RAANJE SRPSKIH HIMNI

457

Raanje srpskih himni (1): Boe pravde za dva kraljaVekovni san o slobodi srpski narod je oduvek pretakao u stihove i tako svoje pobede, ali i poune poraze uvao od zaborava.

Srbin u dui: Slovenaki kompozitor Davorin Jenko

Uvek bi se meu tim pesmama izdvajala poneka koja bi sluila kao narodna himna ili makar liila na pesme koje su opijale oseanjem pripadnosti jednoj naciji i veri, i nejakom, smrtnom pojedincu udahnjivale deli besmrtnosti, povezujui ga kako s precima, tako i s potomcima.

MARKOVA SABLJAIpak, kada je mladoj srpskoj dravi u drugoj polovini 19. veka dolo vreme da izabere svoju slubenu himnu na konkursu, ta takmienja su se zavravala neslavno. "Dosta ste Vi mene za kojeta Vae molili, sad evo doe red da ja Vas za neto, ali za neto nae obte zamolim" - tako poinje pismo koje je, po nalogu kneza Mihaila Obrenovia pesnik Ljubomir P. Nenadovi, tadanji naelnik u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela, uputio 17. marta 1864. godine pesniku uri Jakiu. To "neto nae obte" bila je narudbenica za stihove prve dravne himne. Slavni ura, i pored siromatva u kome je proveo vek, nije se odazvao pozivu. Krenula su tada iz ministarstva ljubazna pisma i drugim pesnicima, ali bez uspeha. Na konkursu nije proao ni Jovan Jovanovi Zmaj. On je napisao stihove, a melodiju je uradio kompozitor Kornelije Stankovi, iako je ve bio na samrtnoj postelji. Njihova himna nije nikada izvedena. Konkurs je zavren skandalom jer je Nenadovi optuen da je podmiivan, a on se branio izjavom da konkurs nije ni raspisivan. Srbima, koji su toliko udeli za sveanom nacionalnom pesmom, bilo je sueno da do nje dou sluajno.

Himnu proslavili glumci: Narodno pozorite

Kneevi Milan Obrenovi, naslednik ubijenog Mihaila, jedva je 1872. doekao punoletstvo kako bi se oslobodio namesnitva i seo na srpski tron. Za te dve vane prilike naruio je pozorini komad u kome bi se kroz kratak pregled krvave srpske istorije veliala njegova dinastija. Obratio se Jovanu oreviu, piscu i upravniku Narodnog pozorita u Beogradu, inae velikom poborniku monarhije. I sam slavoljubiv, pisac je odmah prionuo na posao. Ubrzo je mogao sveano da predstavi grandiozan komad "Markova sablja". U zavrnoj sceni na pozornicu je, uz Kraljevia Marka i njegovu sablju, osloboditeljicu namuenog naroda, izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda gromkim povicima: "Blii se, blii, to sreno vreme. Baeno seme brzo sazreva. Evo, uj!" Iza pozornice se zaula vesela muzika, a za njom je grunuo "sav narod" pesmom: "Boe pravde, ti to spase, od propasti do sad nas".

Te avgustovske veeri Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to jo niko nije znao. orevieva pesma je ubrzo stekla veu popularnost meu publikom od samog komada, pa se pojavljivala i u samostalnim horskim koncertima. Tokom deset godina postala je prava narodna himna, o emu svedoi lanak u "Srpskim novinama" od 23. februara 1882. godine. Tu se, u izvetaju sa krunisanja Milana Obrenovia za kralja, kae da je posle velianstvenog govora mladog suverena hor izveo i srpsku narodnu himnu "Boe pravde". Od tada je ova pesma postala i zvanina himna nove kraljevine na Balkanu.

Prva verzija "Boe pravde"

Kada se majskim prevratom 1903. ugasila dinastija Obrenovia, oekivalo se da e istu sudbinu podeliti i himna. Novi kralj Petar Karaorevi nameravao je da zameni mnogo toga, pa i ovo dravno obeleje. Ve 6. juna 1903. je iz Bea ministru prosvete i crkvenih dela Ljubomiru Stojanoviu ponuena jedna pesma. Sastavio ju je lino carski kompozitor Avgusta tol i posvetio novom srpskom vladaru.

Ali, Petru Karaoreviu se kompozicija nije dopala, pa je izgledalo da e se istorija ponoviti. Bez uspeha su proli konkursi u kojima su uestvovali mnogi poznati pesnici, odbijen je i veliki Aleksa anti. Tako je sve do 1909. Srbija bila bez himne. Na Petrovdan te godine kralj Petar je slavio 65. roendan i odluio - "Boe pravde" e ostati zvanina himna Kraljevine Srbije, a kralj je svom narodu diplomatski pokazao put: zajedno, jedinstveno i demokratski.

Samo je zavretak prepravljen u "Kralja Petra Boe hrani, moli ti se srpski rod". Sa ovom pesmom Srbi su otili najpre u Balkanske ratove, onda i u Prvi svetski rat i iz njega izali kao pobednici, ali je poetak mira i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca oznaio kraj drave Srbije i njene himne. Stanislav Biniki je komponovao novu, u kojoj su poetak i zavretak preuzeti iz stare. Reenjem od 12. decembra 1919. ministra prosvete Kraljevine SHS, pesma "Boe pravde" jo jedanput je preureena tako to se iz nje izbacuje pridev "srpski" i zamenjuje pridevom "na".

"Boe pravde" je ponovo srpska himna. Njene rei, po ko zna koji put prilagoene vremenu, mnogi Srbi ne znaju napamet, ali je svima melodija i te kako poznata. A ona se nije menjala jo od kada ju je pre skoro jednog i po veka za oreviev komad komponovao Davorin Jenko. Rodom Slovenac, a u dui veliki srpski rodoljub, bio je jedna od glavnih muzikih linosti Srbije tog vremena, i veoma zasluan za irenje muzike kulture u Srbiji i oblikovanja nacionalnih oseanja Srba kroz muziku. Ta njegova nastojanja hvalio je i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i voleemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muziara koji su kod nas radili."

Dok je godinama iveo u Panevu stvorio je Jenko melodije koje su postale veoma popularne s obe strane Dunava i Save. Kada je preao u Beograd, istakao se kao horovoa Prvog beogradskog pevakog drutva i kapelnik Narodnog pozorita. Postao je priznati kompozitor za veliki broj dramskih komada s pevanjem kakvi su bili uveni "ido", "Seoska lola", "Potera", "Pribislav i Boena", "Vraara", i, naravno, "Markova sablja". Dobar glas u narodu je stekao i komponovanjem pesama za horove kao to su "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "to uti, Srbine tuni". I posle njegove smrti izvoene su mu uvertire "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar", a dve njegove kompozicije dobile su zvanje nacionalnih himni. Pored "Boe pravde", to je slovenaka "Naprej, zastava slave".

JENKU NEMA POKOJA

Stanislav Biniki

Bio je lan Matice srpske, a od 1869. i lan Srpskog uenog drutva, pretee Akademije nauka i umetnosti. U beogradskom Narodnom pozoritu, u kojem se zaposlio 1871, Jenko se pored komponovanja i pripremanja horova prihvatio i obuavanja glumaca u pevanju. Pozvan je da pripremi muziku za komad "Markova sablja", pa je komponovao muziku budue srpske himne onako, usput. U to doba smatralo se da je Srbe vie zaduio romansama koje se i danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce udi", "Gde si, duo, gde si, rano". tavie, zli jezici su mu zamerali da je za "Boe pravde" samo prepravio austrijsku himnu "Boe spasi (cara Franca)". U Beogradu je Jenko radio do 1912, dve godine pred smrt, a onda se iznenada vratio u Ljubljanu. Razlog je bila smrt njegove najblie prijateljice, glumice Vele Nigrinove, koja je takoe bila Slovenka. Kada je i Jenko umro dve godine kasnije, na njegovoj sahrani se svirala njegova kompozicija "Na grobih".

Ali, austrijske vlasti, koje su ga smatrale srpskim podanikom, nisu mu dale pokoja. Testamentom (koji je napisao irilicom) deo ostavtine je namenio kolovanju siromanih srpskih studenata, ali je njegovu poslednju Ministarstvo pravde u Beu je oborilo, izgovarajui se time to su Srbija i Austrija ve bile u ratu i da su svi meudravni sporazumi postali nevaei.

VIDOVDAN U ENGLESKOJU Odesi, na smotri Srpsko-hrvatsko-slovenakog dobrovoljakog korpusa 1916. godine, svi vojnici zajedno su pevali "Boe pravde", a onda i pesme "Lijepa naa domovino" i "Naprej, zastava slave". Iste godine pevala se i u molitvama za srpski narod u engleskim crkvama 1916. godine. Na proslavi Vidovdana podeljeno je 30.000 prevoda srpske himne irom Engleske.

BRAA PO ORUJUU toku proboja Solunskog fronta 1918. godine s ratita su stizali u Solun savezniki oficiri na odsustvo. U taverni Kod Bele kule pili su metaksu iz oljica za kafu jer im je alkohol bio zabranjen. Zajedno su sedeli Englezi, Italijani, Rusi, a jedan do drugoga, kao na bojitu, Francuzi i Srbi. Zabeleeno je jednom prilikom da su, dok je ruski oficir traio "da svi piju za njegovu smrt", francuski i srpski pevali jedan drugome: Francuz "Marseljezu", a Srbin njemu "Boe pravde". Srpsku himnu su savezniki orkestri stavljali u repertoar, a srpski aci u Francuskoj, Engleskoj i Rusiji su sa svojom himnom osvajali prve nagrade na takmienjima horova.

(2): Tajna manastira Kuvedin

Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi, srpske crkve i kole svetiteljskoj glavi! Verovatno nema Srbina, ma gde da se nalazio, koji ne poznaje ove stihove.

RASADNIK SVETOSAVSKOG KULTA: Manastir Kuvedin

Mnogi e u njima prepoznati Svetosavsku himnu, posveenu Rastku, najmlaem sinu velikog upana Nemanje, asketi i mudracu, propovedniku narodne vere i crkvenom prvoprestolniku, dravniku i ktitoru, miritelju zavaenih i zatitniku ubogih, zakonodavcu i prosvetitelju svih srpskih zemalja.

Od kada se Rastko pojavio i zamonaio kao Sava poslednjih decenija 12. veka, o njemu se neprestano pisalo i pevalo. Zato je razumljivo da se i himna omiljenom srpskom svetitelju pojavila kao najstarija prava pevana himna u Srba. Ali, ni do danas nije sasvim razjanjeno iz ijeg je pera nastala. Pominjalo se nekoliko imena, a meu njima dosta esto pisac Aleksandar Sandi. Svetosavsku himnu je zapisao i za hor komponovao Kornelije Stankovi. Sledili su ga Stevan Mokranjac, Davorin Jenko, Petar Krsti.

Rasadnik Savinog kulta

U dananje vreme jaa uverenje da je Svetosavsku himnu napisao monah. I to, ako ne ba isposnik u manastirskoj mantiji, a onda sigurno svetenik, a u svakom sluaju slubenik Isusa Hrista i Savin sledbenik, jer je ova himna zapravo molitva, onakva kakva iskrsava u samoi kelije i upuuje se svecu bez ikakvog drugog posrednika osim duboke line vere.

Molitvena knjievnost see u sam iskon srpske pismenosti. Uz itija i letopise, pohvale i zapise, hronike i rodoslove, slube i kanone, u njoj se sauvala duhovna, svetena, vladarska i moralna istorija naroda i drave, gde su ivot, delo i duh svetoga Save bili stalno nadahnue pisaca.

Sveti Sava u Pekoj patrijariji

Preko njih je Rastko Nemanji i postao najvei srpski propovednik mira i ljubavi meu ljudima i narodima. Ispisana uzvienim, prazninim jezikom, ova molitvoslovna istorija u stihovima plete se, kroz vekove, sve od samih vapaja i zaveta srpskih Gospodu i ugodnicima njegovim, svim svetima za spas napaenog naroda.

Tom narodu se kult svetog Save vratio dolaskom Stefana Stratimirovia za mitropolita 1790. godine, i tada je otpoela nova era u ivotu srpske crkve. Ba kao i njegov drevni prethodnik na duhovnom tronu, novi poglavar se potrudio oko obrazovanja i kulture svojih svetenika, kako bi se preko njih podigla prosvetna, nacionalna i moralna svest Srba graana Habsburke monarhije. Stratimirovi je otvorio bogosloviju u svom seditu u Sremskim Karlovcima, odakle su krenule da se osnivaju i bogoslovije po eparhijama. Na njegovo zauzimanje osnovane su karlovaka i novosadska gimnazija.

U to doba, doba borbe protiv unijaenja sa latinskom crkvom, Savindan je ve bio crkveni praznik sa crvenim slovom. Bio je to 14. januar po starom kalendaru, kada se arhiepiskop srpski 1236. godine upokojio u bugarskom gradu Trnovu, a njegova crkva ustanovila da se tog datuma obeleava uspomena na njega. Dozvolom vlasti u Beu, od 1774. Sava je postao jedini srpski svetitelj koji je smeo da se slavi i u narodu.

