

Routledge, 1993, pp. 79.


11/24


151

Po{to je na sebe preuzeo ulogu subjekta emancipacije i subjek-

ta znawa, javno nepoverewe prema wegovoj izuzetnosti povla~i

za sobom op{tu sumwu u samo dostojanstvo znawa, intelekta i

emancipacije. Protivno svojoj deklarativnoj nameri, kompromi-

tovawem sopstvenog imena, on kompromituje i referentnu ta~ku

na koju se ono odnosi sam intelekt, mi{qewe, znawe. Time se

jo{ dubqe u pozadinu potiskuju i fundamentalne nauke, na ~ijem

temequ je iznikao i angaòvani intelektualac. Potiskivawe

fundamentalnih nauka u duboku pozadinu otvara slobodno poqe

javne manipulacije, tako da je u ciqu odbrane same racionalnosti

potrebno odvojiti podru~je epistemolo{ke normativnosti oddominantnog tipa intelektualca, od tzv. kriti~kog intelektual-

ca, i reafirmisati ideju izvorne ili stroge nauke u skladu sa

zahtevima refleksivne skepse. A, da bi se krenulo ka tome, pot-

rebno je dekonstruisati predstavu o angaòvanom intelektual-

cu kao ekskluzivnom nosiocu svesti i savesti dru{tva.

IV.

Ako po|emo od toga da je kriti~ki intelektualac

zamenio izvornu ideju intelektualca, treba ispitati kako on

deluje u epistemolo{koj ravni. Ve} je spomenuto da je u egzaktnim

naukama mnogo lak{e uo~iti razliku izme|u intelektualnog

delovawa i angaòvawa za moralne i prakti~ne vrednosti.

Drugim re~ima, u ovim naukama prili~no jasno su razdvojena

pitawa uma od pitawa javnog delovawa. Me|utim, u oblasti nauka

o ~oveku, pitawa nau~nog i prakti~nog delovawa su isprepletana,~esto sasvim sjediwena. Nau~nik iz oblasti humanisti~kih nauka

vrlo ~esto razume sam sebe, po definiciji, kao humanistu. Po{to

je humanost neodvojiva od zauzimawa odre|enog prakti~nog, tj.

moralnog i politi~kog stava, kriti~ki intelektualac nastupa

kao profesionalni humanista (E. Ros)15.

Imati stav o odre|enim javnim pitawima ~esto postaje

va`nije od toga kako je taj stav konstituisan i koliko je odrìv u

15 Citirano prema: Rasel Xekobi, Kraj utopije, Beogradski krug,Beograd, 2002, str. 184.


12/24

MILE SAVI]

152

epistemolo{kom smislu. S obzirom da prakti~ni stav kriti~kog

intelektualca navodno ukqu~uje humanost i univerzalne vred-

nosti po sebi, onda proizlazi da je vrednosno opredeqewe

va`nije od epistemolo{kog utemeqewa, da mu, ~ak, ~esto nije ni

potrebno. Govore}i sa humanisti~kog stanovi{ta i u ime huma-

niteta, kriti~ki intelektualac, u stvari, lako zamewuje pita-

wa karaktera i poziva. Samorazumqivo prisvajawe prava na ras-

polagawe humanim vrednostima uslovqava to da on procewuje

dru{tvo ne toliko prema saznajnim, ve} vi{e prema moralno-

-prakti~nim normama. Drugim re~ima, pitawa normativizma, tj.

pitawa savesti postaju zna~ajnija od pitawa znawa, tj. pitawasvesti.

Kao {to je ve} nagove{teno, razlikovawe pitawa svesti i

savesti vidim kao prvi korak na putu dekonstrukcije pojma

intelektualca-humaniste. Pri tom, polazim od pretpostavke da

je za sam poziv intelektualca va`nije pitawe svesti (znawa) i

epistemolo{ke odgovornosti, od pitawa savesti. Naime, po

pitawima savesti, intelektualac se ne razlikuje od drugih qudi,jer on ne poseduje neko posebno moralno svojstvo koje bi ga od wih

izdvajalo. Ne mislim, me|utim, da su pitawa prakti~ne odgovor-

nosti uop{te mawe vredna od pitawa epistemolo{ke odgovorno-

sti. Naprotiv, wihovim razdvajawem ho}u samo da ukaèm da se

problem prakti~ne odgovornosti u racionalizovanim dru{tvima

moè postaviti na odgovaraju}i na~in samo pod uslovom da

uvaàva epistemolo{ku odgovornost kao pretpostavku pri dono-

{ewu prakti~nih odluka. A podru~je epistemolo{ke odgovorno-sti po prirodi stvari pripada intelektualnom pozivu pre nego

bilo kome drugom16. Drugim re~ima, sugeri{em da model humanis-

ti~kog, angaòvanog ili politi~kog publiciste nije paradigma

16 Ovde je potrebno navesti izvesno ograni~ewe pojma angaòva-ni intelektualac. Naime, domen wegovog delovawa predstavqa grani~-no podru~je izme|u ravni politike i ravni teorijskog delovawa. U skla-du sa razdvajawem ovih ravni moè se govoriti o razli~itim ulogamajedne iste osobe kao intelektualca, angaòvanog intelektualca, politi-~ara ili gra|anina. Samo intelektualno delo u principu nije neposred-ni deo anga`mana, nego moè da bude samo podr{ka za wega.


