REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA I IZAZOVI zbornik tekstova · svog neznanja i manjka volje za reformom, odnosno viška volje za moći i spremnosti da za svoje svrhe zloupotrebe delove

REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA I IZAZOVI

zbornik tekstova

2

3


– zbornik tekstova –

Beograd ● 2003

4


zbornik tekstova

Urednik Miroslav Hadžić

Izdavač Centar za civilno-vojne odnose, Beograd

Lektura i korektura Aleksandar Radonjić

Tatjana Hadžić Biljana Golić Nada Dragišić

Dizajn korica Marija Vuksanović

Kompjuterska priprema Leviathan Design

Štampa Goragraf, Beograd

Tiraž 500

ISBN – 86–83543–19–6

Beograd ● 2003

5

SADRŽAJ

Predgovor...............................................................................................................7

PRVI DEO – ISKUSTVA Charles Crawford Tokovi evroatlantske integracije ......................................................................... 15

Mark Davison Demokratska transformacija vojske .................................................................... 19

George Katsirdakis NATO i reforma odbrane .................................................................................... 23

Rastislav Káčer Reforma vojske– iskustva Slovačke.................................................................... 34

Andrzej Towpik Reforma vojske – iskustva Poljske ..................................................................... 38

Janko Deželak Reforma vojske – iskustva Slovenije .................................................................. 44

DRUGI DEO – IZAZOVI

Dragoljub Mićunović Ustavni položaj Vojske Srbije i Crne Gore ......................................................... 51

Goran Svilanović Međunarodni kontekst reforme Vojske Jugoslavije ............................................ 54

Velimir Radojević Politička i strategijska polazišta u reformi Vojske Jugoslavije .......................................................................................................... 58

Branko Krga Reforme Vojske Jugoslavije – dostignuća .......................................................... 64

6

TREĆI DEO – IZ DRUGOG UGLA

Marc Houben Menjanje obrazaca i shvatanja bezbednosti ........................................................ 70

Andrzej Karkoszka Doprinos Ženevskog centra reformi vojske u zemljama u tranziciji ........................................................................................................... 86

Matúš Korba Tranzicija civilno-vojnih odnosa u Slovačkoj ..................................................... 90

Andrzej Zybertowicz Civilno-vojni odnosi u postkomunističkoj Poljskoj ............................................ 96

Tim Edmunds Otvorena pitanja vojne reforme u Jugoslaviji ................................................... 108

ČETVRTI DEO – DOMAĆA VIZURA

Miroslav Hadžić Izvorni razlozi za reformu ................................................................................. 112

Predrag Simić Oružane snage u demokratskom društvu .......................................................... 118

Miodrag Vuković Crnogorski pogled na reformu sektora bezbjednosti ......................................... 130

Prvoslav Davinić Bezbednosni uslovi za evroatlantske integracije ............................................... 136

Radosav Martinović Bezbjednosni prioriteti Crne Gore .................................................................... 142

Mihajlo Basara Problemi zasnivanja morala Vojske Srbije i Crne Gore .................................... 146

Zoran Jeftić Civilna zaštita – značajan segment reforme sistema odbrane ........................... 158 Autori.................................................................................................................167

7

PREDGOVOR Urušavanje socijalizma je u svim zemljama Centralne, Istočne i

Jugoistočne Evrope, izuzev druge Jugoslavije, proteklo bez većih incidenata. U prilog tome presudno su delovale tri grupe činilaca. Prva grupa je pristigla iz činjenice da je socijalistički poredak u njima bio iscrpeo sve izvore za svoj opstanak i obnavljanje. Drugim rečima, taj poredak više nije bilo moguće “šminkati” i situaciono prilagođavati, a pogotovo ne radikalno reformisati. Drugu grupu činilaca izvirala je iz rešenosti većine građana i nastajućih partija da pobegnu iz socijalizma. Nju je pratila spremnost na prihvatanje svih, pa i krajnjih, posledica voljnog napuštanja propalog projekta, uključujući i plaćanje socioekonomske cene za povratak u kapitalizam. Treća je grupa činilaca ipak bila presudna, tim više, što je dejstvo ovih činilaca bilo za svakog građanina lako vidljivo i lako merljivo. A dejstvo se iskazalo kao odsustvo dejstva. Reč je, dabome, o mesnim aparatima sile - vojsci, policiji i tajnim službama. Socijalizam bi u svakoj od ovih zemljama, pre ili kasnije, bio ukinut, ali je “plišani” prelaz postao moguć, jer su vrhovi vojske, policije i tajnih službi voljno odustali od nasilne odbrane lošeg poretka i njegove nomenklature. Sledstveno tome, stari su se aparati sile nedvosmisleno prepotčinili novim vlastima. Time su u ovim zemljama stvorene presudne pretpostavke za uspešnu reformu sektora bezbednosti i nasleđenih oružanih snaga.

Za razliku od bezbolnog urušavanja tvrdog (boljševičkog) socijalizma, meki se model realsamoupravljanja u drugoj Jugoslaviji urušavao razorno. Tim žešće, jer je propast socijalističkog poretka dala priliku nacionalrepubličkim elitama da rasture i državu. A države, kao što je poznato, uglavnom nastaju i nestaju silom. Odatle je druga Jugoslavija razarana udruženim dejstvom brojnih - legalnih i nelegalnih, nestajućih i nastajućih - oružanih formacija. Bio je to, istovremeno, najskuplji dokaz malih demokratskih i reformskih kapaciteta zatočenog jugoslovenskog društva. Odnosno, dokaz svestrane rešenosti nastajućih elita moći i njihovih trabanata da po svaku cenu, znači i oružanom silom, dostignu maksimalne nacionalne i državne ciljeve. Ratni je raspad druge Jugoslavije, međutim, prerastao u deset godina dug etnocid zahvaljujući, pre svega, generalskoj zloupotrebi Jugoslovenske narodne armije (JNA). Kadijević i saradnici su, prvo u ime odbrane socijalizma i moderne federacije, a potom i u ime zaštite srpskog naroda od genocida, vojsku

8

uključili u rasturanje sopstvene države. Time su ujedno legitimisali i podstakli uzvratnu upotrebu sile. Potom su JNA prepotčinili Slobodanu Miloševiću i od njenih srpskih ostataka načinili udarne odrede za nasilno sticanje i očuvanje njegove lične vlasti.

Ratni je raspad druge Jugoslavije, stoga, presudno odredio tokove postsocijalističke tranzicije u državama nastalim na njenom prostoru. Već u prvom koraku tranzicija je ratom odložena, a potom svedena na pljačkašku privatizaciju u okvirima već privatizovane države. To je razlog, što ideološko odustajanje od socijalizma nije, sem u Sloveniji, vodilo demokratskom preustrojstvu novih državnih tvorevina. Štaviše, ratno sticanje države je pogodovalo jačanju autoritarnog poretka opstalog iz doba socijalizma. Ne čudi, stoga, da je u centralnim državama – Bosna i Hercegovina, Hrvatska i SR Jugoslavija - izostala i reforma sektora bezbednosti i nasleđenih (stečenih) oružanih snaga. Iz toga su, po građane ovih država, nastale dvostruke negativne posledice. Prva je sažeta u potčinjenosti oružanih snaga vođi (vođama), te je na delu umesto demokratske civilne kontrole i dalje bila lična i partijska kontrola. Prenevši svoju lojalnost sa ustava i države na vođu, čelni su generali, za uzvrat, dobili punu slobodu u vođenju i preuređenju vojske (oružanih snaga). Odatle je, kao druga posledica, reforma vojske u ovim zemljama bila zamenjena reorganizacijom i to po meri potreba generalskih elita.

Da bude gore, situacija se u Hrvatskoj i SR Jugoslaviji, uz sve njihove razlike, nije značajno izmenila ni nakon stizanja na vlast (pro)demokratskih političkih elita. Čini se da su novi vlastodršci, opet iz različitih razloga, pomislili da je moguće uspostaviti demokratski poredak u sopstvenom društvu bez radikalne reforme zatečenog sektora bezbednosti i nasleđenih (ratnih) oružanih snaga. Krvavi je demanti građane Srbije i, sada pokojnog, premijera dr Zorana Đinđića, na žalost, stigao 12. marta 2003. godine. Vladajuće elite su opet – kao i njihovi prethodnici 1991. godine i nebrojano puta posle toga – cenu svog neznanja i manjka volje za reformom, odnosno viška volje za moći i spremnosti da za svoje svrhe zloupotrebe delove vojske, policije i tajnih službi, isporučile žiteljima Srbije. Bila je to tragična potvrda valjanosti naše teze da Srbija ne može postati istinski demokratska zajednica dok temeljno ne preobrazi zatečeni sektor bezbednosti i nasleđene oružane snage. Za tu svrhu ona mora prethodno da ih stavi pod demokratsku civilnu kontrolu.

II

Sumarni uvid govori da ekssocijalističke zemlje baštine isto ili

slično civilno-vojno nasleđe. Istini za volju, pre stupanja u socijalizam između njih su postojale znatne razlike. Poreci u njima su bili

9

nejednako (ne)demokratski, te su im i vojske imale različit status i političku moć. Sudbina ovih država i vojski tokom II svetskog rata, takođe, je bila različita. Nasuprot poraženih stajale su pobedničke države i vojske, članice antifašističke kolacije (SSSR, FNRJ i NR Albanija). Novi set razlika je usledio iz različitih oblika instaliranja socijalizma. Jasno su bili razgraničeni autentični (samorodni) i uvozni (nametnuti) socijalizam. Odatle su i njihove vojske nejednako bile privržene socijalizmu. Ironijom istorije na slučaju druge Jugoslavije pokazalo se da je izvorna, što će reći interesna, vezanost političkih elita i vojske za socijalizam kasnije postala glavna prepreka za uspešno bekstvo iz njega.

Civilno-vojni odnosi u ovim državama su, uprkos konkretnim razlikama, bili modelovani po istom uzoru. Jednoobraznost je ishodila iz primene sovjetskog modela partijske vojske. To je, uostalom, nužno sledilo iz modela partijske države, odnosno totalizovane partijske moći nad društvom. Manja odstupanja su nastala u drugoj Jugoslaviji, nakon sukoba sa Staljinom (1948). Međutim, iza ideologije i fasadnog sistema samoupravljanja krila se umekšana verzija boljševičkog socijalizma. U njemu je primarni zadatak vojske (JNA) bio spoljna, a još više unutrašnja odbrana socijalizma. Za tu svrhu JNA je bila premrežena partijskim ćelijama, a njeni su pripadnici bili pod budnom paskom vojne službe bezbednosti, koja je delovala kao klasična politička policija. Odatle je i borbena gotovost JNA merena, pre svega, ideološkim kriterijumima, tj. aklamativnom odanosti njenih pripadnika Vođi i Ideji.

Presudne razlike u ovom krugu su, međutim, nastale tokom urušavanja socijalizma. U zemljama bivšeg lagera državni su se aparati sile – vojska, policija, tajne službe – voljno i bez buke prepotčinili novim vlastima. Odatle njihovo privođenje novim potrebama, ma koliko tegobno bilo, ni u jednom trenutku nije ugrozilo reformisanje rodnih društava. Čak je i rekompozicija složenih država – SSSR i ČSSR – obavljena mirno, te su i vojske razdeljene po dogovoru. Ulaskom ovih država u evroatlantske sisteme bezbednosti (PfP i NATO) procesi su preobražaja njihovih vojski i uspostave demokratske civilne kontrole nad njima postali takoreći ireverzibilni.

Ratno poreklo isključuje centralne yu-države iz modela transsocijalističkog preobražaja zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Štaviše, ono (poreklo) otežava ili čak čini nemogućim njihovu komparaciju. Tim pre, jer su na prostorima bivše Jugoslavije vojno-policijske kohorte bile i ostale glavna, a opasna, prepreka demokratskom preoblikovanju u ratovima nastalih država. Dakako, tek i uvek u savezu sa novim/starim elitama vlasti.

Međutim, istovetno ili slično civilno-vojno nasleđe dozvoljava iz-radu opšteg registra promena i zahvata u reformi ekssocijalističkih vojski. Na toj listi primat imaju zadaci dezideologizacije i de-

10

politizacije vojske i njenih pripadnika. Istom setu pripadaju zahtevi za moderno uređenje civilno-vojnih odnosa, koji pak ištu demokratsku rekonstituciju rodnog društva. Ne manje je važna obaveza da se zako-nima obezbedi poštovanje ljudskih prava i socijalnih interesa pripad-nika oružanih snaga i članova njihovih porodica. Isto tako, zakonima treba osigurati maksimalno dozvoljenu vidljivost (transparentnost) oružanih snaga, kao i njihovu saradnju sa medijima i akterima civil-nog društva.

Drugi korpus zadataka nalažu bezbednosne izmene u evroatlantskom regionu i globalnoj zajednici. U tom sklopu obavljaju se promene u strukturi vojske, ali se redefinišu i njeni zadaci. Tim je tragom i u ovim zemljama započeta demilitarizacija bezbednosti, te se ona – bezbednost građanina, društva i države – sve više promišlja kao rezultantni produkt delovanja ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturnih, duhovnih, demografskih i ekoloških silnica unutar kojih vojno-policijska komponenta gubi primat i monopol.

Predmetne reforme su, u krajnjoj instanci, usmerene na postizanje dva glavna cilja: prvo, da se vojska po strukturi i broju sameri socioekonomskim mogućnostima datog društva i privede njegovim stvarnim bezbednosnim potrebama, i drugo, da se rastom interoperabilnosti vojske pospeši bezbednosna integracija zemlje u evroatlantski region. Sve to otvara dugoročan i skup proces izmene socijalnog, političkog i profesionalnog bića nasleđenih vojski. To bi trebalo da rezultira novim identitetom vojske, ali i izmenom prethodne legitimacije. Promenama su zahvaćeni svi aspekti i segmenti vojnog organizovanja: od sistema regrutacije i mobilizacije, preko obuke do komandovanja i načina borbene upotrebe jedinica. Uporedo bi trebalo da sledi tehničko-tehnološka modernizacija opreme i naoružanja, koja očigledno tendira kompletnom prenaoružavanju iz zapadnih (NATO i USA) izvora. Modelska lista očekivanih promena generalno važi i za očekivanu reformu Vojske Jugoslavije.

III

Imajući na umu tegoban izlazak iz koordinata Miloševićevog

režima, a u nameri da podstakne javnu debatu o nužnosti reforme Vojske Jugoslavije, Centar za civilno-vojne odnose, nevladina organizacija iz Beograda, organizovala je, u saradnji sa Evropskim pokretom u Srbiji, jednodnevni međunarodni seminar na temu “REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA I IZAZOVI”.

Seminar je održan 26. novembra 2002. godine u Beogradu, a uz podršku Misije OEBS u SRJ, ambasade Velike Britanije u Beogradu, Komande NATO iz Brisela i Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga. Punu podršku organizovanju i radu Seminara

11

pružili su Savezno ministarstvo spoljnih poslova i Savezno ministar-stvo odbrane. Centar posebnu zahvalnost duguje dr Jelici Minić, pomoćniku saveznog ministra za spoljne poslove SRJ, koja je inicirala Seminar i nadasve bila njegov glavni lobista.

Seminar je bio postavljen kao pogodna forma za međudržavnu razmenu iskustava i izazova u reformi vojske. U tom cilju u goste su pozvane visoke državne delegacije Poljske, Slovačke i Slovenije, čiji su zvaničnici auditorijumu predočili svoje nalaze o tokovima reforme domicilnih vojski. Radi sticanja celovitijeg uvida o tokovima reforme vojske referisao je i po jedan civilni ekspert iz svake od rečenih zemalja. Pored njih, svoja viđenja izložili su i stručnjaci iz NATO i Ženevskog centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga.

Isto je rešenje primenjeno i za učesnike iz SR Jugoslavije. Učesnike Seminara su o potrebi, planovima i dostignućima u reformi Vojske Jugoslavije prvo izvestili predsednik Veća građana Skupštine SRJ, a potom savezni ministar spoljnih poslova i savezni ministar odbrane. Nakon toga je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije predstavio postignute rezultate i projekciju dalje reforme. Stručnjaci iz Srbije i Crne Gore su, takođe, na posebnoj sesiji Seminara diskutovali tokove, domete i limite reforme Vojske Jugoslavije.

Saopštenja i autorizovane diskusije učesnika sabrani su u zbornik tekstova, koji Centar ima čast da predstavi domaćoj i stranoj stručnoj javnosti u nadi da njegovi sadržaji mogu podstaći plodotvornu javnu debatu o svrsi, zahvatu, tempu i pravcu daljih reformi Vojske Srbije i Crne Gore.

Beograd, 3. jun 2003. Priređivač

12

13

Prvi deo

ISKUSTVA

14

15

Charles Crawford

TOKOVI EVROATLANTSKE

INTEGRACIJE

Tema kojom ćemo se baviti na ovom skupu je kraj Hladnoga rata. Neki smatraju da je on odavno završen i sa tim se možemo složiti. Završen je pre nekog vremena, ali je trajao veoma dugo i stvorio je svakojake stavove, ustanove, birokratije i načine na koje se bavimo određenim pitanjima, a koji su sada duboko ukorenjeni u naša društva. U vreme kada sam pristupio Ministarstvu inostranih dela, prva stvar koja se dogodila bila je sovjetska invazija na Avganistan. To je bio značajan događaj pri kraju hladnoratovskog doba. Naši odnosi sa Sovjetskim Savezom bili su obavljani preko trećeg sekretara ambasade u Moskvi, što je predstavljalo važan posao tokom nekoliko godina. Onda se, čini se najednom, Hladni rat završio. Obe strane u ovom ratu morale su se prilagođavati potpuno novoj situaciji.

Da bih vam bolje dočarao svoje viđenje položaja Jugoslavije za vreme Hladnog rata, ispričaću vam vic koji sam sinoć čuo. Radio neki čovek kao carinik na granici Srbije i Crne Gore. Kada je umro, sreo se sa sv. Petrom. On nije znao gde da ga pošalje, na nebo ili u pakao, pošto je kao carinik bio umešan u prljave poslove. Čovek mu na to odgovori da bi bilo najbolje da ga ostavi na granici.

Jugoslavija je za vreme Hladnog ratu imala veoma dobar položaj. Bila je na granici, tačnije između Istoka i Zapada. Kada je Hladni rat okončan, Jugoslavija je morala da se suoči sa nizom specifičnih izazova. Mi, sa zapadne strane hladnoratovske granice, morali smo se baviti redefinisanjem NATO. Redefinisali smo i u velikoj meri smanjili svoje oružane snage. Oni sa istočne strane granice takođe su morali da razmotre svoje stavove. Pored toga morali su da započnu i program modernizacije uprkos teškom privrednom stanju.

Program „Partnerstvo za mir“ osmišljen je da bi zemljama s obe strane ove granice pomogao da ponovo počnu da se bave jedne drugima. Učestvovao sam u političkim naporima uspostavljanja PfP. Danas postoji bitno različit odnos između NATO i Rusije. Prvi put ruske manjinske zajednice, zahvaljujući novom nizu proširenja, ulaze u NATO i EU. To je veoma velika promena u odnosu na stanje od pre deset godina. Dakle, možemo zaključiti da se stvari menjaju nabolje.

Svako u ovoj prostoriji je deo jedne velike pustolovine u kojoj pokušavamo da odgovorimo na to šta je Evropa, gde se završava i

16

kako se u njoj snalazimo zajedno. Istoriju Evrope u proteklih hiljadu godina karakterišu ratovi i zato sada nastojimo da to promenimo.

Izložiću nekoliko osnovnih pristupa britanske vlade ovom pitanju. Prvo, reformu oružanih snaga vidimo kao nešto što je neophodno.

Ona se odnosi na pomeranje iz dosadašnjeg stanja u kome su postojali manjak otvorenosti, neodgovarajuće procedure nabavke, odsustvo demokratske kontrole, ka integraciji u evropsku porodicu. Vi plaćate porez, pa zbog toga želite i da znate na šta je utrošen novac namenjen oružanim snagama i bezbednosnom sektoru.

Drugo, britanska vlada podržava korake Jugoslavije u približavanju programu „Partnerstvo za mir“. Podržavamo tekuću reformu bezbednosnog sektora i oružanih snaga. Na brifingu koji smo imali u Ministarstvu inostranih poslova, rečeno je da je Kofi Anan pozvao Jugoslaviju da ponovo pristupi međunarodnim naporima za očuvanje mira. Ona treba da ima takvu ulogu, s obzirom na njen nekadašnji nesvrstani položaj i na veliko i mnogogodišnje iskustvo u očuvanju mira širom sveta. Jugoslavija je propustila pristupanje ovim procesima devedesetih godina iz dobro poznatih razloga. Podržavamo promene stavova u Beogradu, koje, između ostalih, zastupaju i general Krga, njegove kolege i ministar odbrane.

Treće, mi sa „evropske“ strane imamo određene standarde i očeki-vanja. Program „Partnerstvo za mir“, NATO i EU predstavljaju te standarde i očekivanja. Poštovanje Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju (MKSJ), kao i poštovanje zabrane prodaje oružja Iraku ne mogu biti tretirani kao dodatni zahtevi. Ministar Goran Svilanović i predsenik Koštunica razgovarali su s Džekom Stroom prilikom njego-ve posete Jugoslaviji. Za nas je to od velikog značaja, a nadamo se i za vas. Treba pomenuti i učestvovanje na Londonskoj konferenciji o organizovanom kriminalu, jednom od najvećih događaja još od Dej-tonske konferencije koji se odnosi na region. Na ovoj konferenciji bilo je reči o tome kako policija, carina i vojska treba zajedno da rešavaju specifične probleme narasle tokom devedesetih godina. Sada na rešavanju ovih pitanja radimo u duhu partnerstva, a svakako imamo i neke bazične zahteve.

Iznenadilo me je kada sam od jednog domaćeg novinara čuo da postoji mišljenje da je program „Partnerstvo za mir“ napad na suverenitet i da predstavlja zaveru Zapada koja teži tome da uništi jugoslovensku industriju naoružanja. Postoje, naravno, razni načini da jugoslovenska industrija naoružanja bude uništena. Daleko najefikasniji način jeste usvajanje politike izolacije u odnosu na prirodne partnere u Evropi, što se tokom devedesetih i dogodilo. Pristupanje ustanovama jeste izraz suverenost. Jugoslavija ništa ne gubi pristupanjem ovim organizacijama, kao što ništa nije izgubila pristupanjem UN ili težnjom da pristupi Svetskoj trgovinskoj

17

organizaciji. U svetu postoje pravila, a poštovanje tih pravila jeste dokaz suverenosti.

U odnosu na rečeno postavlja se pitanje kojim putem treba ići da bi bio ostvaren napredak. Deset godina Jugoslavija nije učestvovala u evropskim procesima. Na Samitu NATO i razgovorima o proširenju EU, ona nije imala ulogu kakvu su neki od nas početkom godine očekivali.

Postoji put napretka, a on podrazumeva kretanje ka evroatlantskoj integraciji. Svako prihvata da je to pravi put, postavlja se jedino pitanje brzine i efikasnosti kretanja.

Uočljiv je pozitivan pomak, što dokazuju uspešni srbijanski i crnogorski izbori, kao i brzo sklapanje dogovora Srbije i Crne Gore oko rešavanja tog pitanja. To bi moglo voditi stvaranju novog političkog konteksta u kome bi bilo promenjeno gledanje na pitanja vezana za MKSJ. Dovelo bi, takođe, do približavanja pristupanju u Savet Evrope i program „Partnerstvo za mir“. Uticalo bi i na rešavanje pitanja vezanih za Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju.

Sve to bilo bi moguće postići u roku od 30 sedmica, do sredine iduće godine, kada će EU, kojom trenutno predsedava Grčka, organizovati Samit u Solunu. Zamislite kakva bi promena mogla biti uočena u regionu kada bi ovi ciljevi bili ovako brzo dostignuti. To su realni i teški ciljevi, ali njihovom ostvarivanju svi treba da težimo. Savezna Republika Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora postavile su sebi ove ciljeve.

Reforma oružanih snaga je teška, jer zahteva izmenu stavova, gubljenje radnih mesta ili prekvalifikaciju. Ove promene lakše je izvršiti kada postoji uverenost u uspeh, nego kada se ljudi ponašaju defanzivno i kada se osećaju kao da rade pod pritiskom.

Osnovna poruka ovog izlaganja bila bi da uspeh treba da vodi uspehu i da će onda svi ovi problemi vremenom postati mnogo lakši.

preveo: Novak Gajić

18

19

Mark Davison

DEMOKRATSKA TRANSFORMACIJA VOJSKE

● Značaj reforme oružanih snaga ne može nikako biti precenjen. Ona

je integralni deo demokratske tranzicije kroz koju prolazi znatan broj zemalja Srednje i Jugoistočne Evrope. Premda se opseg i sadržaj ovih reformi razlikuje od zemlje do zemlje u zavisnosti od posebnih uslova i potreba, njihov glavni smer je jasan. Reforme treba da dovedu do toga da oružane snage postanu deo demokratskih struktura u društvu i da u potpunosti budu integrisane s drugim državnim ustanovama. One ne treba da budu ni iznad ni izvan društva, već treba da budu garant slobode i stabilnosti, kako unutar zemlje, tako i na međunarodnom planu.

● Stoga je za reforme veoma važna i korisna međunarodna saradnja. OEBS, zajedno s programom „Partnerstvo za mir“, daje primer takve saradnje. Kodeks ponašanja OEBS i Okvirni dokument PfP jasno ističu značaj demokratske kontrole oružanih snaga. OEBS podržava napore Savezne Republike Jugoslavije, svoje aktivne članice, u pridržavanju i primenjivanju tog načela. Nadamo se da će dalji koraci u tom pravcu voditi zemlju ka ostvarenju deklarisanog cilja – pristupanju PfP.

● Važno je istaći da se seminar održava svega nekoliko dana posle istorijskog samita NATO u Pragu, na kome je ova organizacija učinila ogroman skok u proširenju članstva. Jasno je, više nego ikad, da novi izazovi i pretnje zahtevaju blisku saradnju srodnih zemalja, koja isključuje stare predrasude ili podele. Vojne reforme u pojedinim ze-mljama i međunarodna bezbednosna saradnja predstavljaju dva nede-ljiva elementa.

● Dva elementa demokratske transformacije oružanih snaga tranzicionih zemalja na unutrašnjem nivou su uloga i položaj oružanih snaga u društvu i njihova organizacija i funkcionisanje.

Kada govorimo o mestu i ulozi oružanih snaga, treba još jednom istaći da je vrhovna vlast demokratski izabranih ustanova, pre svega skupštine, od ključnog značaja za ostvarivanje načela demokratske kontrole oružanih snaga. Ovo načelo je u potpunom skladu s dokumentima koja su ratifikovale članice OEBS, naročito s

20

Kodeksom ponašanja OEBS. U Kodeksu je naglašeno da je demokratska kontrola oružanih snaga neophodan činilac stabilnosti i bezbednosti, jer je integrisanost oružanih snaga u građansko društvo važan izraz demokratije.

● Zapazili smo da načelo demokratske kontrole oružanih snaga ima sve veću podršku svih demokratskih ustanova, velike većine političkih stranaka, građanskog društva i, što je najvažnije, samog vojnog sektora SRJ. Tako širok društveni konsenzus o ovom pitanju otvara put novim i poboljšanim mehanizmima demokratskog nadzora.

● Različite zemlje koriste različite načine kontrole oružanih snaga. Demokratska društva teže tome da potpuno informišu građane o osnovnoj orijentaciji vojske i snaga bezbednosti i o raspoređivanju resursa demokratskih ustanova.

● Iz prethodno rečenog sledi da je jedno od najvažnijih pitanja vezanih za reformu i civilnu kontrolu oružanih snaga pitanje vojnih troškova. Potrebno je da postoji mogućnost kontrole i rasprave o njima. Isto načelo treba primeniti i na naoružanje, što su nedavni događaji jasno pokazali. Ne treba, međutim, zanemariti značaj drugih pitanja, kao što su politika nacionalne bezbednosti i vojnih doktrina.

● To nas dovodi do unutrašnjeg aspekta reforme oružanih snaga, koja je neposredno povezana s građanskim i političkim pravima i du-žnostima pojedinih članova. Dok posebni zahtevi postoje zbog kohezije i discipline u oružanim snagama, neosporno je, kako je istaknuto i u Kodeksu ponašanja OEBS, da države treba da obezbede poštovanje ljudskih prava pripadnika oružanih snaga u skladu s relevantnim ustavnim i zakonskim odredbama i zahtevima njihove službe. Uz to treba podsetiti, naročito s obzirom na protekle sukobe u regionu, na obavezu zemalja članica OEBS da pripadnike svojih oružanih snaga informišu o međunarodnom humanitarnom pravu i da osiguraju da oni budu svesni toga da za svoje postupke imaju pojedinačnu odgovornost pred domaćim i međunarodnim pravom. Ova odredba ponovo podvlači da je za reformu vojske i pristup PfP veoma značajna i relevantna saradnja SRJ s Haškim tribunalom.

● Konačno, treba dodati da se institucionalne i zakonske reforme ne događaju u vakuumu. Na uspeh i opseg reformi snažno će uticati posvećenost onih koji ih preduzimaju. Uveren sam da vladine ustanove i skupštine Jugoslavije, kao i građansko društvo, imaju demokratski motivisane snage koje mogu uspešno sprovesti reforme. Takođe sam uveren da takva posvećenost postoji i unutar sektora koji treba da budu reformisani. To je dokazano organizacionim i personalnim promenama u sektoru oružanih snaga SRJ, koje su se dogodile tokom ove godine.