Rasadnik Savinog kulta bio je frukogorski manastir Kuvedin, koji je po predanju podigao despot Stevan tiljanovi i posvetio ga svetom Simeonu Mirotoivom i njegovom sinu Savi. Paroh aradski Georgije Aleksi ostavio je u Budimu tampanu propoved na dan svetog Save 1806. godine.

Aleksandar Sandi

To je i najstariji zapis o svetosavskoj proslavi, sa opisom parade vojne muzike i graana, grmljavinom puaka i topova tog dana ispred manastirske crkve. Svega est godina kasnije, najvei srpski svetac je proslavljen i u Zemunu, gde je proglaen za zatitnika kola.

Od kada je 1812. osnovan fond, da se "Sveti Sava ima obeleavati svake godine, kao zatitnik srpskih kola", slava se proirila i na druga uilita na tlu dananje Vojvodine. Zasluga za to pripada sveteniku Jeftimiju Ivanoviu, koji je ranije slubovao u Kuvedinu, Savinom manastiru, pa je zato i uzeo Savindan za slavu. Malo po malo, Sava je osvajao srpske kole. U Peti je poeo da se proslavlja 1838. godine. Ve naredne, ugledni knievnik Jovan orevi je zapisao da je prisustvovao izvoenju pesme o svetom Savi na akoj proslavi u Segedinu.

Svetosavska himna je tada prvi put izvedena, a orevi je bio ubeen da je tvorac njenih stihova Pavle Stamatovi, uveni segedinski prota i veliki rodoljub koji je proslavu i upriliio. Poto su utvreni ovi podaci, ispostavilo se da Aleksandar Sandi nije mogao da bude pisac te himne, jer je roen svega tri godine ranije, ali jeste napisao drugu, nadahnutu onom koja se danas naziva Svetosavska i peva na kolskim priredbama i sveanim akademijama.

aki zatitnici

Pre nego to je Savindan postao kolska slava, u raznim gradovima na Balkanu srpske kole su imale druge zatitnike. U Osijeku su to bili apostoli Petar i Pavle, dok je najuglednija, Karlovaka gimnazija tek 1860. prvi put proslavila Savu kao svoju slavu osveenjem vodice i akom priredbom. Pre toga je slavljen sveti Stefan, kao patron osnivaa, mitropolita Stratimirovia.

Od nje je Sandi pozajmio poetne stihove, dok su ostale strofe potpuno drugaije. Sandieva himna se danas pominje kao Himna svetom Savi.U starim zbornicima dr Danila Medakovia, osmoglasnicima ili katavasijama kako su se u to doba zvali, i u tipografiji episkopa budimskog Platona Atanackovia u Novom Sadu tampanom ezdesetih godina 19. veka, nalazi se jedna od prvih verzija svetosavske himne "Voskliknem ljuboviju". Poslednja istraivanja kau da je ova sveana pesmu ispevana jo mnogo ranije. Autorstvo se danas najvie pripisuje vladiki vrakom Jovanu Gligorijeviu, koji je kasnije postao i mitropolit karlovaki. Stihove je napisao dok je boravio u manastiru Kuvedin 1735. godine. Ovaj manastir je u to doba bio pun ivota i veoma plodnih knjievnih stvaralaca. Pesma je napisana na crkvenoslovenskom jeziku i imala je etiri strofe. ekala je sve do 1832. da je zabelei jeromonah Silvester Vukovi, koji ju je preneo u manastir Hilandar na Svetoj gori. U Kuvedinu nema pisanih potvrda o nastanku Svetosavske himne, jer je manastirska arhiva izgorela tokom Drugog svetskog rata. Ipak, ima verodostojnih tragova da je himna svetom Savi, zapravo pesma sa naslovom "Pesn Svetitelju Savi i arhiepiskopu serbskome" pojana u crkvi ovog manastira i to pre no to je dan svetog Save postao kolska slava. Nakon toga, ova "himna nad himnama", kako je nazivaju pojedini strunjaci, doivela je dosta prevoda, budui da je napisana na crkvenoslovenskom jeziku, kao i izmena, pa je do dananjih dana stigla u znatno drugaijem obliku od originala.

Nepodobni svetac

Kult svetog Save je sa himnom koja ga je slavila rano preao Dunav i Savu. Ve 1940. godine kolska slava je proslavljena u kragujevakom Liceju. To je bila zasluga predavaa koji su bili iskljuivo iz Vojvodine. Iste godine Savindan je ustanovljen za kolsku slavu odlukom Sovjeta Knjaestva Srbskog, a na predlog Atanasija Nikolia, roenog Bavanina, koji se prihvatio mesta rektora Liceja u Kragujevcu.

U odluci Popeiteljstva prosvjetenija, dravne i crkvene vlasti su propisale da se sveti Sava proglaava za zatitnika svih srpskih kola i da se 14. januara (danas 27. januara po novom kalendaru) ima u svim kolama najsveanije proslavljati.

Crna Gora je Savindan u proslavu uvela 1856. godine, pod knezom Danilom. Kao kolski zatitnik sveti Sava je proslavljan sve do kraja Drugog svetskog rata, da bi od tada, pa u narednih vie od pola veka, bio proglaen nepodobnim.

Grupa autora

Pominjalo se nekoliko moguih pisaca Svetosavske himne. Jedan je Nikola Begovi, svetenik, verouitelj, pesnik i istoriar, roen na Baniji 1821, a drugi Aleksandar Sandi, gimnazijski profesor, novinar, knjievnik i lini sekretar Vuka Karadia u Beu. Istoriar Dimitrije Ruvarac smatrao je da je pesma nastala u Sremu, a zakljuak izveo na osnovu pesmarice iz 1845. godine. Kao mogui autor spominje se i pesnik i svetenik iz Paneva Vasa ivkovi, koji je iveo od 1819. do 1891. godine.

(3): Vostani, carice! Iako ve u zasluenoj penziji, Dositej Obradovi je odbacio komotan ivot u Trstu i krenuo u pomo srpskim ustanicima, napisavi im i prvu himnu. Kada su beogradske dahije u Valjevu na prevaru prizvale i posekle ugledne srpske knezove, trgovce i svetenike, sa narodnim ustankom vie nije moglo da se eka. Odmah te zime, 1804. godine, na zboru najuglednijih glavara u Oracu za vou je izabran Karaore, i on je ubrzo podigao na noge sve u Beogradskom paaluku to je moglo da nosi oruje, od domaina do hajduka.

Daleko odatle, u Trstu, tada velikom sreditu Srba iseljenika, jedan Srbin se naroito obradovao vestima iz "zemlje praroditelja". Bio je to Dositej Obradovi, nekadanji monah frukogorskog manastira Hopovo, rodom iz akova, iz rumunskog dela Banata. asni starac je ve imao ezdeset pet godina i za sobom bogat ivot putnika, prosvetitelja, uitelja i knjievnika. Konano zaradivi za udoban ivot, nastanio se u gradu koji je tada bio glavna luka austrougarske prekomorske trgovine. Ali, na vest o Karaorevom ustanku u Srbiji, Dositej je otkazao dotadanju prividnu podaniku vernost caru u Beu i bez oklevanja stao uz ustanike.

Mudre pouke

Razleteo se Dositej meu transkim Srbima da prikupi pomo za svoju brau po krvi, i sam poslavi 400 forinti, polovinu svoje uteevine, uvane za poslednje godine ivota. Drugu polovinu je odluio da ponese sa sobom u Beograd, da bi tamo kupio kuu za otvaranje tamparije. U rodoljubivoj groznici i elji da na sve mogue naine pomogne svojoj ljubljenoj brai, Dositej je u jednom dahu ispevao i stihove koji su se kasnije nalazili u konkurenciji za slubenu himnu Srbije.

Tu, "Pesnu na insurekciju (ustanak) Serbijanov" je 1804. kao buditeljski manifest umnoio i razaslao njene stihove meu Srbe. Posvetio ju je Karaoru, a obraao se majci Srbiji: "Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj adom tvojim videt' tvoje lice! Obrati serdca ih i oesa na se, i daj njima uti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku leala. Sada se probudi, i Serblje vozbudi!" Tako je Prvi srpski ustanak dobio svoju himnu.

U junu 1806. godine Dositej je krenuo ka otadbini, u neizvesnost, ali sa jasnim planom o njenom preporodu. U tome ga je najvie podrao mitropolit Stefan Stratimirovi koji je, drei esto glavu u torbi, pomagao ustanike, ali je diplomatski veto igrao ulogu lojalnog podanika austrijskom caru. Raznim putevima, poglavar srpske crkve i njegov bivi kaluer nali su se na zajednikom poslu, sluenju svim svojim snagama pobunjenom narodu.

Dositej Obradovi je bio vrlo mudar ovek. Pravoslavlje nije napustio ak ni kada je svukao sveteniku rizu, a duu oeliio latinskim redom i radom. Svom narodu i otadbini slao je poruke koje su bile vrlo korisne ne samo u njegovo vreme, nego i danas. Zato mu se verovalo. Govorio je: "Dii onoga koji je pao, svi moemo pasti", ili: "Najbogatiji je oni lovek kom je dosta ono to ima, koji s pravdom dobiva, a tuega ne eli." Veliki i estiti prosvetitelj sve je gradio na duhovnom temelju, pa je rekao: "Opta je kua svima zemlja, a dua e nai ta je zasluila." Oseao je ogromnu zebnju za brau po krvi i zato im je poruivao: "uvaj se brate, ako se i ne boji!".

Dositej je konano stigao u Beograd i pourio da pomogne onako kako je najbolje umeo. Svesrdno se zaloio, i svoj najvei naum isterao, da se u gradu, dojueranjem seditu dahija koje je jo odjekivalo od ustanikih puaka, otvori prvi srpski fakultet, Velika kola. Tog 1. septembra 1808. pozvani su aci polaznici iz svih krajeva Srbije i "ne samo takovi koji ve prilino znaju itati, pisati i raunati".

Otvaranju Velike kole prisustvovali su Karaore i mitropolit srpski, mnogi vieni ljudi i, naravno, Dositej Obradovi. U jednoj sobi bile su postavljene stolice od slame za ake. Karaore, kao vod srpskog naroda, u pozdravnom govoru je rekao: "Vidite, mi imamo dovoljno miica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno vetih ljudi za upravljanje. Da mi znamo dravu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drukije bismo stajali. Uite se vi, dakle, da nastavite nae sreno zapoeto delo. U vama je sva nadeda naa sa te strane."

Posle Karaora, govorio je Dositej: "Vozljubljeni uenici! Bog preblagi i mnogo milostivi izbavlja zemlju nau i ljubimo oteestvo od suanstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo duu nau od suanstva duevnoga, to jest od neznanja i od slepote umne... Zato draaji uenici, budite blagonaravni i posluni uiteljem vaim, uite se i prosvetavajte se u naukama i dobrodetelji i biemo svi sreni i estiti pred Bogom i pred ljudima koje da nam daruje blagi Bog. Amin!"

Glupost nije doveka

Prepun znanja i iskustva, Dositej je sabirao sve ono najdrae to eli svome narodu i savetovao: "Slavna slavenoserpska nacijo u Serbiji, Bosni, Dalmaciji sa Ercegovinom, um kad s naukom prosveti i s prosveteniju dobrodeteljiju sojedini, izbranije nacije nad tobom nee biti. Dobroteljej je tebi prirodna; potenje, slava, velikodunija, muestvo - to su tvoje praroditeljske dobrodetelji. Ja znam, gdi varvarstvo vlada, onde ni je mesto ueniju i prosveteniju ni pravoj dobrodetelji; obae nek s ova dobra uvode onde gdi glupost ne vlada, a gdi glupost sada vlada, nee do veka vladati."

Umalo prava himna

Najpoznatiju melodiju za "Vostani, Serbie" napisao je Vartkes Baronijan i to vie od vek i po od kada su nastali stihovi. Posle raspada SFRJ himna Prvog srpskog ustanka nala se u konkurenciji za himnu nove Srbije, uz Mar na Drinu i "Boe pravde". Poslednje dve pesme su bile kandidati na propalom referendumu 31. maja 1992. na kojem su sluaoci neznatnu prednost dali Maru na Drinu. Srbija je ostala bez himne, na opozicionim mitinzima stajalo se mirno uz Boe pravde, dok se staroj himni druge Jugoslavije "Hej, Sloveni" redovno zvidalo na javnim priredbama i demonstracijama.