13/24


153

intelektualca kao nau~nika/teoreti~ara, niti u epistemolo{-

kom, niti u moralnom smislu. Da bi se to jasnije videlo podseti}u

na ranije spomenuti odnos humanisti~kog intelektualca i

intelektualca u egzaktnim naukama prema moralnim i politi~-

kim pitawima. Za ovog drugog pitawa saznawa (svesti) odvojena su

relativno jasno od pitawa savesti. Naime, istraìvawe u domenu

wegovog intelektualnog interesovawa, i pored toga {to moè

imati dalekose`ne prakti~ne i moralne posledice, vi{e je

odre|eno striktno epistemolo{kim uslovima istraìvawa. Tek u

domenu javne interpretacije rezultata istraìvawa wegova

moralna i prakti~na opredeqewa izbijaju u prvi plan. Drugimre~ima, svest (znawe) o mogu}im posledicama javqa se kao uslov

pitawa wegove savesti. Ali i u tom slu~aju svest (saznawe) ~ini

pretpostavku savesnosti, a ne obrnuto. Naime, epistemolo{ka

odgovornost obavezuje ga da upravo on u ve}oj meri nego laici

racionalno i hipoteti~ki predo~i mogu}u zlo/upotrebu svojih

rezultata. U suprotnom, ako ne bi bio odgovoran u epistemolo{-

kom smislu, ni pitawa moralne odgovornosti (savesti) ne bi bila

obavezuju}a, jer bi mogao da se brani na taj na~in {to bi tvrdio da

on ne zna mogu}e posledice svojih rezultata, a niko ne moè biti

odgovoran za ono {to ~ini, ukoliko ne zna {ta ono ima za posle-

dicu. U tom pogledu, moè se re}i da su za intelektualca pitawa

saznawa (svesti) pretpostavka pitawa savesti, tj. moralne odgo-

vornosti. Ako bismo pretpostavili suprotno, onda bi se pitawa

prakti~ne odogovornosti nau~nika svela na pitawa wegovog

karaktera i kontingentnih moralnih uverewa. Ho}u, naime, daistaknem slede}e: na primeru nau~nika u oblasti egzaktnih nauka

pokazuje se da, ukoliko potisnemo u drugi plan pitawa epistemo-

lo{ke odgovornosti, ni{ta ne garantuje da }e on vr{iti boqi

moralni izbor u pogledu upotrebe rezultata svojih istraìvawa

od bilo koga drugog, da je u tom slu~aju wegov moralni izbor

prepu{ten kontigentnosti wegovog fakti~kog karaktera i

vrednosnih opredeqewa.Na prvi pogled, me|utim, izgleda kao da je stvar sasvim

druk~ija kad je re~ o humanisti~kom intelektualcu. Da sasvim

pojednostavim: na osnovu ~iwenice da se neko bavi humanisti~kim


14/24

MILE SAVI]

154

naukama olako se prepostavqa da je takvom delovawu inherentna

humanost. Me|utim, za to se ne moè na}i pouzdana fakti~ka pot-

vrda. Na primer, onaj ko se bavi moralnom filozofijom nije po

prirodi moralniji od onog ko se ne bavi, niti bi politikolog po

prirodi bio boqi politi~ar od nekog drugog ~oveka.

Moralni filozof, politikolog, ili humanista nema a

priori prednost u pogledu posedovawa moralnih i prakti~nih

vrednosti, pa samim tim nema ni ekskluzivno pravo na to da se

predstavqa kao savest dru{tva. Pitawa moralne/politi~ke odgo-

vornosti i emancipacije nisu iskqu~ivo u posedu intelektual-

ca, ve} se ti~u gra|anina. U suprotnom, morali bismo priznatida je jedino intelektualac pravi gra|anin, da samo on poseduje

vrlinu, te da je duàn da druge emancipuje u skladu sa svojim prak-

ti~no-normativnim stanovi{tem, ne dovode}i nikad to stano-

vi{te u sumwu ~ime bi bio otvoren put u teror vrline. Umesto

toga, on ima jednu drugu obavezu koja poti~e od toga {to se bavi

odre|enim problemom, {to o tom problemu ima vi{e znawa, od-

nosno {to je po pozivu obavezniji da zna vi{e od drugih, tako da

prilikom dono{ewa prakti~nih odluka mora da uzme u obzir ~i-wenice koje su ve}ini drugih nedostupne. Sam predmet bavqewa