● Reforme u sektoru oružanih snaga osnažiće proces demokratizacije zemlje i približiće je integraciji u evropske ustanove, što je i

21

proklamovani cilj savezne i republičkih vlada, cilj kome teži najveći deo jugoslovenskog društva.

● Misija OEBS u SRJ spremna je da i dalje doprinosi ovim cilje-vima, ostvarujući potpunu saradnju i partnerstvo s jugoslovenskim vlastima.

● Želim vam veliki uspeh u razgovorima o temi reforme oružanih snaga koja je važna za budućnost demokratije u Jugoslaviji.


22

23

George Katsirdakis

NATO I REFORMA ODBRANE

ŠTA JE REFORMA ODBRANE?

1. U NATO ne postoji opšte prihvaćena definicija reforme od-

brane. Međutim, kada su u pitanju mere koje se odnose na reformu odbrane, obično su uopšteno svrstane u tri "korpe":

1.1. prestruktuiranje odbrane i reforma prakse i institucija za upravljanje odbranom

1.2. razvijanje odbrambenih sposobnosti koje su potrebne radi uspešnog suočavanja sa novim i starim izazovima u domenu odbrane

1.3. sprovođenje akcija radi povećavanja mogućnosti doprino-šenja operacijama kojima se reaguje na krize.

2. Osim ovih opšte prihvaćenih mera u oblasti reforme odbrane, postoje i druge koje su tesno povezane sa reformom odbrane i one uključuju:

2.1. promenu u načinu promišljanja sektora odbrane koji ne treba shvatati kao privilegovanu grupu, nego kao grupu profesionalaca koja daje značajan doprinos društvu, ali koja, ipak, odgovara izabranim or-ganima vlasti države (ne samo predsedniku, nego i vladi i parlamentu, a, preko njih, i poreskim obveznicima koji ih finansiraju)

2.2. promenu procedura i načina obavljanja posla, koja obuhvata i reviziju koncepcijske osnove bezbednosti i odbrane, vojnih doktrina, za-konskih propisa koji se odnose na odbranu, kao i raspodelu sredstava i ponovno određivanje prioritetnih ciljeva odbrane.

KOME JE POTREBNA REFORMA ODBRANE?

Ne postoji zemlja koja može da tvrdi da joj nije potrebna reforma

odbrane. Sve zemlje NATO, bez obzira na to koliko su odmakle u sprovođenju reforme odbrane, još uvek imaju šta da unaprede, jer je reforma odbrane dinamičan proces, a ne jednokratna akcija. Postoji, takođe, hitna potreba za sprovođenjem opšte reforme odbrane u većini zemalja članica programa “Partnetstvo za mir”, a pogotovo u zemljama koje su u postkomunističkoj tranziciji.

24

Značajna etapa u procesu reforme odbrane je uočavanje da je reforma potrebna, što vodi ka preduzimanju potrebnih mera za njeno ostvarenje. Ovo je kritična etapa, jer u sektoru odbrane postoje grupe koje su vrlo konzervativne, prilagođene svom modus vivendi, i koje se opiru promenama. One se plaše da bi promene mogle da prouzrokuju gubitak radnih mesta, a možda i gubitak statusa i privilegija, pa im je zbog toga svaka promena sumnjiva. U pokušaju da odbrane postojeće stanje ove grupe optužuju pobornike promena da smišljaju zaveru pro-tiv oružanih snaga ili da su, čak, zastupnici stranih interesa. Jedina promena koju rukovodstvo oružanih snaga želi da prihvati jesu me-stimična manja usklađivanja na osnovu kojih bi kasnije moglo da tvrdi da je reforma odbrane sprovedena i da, stoga, ne predstavlja problem o kome treba dalje diskutovati. Ovo je jasan pokazatelj da je sektoru odbrane potrebna stvarna reforma. U ovom slučaju mi smo, između ostalog, suočeni s potrebom promene načina promišljanja sektora od-brane. Ova promena predstavlja neophodan preduslov sprovođenja bilo kakve značajne reforme.

Postoji mišljenje da je sektor odbrane pod civilnom kontrolom samim tim što je rukovodstvo oružanih snaga podređeno predsedniku koji je civil. Međutim, to je samo formalno može biti nazvano civi-lnom kontrolom oružanih snaga. Na primer, čak i u najmračnijim dan-ima Sovjetskog Saveza ili u vreme nacističke Nemačke rukovodstvo oružanih snaga bilo je potčinjeno jednom civilu, šefu države. Među-tim, potpuno je jasno da to nije zaista bila demokratska kontrola oru-žanih snaga, jer suština nije u tome da civil kontroliše oružane snage, nego u tome da postoje civilna i demokratska kontrola. Onda kada postoji i demokratska kontrola oružanih snaga, one mogu i dalje da budu podređene demokratski izabranom predsedniku, s tim da na jas-no utvrđen način moraju da budu odgovorne i demokratski izabranoj vladi države. Parlament u tom slučaju treba da ih kontroliše putem budžetskih mera i zakonskih propisa koji se odnose na vojsku, dok vojska mora poštovati parlament i detaljno odgovarati na pitanja nje-govih članova. Budžet odbrane koji parlament treba da usvoji mora biti detaljan i u potpunosti obrazložen dokument kako bi članovi parlamenta u potpunosti mogli da shvate svaki zahtev za odobravanje dodatnih sredstava. Podnošenje kratkog izveštaja bez detalja ili obrazloženja u suštini bi značilo da se od parlamenta zahteva da bezuslovno odobri svaki zahtev. Takav stav predstavljao bi uvredu za parlament i u svakoj demokratskoj zemlji bio bi smatran neprih-vatljivim. Mediji koji predstavljaju, a često i formiraju, javno mnjenje imaju prava da preispituju sva pitanja koja se tiču vojske, osim onih koja moraju biti poverljiva radi nacionalne bezbednosti. Vojska mora da shvati da pitanja vezana za strukturu oružanih snaga, njihovu praksu, način trošenja budžeta odbrane, kao i ona koja se tiču osoblja i administracije ne mogu više biti tabu teme. Ukoliko oružane snage

25

odbijaju da daju detaljne informacije vladi i parlamentu i ne prihvataju otvorene rasprave sa medijima, onda je takvim oružanim snagama hitno potrebna reforma.

Potreba da reforma oružanih snaga bude izvedena leži i u koncepcijskoj i strukturalnoj osnovi sektora odbrane. Ranijih godina armije su težile tome da budu velike i da imaju teško naoružane formacije kako bi bile sposobne da vode dugotrajne ratove sa sličnim snagama suseda. To je opterećivalo privredu države koja je bila spremna da, radi ostvarivanja nacionalne bezbednosti, uloži u vojsku materijalna sredstva na račun drugih delova privrede. Međutim, međunarodna situacija se dramatično promenila u poslednjih nekoliko godina i potrebno je da ovakvo shvatanje bezbednosti i odbrane bude preispitano. Danas oružane snage ne teže brojnosti kao nekad, nego postizanju fleksibilne strukture, mobilnih formacija sposobnih za brzo premeštanje i preživljavanje u slučaju opasnosti. Željene formacije ne bi bile teritorijalnog karaktera, već bi bile asimetrične i opremljene modernim oružjem i opremom prilagođenom novim opasnostima. Ovakva promena dovela bi do smanjenja troškova održavanja oružanih snaga. Ne možemo više da podržavamo koncepciju koja zahteva ogromna sredstva za odbranu zemlje na račun blagostanja i socijalnih davanja njenih građana. Odvajanje sredstava za vojsku moraće da bude ponovo razmotreno, jer je neophodno da u obzir bude uzeta realistična ocena bezbednosne okoline države. Strukture i oprema oružanih snaga moraće da budu preispitane u kontekstu novih zahteva bezbednosti i tek onda će moći da bude izvršeno realno dodeljivanje sredstava vojsci. To će verovatno dovesti do smanjenog, ali efikasnijeg obima oružanih snaga, bolje prilagođenih novim bezbednosnim shvatanjima i neopterećenih zastarelim idejama i strategijama.

NA KOJI NAČIN REFORMA ODBRANE MOŽE BITI OSTVARENA?

Etapa konsenzusa

Kada u odbrambenom sektoru postoje neke od pomenutih pojava, neophodno je započeti reformu odbrane. Treba istaći da ovu reformu ne može izvršiti vojska sama. Vojsci je veoma teško da donese odluku o reformi odbrane, pa je razumljivo da je sklona odustajanju od takve odluke, bez obzira na to koliko je svesna neophodnosti reforme. Međutim, takve odluke političari ne treba da donose bez prisustva vojske. O promenama treba da odlučuju politički organi vlasti zajedno sa vojnim vlastima da bi bile izbegnute greške koje bi mogle štetno da utiču na obavljanje vojnih zadataka. Važno je napomenuti da kao što

26

vojska treba da poštuje demokratske organe vlasti države, tako i državni organi treba da poštuju vojsku zbog njenog jedinstvenog doprinosa bezbednosti zemlje. Podozriv odnos prema vojsci kod nje bi mogao da izazove sličnu reakciju, što bi nanelo štetu demokratskoj državi. Da bi obe strane bile zadovoljne neophodan je društveni dogovor. Interes države je da ima efikasne oružane snage koje odgovaraju potrebama države, a koje su dobro opremljene, obučene i motivisane za obavljanje svojih zadataka. To je i u interesu vojske, ali prilikom reforme država mora doneti programe prekvalifikacije i društvene adaptacije zbog gubitka radnih mesta i viška radne snage koje će reforma prouzrokovati. Otpuštanje vojnog osoblja će, pored pozitivnih rezultata, izazvati otpor vojske i protivljenje reformi. Iako je cilj reforme srednjoročna i dugoročna ušteda u oblasti odbrane, ona na početku zahteva i značajne troškove. Promena strukture oružanih snaga, modernizacija opreme, prekvalifikacija, pa čak i zatvaranje baza i otpuštanje vojnog osoblja košta. Prema tome, treba da budemo svesni da je u početku reforma odbrane veoma skupa, ali dugoročno ona donosi velike uštede i efikasnije oružane snage koje će imati veći ugled i biti bolje prilagođene sadašnjim prilikama. Postavlja se pitanje kako finansirati reformu odbrane u zemljama koje su već suočene sa ozbiljnim ekonomskim problemima. Ovaj problem može biti rešen dobrim planiranjem snaga i upravljanjem sredstvima kako bi bilo omogućeno efikasno korišćenje postojećih nacionalnih resursa, kao i maksimalnim korišćenjem međunarodnih programa pomoći, na primer, onih donesenih u okviru programa “Pakt za stabilnost” koji finansiraju prekfalifikaciju otpuštenog vojnog osoblja. Postoje i slični programi koji se primenjuju prilikom zatvaranja baza i drugih aktivnosti vezanih za reformu odbrane. Njih koriste zemlje kao što su Rumunija i Bugarska, a nastoji se da oni budu stavljeni na raspolaganje i Albaniji i Hrvatskoj. Nema razloga da i Jugoslavija ne koristi takve mogućnosti.

Pre nego što budu preduzete bilo kakve mere vezane za reformu odbrane, potrebno je postići konsenzus između državnih organa, vojske i finansijskih menadžera kojim se postiže da oni podjednako učestvuju u reformi. Reforma vojnih snaga, iako podrazumeva veliko angažovanje vojske, treba da bude poduhvat države u kome vojska daje savete, a državni organi donose odluke.

Etapa reforme koncepta odbrane

Koncept bezbednosti

Značajnu etapu u procesu reforme odbrane predstavlja revizija koncepta na kome je zasnovan sektor odbrane. Koncept bezbednosti zemlje je obično prvi dokument koji treba da bude izrađen ili revidiran,

27

jer iz njega proizilaze svi ostali koncepti. U izradi Koncepta bezbednosti treba da učestvuju svi elementi koji su značajni za bezbednost zemlje. Koncept bezbednosti uglavnom odobrava parlament i to nakon što su se sa njim saglasili svi elementi sektora bezbednosti koji, osim sektora odbrane, podrazumevaju ministarstva inostranih poslova, finansija, saobraćaja i veza, javnog reda, pravde, kao i ministarstvo za javna vanredna stanja (ukoliko ono postoji). Mediji i NVO mogu zatražiti javnu raspravu o nacrtu Koncepta bezbednosti mada to predstavlja više izuzetak nego pravilo. Konsenzus je potreban da bi Koncept bezbednosti bio sveobuhvatan i da bi predstavljao gledišta svih elemenata sektora bezbednosti. Prilikom revizije Koncepta bezbednosti, pored uobičajenih elemenata, posebnu pažnju treba posvetiti proceni bezbednosnog okruženja zemlje i proceni snaga i sredstava potrebnih za suočavanje sa utvrđenim opasnostima. U većini slučajeva u Koncept bezbednosti mora biti uključen i način na koji će se zemlja suočavati sa izazovima i pretnjama svojoj sigurnosti.

Koncept odbrane

Iako Koncept bezbednosti ima ključni značaj za jednu demokratsku zemlju, on se pre svega odnosi na opšta pitanja odbrane zemlje. Zbog toga postoji potreba da bude izrađen Koncept odbrane, detaljniji dokument koji se bavi konkretnim pitanjima odbrane. Njime se utvrđuju bezbednosna situacija zemlje, organizacija odbrane zemlje, sredstva i mogućnosti kojima raspolaže sektor odbrane, kao i ostala pitanja vezana za odbranu, strukturu, resurse i strategiju. Koncept odbrane priprema ministarstvo odbrane, a usvaja ga vlada, mada ga može usvojiti i parlament.

Vojni koncept

Značajan dokument u reformi sektora odbrane je i Vojni koncept. Ovaj dokument detaljnije opisuje organizaciju oružanih snaga, njihove zadatke, planiranje upotrebe ovih snaga, kao i resurse za odbranu zemlje. On često sadrži i druga pitanja vezana za personalnu politiku, politiku logistike i upravljanja sredstvima. U Vojni koncept često su uključeni i odbrambeni planovi vezani za razne operacije vojnih snaga, kao što su, na primer, stručne doktrine svakog roda oružanih snaga i svake jedinice unutar svakog roda. Vojni koncept je interni dokument ministarstva odbrane. Priprema ga i realizuje rukovodstvo oružanih snaga, a odobrava ministar, mada, zavisno od unutrašnje strukture i subordinacije oružanih snaga, postoje i druge mogućnosti.

28

Vojno zakonodavstvo

Najznačajniji element etape reforme sektora odbrane predstavlja revizija zakonskih propisa koji se odnose na odbranu. Potrebno je da zakoni koji se odnose na osoblje, nabavke, strukturu i organizaciju oružanih snaga i druga srodna pitanja budu ponovo razmotreni i upotpunjeni u skladu sa Konceptom bezbednosti, Konceptom odbrane i Vojnim konceptom. Zakonski propisi treba u potpunosti da budu u skladu i s principima demokratske kontrole oružanih snaga. Treba da budu jasni i nedvosmisleni, pravični i da se pridržavaju međunarodno prihvaćenih normi o nemešanju oružanih snaga u politiku.

Promena strukture odbrane

Aktivne snage naspram rezervnih snaga

Prilikom sprovođenja reforme sektora odbrane potrebno je naći pravu ravnotežu između aktivnog i rezervnog sastava oružanih snaga. U prošlosti, zemlje su težile tome da imaju velike aktivne snage koje bi mogle da upotrebe u slučaju opasnosti. To je zahtevalo velika ulaganja u vojne snage što je za te zemlje značilo veliko finansijsko opterećenje. Oružane snage ili nisu dobijale dovoljno sredstava, pa je gotovo ceo budžet namenjen odbrani bivao potrošen na plate osoblja, ili su sredstva bila dovoljna ali su bila odvajana na račun drugih sektora privrede. Danas postoji težnja da oružane snage budu znatno manje, mobilnije i sposobnije. Ovakve snage je, uz paralelnu optimalizaciju sistema mobi-lizacije, mnogo lakše finansirati. Dobro uređen sistem mobilizacije može obezbediti brzu i efikasnu mobilizaciju kojom bi bile ojačane aktivne snage u slučaju pojave nepredviđenih okolnosti.

Vojna obaveza naspram profesionalne vojske

Sledeće pitanje koje treba rešiti prilikom reforme je da li oružane snage treba da budu zasnovane na vojnoj obavezi ili treba uvesti profesionalne oružane snage. Na ovo pitanje ne postoji ispravan ili pogrešan odgovor. Pristalice vojne obaveze, za koju su se opredelile neke NATO zemlje, ukazuju da ona košta manje i da doprinosi upoznavanju većeg broja stanovnika sa zahtevima odbrane zemlje. Takođe, u zemljama koje imaju etničke ili neke druge manjine ona pomaže smanjivanju međusobnih razlika tako što na služenju vojnog roka okuplja mlade ljude iz različitih grupa. Pristalice profesionalne vojske ukazuju na činjenicu da je ona samo naizgled skuplja, a da, u stvari, košta manje od vojske zasnovane na vojnoj obavezi. To potkrepljuju činjenicom da mnogo novca odlazi na obuku regruta koji

29

će, čim odsluže vojni rok, verovatno zaboraviti najveći deo onog što su naučili. Takođe, ističu da su profesionalni vojnici bolje obučeni, pouzdaniji i da su, zbog duže službe u armiji i profesionalnog mentaliteta, u mogućnosti da ovladaju savršenijim znanjima nego vojnici regruti. Neke zemlje su usvojile mešoviti model, pa svoje vojne snage zasnivaju i na regrutima i na profesionalcima. Izbor modela zavisi od specifičnih uslova svake zemlje.

Oficiri i podoficiri

Drugo pitanje koje treba razmotriti je odnos između broja oficira i broja podoficira u oružanim snagama zemlje. Oružane snage su često, naročito u zemljama bivšeg Varšavskog pakta, bile glomazne i imale su mnogo oficira visokih činova. Veliki oficirski kadar bio je posledica socijalne politike koja je oficirima obezbeđivala velike plate kako bi osigurala njihovu podršku režimu. Nasuprot tome, regularnih podoficira u ovim vojskama je bilo relativno malo. U većini zapadnih zemalja praksa je, međutim, obrnuta. U njihovim vojskama ima puno podoficira, a relativno malo oficira. Na ovaj način se izbegava pojava inflacije viših činova, jer su podoficiri obično treneri ili administratori i predstavljaju prirodnu vezu između vojnika i oficirskog kadra. U takvoj strukturi oficiri su zaduženi za nadgledanje i komandu, pa zato ne postoji potreba da ih bude mnogo. Važno je napomenuti da podoficiri manje prelaza iz jedne jedinice u drugu nego oficiri što obezbeđuje kontinuitet u zadacima jedinice. Očigledno je da postoji potreba da postojeći odnos između broja oficira i broja podoficira bude ponovo razmotren i prilagođen savremenim tendencijama, pogotovo ako to dovodi do povećanja efikasnosti i uštede.

Teške statične formacije naspram lakih, fleksibilnih i mobilnih formacija

Prilikom reforme sektora odbrane i promene strukture oružanih snaga važno je promeniti i postojeći tip formacija i jedinica. U doba Hladnog rata, armije su se sastojale od velikih statičnih formacija, koje su u većini slučajeva imale ograničenu pokretljivost i sposobnost preživljavanja i kojima je bila potrebna velika logistička podrška. Pretpostavlja se da danas nema neprijatelja koji može biti geografski lociran, pa, prema tome, oružane snage verovatno neće voditi statitički rat. Verovatnije je da će opasnost po bezbednost zemlje u današnje vreme predstavljati krize koje mogu da se razviju u okviru granica zemlje ili van njih. To često zahteva specijalno obučene koalicione snage koje mogu da budu brzo premeštene iz oblasti u kojima se nalaze. Prema tome, verovatna promena karaktera operacija ukazuje da strukture oružanih snaga treba prilagoditi novim zahtevima. Treba formirati male,

30

fleksibilne, mobilne jedinice, dobro obučene, osposobljene za preživlja-vanje, opremljene za brzo premeštanje iz svojih uobičajenih baza i sa sastavom snaga koji im omogućava da, ako je potrebno, učestvuju u ekspedicionim misijama. Ovo predstavlja promenu u načinu posmatranja toga koje su strukture vojske potrebne i ta promena treba da bude ključni element procesa reforme sektora odbrane. Učestvovanje u koalicijama zahteva od zemlje i reforme pravnog okvira koji se odnosi na oružane snage. Time bi bilo omogućeno njihovo učestvovanje u operacijama van zemlje ili stavljanje nacionalnog vazdušnog prostora i nacionalnih objekata na raspolaganje koalicionim snagama.

Upravljanje odbranom

Sistem planiranja odbrane

Osnovni instrument reforme sektora odbrane je uspostavljanje i korišćenje efikasnog sistema planiranja odbrane. Takav sistem treba da omogući metodičnu reformu, razvoj i promenu struktura odbrane. U zemljama članicama NATO, a sve više i u zemljama koje su u programu “Partnerstvo za mir”, sistem planiranja odbrane uključuje i međusobno povezane cikluse usmeravanja, planiranja snaga i monitoringa.

Ciklus usmeravanja podrazumeva davanje smernica planerima snaga. One se daju na ministarskom nivou i to obično svake druge godine. One planerima daju informacije o tendencijama rada na odbrani zemlje, o strateškim pravcima odbrane, kao i o zahtevanim sposobno-stima i zadacima vojnih snaga zemlje.

U ciklusu planiranja snaga pored smernica koje daju ministarstva koriste se i informacije o tekućem stanju oružanih snaga prikupljene u ciklusu monitoringa. Tokom ovog ciklusa, koji u zavisnosti od zemlje može da traje od tri do šest godina, planeri snaga pripremaju pojedinačne ciljeve namenjene vojnim snagama. Oni se odnose na promenu strukture, razvoj sposobnosti i nabavku opreme. Svaki od njih mora da sadrži informacije o tome šta tačno treba postići i u kom vremenskom okviru, kao i o tome kolika sredstva su potrebna za njihovo ostvarivanje. Kada ovi ciljevi budu usvojeni, postaće ciljevi oružanih snaga i njihova realizacija biće praćena u ciklusu monitoringa.

Ciklus monitoringa je obično jednogodišnji ciklus i sadrži vrlo de-taljan upitnik o strukturi, organizaciji, opremi i spremnosti svih jedinica, kao i o stepenu realizacije svakog dogovorenog cilja oružanih snaga. Na osnovu informacija prikupljenih pomoću upitnika, planeri snaga procenjuju da li je potrebno izvršiti korekcije ciljeva snaga.

31

Sistem planiranja odbrane je koristan, jer zemlje mogu metodično da planiraju, kako kratkoročno tako i dugoročno, strukturu i upotrebu svojih snaga. Planiranje se zasniva na opštoj strateškoj orijentaciji, a ne na interesima jedinica ili službi oružanih snaga, što je još jedna nje-gova prednost. U okviru ovog procesa mogu biti sprovedeni dugoročni programi nabavki i razvoja odbrambenih sposobnosti, tako da zemlja može uštedeti na sredstvima potrebnim za takve projekte. Istovreme-no, sistem treba da bude dovoljno elastičan da bi mogao da se prilagodi promenama planova, nepredviđenim okolnostima i potencijalnoj neadekvatnosti projektovanih sredstava.

U proces planiranja odbrane, pored planiranja snaga, treba da bude uključeno i planiranje resursa, logistike, naoružanja, kao i planiranje mera u slučaju civilnih vanrednih stanja. Procedure vezane za svaki od ovih oblika planiranja su iste. Međutim, planiranje resursa je najvažnije i najteže, jer je veoma važno za celokupno planiranje odbrane. Prilikom planiranja resursa posebnu pažnju treba posvetiti planiranju budžeta odbrane i upravljanju ljudskim resursima.

Da bi sukobi interesa raznih službi i institucija uključenih u planiranje bili smanjeni i da bi bili postignuti sadejstvo i ušteda, na primer, spajanjem nabavki opreme za različite službe, veoma je važno postići koordinaciju među resorima.

Demokratska kontrola snaga

Osnovni uslov sprovođenja reforme sektora odbrane je obezbeđivanje demokratske kontrole oružanih snaga. Uspostavljanje demokratske kontrole snaga je veoma važno, naročito za zemlje koje su u tranziciji. Oružane snage treba da budu podređene demokratski izabranim vlastima države. Država, sa druge strane, treba da obezbedi sva potrebna sredstva kako bi oružane snage bile efikasne i zadovoljne svojim radom.

Da bi ovakav sistem funkcionisao, personalna politika u vojsci treba da vodi računa o posebnim zahtevima i uslovima vojne profesije. Penzioni sistem, socijalna davanja i plate treba da budu takvi da utiču na povećanje posvećenosti vojnog osoblja dužnostima, ali da ne utiču na stvaranje privilegovane klase ili "države unutar države". Takođe je veoma važno da planiranje budžeta odbrane bude transparentno kako bi vlada, parlament i poreski obveznici bili upoznati sa tim kolika sredstva su planirana za odbranu i zašto. Transparentnost, takođe, utiče na izgradnju poverenja i stvaranje osećanja sigurnosti susednim zemljama koje će time biti rasterećene straha za sopstvenu bezbednost.

32

Razvijanje odbrambenih sposobnosti

S obzirom na to da će budući sukobi verovatno imati manje ra-zmere, zemlje treba da teže tome da poseduju male, fleksibilne, mobilne, dobro opremljene i obučene snage koje bi u takvim prili-kama bile efikasne.

Događaji 11. septembra, pokazali su neophodnost aktivnog suočavanja sa terorizmom i sličnim opasnostima što zahteva dopunske sposobnosti oružanih snaga. Sposobnosti koje zemlje NATO treba da imaju kako bi mogle da obavljaju svoje zadatke uključuju: efikasnu obaveštajnu službu, spremnost i sposobnost razmeštanja snaga, efikasno angažovanje, sposobnost preživljavanja, zaštitu snaga, odbranu od NBH oružja, sredstva veze i logistiku.

Da bi mogle dati doprinos današnjim izazovima bezbednosti, nacije – partneri treba da poseduju veći broj ovih sposobnosti i da se sa drugim partnerima udružuju u međunarodne koalicije. Stvaranje koalicija je neophodno, jer zbog troškova i složenosti nacije ne mogu pojedinačno u potpunosti da obezbede potrebne sposobnosti.

Zašto NATO zahteva reformu

sektora odbrane?

Reforma odbrane potrebna je svakoj zemlji kako bi njene snage bile u skladu sa današnjim zahtevima. Ni jedna zemlja ne može danas sebi da priušti odbrambene snage koje mnogo koštaju, a koje nisu efikasne, moderne i sposobne da obavljaju zadatke. Prema tome, reforma odbrane je neophodna svakoj zemlji radi nje same, nezavisno od toga koji su zahtevi NATO.

Ovaj zahtev posebno je važan za zemlje koje žele da postanu članovi programa „Partnerstvo za mir“, jer kao partneri treba da budu u stanju da aktivno učestvuju u operacijama koje predvodi NATO. Sposobne, reformisane i dobro obučene i opremljene snage postale su hitna potreba onih članica programa „Partnerstvo za mir“ koje teže tome da postanu članovi NATO (deset je već ušlo u Alijansu ili je pozvano da joj se uskoro pridruži).

Reforma odbrane je, pored toga, veoma važna kako bi vojne snage bile stavljene pod civilnu i demokratsku kontrolu, što obezbeđuje stvaranje jakih i stabilnih demokratskih institucija u kojima vojska ima svoje pravo mesto i ulogu.

NATO shvata da je reforma sektora odbrane u zemlji koja teži tome da postane član programa „Partnerstvo za mir“ dugotrajan proces i da ne može biti ostvarena u kratkom periodu. Ono što se od određene zemlje zahteva je da pokaže da je započela trajnu, istinsku akciju u oblasti reforme odbrane, koja podrazumeva celokupan pregled svrha, zadataka, struktura i procedura oružanih snaga, kao i da

33

nastoji da redefiniše civilno-vojne odnose i obezbedi civilnu i demokratsku kontrolu snaga.

prevela: Dušica Vujić

34

Rastislav Káčer

REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA SLOVAČKE Želeo bih da kažem nekoliko reči kao predstavnik jedne male

zemlje koja nema ni dugu ni obimnu istoriju – samo deset godina i da iznesem svoje lične utiske o procesima o kojima ovde razgovaramo, da opišem njihov tok u Slovačkoj i kako sam ih ja doživeo.. Slovačka bi mogla da bude dobar primer i njeno iskustvo bi moglo da se ima u vidu, jer se u tih deset godina naša zemlja kretala nelinearnom stazom evolucije, imala je mnogo problema i izvukla bolnu pouku. Ne smatram da imam pravo da vam „držim predavanje“ o ovim bolnim poukama – Jugosloveni znaju šta su bolne pouke. Želim samo da vam dam primer o načinu na koji smo razmišljali i o pravcu kojim smo se kretali u poslednjih deset godina, što je pre nekoliko dana krunisano pozivom Slovačkoj da se uključi u NATO. Ako sada pogledate kartu Evrope i obojite oblast koju pokriva NATO i ako razmotrite značaj toga i šta iza toga leži, shvatićete posledice i konotacije ove evolucije za Balkan i, još preciznije, za Jugoslaviju.