Tri melodije

Iako ve u sutonu ivota, ovaj knjievnik, filozof i prosvetitelj imao je mnogo sveine, optimizma i oduevljenja za delovanje da se Srbija digne iz mraka u koji je zapala jo od srednjeg veka, da ne samo orujem, nego i umom i znanjem zaplovi u svetlost i slobodu. Ueni ljudi irili su "Vostani Serbie" po Srbiji, a to su inili i oni koji su iveli van otadbine i pomno pratili i pomagali ustanak brae u matici. Ove Dositejeve stihove naroito esto su govorili predavai u Velikoj koli, a meu njima su se isticali Ivan Jugovi, Miljko Radovi, Lazar Vojovi, Mia Popovi, Glia ivanovi, Sima Milutinovi, Jovan Mijokovi, Jovica Milovanovi, Luka N. Nenadovi, Milan i Ivan Stojkovi, Vuk Stefanovi Karadi...

Dositejeva pesma "Vostani, Serbie!" dugo je ekala da bude komponovana, kao to je i u njenim stihovima "Srbija dugo amila", ali je sve vreme uticala na druge pesnike i rodoljube novodolog doba, prepunog oduevljenja za osloboenje otadbine. Tako je ivela sve do Prvog svetskog rata. Tek neku deceniju po osloboenju dobila je muziko ruho i to ne jedno, nego tri. Melodije za "Vostani Serbije" komponovali su, svako na svoj nain, Vartkes Baronijan, Zlatan Vauda i Ljuba Manasijevi. Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i druge uvene rodoljubive pesme kao to su "Boe pravde", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje su produile i odrale u ivotu Dositijevo oduevljenje i Karaorevo junatvo. (4): Sa egra u legenduZato je vojvoda Stevan Sineli od mnotva junaka ustanika od naroda dobio pesmu koja je vie od jednog veka bila nezvanina himna srpskog vojnika.

HRABROST BEZ PREMCA: Vojvoda Stefan Sineli

Besmrtni junak sa egra Stevan Sineli bio je rodom iz Resave, iz sela Vojska kod Morave. Bez oca Radovana ostao je rano, a kada mu se majka Sinelija preudala u drugo selo, Stevana su ljudi znali samo po njoj, pa je tako dobio prezime Sineli. Tih, poslednjih decenija 18. veka, jedina kola za mukarce bilo je slubovanje u hajducima ili kod narodnih stareina, knezova. Tako je i Stevan postao momak, kako se to tada zvalo, kod resavskoga kneza Petra.

Kada je Petar pogubljen, kao i sedamdeset najuglednijih srpskih glava u dahijskoj sei knezova, Stevan se prihvatio kneevskog zvanja i odmah Resavu pridruio ustanku koji je oko nje ve bio planuo, u umadiji i kod Poarevca. Od tog doba se uvek nalazio na elu resavskih junaka. U slavnom boju na Ivankovcu 1805. dobio je in vojvode.

Naredne godine je osnovan Deligrad, i Sineli se naao u njegovoj odbrani. Tu ga je, tri godine kasnije, doekala i smrt, ali ga je pesma, nastala posle njegovog nesvakidanjeg podviga, odvela ravno u venost. Postala je vojnika himna u mnogim kasnijim bojevima: "Oj, vojvodo Sineliu, srpski sine od Resave ravne, ti si znao Srbina zakleti, kako treba za slobodu mreti. Pue puka, boj se bije, a Sineli ljutu bitku bije, ljutu bitku bije za slobodu, za slobodu srpskome narodu. Oj, vojvodo, ti si pao, ali duman jo od tebe strepi, ti si dao ivot za slobodu, za slobodu srpskome narodu."

Pucanj oajnika

PREZRELI SMRT: Spomenik junacima na egru

Kada od varljivog mira sa Turcima, zakljuenog krajem 1807. nije bilo nita, Srbi su nastavili ratovanje u tri fronta. Na dva, preko Drine u Bosni, i preko Sjenice do Crne Gore imali su uspeha. Trea vojska je pola od Deligrada ka Niu. Tada je vod Karaore napravio kobnu greku: na elo tog fronta je umesto Petra Dobrnjca, prekaljenog upravnika Deligrada, postavio njegovog protivnika, slavoljubivog, a nesposobnog Miloja Petrovia. Vojnici su negodovali, neki se pridruili Dobrnjcu koji je sa svojom konjicom otiao put Knjaevca, a ostali su sa Milojem krenuli ka Niu.

Tu su se u aprilu 1809. utvrdili u jedanaest aneva. Najblii gradu bio je veliki anac na kosi egar ispod sela Kamenice, gde je sedeo Stevan Sineli sa svojim junacima. Turaka u Niu je isprva bilo manje nego Srba u opsadi, i bili su slabo snabdeveni, ali su imali Hurid-pau, hrabrog i vetog komandanta. Da bi dobio u vremenu dok mu ne stigne pojaanje iz Rumelije, paa je nareivao ispade svoje vojske. Srbi su ih uspeno odbijali, pa je Sineli je ve govorio: - Ni je moj! Ja u prvi ui u njega!

U Niu se u meuvremenu saznalo da srpskom vojskom ne samo to ne gospodari jedna ruka, nego je i ta, koja bi trebalo da vodi, nesposobna. Dok su se srpske glaveine raspravljale da li Ni napasti odmah, ili ekati da gradska posada posustane, Turci su doekali pojaanje. Kada ih je bilo vie nego Srba, odluili su da najpre razbiju najjau kariku u srpskoj opsadi, Sineliev anac sa 3.000 ratnika.

SPOMENIK SRPSKOM OTPORU: ele kula i danas stoji kod Nia

Velika sila je 19. maja krenula iz Nia u odsudni napad. Sineli ju je doekao otporom kakav se nije oekivao. anac je ubrzo opkoljen mrtvim turskim vojnicima, ali su ih sledei, ivi, uporno preskakali sve dok nisu uskoili meu srpske ratnike. U ancu se zametnula najstranija borba. Tuklo se kundacima, handarima, ak i golim rukama. Videi ta e se dogoditi, Sineli je otvorio kapiju na ancu i povikao svojima:

"Brao! Spasavajte se ko hoe i ko moe!". Onda je krenuo u sredinu, gde je u lagumu stajala sva municija. Prekrstio se, nategao kuburu i njome pucao u barut i metke...

Prialo se kasnije da je gust mrak potpuno zaklonio i nebo i zemlju, koja se strahovito potresla. Vojvodama iz ostalih anaca komandant Miloje je zabranio da priteknu Resavcima u pomo. Na to se ogluio samo mlavski vojvoda Mateji, ali je stigao prekasno. Sva turska vojska je izginula, kao i svi Sinelievi junaci. Srpska vojska se u neredu povukla ka Deligradu. Neto kasnije, Miloja Petrovia je narodni sud zbog bitke koju nije morao da izgubi osudio na smrt i pogubio.

Pomirio dinastije

Kada je Ni jo jednom i konano 1877. oduzet Turcima, knez Milan Obrenovi je podigao junacima na egru skroman spomenik od belog mermera sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sineliu i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809., napadajui Ni." Tano sto godina posle egarske klanice, u ime kralja nove dinastije kalja Petra Karaorevia, 1909. godine je venac na Sineliev grob na egru poloio prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sineliu i njegovim drugovima."

Petorica preivela

U legendu je ulo da su u Sinelievom ancu na egru preivela samo petorica mladih momaka, koji su se sakrili meu leevima. Kada su ih kasnije otkrili Turci, pokuali su da ih prevedu u islam, a poto su to oni odbili, osudili su ih na veala. Resavci su uspeli da se otrgnu, skoe u Niavu i pobegnu u Srbiju.

Reen da za sva vremena zaplai hriansku raju, Hurid-paa je naredio da se odseku glave poginulih srpskih junaka i od lobanja sazida ele-kula, koja se nalazi "malo vie od varoi Nia, desno od carigradskog druma, a na levoj obali potoka Grabovac", zapisao je hroniar Milan . Milievi i zakljuio: "Dokle god bude na svetu junakih srca, dokle god se bude cenila sluba visokim idealima, i najposle, dokle god preziranje smrti bude iskljuiva svojina velikih dua, dotle e Stevan Sineli biti dika i nada ne samo Resavi nego i svoj zemlji srpskoj."

Carigradskim drumom su prolazili mnogi putnici i raznosili nadaleko priu o stranom spomeniku turske svireposti. Kula je isprva za raju bila opomena, ali je vremenom postala legenda koja je pozivala na otpor. Narod je egarske junake opevao, a noima vadio lobanje iz maltera i dostojno ih sahranjivao. Boravei 1833. kod ele-kule, francuski pesnik, dravnik i veliki potovalac srpske borbe za slobodu Alfons de Lamartin je zapisao: "Neka Srbi sauvaju ovaj spomenik! On e nauiti njihovu decu ta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujui im po kakvu su je celu platili njihovi oevi."

Boj na egru je, kao i sve bitke Prvog srpskog ustanka, ostao veliko nadahnue slikarima, piscima, vajarima, kompozitorima, ali su meu mnogim ustanikim junacima najslavniji postali oni koji su od naroda dobili "svoje" pesme. One su se pronosile od usta do usta i pevale u rovovim na drugim bojitima, kakva je Srbija imala posle egra jo sijaset. Tako su i razbuujui stihovi o vojvodi Sineliu postali prava ratnika himna.

Strah od vitetva

Kada je Ilija Kolarac, veliki srpski dobrotvor, osnovao polovinom 19. veka fond za parastos onima koji su pali za slobodu i osloboenje Srbije u dva srpska ustanka, Dubrovanin Matija Ban potresen ele-kulom napisao dirljive stihove: "Oj, molimo! Ispolinsko pokolenje to bijae, svi od ropstva domovinu iskupljuju' ivot dae...". A 1878. godine, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, Ban je sa poslanicima Narodne skuptine, koja je tada zasedala u Niu otiao da se pokloni senima egarskih junaka i tada rekao: "usmo, brao, a sad s ovdje Svi junaki zavjerimo, sinovima svet amanet to god sami ne svrimo."

Zbog ovakvog rodoljubivog zanosa dugo se verovalo da je Ban sastavio i uvenu pesmu "Oj, vojvodo Sineliu", ali za to nema potvrde. Danas se uzima da je to izvorna narodna pesma, iji su stihotvorci obino nepoznati. Stari ratnik iz Prvog svetskog rata Milorad Jevti priao je da se ona ula na svim srpskim frontovima, a postala je himna vojnicima uvenog puka "Stevan Sineli", koji su nosei pukovsku zastavu i uz zvuke ustanike pesme o vojvodi od Resave ravne, juriali u slobodu. Pesma vojvodi Sineliu je posle Drugog svetskog rata dugo stajala meu zabranjenima. Prokazana je kao ovinistika, velikosrpska, hegemonistika, ozloglaena, i od nje se, zapravo, strepelo, jer je ostala oda srpskom vitetvu, asti, ali i buntovnikoj smelosti.

(5): Da li e pro' krvava no

Melodija pesme "Tamo daleko" i danas se uje u Ukrajini, pa se veruje da su je srpskoj vojsci ostavili ruski artiljerci koji su branili Beograd 1915, a naslov su joj dali esi.

PRED PROBOJ SOLUNSKOG FRONTA: Srpski logor na Kajmakalanu

Ne postoji u povesti ljudskih ratova pesma u kojoj se sabrala sva tragina sudbina ratnika rodoljuba, napaenog, a isto vreme i srenog zbog dolazee slobode, kao u pesmi "Tamo daleko". Ovo nije miljenje samo nacionalno zanesenih Srba, niti onih koji su preiveli klanice u Prvom svetskom ratu, nego i njihovih saveznika. Svi uesnici Solunskog fronta prihvatili su ovu pesmu kao svoju. Englezi su joj dali naslov "There, far away", esi i Slovaci su je nazvali "Tam v dali", a Francuzi pevali "Au loin, au lon sur Corfu". Italijanski novinar Feri Pizani, koji se sa srpskom vojskom povlaio preko Albanije, nazvao ju je "Krvava no". Albanska Golgota odmah je pretoena u stihove, gde se istie zloslutno pitanje "O, zar je morala do' ta tuna nesrena no". Kada su vojnici odneli "Tamo daleko" iz Grke jo dalje, u Francusku, Englesku i vajcarsku, dubina patnje koja je iz ove pesme izvirala uinila ju je najuvenijim svedoanstvom srpskog stradanja u Velikom ratu. Plava grobnica

U NAJLEPOJ USPOMENI GRKA: Srpski vojnici sa Krfljanima

Melodija pesme "Tamo daleko" i danas se uje u Ukrajini, pa se veruje da su je srpskoj vojsci ostavili ruski artiljerci koji su branili Beograd 1915. godine. Posle bitaka na Kolubari i Ceru srpska vojska je krenula na povlaenje preko Albanije. Ono vojske to je preivelo nedelje uasnih mareva donelo je ovu melodiju u svoje novo utoite Krf, za koje se poetkom 1916. verovalo da je ostrvo spasa. Meutim, prvo vreme na ovom jonskom ostrvu znailo je dalju pogibelj za Srbe. Nije bilo dovoljno hrane, odee, ogreva i atora, pa su izmueni vojnici masovno umirali pod vedrim nebom i nemilosrdnom zimskom kiom. Najtei ranjenici i bolesnici odnoeni su na oblinje ostrvce Vido, koje se pretvorilo u ostrvo smrti, a more oko njega u "plavu grobnicu" - poto nije bilo mesta za sahrane, hiljade umrlih su zavravale u moru.