moralnog filozofa ili humanisti~kog nau~nika uop{te mu ne

obezbe|uje apriornu moralnu i prakti~nu prednost, nego obrnuto

proizvodi dodatnu vrstu odgovornosti, epistemolo{ku odgovor-

nost, kao pretpostavku prakti~nog odlu~ivawa. Na primer, uko-

liko bi humanisti~ki nau~nik doneo odre|enu prakti~nu odlu-

ku, ne uvaàvaju}i korpus znawa koji mu je u principu dostupan u

skladu sa wegovim pozivom, on je i moralno odgovorniji od nekog

~iji to poziv nije. Stoga, predmet bavqewa humanisti~kog inte-

lektualca, niti ga izdvaja u moralnom pogledu od drugih ~lanova

dru{tva, niti mu dozvoqava da zauzme instancu savesti, ve} ga

li{ava prava na neobave{tenost, s obzirom da je po definiciji

trebalo da bude svestan, ako ne svih posledica svojih odluka, onda

bar onih najbitnijih. Drugim re~ima, za wega je i pitawe savesti,

tj. moralne odgovornosti zasnovano na pretpostavci epistemo-lo{ke odgovornosti, ili onog {to ~esto ozna~avamo kao suo~a-

vawe sa stvarno{}u, a to zatim zna~i da je za wegov poziv norma-


15/24


155

tivnost istine (saznawa) pretpostavka moralne odgovornosti, a

ne obrnuto.

V.

Normativnost istine podrazumeva sa svoje strane nepris-

trasnost istraìvawa kao uslov za iznalaèwe validnih

pretpostavki prakti~nog odlu~ivawa, jer dono{ewe odluka bez

uvaàvawa ~iwenica moè se pokazati kao ispravno samo slu~aj-

no. Nepristrasnost17 kao oblik epistemolo{ke odgovornosti

nuàn je uslov odgovorne primene rezultata istraìvawa, {to je

uvek skop~ano sa izborom odre|enih vrednosti. Me|utim, ni pri-

mena rezultata istraìvawa u skladu sa izabranom vredno{}u,nije oslobo|eno od epistemolo{ke odgovornosti. Naprotiv, epis-

temolo{ka obazrivost postaje jo{ kompleksnija, jer uvodi u svoje

argumentativno poqe refleksiju o mno{tvu suprotstavqenih

vrednosti i sloènih uslova wihove primene.

Op{tepoznata je ~iwenica da je uticaj vrednosti na sam tok

humanisti~kih istraìvawa daleko ve}i nego kod nau~nika u

egzaktnim naukama, a time i zna~aj nereflektovanih predrasuda i

vrednosnih uverewa. Zbog toga je vrlo ~esto sam izbor odre|ene

vrste istraìvawa uslovqen opredeqewem za odre|en sklop

moralnih, kulturnih, ili politi~kih vrednosti. U tom smislu,

onda, apriorni vrednosni izbor usmerava tok istraìvawa, a samo

istraìvawe pojavquje se u funkciji opravdavawa odre|enog

vrednosnog opredeqewa, ili moralno-prakti~nog stava. Ukoliko

se, uz to, dogodi da vrednosni stav prevagne u odnosu na proceduru

istraìvawa, nije te{ko shvatiti kako se humanisti~ki nau~nikpretvara u moralnog sudiju koji sve vi{e propisuje {ta treba

17 Nepristrasnost u dru{tvenim naukama odavno je poznata kaometodolo{ki problem. Pa ipak, iz ~iwenice da se u dru{tvenim nauka-ma te{ko osloboditi uticaja vrednosti, ne sledi da ga i ne treba ogra-ni~iti koliko je to mogu}e. Iz ~iwenice da postoji izvestan metodo-lo{ki problem ne sledi neograni~eni epistemolo{ki relativizam,niti, pak, apsolutni prakti~ni voluntarizam. Uostalom, ovakvametodolo{ka pitawa su za angaòvanog intelektualca nebitna, jer on nedeluje na odre|en na~in zato {to ima metodolo{ke dileme, nego nasuprot tome deluje kao da nesumwivo zna, ne samo {ta je postoje}adru{tvena stvarnost, nego i kakva treba da bude.


16/24

MILE SAVI]

156

da se radi, a sve mawe istraùje kakva dru{tvena stvarnost jeste,

da bi se na osnovu wenog razumevawa i suo~avawa sa ~iwenicama

donele razborite prakti~ne odluke. Da se prisetimo ~uvene

Marksove 11. teze: Filozofi su svet samo razli~ito interpreti-

rali, radi se o tome da se on izmeni!18. Kao da izmena sveta ne

pretpostavqa wegovo razumevawe, i kao da od toga koliko je

razumevawe epistemolo{ki opravdano ne zavisi i ispravnost

wegove izmene, odnosno opravdanost konkretnog anga`mana.