Pre svega, želim da vam kažem da su civilno-vojni odnosi i reforma odbrane i vojnih snaga prvenstveno vaše sopstveno pitanje – vi ste ti koji treba da brinu o njegovom razvoju. Ako je uključivanje u NATO uslov, onda da, to je lepo. Međutim, mislim da su, pre svega, vaši građani ti koji žele da im se vojska i odbrana funkcionišu u normalnim uslovima – vi želite da vaša zemlja bude demokratsko društvo koje normalno funkcioniše. Vi ste ti koji treba da brinete o reformama i civilno-vojnim odnosima. Pri tome treba imati u vidu dve činjenice – živimo u izmenjenom svetu a i mi smo se promenili. U Čehoslovačkoj je pre 1989. godine postojao izborni sistem, ali su ti izbori bili daleko od toga da budu slobodni. Nikada nismo imali promenu vlade u smislu da nove političke partije dođu na vlast. To su još uvek bili isti komunisti koji su se samo smenjivali – možda je nekoliko lica promenjeno, ali nikada nije bilo novo političko rukovodstvo. U to doba nije bilo razlike između onoga što je predstavljalo odbranu i vojne snage, politiku, vladu ili državnu upravu. Sa ovom stvarnošću smo se suočavali još od najranijih devedesetih godina prošlog veka. Prvo pitanje koje treba razmotriti je razdvajanje onoga što je vojno od državne uprave i politike, jer se politika u Slovačkoj sada menja svake četiri godine. Mislim da je sada

35

i ovde u ovoj zemlji isti sistem – imate četvorogodišnji ciklus izbora predsednika, što je isti sistem kao i u Slovačkoj – svake četiri godine imate novo političko rukovodstvo, koje dolazi sa novim idejama o organizovanju i upravljanju društvom. Međutim, država uvek, pod svim političkim rukovodstvima, treba da garantuje teritorijalni suverenitet i, u suštini, neki razuman nivo odbrane i bezbednosti, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Da biste ovo omogućili, morate da odvojite vojsku i da garantujete da će pod svim političkim rukovodstvima politika ostati izvan nje. Ministarstvo je ministarstvo – ono je deo državne uprave. Vojska je vojska i njena briga je odbrana i bezbednost zemlje.

Drugo pitanje je da odbrana i bezbednost podrazumevaju ekstenzivno korišćenje javnih sredstava. Kada je reč o Slovačkoj, to je 2% bruto nacionalnog proizvoda – to je više od 21 milijarde slovačkih kruna, to je veliki budžet, to je veliko trošenje para. Reforma znači da se vašim političarima, vašim parlamentarcima i vašim građanima u krajnjoj liniji, omogući da vide da li se ovaj novac – a to nije mali iznos – troši prema potrebama zemlje. Takođe, da li se sistem i struktura snaga koje su vam na raspolaganju zaista suočavaju sa stvarnim izazovima i da li zadovoljavaju stvarne potrebe zemlje. Reforma nije laka. Naše iskustvo je pokazalo da smo morali da savladamo mnoge barijere proistekle iz mentaliteta. Vojska je po prirodi svoje profesije vrlo konzervativna i to je opšte pravilo. To nije ideološko pitanje, to nema veze sa komunizmom niti sa bilo čim drugim – vojno osoblje je, u izvesnom smislu, veoma ponosno, jer ko se još u zemlji bavi profesijom u kojoj ste pod pritiskom garantovanja suvereniteta i odbrane svoje zemlje i gde se od vas očekuje da žrtvujete i svoj život ako je potrebno. Nema nijedne druge profesije koja bi stvarala toliki osećaj ponosa kao što je vojna profesija. Ona daje poseban skup vrednosti, kao i pomenuti konzervativizam. Prema tome, političari su ti koji treba da shvate prirodu mentaliteta vojske i šta je potrebno za normalno funkcionisanje demokratskog društva, a, takođe, da nađu i način da te stvari objedine, da bi se došlo do stvarne promene poimanja.

Rekao bih sada nekoliko završnih reči. Bio sam vrlo ohrabren kada sam čuo da Jugoslavija želi da se uključi u program „Partnerstvo za mir“. To je prvi i vrlo važan korak. Isključenost ne rešava ništa. Izbor isključenja je vaša interna odluka u smislu izolacije i ona ne vodi ničemu. Isključenje iz međunarodne zajednice, isto tako, nikuda ne vodi. Uključivanje označava evoluciju, jer je to početak drugačije vrste komunikacije. Veoma sam ohrabren što se Slovačka pridružila programu Partnerstvu za mir – to snažno podržavam i zbog toga bih želeo da vas sada ohrabrim da idete dalje.

Želeo bih na kraju svog izlaganja da kažem sledeće: videćete da su osnovna pravila i osnovni principi veoma, veoma jednostavni.

36

Uveren sam da su mnogi od vas u ovoj prostoriji već upoznati sa tim pravilima i principima. Nedavno sam u Bratislavi imao izvanrednu razmenu gledišta sa generalom Krgom i znam da u ovoj sobi ima mnogo ljudi kojima su poznata ova pravila. Međutim, moram da prenesem poruku svim vašim narodima da je pretvaranje ovih pravila u stvarnost „strašno komplikovan i bolan proces“. Želeo bih da vas ohrabrim, jer sam uključen u ovaj proces već deset godina u Slovačkoj – bio sam u početku zabrinut i često sam se osećao frustrirano, tako da sam mnogo puta želeo da kažem: „dođavola sve ovo, radiću nešto drugo“, ali se, ipak, to na kraju isplati. Prema tome, držaću Jugoslaviji palčeve. Očekujem da vam sa zadovoljstvom poželim dobrodošlicu u zajednicu naroda u koju je Slovačka primljena pre nekoliko dana.

prevela: Dušica Vujić

37

38

Andrzej Towpik

REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA POLJSKE

Bilo je zadovoljstvo primiti poziv da govorim na ovom seminaru. Velika je čast predstaviti nekoliko razmišljanja o poljskoj bezbedno-snoj politici i vojnoj reformi.

Uvažavam poziv da govorim o temi „Reforma poljskih oružanih snaga“, ali u 15 minuta predstaviti i naša dostignuća i iskustva u tako teškoj i složenoj oblasti je neka vrsta „nemoguće misije“. Dozvolite zato da se ograničim na neke misli koje pre treba smatrati uvodom u dalji dijalog o ovom pitanju (koji je Poljska spremna da nastavi) nego izvršavanjem zadatka koji mi je postavljen.

1. Dozvolite da započnem kratkim komentarima o važnom događaju od pre četiri dana, a koji je i ministar Svilanović pomenuo u svom govo-ru – o Samitu NATO u Pragu. Tamo su donete neke važne odluke. Izme-đu ostalog, sedam novih zemalja je pozvano da započne razgovore o pri-stupanju tom savezu (čestitam svojim kolegama iz Slovačke i Slovenije).

Šefovi država su, takođe, odlučili da unaprede saradnju sa zemljama koje učestvuju u Savetu evroatlantskog partnerstva (SEAP)1 i programu „Partnerstvo za mir“ (PfP)2. Ovaj deo Praške deklaracije sadrži sledeće saopštenje: „Učestvovanje u PfP i SEAP bi u budućnosti moglo biti pro-šireno uključenjem Savezne Republike Jugoslavije i Bosne i Hercegovine kada neophodni napredak bude dostignut.“ O Jugoistočnoj Evropi, šefo-vi NATO država su izjavili: „Ponovo potvrđujemo podršku teritorijal-nom integritetu i suverenosti svih zemalja u ovom strateški važnom regi-onu. Nastavićemo da radimo ... na pomaganju izgradnje mirne, stabilne i demokratske Jugoistočne Evrope, u kojoj sve zemlje preuzimaju odgo-vornost za proces reformi i u kojoj su sve one integrisane u evroatlant-ske strukture. Ostajemo odlučni u staranju da se taj cilj ostvari ... Napre-dak reformi koje ove zemlje sprovode, odrediće tempo njihove integraci-je u evroatlantske strukture.“

2. Naravno, na našim jugoslovenskim prijateljima je da odluče da li će ići ovim smerom i kojom će brzinom želeti da idu. Ipak, dozvolite da

———— 1 Euroatlantic Partnership Council (EAPC) 2 Partnership for Peace (PfP)

39

istaknem tri tačke koje ishode iz našeg trogodišnjeg iskustva u NATO i koje mogu biti važne kada oni naprave svoj izbor.

Prvo, NATO je i dalje temeljni činilac međunarodnog poretka. Mislim da o NATO ne treba da govorimo samo kao o organizaciji

19 zemalja članica, nego pre o NATO kao sistemu koji je izgrađen oko ove organizacije. On obuhvata sam NATO, ali i Savet evroatlantskog partnerstva i program „Partnerstvo za mir“ (oba obuhvataju 46 zemalja), mehanizam posebnih odnosa NATO – Rusija i NATO – Ukrajina, kao i posebne odnose sa grupom zemalja koje učestvuju u takozvanom Sredo-zemnom (mediteranskom) dijalogu. Aktivno učestvovanje u ovom siste-mu zemalja, poput Švedske, Finske, Irske, Austrije i Švajcarske, još je-dan je dokaz da NATO više nije „instrument hladnog rata“ i da se viđe-nje ove organizacije dramatično promenilo.

Ovaj NATO sistem je temeljni instrument gradnje evropske stabilnosti. Takođe, on je postao i nezamenjivo oruđe organizovanja široke političke i vojne saradnje, kako transatlantske, tako i one koja pokriva deo Azije.

Najbolji test relevantnosti NATO mogao bi biti „vakuum“ test. Za-mislite stanje bez NATO u kome smo suočeni sa pojedinačnim bezbed-nosnim politikama 19 sadašnjih zemalja članica, stanje bez programa „Partnerstvo za mir“, bez posebnih odnosa NATO s Rusijom i Ukraji-nom. To sigurno ne bi bila stabilna Evropa.

Drugo, skorija istorija je NATO smestila u središte napora za brisa-nje političkih podela na kontinentu. Pozivanje Poljske, Češke i Mađarske 1997. godine i sedam novih zemalja pre samo nekoliko dana, bio je veli-ki korak na putu prevazilaženja istorijske podele Evrope. Ta podela nije stvar samo nekoliko poslednjih decenija. Postojala je mnogo duže. Evro-pa i evropski problemi su za mnoge donedavno suštinski bili ograničeni na Zapadnu Evropu. U stvari, Istočna i Jugoistočna Evropa su vekovima bile objekat, pre nego subjekat međunarodne politike i predmet rivalstva. Uključivanje zemalja Istočne i Jugoistočne Evrope u NATO je važna promena u razmišljanju o evropskoj bezbednosti. To je istorijski korak ka stvaranju celovite i slobodne Evrope.

Treće, evroatlantska integracija se pokazala kao savršen instrument prevazilaženja nasleđa evropskih sukoba i ratovanja. Pogledajte samo dugu i tešku istoriju nemačko-francuskih odnosa i uporedite ih s današ-njim odnosima te dve nacije. Pomislite samo na hiljadugodišnje ratova-nje između Nemačke i Poljske i onda idite u Šćećin da vidite Nemce i Poljake kako ruku pod ruku rade i grade prijateljstvo pod zastavom NATO u okviru Severoistočnog korpusa. Novi odnosi između NATO i Rusije mogu biti još jedan važan korak u procesu pomirenja evropskih nacija, kome je NATO tako značajno doprineo.

3. Dozvolite, međutim, da se vratim na problem reforme oružanih snaga i na poljska iskustva u tom pogledu.

40

Ono što na početku želim da istaknem jeste da se reforma odbram-benog sektora ne može razumeti, niti joj se može pristupiti na apstraktan način. Ona je prilično tesno povezana kako sa bezbednosnom politikom zemlje tako i sa njenim unutrašnjim razvojem.

Poljska je u 21. vek ušla u izuzetnim uslovima. Sa gledišta njene bezbednosti, Poljska se retko kad, ako i ikad u svojoj prilično složenoj istoriji, našla u tako povoljnim uslovima.

Ti novi uslovi su ishod korenitog preobražaja stanja u Evropi. U znatnoj meri, međutim, oni su, takođe, i ishod poljske bezbednosne poli-tike sprovođene u godinama posle 1989. godine.

Dva činioca ove bezbednosne politike zaslužuju posebno pominja-nje: prvo, izgradnja prijateljskog i saradničkog okruženja oko Poljske i, drugo, odlučni napori na učlanjenju Poljske u NATO.

Kao ishod, potpuno nov kvalitet se pojavio u poljskim bilateralnim odnosima i u regionalnoj saradnji u poljskom okruženju. Nikada ranije nismo imali tako dobre i prijateljske odnose s našim neposrednim i po-srednim susedima. To uključuje i dosad neviđene oblike vojne saradnje, poput Poljsko-ukrajinskog i Poljsko-litvanskog bataljona za operacije čuvanja mira, Poljsko-nemačko-danskog korpusa ili Poljsko-slovačko-češke brigade. Srednja Evropa, koja je u prošlosti tako često bila oblast podela, raspri i ratova, postala je oblast stabilnosti i konstruktivne saradnje.

Istovremeno smo dosledno sprovodili svoju politiku ka poljskom članstvu u NATO. Važni koraci na tom putu su bili bilateralna i trilate-ralna vojna saradnja s članicama NATO, aktivno učestvovanje u progra-mu „Partnerstvo za mir“ i, konačno, naše pristupanje NATO.

Ta bezbednosna politika je bila izražena i definisana u dva doku-menta koje je poljska vlada usvojila 2000. godine: „Strategiji bezbedno-sti Poljske“ i „Strategiji nacionalne odbrane“. Ova dva dokumenta sadr-že tumačenje temeljnih pretpostavki poljske odbrane i pružaju konceptu-alni osnov za dalju razradu planiranja, programiranja i razvoja doktrine.

4. Bezbednosna politika Poljske, kao i naša odlučnost da obavimo nepovratne političke promene u Poljskoj, stvorili su važan okvir u kome treba da razmatramo našu vojnu reformu.

Stoga se transformacija vojske u Poljskoj mora sagledavati u širem kontekstu. U pojedinostima:

1) reforma vojnog sektora u Poljskoj je bila deo ukupnog procesa demokratizacije postkomunističke države;

2) povoljni bezbednosni uslovi u poljskom susedstvu su pogodovali da se proces preobražaja vojske razvija bez većih prepreka;

3) proces postepenog približavanja NATO odredio je posebne za-datke i zahteve; naročito je pristupanje programu „Partnerstvo za mir“ bilo važan činilac koji je ubrzao poljske reforme; po pristupanju tom sa-

41

vezu, potreba za kompatibilnošću i interoperativnošću s NATO postala je glavna pokretačka snaga reforme poljskih oružanih snaga;

4) „NATO činilac“ i dalje igra važnu ulogu u reformi oružanih snaga Poljske; naročito će odluke nedavnog Samita u Pragu o novim mogućno-stima, o Snagama za reagovanje NATO, kao i tekuća diskusija o reformi komandne strukture NATO, imati uticaj i na reformu oružanih snaga Poljske.

Stoga je vojna reforma – kao celina – dinamičan proces, težak za potpunu procenu unapred, zavisan od unutrašnjih i spoljašnjih činilaca i teško da ima jasnu krajnju tačku.

Dozvolite, ipak, da istaknem tri činioca koja su igrala naročitu ulogu u složenom procesu vojne reforme: uspostavljanje demokratske i civilne kontrole vojske, definisanje dugoročne vizije oružanih snaga i stvaranje stabilnog osnova za njihovo finansiranje.

5. Uspostavljanje demokratske civilne kontrole vojske je prvi korak reforme oružanih snaga i preduslov uspeha u celini. U slučaju Poljske se mogu razabrati dve izdvojene faze ovog procesa.

Prva faza: osnovne strukturne i pravne promene, koje su stvorile te-melj za demokratsku kontrolu oružanih snaga. Dva najvažnija pravna akta u ovoj oblasti bila su Zakon o nadležnostima ministra odbrane od 14. decembra 1995. godine i Ustav iz 1997. Ova dva akta su:

1) razjasnila podelu izvršnih nadležnosti u odbrani između predsed-nika i premijera, ali takođe i na nižem nivou – između ministra odbrane i načelnika Generalštaba;

2) vodila strukturalnoj reformi Ministarstva odbrane, koja je Gene-ralštab učinila integralnim delom Ministarstva odbrane;

3) stvorila jasan lanac komandovanja i kontrole unutar Ministarstva odbrane, kojim bi dominirali civili i koji bi obezbedio držanje vojske u Ustavom određenim granicama;

4) nametnula skupštinski nadzor nad vojskom, koji je postepeno postajao jači i stručniji;

5) otvorila civilima vrata odbrambene birokratije. Druga faza: kada su osnovna demokratska pravila i procedure došli

na svoje mesto, mogli smo krenuti od čiste „kontrole“ ka „upravljanju odbranom“. Civilna komponenta Ministarstva odbrane je ojačana poste-penim porastom priliva civila, a strukture Ministarstva odbrane i Gene-ralštaba su nekoliko puta prilagođavane radi poboljšanja podele rada.

Konačno, odbrambeno planiranje je steklo čvrst osnov za dugoročnu politiku kada je 2000. godine, sa nadstranačkom saglasnošću, skupština prihvatila Zakon o Programu za rekonstrukciju i tehničku modernizaciju Poljskih oružanih snaga u godinama 2001–2006, sa pratećom odlukom da odbrambeni troškovi Poljske u istom periodu budu na minimalnom nivou od 1,95% bruto nacionalnog proizvoda.

42

Ovaj skupštinski dogovor vladajuće koalicije i opozicionih stranaka o Programu razvoja oružanih snaga Poljske i o održavanju stabilnog osnova za njihovo finansiranje u predstojećim godinama, stvorio je va-žan osnov za dalju vojnu reformu.

Od 1989. godine, oružane snage Poljske su prošle kroz mnoge faze smanjenja i rekonstrukcije. Program prihvaćen 2000. godine je, među-tim, obeležio pristup drugačiji od prethodnih koraka.

Glavne razlike su u ovome: 1) Program su ogromnom većinom odobrili i Ministarstvo odbrane,

i Vlada, i Sejm; politička posvećenost njegovoj primeni je bila izuzetno visoka;

2) Program je predstavio dugoročnu viziju oružanih snaga; 3) Program je uspostavio jaku vezu između njime određenih zadata-

ka i finansijskih mogućnosti zemlje i – što je od ključnog značaja – obezbeđivanjem minimalnog nivoa odbrambenih troškova (1,95%) u predstojećim godinama, uspostavio nužan stabilan osnov za finansiranje reforme.

Ključne karakteristike Programa za rekonstrukciju i tehničku mo-dernizaciju poljskih oružanih snaga u godinama 2001–2006. sadrže:

1) smanjenje, do kraja 2003. godine, brojnog stanja snaga na 150 hi-ljada ljudi (u vreme odluke oružane snage su brojale više od 200 hilja-da); smanjenje je usredsređeno na administraciju, školstvo i pojedine elemente podrške; borbene jedinice su time manje pogođene;

2) znatno reorganizovanje strukture svakog vida; 3) usredsređivanje na razvoj jake strukture komande i rukovođenja,

radi poboljšanja efikasnosti naših snaga na izvršavanju borbenih zadata-ka;

4) sprovođenje značajnog programa nabavke nove opreme, uključu-jući nove višenamenske i transportne vazduhoplove i modernizaciju/na-dogradnju nekih ključnih elemenata postojećih sredstava;

5) sprovođenje intenzivnog programa povlačenja iz upotrebe pojedi-nih kategorija opreme i zastarelog naoružanja (svi tenkovi T-55 i avioni MIG-21);

6) znatno smanjenje vojne infrastrukture; oko 40% vojnih nekretni-na koje su višak biće prebačeno lokalnim zajednicama, vladinim služba-ma ili prodato preko Agencije za odbrambenu imovinu;

7) nastavljanje usredsređivanja na poboljšanje vojne obuke, posebno za naše Snage za reagovanje, zajedno s prestrukturiranjem i racionaliza-cijom vojnog obrazovanja.

Stvaranje dugoročne vizije reforme oružanih snaga i dugoročnog osnova njihovog finansiranja bilo je izuzetno važan korak, ali ne pot-puno uspešan.

Opadanje svetske privrede i usporavanje našeg privrednog razvo-ja, što je značilo da 1,95% bruto nacionalnog proizvoda za odbranu bude manje nego što je očekivano, onemogućili su punu primenu Pro-

43

grama. Morali smo započeti dalje odbrambene analize i postavljanje novih prioriteta. Novi zahtevi pojavili su se posle iskustva 11. septem-bra. Konačno, naša posvećenost novim mogućnostima nedavno usvo-jenim u Pragu, kao i rad na Snagama za reagovanje NATO, zahtevaće dodatne promene u Programu.

Revizija je u toku. Biće uobličena u novom programu „Vojska 2008“ (za period 2003–2008) koji će biti dovršen u narednih nekoliko meseci. Novi program će više biti zasnovan na resursima, koji će bolje odražavati kompromis između odbrambenih potreba i mogućnosti nabavke.

To potvrđuje ono što sam ranije rekao – vojna reforma je kontinu-irani proces koji teško da ima jasnu krajnju tačku.


44

Janko Deželak

REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA SLOVENIJE

Moje kratko izlaganje će obuhvatiti sve bitne aspekte reforme sektora odbrane u Sloveniji i pripreme za članstvo u NATO, a pokuša-ću da ukratko izložim i nekoliko bitnih pouka koje smo izvukli iz na-šeg članstva u programu „Partnerstvo za mir“. Međutim, pre nego što po-čnem sa izlaganjem o reformi sektora odbrane, želeo bih da, u kon-tekst širih makroekonomskih i političkih pitanja i pitanja okruženja od vremena kada je Slovenija stekla nezavisnost 1991. godine, iznesem nekoliko činjenica:

1) Slovenija je imala najrazvijeniju regionalnu privredu u bivšoj jugoslovenskoj federaciji i njena ekonomska snaga je nastavila sa razvojem od 1991. godine;

2) slovenački bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika tre-nutno iznosi više od 70% od proseka Evropske unije;

3) u 2000. godini Svetska banka i MMF su Sloveniju svrstali u grupu razvijenih zemalja i ekonomija;

4) odsustvo unutrašnjih tenzija, zahvaljujući našoj uglavnom et-nički homogenoj populaciji, nedvosmisleno je bilo od pomoći u uspo-stavljanju stabilnosti i bržeg razvoja demokratije u Sloveniji;

5) manjine u Sloveniji su priznate Ustavom i njihova prava su ga-rantovana i zaštićena zakonom.

Shodno međunarodnim demokratskim standardima, možemo sa sigurnošću da izjavimo da su slovenačke demokratske institucije, u kombinaciji sa demokratskom praksom i procedurama, od vremena sticanja nezavisnosti dostigle zavidan nivo, čemu je doprinela prilično zdrava privreda i praktično odsustvo problema u pogledu manjina.

Neophodno je istaći da Slovenija nije izložena oružanim pretnja-ma, mada mir na Zapadnom Balkanu još uvek nije stabilan. Pošto to područje predstavlja naše neposredno susedstvo, destabilizacija regio-na bi neposredno uticala na bezbednosnu situaciju u Sloveniji. Ipak, za sada, opšta bezbednosna slika Slovenije je pozitivna i država je rela-tivno bezbedna.

U svetlu kompleksnih pretnji koje je doneo 21. vek, zajednički pristup bezbednosti postaje osnovni princip za uspostavljanje uspešne odbrane naših društava. Odgovor na ove bezbedonosne izazove može biti uspešan samo ukoliko se postigne interakcija različitih mera koje

45

preduzimaju različiti akteri na nacionalnom nivou i u okviru međuna-rodne zajednice. Iz tog razloga su nama, Evropljanima, potrebni efika-sni potencijali odbrane Evropske unije i NATO. Slovenija želi da po-stane član obe ove organizacije i ona će dati svoj doprinos kako najbo-lje bude mogla. Slovenija namerava da bude odgovoran i pouzdan član. Mi u potpunosti shvatamo da ćemo konačno morati da damo i doprinos, a ne samo da budemo primaoci i konzumenti bezbednosti.

Slovenija je godinama bila polaskana činjenicom da je bila uzorni model drugim zemljama u tranziciji u pogledu razvoja demokratije i tržišne ekonomije i da je najbolji kandidat za Evropsku uniju i NATO, kako su mnogi analitičari isticali.

To se, međutim, ne može reći za sektor odbrane. Slovenija je pre trpela kritike zbog toga što nije dovoljno radila na unapređenju svoje vojske i što nije trošila dovoljno novca za odbranu, iako je spadala u bogatije kandidate za članstvo u NATO. Činjenica je da su, u poređe-nju sa drugim poglavljima Plana za pridruživanje ili, ako hoćete, u poređenju sa opštim razvojem Slovenije, odbrana i vojna pitanja najslabiji.

Međutim, to ne znači da nema napretka. Naša odbrana se od po-četka do 1996. godine razvijala pod embargom Ujedinjenih nacija na trgovinu oružjem i pod nepovoljnim bezbedonosnim uslovima zbog rata na samo nekoliko kilometara od naše južne granice. Kasnije, u kontekstu brzih pozitivnih promena u našem društvu, morali smo da izmenimo pristup u pravcu uspostavljanja adekvatne odbrane i vojske i da izvršimo potrebna prilagođavanja. Verujte, to je bio i još uvek je zahtevan proces.

Razvitak i poboljšanje našeg odbrambenog sistema je dugoročan projekt, koji se ne može ostvariti u periodu od jedne ili dve godine. Sada reformu slovenačkog odbrambenog sistema izvodimo prema mo-gućnostima. Imajući u vidu veličinu Slovenije, naše mogućnosti su skromne, ali, uprkos tome, spremni smo da razvijamo, održavamo i nudimo kvalitet. Stoga, utvrđujemo oblasti u kojima možemo značaj-no i kvalitetno da damo svoj doprinos.

U procesu izučavanja programa strukturnog razvoja za budućnost NATO, jedno od prvih zapažanja je bilo generalno priznanje principa specijalizacije i diverzifikacije među saveznicima i njihovim progra-mima za restrukturiranje i modernizaciju oružanih snaga. Sledeći ove činjenice, već smo preliminarno odredili, za vreme Samita NATO u Pragu ove godine, oblasti u kojima Slovenija može da doprinese NA-TO saveznicima u budućnosti, uglavnom u nekim oblastima sektora vojne policije, specijalizovanim stručnim znanjima u sektoru vojne medicine, centru za učenje jezika u okviru programa „Partnerstvo za mir“ u Ajševici i u Alpskoj školi za planinarenje.

Glavni strateški cilj Slovenije na polju odbrane i vojske je razvoj moderne, efikasne i sasvim dobrovoljačke, ali isplative vojne organi-

46

zacije, sposobne da obezbedi nacionalnu odbranu i zasnovane na inte-graciji u sistem kolektivne bezbednosti i na aktivnom doprinosu u svom strateškom okruženju i u regionu.

Naš ključni cilj o kome smo razgovarali sa saveznicima je bio for-miranje realnije strukture odbrambenih snaga sa znatno smanjenom ratnom armijom. Prioritet je dat snagama za brzo reagovanje. Takođe, usvojili smo sva potrebna zakonska i razvojna dokumenta na strate- škom nivou, kao što su:

1) Strategija nacionalne odbrane; 2) Odbrambena strategija; 3) Zakon o odbrani; 4) Zakon o vojnoj obavezi; 5) Opšti dugoročni program razvoja i opremanja slovenačkih oru-

žanih snaga od 2002. do 2007. godine; 6) Projekcija strukture i veličine slovenačkih oružanih snaga do

2004. godine; 7) Projekcija strukture i obima slovenačkih oružanih snaga do

2010. godine. Napredovali smo u razvoju našeg sistema planiranja odbrane.

Vladino usvajanje dvogodišnjeg kliznog budžeta obezbeđuje stabilnost ovog procesa. U skladu s tim, stvorili smo strategiju do 2015. godine. Cilj ove strategije je da omogući da struktura slovenačkih oru-žanih snaga nakon 2007. godine bude u skladu sa potrebama novog bezbednosnog okruženja i da te snage mogu da zadovolje zahteve NATO i/ili drugih saveznika.

Uspostavljanje doslednog i efektivnog sistema kadrovske politike se pokazalo kao jedan od najtežih problema. Prvi koraci su preduzeti i prvi opipljivi rezultati tek treba da dođu. Osnovni dokument, Zakon o odbrani, izmenjen je i reforma javne administracije je doneta i sprove-dena. I jedno i drugo će prokrčiti put boljoj kadrovskoj politici.

Vlada je odlučila da bi vojna obaveza trebalo da se ukine do juna 2004. godine, ali će se obaveza služenja u rezervnom sastavu nastaviti do 2010. godine. Vojska očekuje da će dostići puno profesionalno mirnodopsko brojno stanje do 2008. godine. Istovremeno, biće formi-rana dobrovoljačka rezerva i popunjena do 2012. godine. Približava-njem u potpunosti profesionalnim vojnim snagama, verujemo da će Slovenija biti sposobnija da zadovolji buduće zahteve NATO u novom bezbednosnom okruženju u kome ćemo morati da radimo. Celokupan proces je potpomognut odgovarajućim preduslovima: političkim kon-senzusom i podrškom, finansijskim okvirom i prilagođavanjem siste-ma obrazovanja – uvođenjem predmeta bezbednost, odbrana i samo-zaštita. Zajedno sa drugim ministarstvima, radimo na popularizaciji vojne profesije.

Povećanje izdataka za odbranu predstavlja jednu od nedavnih od-luka Vlade. U junu 2002. godine slovenačka Vlada je odobrila plan

47

troškova za odbranu za period od 2003. do 2008. godine. Postepeno povećanje troškova za odbranu je planirano u godinama koje dolaze, da bi u 2008. godini dostigli 2% bruto nacionalnog proizvoda. Dvogo-dišnji klizni budžet je odobren, a Zakon o programima osnovnog razvoja je produžen do 2007. godine, što omogućuje realnu i stabilnu osnovu za upravljanje resursima odbrane u ovom periodu. Plan za pe-riod od 2002. do 2008. godine predviđa postepeno povećanje udela troškova za odbranu u odnosu na bruto nacionalni proizvod od 1,60% (304 miliona dolara) u 2003. godini do 2% (616 miliona dolara) u 2008. godini.