Srpska vojska je ipak uspela da se oporavi, da bi dve godine kasnije dala ogroman doprinos u probijanju Solunskog fronta. Na Krfu su se nala i braa dobrovoljci, pa su i oni odmah prihvatili i muziku i rei koje su u meuvremenu ispletene, kao da su njihovi. Oni kojima je otadbina bila uz more tako su i pevali, "Tamo daleko, daleko kraj mora, tamo je selo moje", a oni drugi, "daleko od mora". Ante Kova, dobrovoljac u srpskoj vojsci od 1916, pie: "Treeg maja u noi veremo se svojim pukovima. Prva eta sedmom, druga i etvrta osmom, a trea devetom puku.Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane ujemo pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala do"." Iza Velikog rata je ostalo pet verzija "Tamo daleko". U svakoj srpski vojnik boluje za svojim selom, svojom dragom, svojom otadbinom. Nekima je zaviaj "gde Timok pozdravlja Veljkov grad", ili Drina, etina, Morava, a nekima Beograd, daleka varo kraj Save i Dunava. Jedan vojnik se sea ikone i krsne slave, drugi crkvice u kojoj se venao, a koju je okupator spalio, trei ezne za majkom, za cvetom iz mladosti, poziva dragu da ga voli. Legendarnoj pesmi naslov su dali esi, i oni su je ovako pevali: "O, zar je morala do, ta tuna, nesrena no, kada si, dragane moj, oti'o u krvav boj? Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija. Tamo daleko, gde cveta limun ut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put. Tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su ivote dali i otac i njegov sin. Bez otadbine, na Krfu iveh ja, ali sam uvek klic'o: ivela Srbija!Grkinje su ih voleleJedna Grkinja je napisala pismo poto su srpski vojnici napustili Krf, i ono je objavljeno u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918". Ona veli: "Otkako su Srbi doli na Krf, ja ne volim svoju rasu. Za nas bi bilo bolje da vi niste doli na Krf, jer nam je sad gore. Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaih vojnika, na njihove potene i dobroudne oi... udna ste vi rasa.Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako onda blago enama i kerima Slovena. Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proivele smo lepo i prijatno. Svaki dan sam trala na prozor da vidim nekog srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno na mene osmehne. Va narod stalno peva, i na to pevanje i taj agor bila sam se toliko navikla. ta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine, koje su Srbi kod nas nali, kad niko u tome ne ume da uiva. Blago onim devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli ivota na ovom ljubavnom ostrvu."

elja ekog doktora

eh Libor Hejhal, roen od majke Srpkinje nekoliko godina posle Velikog rata i kolovan u Beogradu, postao je hirurg jugoslovenskog i svetskog glasa za srce i krvne sudove. Jednom, predoseajui smrt, a bolovao je ba od srca, rekao je: "Kad umrem, voleo bih da mi sviraju pesmu 'Tamo daleko'." Na sahrani 1977. godine u Pragu veliki lekar je ispraen zvucima "Tam v dali". To je bio prevod ove verzije srpske pesme: "Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja. Bez otadbine, na Krfu ivim ja, i opet kliem burno: ivela Srbija! Tamo daleko, gde cveu nema kraj, tamo su deca moja, tamo je pravi raj. Tamo daleko, kraj Save, Dunava, tamo je varo moja, tamo je Beograd."

Krfljani i francuski vojnici na Krfu udili su se Srbima - kakav je to narod, umiru, a pevaju! U sedam velikih logora u kojima je srpska vojska bila razmetena na ostrvu, umiralo se, ali i orilo od pesme. Igrala su se i kola. Australijska knjievnica Stela Frenklin obrela se 1917. u Bolnici ena kotske na Solunskom frontu kao medicinska sestra. Piui roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primeuje i ta Srbi pevaju, a najvie "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zaviaju.

"Srbi su je neprekidno pevali. Ali, morali su ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da e se vratiti u Srbiju." Neki zaista nisu nikada vie videli rodni dom, ali je bilo i onih solunskih ratnika koji su preiveli i ostavili svedoanstva o ratnim strahotama, ali i o tome koliko im je znaila pesma "Tamo daleko". Tako je Tadija Pavlovi u knjizi "Moje uspomene i doivljaji 1892-1919" zabeleio: "Mesec mart 1916. Kie koje su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fiziko oporavljenje i nova ratna oprema povratili su one vojnike ale i viceve. Po logorima se orila pesma "Tamo daleko, daleko od mora"."

A Sveta ivkovi u memoarima "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918" pie: "Kau da nas je pesma odrala... Mislim da se to odnosi i na nau narodnu pesmu i na nae guslare, ali znam da je tih tekih izbeglikih i ratnikih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih strana se ula pesma. Najee grupna "Tamo daleko, kraj plavog Dunava..."

Ciganska tuga

U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani se sea: "Posle borbe na Strumici ostao je iv samo jedan ovek. Bio je to srpski peak, Ciganin. Nosi violinu pod mikom jer je u isto vreme i svira i ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog ija ih violina i pesma u asovima bola i tuge blai. Bog zatiti sviraa!

Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zloincu, neprijatelju... A ovaj Ciganin opet svirae onu staru narodnu pesmu: Da li e jednom pro' ta crna nesrena no, otkad si dragane moj, oti'o u krvav boj?" Pizani pie dalje: "Srba ima jo dvadeset, malo posle samo deset, potom pet. Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini - ovaj Ciganin. U maloj kolibi Ciganin peva kao one kobne noi to pevae." Svoju priu o pesmi "Krvava no", Pizani zavrava reima: "Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Kao da moni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko arobna ostrva! Svi pevaju. Spaseni su. Njihova dua je bila samo uspavana! Mi emo videti Dunav! Pevaju 'Krvava no'! Drugi, novi glasovi, pridruivahu se prvome, praahu ga, tako narandina umica zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu tuni refren: Da li e jednom pro' ta crna krvava no." (6): Utopljene due

Pukovnika Branislava Milosavljevia je dirnula sudbina ranjenika koji su brodovima kretali u Tunis, i tada je spevao pesmu o lai francuskoj.

RAT U RATNIKU PROBUDIO PESNIKA: PUKOVNIK BRANISLAV MILOSAVLJEVI

Kada je u prvoj godini Velikog rata peadijski pukovnik Branislav Milosavljevi sa srpskom vojskom preao Albaniju, stigao je na Krf i ubrzo se naao u grupi oficira koja je, septembra 1916, otila u Rusiju i preuzela komandu u Srpskoj dobrovoljakoj diviziji. Meutim, boljevika revolucija je naredne godine presudno uticala na to da se dobrovoljaki korpus povue iz Rusije i ode na Solunski front.

Vojnici i njihov komandant su prevezeni sa juga Rusije na sever, do luke Arhangelsk na Belom moru, odakle su brodovima otili u Francusku. Odatle su dobrovoljci prevezena vozovima da bi se ponovo ukrcali na brodove i Sredozemnim morem stigli u Solun.

Molba svetom Nikoli

Tu, u Solunskom polju, u logoru nerasporeenih oficira u Mikri 1917. godine pukovnika Milosavljevia je dirnula sudbina ratnih drugova, ranjenika i bolesnika, koji su ponovo prebaeni na brodove kako bi stigli u savezniki vojni logor i bolnicu u tuniskoj luci Bizerti. Spevao je "Izgnanike", a kada je stihovima dodata i melodija, pesma je postala najpoznatija srpska tugovanka iz Velikog rata "Kree se laa francuska". Naziv je dobila prema stihovima koji glase: "Sinje je more iroko. iroko, hladno, duboko. Kree se laa francuska sa pristanita solunska. Odlaze moji drugovi, drugovi srpski vitezi, u zemlju daljnu Afriku.

PRISKOILI U POMO OTADBINI: Dobrovoljci iz SAD pred odlazak na Solunski front

Svi nose tugu veliku. Iz svoje zemlje prognani, po svetu blude mlaani. Tuino majko, maijo, zbogom zanavek Srbijo! Pa kad se more zaljulja, mahnito silno udara, svi mole svetog Nikolu, njegovu silu na moru! Mnogi e od njih biti plen, kad doe vapski sumaren, mnogo je Srba propalo u moru hladnom ostalo. ta li je Srbin zgreio? Bogu se uvek molio; sedam se leta borio; u rovu slavu slavio. Uzalud eka majko ti, da ti se vojno iv vrati, more je sito, miruje. Jedinca tvoga miluje!" Pesma je nadahnuta traginim sudbinama mnogih srpskih ratnika, poput one o trojici brae Urkia.

Na prelasku preko Albanije ovi mladi muziari borili su se za ivot, ali iz ruku nisu isputali svoje instrumente. Najstariji je umro, braa su ga sahranila i saznala da e uskoro stii laa u albansku luku Valonu da ih odveze u Afriku. Laa je stigla u luku, a drugom Urkiu ostalo je ivota samo toliko da je vidi i uje njenu spasonosnu sirenu. I on umire. Brat ga je sahranio i saekao novu lau koja e ga odvesti u Afriku. Kako su ga ukrcali, i on je poeo da se bori za ivot. Stigao je u bolnicu i - umro. Drugi vojnici koji su nekako preiveli albansku golgotu otili su francuskim laama na Krf i Vido, a mnogi odatle u plavu grobnicu, ne doekavi dolazak nove lae. Na njoj se ve ula tugovanka "Kree se laa francuska".

Francuski bojno brod Provansa

Pukovnik Milosavljevi je preiveo rat i ostao oficir, a 1922. godine pesmu je prvi put objavio u zbirci "Ma i lira" iz 1922. godine. Ali, u izdanju iz 1930. napominje se da "Ova pesma, danas svima poznata, peva se sa izmenjenim tekstom". Drugu verziju pesme je posle rata objavio i Nikolas Balon, pariski muziar, koji je i komponovao rondo na ovu temu. "Laa se kree francuska sa pristanita solunska, transport se kree Srbadi, ranjeni, braa bolesni. Molee svetog Nikolu, najveu silu na moru, ivi se vratili kuama. ivela bratska sloboda! ivela bratska Francuska!". Ova verzija pesme nalazi se na francuskoj gramofonskoj ploi "Veliki rat", koja je snimljena im je nastao mir, a peva je ivan Vasi.

Nastala je uoi velike ofanzive pod komandom francuskog marala i vrhovnog komandanta na Solunskom frontu Frane D'Eperea, kada su na Vardaru, tom grudobranu od austrougarske vojske, zbog nedostatka prave sanitetske slube, ranjenici, meu njima i srpski, bili izvlaeni sa ratia i brodovima prevoeni u dobro opremljene bolnice june Francuske, bolje opremljenim za leenje. Brod je podigao sidro u Solunskoj luci. Ranjenici, iscrpljeni i izgladneli jee, a more se sve vie uzburkava i odvlai ih sa sobom, u neizvesnost, jer su lae u tim ratnim godinama donosile ne samo ivot nego su odvodile i u smrt.

Lae su bile sudbonosne za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu: znaile su spas preivelih ratnika sa albanske Golgote, francuska laa ih je odvezla na Krf i Vido, potapane su lae srpskim junacima, ali su i dovodile srpske dobrovoljce iz celoga sveta da pomognu svojoj brai za osloboenje. Na laama su srpski vojnici umirali, sa njih su bacani u more. Na laama su poslednji put marirali, pevali o rodnim selima, brdima i dolinama otadbine. Lae su sluile da i ih vrate kuama. Ve krajem 1915. godine, oko 500 dobrovoljaca iz Amerike, Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je u Srbiju. Laa je kod San ovanija di Medua naletela na minu... Iz ikaga su doplovili i hrvatski dobrovoljci da bi preko Bizerte stigli na prilepsko bojite, nosei transparent "Jugosloveni za ujedinjenje". Iz Klivlenda su okeanom stizali Slovenci.

Bravo, Serb

Ratnik Jovan iri seao se tih stranih godina: "U solunskoj luci bolesni aci koji su preli Albaniju sa divljenjem posmatraju francuski brod Provansa, koji treba da ih odvede u Francusku da se lee i nastave zapoeto kolovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome narodu... Ja sam jedva koraao, a jedan mi je kolega dobacivao: 'Ajde, 'ajde, neemo dugo, sve e nas pobacati u more! Ali, na brodu se ipak stalno ula naa pesma. Francuski mornari su se udili odakle nam tolika snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su kleali i ljubili francusku zemlju kao neku svetinju...