Uverqivost anga`mana intelektualac neretko postiè

tako {to neposredne prakti~ne interese i opredeqewe za odre|e-

ne vrednosti interpretira u maniru nau~nog jezika. Taj prividteorijske nepristrasnosti ima naj~e{}e funkciju dodatne legi-

timacije prakti~nih uverewa. No, kada to postane prozirno,

opravdawe anga`mana dopuwuje se ad hoc tezom da nema vrednosno

neutralnog istraìvawa. To jeste u odre|enom smislu ta~no, ali

nije ta~no u tom smislu da iz ~iwenice kako nema istraìvawa

koja nisu vrednosno orijentisana nu`no sledi da se smisao istra-

ìvawa svodi samo na vrednosno-prakti~nu ravan. Drugim re~ima,~iwenica da i saznajni stavovi imaju politi~ke konotacije, ne

zna~i da im je to osnovni smisao, kao {to iz ~iwenice da jedan

nau~ni tekst ima kwièvne vrednosti ne proizilazi da ga treba

svesti na lepu kwièvnost.

Problem se, u stvari, sastoji u tome kako odvojiti predmet

istraìvawa od samog postupka istraìvawa tako da odnos prema

proceduri istraìvawa nije unapred odre|en vrednosnim

odnosom prema predmetu. Drugim re~ima, radi se o tome da serazgradi korpus vode}ih ideja, duha vremena, univerzalnih

vrednosti i sl. koji diktiraju ne samo ciq, nego i tok istraìva-

wa, kako se bavqewe naukom/filozofijom ne bi pretvorilo u

anga`man za ostvarewe odre|enih nereflektovanih vrednosti.

Teoreti~ar dru{tva, dakle intelektualac, razlikuje se od nepos-

rednog prakti~nog delatnika upravo po tome {to vrednosti

kojima daje prednost izlaè sudu razuma, {to je u stawu da seprema prakti~nim vrednostima ne odnosi restriktivno (selek-

18 Karl Marx,Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 339.


17/24


157

tivno), {to je u stawu da se suo~i sa ~iwenicom da u dru{tvu

postoje i drugi qudi koji brane razli~ite vrednosti i imaju za

wih odre|enu argumentaciju. Kona~no, on mora postaviti pitawe

na osnovu kojih razloga su vrednosti za koje se sam opredequje

boqe od drugih, a na to pitawe ne moè dati relevantan odgovor

ako wihov sadràj ne ukqu~i u argumentativni diskurs. Time se,

svakako, zna~aj prakti~nih vrednosti i interesa ne iskqu~uje iz

spoznaje socijalnog ìvota. Nasuprot tome, on se uve}ava tako

{to postaje predmet javnog racionalnog prosu|ivawa.

Dakle, epistemolo{ka odogovornost zahteva od humanisti~-

kog intelektualca nepristrasnu, analiti~ku refleksiju upravoonih vrednosti kojima on daje prednost. U odre|enom smislu re-

zultat ovog zahteva je negativan, zato kako kaè Rasl {to

qude ~ini intelektualno malo smernijim i svesnim da se mnogo

toga {to se dràlo izvesnim pokazalo kao neistinito i da nema

pre~ice do znawa19, ali ni do ispravnih prakti~nih odluka.

No, analiti~kom refleksijom ne iscrpquje se domen episte-

molo{ke odgovornosti. Dono{ewe prakti~nih odluka po~iva

uvek na izboru izme|u alternativnih mogu}nosti (hipoteza), za

~ije je formulisawe neophodna sinteti~ka saznajna mo}. Prak-

ti~no racionalno odlu~ivawe odnosi se, dakle, na izbor izme|u

vi{e sinteti~ki konstituisanih hipoteza. Od toga u kojoj meri

one uvaàvaju javno raspoloìvo teorijsko i empirijsko znawe

zavisi i validnost odluke. Shodno tome i humanisti~ki intelek-

tualac, ukoliko ho}e da interveni{e u prakti~noj ravni sa

epistemolo{kom odgovorno{}u, obavezan je da javno artikuli{e{to je mogu}e vi{e alternativnih hipoteza i mogu}ih scenarija

wihove realizacije. U zavisnosti od toga u kojoj meri po{tuje

epistemolo{ku odgovornost u toku samog procesa istraìvawa,

zavisi i potencijal mogu}ih re{ewa koje on u drugom koraku moè

da ponudi. Pri tome je svakako va`no imati na umu da nijedna

ponu|ena hipoteza nema apsolutno izvesnost, nego da se samo za

neke od wih moè navesti boqa argumentacija, pri ~emu kqu~na

19 Bertrand Russel, [ta je filozofija (intervju), êmu, 1(5), Zagreb, 1995,str. 66.


18/24

MILE SAVI]

158

premisa argumentacije ne bi trebalo da bude sopstveno vrednosno

uverewe.