Naša iskustva stečena iz učestvovanja u programu „Partnerstvo za mir“ su od neprocenjive vrednosti. Slovenija se pridružila programu „Partnerstvo za mir“ od početka i od tada aktivno učestvuju u svim inicijativama i programima. U tom pogledu, sarađivali smo, praktično, sa svim državama NATO i članicama programa „Partnerstvo za mir“. U 1994. godini izradili smo naš prvi pojedinačni program „Partnerstvo za mir“ zasnovan na radnom programu. U 1995. godini smo započeli sa učestvovanjem u vežbama NATO i programu „Partnerstvo za mir“, a 1997. godine naše snage su otpočele sa učestvovanjem u mirovnim operacijama. Unapredili smo svoju saradnju s NATO otpočinjanjem Procesa planiranja i revizije programa „Partnerstvo za mir“ (PARP) u 1996. godini. PARP je jedinstven, najvažniji instrument za sprovođe-nje neophodnih reformi u slovenačkim oružanim snagama odnosno strukturama odbrane. Ovaj proces predstavlja verovatno najveći plan-ski poduhvat koji se odvija u slovenačkom Ministarstvu odbrane. Reč je o veoma zahtevnom procesu koji iziskuje vreme i koji veoma često izaziva frustracije u sprovođenju. Ovako uređen proces ostavlja malo prostora za improvizaciju i postupke koji nisu transparentni za našu javnost i za svih 19 država članica NATO. PARP je, takođe, otvoren za suštinsku razmenu različitih ideja u pogledu strukture oružanih sna-ga i potencijala koji će Sloveniji biti potrebni kao budućoj državi čla-nici NATO. Savremeni bezbednosni izazovi čine oružane snage za-snovane na opštoj vojnoj obavezi, sa velikom rezervom, veoma zasta-relim. Danas mi težimo profesionalnoj vojsci, koja će biti malobrojna, moderna, efikasna, sposobna i pogodna za celokupan spektar misija alijanse. Ova tektonska promena u strategijskom razmišljanju naših visokih oficira i zvaničnika, bez alijanse i bez njenih partnerskih pro-grama, a naročito bez PARP procesa, gotovo da ne bi bila mogućna.

Nakon Vašingtonskog samita 1999. godine prilagodili smo proces MAP (Akcioni plan za pristupanje) i do sada smo izradili četiri godiš-nja nacionalna programa. Ocena NATO o našem napretku kroz MAP predstavlja značajan izvor podataka i usmerenje za naš dalji rad. U razvoju svog odbrambenog sistema i oružanih snaga, Slovenija je ima-la na raspolaganju najbolje eksperte i decenije iskustva NATO i njego-vih država članica. Dakle, mi smo privilegovani da učimo iz iskustava

48

drugih, koja udružujemo sa sopstvenim iskustvima. Zahvaljujući isku-stvima iz četiri kruga MAP implementacije i razumevanju unutrašnje logike i prirode MAP mehanizama, stekli smo sliku šta, zapravo, član-stvo u NATO znači. MAP je, takođe, predstavljao praktično sredstvo za identifikovanje slabosti u našoj odbrambenoj strukturi i za usposta-vljanje neophodnih veza u okviru projekta restrukturiranja slovenač-kih oružanih snaga. MAP od nas zahteva da usmerimo pažnju na pred-nosti i zahteve članstva u NATO na svim nivoima od premijera pa na-niže. Stoga smo eliminisali dualistički pristup u mnogim oblastima i oblikovali svest da postoji samo jedan jedinstveni proces koji bi mo-rao da se uklopi u svaki kontekst – nacionalni, NATO i Evropske uni-je. Svesni smo, međutim, da bi trebalo da imamo jasniju viziju za naše dugoročne planove. Moramo da stvorimo uslove u kojima će Sloveni-ja sa svojim oružanim snagama, političkom kulturom, postojećim de-mokratskim političkim standardima i opštom rešenošću za delanje u opštem interesu biti sposobna da pruži podršku politici i zadacima ali-janse na održiv i uverljiv način. Stoga ističemo važnost daljeg razvoja programa „Partnerstvo za mir“ u svim aspektima. Program „Partnerstvo za mir“ u ovom kontekstu predstavlja potvrdu spremnosti nacija da doprinesu našim vitalnim zajedničkim interesima, koji se mogu označiti kao stabilnost, bezbednost, saradnja, razvoj i progres u smislu opšteg povećanja kvaliteta života naših građana i nacija, zajed-no s jačanjem uzajamnog poverenja između suseda i članova alijanse, kako na regionalnom, tako i na globalnom nivou.

Zvaničan poziv NATO za uključenje u alijansu na samitu NATO u Pragu 2002. godine predstavlja praktično ostvarenje jednog od naj-važnijih ciljeva politike Slovenije posle sticanja nezavisnosti 1991. godine, zajedno sa predstojećim i najavljenim članstvom u Evropskoj uniji 2004. godine. U skladu sa našim percepcijama i vizijama, prednosti članstva u NATO su sledeće:

1) znatno veći nivo nacionalne bezbednosti u globalizovanom svetu, u kome opšte globalne pretnje sigurnosti, koje se dinamički me-njaju, zahtevaju odgovarajući globalni odgovor;

2) dostupni i razumni vojni rashodi koji se odnose na odbranu u okviru Alijanse, zasnovani na specijalizaciji i diverzifikaciji pojedi-načnih vojnih napora i planova saveznika;

2) dodatni ekonomski izazov i motivacija, kako za sve save-znike, tako i za nove države članice, pristup novim izvorima finansija i kapitala na međunarodnom tržištu kapitala, što zajedno može dovesti do dodatnog jačanja nacionalne ekonomije.

preveo: Ivan Milošević

49

50

Drugi deo

IZAZOVI

51

52

Dragoljub Mićunović

USTAVNI POLOŽAJ VOJSKE

SRBIJE I CRNE GORE Dobio sam zadatak da kažem nekoliko reči o tome kakav će biti

položaj Vojske u Ustavnoj povelji, odnosno na koji će način biti uređen njen položaj u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore.

Moram vas razočarati vešću da u tekstu Ustavne povelje nije mnogo prostora posvećeno Vojsci. Važne su međutim intencije sadr-žane u Povelji, koje bi trebalo da budu pretočene i razrađene u zako-nima o vojsci i odbrani. Najvažnija novina koju predviđa Ustavna povelja je uvođenje demokartske (parlamentarne) i civilne kontrole nad Vojskom. Ona će biti ostvarivana na više načina. Prvo će Gene-ralštab, dakle, samim tim i Vojska, biti stavljeni pod nadležnost Vlade i Ministarstva odbrane. Isto tako, budžetska kontrola biće vršena preko finansijskog izveštaja koji Generalštab podnosi Ministarstvu odbrane, a ono potom Parlamentu koji kontroliše sve vojne izdatke. Pored navedenog, mi smo već ponešto uradili u pogledu jačanja civil-ne kontrole vojske. Jutros je izabrana Komisija Savezne skupštine za kontrolu saveznih, pa time i vojnih službi bezbednosti. Osnivanje Komisije je bilo ranije najavljeno Zakonom koji je donet u letnjoj sesiji. Danas je formirana i Komisija koja će biti nadležna da ispituje sve nepravilnosti koje se javljaju u radu ovih službi, te da prima i raz-matra žalbe građana na svaku eventualnu povredu ljudskih prava koje bi počinile vojne službe bezbednosti.

Pored toga, u Parlamentu postoji Odbor za bezbednost i odbranu koji je nadležan za mnoga važna pitanja. Tako se, na primer, jedan anketni odbor Skupštine danas konkretno bavi problemom nekih preduzeća koja su optužena za ilegalnu ili neku drugu trgovinu oru- žjem. Dakle, Parlament se bavi i pitanjima koja se tiču bezbednosti. Civilna kontrola podrazumeva mnogo transparentniji uvid u rad i život vojske, položaj vojnika, ljudska prava svih članova vojnih jedinica itd. Vodile su se velike rasprave o vojnim sudovima. Ostavljeno je da to bude rešeno posebnim zakonima iako je većina članova Ustavne ko-misije bila za to da vojni sudovi budu ukinuti i da njihova nadležnost bude prenesena na civilne sudove. Međutim, pokazalo se da ima dosta problema i pitanja čija rešenja zahtevaju dodatno uređivanje, tako da

53

bi jedno od rešenja moglo da bude da se pri redovnim sudovima zadrži neka vrsta vojnih sudija. Time bi bilo obezbeđeno rešavanje takvih pitanja u specifičnim slučajevima. Međutim, ovo je za sada još otvo-reno. Pravo na prigovor savesti, koje je ranije bilo jedna deklaracija koju smo doneli povodom opštih rasprava o ljudskim pravima, sada je naglašeno i stoji u Ustavnoj povelji. Pošto je predviđena Državna zajednica Srbije i Crne Gore (dakle zajednica dve članice), pribeglo se rešenju po kome bi vojnici trebalo da služe vojni rok u svojoj republici. Naravno, ukoliko žele oni vojni rok mogu služiti i u drugoj re-publici. Međutim, pošto će vojsci biti potrebno da ponekad regrutuje stručnjake iz raznih oblasti, princip izbora mesta služenja vojnog roka neće biti bukvalno primenjivan. Zato je ostavljeno da to pitanje bude rešeno Zakonom o Vojsci.

Pored ostalih pitanja, naglasio bih da postoji stav današnjih rukovodećih ljudi u Jugoslaviji da Vojsku treba modernizovati, da ona brojčano nije velika, ali da, pre svega, mora da modernizuje svoje nao-ružanje i organizaciju. I u tom pogledu postoji odlična saradnja sa vojnim vrhom. Sam generalitet je inicirao rasprave o civilnoj i par-lamentarnoj kontroli Vojske. Nedavno sam na kolegijumu generala govorio upravo o Ustavnoj povelji. Ni sa te strane ne postoje nikakvi otpori reformi Vojske. Zato verujem da će se u narednom periodu Vojska transformisati u organizaciju koja će imati modernu unutrašnju strukturu, rukovođenje i naoružanje. Pored toga moramo graditi što tešnju vezu vojske sa društvom, parlamentom, vladom, građanima i javnošću. Jednom rečju, želimo da vojska bude sastavni deo društva koji vrši određenu funkciju. Parlament je otvoren za saradnju. Vojnici su dolazili da vide rad Parlamenta i da razgovaraju sa poslanicima. Naši odbori, sa druge strane, odlaze u pojedine kasarne da se upoznaju sa uslovima i organizacijom vojnog života. Mislim da ulazimo u pro-ces u kome vojska više neće biti odvojena od društva i da ćemo vrlo brzo dobiti modernu vojsku čiji će položaj biti isti kao u svim demo-kratskim zemljama, sa punom civilnom i parlamentarnom kontrolom.

Rešenja koja će doneti Zakon o vojsci su brojna. Na tome sada radi veliki broj stručnjaka, uključujući i one koji su sarađivali na izradi Zakona o vojnim službama bezbednosti. To znači da su uključeni naši i strani stručnjaci, predstavnici nevladinih organizacija i parlame- ntarci. Oni čine vrlo široke komisije, koje iz različitih aspekata ukazuju na značajne probleme. Rešenja svih ovih pitanja moraju se naći u Zakonu o vojsci.

54

Goran Svilanović

MEĐUNARODNI KONTEKST REFORME VOJSKE JUGOSLAVIJE

Nadam se da će ideje koje ću pomenuti danas, kao i one koje će

izneti ostali učesnici, a pogotovo gosti iz Slovenije, Slovačke i Po-ljske, čije učestvovanje veoma cenim, omogućiti da veoma jasno od-govorimo na pitanja kakve reforme oružanih snaga nam predstoje, zašto je neophodno da te reforme budu obavljene i kakav bi ishod tih reformi trebalo da bude.

Naravno, proces reformi oružanih snaga je u vezi sa ukupnim međunarodnim položajem naše zemlje i sa nastojanjem da ona bude integrisana u međunarodnu zajednicu i u bezbednosne strukture, kakve su, u prvom koraku, program „Partnerstvo za mir“ i možda u kasnijem periodu članstvo u NATO. Međutim, i bez toga, je neopho-dno menjati naše oružane snage. Nasledili smo veoma dobro obučenu vojsku, spremnu da odgovori velikim izazovima. Istovremeno smo, međutim, nasledili i aparat koji u ovom trenutku nadilazi finansijske mogućnosti i potrebe zemlje. To su suštinski razlozi zbog kojih zapo-činjemo reforme, a ne ulazak u program „Partnerstvo za mir“ koji je samo dodatni motiv. U tom procesu ćemo nailaziti na pitanja pri čijem rešavanju će nam koristiti iskustva onih koji su kroz to prošli pre nas.

General Branko Krga je, prilikom našeg zajedničkog boravka i susreta sa generalnim sekretarom NATO Robertsonom, rekao da smo u ovom trenutku nasledili oružane snage koje broje oko 75 hiljada lju-di. U stanju smo da u periodu od godinu dana taj broj u normalnoj re-dukciji svedemo na 60 ili 65 hiljada. U ovom trenutku se završava i rad na jednom projektu kojim bi trebalo da bude definisan izgled naših oružanih snaga u periodu od narednih desetak godina i koji bi nam omogućio da oružane snage naše zemlje broje oko 40 ili 45 hiljada ljudi. Pri tome, one bi trebalo da budu tehnički opremljenije nego danas, kao i da budu u stanju da odgovore izazovima koje nosi ekonomska i institucionalna reforma u zemlji. Treba da budu u stanju ne samo da odbrane integritet zemlje, već i da podele odgovornost sa drugima u svetu povodom suzbijanja terorističke aktivnosti, aktivnosti koje ugrožavaju mir i razvoj demokratije u svetu. To predstavlja novi deo odgovornosti koju će naša zemlja prihvatiti u procesu ulaska u program „Partnerstvo za mir“. Ona će zahtevati drugačije organi-zovane i opremljene, tehnički savršenije oružane snage, koje su i svo-jom doktrinom i obučenošću u stanju da se, zajedno s drugima, sup-

55

rotstave svim nasrtajima i to ne samo na integritet zemlje, već i na ukupnu stabilnost dela sveta u kome živimo. Ovo podrazumeva sposobnost odupiranja svim nasrtajima, bez obzira da li oni dolaze od onih koji su uvučeni u ilegalne aktivnosti i organizovani kriminal ili od onih koji žele da terorizmom destabilizuju Balkan i Evropu.

To su ciljevi kojima težimo, ali je put koji moramo da pređemo dosta dugačak. Prvi koraci su već učinjeni. Postoji svest o tome da je nužno reformisati oružane snage ne samo kad je u pitanju broj ljudi, nego i kada su u pitanju njihova opremljenost i obučenost. Tragično iskustvo rata sa Severnoatlantskim savezom pokazalo je, takođe, na koji način je potrebno osavremeniti opremljenost i obučenost naših oružanih snaga. Istovremeno, možemo reći da su prva iskustva u saradnji sa Severnoatlantskim savezom bila odlična. Kad su u pitanju zajedničke aktivnosti na jugu Srbije pokazali smo da zaslužujemo opštu pažnju, jer smo bili u stanju da jednu složenu operaciju uspešno izvedemo. Ona je, zahvaljujući obučenosti oružanih snaga, izvedena na način koji je doprineo očuvanju mira u našoj zemlji i doneo nam novo poštovanje u međunarodnoj zajednici. I na to možemo biti ponosni. Međutim, proces promena u koje ulazimo zahteva odlučnu vladu, koja će imati punu saradnju sa svim segmentima oružanih snaga, kao i sa segmentima vojne industrije. Nadam se da će gosti iz zemalja koje su ovaj put prešle govoriti o tome kako će ovaj segment društva morati mnogo da se menja i to na način na koji se menjao i u njihovim zemljama. Naše iskustvo neće biti bitno drugačije od njihovog. Sigurno je da će doći do smanjenja broja ljudi koji su angažovani u vojnoj industriji. Iskustvo reforme u Slovačkoj, koliko je meni poznato, govori o tome da je samo jedna trećina onih koji su bili angažovani na početku opstala u vojnoprivrednom sektoru na kraju ovog procesa. Dve trećine onih koji su bili angažovani u vojnoindustrijskom kompleksu u ovom trenutku je angažovano u drugim segmentima. Čini mi se da se slično desilo i u Poljskoj, a da ni u našoj zemlji neće biti drugačije. Istovremeno, otvara se nova mogućnost veće integracije naše vojne industrije s vojnom industrijom susednih zemalja, pogotovo bivših jugoslovenskih republika. Taj kompleks je bio veoma povezan u zemlji koja je postojala na ovim prostorima pre više godina, a ovih dana se ostvaruje saradnja upravo među bivšim jugoslovenskim republikama. Međutim, biće potrebno da iskustva koja drugi imaju u kontroli trgovine oružjem podele sa nama, kako nam se ne bi događale afere kao ona u vezi sa mogućim kršenjem sankcija na trgovinu oružja sa Irakom.

Napravljeni su neki potezi vezani za kontrolu i reformu oružanih snaga. Konkretno, doneti su zakoni kojima su posebne službe bezbed-nosti stavljene pod punu kontrolu parlamenta. Važno je da se u primeni tih zakona potrudimo da proces kontrole bude u skladu sa njima i da bude potpuno transparentan. Time ćemo omogućiti nas-

56

tavak reforme i u drugim segmentima. Stručnjaci iz Vojske, koji su prethodnih nekoliko godina radili na reformi oružanih snaga, izložiće nam danas šta je već učinjeno kada je u pitanju organizacija oružanih snaga zemlje i koje su to vodeće ideje u daljoj reformi oružanih snaga. Ovo je posao od koga neće odustati ne samo ova, nego i svaka sledeća vlada. Želja nam je da sačuvamo vojsku sposobnu da brani integritet zemlje i da zajedno sa drugima deli odgovornost u međunarodnoj zajednici. Takođe nam je stalo da vojsci obezbedimo odgovarajuću opremu i finansijsku podršku kako bi mogla da ispuni ove zadatke.

Neki pokušaji su već za nama i iskustva su pozitivna. Međutim, u nastojanju da odgovornost delimo s drugima, pre svega s našim suse-dima, a zatim sa svim drugima u okviru programa „Partnerstvo za mir“, potrebna nam je podrška. Postoji pogrešno mišljenje da ulazak zemlje u program „Partnerstvo za mir“ zavisi samo od odluke Vlade i Vojske. Ovo mora biti i odluka građana ove zemlje kako bi svi se-gmenti društva funkcionisali u skladu sa Ustavom i sa zakonima. Zato smo u poslednje dve godine, razgovarajući o ulasku u program „Par-tnerstvo za mir“, razgovarali o čitavom nizu tema. Neke od važnih tema bile su i stepen garancije i poštovanja ljudskih i manjinskih prava u zemlji, kao i sposobnost države da se odupre organizovanom kriminalu i da zaustavi ilegalnu trgovinu ljudima, narkoticima i oružjem. To će, i u nastavku naših razgovora sa partnerima unutar programa „Partnerstvo za mir“, biti teme koje će dominirati. Pošto-vanje institucija i demokratski poredak u zemlji su ključne teme, jer je sve druge probleme lakše rešiti. Imao sam sastanak sa predstavnicima Odbora za bezbednost saveznog parlamenta i sa predstavnicima Od-bora za spoljnu politiku saveznog parlamenta, a u skladu sa Odlukom Savezne vlade, na kome je odlučeno da, pre nego što naša zemlja for-malno podnese zahtev za članstvo u programu „Partnerstvo za mir“, bude konsultovana i Savezna skupština.

Za ovu odluku Vlade sam, u tom razgovoru, dobio punu podršku praktično svih stranaka zastupljenih u Parlamentu. Postoje, naravno, razlike u mišljenima kada se govori o tempu, o uslovima i o očekivan-jima, ali ni jedan od učesnika u toj raspravi nije bio protiv toga da naša zemlja uđe u program „Partnerstvo za mir“. Razgovori koje sam imao sa poslanicima u Saveznoj skupštini takođe su ohrabrujući, jer se pokazalo da postoje pitanja i teme oko kojih mora postojati jedinstvo svih partija u zemlji, a da razlike među njima mogu biti ispoljene u vezi sa nekim drugim pitanjima. Reforme u našoj zemlji, reforme oružanih snaga, ulazak zemlje u ključne političke i bezbednosne inte-gracije nisu teme oko kojih su dopuštene razlike među strankama. Zbog toga mislim da je razgovor u Saveznom parlamentu bio uspešan.

Istakao sam danas nekoliko stvari o kojima je neophodno govoriti potpuno otvoreno. To su pitanja vezana za obim promena koje nas očekuju i u reformi oružanih snaga i u reformi vojnoindustrijskog

57

kompleksa. Otvoren razgovor neophodan je, jer se nalazimo na samom početku procesa promena u kome nas očekuju veliki izazovi. Nadam se da će i ostali, koji danas budu učestvovali u radu, konkretno govoriti o ovim temama, kako bi, i našoj stručnoj javnosti i našoj široj javnosti, jasnije ukazali na to šta nas očekuje u narednih nekoliko go-dina i zašto je važna saradnja sa susedima i sa svima unutar programa „Partnerstvo za mir“. Samit NATO u Pragu nažalost je prošao bez ak-tivnog učestvovanja Vlade. Međutim, nevladin sektor, predstavnici Atlantskog kluba, bio je tamo što je dobro, jer je vrlo važno da postoji stalna komunikacija između naše zemlje i njenih budućih partnera. Realno je očekivati da će, zahvaljujući reformama koje će trajati nekoliko narednih godina, naša zemlja u mnogo kraćem periodu, možda već u toku naredne godine, postati članica ovog programa. To bi joj donelo veću međunarodnu podršku i kada je u pitanju razmena iskustava, tehnologije, znanja i kada je u pitanju finansijska podrška. Ta podrška bi nas dovela do ostvarenja cilja, a to je ostvarivanje sta-bilne zajednice građana koji žive u miru i potpuno su integrisani u Evropu, uključujući i ulazak u Evropsku uniju.

Želim vam uspešan rad i molim vas da jasno i otvoreno govorite o reformi oružanih snaga zemlje, koju smo tek započeli, a koju ćemo, nadam se, uspešno okončati, zahvaljujući, između ostalog, i iskustvima koja ćemo danas razmeniti sa vama.

58

Velimir Radojević

POLITIČKA I STRATEGIJSKA POLAZIŠTA

U REFORMI VOJSKE JUGOSLAVIJE Zadovoljstvo mi je što mogu da vas obavestim o osnovnim stavo-

vima vezanim za politiku i strategiju odbrane Savezne Republike Ju-goslavije. Ovaj skup shvatamo kao priznanje za političku orijentaciju naše zemlje i njeno opredeljenje da se aktivno uključi u procese saradnje na putu jačanja evropske i evroatlantske bezbednosti i stabi-lnosti. Susret sa vama doživljavam i kao nastavak podrške međunarodne zajednice državama ovog regiona u prevladavanju problema koji su bili uzrok njihovih konfrontacija. Duboko sam uveren da su otvoreni dijalog i razmena mišljenja i iskustava u sferi odbrane i bezbednosti osnovna pretpostavka za postizanje uspeha, zajedničkim naporima, u rešavanju savremenih problema vezanih za bezbednost.

Posle rešavanja početnih problema, uobičajenih i u drugim zemljama u tranziciji, pristupili smo konsolidovanju i ubrzavanju procesa promena u oblasti odbrane i bezbednosti. U toku su institu-cionalizacija i operacionalizacija civilne i demokratske kontrole Vojske i službi bezbednosti.

U definisanju tog koncepta postoji dobra saradnja svih nadležnih organa: Skupštine Savezne Republike Jugoslavije, Savezne vlade, Vrhovnog saveta odbrane, Saveznog ministarstva odbrane i General-štaba Vojske Jugoslavije. Dakle, svih institucija koje upravno, stručno i operativno učestvuju u projektovanju reforme odbrambenog i bezbednosnog sektora. Intenzivnom saradnjom sa međunarodnim in-stitucijama, brojnim organizacijskim promenama, formiranjem više međuresorskih reformskih timova i ubrzanim procesom prenošenja znanja na niže nivoe organizovanja opredeljenje za reforme proširuje se na celokupan odbrambeni i bezbednosni sistem.

Najznačajniji korak u tom poslu jeste koncipiranje nove politike i strategije nacionalne bezbednosti, kojom se, na kvalitetno nov i sa-vremen način, definišu nacionalni interesi zemlje i načini njihovog očuvanja, kao i uloga Vojske Jugoslavije i ostalih struktura sektora bezbednosti.

U aktivnostima koje se preduzimaju u reformisanju sektora bezbednosti polazi se od spoljnopolitičke strategije državnog rukovod-

59

stva, čiji su glavni ciljevi potpuna integracija naše zemlje u savremene međunarodne tokove, posebno naše priključenje Evropskoj uniji, očuvanje stabilnosti i mira u regionu i izgradnja uravnoteženih i stabilnih odnosa sa razvijenim zemljama Evrope i sveta. Zato su članstvo u Savetu Evrope, pristupanje programu „Partnerstvo za mir“ i potpisivanje Ugovora o stabilizaciji i asocijaciji važni koraci na putu ka našem punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Ostvarivanje tih ciljeva naj-značajniji je državni interes Savezne Republike Jugoslavije.

Osnovni interes Savezne Republike Jugoslavije jeste da, kroz modernu i jasno definisanu politiku i strategiju nacionalne bezbednosti, umanji rizike od konflikata i ojača svoju stabilnost i bezbednosnu poziciju.

Prilikom definisanja dinamike i smera daljeg procesa transformacije našeg sistema odbrane i Vojske Jugoslavije uvažavamo činjenicu da se bezbednost u međunarodnoj zajednici sve više globalno tretira. Shodno tome, našim novim konceptom nacionalne bezbednosti afirmišu se kako načelo autonomnosti, tako i načelo kooperativnosti i kompatibilnosti sa postojećim sistemom kolektivne bezbednosti. U tom kontekstu, sve je jasnije da će problemi sa kojima će se svet suočavati u 21. veku biti terorizam, agresivni verski i nacionalni ekstremizam, proliferacija naoružanja za masovno uništavanje i kriminal, koji umnogome menjaju tradicionalno shvatanje bezbednosti. Sve to snažno utiče na svest o potrebi koncepta kooperativne bezbednosti koji je zasnovan na pretpostavci da se bezbednost država može zaštititi samo kroz saradnju sa drugim državama i kojim se naglašava značaj zaje- dničkih i individualnih doprinosa izgradnji mira i stabilnosti.

Nema sumnje da se programom „Partnerstvo za mir“ izgrađuju novi bezbednosni odnosi, proširuje vojna i politička saradnja, unapređuje stabilnost i promoviše kultura dijaloga i univerzalnih demokratskih vrednosti. Zato i očekujemo da za relativno kratko vreme Savezna Republika Jugoslavija bude uključena u taj program. Uveren sam da sa naše strane za to nema nikakvih objektivnih ili subjektivnih prepreka, pa su nepotrebni oklevanje i zastoji u tom procesu.

Isto tako, s obzirom na bezbednosnu osetljivost prostora Jugoistočne Evrope, neophodna je zajednička vizija ovog regiona. Zato inicijative za sve vrste regionalnih integracija mogu umnogome da doprinesu bezbednosnoj konsolidaciji prostora Jugoistočne Evrope, podstaknu izgradnju mera poverenja i razumevanja i ojačaju demokratiju u zemljama regiona.

Demokratska kontrola bezbednosnog sektora čini nezaobilaznu pretpostavku daljeg procesa reformi. Uvereni smo da oružane snage u demokratski uređenom društvu treba da budu neutralan i apolitičan

60

izvršilac odluka demokratskih institucija vlasti. Nema sumnje, transparentnost i javnost planova i budžeta bezbednosnog sektora važan su aspekt odgovornosti i značajna pretpostavka izgradnje efikasnih mehanizama i procedura njegove kontrole i nadzora.

U okviru procesa transformacije sektora bezbednosti, odbrane i Vojske Jugoslavije sprovode se brojne kvalitativne promene, koje se u mnogim segmentima ostvaruju brže od sličnih promena u drugim zemljama u tranziciji. Preduzete su brojne aktivnosti na planu reorgan-izacije službi bezbednosti, sistema odbrane i Vojske, od kojih izdva-jam: smanjenje mirnodopske i ratne veličine Vojske za 25%; značajno redukovanje broja jedinica i ustanova na taktičkom nivou; rasformi-ranje komandi armija, Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne od-brane i Ratne mornarice, i organizovanje Vojske Jugoslavije na kor-pusno-brigadnom principu; prelazak obaveštajno-bezbednosnih službi u nadležnost Savezne vlade; odgovarajuće organizacione i druge promene u Generalštabu Vojske Jugoslavije; intenzivan proces učenja engleskog jezika, obrazovanja i treninga kadra Vojske Jugoslavije i Saveznog ministarstva odbrane u domaćim i inostranim vojnim cen- trima, i intenzivne pripreme za promenu zakonodavstva u oblasti bez-bednosti i odbrane (posebno u vezi s civilnom, demokratskom kontrolom vojske). Osim toga, preduzima se i mnoštvo drugih mera u skladu sa evropskim i svetskim standardima.