A na pristanitu, gledajui te jadne ali ponosite mladie, ene, majke, samo su ponavljale 'jadni Srbi'. A ti srpski mladii u pocepanim i nagorelim injelima ili u potpuno ovetaloj odei, obrazovani u kolonu dvojnih redova, marevskim korakom prolazili su glavnim ulicama Marselja. Sa njihovih usana orila se pesma borbena i ratnika. Ili su slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata naikao se bio silan svet i upuivao im pozdrave: 'Bravo, Serb, bravo Serb'!"

Brod Provansa je na povratku iz Marselja torpedovan. Nastaradalo je mnogo Francuza koji su poli na Solunski front. Tragine 1915. godine, u moru izbeglica, Albaniju je preao i pesnik Vladislav Petkovi Dis. Stigao je na Krf, a odatle u Francusku, ali se 1917. laom Italija vratio na Krf. Lau je pogodila nemaka podmornica, i Dis je naao smrt nadomak cilja, u Jonskom moru. Pesnik slutnji i snovienja kao da je naslutio svoj kraj jo 1911, kada mu je izala zbirka "Utopljene due". Jadnici, jadniciU vojni logor u Bizerti, u Tunisu stigla je jedna laa. Krui oko pristanita, ali joj niko ne daje dozvolu i znak da moe da pristane. Samo jedan ovek, okrenut leima moru vie na francuskom jeziku: "Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici tifusari. A na lai, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomini. Porunik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i neveto, nejako, poslednji put, svira "paradni mar". Iz stopala nesrenika kojima je pala komanda "Napred! Mar!", lipti krv. Mariraju ratnici sa Cera i Kolubare, ostavljaju krvavi trag na palubi. Laa se konano pribliava pr Dobrovoljci iz RusijeIz Rusije su brodovima Car, Dnjepar, Carica, Dvinsk u solunsku luku stigli budui Jugosloveni i oduevljeno krenuli u boj za novu, zajedniku dravu. Dobrovoljci iz Rusije nikad nisu zaboravili putovanje preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lau Car i pesmu "Na severu ledeno je more".(7): Tri sile pritisle SrbijicuSrpska vojska je uz pomo dobrovoljaca oslobodila otadbinu, a Petar Karaorevi je rekao: "Sada mi je kao kralju ostala jo samo jedna elja: da vidim ceo moj narod, Srbe, Hrvate i Slovence, osloboene od njihovih ugnjetaa i ujedinjene u jednu dravu".

IGRALE SE DELIJE: Seljaci iz abara kreu u rat

Zajednika drava dobila je Jugoslovensku narodnu himnu, sastavljenu od srpske "Boe pravde", hrvatske "Lijepa naa domovino" i slovenake "Naprej, zastava slave". Ubrzo potom, 1921. umro je veliki vojskovoa i vojvoda srpske vojske ivojin Mii, a umro je i njegov kralj. Oaloeni srpski narod ih je ispratio himnom pomirenja i ujedinjenja. Za njima su ostali umorni ratnici za koje je Moris Meterlek napisao: "Treba napraviti piramidu do neba, a na njen vrh metnuti jednog vojnika kralja Petra".

Gunanje na zapadnu brau

Kralj Petar Prvi Karaorevi

Nisu, meutim, svi bili oduevljeni Jugoslavijom. Posle Prvog svetskog rata i uspenog osloboenja ne samo Srbije nego i njene slovenske brae na zapadu, neki Srbi su javno postavljali pitanje da li im je zajednika drava uopte potrebna.

Otprilike u to doba nastala je pesma "Ko to kae, ko to lae, Srbija je mala". Njeni stihovi su zraili ponosom i oduevljenjem, nisu nikoga dirali, ali nisu mogli ni da preute da su isterali, branili i stvarali preko svoje krvi dravu ne samo za sebe, nego i za drugoga: "Ko to kae Srbija je mala? Ko to kae? Nije mala, nije mala, triput ratovala! Dvanaeste, dvanaeste Turke isterala, trinaeste, trinaeste pred Bugare stala, etrn'este, etrn'este vaba udario - osamn'este, osamn'este Srbin pobedio!". Borbe Srbije za slobodu neprekidno su trajali od 1912. i dva balkanska rata, kada se ratovalo najpre protiv Turaka, potom i dojueranjih saveznika Bugara, sve do kraja 1918. godine, protiv monih Habzburga.

Sva tri puta Srbija je bila napadnuta, iako mnogo slabija od svojih protivnika branila se, i odbranila. Nisu poznati tvorci ove popularne rodoljubive pesme, koja je, kada se poredi sa prethodnim ratnikim pesmama - tugovankama oigledno nastala iz trijumfa pobede i u oekivanju doba koje tek dolazi, pa e tada, na neke druge, mirnodopske naine pokazati stvarnu veliinu povrinom nevelike drave na

Balkanu. Sadraj ove pesme, njeno nadahnue i muziki oblik pozajmljeni su od narodnog deseterca, a melodija od stare izvorne pesme iji stihovi glase: "ija kola, ija kola klepeu sokakom, to su naa, to su naa, idu sa salaa". Nastala je pri kraju Prvog svetskog rata, posle proboja Solunskog fronta, a mogue je i dok je vojska jo bila u kasarnama iako je rat bio zavren. Postoji miljenje da se "Ko to kae, ko to lae" rodila i kao nemona pobuna onih Srba ratnika koji su bili protiv ulaenja u istu dravu sa dojueranjim podanicima Austrougarske koja je rat tako strano izgubila da se potpuno raspala. Srbija je dobila rat, sve je uradila za svoje osloboenje i za stvaranje nove, zajednike drave. Borba Davida i Golijata nadahnula je nepoznatog pesnika da napie ovu malu istorijsku itanku, a da su "tri sile pritisle Srbijicu" ostala je inspiracija i profesionalnih knjievnika.

Pesmom o Srbiji koja nije mala jo jednom, poslednji put, marirali su stari ratnici ka zaputenim spomenicima i kapijama pobede svog Velikog rata. Stogodinji solunci izmeali su se sa decom i priali o "Srbiji koja je tri puta ratovala".

Uitelj i pesnik Milorad M. Petrovi ostavio je za sobom dosta pesama koje su dobile muziko ruho i tako ostale da ive do dananjih dana: "Jesen stie, dunjo moja", "Moj, dilbere, roo moja", "uje, uje, duo", "Ne luduj, Lelo"... Ali, najveselijeg duha meu njima, pesma oduevljenja i nacionalne enje jeste "Igrale se delije". Muziku za njene stihove komponovao je Boidar Joksimovi i 1919. uneo je u svoju svitu "Pesme iz mladosti".

ivojin Mii

Roen 1875. godine u Velikoj Ivani kod Mladenovca, Milorad je zavrio Uiteljsku kolu u Aleksincu. Poto je u mladosti stalno nosio umadijsku narodnu nonju, a ispod koulje amajliju, platneni zamotuljak sa grumenom zemlje iz zaviaja, dobio je nadimak prema kome su ga kasnije prepoznavali, Seljanica.

Katedre u seoskim kolama je ve od 1912. zamenio pukom. Borio se u oba Balkanska rata, u bici za Kumanovo i u opsadi Jedrena.

Seao se kako su ratnici posle osvajanja Jedrena priali kako im je ao to ovu pobedu nisu iskoristili da produe dalje, sve do Carigrada, i ovo seanje pretoio u stihove koji glase: "Igrale se delije nasred zemlje Srbije. Sitno kolo do kola, ulo se do Stambola. Svira frula iz dola, frula moga sokola. Sitno kolo do kola, ulo se do Stambola. ulo se do Stambola, carskog grada ohola. Igra kolo do kola, ne haje za Stambola".

Od ratnika do prosjaka

Stambol ili Carigrad, gde je bila prestonica Vizantijskog pa Otomanskog carstva, esto je ulazio u srpske pesme: "U Stambolu, na Bosforu, bolan paa lei", "Oj, Uice, mali Carigrade". Odande su, jo od doba njegovog osnivaa cara Konstantina, stizale povelje i presude. Ka ovom velianstvenom gradu su se okretali srpski kraljevi, carevi, knezovi i despoti da bi videli ta e se tamo odluiti za srpski narod, dobro ili loe. Isto se ponovilo i u tursko doba, sa fermanima i hatierifima. Zato je "Igrale se delije" trebalo da stigne do Stambola. Srpski vojnici su hteli da se osvete za petstogodinje

robovanje pod Turcima, ali nisu dale vrhovna komanda i velike sile. Umesto toga, dogodili su se grobovi srpskih vojnika u Jedrenima.

Carevevo priznanjePolovinom prolog veka u Beogradu, u kafani "Grme", redovno su se okupljali virtuozi narodne muzike Carevac, Rambosek, Radeti, Jaarevi, Jeremi, Krnjevac. U podne, posle snimanja u Radio Beogradu, prialo se o starim dobrim pesmama, koje se "neto ne uju". Violinista Vlastimir Pavlovi Carevac, sa istananim ukusom za pesmu iz naroda, u najui krug svojih omiljenih pesama stavljao "Igrale se delije", spasavajui je od zaborava u talasu moderne muzike koji je tada nadolazio.

Iako je tu bitku preiveo, Milorad M. Petrovi Seljanica nije mnogo bolje proao. U Kolubarskoj bici, na poetku Prvog svetskog rata oboleo je od tifusa. Bugarski okupatori su ga 1915. proterali preko Morave kao skitnicu. iveo je odvojen od ene i dece u Kruevcu i Beogradu.

U bedi i nematini oboleo je od tuberkuloze. Zaboravljen od svih, umro je kao pravi prosjak. Kako je kasnije priala njegova supruga Rua, 3. marta 1921. je rekao da e umreti 17. aprila, to se i dogodilo. Sahranjen je u Beogradu na Topiderskom groblju o dravnom troku, bez nadgrobnog spomenika.

Loe namere

Bilo je i loih namera sa pesmom "Ko to kae, ko to lae", pa su se pred njom esto ispreavale zabrane i nerazumevanje. Poeli su neki stihoklepci da joj izmenjuju stihove, vodei je povremeno u neukus i nepotovanje. U Vojvodini, u nekim prilikama, stihovi su izgovarani na lalinski nain. Umesto "dvanaeste", izgovoreno je "dvanajeste", a stihove "nije mala, nije mala", zamenjivali su "oenj mala, oenj mala".

(8): Marevi bola i ponosa

Tugu zbog pogibije kralja ujedinitelja kapelnik srpske vojske eh Frantiek Matejovski i njegova supruga, srpska muziarka Mara, pretoili su u poznatu koranicu.

NA BOJITU SA SVOJIM VOJNICIMA: Kralj Petar Prvi Karaorevi (drugi sleva) na Kajmakalanu

Aleksandar Prvi Karaorevi voleo je srpske epske pesme i esto ih izgovarao na mnogim sveanostima u ast nezaboravnih bitaka koje su vodili junaki srpski vladari, od Nemanjia i Lazara do Karaora i Miloa, a u njegovo doba i vojvode, oficiri i narod.

Pred proboj Solunskog fronta, tada jo regent, divio se pred pesnikom Jovanom Duiem svojim vojnicima: "Gledajte, na svakoj okuci po jedan na vojnik na konju, sa lemom i pukom iznad lema! Zar ne lii na kakvog Duanovog viteza kada je zauzimao na svojoj strani Verziju i Voden!" A Dui je primeivao: njegov regent, koji je "bio miran pored bojne linije dok je sve naokolo pratalo od mitraljeza i artiljerije, umeo je od srca da se zasmeje, da se sav zarumeni od uzbuenja...

etrdesetih godina svoga ivota, bio je zahvaen ambicijama Avgusta i Dioklecijana. A pre toga, zamiljao je veliko slovensko carstvo. Sve to, njemu je prirodno proizlazilo iz carstva Nemanjia, manastira, stare muzike, epske balade, pesama ratnika i mareva koji zovu u pobede."

U brak sa koranicom

IVO JE DUG I TEAK RAT: Vojvoda ivojin Mii

Aleksandar je voleo da pria o Duanovom dobu, uvek uz epske pesme, a znao ih je napamet. Tada je sagovornike pronalazio u Duiu, knezu Pavlu i svom prijatelju iz Hrvatske, vajaru Ivanu Metroviu, koji je Beogradu dao spomenik Pobednik na Kalemegdanu.

U vreme ratovanja za slobodu Srbije od 1912. do 1918. srpski regent je postao nadahnue mnogim domaim i stranim kompozitorima, naroito kao vrhovni vojni komandant u Prvom svetskom ratu. Oni su mu posveivali dela, najvie mareve, na srpske motive, i na originalne teme. A u miru, za venanje Aleksandra i princeze Marije kapelnik vojne muzike Milenko Paunovi komponovao je 1922. "Sveani svadbeni mar" i posvetio ga kraljevskom paru. Ovaj mar kralj nikad nije zaboravio, a kraljica Marija, posle muevljeve pogibije, sa bolom se seala muzike koja ju je uvela u najlepe dane ivota.