S druge strane, nemogu}nost kona~nog racionalnog utemeqe-

wa prakti~nih odluka ne zna~i diskvalifikaciju razuma. Napro-

tiv, racionalnost ima smisla upravo u podru~ju pogre{ive spoz-

naje. Time svakako ne}u da svedem svo odlu~ivawe i re{avawe eg-

zistencijalno-prakti~nih problema iskqu~ivo na upotrebu

mi{qewa, ali ho}u da istaknem da je intelektualac obavezan da

nepristrasno argumentuje bez unapred postavqenih ograni~ewa,

tj. do krajwih granica mogu}e upotrebe razuma, ~ak i onda kada se

ti~u najintimnijih vrednosnih uverewa.Poziv na neograni~enu refleksiju ne zna~i, me|utim,

beskona~no odlagawe trenutka u kome treba doneti prakti~ne

odluke, nego suprotno da je zbog neophodnosti dono{ewa kona~-

nih odluka u ograni~enom vremenu i prostoru potrebno imati na

raspolagawu {to je mogu}e vi{e alternativnih hipoteza zasnova-

nih na racionalnim argumentima i sagledivim posledicama. Dak-

le, epistemolo{ka odgovornost u prakti~nim pitawima zahtevaartikulaciju {to je mogu}e razvijenije argumentacije neophodne

za racionalno opredeqivawe izme|u vi{e postavqenih hipoteza.

Naravno, to samo po sebi nije dovoqno da bi odluka bila dobra.

Bar iz dva razloga. Prvo, raspoloìvo znawe uvek je ograni~eno;

i drugo, ograni~eno raspoloìvo znawe moè se interpretirati

razli~ito, tako da u zavisnosti od same interpretacije zavisi i

dono{ewe odluke20. Stoga dobra prakti~na odluka, pored isti-

nitog rasu|ivawa zahteva i pravilan izbor ciqeva. Me|utim,pravilan izbor ciqeva ne po~iva na individualnoj moralnoj uzvi-

{enosti i kvazi-intuitivnoj legitimaciji pojedina~nih vrednos-

nih opredeqewa. Kada bi bilo tako, onda bismo mogli da pretpo-

stavimo da individualni egzistencijalno-prakti~ni izbori in-

telektualaca treba da budu uzor za druge ~lanove dru{tva. Ali

tome protivre~i iskustvena evidencija. Upravo vrednosno pos-

20 ...Samo znati {ta je dobro ne zna~i jo{ prakti~nu mudrost.;Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1958, str.158 (1143b,XII2).


19/24


159

tavqene ciqeve treba uvesti u argumentativno poqe, ina~e bismo

prihvatili decizionisti~ko stanovi{te principijelnog izbo-

ra, {to bi imalo za posledicu dominaciju figure neprijateqa u

podru~ju prakti~nog ìvota. Prema tome, intelektualni anga`-

man, nezavisno od vrste nauke, wenog predmetnog podru~ja i me-

todolo{kog pristupa, ima osobenu vrstu odgovornosti episte-

molo{ku odgovornost, koja proizilazi iz samog poziva intelektu-

alca koji se prvenstveno ti~e praktikovawa mi{qewa. To pored

ostalog zna~i da za nauku i filozofiju nije merodavan obrazac

angaòvanog intelektualca, koji u krajwoj instanci svaki inte-

lektualni anga`man procewuje po merilima gra|anske, klasne,nacionalne, rodne ili rasne emancipacije, {to bi za posledicu

imalo diskvalifikaciju intelektualnog dela na osnovu biogra-

fije. Tako bi, na primer, iz kulturne ba{tine mogli biti iskqu-

~eni Luka~, ili Hajdeger21. S obzirom na to da sam autor u prin-

cipu nije i najboqi tuma~ svog dela, potrebno je razdvojiti inte-

lektualno delo od prakti~nog anga`mana. Shodno tome, nauka ili

filozofija treba da se razdvoje od pojma angaòvanog intelektu-

alca i reafirmi{u ideju izvorne nauke.

Posve}enost stvarima mi{qewa nije, me|utim, delatnost

koja je odvojena od egzistencijalno-prakti~nih pitawa. Ona sama

predstavqa jedan od najosobenijih na~ina wihovog re{avawa.