Savezna Republika Jugoslavija je spremna da, pružajući potpuni doprinos procesu jačanja mira i stabilnosti u svetu, odnose sa drugim državama izgrađuje na osnovama ravnopravnosti, uzajamnosti i nemešanja u unutrašnje stvari drugih, uz uvažavanje principa Povelje Ujedinjenih nacija i dokumenata OEBS, Evropske unije i drugih međunarodnih organizacija i institucija.

S obzirom na takva opredeljenja, Savezna Republika Jugoslavija nema teritorijalnih pretenzija ni prema jednoj državi u regionu, ali i ne priznaje ničije aspiracije prema svojoj teritoriji ili njenim delovima. Ona uvažava suverenitet, teritorijalni integritet, političku i ekonomsku nezavisnost drugih država i njihovo pravo da svoju odbranu ostvaruju prema sopstvenim interesima i potrebama.

Sledeći generalno političko opredeljenje, a shodno odluci Vrho-vnog saveta odbrane, na nivou Saveznog ministarstva odbrane i Gene-ralštaba Vojske Jugoslavije formirana je međuresorna radna grupa koja je uradila "Predlog strategije nacionalne bezbednosti Srbije i Crne Gore". Taj dokument će, nakon donošenja ustavne povelje i dorade u skladu s njenim odredbama, biti dat na uvid javnosti i kompetentnim vladinim institucijama i nevladinim organizacijama, nakon čega će se proslediti na usvajanje Saveznoj skupštini.

Predlog strategije nacionalne bezbednosti razlikuje se od ranijih sličnih dokumenata po sveobuhvatnom pristupu. U njemu se na nov i pragmatičan način definišu nacionalni interesi prema okolnostima u

61

savremenom svetu, procenjuju sve vojne i nevojne pretnje i određuju karakter, struktura i obim oružanih snaga i drugih subjekata i instrumenata bezbednosti.

Uporedo s aktivnostima na izradi "Predloga strategije nacionalne bezbednosti", u Saveznom ministarstvu odbrane i Generalštabu Vo-jske Jugoslavije izrađen je i dokument "Osnove potpune transformacije sistema odbrane i Vojske Srbije i Crne Gore", koji sadrži kritički osvrt na funkcionisanje postojećeg sistema odbrane, činioce koji utiču na njegovu efikasnost i ciljeve i zadatke reformisanog sistema, pravce njegovog daljeg razvoja, kao i na dinamiku realizacije reformskih aktivnosti. Prilikom izrade dokumenta uvažavani su svi evropski i svetski standardi u toj oblasti.

Savezna vlada je donela odluku o otpočinjanju procesa priključenja programu „Partnerstvo za mir“ i preduzima konkretne mere radi ispunjenja uslova za ulazak u tu asocijaciju. Od tih aktivnosti najznačajnije su sledeće:

– tokom ove i prošle godine organizovano je više stručnih rasprava o temi „Partnerstvo za mir“;

– detaljno su izučena iskustva zemalja članica Programa; – ostvareni su brojni bilateralni kontakti sa predstavnicima

zemalja članica NATO radi što boljeg informisanja o karakteristikama Programa;

– u Saveznoj vladi formirano je međuresorno koordinaciono telo zaduženo za sprovođenje svih aktivnosti vezanih za proceduru pristupanja naše zemlje programu „Partnerstvo za mir“, a u Saveznom ministarstvu odbrane i Generalštabu Vojske Jugoslavije tim programom se bave manje organizacione celine;

– nekoliko desetina pripadnika saveznih ministarstava spoljnih poslova i odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije pohađalo je međunarodne kurseve iz diplomatije i kurs "Rukovodioci za 21. vek", a učestvovali su i u radu više seminara o programu „Partnerstvo za mir“ organizovanih u Saveznoj Republici Jugoslaviji i više drugih zemalja;

– intenzivirano je učenje engleskog jezika na svim nivoima školovanja i usavršavanja kadra, a dvadeset devet pripadnika Saveznog ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije uspešno je završilo tromesečni kurs engleskog jezika u Velikoj Britaniji.

Želim da podsetim da Savezna Republika Jugoslavija poseduje respektivnu infrastrukturu, ekonomski potencijal i oružanu silu pod demokratskom kontrolom legitimno izabranih organa civilnih vlasti. Ima bezbednosne potencijale koje, promovišući duh partnerstva, može da uključi u zajedničku protivterorističku borbu, i na tom planu već ostvaruje saradnju sa međunarodnom koalicijom prema zahtevima u Rezoluciji 1373 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

62

Dakle, Savezna Republika Jugoslavija poštuje postojeće granice, ne preti upotrebom sile i zalaže se za rešavanje sporova na miran način, što je i praktično dokazala u rešavanju krize na jugu Srbije.

Ona dosledno realizuje sve preuzete obaveze iz Kodeksa ponašanja OEBS za političko-vojne aspekte bezbednosti, Sporazuma o podregionalnoj kontroli naoružanja, Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i Vojnotehničkog sporazuma i sporazuma sa KFOR i SFOR, poštuje demokratsku i civilnu kontrolu i obavlja sve Ustavom i zakonom utvrđene zadatke u odbrani zemlje, doprinosi stabilizaciji u regionu i postepenom uključivanju u integracione procese i mirovne i humanitarne misije.

Doslednim sprovođenjem ekonomskih, političkih i socijalnih reformi i reformi u sektoru bezbednosti i odbrane, kao i institucionalizovanjem saradnje sa zemljama članicama programa „Partnerstvo za mir“, Savezna Republika Jugoslavija doprinosi stabilnosti i demokratskom razvoju regiona, stvarajući preduslove za postepeno smanjenje prisustva međunarodnih snaga.

Nacionalna politika i odbrambena strategija Savezne Republike Jugoslavije jasno definišu ulogu svakog segmenta bezbednosne strukture (vojska, policija, pogranične službe i drugi elementi) i teže ka uspostavljanju čvrstih mehanizama stvarne i demokratske parlame-ntarne kontrole kako bi rad tih bezbednosnih struktura bio funkcionalan, ali i odgovoran, u skladu sa evropskim standardima. Zbog toga, smatram da će i ovaj seminar znatno pomoći i Saveznoj Republici Jugoslaviji i ostalim zemljama Jugoistočne Evrope u koncipiranju nacionalne politike i odbrambene strategije koja će reforme oružanih snaga učiniti činiocem mira i daljeg demokratskog razvoja.

63

64

Branko Krga

REFORME VOJSKE JUGOSLAVIJE – DOSTIGNUĆA

Govoriću o reformi Vojske Jugoslavije ili, još konkretnije, o ak-

tivnostima i rezultatima u provođenju reforme, kao i o planiranim promenama u narednom periodu, kojima želimo da ostvarimo projekt celovite reforme naše vojske.

Vojska Jugoslavije je u poslednjih nekoliko godina sprovela sledeće promene:

1) JNA je transformisana u Vojsku Jugoslavije odmah po pro-glašenju Savezne Republike Jugoslavije 1992. godine.

2) Brojno stanje Vojske Jugoslavije je posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma smanjeno sa 124.000 na 105.000 ljudi, uz značajno brojčano smanjenje pet sistema ofanzivnog naoružanja.

3) Tokom 2001. godine realizovan je Plan racionalizacije i delim-ične reorganizacije Vojske na taktičkom nivou. Značajno je smanjen, tačnije ukupno za 43 jedinice, broj jedinica i ustanova ranga puk – brigada i nižih.

4) U 2002. godini, na osnovu Odluke Vrhovnog saveta odbrane o osnovama unutrašnje organizacije VJ, preformiran je Generalštab VJ, rasformirane su sve tri komande armija, Komanda RV i PVO i Ko-manda RM, Kragujevački korpus, Drinska divizija i Flota, kao i veći broj nižih jedinica, a mirnodopska brojna veličina svedena je na oko 77.000 lica.

Iz sastava Generalštaba izmeštena je Inspekcija VJ i pod nazivom Inspektorat odbrane neposredno potčinjena predsedniku Savezne Re-publike Jugoslavije.

Novim Zakonom o službama bezbednosti, Vojnoobaveštajna i Služba vojne bezbednosti prepotčinjene su predsedniku Savezne vlade.

U tom periodu ukupno je izvršeno 997 različitih organizacijsko-mobilizacijskih promena u Vojsci Jugoslavije (rasformiranje, prefo-rmiranje, dislokacija, prepotčinjavanje), a Saveznom ministarstvu za odbranu je dostavljen i predlog za otuđenje 2.350 hektara zemljišta i 1.440 objekata visokogradnje, ukupne površine 438.000 m2.

5) Na osnovu Odluke Vrhovnog saveta odbrane sa sednica održanih 25. marta i 1. aprila 2002. godine, SMO i GŠ VJ započeli su

65

izradu projekta potpune transformacije sistema odbrane i vojske Srbije i Crne Gore.

Osnovni preduslovi za nastavak reforme

Demokratske promene u zemlji, kao i promena odnosa prema međunarodnim integracijama zahtevaju i značajne promene u sistemu odbrane, a time i u Vojsci Jugoslavije.

Za potpuno definisan Program reforme sistema odbrane potrebno je da:

– bude usvojena Ustavna povelja – bude verifikovana Strategija nacionalne bezbednosti (nacrt ovog

dokumenta su već izradili SMO i GŠ VJ) – budu doneseni novi zakoni o odbrani i vojsci – bude inovirana Vojna doktrina Srbije i Crne Gore – bude usvojen Projekat transformacije sistema odbrane i vojske

Srbije i Crne Gore – budu obezbeđena finansijska sredstva za provođenje reforme,

uključujući i modernizaciju vojske.

Osnovna opredeljenja za sprovođenje reforme

U Generalštabu smo u sklopu izrade Programa reformi definisali opšti cilj, a to je izgradnja Vojske koja će biti u stanju da se suoči sa izazovima terorističkih i drugih oblika ugrožavanja bezbednosti držav-ne zajednice, ali koja će biti sposobna i da učestvuje u aktivnostima PfP, mirovnim i humanitarnim misijama međunarodne zajednice.

Polazne osnove Programa reformi jesu: – reforma Vojske i ostalih snaga odbrane, u skladu sa zadacima

definisanim Ustavnom poveljom i preuzetim međunarodnim obave-zama;

– organizacija Vojske prema standardima evropskih zemalja, budućih partnera u okviru PfP, uz zadržavanje svih naših pozitivnih rešenja;

– objedinjavanje Ministarstva odbrane i Generalštaba i stvaranje jedinstvene organizacione celine;

– modernizacija Vojske čije bi težište bilo na izgrađivanju broj-čano manjih, tehnički opremljenijih, mobilnijih i borbeno efikasnijih snaga;

– obezbeđenje odgovarajuće popune Vojske, za sada osloncem na opštu vojnu obavezu i profesionalnu vojnu službu, sa tendencijom povećanja udela profesionalnog kadra;

66

– osposobljavanje specijalnih i drugih snaga težišno namenjenih za učestvovanje u protivterorističkim operacijama;

– osposobljavanje pojedinih sastava Vojske za učestvovanje u me-đunarodnim mirovnim i humanitarnim operacijama (Timor, Kongo);

– osposobljavanje snaga za otklanjanje posledica elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa;

– povećanje životnog standarda pripadnika Vojske i obezbeđenje drugih preduslova za popunu kvalitetnijim kadrom;

– pravno regulisanje i provođenje demokratske i civilne kontrole Vojske i ostalih snaga odbrane (preko MO, Saveta ministara, Skup- štine državne zajednice, Inspektorata odbrane i drugih institucija i organizacija).

Polazeći od navedenih polaznih osnova, SMO i GŠ VJ izradili su nacrt: "Osnove potpune transformacije sistema odbrane i vojske Srbije i Crne Gore".

Analiziran je postojeći sistem, identifikovani su činioci koji utiču na buduću organizaciju, definisani su ciljevi i zadaci i ponuđene vari-jante novih rešenja. Pošlo se od pretpostavke da sistem bezbednosti Srbije i Crne Gore predstavlja funkcionalnu celinu i da ga čine:

– organi upravljanja sistemom nacionalne bezbednosti; – vojska Srbije i Crne Gore; – snage obezbeđenja državne granice; – snage civilne odbrane državne zajednice i njenih članica; – bezbednosne i obaveštajne službe; – bezbednosno-informativne agencije članica i drugo. Snage sistema odbrane su komande, jedinice i ustanove Minista-

rstva odbrane i vojske Srbije i Crne Gore. Snage odbrane se ojačavaju ostalim osnovnim komponentama

sistema bezbednosti u skladu sa zakonima. Na osnovu navedenih polaznih parametara u Osnovama su od-

ređene funkcije sistema odbrane, a zatim su one podeljene prema nosiocima, tako da je isključeno preplitanje i dupliranje funkcija, posebno između Ministarstva odbrane i GŠ Vojske.

Osnovu organizacije Vojske predstavljaće bataljoni, divizioni i eskadrile. Brigade bi bile organizovane po modularnom principu, sači-njene od komandi i njima dodeljenih bataljona – diviziona, a u skladu sa namenskim zadacima.

Nameravamo da vojnoškolski sistem integrišemo u školski sistem državne zajednice. Visoko stručno obrazovanje bilo bi sticano pohađanjem Vojne akademije, civilnih fakulteta ili vojnih akademija u inostranstvu.

Imajući u vidu veličinu i značaj predviđenih promena i održavanje potrebnog nivoa borbene gotovosti Vojske, završetak navedenih ak-tivnosti predviđen je za kraj 2010. godine.

67

Program reformi zajedničko je viđenje SMO i GŠ VJ i podležan je promenama, što znači da nije definitivan, posebno zato što je rađen bez već pomenute odgovarajuće pravne i doktrinarne regulative i bez učestvovanja drugih struktura društva.

Vojska Jugoslavije je i danas visoko osposobljena i profesionalna, poštuje demokratsku i civilnu kontrolu i izvršava Ustavom i zakonom utvrđene zadatke u odbrani zemlje. Doprinosi stabilizaciji u regionu i postepenom uključivanju u integrativne procese.

Provođenjem reformi u saradnji s partnerima, Vojska Srbije i Crne Gore bi mogla postati još pouzdaniji faktor stabilnosti, čime bi bili stvoreni uslovi za dalje smanjenje postojećih tenzija u regionu.

Predstavnici VJ svesni su toga da je nastupilo novo vreme, imaju jasnu viziju razvoja i reformi i ne plaše ih se. Naprotiv, pristupaju im otvoreno, uvereni da će one stvoriti bolje uslove za izvršavanje njihovih ustavnih i zakonskih obaveza.

68

Treći deo

IZ DRUGOG UGLA

69

70

Marc Houben

MENJANJE OBRAZACA I SHVATANJA BEZBEDNOSTI*

Uvod: bezbednost kao nedovoljno razrađen pojam, na kome se, međutim, sve više radi; bezbednost kao pojam nedovoljno razvijen, ali koji se sve više širi

Psihoanaliza kolektivne zapadne svesti nakon pada Berlinskog zida, otkrila bi da je nestankom zajedničkog neprijatelja, Zapad izgubio deo svog identiteta. Izgubio je stanje “neizvesne bezbednosti”, a sa njim i veru u nepromenljivost i stalnost bipolarnog sveta. To je značilo kraj izvesnog duševnog mira, jer su u smrtnom zagrljaju dve supersile ipak postojali uobičajeni postupci i izvesna stabilnost, koji su, na neki način, imali efekat psihološkog opuštanja. Stručnjaci za bezbednost znaju da to, ipak, nije nešto u vezi sa čim bi iko ikada mogao da bude opušten. Stabilnost uobičajenih postupaka sva-kodnevnog života po- stiže se samo stalnom budnošću umešanih stra-na. Tokom devedesetih godina promenila se priroda opasnosti i pretnji našoj bezbednosti, a kulminirala je napadima na Ameriku, 11. sep-tembra. Kada je opisivao prirodu političkog nasilja ubrzo nakon Prvog svetskog rata, Valter Benjamin je upotrebio pojam gestaltlos, koji može biti primenjen na difuznu i nediferenciranu prirodu pretnji i opasnosti karakterističnih za naše doba. Ovaj pojam koristio je da bi preneo smisao bezobličnosti i bezličnosti.1 Neprijateljski vakuum koji je Varšavski pakt ostavio iza sebe ispunjen je teško opisivim, teško prepoznatljivim, difuznim i neopipljivim opasnostima. Zapravo, bezo-bličnim i bezličnim pretnjama – gestaltlos.

Tokom Hladnog rata naše predstave o ratu i miru bile su – da is-kažemo pojmom iz oblasti informacione tehnologije – digitalne. Post-ojalo je stanje rata ili je postojalo stanje mira, koje je, u stvari, pred-

———— * Deo istraživanja za ovaj rad sproveden je kao istraživanje u Praškoj kan-

celariji sekretarijata OEBS tokom leta 2000. godine. 1 Walter Benjamin, “Zur Kritik der Gewalt”, in: Sprache und Geschichte

Philosophische Esssays, red. Rolf Tiedemann, 1992, Stuttgart: Reclam, pp. 104-131

71

stavljalo odsustvo rata.2 Danas ne koristimo pravni i politički termin “rat”. Umesto toga, koristimo koncepcije bezbednosti i stabilnosti. Po svemu sudeći, rat i njegova antiteza mir sintetizovali su se u našim međunarodnim odnosima u pojam bezbednosti ili stabilnosti. Odnosi među državama i grupama u državi su više ili manje stabilni, a države i grupe ljudi su manje ili više bezbedne. Pošto su se nesigurnost i nestabilnost ustalili u našim međunarodnim političkim sistemima, bezbednost i stabilnost su postali predmeti istraživanja. Još uvek, međutim, ne znamo da li je ovo istraživanje iluzorno ili nije.

Posledice netradicionalnih pretnji (kao što su: iznenadni ekonomski pad ili porast, socijalna i politička nestabilnost, etnička nadmetanja i teritorijalni sporovi, međunarodni terorizam, pranje novca i trgovina drogom, kao i ekološki stres) uticale su na to da bezbednost, kao koncepcija, postane “demilitarizovana”. Stoga ne možemo reći da je bezbednost dobila nove dimenzije, već samo da su neke njene druge dimenzije postale više istaknute. Sada razlikujemo političku, ekonomsku, socijalnu, ekološku, demografsku i humanu dimenziju bezbednosti. Pojam bezbednosti se smatra višedimenzion-alnom, odnosno, višeaspektnom pojavom, koja predstavlja diferenci-jaciju bezbednosti na horizontalnom planu. Istovremeno možemo primetiti diferencijaciju bezbednosti i na vertikalnom planu. Bezbed-nost se posmatra kao višeslojna koncepcija, čije se reference kreću u rasponu od globalnog nivoa do pojedinca, a čiji su slojevi međusobno povezani i deluju jedni na druge. Paradoksalno, vertikalna diferenci-jacija bezbednosti dopunjavana je istovremenim procesom integracije. Promene i napadi na globalnu bezbednost duboko utiču na bezbednost pojedinca i obrnuto. To se manifestuje u promeni težišta sa teritorijal-no orijentisane vojne bezbednosti na socioekonomsku bezbednost. Ona je usmerena ka narodu radi održavanja stanja status quo i kvaliteta života, a zasnovana je na predvidljivim obrascima održivog razvoja. Klasična konceptualizacija pojma državne bezbednosti kao zaštite teritorijalnog integriteta i političkog suvereniteta od spoljne agresije, proširila se na bezbednost ljudi, odnosnot pojedinca. Eduard Ševeradnadze o implikacijama ovih promena u bezbednosnu politiku kaže: “Bezbednost … se sve više shvata kao zadatak da se, zajedničkim naporima, političkim, materijalnim, institucionalnim i drugim merama za očuvanje mira stvore uslovi kojima bi bila nadvladana i sama mogućnost izbijanja rata”.3 Ova primedba daje bolju osnovu za sagledavanje četiri vizije bezbednosti koje duboko ————

2 “Rat” je ovde korišćen kao isključiva kategorija. Metaforička upotreba pojma “rat”, kao u konstrukcijama “rat protiv siromaštva”, “rat protiv droge” i “rat protiv terorizma” će, po svemu sudeći, ostati u širokoj upotrebi.

3 Eduard Ševeradnadze, govor pripremljen za Samit OEBS u Istanbulu (1999)

72

utiču na način na koji vlade i bezbednosne institucije shvataju bezbed-nost, kao i za sagledavanje političkih implikacija na načine pomoću kojih je takva bezbednost “stvorena”.

Bezbednost institucija

Najznačajnije međunarodne i regionalne bezbednosne organizacije su UN, NATO i OEBS. EU kao akter bezbednosti biće kasnije detaljnije razmatrana. Svaka organizacija razvila je “sopstvenu” koncepciju bezbednosti: UN govori o “opštoj”, NATO o “kolektivnoj”, a OEBS o “kooperativnoj” bezbednosti. Iako pristupi i koncepcije bezbednosti, onako kako ih koriste ove organizacije, ne mogu biti ovako jasno razgraničene, pravljenje razlike među njima ima svoju dobru stranu u analitičkom smislu. Naša namera bila je da pokažemo da postoji od-ređeni odnos između koncepcije bezbednosti i unutrašnjih rešenja podele moći, modaliteta odlučivanja i komunikacionih struktura.

NATO: koncepcija kolektivne bezbednosti

NATO je savez država, a ne naroda. To je međudržavna organi-zacija u kojoj svaki član ima jednako pravo glasa i veta. Ona ima specifičnu namenu da brani teritorijalni integritet i politički suve-renitet svojih članica i obezbeđuje njihovu nacionalnu bezbednost. Njeni osnovni načini delovanja su principi zastrašivanja, odbrane, pro-jekcije sile, saradnje i političkog dijaloga. Njeni modi operandi kreću se od kolektivne odbrane do multilateralnog upravljanja krizama i sprečavanja sukoba. To je stalna organizacija, sa generalnim sekretarom koji predsedava njenim glavnim izvršnim telom, Severno-atlantskim savetom. Ona ima sekretarijat, integrisanu vojnu strukturu, uzajamno međudržavno obavezivanje (čl. V) i paket standarda i radnih postupaka za koje su se članice obavezale da će ih se pridržavati. U članu V sadržano je načelo kolektivne odbrane, kojim se napad na jednu, smatra napadom na sve članice.

NATO se, od 1989, nalazi u neprekidnom procesu promena i adaptacije. Ova promena uglavnom podrazumeva da se Alijansa, od jedne uske odbrambene organizacije, transformiše u organizaciju koja je sposobna da organizuje i pothranjuje režim međunarodne kole-ktivne bezbednosti, a da se pri tom ne izgubi suština ove organizacije. Mnogi zastupaju stanovište da kolektivna bezbednost nije isto što i kolektivna odbrana. Dok se kolektivna odbrana legalno preduzima samo u slučaju direktnog oružanog napada na jednu od članica, kolek-tivna bezbednost predstavlja mnogo širi “sistem” sa obimnijim pro-gramom rada, a pitanja koja su njime obuhvaćena imaju za cilj od-ržavanje i promovisanje međunarodnog mira i stabilnosti. Ovaj sistem

73

mora biti u stanju da izađe na kraj s povredama međunarodne vla-davine zakona i pretnjama miru. Težište “novog” NATO će, stoga, najverovatnije biti na kolektivnoj bezbednosti. Sakena definiše kolektivnu odbranu kao:

“ ... predlog da se agresivnoj i bespravnoj upotrebi sile jedne nacije protiv druge suprotstavi kombinovana snaga svih ostalih nacija. Sve druge nacije će učestvovati u kontrolisanju one koja narušava mir. Delo-vaće po principu jedan za sve, a svi za jednog. Njihova kombinovana snaga služiće kao garancija bezbednosti svake pojedinačne nacije.” (Sakena 1974: 4-5)

Kolektivan bezbednosni sistem zahteva, u idealnom smislu (i u principu), jednu centralnu silu, nezavisnu od članica ili država koje čine zajednicu. Ovo znači da ni jedna država ne može da dominira sistemom kolektivne bezbednosti. Sistem je osmišljen tako da se aktivira samo ka-da je neophodno upotrebiti silu na defanzivan način. On “može da osnaži mir uklanjanjem ne samo agresora, već i situacija koje prete miru” (Sakena 1974: 5). Kolektivna bezbednost u suštini znači centralizaciju upotrebe sile u međunarodnim odnosima. Posledica ovoga je da države, u trenutku kada treba da upotrebe nasilje, moraju da se odreknu velikog dela svoje pojedinačne slobode. Međutim, čak i kod kolektivnog sistema bezbednosti, države imaju pravo da se brane sve dok centralna sila ne bude spremna, odnosno sposobna da odbrani tu državu. Pravo na nacionalnu samoodbranu sadržano je u čl. 51 Povelje UN. Države imaju pravo da se samostalno brane sve dok Savet bezbednosti UN ne preduzme mere kojima će ponovo uspostaviti mir i bezbednost.4

UN: Opšta bezbednost5

Razlika između “kolektivne” i “opšte” bezbednosti može se ob-jasniti na primeru razlike između privatnog i javnog dobra. Ukoliko bezbednost shvatimo kao privatno dobro, možemo je lično koristiti, deliti i stvarati. Ovo znači da “moja” (nacionalna) bezbednost nije “tvoja” (nacionalna) bezbednost. Ovako shvaćena bezbednost je loka-lizovana, zavisna od konteksta i teško ju je deliti. Ukoliko bezbednost ————

4 Čl. 51 daje “pravo pojedinačne i kolektivne samoodbrane ukoliko dođe do oružanog napada na članicu UN, sve dok Savet bezbednosti ne preduzme mere po-trebne da se održi međunarodni mir i bezbednost” i “ekonomsku ili vojnu prinudu koja može biti upotrebljena ne samo defanzivno, već i ofanzivno da bi se otklonile pretnje miru i narušavanje mira”.

5 U brojnim člancima i knjigama UN su opisane kao kolektivna bezbednos-na organizacija. Ne osporavam ovo mišljenje, ali sam upotrebio pojam “opšta” bezbednost da bih naglasio njen sveopšti karakter i napravio razliku u odnosu na pojam “kolektivna” bezbednost, koju koristi NATO, a koja se odnosi isključivo na članice.

74

shvatimo kao javno dobro, na primer, kao svež vazduh, onda je svi mogu koristiti, a da se ona, pri tom, ne iscrpljuje. Bezbednost u ovom smislu je globalna, nedeljiva i ne zavisi od konteksta. Moglo bi se čak braniti stanovište da ona može i da obuhvati kontekst.

Nezavisna komisija za razoružanje i bezbednost (poznatija kao “Palmeova komisija” nazvana po svom predsedavajućem, bivšem švedskom premijeru) predstavila je 1982. godine svoj Završni izveštaj u kome je koncepcija “opšte bezbednosti” bila ključna. Ovo je bila prva razrada ideje o bezbednosti kao nedeljivoj pojavi. Princip se svodi na međusobno zavisne veze svih aktera u pogledu njihove bezbednosti. Mada je “Palmeova komisija” opštu bezbednost shvatala usko, kao način da nacije organizuju svoju bezbednost u prisustvu nuklearnog naoružanja, ipak je bio izražen stav da “države ne mogu više da traže bezbednost jedne na račun drugih; već da se ona može postići samo udruženim poduhvatima” (Independent Commission 1982: 175-6). Ovaj izveštaj ukazao je i na to do kojih je dimenzija koncepcija opšte bezbednosti proširena. Prvo proširenje sastoji se u tome da se bezbednost mora posmatrati ne samo u svetlu vojnih, već i ekonomskih i političkih ciljeva. Vojna bezbednost je sredstvo, dok su ekonomska bezbednost pojedinaca, društvena bezbednost građana (koja znači da građani imaju mogućnost “da projektuju budućnost na način koji sami izaberu”) i politička bezbednost (koja postoji u uslo-vima kada je “međunarodni sistem sposoban za mirnu promenu”) same sebi cilj. Druga koncepcija trajne bezbednosti mora se zasnivati na efikasnom sistemu “međunarodnog poretka”. Kako je Sajrus Vens napisao u svom uvodu američkom izdanju Opšte bezbednosti, “do izvesne mere, problemi nuklearnog i konvencionalnog naoružanja predstavljaju odraz slabosti u međunarodnom sistemu. On je slab, jer mu nedostaje značajna struktura zakona i normi ponašanja koje pri-hvataju i poštuju sve države” (Independent Commission 1982: ix).6

Osnovni nalazi “Palmeove komisije” podrazumevali su da nacio-nalna bezbednost zahteva mere opšte bezbednosti, jer nijedna nacija ne može da se odbrani od napada u nuklearnoj eri. Za nacionalnu bezbednost veliki značaj ima i sposobnost međunarodnog sistema da izvrši mirne promene – da bude otvoren za razmenu ideja, trgovinu, putovanje i interkulturalno iskustvo. Ekonomija je bitan činilac bez-bednosti, budući da naoružavanje iziskuje novac, veštinu i materijal. Postizanje bezbednosti vojnim sredstvima umanjuje potencijale za

———— 6 Komisija je koristila sledeću radnu definiciju bezbednosti: “Nacija je

bezbedna ako je oslobođena kako od činjenice, tako i od pretnje vojnog napada i okupacije, ako čuva zdravlje i bezbednost svojih građana i generalno unapređuje njihovo ekonomsko blagostanje, ako njeni građani mogu da ostanu verni prin-cipima i idealima na kojima je zasnovana njihova zemlja i slobodni da projektuju budućnost na način koji sami izaberu”. (Commission 1982: ix)

75

rešavanje socijalnih problema i čini države osetljivijim na unutrašnje opasnosti, kao što su ekonomski neuspesi i socijalni nemiri. Ujedi-njene nacije moraju ojačati. Najvažniji zadatak međunarodne zajednice je premošćavanje ogromnog jaza između aktivne bezbed-nosne koncepcije, zamišljene u Povelji Ujedinjenih nacija, i ograničenog održavanja mira koje se umesto nje razvilo. Komisija je predložila: (1) multilateralno smanjenje naoružanja, kako u konven-cionalnom tako i u nuklearnom oružju; (2) usvajanje mera za izgradnju poverenja, postavljenih tako da osiguraju pridržavanje normi ugovora; (3) jačanje bezbednosnog sistema Ujedinjenih nacija, sa regionalnim bezbednosnim pristupima kao dopunama; (4) donošen-je određenih mera u ekonomskoj politici kojima bi bio smanjen ekonomski jaz između severa i juga (definisano kao ekonomska bezbednost). Bezbednost, ovako posmatrana, shvaćena je kao opšte, javno dobro, koje je moguće postići samo udruženim naporom. Ovak-vo shvatanje predstavlja uvod u to da bezbednost bude proglašena ljudskim pravom.