Na proslavi Miarske bitke 13. juna 1934. Aleksandar Karaorevi je poslednji put govorio svoje omiljene stihove iz narodne poezije: "Niti ide Kulin kapetane, niti ide, niti mu se nadaj, hrani sina pa alji na vojsku, Srbija se umirit' ne moe." Kako je voleo i "Marseljezu", pesmu francuskih dobrovoljaca koja je postala dravna himna

Muziari sa pukom

Iako etvorici etvorici vojvoda u vihoru Velikog rata nije bilo do pesme, njihovi oficiri i vojnici su, kad god su mogli, pevali su i svirali njima i o njima, makar uz frulu. Bile su to dirljive pesme iz starine ili one koje su se stvarale na Ceru, Kolubari, Kajmakalanu. Kada bi te pesme stigle do Vojnog orkestra kraljeve garde, na ratitima od Balkanskih do Prvog svetskog rata orili bi se "Miletiev mar", "Mar 32 klase", "Mar generala Lejanina", jer su i kapelnici vojne muzike bili oduevljeni svojim komandantima. Stanislav Biniki, Franjo Pokorni, Marko Radosavljevi, Milenko Paunovi, Frantiek Matejovski bili su ne samo muziari, nego i odani vojnici koji e ceo vek provesiti u vojsci, najpre srpskoj, potom i u jugoslovenskoj.

Francuske, njome su ga domaini kobnog oktobarskog dana 1934. doekali na marseljskom pristanitu. Zvuke "Marseljeze" presekli su meci atentatora.

Mrtvog kralja je ova uvena melodija ispratila Beograd, a odatle su ga najvii francuski dravnici zajedno sa masom oaloenog naroda ispratili u venu kuu na Oplenac, uz zvuke dve himne, srpske i francuske. Na vest o pogibiji vitekog kralja ujedinitelja, eh Frantiek Matejovski, kompozitor i kapelnik, komponovao je "Mar bola i tuge". I on, i njegova ena Mara, Srpkinja, bili su muziari koji su razumeli ljubav ubijenog kralja za srpsku i slovensku slogu, pa su je ovekoveili onako kako su najbolje umeli, notama. U Srbiji, u selu Struganiku, 7. jula 1855. ispod planina Maljen i Suvobora, Anelija i Radovan dobili su trinaesto dete, ivojina. Kada je postao vojvoda, govorio je da se rodio "u livadi, blizu kolibe", jer se tu, izmeu obanskog i domainovog stana porodila njegova majka. Zvali su je planinka, kako se u to vreme nazivala dunost domaice da nadgleda muu stoke. Sredinom 19. veka, u Srbiji su se mnoila domainstva, i u jednom takvom, patrijarhalnom, rastao je ivojin Mii.

Tu se jo kao obanin nauio istrajnosti, i u ivotu i u junatvu. Mnogo godina kasnije, kada je ve postao oficir, jednom prilikom je ljutito poruio kolebljivom saradniku: "Ako ne moete da podnesete, a vama evo revolver i ubijte se. Pravi ovek je duan i sposoban da ivi i umre na dunosti." Mii je esto izgovarao i sledio svoj moto: "ivot je duga i teka borba." U svojoj burnoj i dugoj vojnikoj karijeri od ratova sa Turcima 1876. do smrti 1921, vojvoda Mii je zasluio najvie pohvale svog naroda, ali i drugih vojnih strunjaka.

Tako je britanski premijer Lojd Dord u svojim memoarima vojvodu Miia nazvao "jednim od najtalentovanijih generala saveznikih armija... koji je izveo najznaajnije podvige Prvog svetskog rata". Veliki prijatelj srpskog naroda, vajcarac Aribald Rajs bio je oduevljen vojvodom i o njemu rekao: "Skroman i mudrac, duboko religiozan, povuen, divan stareina. Oboavan od svojih oficira. Odlino srce, velika energija. Pravi tip srpskog ratnika." Jednom prilikom u ratu, kada je bila vrlo krizna situacija, prestolonaslednik Aleksandar upitao ga je ta bi valjalo raditi. Mii je odgovorio: "U smrt, samo ne stajati!"

Pobednik svih bitaka

U Velikom ratu, kako su Francuzi nazvali Prvi svetski rat, stvoreno je mnogo mareva koji su esto posveivani kralju Petru, prestolonasledniku Aleksandru i vojvodama Putniku, Stepi, Miiu i Bojoviu, ali i pukovnicima, kapetanima, vojnicima peadincima. Obino bi se pozajmljivali motivi iz umadije, Vojvodine, Bosne, june Srbije.

Kada je 1917. vojvoda Mii sa tabom Prve armije boravio u selu Votarane, u severnoj Grkoj, za Boi, 7. januara, kapelnik vojne muzike Marko Radosavljevi darovao je vojvodu Miia svojom kompozicijom. Mar "Vojvoda ivojin Mii" zasnovan je na muzici narodnih pesama "Devoje, plavoje" i "Biljana platno belee", i tako je postao jedan od najlepih muzikih dela te vrste. Rairio se najpre u Grkoj, a onda irom nove, drave Srba, Hrvata i Slovenaca. Pouteli rukopis tvorca ovog mara uva se u Miievom muzeju u Struganiku.

Hladno zimsko jutro 21. januara 1921. godine nije omelo narod sa raznih strana da oda poslednju potu pobedniku Kumanova, Bitolja, Kolubare, Solunske ofanzive i svih ostalih bojita za osloboenje Srba. Beogradska "Tribina" je januara 1921. obavetavala: "Umro je najvei vojnik nae povesnice, vrli i slavljeni vojvoda ivojin Mii", a u Oficirskom domu narod mu se u mimohodu poklonio. Stigli su i seljaci iz njegovog rodnog Struganika. U torbi arenici doneli su vojvodi malo sira, pogae i ljive eftelije iz njegove bate. Seljanke, obuene u kecelje planinki koju je nekada nosila i Anelija, majka ivojinova, a seljaci u koporanima i akirama.

Sloveni u istom stroju

Aleksandar Karaorevi je rado sluao pesme koje okupljaju slovensku brau. Kada je 1916. boravio u Rusiji, gde je obiao Dobrovoljaku diviziju, vojnici, Srbi, Hrvati i Slovenci, pevali su buduem zajednikom kralju srpsku himnu "Boe pravde".

Regent je zamerio zato se ne pevaju i himne Hrvata i Slovenaca, pa je jedan srpski pukovnik zahtevao da se greka ispravi i otpevaju sve tri himne. Posle ovih pesama vojnici su zajedno zapevali: "Ej, vi esi i Slovaci, pohitajte urno, vas ista sudba eka u ovo vreme burno. Glasovitog ujmo Kralja, Aleksandra Gospodara, napred stupaj, ura! Maem lupaj, ura! Napred stupaj!" Naavi se na istom mestu i zadatku, esi i Slovaci, Srbi i Hrvati, Bosanci i Slovenci pevali su melodiju koja ih je tada spajala.

(9): Srpska Marseljeza Kada je Austrougarska monarhija juriem na Srbiju otpoela Prvi svetski rat, kralj Petar Karaorevi se naao u rovu, sa vojskom. Uz njega je i naelnik eneraltaba vojvoda Radomir Putnik.

PRVA SAVEZNIKA POBEDA: Baterija srpske vojske zauzima poloaj na Ceru

U predahu borbe, vojvoda je jednom guslaru traio pesmu, a ovaj je poeo da mu peva: "ika Pera jae konja bela, za njim ide Srbadija cela, da osveti car Lazara i Kosovo." Odjednom, guslar je stao. Vojvoda ga je zamolio da nastavi, a kada su stihovi poeli da govore o srpskoj propasti na Kosovu, sam ga je zaustavio i naredio svom trubau da svira "Hej, trubau, s bujne Drine".

Nek zatrubi zborVoleo je Putnik ovu pesmu jo od kada se u Beogradu zaorila 1908. godine. Tada su Habzburzi bez zrna baruta uzeli Bosnu i Hercegovinu, a u srpskoj prestonici rodoljubi izali na proteste. Sa narodom je ila vojna muzika. Narod uzvikuje: "Dole prija Austrija"! a prate je zvuci "Hej, trubau, s brujne Drine"! Godinama posle Velikog rata srpski ratnici su posetili mesto svog stradanja, Kajmakalan. Na grobovima krstovi truli, spomenike nevreme ispralo. Iz kapele se javlja crkvena pesma. Odjednom, nadjekuje je hor "Obili" sa svojom himnom: "Hej, trubau, s bujne Drine, de, zatrubi zbor! Nek odjeknu ar-planine, Loven, Durmitor. I nek Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni Tisi, Dravi: U boj! U slavu! Nek se bojni jeci ore kroz sve gore, ak na more, Kroz sve gore ak na more, gde viteka srca biju, Oj, na more, na Adriju!".

Ratnici su odsluali pesmu do kraja, u stavu mirno, kao da sluaju dravnu himnu, a oi su im bile pune suza.

Vojvoda radomir Putnik

Stihove o trubi sa Drine napisao je jo 1875. Stevan Vladislav Kaanski pod nazivom "Narodni zbor". Pesnik koji je za ivota zasluio nadimak Stari bard, bio je "ovek ija je sva strast bila to je rod svoj ljubio", kako ga je opisao knjievnik Milan Kaanin.

Revolucija u Beu i Peti 1848. odvela je Kaanskog sa studija u Jegri u rodni Sentoma, gde je pristupio Srpskom narodnom pokretu. Odlunou i bistrim umom brzo je stekao poverenje narodnih prvaka, pa je uestvovao u uvenoj Majskoj skuptini u Sremskim Karlovcima. Zahvaljujui svom stricu, istaknutom rodoljubu Sergeju Kaanskom, izabran je u delegaciju koja je otila u Zagreb da pregovara sa banom Jelaiem o zajednikoj borbi protiv nacionalistikih ciljeva maarske revolucije. Mladi Kaanski je dobio i poseban zadatak, da na tom putu pobuni slavonske graniare. Uestvovao je u odbrani Sentomaa, u bitkama kod Bakog Gradita i Sremskih Karlovaca. Kod Temerina je ispevao "Nonicu", koju su ratnici prepisivali u rovovima i irili je bojitima.

Posle sloma Srpskog narodnog pokreta i guenja maarske revolucije 1849, Kaanski je otiao sa delegacijom u Be da bi od cara Franca Jozefa traili obeana prava za Srbe. Car nikada nije odrao re. Razoaran prevrtljivom politikom Bea, Stevan Kaanski se zavetovao da e se do kraja ivota boriti protiv Austrije. Bio je mlad pravnik kada ga je otac, tvrdokorni Trifun izbacio iz kue i testamenta jer je odbio da se posveti velikom porodinom gazdinstvu. Govorio je da prezire bogatstvo koje je steeno znojem seoske sirotinje. Sa suprugom, koja mu je u brak dovela tri devojice i tek roenim sinom Vladislavom, naao se Kaanski 1857. u Beogradu, bez dravljanstva, posla, prijatelja.

Prva srpska opera

Roen u selu Jasika kod Kruevca 1887. Stanislav Biniki je postao jedan od najveih predstavnika srpske klasine muzike. Prva znanja je stekao od Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovia, pevajui u horu Obili. U Minhenu je zavrio studije kompozicije i solo pevanja. Postao je vojni kapelnik i osnovao prvi Simfonijski beogradski vojni orkestar, a 1904. i Muziku kraljeve garde, kao i Srpsku muziku kolu. Bio je horovoa mnogih pevakih drutava i dirigent Narodnog pozorita, gde je 1920. godine osnovao Operu. Njegovo najpoznatije delo je prva srpska opera "Na uranku", na libreto Branislava Nuia.

Objavljujui rodoljubive stihove u novinama skrenuo je panju javnosti, naroito pesmom "Na Srbobranu". O Kaanskom je poelo da se govori kao o novoj literarnoj zvezdi. Dobio je mesto gimnazijskog profesora istorije, ali nije je izdrao da ne napada austrofilsku politiku kneza Mihajla Obenovia.

Policijske uhode su kod Kaanskog pronale (ili podmetnule) belenicu sa pesmom o Karaoru, to je bilo dovoljno da mu se zatvore sva vrata. Pesnik je gladovao, ali se nije predavao. U to doba je napisao jednu od svojih najlepih pesama "Oj, oblaci", za koju je muziku komponovao Mita Topalovi.