Za{to se uop{te bavimo naukom i filozofijom? Preformuli{i-

mo to pitawe na slede}i na~in: za{to se uop{te bavimo bilo

~ime? Vidim odgovor u slede}em zbog opstanka. Jedino opstanak

daje smisao svemu ~ega se ~ovek lati, pa i folozofiji/nauci. Ao~uvawe mogu}nosti dostojanstvenog opstanka, kao najvi{eg

dobra koje se moè pretpostaviti22, nije zamislivo bez epistemo-

lo{ke odgovornosti, ako se ve} ne prepusti potpunoj kontingen-

21 Ovo vidim kao posledicu prejake vrednosne selektivnosti, kojapo pravilu uslovqava to da se rivalske koncepcije odbacuju en block,gube}i pri tome iz vida da one mogu sadràti elemente koji su, na pri-

mer, na epistemolo{koj ravni spojivi sa drugim koncepcijama.22 Ovde podse}am na Aristotela koji odre|uje dobro kao ono ~emu

sve teì. Aristotel, Nikomahova etika, Kultura, Beograd, 1958, str. 3(1094a, I1).


20/24

MILE SAVI]

160

ciji. Postavqawe pitawa dostojanstvenog opstanka kao osnovne

prakti~ne vrednosti reafirmi{e zna~aj prakti~nog znawa, ali u

tom smislu {to se ono ne ti~e samo izbora odgovaraju}ih

sredstava za postizawe odre|enog prakti~nog ciqa, nego {to se

prevashodno odnosi na racionalnu argumentaciju oko izbora

ciqeva, jer ne posedujemo apsolutno pouzdano znawe o wihovoj

ispravnosti. Dodu{e, moèmo pretpostaviti da jedostojanstven

opstanak vrednost po sebi, ali ovakvo op{te odre|ewe nije do-

voqno bar iz dva razloga. Prvi se odnosi na ~iwenicu da postoje

razli~ite koncepcije dostojanstvenog opstanka, a drugi na potre-

bu za dodatnim znawem o uslovima wihove konkretne primene.Tako je epistemolo{ka odgovornost, u stvari, odgovornost prema

opstanku. I, kao takva, ona pripada jednoj posebnoj klasi qudi

intelektualcima ~iji poziv, posve}enost problemima spoznaje i

wenog odnosa prema svetu, afirmi{e jednu posebnu normu isti-

nu. Ona obeleàva i osobeno podru~je filozofskog i nau~nog

delovawa svest o sloènosti egzistencijalno-prakti~nih pita-

wa koja se ne moè razre{iti kvazi-intuitivnim ose}awem saves-ti. âk bih tvrdio da je svest, tj. znawe, u odre|enom smislu uslov

savesti. U tom smislu {to biti savestan intelektualac zna~i bar

toliko biti obazriv, negovati racionalnu skepsu prema svim

doktrinama i biti spreman da se sopstvena vrednosna uverewa

izloè argumentativnoj proveri i korekciji.

VI.

Kona~no, kakvom vrstom znawa raspolaè angaòvaniintelektualac? Uzmimo, na primer, Aristotelovu podelu znawa.

Neka tih sposobnosti na osnovu kojih du{a afirmacijom ili

negacijom dolazi do istine ima pet: umetnost (techne), znawe (epis-

teme), prakti~na mudrost (phronesis), pravo nau~no znawe (sophia,

scintia per causas), spekulativno mi{qewe (nous). Pretpostavqawe

i verovawe iskqu~ujem jer mogu da dovedu u zabludu.23

Od svih pomenutih sposobnosti, znawe angaòvanog inte-lektualca je najsli~nije prakti~noj mudrosti (phronesis), jer funk-

23 Isto, str. 145 (1139b, III1).


21/24


161

cija mi{qewa zasnovanog na prakti~nom znawu jeste istina koja

se poklapa sa moralno ispravnim htewem.24 Moralna vrlina je,

kaè Aristotel, sposobnost opredeqewa, a moralno opredeqewe,

tj. voqa (htewe), zasnovano je na odlu~ivawu (rasu|ivawu, proce-

wivawu). Stoga, rasu|ivawe mora biti istinito, a htewe pravil-

no da bi dali dobar moralni izbor, a ono {to razum potvrdi

voqa treba da sledi.25 Da li, me|utim, angaòvani intelektualac

ispuwava zahtev da voqa sledi ono {to razum putem rasu|ivawa

potvrdi? Fakti~ko iskustvo ne ide u prilog tome, jer se odluke

~esto donose na osnovu apriornog normativizma, a ne racionalnog

procewivawa. No, i kad bi taj uslov bio ispuwen, Aristotelpostavqa novi. Naime, ~ak i kad bi angaòvani intelektualac

imao op{ta znawa, to nije dovoqno za prakti~nu mudrost. Pred-

met prakti~ne mudrosti kaè on nije samo op{te; ona mora da

poznaje i pojedina~no, jer se odnosi na delovawe, a svako delovawe

odvija se u pojedina~nostima. Prema tome, angaòvani intelektu-

alac trebalo bi da poseduje i znawe i iskustvo, a ako ne oboje, onda

bar iskustvo26. Me|utim, wemu nedostaje specifi~no iskustvo

upravo u onoj oblasti u kojoj on ho}e da interveni{e, a to je

oblast koja se ti~e konkretnog ure|ewa dru{tvenih odnosa.