OEBS: Kooperativna bezbednost7

Multidimenzionalna koncepcija bezbednosti nije samo posthla-dnoratovska pojava. Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS, prethodnica OEBS) je, od svog početka 1973. godine, kori-stila pojam “sveobuhvatne” bezbednosti, koji je dopuštao da saradnja i bezbednost podrazumevaju različite dimenzije – humanu, ekonomsku i vojnu. Završni akt, potpisan 1975. godine, institucionalizuje ove tri dimenzije. Konferencija je 1995. godine postala stalna organizacija, koja ima sekretarijat, generalnog sekretara i nacionalne delegacije sa sedištem u Beču. Zbog obaveze da odluke budu donesene konsen-zusom, uticaj OEBS prilikom odlučivanja smatra se malim (često se negativno kvalifikuje kao “razgovor o poslu”).

Organizacija za bezbednost i saradnju u Evropi služi kao okvirna organizacija, koja ima ulogu da omogući međudržavni dijalog – dogo-vore i pregovore oko promovisanja mirnog rešenja sukoba, izgradnju poverenja i većeg poštovanja ljudskih prava. Njen rad je usmeren na dva važna pitanja – saradnju i bezbednost. Odluke se uglavnom do-nose jednoglasno – u nekim slučajevima na osnovu konsenzusa minus jedan. Sve države imaju pravo veta i jednaku važnost glasa što omogućava, na primer, Malti da blokira svaki dogovor.

OEBS ima prilično sveobuhvatan pristup bezbednosti. Posledica ovakve sveobuhvatnosti je razmatranje velikog broja raznolikih pred-meta koji se nalaze u planu rada. Odnosni aspekti (između država ili

———— 7 Ovaj odeljak se zasniva na 3. izdanju Priručnika OEBS (1999)

76

između država i grupa) bezbednosti smatraju se izuzetno značajnim. Shvatanje pretnji i rizika zavisi od slike koju imamo o izvoru pretnji i odnosa koji imamo prema njemu. Ne možemo da razumemo bezbed-nost bilo koje države ako ne shvatimo međunarodni obrazac bezbed-nosne nezavisnosti u koji su ta država i svi njeni odnosi ugrađeni. Nesigurnost i potreba međusobne saradnje radi stvaranja bezbednosti predstavljaju životnu činjenicu, ne samo na međunarodnom, već i na nacionalnom nivou. OEBS radi na stvaranju odnosa među vladama, gradeći održive nivoe poverenja koji vladama omogućavaju da kanališu sporove i reše ih mirnim putem.

Pokazali smo da tri najvažnije bezbednosne institucije imaju razli-čite koncepcije bezbednosti koje proizilaze iz funkcije date organiza-cije i odražavaju se na unutrašnju raspodelu njenih snaga i modaliteta odlučivanja. Koncepcija bezbednosti NATO je, u slučaju kad to podrazumeva vojnu efikasnost i kolektivnu odbranu, “kolektivna” i sma-tra se nedeljivom za njene članice, ali ne i za ostatak sveta. Odlučuju-ća uloga ovakve koncepcije bezbednosti je garantovana zbog dobro identifikovanog lidera. Ujedinjene nacije bezbednost sagledavaju u svim njenim aspektima i na globalnom planu kao opštu bezbednost. To je koncepcija koja se odnosi na bezbednost celog čovečanstva, na buduće generacije, na okruženje i socioekonomske uslove i sada i u budućnosti. OEBS doprinosi razvijanju odnosa među zemljama i naro-dima. Ovde je bezbednost shvaćena sveobuhvatno, kao odnosna “zamisao”. Poboljšanjem međuvladinih odnosa poboljšaće se i bez-bednost za sve one koji su njom obuhvaćeni, direktno ili indirektno.

Ekonomska bezbednost ili verovatnoća mira

Jan Tinbergen je bio istaknuti holandski ekonomista, prvi koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju (zajedno s Ragnarom Frišom). Dao je značajan, mada nedovoljno zapažen doprinos teoriji bezbed-nosti. “Bezbednosna politika mora da bude integrisana u “general-izovanu” socijalno-ekonomsku politiku, jer ratovanje veoma nega-tivno utiče na glavni cilj socioekonomske politike”, opravdao je Tin-bergen svoj pristup (Tinbergen 1987: 10).

Pokušao je da objasni i opiše “ekonomiju bezbednosti”. Zalagao se za metod primenjivanja zakona ekonomije i ekonomske teorije na bezbednost. Tinbergenov rad na primeni ekonomskih zakona na me-hanizme bezbednosti je zadivljujući. On, u stvari, postavlja ista pitanja koja bi postavljao da radi na ortodoksnijim ekonomskom predmetu o tome da li ljudi buduću bezbednost manje vrednuju od sadašnje bezbednosti i koliko je ekonomska teorija primenljiva na bezbednost, kao i pitanja koja se odnose na raspodelu i optimalnu ravnotežu bezbednosti. Ova pitanja su tokom godina, od kada se knjiga 1987.

77

godine pojavila, samo dobila na hitnosti i značaju. O odnosu između ekonomske teorije i bezbednosti Tinbergen kaže da:

Ljudska sreća ne zavisi samo od društveno-ekonomskog blagostanja (…), sreća pojedinca zavisi i od bezbednosti države. Nije lako definisati koncepciju bezbednosti. Njeni glavni elementi mogu se rezimirati kao verovatni nivo nezavisnosti ili suvereniteta države, odnosno, verovatni domet do koga stanovnici te države mogu da utiču na funkcionisanje in-stitucija. Ovo nazivamo i verovatnoćom mira. Ovaj verovatni nivo su-vereniteta imaće veći uticaj na sreću građana što je vatreniji patriotizam ili nacionalizam zemlje. (Tinbergen 1987: 13)

Tinbergen smatra da je izvor bezbednosti u pravilnom funkcionisanju nacionalnih institucija. Bezbednost može biti definisana kao “kolektivno stanje uma koje odražava pretpostavljenu verovatnoću da je, sada i u budućnosti, funkcionisanje nacije zagar-antovano” (Tinbergen, 1987: 13). Ova zamisao pokreće čitav niz pi-tanja o načinima na koje bezbednost može biti postignuta i predstavlja prethodnicu današnjim teorijama o bezbednosti. O ovome će, u daljem tekstu, biti još reči. Ključni problem, međutim, predstavlja pitanje da li bezbednost može ili ne može biti postignuta direktno. Tinbergena bismo mogli svrstati u “indirektnu školu”. Po njegovom mišljenju, bezbednost proističe iz dobro uređenog društva (da upotrebimo pojam Džona Rolsa), dobre uprave i efikasnih institucija, dakle iz koncepcije i prakse koju garantuje, na primer, OEBS.

Tinbergenova osnovna pretpostavka je da bezbednost može biti posmatrana kao ravnoteža između suprotstavljenih težnji “bezbednos-ti” i “individualne slobode”. Ova ravnoteža bi trebalo da predstavlja optimalni nivo bezbednosti i slobode, odnosno maksimalni nivo slo-bode u okviru restrikcija. Tinbergen uočava dva nivoa bezbednosti koji međusobno utiču jedan na drugog. Prvi nivo predstavlja stanje uma pojedinca, a na opštem planu verovatnoću mira. Drugi nivo se odnosi na funkcionisanje institucija građanskog društva.

Humana bezbednost ili odsustvo straha

Subjektivno shvatanje ili opažanje bezbednosti postaje sve značajniji činilac. Arnold Volfers je među prvima napravio razliku između subjektivnog i objektivnog shvatanja bezbednosti: “’bezbed-nost‘ u objektivnom smislu znači odsustvo pretnji usvojenim vredno-stima, a u subjektivnom smislu, ona znači odsustvo straha da će takve vrednosti biti napadnute” (Wolfers 1962: 150).

Objektivna bezbednost je uglavnom usmerena na količine naoru-žanja, dok je subjektivna bezbednost povezana sa ljudskim opažanjem i pojmom straha. Klasičan primer subjektivnog shvatanja bezbednosti možemo naći u romanu Robinzon Kruso Danijela Defoa iz osamnae-

78

stog veka. Defo opisuje avanture mornara Robinzona koji, nakon što je pretrpeo brodolom, uređuje svoj život na nenaseljenom ostrvu. Robinzonova egzistencija je mirna, srećna i bezbedna, sve dok ne ot-krije otisak stopala na obali...

“Jednog dana oko podne, kada sam izašao da obiđem čamac, užasno se iznenadih kad spazih trag ljudskog bosog stopala na obali, veoma jasan u pesku. Zastadoh, kao gromom pogođen ili kao da spazih utvaru. […] Posle svakojakog domišljanja, potpuno zbunjen i van sebe, vratih se u tvrđavu, ne osećajući, tako reći, tlo pod nogama; preplašen do krajnosti, osvrćući se svaka dva-tri koraka, uobražavajući da je svaki žbun i drvo i svaki panj u daljini – čovek. Nemoguće je opisati šta mi se, preplašenom, sve priviđalo i kakve su mi sve misli neprestano padale na pamet. […] Ni trenuo nisam te noći. Udaljenost od onoga što je izazvalo moj strah, nije ga smanjivala, a to je u opreci sa prirodom stvari, jer se živa stvorenja ne ponašaju tako kada su u strahu. Bio sam zbunjen užas-nim predstavama i pred oči su mi izlazile samo jezive slike, premda sam sada bio tako daleko od toga mesta. Ponekad sam pomišljao da je to morao biti đavo, a razum je pomagao tu pretpostavku. Jer ko bi inače u ljudskom obliku mogao doći na ovo ostrvo? Gde je brod koji ga je do-neo? Gde su tragovi drugih stopala? I kako je moguće da neki čovek tu dođe? Ali, pomisao da će sotona uzeti ljudski oblik na tom mestu samo zato da bi ostavio trag stopala za sobom, i to bez ikakvog cilja, jer ne bi mogao znati da ću ga videti, beše samo znak da se um zabavlja raznim pretpostavkama. Padalo mi je na pamet da je đavo mogao naći mnogo drugih načina da me uplaši; da ne bi bio tako nedotupavan da ostavi trag na mestu gde beše veoma malo verovatnoće da ga ikad vidim, jer sam živeo na drugoj strani ostrva i to u pesku, trag stope koji bi prvi morski talas, gonjen vetrom, sasvim zbrisao. Sve to kao da nije odgovaralo samoj stvari ni pojmovima koje obično imamo o đavolovoj oštroumnos-ti.” (Defo 2002: 242-246)

Robinzon živi u potpunoj izolaciji. Vratio se u neku vrstu polup-rirodnog stanja i njegova reakcija je u skladu sa Žan Žak Rusoovim opisom ljudske prirode: “Čovek je prirodno miran i stidljiv i na najmanju opasnost prvi njegov poriv je da pobegne”.8 Robinzonova prva reakcija je bežanje. On trči, što brže može, u svoju tvrđavu i poriče ono što je video, jer to doživljava kao pretnju sopstvenoj egzistenciji. Osećanje bezbednosti koje je Robinzon imao, bilo je zas-novano na odsustvu pretnji njegovoj egzistenciji i stanju status quo. Time što je otkrio otisak stopala u Robinzonov svet uveden je spoljni preteći objekat koji još nije identifikovan. To otkriće može biti zna-menje, znak na zidu ili, kao u ovom slučaju, linija u pesku, koja Robinzonu otkriva postojanje “stvari”. “Stvar” za njega predstavlja pretnju i opasnog neprijatelja. Odnos koji Robinzon uspostvalja prema ————

8 J. J. Rousseau (1990), The state of war: Confederation as a means to Peace in Europe

79

“stvari” je važan, jer definiše njegovu bezbednost. Naša prva konstaci-ja mogla bi biti da je bezbednost, ovde shvaćena na klasičan način, definisana kao odnos koji je određen osećanjem nečeg dobrog ili lošeg.

Nakon prvog šoka, Robinzon pokušava da objasni šta se desilo i da pronađe razumno objašnjenje za postojanje otiska. Gde je čamac, postoje li i drugi znaci “stvari” i kako je, pre svega, moguće da ljud-sko biće dođe na to mesto? Na osnovu toga izvodi zaključak da, ukol-iko ne postoji mogućnost da je ljudsko biće ostavilo otisak, to mora biti “stvar u ljudskom obliku”. Na osnovu jednog otiska stopala on zamišlja sliku njegovog vlasnika i tako mašta postaje neka vrsta zame-ne za informaciju. Pošto ne može da nađe racionalno objašnjenje za “stvar”, zaključuje da je to manifestacija đavola, sotone – “stvar mora biti đavo”. Rezultat ovakvog zaključivanja je stvaranje slike nepri-jatelja. Interesantno je da nedostatak informacija, naročito onih o na-merama “stvari”, pojačava njegovo osećanje nesigurnosti. Znamo, međutim, da obrnuta situacija, tj. posedovanje informacija, ne mora da znači automatsko povećavanje osećanja bezbednosti.

Pristup ljudskoj bezbednosti kao “odsustvu straha” sve je raspro- stranjeniji, kako u institucijama tako i u glavnim teorijskim razmatra-njima bezbednosti. Janos Kornai je napisao da “socijalna bezbednost, u širem smislu, pokriva sve što garantuje život bez straha” (Kornai 1992: 311).

Koncepciju ljudske bezbednosti usvojila je UNDP. Razvoj ovak-vog pristupa možemo pratiti od 1994. godine, kada je, za potrebe Samita za društvena pitanja Programa razvoja UN, napisan “Izveštaj o ljudskom razvoju”. U ovom izveštaju autori traže novu paradigmu bezbednosti. “Predugo je”, pišu oni, “koncepciju bezbednosti ob-likovala mogućnost sukoba među državama. Predugo je bezbednost izjednačavana sa pretnjama granicama zemlje. Predugo su države tražile oružje da zaštite svoju bezbednost” (UNDP 1994: 8).

Nekoliko uvida u izveštaju pomoglo je redefinisanju osnovnih koncepcija bezbednosti. Na prvom mestu, humana bezbednost bi trebalo da se tiče ljudi bilo gde da se oni nalaze i trebalo bi da se odnosi kako na siromašne zemlje, tako i na one bogate. Na drugom mestu, pretnje bezbednosti, glad, etnički konflikti, društvena dezintegracija, terorizam, zagađenje i trgovina drogom nisu više izolovani događaji, omeđeni državnim granicama, već se njihove posledice šire svetom. I na trećem mestu, bilo bi humanije, a i jeftinije suočavati se sa ovim pretnjama uzvodno nego nizvodno, tj. rešavati ih što pre. Ovaj izveštaj ne definiše bezbednost, već je opisuje.

Većina ljudi instiktivno shvata šta je bezbednost. To je obezbeđenje od stalnih pretnji gladi, bolesti, kriminala i represija. To znači i zaštitu od iznenadnih i bolnih poremećaja u obrascu našeg svakodnevnog života –

80

bilo u kući, na poslu, u zajednici ili u sopstvenom okruženju. (UNDP 1994: 12)

Ovaj pogled na bezbednost je, očigledno, našao plodno tle u NVO, a prihvatile su ga čak i vlade. Humana bezbednost postala je, od 1998. godine, glavna orijentacija kanadske i norveške politike. Kanadska vlada smatra da je usvajanjem humane bezbednosti izvršila “paradigmatsku promenu u vođenju [svoje] spoljne politike”. (Heinbecker 2000: 24) Ona je suštinu ove politike opisala kao “stavljanje naroda na prvo mesto”. To znači da je težište više na “mekom” pristupu bezbednosti, nego na teškim aspektima. Kanadski pristup bezbednosti pod humanom bezbednošću podrazumeva:

● premeštanje polazne tačke sa država na ljude i njihove zajednice ● posmatranje pretnji bezbednosti ljudi kao sastavnog dela međunarodnog mira i bezbednosti ● uočavanje da je bezbednost država suštinska, ali da nije dovoljna da u potpunosti garantuje sigurnost i blagostanje naroda ● konstatovanje postojanja kako vojnih, tako i nevojnih izvora pretnji bezbednosti ljudi (na primer, unutardržavni rat, proizvod-nja i širenje lakog oružja, kršenja ljudskih prava, kriminal i droga) ● shvatanje da je bezbednost kontinuum koji počinje prevencijom sukoba, ide preko različitih intervencija i završava se ponovnim izmirenjem. (Heinbecker 2000: 27) Kada bezbednost posmatramo kao (vertikalni) kontinuum, s globa-

lnom bezbednošću na vrhu i humanom bezbednošću na dnu, onda problem nije u koncepciji, već u odgovarajućoj bezbednosnoj politici. Bez-bednosnu politiku u nacionalnom domenu još uvek organizuju minista-rstva pravde, unutrašnjih poslova i odbrane. Spajanje rada ova dva ministarstva na zajedničkoj koncepciji bezbednosti, može predstavljati jedan od velikih izazova nastupajuće decenije. U izveštaju UNDP iz-ražen je stav da “UN moramo tražiti novu ulogu tako da one mogu početi da ispunjavaju plan ostvarivanja ne samo mira, već i razvoja ljud-skog roda” (UNDP 1994: 21). Ovo viđenje ne predstavlja novinu, ako uzmemo u obzir izjavu ministra odbrane Roberta Mak Namare: “U društvu koje se modernizuje bezbednost znači razvoj. Pojam bezbednosti ne podrazumeva samo vojnu opremu, vojnu silu i tradicionalnu vojnu aktivnost mada može da ih obuhvata. Bezbednost podrazumeva razvoj, a bez razvoja ne može biti ni bezbednosti” (MacNamara 1968: 149). Činjenica da vodeće zemlje (npr. Kanada) postavljaju humanu bezbed-nost kao osnovni pojam svoje spoljne politike, može dati dovoljan pod-strek da se ona razvije u glavnu koncepciju.

Bezbednost kao usputni proizvod: implikacije u bezbednosnu politiku

81

Četvrto viđenje bezbednosti koje je ovde predstavljeno je zamisao da bezbednost može biti usputni proizvod drugih aktivnosti, odluka, namera itd. Dobar primer za to je uspešno ostvarena bezbednost član-ica Evropske unije postignuta ekonomskom integracijom. Mada nikad nije bilo predviđeno da bude bezbednosna organizacija, EU je postala jedna od najuspešnijih institucija u oblasti osiguravanja bezbednosti u našoj istoriji. Postavlja se pitanje da li je ovo jedna od ironija istorije ili nešto dublje, nešto što mora imati veze sa načinom na koji se bezbednost stvara ili bi mogla biti stvorena.

Rasprava koja bi po ovom pitanju mogla biti razvijena zasniva se na ideji o bezbednosti kao društvenom stanju. Međutim, to društveno stanje je stanje posebne vrste, koje nije moguće namerno prouzroko-vati. Često se kaže da “sve dobre stvari u životu nemaju cenu”, kao, na primer, sreća, sloboda, ljubav. Ovaj stav podrazumeva da su dobre stvari u životu, u suštini, usputni proizvodi drugih radnji, stanja stvari, institucija itd. Lična sloboda je usputni proizvod demokratije, sreća je usputni proizvod punog i zadovoljavajućeg odnosa. Može se desiti da i bezbednost, u svom najdubljem i najčistijem smislu postane slobod-na (besplatna). Džon Elster ide korak dalje:

“Izgleda da neka (...) mentalna i društvena stanja mogu da se pojavljuju samo kao nesvesni proizvodi aktivnosti koje se preduzimaju zbog drugih ciljeva…[ova stanja] nikada ne mogu biti izazvana smišljeno ili namerno, jer sam pokušaj da se to učini isključuje stanje koje neko pokušava da izazove “. (Elster 1985:168)

Najznačajniju fazu predstavlja pitanje da li se ovo može primeniti kada se razmatra pojam bezbednosti. Nameće se i pitanje da li je bez-bednost – život bez straha – u svojoj suštini usputni proizvod drugih aktivnosti ili stanja stvari. U nekim slučajevima možemo reći da jeste. Elsterova primedba o društvenim stanjima, koja su u osnovi usputni proizvodi, važna je za bezbednosni kontekst, jer nam može pomoći da razumemo razliku između bezbednosti kao odsustva straha (ljudska bezbednost) i teške (vojne) bezbednosti, kao tipa bezbednosti koju traže države i vlade.

Paradigme koje Elster koristi su “spontanost” i “spavanje”. Spon-tanost je stanje koje se ne može postići voljom, inteligencijom, niti namerno. Pokušaj da se insomnija prevaziđe pukom voljom je isti kao i želja da se bude spontan, iracionalan (Elster 1985: 45). Ukoliko za-stupamo ovo mišljenje, a prethodno smo ustanovili da su prednosti demokratija uglavnom i u osnovi usputni proizvodi, postavlja se pitan-je da li je onda tačno da je bezbednost u osnovi usputni proizvod do-bro uređenog društva, demokratije, vladavine zakona i poštovanja ljudskih prava. Na širem planu se postavlja pitanje da li je moguće da će Evropska unija, koja je predviđena i usmerena ka ekonomskoj inte-graciji, postati jedna od najuspešnijih institucija koja osigurava be-

82

zbednost u našoj istoriji, kada znamo da nikada nije direktno i na-merno bila usmerena ka stvaranju bezbednosti.

Na početku 21. veka vlade zapadnih zemalja žele bezbednost i stabilnost više nego ikad. Međutim, postavlja se pitanje da li je svesno i promišljeno ostvarivanje bezbednosti moguće ili je iluzorno. Države shvataju “bezbednost” kao stanje kome je veoma poželjno i korisno težiti, čak i onda kada nema garancija da će taj pokušaj biti uspešan. To je ono što Elster naziva moralnom zabludom o usputnim proizvodima. Kada god primetimo da je takvo stanje stvarno prisutno, po-želimo da ga objasnimo time da je ono posledica smišljene aktivnosti, čak i onda kada je ono pre znak da takva aktivnost nije preduzeta. To je intelektualna zabluda o usputnim proizvodima. Elster naziva takvo stanje nedostižnim ako se ono ne može izazvati inteligentnom i na-mernom aktivnošću, a neizbežnim ako se namerno i inteligentno ništa ne postiže njegovim napuštanjem. Ukoliko akter sebi postavi samo one ciljeve koji su sami po sebi nedostižni, njegova situacija postaje neizbežna.

Vratimo se praksi Evropske unije. Bezbednost i stabilnost koje stvara EU predstavljaju sporedne proizvode njene ekonomske integracije i njenih napora da postigne izvesno uređenje društava. Ovo objašnjava paradoksalan uspeh EU koja bez programa bezbednosne politike uspe- šno nastupa kao bezbednosna organizacija. Ovo možemo posmatrati i obrnuto – izgleda da namera direktnog uspostavljanja teške (vojne) bez-bednosti samu sebe pobija. Ako je bezbednost zaista u osnovi usputni proizvod, stanje koje se “ne može voljom postići”, i ako zaista postoji intelektualna zabluda o usputnim proizvodima, suočavamo se s parado-ksalnom situacijom u kojoj je svaka aktivnost i svaka politika EU da postigne direktnu bezbednost osuđena na propast.

Kao ključno pitanje ostaje da li vlade mogu namerno da stvore društvo koje jeste i oseća se bezbednim. Učinjen je pokušaj da se “osećanje bezbednosti” odredi kao stanje koje se ne može voljom stvoriti, da upotrebimo Elsterov izraz. To stanje može biti izazvano samo aktivnostima i odlukama koje imaju drugi cilj. Bezbednost je usputni proizvod dobro uređenog društva. Prvi cilj svakog društva tre-ba da bude uspostavljanje reda i bezbednost će onda sama uslediti. Mogućnosti da se bezbednost ostvari najveće su ako je politika bez-bednosti indirektna, tj. ako njen cilj nije direktno uspostavljanje bez-bednosti putem oružja, ljudstva ili politike.

Zaključak: od bezbednosne dileme do bezbednosnog paradoksa

Političkom mišlju, kao i međunarodnim odnosima i vojnom strategijom, u drugoj polovini 20. veka dominirala je bezbednosna

83

dilema. Postepenim povećavanjem nestabilnosti u međunarodnom sistemu, jedna država može da oseti da se pretnje drugih država njenoj bezbednosti takođe povećavaju. Rezultat toga može biti pojavljivanje potrebe te države da unapredi svoja (vojna) sredstva kako bi neutralisala moguće napade na svoju bezbednost. Nenamerna posledica ovog jednostranog povećavanja aparata nasilja je da će se druge države osetiti ugroženima i da će, kao odgovor na ovo, nabaviti svoja sredstva da bi neutralisale sredstva prve države. Iz toga sledi da će “dve države koje se zalažu za stanje status quo … završiti, ako ne u ratu, ono bar u odnosu većeg sukoba nego što to zahteva objektivna situacija” (Jervis 1978: 182). Ovu pojavu Džon Herc je, pre jednog veka, nazvao “bezbednosnom dilemom”:

“Svuda gde … postoji anarhično društvo … javlja se pojava koja može biti nazvana “bezbednosnom dilemom” ljudi, grupa ili njihovih lidera. Grupe ili pojedinci koji žive u takvoj konstelaciji moraju biti, i obično jesu, zabrinuti da njihova bezbednost ne bude ugrožena, podvrgnuta dominaciji ili poništena od strane drugih grupa ili pojedinaca. U želji da odbrane bezbednost od takvog napada, osećaju da su primorane da ste-knu više moći kako bi izbegle uticaj moći drugih. Ovo, opet, utiče na druge da budu nesigurniji i primorava ih da se pripreme za najgore. Pošto se u takvom svetu jedinica koje se takmiče niko nikada ne može osećati potpuno sigurno, dolazi do takmičenja moći i stvaranja zlog kola akumulacije bezbednosti i moći.” (Herz 1950: 157)

Bezbednosna dilema postoji i u današnje vreme. Indija i Pakistan, ili Tajvan i Kina, su primeri toga kako države, težeći da povećaju svoju bezbednost, povećavaju osećanje nesigurnosti kod drugih. Ono što se promenilo je to da je paradoksalna priroda bezbednosti privukla našu pažnju. Ljudi teže “maksimalnoj bezbednosti” – zahtevaju sve više policajaca na ulicama; osiguravajuća društva cvetaju; privatne kompanije za bezbednost sve više pružaju svoje usluge, pa i “ko-mandovanje i kontrolu” koji su nekada bili isključivo u nadležnosti policije. Ovako postaje jasnija Beri Buzanova formulacija ovog “para-doksa” po kojoj su posledice napora uloženih u bezbednost negativne:

“Napori u postizanju bezbednosti mogu biti negativni, čak i ako su ob-jektivno uspešni, ukoliko podignu svest o pretnjama do tog nivoa da osećanje nesigurnosti postane veće nego što je bilo pre preduzimanja mera. Pokušaji vlasnika gradskih domaćinstava da osiguraju svoje kuće od provalnika mogu imati ovaj efekat. Gomilanje katanaca, alarma i rešetaka povećava pretnju od provalnika, jer im ukazuje na postojanje vredne imovine, a to utvrđene vlasnike domaćinstava dovodi do gubitka mira.” (Buzan 1991: 37)

U bukvalnom značenju pojma bezbedan – a to je “nesposoban da pobegne” – postoji gruba ironija. Ova ironija leži u suštini bezbednosnog paradoksa. Razlika između bezbednosne dileme i bezbednosnog para-

84

doksa je veoma mala, ali postoji. Bezbednosna dilema pretpostavlja an-arhično stanje, a bezbednosni paradoks u “dobro uređenom društvu”, sa centralnom vlašću, utiče na formiranje legitimnih policijskih snaga i in-stitucija koje dobro funkcionišu. Druga razlika je u tome da se kod dile-me osećanje nesigurnosti povećava opažanjem drugog, dok se u para-doksalnoj situaciji naoružavamo, a postajemo manje bezbedni. Ovo je neprilika našeg doba – povećavanjem relativne bezbednosti sve više se povećava naše osećanje nebezbednosti. Težnjom da smanjimo ili upra- vljamo mogućim opasnostima i pretnjama koje ugrožavaju našu egzistenciju i način života, gubimo slobodu, svodimo svoj život na polise osiguranja i povećavamo kolektivnu i individualnu anksioznost.

Bezbednosni paradoks duboko utiče na bezbednosnu politiku. Statistički gledano, Zapad nikada nije bio bezbedniji, ali osećanje koje ljudi, individualno i kolektivno, imaju je da su sve manje bezbedni. Zbog toga od svojih vlada zahtevaju preduzimanje delotvornijih akcija, a često ostaje nejasno koju vrstu akcije, u stvari, očekuju. Prvi korak u ostvari-vanju tih očekivanja bi mogao biti razmatranje bezbednosti kao sveo-buhvatne pojave, koja zahteva integralnu bezbednosnu politiku. Ona se kreće u rasponu od humane bezbednosti do obaveza koje država ima u međunarodnom domenu. Političke posledice te rekonceptualizacije su duboke, jer prisiljavaju vlade da ponovo razmotre organizaciju celoku-pnog bezbednosnog sektora.