Stevan Valdislav Kaasnki

Reenje o dravljanstvu Kneevine Srbije dobio je 1862. godine. Tek to je otvorio list "Srpska narodnost", Turci su bombardovali Beograd. Kaanski je okupio dobrovoljce i sa narodnim junakom okom Vlajkoviem razoruao povei turski odred. Postao je narodni junak, ali mu se list ugasio. Knez Mihailo nije mogao da mu odrekne zasluge, ali da bi ga drao podalje od prestonice, poslao ga je za profesora u Kragujevac. Tu je Kaanski osnovao Omladinsko drutvo "umadija" koje se brzo proulo po besedama i pozorinim predstavama. Po smrti kneza Mihaila 1868, namesnici kneza Milana Obrenovia vratili su pesnika u Beograd, a 1871. poveren mu je vaan diplomatski posao: otputovao je na Cetinje da bi pregovarao sa crnogorskim knezom Nikolom Petroviem o zajednikoj borbi Srbije i Crne Gore protiv Turaka. Pregovori su uspeli, a knez Nikola mu je, oaran svojim gostom, poklonio skupocenu sablju.

Kaanski je iveo za trenutak kada e se juni Sloveni ujediniti u borbi za slobodu od tuina. Gde god bi se oglasila ustanika puka, on je hitao da pomogne borcima.

Turski uzor

Iako poznat po upotrebi nacionalnih motiva, Stevan Biniki je "Mar na Drinu" ili "Mar pobede", komponovao na originalnu temu. To su jedva doekale neke njegove zavidljive kolege, i "utvrdile" kako je osnovni motiv ove kompozicije jedan turski mar! Ovu tezu su odbacili svi ozbiljni muziki strunjaci.

Tako je bilo i 1875. kad je planuo ustanak u Hercegovini. Ustanak je bio uguen i Kaanski se vratio u Beograd, ali je oduevljenje borbom za slobodu izlio je u svojoj najboljoj pesmi "Narodni zbor", stihove koji vae za najlepe u srpskoj lirici 19. veka. Za ovu pesmu muziku je komponovao Josif Marinkovi i objavio ju je 1905. godine. Pesma je brzo postala omiljena svuda gde su iveli Srbi.

Pevala se na akim priredbama, na narodnim saborima, slavama, u kafanama. Postala je poziv narodima da se ujedine i povedu borbu protiv turskog i austrougarskog gospodstva na Balkanu. Budilaki znaaj "Narodnog zbora" su knjievni znalci uporeivali pesmom francuskih ustanika, potonjom francuskom himnom, pa je pesma "Hej trubau s brujne Drine" nazvana srpskom Marseljezom.

Junaku Gvozdenog puka

Srpski narod je dobro znao ta znai kada se oglasi truba sa Drine. Jo je Karaora nosila elja da u Bosni oslobodi Srbe od Osmanlija, pa je slepi Filip Vinji uz gusle pevao: "Vako ore Drini govorio: Drino vodo, plemenita meo, izme' Bosne i izme' Srbije! Naskoro e i to vreme doi, kada u ja i tebeka prei i estitu Bosnu polaziti"!

Od tada se o Drini mnogo pisalo, a u narodu pevalo. Kada je 1914. poeo Veliki rat, na Ceru je srpska vojska izvojevala prvu savezniku pobedu protiv austrougarskih trupa, a prethodile su joj bitke na Drini i Savi. Tu, na bojitu, vojni kapelnik Stanislav Biniki komponovao je jednu od najlepih srpskih koranica, "Mar na Drinu".

Posvetio ju je pukovniku Milivoju Stojanoviu Brki, junaku i komandantu Drugog peadijskog ili Gvozdenog puka koji je poginuo na Ceru. "Mar na Drinu" se izvodio i na srpskim ratitima, i u saveznikim zemljama, a posebno uzbudljivo je bilo u Niu, 12. oktobra 1918, kad je slavna Drinska divizija uz njegove zvuke umarirala u tek osloboeni grad. Stihove za delo Binikog je ezdesetih godina 20. veka napisao Miloje Popovi.

(10): Borba Srbu zabava je dragaDa Panevac Vasa ivkovi nije postao svetenik, sigurno bi bio zapamen kao pesnika pretea srpskog romantizma. Roen 1891. kao Vasilije od oca svetenika, od njega je, pored imanja nasledio je, kako je u to vreme bio red, i zanimanje i parohiju.

Rado ide Srbin u vojnike: Poznatu pesmu napisao je panevaki prota Vasa ivkovi

Uei filozofiju u Segedinu, u 19 godini je objavio prvu pesmu. Zavrio je prava u Peti i Pounu, ali i bogosloviju u Vrcu, ne prestajui da se bavi lirikom. Bio je ljubitelj knjige, pa mu se ime spominjalo u asopisima, ako ne jo kao pisca a ono kao ime oveka koji kupuje i iri knjige, pomae i voli pisanu re.

Prota ivkovi je u prvo vreme pevao prema tadanjoj modi: teke, trome epigrame i ode, nespretne, retorske i preterano patetine, uglavnom povodom smrti drugova i u ast pojedinih srpskih profesora. itajui Getea i ilera, ije je radove kasnije prevodio, shvatio je ta je to prava, jednostavna, ista lirika. Poeo je da trai nove naine da se izrazi i tako bude meu prvima koji e osavremeniti srpsku poeziju. Tako je nastalo nekoliko pesama koje su ga srdanom jednostavnou i stihovima na narodnom jeziku stavile u red prethodnika jednog od najdarovitijih srpskih pesnika Branka Radievia.

GRANIARSKA PESMA

Sa Krfa u pobedu: Srpska vojska 1916. kree na Solunski frontVoleo je panevaki prota narodni jezik i dobro ga je poznavao, a kako od poezije nije morao da ivi, stvarao ju je, kako je sam kasnije govorio, "u mladosti svojoj kao diletant stihotvorac katkad pevuckao, kad mi je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo". Svoje stihove, meutim, nije smatrao uspelim, ak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Nije mogao ni da sanja da e neke njegove pesme dobiti muziku i postati deo redovnog repertoara vojvoanskih Srba, koji je mogao da se uje prilikom svetkovina i slavlja, ali i tugovanja i borbi. Takve su "Orao klike sa visine", "Raduj se mlada nevo" i "Moji jadi" koja poinje poznatim stihovima "Ah, kad tebe ljubit ne smem, drugu ljubit neu ja". Najvee priznanje mu je dao veliki Milo Crnjanski, koji je oduevljeno govorei o pesmama "Ti plavi, zoro zlatna" i "Nii, nii, krine beli" nazvao vreme u kome su nastale "najlepim dobom naeg pesnitva". Zapravo su se ivkovieve pesme toliko pevale da su mu pripisivane i one koje nije napisao!

Tesno mi ga skroji: Kralj Petar sa artiljercima u umadijiVasa ivkovi se upisao i u nacionalnu oslobodilaku istoriju pesmom koja glasi: "Rado ide Srbin u vojnike, gde zelene bere lovorike. Borba njemu zabava je draga, jo milije salomiti vraga, jer puani prah ne zadaje njemu strah. Njega na boj mati i nevesta prati, prati. Otac eli sedi da vraga pobedi, pobedi. Napred ide s oruanom Srbin rukom, a zimzelen vije mu se za klobukom. Peva, klie srpski sin, pred njim strepi dumanin. Njega na boj mati i nevesta prati, otac eli sedi da vraga pobedi!"

Znao je dobro panevaki prota da Srbinu nije preostajalo nita drugo nego da bude oduevljeni vojnik jer je njegova otadbina neprestano napadana. Vekovima se srpski seljak borio za svoje ognjite, njivu i ljivu. Zato Srbin, na zov ratne trube, odmah ustaje i kree, sa manjerkom u torbi, malo proje, sira i jabukom iz pradedovske bate. Melodija za "Graniarsku pesmu", to je originalni naziv danas znane "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, koji su uvrteni u "Barona Jovia mar" panevakog kapelnika Antonija Jahimeka. Odatle je Nikola urkovi, inae nastavnik muzike na dvoru Mihaila Obrenovia, izvukao melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muki hor. Prvi put je "Graniarska pesma" izvedena u Panevakom pozoritu 1844. gde je urkovi radio kao upravnik, reditelj, glumac, peva, prevodilac i kompozitor. Ovu melodiju je obradio za klavir Kornelije Stankovi i, zahvaljujui toj obradi, stigla je "Graniarska pesma" pred mnoge horove, orkestre i pevae, od 19. veka do danas.Srbi su umeli i da se naale sa ratom. To je upadalo u oi strancima, koji su poprilino zasluni za to to su mnoge nezvanine himne ostale da ive. Svedok tih vremena, britanski pisac Don Rid, u svojoj knjizi "Rat Srbije 1915" navodi i ovo: "Kasno popodne, zaustavili smo se na jednom sporednom koloseku da propustimo kompoziciju, dvanaest niskih otvorenih vagona krcatih vojnicima u dronjcima od uniformi svake vrste, uvijenih u ebad najsuprotnijih boja. Poela je da sipi kia. Ciganin violinista divlje je svirao, drei svoju violinu za vrat izdeljan grubo u obliku konjske glave. Pored njega, leali su vojnici i pevali pesmu o porazu Austrijanaca: "Do'o vaba sve do Ralje, a od Ralje nikud dalje. Ej, kako to? Ej, zato to? Stig'o vaba sve do Ljiga, a od Ljiga zagulji ga. Ej, kako to? Ej, zato to? Pamtie on Rako polje, jer tamo je sreo Srbe. Ej, kako to? Ej, zato to? Do'o vaba do Zemuna, od Zemuna, vuna, vuna, Ej, kako to? Ej, zato to?" Posle pobede na Ceru, narodna vojska je govorila i pevala svoju omiljenu pesmu iz toga doba: "Uz'o Franjo Pooreka, Metn'o ga na krilo, Pa ga pita: "Kako ti je U Srbiji bilo?".ak i kada su srpski vojnici stigli na Krf, gde su se oporavljali posle pogibeljnog oporavka posle prelaska preko Albanije, i spremali se za juri u otadbinu, pevali su aljive pesme. Izmeu ostalih, i ovu: "Tesno mi ga skroji nane, Vrhovna komanda", opisujui neku odluku eneraltaba koja im se nije dopala.JEREMIJIN TOPIpak, meu svim aljivim pesmama sa bojinica za osloboenje Srbije do danas se odrala samo jedna. Jeremija Krsti sluio je u srpskoj vojsci od poetka do kraja Prvog svetskog rata. Bio je i muziar i ratnik. Od njega su potekli i ovi stihovi: "Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krsti! Selo mi je Toponica, drvena mi dvokolica, sluio sam stalni kadar, artiljerija! Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krsti! Imam sito i karlicu, imam enu vraaricu, sluio sam stalni kadar, artiljerija! Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krsti! Vie kue trijerica, preko puta kominica, sluio sam stalni kadar, artiljerija!" Muziku za ove stihove napisao je poznati srpski kompozitor balada, filmske i pozorine muzike Vojislav - Voki Kosti, a im je pesma o artiljercu Jeremiji dobila prepoznatljive, umadijske zvuke, proslavile su je estradne zvezde u nekoliko poratnih JugoslavijaRatnici u hipnozi

Koliko "rado ide Srbin u vojnike", pokazalo se decenijama kasnije od nastanka pesme novinara vajcarskog lista "urnal de enev". Divei se brzini kojom su srpski vojnici, meu svim ostalim saveznikim, izgonili neprijatelja, eljni svoje porodice i doma koji mogu da postoje samo u slobodi, vajcarac je zapisao: "Srpska vojska ini nemogue, neverovatne stvari. Vojnici nisu svesni svoga junatva i oni ne znaju koliko dnevno preu. To su uda ta oni ine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letarginom snu, idu napred kao somnabule: pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno."

Pozorite u krvi

Najzasluniji muziar u irenju "Graniarske pesme" bio je Nikola urkovi, Srbin roen u Trstu. U Beogradu je bio horovoa i nastavnik muzike na dvoru Mihaila Obrenovia, a sredinom 19. veka postao je glavna linost kulture Paneva. Dok je vodio Srpsko crkveno pevako drutvo, ono je izgradilo veliki repertoar crkvene i svetovne muzike, u kome je urkovi napisao dosta dela. Sa Diletantskim pozorinim drutvom prireivao je predstave od Paneva do Beograda, gde je ustanovio i Pozorite kod jelena. Za scenu je preveo i preradio oko 40 komada s nemakog i italijanskog jezika. Posle revolucije 1848. Panevcima nije bilo do pozorita, pa se urkovi zaposlio kao inovnik u Dunavsko-parobrodarskom drutvu. Slubovao je u Budimpeti, Solonoku i Osijeku, gde je i okonao ivot samoubistvom.

(11): Zov gvozdenih ratnikaLujo Vitez Lovri, Hrvat koji se u Prvom svetskom ratu borio na strani Srba i u bici kod Kokarde, protiv Bugara, izgubio oba oka, seao se kasnije tih dana prema jednoj pesmi: "Na poloaju kod Kokarde, svi koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, esi i Slovaci, zapevali smo pesmu 'O, Srbijo, mila mati, uvek u te tako zvati"."