Da zakqu~imo nauka i filozofija su, bez sumwe, intelek-

tualne delatnosti. Onaj ~iji je poziv intelektualno delovawe,

prirodno, naziva se intelektualac. Od XIX veka u kontinentalnoj

kulturi pod imenom intelektualca uglavnom se podrazumeva

angaòvani, tj. politi~ki intelektualac. Ali, mi vidimo da zna-

we ne spada u osnovno odre|ewe wegovog pojma, nego je to vrednos-no-prakti~no opredeqewe. Drugim re~ima, wegov poziv ne sastoji

se prevashodno u tuma~ewu i obja{wavawu sveta, nego u podsti-

cawu gra|anske emancipacije. Stoga se ~ini, da je opravdano

pitawe koliko je angaòvani intelektualac jo{ uvek intelek-

tualac? Parafraziraju}i @. Bendu, angaòvani intelektualac

je na putu da izda ideju intelektualca u strogom smislu re~i.

24 Isto, str. 144 (1139a, II3).25 Isto, str. 144 (1139a, II2).26 Isto, str. 151152 (1141b, VII7).


22/24

MILE SAVI]

162

To, naravno, ne zna~i da je angaòvani intelektualac bez

znawa o javnim stvarima. Re~ je, u stvari, o tome da znawe o javnim

stvarima nije krajwi ciq wegovog delovawa, nego usavr{avawe

gra|anske vrline. Problem nastaje u onom trenutku kada se u

podsticawu razli~itih oblika emancipacije zauzme stav da je

tuma~ewe i obja{wavawe stvarnosti zavr{eno i da upravo

angaòvani intelektualac ima o tome ekskluzivno znawe i eks-

kluzivnu ulogu u wenom sprovo|ewu. Me|utim, javna promocija

koju on sti~e kao angaòvani publicista sama po sebi nije argu-

ment ni za epistemolo{ku uverqivost, ni za moralno-politi~ku

ispravnost. Zbog toga je potrebno razdvojiti ravni prakti~noganga`mana od intelektualnog dela. U protivnom, zbog ~estih

prakti~nih pogre{aka, izjedna~avawe prakti~nog i intelektual-

nog habitusa vodilo bi obezvre|ivawu samog intelektualnog dela.

S druge strane, ovo podvajawe rasvetqava ~iwenicu da pod-

ru~je javnog delovawa nije iskqu~ivo u posedu angaòvanog

intelektualca. Ono pripada podjednako i ekspertu i prose~nom

gra|aninu, i pored toga {to im to nije profesija. I jedan i drugi,sasvim legitimno i ravnopravno mogu, i treba, da u~estvuju u tom

poqu, ali se wihova delatnost u tome ne iscrpquje. Profesio-

nalizacija gra|anske, klasne, nacionalne, etni~ke, rasne ili

rodne emancipacije u vidu angaòvanog publiciste teì, me|utim,

da u potpunosti zauzme poqe i gra|anske emancipacije i znawa.

S obzirom da ni po pitawima gra|anske vrline, u prvom slu~aju, ni

po pitawima kompetencije, u drugom slu~aju, angaòvani

intelektualac nema prednost, on ne moè biti ni otelotvorewejavnog uma, nego se wegova uloga ograni~ava na ulogu moderatora

javnog mwewa27, profesiju koja jeste javno korisna, ali nije

ekskluzivna.

27 Na osnovu toga {to razdvajam javni um od javnog mwewa nesledi da pod javnim umom podrazumevam neku supstancijalnu formu.Pod pojmomjavnog uma podrazumevam javno artikulisan i relativno sta-bilizovan korpus relevantnih znawa i argumentativnih procedura priz-nat od kompetentne javnosti u jednom dru{tvu kao legitimna osnovaracionalne komunikacije. On ne mora biti, i obi~no nije, op{teprihva-}en u javnom mwewu, ali je wegovo poznavawe obaveza za intelektualce,


23/24


163

U tom svetlu, iz kriti~kog diskursa nasle|ena podela

navodno iskqu~ivih i vrednosno nejednakih pozicija otu|enih

stru~waka i kriti~kih intelektualaca, odnosno nestvarala~-

ke i stvarala~ke inteligencije, pokazuje se kao neosnovana.