Literatura

Beck Ulrich (1992), Risk Society. Towards a New Modernity, London: Sage Pub-lications

Biedenkopf Kurt (1994), “Facing the Challenge of Upheaval in Europe”, NATO Review, June 1994

Buzan Barry (1991), People, States and Fear. An Agenda for International Se-curiy Studies in the Post-Cold War Era, 2nd edition, Hemel Hempstead: Harvester Wheatsheaf

Defoe Daniel (1719/2002), Robinson Crusoe, Viking Penguin Elster Jon (1985), Sour Grapes. Studies in the subversion of rationality, Cam-

bridge: Cambridge University Press Giddens Anthony (1990), The Consequences of Modernity, Stanford: Stanford

University Press Grayson Kyle (2001), “Human security in the global era”, in: Daniel Drache

(ed), The market or the public domain. Global governance and the asym-metry of power, London: Routledge, pp. 229-252

Heinbecker Paul (2000), “The Concept of Human Security: A Canadian View”, RUSI Journal, December 2000

Herz John (1950), “Idealist Internationalism and the security dilemma”, World Politics

Jervis Robert (1978), “Co-operation under the securiy dilemma”, World Politics, XXXI

Kornai Janos (1992), The Socialist System, Princeton: Princeton University Press

85

MacNamara Robert S. (1968), The Essence of Security, New York: Hodder & Stoughton

OSCE secretariat (1999), OSCE Handbook, 3rd edition, Vienna: OSCE Rothschild Emma (1995), “The changing nature of security”, in: Issues in Global

Governance, papers written for the Commission on Global Governance, Den Haag: Kluwer Law International

Rousseau Jean-Jacques (1990), The state of war: Confederation as a means to peace in Europe

Sakena K. P. (1974), The United Nations and Collective Security Sheveradnadze Eduard (1999), speech for the OSCE Summit in Istanbul The Independent Commission on Disarmament and Security issues (1982),

Common Security: A Programme for Disarmament, New York Tinbergen Jan and Fischer, Dietrich (1987), Warfare and Welfare. Integrating

Security Policy into Socio-Economic Policy, Sussex: Wheatsheaf Books UNDP (1994), New Dimensions of Human Security, Human Development Re-

port, Oxford: Oxford University Press White N. D. (1996), The Law of International Relations, Manchester: Manches-

ter University Press Wolfers Arnold (1962), Discord and Collaboration, Baltimore: Johns Hopkins

University Press

86

Andrzej Karkoszka

DOPRINOS ŽENEVSKOG CENTRA REFORMI VOJSKE U ZEMLJAMA

U TRANZICIJI

Reformisanje oružanih snaga jedne zemlje je složen i težak zada-

tak. Međutim, ako želimo da gradimo demokratsku državu, njene oru-žane snage moraju da budu u skladu sa zahtevima i načelima koja ih čine stubom takve države. Uprkos složenosti zadatka koji je pred va-ma, vi ćete uspeti ako postoji jasna politička volja da se to uradi. Ima-te mnogo prijatelja koji su voljni da vam pomognu, a među njih ubra-jam i Ženevski centar koji ovde predstavljam.

Onima među vama koji ne dolaze iz jugoslovenske federacije i za-to možda imaju manje dodira sa nama, hoću da predstavim svoju insti-tuciju. Centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga ili, kako ga mi zovemo, DCAF, međunarodna je fondacija zasnovana na švajcarskim zakonima, koju finansira švajcarska Vlada. DCAF je osnovana okto-bra 2000. godine sa ciljem da podržava države i nevladine organizaci-je u naporima da uvedu i ojačaju demokratsku kontrolu oružanih sna-ga i snaga bezbednosti i da unapređuje međunarodnu saradnju u toj oblasti. To činimo sistematski, sakupljanjem i analiziranjem postoje-ćeg znanja i iskustva o reformama bezbednosnog sektora, objavljiva-njem saznanja i stavljanjem na raspolaganje „naučenih lekcija“ vlada-ma i institucijama koje nam se obrate. Iako smo srazmerno mala i mlada institucija, pokrenuli smo nekoliko programa usmerenih ma-hom na Istočnu i Južnu Evropu. Sada imamo dugoročne programe u svim zemljama u ovoj oblasti, delom u okviru Pakta za stabilnost, kao i u Rusiji, Ukrajini, Moldaviji, Gruziji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj.

Jedan od prvih poziva za pomoć upućen nam je iz vaše zemlje. U ime najviših vlasti u jugoslovenskoj federaciji, DCAF je, zajedno s Institutom East-West iz Njujorka, pokrenuo projekt reforme bezbed-nosnog sektora, koji je sproveden decembra 2001. godine i iz koga je proizašla publikacija u šest tomova, sa nekoliko konkretnih preporuka u vezi sa strategijom državne bezbednosti, oružanim snagama, polici-jom, obaveštajnim službama i pograničnim obezbeđenjem. U nastavku projekta, DCAF je sredinom 2002. godine pomogao Saveznom parla-

87

mentu da izradi Nacrt zakona o vojnoj obaveštajnoj službi. Višegodi-šnji projekt o sistemima obezbeđivanja državnih granica, kao najveća pojedinačna operacija u vidu podrške zemljama Pakta stabilnosti, tre-nutno je u toku, a njegova svrha je da se uvedu i pokrenu delotvorne strukture za obezbeđivanje granica. Još jedna važna inicijativa, koja treba da bude završena ove godine, jeste procena onoga što je do sada učinjeno na reformi sektora bezbednosti u sedam južnoevropskih ze-malja. Uskoro će biti objavljena „lekcija“ naučena tokom ovog istraži-vanja. Imajući u vidu fundamentalni značaj koji sektor državne bez-bednosti ima za parlamentarnu demokratiju, DCAF je pripremio sveo-buhvatni priručnik o ovoj temi, koji će uskoro izaći iz štampe. Imajući pozitivno iskustvo u radu sa parlamentima u Rusiji, Ukrajini, Gruziji i u vašoj zemlji, DCAF je osnovao „grupu za pravno-političku pomoć“ parlamentima i dugoročni „program podrške parlamentima“, u kome su pobrojani i analizirani zakoni i nacrti zakona o svim vidovima ci-vilno-vojnih odnosa, pregled parlamenata i reformi u sektoru bezbed-nosti. Takođe, DCAF finansira domaće parlamentarne stručnjake u ve-likom broju država u regionu. Zajedno sa parlamentarnom skupštinom NATO, DCAF često organizuje programe obuke za nove parlamentar-ce i njihov personal. DCAF sponzoriše i neposredno organizuje brojne međunarodne konferencije i radionice o pitanjima kao što su novo bezbednosno okruženje u Jugoistočnoj Evropi, oblikovanje nove bez-bednosne arhitekture u Evropi, pomirenje i demobilizacija u periodu posle sukoba, reforma obrazovanja policije, odgovornost policije, do- školovanje vojnog personala, i mnoga druga. Ukoliko pogledate naš vebsajt i naše zajedničke publikacije, možete primetiti da je oko 20% radnih dokumenata i oko 30% zajedničkih publikacija posvećeno va-šoj zemlji i regionu i da su napisani u saradnji sa jugoslovenskim stručnjacima. Ukratko, izbliza pratimo vaše reformatorske napore i na-meravamo da budemo ovde kad god nas pozovete da pomognemo i sarađujemo.

Ovde imamo mnogo prijatelja i institucija sa kojima sarađujemo. Jedan od naših najbližih partnera u vašoj zemlji je istovremeno i su- organizator ovog seminara, a to je Centar za civilno-vojne odnose, ko-jim rukovodi dr Miroslav Hadžić. Zaposleni u Centru za civilno-vojne odnose učestvovali su u više od 10 konferencija i radionica DCAF, a objavili smo i nekoliko radova uz pomoć tog Centra. Nadamo se da ćemo i ubuduće nastaviti ovu saradnju.

Sa stanovišta DCAF, oružane snage svake zemlje sprovode svoju reformu u konkretnom istorijskom, političkom, socijalnom i ekonom-skom kontekstu. Taj kontekst određuje početak i trajanje, dubinu i pra-vac reformi. U slučaju vaše zemlje, pokretanje reformi je posebno te-gobno zbog nedavnih sukoba, opšte nesigurnosti, teških ekonomskih prilika i krhkosti unutrašnjopolitičkog sistema. U takvim okolnostima je posebno teško pokrenuti reforme oružanih snaga, jer proces reformi

88

– često politički sporan i skup – ne bi trebalo da bude nikakva smetnja unutrašnjoj stabilnosti i bezbednosti. Međutim, jugoslovenska federa-cija više ne može da odlaže razmišljanje, planiranje i pokretanje refor-mi svojih oružanih snaga. Sve je više zemalja u okruženju koje su već daleko odmakle u transformaciji svoje vojne strukture u skladu sa vla-dajućim stremljenjima u Evropi, stremljenjima prema demokratizaciji, profesionalizaciji, modernizaciji i, poslednje, ali ne i manje važno, prema međunarodnom angažovanju svojih oružanih snaga. Nadalje, očevidna želja jugoslovenskog društva da se pridruži ostatku demo-kratske i imućne Evrope ne može se ostvariti bez dubinskih promena jugoslovenskih oružanih snaga i njihovog funkcionisanja u okviru dr-žave. Od posebne vrednosti, u ovom smislu, jeste uspostavljanje sna-žne demokratske kontrole oružanih snaga. Bez tih promena jugoslo-venska demokratija neće ulivati poverenje spoljašnjem svetu, niti će, najverovatnije, biti uspešna.

Iako prihvatamo posebnost političkog konteksta svake države, a time i konkretne izazove kada je reč o reformi oružanih snaga zemlje, treba reći da postoji mnoštvo osnovnih pravila ili „lekcija“ primenlji-vih u svakom političkom kontekstu i zajedničkih svim reformskim programima. Iskustvo iz više od 10 istočnoevropskih zemalja, koje su već završile ili upravo započinju reforme, pokazuje da se u svakom pojedinačnom slučaju vojska često protivi ovim zajedničkim pravili-ma i prihvata ih s mukom i gađenjem, ali ih na kraju ipak usvoji i pri-hvati. Dozvolite da pomenem samo neka.

Prvo, reformu odbrambenih snaga ne može da razradi samo voj-ska. Neophodni su saradnja političkog i civilnog rukovodstva u odlu-čivanju o reformama i njihovom oblikovanju, široka podrška javnosti i učestvovanje izabranih civilnih vlasti, kao i građanskih društvenih grupa.

Drugo, smanjenje oružanih snaga nije glavni cilj reforme. Glavni cilj je demokratski, odnosno transparentan i odgovoran proces obliko-vanja odbrambene politike, nabavke oružja, finansiranja vojske, ka-drovske politike i angažovanja i upotrebe oružanih snaga, što pokriva čitav spektar reformskih mera.

Treće, reforme su skupe i veoma bolne za zaposlene u vojsci. Za-to je na civilnim političkim vlastima posebna odgovornost za valjano planiranje reformi i racionalno raspolaganje oskudnim sredstvima koja imaju na raspolaganju. U skladu s tim, političke vlasti treba da obez-bede višegodišnje finansiranje reforme. U protivnom, proces reformi može da se zaustavi ili uspori, što izaziva „umor od reformi“ u vojnoj i političkoj eliti.

Četvrto, da bi se umanjio teret reformi, one se moraju planirati na duži period, sa jasnom predstavom o tome šta se dobija na kraju. Dok-trinarno razmišljanje o vojsci, kao i stvaranje odgovarajućeg pravnog okvira koji će usmeravati odluke o reformi, treba da prethode struktu- rnoj i tehnološkoj transformaciji.

89

Peto, uspostavljanje demokratskih pravnih normi tek je početak procesa, jer samo njihova primena u stvarnom životu donosi očekiva-ne rezultate. Isto tako, imenovanje nekoliko civila u vrh vojne birokra-tije, bez istinskog demokratskog upravljanja odbrambenom politikom i bez učestvovanja građanskog društva i medija, ne čini stvarnu civilnu kontrolu vojske.

Šesto, dok su napori u samoj zemlji conditio sine qua non ozbiljnih reformi, međunarodna pomoć i saradnja često se pokazuju kao odlučujuće za sprovođenje reformi do kraja. One su teške i politički kabaste, pa, prema tome, često osporavane i zaustavljane na pola puta. Pritisak srodnih zemalja i prijatelja, izgledi da zemlja bude međuna-rodno prihvaćena i nagrada koju donosi osećanje pripadnosti jednoj ši-roj međunarodnoj zajednici mogu biti presudni za nastavak procesa. Blagotvoran uticaj učestvovanja, recimo, u programu „Partnerstvo za mir“, dokazan je u iskustvima mnogih država. Međutim, da bi imao koristi od političkih i organizacionih resursa tog saveza, budući član programa „Partnerstvo za mir“ mora najpre da promeni stavove koji preovlađuju u javnosti, a naročito u političkim elitama, i da prestane da u NATO vidi mogućnu pretnju ili protivnika.

Sedmo, istinska demokratska kontrola nije mogućna ako glavne funkcije odbrambenog menadžmenta ostaju u rukama centralnih voj-nih struktura, koje često štite svoje interese ne vodeći računa o široj društvenoj dobrobiti. Mnoge funkcije ovih centralnih vojnih struktura, koje obično oličava generalštab, treba da preuzme civilna i profesio-nalna birokratija ministarstva odbrane. Takva smena odgovornosti se može obaviti samo kada postoji odgovarajući civilni kadar; ova pretpostavka se može ostvariti samo posle dužeg vremena i neprekidnog napora.

Osmo, reformom oružanih snaga se može postići željeni učinak u čitavom procesu demokratizacije ako ga prate slične mere u čitavom bezbednosnom sektoru države. Samo na taj način oružane snage mogu da počnu da funkcionišu u okvirima svog mandata, oslobođene zada-taka kao što su policijski poslovi, obezbeđivanje granica, čuvanje vla-dinih institucija, trgovina oružjem i proizvodnja oružja.

Naveo sam samo neka od iskustava mnogih zemalja u istočnom delu Evrope u protekloj deceniji. Neka od njih mogu zvučati neprija- tno, ali, ako se reforma odbrambenih snaga shvati ozbiljno, nema dru-ge nego suočiti se sa izazovima reformi prema ovim dokazanim obra-scima. Što ih ranije primenite u svojoj zemlji, to će Jugoslavija imati veće izglede da izgradi trajnu demokratiju i uspostavi stabilnost u ze-mlji i u okruženju. Svi vaši prijatelji, a među njima i Centar za demo-kratsku kontrolu oružanih snaga iz Ženeve, u ovom su teškom podu-hvatu uz vas.

prevela: Ana Davičo

90

Matúš Korba

TRANZICIJA CIVILNO-VOJNIH ODNOSA U SLOVAČKOJ

U slučaju Slovačke Republike, značaj pitanja civilno-vojnih odno-

sa raste u vezi sa njenom spoljnom politikom i bezbednosnom orijen-tacijom prema NATO. Uporedo sa tri politička kriterijuma za član-stvo, u okviru rasprava o drugoj rundi proširenja NATO, u prvi plan su izbila dva posebna kriterijuma – kompatibilnost i interoperativnost oružanih snaga i civilna kontrola slovačkih oružanih snaga. U ovom kontekstu, potrebno je postaviti pitanje da li je Slovačka spremna da ispuni posebne kriterijume za članstvo u NATO. Preovlađuje opštepri-hvaćeno mišljenje da se Slovačka Republika već uhvatila u koštac sa uspostavljanjem sistema demokratske kontrole i civilne odgovornosti oružanih snaga i da nema problema u sferi civilno-vojnih odnosa. U stvarnosti, međutim, stvaranje uravnoteženog oblika ovih odnosa još nije završeno, pogotovu što civilno-vojni odnosi nisu dovoljno razvi-jeni na neformalnom nivou i što su sistem demokratske kontrole i ci-vilna odgovornost Slovačkih oružanih snaga ograničeni neadekvatno formiranom bezbednosnom zajednicom.

U 1989. godini stvorena je mogućnost transformisanja političkog si-stema i prestrukturiranja njegovog karaktera u oblik kakav je usposta-vljen u zapadnim demokratijama, što je, takođe, uticalo na oružane snage koje su prošle kroz nekoliko etapa u procesu transformisanja ci-vilno-vojnih odnosa i stvaranja sistema demokratske kontrole i civilne odgovornosti. Posle novembra 1989. godine, najbrža etapa je bila odvajanje čehoslovačkih oružanih snaga od Komunističke partije, što je bilo sasvim predvidljivo ako se ima u vidu hitna potreba nove poli-ti- čke elite da prethodnom režimu oduzme instrumente moći. Sledeća etapa je bila depolitizacija i zabrana svake partijske aktivnosti u oruža-nim snagama. Ovi koraci su preduzeti čak i pre osnivanja slovačkih oružanih snaga u okviru Čehoslovačke Federativne Republike i posta-vili su temelje za dalji napredak u ovoj oblasti u vremenu koje je dola-zilo. Posle 1993. godine, Slovačka Republika je nastavila proces prila-gođavanja oružanih snaga mehanizmu demokratske kontrole na for-malnom nivou – da oružane snage kontrolišu Vlada, Parlament i druga državna tela. Zakonski standardi su formulisani i postavljeni u konsti-

91

tucionalni okvir, pri čemu su civilno-vojni odnosi institucionalizovani, a sistemi njihovog funkcionisanja konstituisani.

Nasuprot relativno dobro uspostavljenom formalnom nivou civil-no-vojnih odnosa, neformalni nivo se u slovačkim uslovima tek krista-liše. U vezi s tim, javno mnjenje je najtransparentnija manifestacija veze između društva i oružanih snaga. U isto vreme, javno mnjenje je efikasno sredstvo civilne odgovornosti slovačkih oružanih snaga. Na neformalnom nivou, takođe, postoji institucionalizovani element civil-ne odgovornosti, npr. nevladine organizacije, koje su neposredan part-ner vladinim institucijama za saradnju u oblasti politike bezbednosti i odbrane u okviru principa civilno-vojnih odnosa.

Prisustvo snažne civilne odgovornosti u vidu javnog mnjenja, ci-vilni eksperti za bezbednost (kao deo bezbednosne zajednice) i postoja-nje nevladinih organizacija aktivnih u oblasti bezbednosne politike predstavljaju osnovni preduslov za standardni zapadni model civilno-vojnih odnosa. Ravnoteža između formalnog i neformalnog nivoa ci-vilno-vojnih odnosa je izuzetno važna, jer njeno odsustvo generiše po-tencijalne rizike. Dugoročni rad nevladinih i akademskih organizacija ili fondacija, kao što su, npr., Slovačka asocijacija za spoljnu politiku, Fondacija Fridrih Ebert ili Unesco-centar na Odseku za političke nau-ke Univerziteta Comenius, pokazali su se veoma važnim. Ipak, potrebno je reći da nezavisan treći sektor u Slovačkoj, koji predstavljaju na-vedene organizacije, još uvek nije ravnopravan partner državnih orga-na vlasti u kontekstu neformalnog nivoa civilno-vojnih odnosa. U slo-vačkim prilikama, vladinom sektoru nedostaju nevladini partneri koji bi učestvovali u odgovornosti oružanih snaga. Neravnoteža civilno-vojnih odnosa u Slovačkoj Republici je izazvana njihovom slabom razvijenošću na neformalnom nivou. To je tako uprkos činjenici da sa-dašnje pozitivno iskustvo saradnje između vladinog i nevladinog sektora postoji čak i u oblasti bezbednosne politike.9

Saradnja između navedenih nevladinih organizacija i slovačkih oružanih snaga je prvobitno bila ograničena time što su pitanja nacio-nalne bezbednosti bila poverljiva, zbog duha „skrivanja“ i drugih ste-reotipa koji su preostali iz doba komunističkog režima. Iako su se pro-mene u političkom sistemu odigrale brzo, a posle 1993. godine i oru-žane snage verbalno izrazile svoju privrženost saradnji sa civilnim ————

9 Aktivnosti, kao što su Projekt seminara o nacionalnoj bezbednosti (Mini-starstvo odbrane Slovačke Republike – Centar za strateške studije, Slovačko ud-ruženje za spoljnu politiku, Fondacija Fridrih Ebert – FES) i Projekt obrazovanja za upravljanje bezbednošću (Ministarstvo odbrane Slovačke Republike, Holand-ski centar za studije evropske bezbednosti CESS, Unesco-centar na Odseku za političke nauke Univerziteta Comenius), organizovane su na ovoj osnovi. To stvara određeni temelj na kome sada može biti izgrađena priprema drugih aktivnosti u okviru saradnje između vladinih agencija i trećeg sektora u stvaranju bezbednosne zajednice u Slovačkoj.

92

sektorom, promena mišljenja vojnih profesionalaca je trajala duže: obuhvatala je postepenu transformaciju bezbednosne kulture, čije su glavne odlike bile povećanje transparentnosti u okviru bezbednosne politike, otvaranje Vojske Slovačke Republike prema društvu i uspo-stavljanje radnih kontakata sa nevladinim organizacijama. Od 1994. do 1998. godine ovaj pozitivni proces je komplikovan problemima na unutrašnjepolitičkoj sceni i tenzijama u rukovodstvu Ministarstva od-brane Slovačke Republike. Međutim, ipak je uspostavljena saradnja između nevladinog sektora i Vojske Slovačke Republike

Zajednički projekti su usredsređeni na porast informacija o pita-njima bezbednosti i aktuelnim pitanjima o odbrambenoj politici Slo-vačke Republike u kontekstu integracije u NATO. Uporedo sa ovim primarnim ciljem, postojao je sekundarni cilj – podržavanje međusob-ne saradnje i razvoj neformalnog nivoa civilno-vojnih odnosa. Aktiv-nosti nevladinih organizacija su pomogle uklanjanju barijera između oružanih snaga i civilnog sektora i njihove aktivnosti su slovačke oru-žane snage dočekale kao dobrodošle. U isto vreme, slabosti nezavi-snog trećeg sektora su postale uočljive, pošto su bezbednosna politika i saradnja sa Vojskom Slovačke Republike oblasti od interesa za ogra-ničen broj nevladinih organizacija. Sada je to najveći nedostatak u ci-vilno-vojnim odnosima, koji se najuočljivije manifestovao za vreme pripreme koncepcijskih bezbednosnih dokumenata. Ministarstvo od-brane Slovačke Republike je pokrenulo javnu raspravu o Nacrtu stra-tegije bezbednosti i odbrane Slovačke Republike, ali je, međutim, mo-ralo da uloži velike napore da izazove i održi interesovanje civilnog sektora.

Iz kratkoročne perspektive, razvoj saradnje između civilne i vojne sfere na ekspertskom nivou, radi jačanja bezbednosne zajednice, mora biti jedan od najviših prioriteta u sklopu poboljšanja demokratskih ci-vilno-vojnih odnosa u Slovačkoj Republici. Za podršku ovim aktivno-stima se može iskoristiti visok nivo kredibiliteta slovačkih oružanih snaga, koji – prema ispitivanju javnog mnjenja – dostiže 70%, što nije uobičajena i standardna pojava. U pogledu kredibiliteta, oružane snage su već duže vreme rangirane kao prve među državnim telima, što je proisteklo iz činjenice da je Vojska Slovačke Republike zadržala poli-tičku neutralnost i nepristrasnost u periodu komplikovanog unutra- šnjepolitičkog razvoja u Slovačkoj od 1994. do 1998. godine. Povere-nje, međutim, nije proisteklo iz poznavanja stvarne situacije u oruža-nim snagama, već iz uvažavanja njihovog stava u okviru civilno-voj-nih odnosa.

Posle otklanjanja unutrašnjepolitičkih ograničenja u periodu 1994–1998, stvoreni su povoljniji uslovi za okončanje transformisanja Vojske Slovačke Republike i uspostavljanje civilno-vojnih odnosa standardnog zapadnog tipa. Iz perspektive demokratske kontrole i ci-vilne odgovornosti Vojske Slovačke Republike, kao jednog od priori-

93

tetnih kriterijuma za članstvo u NATO, u drugom talasu njegovog pro-širenja, u vezi sa ravnotežom civilno-vojnih odnosa, Slovačka je suo-čena sa zadatkom jačanja svog neformalnog nivoa. Iako su pod priti-skom političke situacije odmah posle novembra 1989. godine prvi ko-raci u procesu transformacije civilno-vojnih odnosa preduzeti veoma brzo i u bliskom sledu, završni korak da se zaključi ovaj proces tek treba da bude preduzet. U stvari, potrebno je dovršiti stvaranje bez-bednosne zajednice.

Bezbednosna zajednica se sastoji od vladinih i nevladinih ekspe-rata. Prva grupa obuhvata profesionalce koji rade u okviru sistema na-cionalne bezbednosti, kao što su vojna lica i civili koji rade u kontrol-nim telima državnog aparata i u samim oružanim snagama. U vezi s globalnim trendom transformacije karaktera oružanih snaga posle Hladnog rata, sjedinjavanje tradicionalne uloge profesionalnog vojni-ka i uloge birokrate i rukovodioca se intenziviralo i tako je, prema A. Perlmuteru, klasiku teorije civilno-vojnih odnosa, ojačao model „kor-porativnog profesionalca“. To pomeranje se, takođe, odrazilo i na de-mokratsku kontrolu oružanih snaga, pošto sadašnji sistem nacionalne bezbednosti zahteva vojne eksperte s poznavanjem kako bezbednosne politike tako i međunarodnih odnosa i civilne eksperte koji dobro po-znaju pitanja bezbednosti i vojna pitanja. Druga grupa bezbednosne zajednice sastoji se od civilnih eksperata koji su aktivni u nevladinoj sferi – nezavisni istraživači na akademskim radnim mestima i u medijima.

U pogledu funkcionalnosti formalnog nivoa civilno-vojnih odnosa u Slovačkoj, potrebno je da prva grupa bezbednosne zajednice (profe-sionalci nacionalnog bezbednosnog sistema) radi ne samo u Ministar-stvu odbrane Slovačke Republike i oružanim snagama, već i u drugim državnim institucijama. Sa prilagođavanjem sistema nacionalne bez-bednosti Slovačke Republike NATO standardima, zahtev za dobro pripremljenim specijalistima će se povećati čak i u drugim vladinim agencijama i u Nacionalnom savetu Slovačke Republike. Reforma si-stema odbrane Slovačke Republike, koji je integralni deo nacionalnog sistema bezbednosti, zahtevaće uključivanje eksperata za bezbednost u ministarstva, kao što su Ministarstvo trgovine Slovačke Republike, Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovačke Republike, Ministarstvo fi-nansija Slovačke Republike i Ministarstvo saobraćaja, pošta i teleko-munikacija Slovačke Republike, tim pre što su do sada relevantna me-sta zauzimali profesionalci ili nekadašnji vojnici. Međutim, stvarna priprema eksperata za bezbednost nije u saglasnosti sa rastućim zahte-vima ni sa kvantitativnog ni sa kvalitativnog stanovišta. Primena Pro-gramske deklaracije Vlade Slovačke Republike iz 1998. godine, koja navodi „da će ustanoviti instituciju za pripremu visokokvalifikovanih eksperata u oblastima bezbednosti, odbrane i upravljanja krizom i da

94

će stimulisati razvoj i jačanje novih trendova u vojnom mišljenju“, još nije počela.

Što se tiče ravnoteže civilno-vojnih odnosa u Slovačkoj na nefor-malnom nivou, potrebno je da sistematski bude ojačana druga grupa bezbednosne zajednice koju predstavljaju civilni eksperti iz nevladine sfere. Njena podrška je od suštinske važnosti za uravnoteženje oba de-la bezbednosne zajednice. Samo na taj način može biti otklonjen jedan od najozbiljnijih nedostataka u sferi civilno-vojnih odnosa u Slovačkoj – nerazvijena bezbednosna zajednica. Njeno ubrzano uspostavljanje može tako da stvori bolje uslove za civilnu odgovornost Vojske Slova-čke Republike na neformalnom nivou ovih odnosa u predvidljivoj bu-dućnosti, omogućujući tako da Slovačka bude bliže potpunom ispu-njenju jednog od posebnih kriterijuma za članstvo u NATO.

Zemlje u tranziciji, kojima Slovačka pripada, moraju da se suoče sa izazovom konstituisanja sopstvenih tipova demokratskih civilno-vojnih odnosa, što je mnogo značajniji zadatak. S obzirom na to da su podvrgavanje Slovačkih oružanih snaga principima demokratske kon-trole i civilna odgovornost bili preduslov za obezbeđivanje uspešnog rada novog režima, čija je uloga bila ometena odsustvom demokrat-skih tradicija u ovoj sferi, to je imalo ograničavajući uticaj na stvara-nje uravnoteženih odnosa između Vojske Slovačke Republike i dru- štva po modelu zapadnih zemalja. Stvaranje demokratskog tipa civilno-vojnih odnosa je počelo za vreme postojanja Čehoslovačke Fede-rativne Republike i predstavlja kompleksan i komplikovan proces. Ono se ne može smatrati završenim čak ni sada, osam godina posle osnivanja nezavisne Slovačke Republike.