Pevaju i igraju u inat ratu: Svake nedelje posle slube u crkvi srpski vojnici su na Krfu prireivali umetniki program

Istu pesmu su pevali 1941. godine i Slovenci, kada su, proterani iz svojih domova, stigli vozom na stanicu u Uice. Ni oni, kao ni veina Srba tada i danas, nisu znali da su ti poznati stihovi nastali bezmalo itav vek ranije, dok "mila mati" jo nije ni imala slobodu koju bi morala da brani.

REI SRPSKE, MUZIKA EKA Pesmu "Srbiji" je napisao izvesni Luka Sari i prvi put je objavio 1860. godine. Drugih dela Sarievih nema ni u jednoj knjievnoj antologiji, ali su zato ovi njegovi stihovi stigli u krv ne samo Srba, nego i njihove junoslovenske brae. Poto su dobili melodiju, nali su se u notnom "Zborniku rodoljubivih pesama" 1904. godine koji je sainio Vladimir R. orevi, potom i u antologiju Milorada Pania Surepa i uze Radovia "Srpska rodoljubiva poezija" iz 1952. godine.

Proslavili otadbinu:Orkestar kraljeve garde u Solunu

U narodu se odomaio naslov "O, Srbijo, mila mati", prema prvom stihu pesme, a ona dalje glasi: "Uvek u te tako zvati. Mila zemljo, mili dome, na krilu u svagda tvome sreno ivit' k'o u raju, gde miline veno traju. U tebi je ono sve. Za im srce moje mre. Kroz dubrave tvoje lesne vesele u pevat' pesne, kristal vodu tvoju piti, tebi veno veran biti, ivot i krv moju dati sve za tebe, mila mati. Ti si meni zemni raj, u kom ljupki cveta maj. Volim prosti pastir biti i u tebi sve iviti, neg u tuoj zemlji, mati, carsko blago uivati. Ti si due moje ivot, ti blaenstva zemna kivot. U tebi u sreno tek' provoditi kratak vek." Pesma se zavrava stihovima "Kucnuo je, mati, as, da se i tvoj uje glas".

Don Rid

Kada je eki kompozitor Vojteh istek stigao u Srbiju 1887. godine, slubovao je kao nastavnik muzike i kompozitor u Poarevcu, Beogradu i Niu. Saraujui sa Kulturnim drutvom "Branko" uo je stihove Luke Saria i 1891. napisao za njih muziku. Inae, najvie se bavio horskim delima, a poznat mu je i "Mar kostolakih rudara". istek se 1899. vratio u svoju domovinu. Ba u vreme njegovog odlaska, mnogo pesama s pozivom na osloboenje moglo se uti svugde gde je bilo Junih Slovena.

Pesma "Srbiji" bila je i te kako dobro dola na prelazu vekova i milenijuma koji je doneo dramatine obrte, istorijske, nacionalne, knjievne, jezikoslovne. Postala je zov novih oseanja. Sve vreme ratovanja od 1912. do 1918. vojni orkestri armija i pukova imali su je na repertoaru. Tako su je 1915. uli i uveni ameriki novinar Don Rid i njegov kolega, karikaturista Bordman Robinson kada su boravili u Srbiji, primeujui da elegantni srpski oficiri podjednako kao i vojnici na takama, tifusari i oboleli od gangrene pevaju "O, Srbijo, mila mati". Poto se oporavila, srpska vojska na Krfu i Vidu je svake nedelje posle molitve u crkvi izvodila umetniki program. Jedna od glavnih taaka bila je "O, Srbijo, mila mati". Odatle ju je orkestar Kraljeve garde pod upravom Stanislava Binikog predstavio Francuskoj, gde se svirala uz "Marseljezu" i srpsku himnu "Boe pravde", izazivajui oduevljenje slualaca. Orkestar je sa tim repertoarom izazvao ista oseanja i u Rumuniji, gde je gostovao odmah posle rata. Pesmu "Srbiji" su sa velikim uspehom izvodili i srpski aci u Francuskoj, zajedno sa himnom "Boe pravde", "Hej, trubau, s bujne Drine", "Rado ide Srbin u vojnike", "Domovini" i "Brankovo kolo".

Prestolonaslednik Aleksandar

Neka srpska narodna kola su sa posela, svadbi, vaara, krtenja i regrutovanja krenula u salone vladara, ali i u rovove, sa vojnicima. Veliki ljudi Srbije, naunici, umetnici, komandanti, kraljevi i predsednici, imali su i svoja omiljena narodna kola.

Tako je kralj Aleksandar Karaorevi najvie voleo "umadijsko kolo", vojvoda Stepa Stepanovi "aanku", heroj Beograda u Prvom svetskom ratu major Dragutin Gavrilovi dobio je "Gavrilovievo kolo", a ratnici Timoke divizije u Prvom svetskom ratu "Hajduk Veljkovo kolo". Tamo gde su bili Uiani i Drinska divizija orilo se "Uiko", a gde su Mavani, "Mavansko kolo". Vojvoani su igrali bearac. Srpska vojska je imala i sopstvena kola, "Oficirsko", "Vojniko", "Kaplarsko". Na Krfu, posle vojnih vebi, uhvatili bi se vojnici u "Kolubarsko kolo", a Grci i Francuzi na Krfu udili su se brzom okrepljenju srpskih vojnika: "im su malo ojaali, Srbi su poeli da pevaju i igraju."

Solunski ratnik Milorad Jevti, jedan od malo preivelih od uvenih 1.300 kaplara, seao se: "Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko logorske vatre i pevamo, malo setno, a malo radosno, jer uskoro emo krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mavansko kolo'."

Niko nije igrao kolo tako zaneseno kao kaplari, "gvozdeni srpski vojnici", kako su ih zvali. Oni su imali i svoje kolo, vrsto i toliko ustro, da je podsealo na vojniki egzercir. Igrale su neumorno cokule umesto opanaka sve do kraja, koji bi obavezno zainilo "Sokolsko kolo". Ono se uz pesme junoslovenskih naroda naroito rado vilo u vojnim logorima Solunske doline kada su, udrueni u Jugoslovensku dobrovoljaku diviziju pristigli Srbi iz celoga sveta, Crnogorci, Slovenci, Hrvati, esi, Slovaci.

Italijan za "solunce"

Solunska ratna pria nadahnula je i strane umetnike. Tako je Napolitanac Dionisio de Sarno - San oro komponovao jedno od najlepih srpskih kola, "Solunsko". On je jo od 1893. u Beogradu radio kao profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Pre toga je radio u Kotoru, gde je za dramu kneza Nikole Petrovia "Balkanska carica" napisao muziku, pa je delo izvoeno u Nemakoj i Rusiji. "Solunsko kolo" je posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu, upliui veto umadijske i italijanske melodije.

Cigani virtuozi

Dok su se vojni muziari esto muili da se prisete ili pronau note nekih narodnih kola, dotle su Cigani vojnici, koje je imao svaki srpski puk u Prvom svetskom ratu, odmah odsvirali svako, napamet, bez poznavanja ijedne note. Malo se zna da su ovi tamnoputi srpski vojnici izmislili kasnije poznato "Kukunjete", "ubursko kolo", "Zavrzlamu", "arlamu"...

ZABRANJENO KOLO

Posle pobede u Prvom svetskom ratu, prestolonaslednik Aleksandar Karaorevi je u Solunu priredio bal na kome su zvanice bili komandanti svih saveznikih armija i lanovi njihovih vlada, ugledni naunici i umetnici, orkestri armija. Bal je budui kralj budue Jugoslavije otvorio tako to je poveo "Kraljevo kolo". Novinari su sa divljenjem izvetavali kako nijedan dvorski bal u Evropi nije bio tako neobian i velianstven kao ovaj oficirski bal u Solunu, a sa naroitim potovanjem su pisali o elegantnoj igri Aleksandra.

Posle Drugog svetskog rata, neke srpske pesme i kola su bila zabranjena, a pre svih "Kraljevsko kolo". Ipak, muziari bi uspevali da doskoe vlastima svirajui "Srbijanku", sve dok reimske sudije ne bi primetile da je, zapravo, re o samo jednoj verziji kola kralja Aleksandra. Tada bi bilo neprilika, jer je "Kraljevo kolo" isuvie podsealo na pobedniki rat koji su Srbi vodili pod krunisanima glavama i njihovim vojvodama.

(12): Duh slovenskih dedova Nikola Prvi Petrovi vladao je Crnom Gorom ravno pedeset osam godina, kao knez i kao kralj. Kada je izbio Prvi svetski rat, stao je na stranu Srbije i saveznika, ali je ve 1916. posle kapitulacije Crne Gore pred Austrougarskom otiao u izgnanstvo.

Stihovima podelio Crnogorce: Nikola Prvi Petrovi je autor pesme "Onamo, namo"

Jedno vreme je proveo u Italiji, potom otiao u Francusku, gde je i umro, pet godina kasnije. U meuvremenu je Narodna skuptina u Podgorici novembra 1918. godine proglasila ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, bez ijednog glasa protiv. Odlueno je da ivot nastave zajedniki pod kraljem Petrom Prvim Karaoreviem, koji je bio crnogorski zet, suprug Nikoline keri kneginje Zorke.

Tom prilikom pevala se srpska himna "Boe pravde" iako su Crnogorci imali bar dve svoje, zvaninu i narodnu. Ova druga je izala iz pera prvog crnogorskog kralja iz roda Petrovia.

NEPOELJNI STIHOVIJo 1864. srpski pesnik Jovan Sundei je, tada sekretar kneza Nikole, ispevao pesmu "Ubavoj nam Crnoj Gori", nadahnut melodijom himne svetom Savi "Uskliknimo s ljubavlju". Ovu pesmu je za hor doterao Anton ulc, voa pevakog drutva "Jedinstvo" iz Kotora, i sa njim pesmu prvi put javno izveo oktobra 1870. godine u Cetinjskoj itaonici.

Posle toga, crnogorski vladar je Sundeievu pesmu proglasio dravnom himnom. Tri godine ranije, i sam Nikola Petrovi je u aru i poletu mladosti ispevao viteku pesmu koja e se kao zov vojne trube zaoriti sa crnogorski planina, i otuda kao himna svih Srba razliti se do Jadrana i do Dunava, odatle do slovenskih zemalja, i dalje, u ostalu Evropu. Nazvana prema prvim stihovima "Onamo, 'namo", pesma dalje glasi: "Onamo, 'namo, za brda ona, govore da je razoren dvor mojega cara. Onamo, vele, bio je negda junaki zbor. Onamo, 'namo, da viu Prizren, ta to je moje, doma u do'! Starina mila tamo me zove, tu moram jednom oruan po'. Onamo, 'namo sa razvalina dvorova carskih vragu u re': S ognjita milog bjei mi, kugo, zajam ti moram vraati ve!". Pevao je dalje crnogorski knez o svetim Deanima, o srpskim poljima - bojnim poljima, da "pogaen konjma klikuje Jug: "Upomo, eco! Upomo sinci! Svetit' me starca svet vam je dug! ... Onamo, 'namo, Miloev, kau, prebiva grob. Onamo! Pokoj dobiu dui kad Srbin vie ne bude rob".

Kapelnik vojne muzike na Cetinju Franjo Vimer je u motive jedne pesme o italijanskom ujedinitelju Garibaldiju uklopio kneeve stihove. Sa "Ovamo, 'namo" je kralj Nikola vodio crnogorsku vojsku u balkanske ratove, u pobede. Ova pesma je postala himna narodne stranke, najstarije partije u Crnoj Gori, a zbog "provokativnog" teksta, kojim je zasluila i naziv srpske Marseljeze, i pored nekoliko pokuaja nikada nije postala zvanina himna Crne Gore.

Uzalud preti ponor pakla: Na Drugom zasedanju Avnoja predstavljena nova himna

Kada je slovenaki svetenik, pesnik i istoriar Samuel Tomaik otiao u posetu Pragu, naao se zgroen time to se nemaki jezik ee uo na ulicama eke prestonice nego eki.

U svoj dnevnik je tada zapisao sledee: "U matici Pragu, biseru zapadnoslovenskog sveta, koji e biti izgubljen u Nemakom moru, ta eka moja draga domovina, Slovaka, koja gleda u Prag kao duhovnog vaspitaa? Uznemiren tom milju, setio sam se stare poljske pesme Poljska nije nestala dogod mi ivimo. Ta poznata melodija je izazvala da moje srce izbaci Hej, Slovaci, na slovaki jezik jo ivi... Otrao sam u svoju sobu, zapalio sveu i napisao tri verzije u moj dnevnik. Pesma je zavrena u trenutku...".

Bilo je to 1834. godine. Tomaik je kasnije izmenio stihove i promenio naslov u "Hej, Sloveni", kako bi pozvao sve Slovene na borbu za slobodu. Pesma se zaista proirila na sve slovenske zemlje. tampala se u magazinima i kalendarima i pevala na politikim skupovima, postajui nezvanina himna panslovenskog pokreta, popularnog meu rodoljubima irom Austrougarske koju su zvali "tamnica naroda". Podizanje spomenika slovenakom pesniku France Pre