Podru~je anga`mana, tj. javnog uma, koje je okupirao kriti~ki

intelektualac, pripada gra|anima i wihovim politi~kim orga-

nizacijama. U tom podru~ju moè se angaòvati i kriti~ki inte-

lektualac, kao i svaki ekspert ili gra|anin, a uspe{nost

wihovog anga`mana zavisi vi{e od wihove prakti~ne mudrosti i

relevantnih stru~nih znawa, nego od kriti~ke nastrojenosti.

Re~ju, dilema ili ekspert ili kriti~ki intelektualac jela`na dilema, jer angaòvani intelektualac moè biti i ekspert

ili nekriti~ki intelektualac kada se ukqu~i u definisawe

javnog interesa. [tavi{e, ekspertsko ili nekriti~ko znawe,

odnosno u intelektualnoj zajednici potvr|eno intelektualno

delo, moè dati dodatnu ubedqivost takvom anga`manu, mada ne i

nepogre{ivost. Za razliku od toga,kriti~kom intelektualcu

preti opasnost da anga`man pretvori u samo delo. U tom slu~aju,

anga`man bi mogao biti shva}en kao satisfakcija za nedostatak

odlu~nosti da se neposredno ukqu~i u politi~ku ravan u koju

teì da spoqa interveni{e. Krajwi ishod je prili~no nepovo-

qan po kriti~kog intelektualca, jer ne uspeva da se potvrdi, ni

kao intelektualac u doslovnom smislu re~i, niti kao politi~ar.

Kao politi~ar zbog toga {to izbegava da javno proveri svoju

politi~ku legitimaciju, a kao intelektualac zbog toga {to epis-

jer proizilazi iz wihovog poziva. Me|utim, konstitucija javnog mwewai javnog uma je sli~na, ne samo u fenomenalnom pogledu naime, u tomsmislu {to su podlo`ni kontinuiranim promenama, nego i u tom smislu{to nisu potpuno koherentni sistemi. Ni javni um nijeepistemolo{ki neprotivre~an i zaokruèn korpus znawa. Me|utim, onse razlikuje od javnog mwewa po vi{em stepenu epistemolo{ke kompe-tencije, tj. racionalne legitimacije. Po{to ona zavisi od specifi~nekompetentnosti intelektualaca, tj. epistemolo{ke odgovornostidru{tvene nauke, stepen wene apriorne vrednosne (ne)selektivnostiuslovqava u kojoj meri ona omogu}ava konstituciju javnog uma koji odgo-vara relevantnim interesima dru{tva, odnosno, u kojoj meri ona moèbiti normativni korektiv javnog mwewa.


24/24

MILE SAVI]

temolo{koj odgovornosti pretpostavqa moralno-politi~ku

samolegitimaciju, koja se naàlost ~esto mewa pod uticajem spo-

qa{wih, socijalnih okolnosti. Uzev{i to u obzir, ne moè se

izbe}i zakqu~ak da se u humanisti~kim nau~nim disciplinama

potrebno osloboditi nasle|a tzv. kriti~kog mi{qewa i re-

afirmisati pojam kritike kao nepristrasnog istraìvawa, koje

moè da artikuli{e socijalno relevantno i verodostojno znawe

kao pretpostavku za dono{ewe validnih prakti~nih odluka, u

~emu vidim i mogu}nost obnove wihove socijalne funkcional-

nosti. Obnova socijalne funkcionalnosti pretpostavqa ograni-

~ewe domena intelektualnog anga`mana prevashodno na pitawaznawa, da bi se potom epistemolo{ka odgovornost pojavila kao

jedna od kqu~nih pretpostavki socijalno odgovornogdelovawa.

MILESAVIC

PUBLIZIST UND FFENTLICHE VERNUNFT

ZUSAMMENFASSUNG

Der Verfasser betrachtet in dieser Arbeit das Problem der Rationalitt

und der Rolle des Intellektueller in der Gesellschaft. Nach Einsicht des

Verfassers ist die wissenschaftliche Erkenntnis eine begrenzte Erkenntnis, die

erklrt die gesamte Wirklichkeit nicht. Aus diesem Grund betont er die groeNtzlichkeit des philosophischen Denkens fr die Wissenschaft und die

menschliche Existenz. Deswegen erklrt der Verfasser die Bedeutung des

Begriffes der Intellektuelle. Dazu differenziert er die Begriffe der kritische

Intellektuelle oder der politische Intellektuelle von dem Begriff Intellektu-

elle. Nach der Meinung des Verfassers ist die epistemische Verantwortung die

erste Verantwortung des Intellektuellers.

Schlsselwrter: der Intellektuelle, der kritische Intellektuelle, die

epistemische Verantwortung, die ffentliche Vernunft, der Mensch, die

Gesellschaft, der Publizist.

Documents

Publicista i Javni Um - Mile Savic