U ovoj sferi, Vlada Slovačke Republike je sebi postavila cilj da izgradi standardne i uravnotežene odnose između Vojske Slovačke Republike i društva koji bi odražavali osnovne principe demokratske kontrole i civilne odgovornosti. Stvaranje takvog tipa civilno-vojnih odnosa i njihovo uspostavljanje u praksi su osnovni preduslovi za uza-jamnu koegzistenciju Vojske Slovačke Republike i društva. To isto-vremeno garantuje da će biti obezbeđena efikasna odbrana Slovačke Republike od postojećih rizika i mogućnih pretnji, kao i zaštita sada- šnjeg demokratskog režima protiv eventualnih zloupotreba Vojske Slovačke Republike za političke ciljeve. Tako je primena demokrat-skog tipa civilno-vojnih odnosa, u stvari, stvorila jednu od najvažnijih okvirnih karakteristika bezbednosne politike Slovačke Republike, po-što ona predstavlja jednu od primarnih garancija da će demokratija biti održana.

Slovačka Republika je uspešno završila prvu fazu stvaranja ura- vnoteženog položaja Vojske Slovačke Republike u društvu. Standard-ni tip civilno-vojnih odnosa je konstituisan na formalnom nivou tih odnosa, a osnovni principi demokratske kontrole oružanih snaga su, takođe, dokazali svoju vrednost u praksi. To je bio period prvih šest

95

godina postojanja Vojske Slovačke Republike, za koje vreme se ovaj tip civilno-vojnih odnosa dokazao kao otporan na spoljne i unutrašnje-političke uticaje koji su u to vreme ugrožavali demokratski karakter. Da bi ovaj proces bio okončan, potreban je uspešan završetak druge etape, uključujući i stvaranje neformalnog nivoa ovih odnosa, zato što njihova izgradnja nije predstavljala prioritet od 1993. do 1998. godine. U kratkom vremenskom periodu, završetak neformalnog nivoa postaje poslednji od značajnih zadataka i njegovim izvršenjem Slovačka će u potpunosti ostvariti NATO standarde u pogledu posebnog kriterijuma za članstvo u NATO, tj. kriterijuma demokratske kontrole i civilne od-govornosti Vojske Slovačke Republike u okviru standardnih i uravno-teženih civilno-vojnih odnosa. U vezi s tim, stvaranje sistema pripre-me civilnih eksperata za pitanja bezbednosti i jačanje profesionalne bezbednosne zajednice biće jedan od najvažnijih momenata za uspe-šan napredak.

prevela: Dubravka Alić

96

Andrzej Zybertowicz

CIVILNO-VOJNI ODNOSI U POSTKOMUNISTIČKOJ

POLJSKOJ*

Većina oficira bi želela da služi državi… Međutim, oni sebi posta-vljaju pitanje – ko predstavlja državu.

Uvod

Dozvolite mi da ovaj referat započnem sa nekoliko klasifikacija. Prvo, ja se ovde bavim sociološkim pristupom pitanju koje nas intere-suje. Prema tome, kao drugo, ja se neću baviti pravnim aspektima tih odnosa. Umesto toga, usredsrediću se na neformalne – po mom mi- šljenju više činjenične dimenzije vezane za dinamiku raznih grupnih interesa uključenih u civilno-vojne odnose. Treće, moja analiza se uglavnom zasniva na otvorenim izvorima (dokumentima i izveštajima medija) i samo je u neznatnoj meri dopunjena ograničenim brojem in-tervjua sa bivšim i sadašnjim civilnim i vojnim funkcionerima polj-skog Ministarstva odbrane. Četvrto, koncentrisaću se na prepreke za uspostavljanje civilne demokratske kontrole vojske u Poljskoj. Neću dati nikakav opsežan prikaz odnosa koji nas interesuju, prikaz koji bi predstavljao jedan uravnotežen izveštaj o dostignućima i propustima u poslednjih trinaest godina transformacije. Rekao bih, čak, da se ovde predlaže uži pristup: prepreke će se skoro isključivo posmatrati kroz ulogu neformalnih mreža moći, kao značajnog faktora koji menja sam proces otklanjanja nasleđa starog autoritarnog režima.

Iako se koncentrišem na situaciju u Poljskoj, verujem da moja analiza, zbog sličnog strukturnog istorijata ranijih komunističkih reži-ma, nudi zapažanja koja mogu biti od određenog značaja za izazove sa kojima se suočava današnja Jugoslavija, kao i druge zemlje koje spa-daju u postkomunističke, ne samo na Balkanu.

————

* Za pomoć pri istraživanju za ovaj referat, zahvalan sam svom studentu, gospodinu Danijelu Vicenti (Wicenty), koji je radio doktorat.

97

Opšti pregled – neutralnost i nestabilnost

Iz određene perspektive, trinaest godina poljske sistemske tran-sformacije se može sagledati kroz rezimirano zapažanje Marije Vlaho-ve (koje se prvobitno odnosilo na Češku Republiku): „Vojska je ostala neutralna i njena lojalnost novom političkom rukovodstvu je imala po-zitivan uticaj na demokratski razvoj zemlje“ (Vlahova, 2002:1). Me-đutim, prihvatanje takvog jednog zaključka bi nas ostavilo sa površ-nim pogledom na proces koji nas interesuje. Druga, ništa manje zna-čajna dimenzija je i činjenica da se lojalnost vojske nije pomerila od komunističkih ideala i institucija ka principima vladavine prava, nego ka tržišnim i kvazitržišnim podsticajima (ili, bolje rečeno, iskušenji-ma) koji proizilaze iz novih i još nezrelih tržišnih igara.

Time se može delimično objasniti zašto jedno drugo opažanje Vlahove ima, isto tako, određenu valjanost u poljskom kontekstu: „Ci-vili koji su bili zaduženi za Ministarstvo odbrane tako su se brzo sme-njivali na funkcijama da njihov uticaj na odlučivanje nikada nije bio jak (...). Komunikacija između Ministarstva odbrane i Generalštaba je bila neadekvatna i u mnogim oblastima nije bilo jasne podele ovlašće-nja. Ovo opterećuje uzajamne odnose nepoverenjem, svaljivanjem od-govornosti na drugoga i izbegavanjem profesionalne odgovornosti za donošenje odluka“ (Vlahova, 2002:3, 7).

Pukovnik dr Marek Tarčinjski (Tarczyński), bivši direktor odelje-nja za društveno – obrazovne delatnosti Ministarstva odbrane, prime-tio je: „Dvanaest godina nije donet ni jedan jedini zakonski predlog kojim se regulišu nadležnosti (u okviru odbrambenog sistema zemlje). Mi još uvek ne znamo ko je odgovoran za državnu bezbednost u Polj-skoj. Ko će biti zadužen za odbranu u slučaju rata ili vanrednog stanja: predsednik ili premijer? Institucije koje treba da sprovode civilnu kon-trolu nad vojskom – predsednik, Vlada, Parlament (...) ne sarađuju na pravi način. U takvoj situaciji (...) vojska se izvukla ispod kontrole. Većina oficira bi želela da služi državi (...). Međutim, oni sebi posta-vljaju pitanje: ko predstavlja državu“ (Tarčinjskí, 2002).

Formirajući mišljenje na osnovu raznih, raštrkanih izveštaja u me-dijima (neki su uključeni u niže navedenu literaturu) u savremenoj Poljskoj, mogu se uočiti brojni slučajevi političke aktivnosti, u smislu kako je to predložio Ženevski centar za demokratsku kontrolu oruža-nih snaga u svom „tipskom Zakonu o parlamentarnom nadzoru držav-ne vojne organizacije“. Naime, nije teško ukazati na mnoge „individu-alne ili kolektivne akcije čiji je cilj da se utiče na institucije i organe državne vlasti radi sprovođenja pojedinačnih, grupnih i institucional-nih interesa van granica preciziranih uslovima vojne službe“ („Ko-monvelt ...“, 2002; videti, npr., SLD – Rada... 2001). U daljem tekstu

98

ću nastojati da pokažem da ova kategorija u Poljskoj nije čisti potenci-jal, nego mračni deo političke i ekonomske stvarnosti.

Četiri upozorenja

Koristeći poljsko iskustvo, svojim jugoslovenskim kolegama moram da dam četiri upozorenja, o kojima treba da vodi računa svaki društveni akter koji nastoji da se otarasi komunističkih i autoritativnih institucionalnih aranžmana. Prvo upozorenje se odnosi na sindrom prevrtljivaca, drugi – na pogrešno rukovanje javnim sredstvima, treći – na uticaj starih obaveštajnih službi i, konačno, četvrti – na ambiva-lentnu ulogu zapadnih obaveštajnih službi koju igraju (ili su igrale) u procesu reforme. Dozvolite da se pozabavim svakim od ovih upozore-nja pojedinačno.

1. Sindrom prevrtljivaca. Posle pada komunizma u Poljskoj prak-tično svi generali poljske Armije su se obratili Katoličkoj crkvi i zatra-žili katoličko venčanje. Uprkos njihovom ranijem angažovanju u anti-verskim aktivnostima, zvanični crkveni organi su ih rado prihvatili. Tako razvijena familijarnost je dovela do novih, uglavnom neformal-nih, „koalicija“ moći. Ove koalicije, zbog tradicionalno jake pozicije Katoličke crkve u Poljskoj, vršile su uticaj na politiku ne samo Mini-starstva odbrane nego i na državu uopšte – uticaj koji nije nužno bio koristan za demokratski proces.

Valja konstatovati da su u starom režimu generali imali sklonost prema sasvim drugačijem hobiju – naime, ženidbi sa kćerima visokih komandanata Sovjetske armije. Nije teško videti na šta nam ukazuje sindrom prevrtljivaca u pogledu integriteta vojnih lica na visokim položajima.

Dok se sindrom prevrtljivaca može tumačiti kao pojava „sluga traži gospodara“ (videti moto na početku teksta), sledeće upozorenje nam skreće pažnju na situaciju koja je primer obrnute tendencije.

2. Pogrešno rukovanje javnim sredstvima. Loše vođen i netran-sparentan proces privatizacije poljske privrede započeo je u uslovima u kojima su se tek pojavljivale demokratske procedure i principi vla-davine prava. Takva problematična situacija je obezbedila uslove koji su dovodili do mnoštva ilegalnih ili polulegalnih šema privatizacije (videti: Jaroš, 2001). Neke od ovih šema su sprovedene u oblasti imo-vine i resursa pod kontrolom Ministarstva odbrane.

Birokratiji i visokim oficirima je bilo prepušteno isuviše prilika da rade kako hoće. Postupci nabavki su daleko od toga da budu transpa-rentni; prepuni su slabih tačaka i ostavljaju dosta prostora za zloupo-trebe. Na primer, finansijska inspekcija, koja je ispitivala javne po-rudžbine Ministarstva odbrane, otkrila je da u mnogim slučajevima za-konski ustanovljene procedure nisu poštovane. Prema tome, inspekcija

99

je u mnogim slučajevima obavestila tužilaštvo o mogućim krivičnim delima (videti: „Zamowienie publiczne na...“, 2000; Kitel, 2000).

Zanimljivo je da je u jednom od takvih skandala Ministarstvo od-brane sarađivalo sa privatnom kompanijom čiji je vlasnik bio krimina-lac i kojom je upravljao akter jedne od najpoznatijih i najvećih prevara u transformaciji. U to vreme se dotičnom sudilo pod optužbom, izme-đu ostalog, i za korupciju (videti: Blaščak i Lentovič, 2000).

Transparentnost strukture i trošenja vojnog budžeta je još uvek cilj kome se teži. Kažu da je obrazloženje za jednu od nedavnih refor-mi u ovom domenu pokušaj da se uklone generali sa pozicija koje im dozvoljavaju i suviše diskrecionih prava u procesu odlučivanja prili-kom krupnih nabavki. Uopšte, opštepriznato je da još uvek ima previ-še mogućnosti za lobiranje, koje u Poljskoj nije zakonski regulisano, kao i za korupciju i mutne igre moći (videti: Leščinjska, 2002). Pome-nuti pokušaj „reforme“ se odvija trinaest godina od početka rasturanja starog sistema. To je povezano sa brojnim problemima i neprestanim glasinama o raznim zloupotrebama u Agenciji za vojnu imovinu (Agencja Mienia Wojskowego).1 Ova agencija pripada skupu čudnih (sa pravnog stanovišta) institucija, koje se, s jedne strane, finansiraju iz javnih sredstava ali su, s druge strane, isključene iz stroge budžet-ske kontrole (videti: Mišijag, 1997).

Očigledno je da uprkos dugogodišnjoj sistematskoj transformaciji, čvrst finansijski režim u birokratiji Ministarstva odbrane, još uvek čeka da bude sproveden.

3. Nadmoć mreža starih obaveštajnih službi. Prema raznim izvori-ma, Vojne obaveštajne službe zapošljavaju 1.200 do 2.000 ljudi i od-govorne su za zaštitu armije od oko 150.000 lica. Istovremeno, civilne službe, koje se bave bezbednošću zemlje od oko 38 miliona stanovni-ka, zapošljavaju približno 6.000 lica.

U medijima postoji mnoštvo ozbiljnih izveštaja o: angažovanju vojnih obaveštajnih službi u ilegalnoj trgovini oružjem i vojnom opre-mom (npr., Adamovič, 2000; Ćijesla i Jahovič, 2002; Maršalek, 2002, 2003); korupcionaškim skandalima (MAT, 2002); bankarskim preva-rama (Zjelinski, MNS, 2001; Lentovič, Maršalek i Stankjevič, 2001); sumnjivim programima privatizacije (Ćijesla i Jahovič, 2002). Vojne obaveštajne službe su bile optužene za suviše duboko uključivanje u tržišne aktivnosti preko, npr., lažnih kompanija ili privatnih firmi u koje su se infiltrirale. Februara 2003. godine je otkriveno da je Parla-mentarna komisija za tajne službe trebalo da ispita da li su sredinom devedesetih godina prošlog veka ove službe obmanule predsednika vlade i dva ministra odbrane u pogledu uloge vojnih obaveštajnih slu-žbi u međunarodnoj trgovini oružjem (Gargas, 2003; Maršalek, 2003).

———— 1 Zvanični vebsajt Agencije na poljskom je: www.amw.com.pl/

100

Vojne obaveštajne službe, za razliku od civilnih obaveštajnih slu-žbi, nikada nisu bile podvrgnute spoljnoj verifikaciji i reorganizaciji. One su se jednostavno reorganizovale i „očistile“ od prašine autoritar-nog režima i veza sa Moskvom (Maloj, 1998). Treba istaći da, uprkos mnogim skandalima, do sada nijedna demokratska civilna institucija nije uspela da dobije bilo kakav značajan uvid u operacije vojnih oba-veštajnih službi.

Januara 2003. godine, nekoliko dana posle rekonstrukcije vlade koju su 2001. godine formirale postkomunističke grupacije predvođe-ne predsednikom Vlade Lešekom Milerom (Leszek Miller), jedan od vodećih poljskih nedeljnika se oglasio komentarom: „Uloga obave- štajnih službi, a naročito vojnih, za sada je daleko od toga da bude ja-sna. Svaki laik može da uoči da njihov uticaj na privredu raste. Ima mnogo pitanja na koja nisu dati odgovori. Uopšte, da li stari saradnici (funkcioneri) vojnih obaveštajnih službi rade u interesu zemlje?“ (Sol-ska, 2003). Iznošenje takvih zebnji nije izuzetno u poljskoj štampi (Ja-necki, 1997; Pitlakovski, 2003).

Ima opravdanih tvrdnji da su mnogi operativci vojnih obaveštaj-nih službi, kao službenici sa posebnim zadacima, postavljeni u razne – i javne i privatne – civilne institucije i firme. Neki posmatrači se pitaju kakvi su zadaci dati funkcionerima koji rade u civilnom okruženju. Često se postavljalo pitanje (ali nikad na njega nije odgovoreno) koli-ko ova vrsta aktivnosti pre služi privatnim interesima nego striktno operativnim zadacima odnosno zakonitim ciljevima. Da li vojne oba-veštajne službe znače službe za vojne interese? (Janecki, 1997).

Uprkos nedavnoj reformi obaveštajnih službi (maj 2002. godine), pitanje njihovog demokratskog nadzora je daleko od toga da bude re-šeno. Teškoće u vezi sa utvrđivanjem uloge i pravila nadzora nad postkomunističkim obaveštajnim službama delimično su rezultat poja-ve koja se može nazvati nekom vrstom vakuuma kontrole. Šta pod tim podrazumevam? U autoritarnim (kvazitotalitarnim) sistemima obave- štajne službe se ne samo nadziru nego i strogo kontrolišu vanzakon- skim merama. Kada je jednom proglašeno da je komunizam passé, stare mere nadzora i kontrole tih službi se više ne koriste. Međutim, nove demokratske, formalnopravne procedure nadzora koje su sada potrebne ili nisu ustanovljene ili se ne mogu lako sprovesti. Svaka ten-dencija da se sprovede demokratski nadzor menja se ili, čak, poništava procesom stalnog spontanog i regulisanog redefinisanja starih stečenih prava (uključujući i mreže doušnika), koji teče istovremeno sa zvani- čno proglašenim institucionalnim promenama. Stanje vladavine prava je proglašeno, ali se ono u mnogim pogledima svodi na lažnu vladavi-nu prava.

Jasno je da još uvek nedostaju sveobuhvatni pravni propisi. Što se tiče vojnih obaveštajnih službi, već godinama se javno ističe potreba za njihovim odgovarajućim regulisanjem, ali još uvek bez ikakvog

101

efekta (Kosobudzki, 1998:152). U stvari, one svoj legitimitet zasniva-ju na pravnim aktima raznih nivoa, koji nisu nužno konvergentni.2

U ove službe, praktično, ne može da prodre nikakva civilna kon-trola. Kada je 2002. godine jedan novinar koji se bavi istraživanjima otkrio skandal u vezi sa ulogom vojnih obaveštajnih službi u ilegalnoj trgovini oružjem, jedan od bivših poljskih ministara odbrane je nekako bespomoćno izjavio da je, kada su operativne aktivnosti u pitanju, če-sto teško napraviti razliku između zakonitog i nezakonitog korišćenja sredstava službi, tj. prosuditi da li se koriste radi javne ili privatne do-biti. Izgleda prilično očigledno da su se tržišni (ili, bolje rečeno, kvazi-tržišni) stimulansi pokazali znatno snažnijim (privlačnijim) faktorima koji su uslovljavali ponašanje poljskih visokih vojnih lica (kao i direk-tora vojnih obaveštajnih službi) nego vladavina prava. Mnogi koman-danti na visokim položajima, opsednuti novcem, bavili su se kvazitr-žišnim privrednim delatnostima.

Maja 2002. godine, kada je parlament doneo novi zakon o obave-štajnim službama,3 umesto odgovornosti i objašnjenja mnogih skanda-la i preduzimanja zakonskih mera prema odgovornima, poljskom društvu je ponuđena kvazireforma službi (ona zaslužuje ovu etiketu, jer nije ispunila ciljeve svojih tvoraca). Prema njihovim izjavama, dve najznačajnije državne obaveštajne organizacije: civilna Agencija za zaštitu države (Urzad Ochrony Panstwa) i vojne obaveštajne službe, od kojih obe pokrivaju i inostrane i domaće obaveštajne zadatke, tre-balo je da budu raspuštene. Umesto njih je trebalo ustanoviti dve nove organizacije: Agenciju za unutrašnju bezbednost (Agencja Bezpieczen-stwa Wewnetrznego) i Agenciju za spoljne obaveštajne poslove (Agen-cja Wywiadu). Pri svemu tome, iako su te dve agencije formirane, voj-ne službe su bile praktično nedirnute. Tajna zajednica je još jednom dokazala da može da se odupre reformskim projektima koje su inicira-li „neodgovorni“ političari.

Ključni problem je što u postautoritarnim društvima koja izgrađu-ju demokratiju, ove službe nisu deo rešenja, poslušan sluga države; one su, nesumnjivo, deo problema. Kieran Vilijams (Kieran Williams) ————

2 Za sada postoje sledeći propisi (na poljskom): Ustawa z dnia 21 listopada 1967r. o powszechnym obowiazku obrony Rzeczypospolitej Polskiej (Dz. U. z 1992 r., nr 4, poz. 16 ze zmianami); Ustawa o Urzedzie Ministra Obrony Naro-dowej z dnia 14 grudnia 1995 r. (Dz. U. z 1996 r., nr 10, poz. 56); Ustawa o oc-hronie informacji niejawnych z dnia 22 stycznia 1999 r. (Dz. U. nr 11, poz. 95); Rozporzadzenie Rady Ministrow z dnia 9 lipca 1996 r. w sprawie szczegolowego zakresu dzialania ministra obrony narodowej (Dz. U. nr 94, poz. 426); Rozpor-zadzenie Prezesa Rady Ministrow z dnia 19 wrzesnia 1997 r. w sprawie szczego-lowego rozdzialu kompetencji oraz zasad wspoldzialania w zakresie ochrony go-spodarki narodowej miedzy UOP a WSI (Dz. U. nr 116, poz. 774); Uchwala Try-bunalu Konstytucyjnego z dnia 16 stycznia 1996 r. (Dz. U. nr. 14, poz. 80)

3 Zakon od 24 maja 2002. godine

102

primetio je: „U revolucionarnoj situaciji, institucije bezbednosne oba-ve- štajne službe igraju daleko izloženiju, dvosmisleniju ulogu nego u konsolidovanim demokratskim politikama. Zajedno sa etničkim ma-njinama, one su u centru moralnih panika i teorija zavere postkomuni-zma, a ipak istovremeno se od njih očekuje da štite ljude i upućuju one koji određuju politiku u periodu nesigurnosti i nemira“ (Vilijams i Di-letant, 2002:1).

Izgleda neverovatno da se u bilo kojoj postkomunističkoj zemlji zdrava personalna politika, koja bi uspostavila ravnotežu između cen-tralne i decentralizovane kontrole, može sa uspehom realizovati bez duboke reforme vojnih obaveštajnih službi.

Što se tiče Jugoslavije, izgleda krajnje neverovatno da, na primer, napori za suzbijanje organizovanog kriminala mogu da budu efikasni bez temeljne reorganizacije i stroge kontrole i civilnih i vojnih tajnih službi.

4. Ambivalentna uloga zapadnih obaveštajnih službi. Saradnja sa zapadnim obaveštajnim službama pomaže, s jedne strane, da se reali-zuju standardi demokratske odgovornosti i da se izbegnu neke od sta-rih beskrupuloznih komunističkih navika. S druge strane, koristeći po-sredne dokaze, čovek dolazi u iskušenje da ponudi hipotezu da su ino-strane obaveštajne službe nekih zemalja NATO uspevale da izvuku značajne operativne koristi u starim/novim, tj. površno reformisanim službama, a povremeno i u krugovima starih komunističkih poslenika pa, stoga, teže da spreče bilo kakvu temeljnu reformu obaveštajnih službi u postkomunističkim zemljama. Pošto svaka duboka organiza-ciona reforma preuređuje i osoblje i sredstva, ona povećava i rizik od poništavanja ili smanjivanja vrednosti koristi koje su do tada imale inostrane službe.4 Na ovaj način interesi nekih zapadnih obaveštajnih agencija pomažu da se stabilizuju stare, često parazitske mreže moći, sprečavajući tako temeljnu reformu jedne od ključnih institucija u no-vorođenim demokratijama. Naravno, posmatrač sa strane, kao autor ovog teksta, nema izgleda da se temeljno upozna sa veličinom i posle-dicama ovakve vrste „vesternizacije“ .

Ko predstavlja državu? – Primedbe o neformalnim mrežama moći

Masovna institucionalna pomeranja koja su usledila posle pa-da komunizma obezbedila su veoma plodno tle za širenje razgranatih neformalnih mreža moći u postkomunističkim zemljama. Jedan od po-kazatelja dometa aktivnosti i stvarnog uticaja ovih mreža je i činjenica da su – ne samo u Poljskoj – brojne razgranate privredne malverzacije ————

4 Prvobitno mi je ovu ideju sugerisao jedan od starijih članova poljskog senata

103

velikih razmera koje su otkrili mediji jedva ikad bile u potpunosti ob-jašnjene javnosti, a glavni krivci su se i suviše lako nekažnjeno izvla-čili. Zakonski neregulisano lobiranje, rasprostranjena korupcija, po-vršno zakonodavstvo prilično lošeg kvaliteta, vrlo ograničena efikasnost policije i ministarstva pravde i slabost poljskog istraživačkog novinarstva, treba posmatrati kao preduslove i rezultate rada takvih mreža.

Po mom mišljenju, sadašnje saznanje ukazuje da se najmoćnije od mreža o kojima je reč još uvek zasnivaju na sredstvima koja su stvori-le institucije komunističke policijske države pre 1989. godine (videti: Los i Zibertovič, 1999, 2000). Akteri uključeni u te institucije (a, ko-načno, i uspešno redefinisali) nasledili su njihova sredstva i sada upra-vljaju mnogo većim iznosom društvenog kapitala nego što je prosek u poljskom društvu. Tome se, bar delimično, pripisuje karakter poljske demokratije, koja ima samo fasadu demokratije, kombinovanu sa vrlo malom građanskom aktivnošću (Zibertovič, 2002). U tom kontekstu izgleda opravdano da se pretpostavi da:

1) mreže rade kao samoregulišuće celine koje su u stanju da pro-dru (i/ili osujete ako je potrebno) u suštinske delove zakonodavnog te-la, uprave, sudstva, finansijskog sistema i medija;

2) rad ovih mreža objašnjava prisustvo takvih pojava kao što je slaba vladavina poljskom državom, institucionalizacija neodgovorno-sti (videti Hojsner i Marodi, 2000) i sindrom politike bez vlasti (u smi-slu Jadviga Staniškića, 2001);

3) izuzetno nejednaka raspodela društvenog kapitala u poljskom društvu stvara plodno tle za pojavu društvenih pokreta odnosno poli-tičkih grupacija koje teže da pribegnu populističkoj i autoritarnoj politici.

Pod neformalnim mrežama moći podrazumevam mnogo više od relativno nevine pojave „mreže starih drugara“ koja prirodno prerasta u većinu birokratskih institucija. Kao što je primetio jedan istraživač patologije postkomunističke transformacije: „U literaturi se uobičaje-no razmatraju takvi pozitivni efekti društvenog umrežavanja kao što su povećana saradnja, smanjenje troškova poslovanja i sredina koja doprinosi rastu. Međutim, neformalne mreže podjednako pogoduju i korupciji, profiterstvu, kršenju zakona i drugim društvenim bolestima. Dok se pozitivan društveni kapital, koji zavisi od poverenja i društve-ne saradnje, materijalizuje kroz olakšavanje privrednog rasta i pobolj-šanje javnog blagostanja, negativni društveni kapital, nasuprot tome, dovodi do stvaranja neformalnih mreža koje koče razvoj i dovode do značajnih odstupanja u funkcionisanju formalnih institucija“ (Kouzmi-na, 2000:42). Jedan poljski sociolog je tendencije samozaštitne repro-dukcije mreža, lojalnosti i negativnog (ili štetnog) društvenog kapitala nazvao pojavom „prljavog zajedništva“ (Podgorecki, 1993).

104

Ključno pitanje, koje je istovremeno i osetljivo i značajno, pred-stavlja činjenica da su u postkomunističkim režimima najmoćnije mre-že stvorene oko sredstava koja su obezbeđena praksama raznih institu-cija policijske države (2000. godine Los i Zibertovič sistematski de-taljno razrađuju ovo pitanje). Među tim institucijama su obaveštajne službe (i domaće i inostrane) bile od ključnog značaja. U stvari, one su bile spona za mnoge procese koji su se odvijali kada je proglašena smrt komunizma. Kako je to postignuto? Došlo je do tihe redefinicije mreža moći – ne u pravcu jasno određenih civilno-vojnih odnosa, ne-go u pravcu – u celini – mutnih, mračnih, obično zakonski nedovoljno regulisanih državnih vojno-privatnih odnosa poslovnog sektora.

Stvar je u tome da su formalni aspekti vršenja vlasti (uključujući i upravnu) suviše često nerealni; s druge strane, neformalni aspekti ili mreže postali su suviše realni.

Mreže su izrastale i prilagođavale se novim uslovima pomoću ra-znih metoda saradnje, npr., „uvlačenjem“ novih lica u starim triko-vima (videti primedbe u vezi sa sindromom prevrtljivaca). Ova sarad-nja je bila olakšana i zbog još jednog aspekta nasleđa starog sistema. Sklonost zaverama, kao sredstvu u oblasti postizanja političkih ciljeva, bila je dopunjena posebnom (i, izgleda, neodoljivom za mnoge politi-čare) privlačnošću tajnih domaćih operacija.

Među drugim preprekama za uspostavljanje civilne demokratske kontrole vojske može se uočiti slabost javne debate i poljskih društve-nih nauka koje su slabo prepoznale stvarnu prirodu nasleđa (dugoro- čne posledice) starog režima (videti: Zibertovič, 1993, 1998).

Iako su se društvene nauke loše pokazale u uočavanju posebnog karaktera poslednjih etapa komunističkog sistema, činjenica ostaje da se – uprkos prvenstveno dominantnoj ulozi komunističke partije – raz-vio, u stvari, sindrom policijske države u nekim zemljama istočno od Elbe (videti: Los i Zibertovič, 2000). U Poljskoj je ovaj sindrom pove-ćan uvođenjem vanrednog stanja 1981. godine i korišćenjem vojnih obaveštajnih službi za suprotstavljanje ilegalnom pokretu „Solidar-nost“ i za druge svrhe unutrašnjih politika tadašnjeg partijskog prvog sekretara generala Vojceka Jaruzelskog (Wojcieh Jaruzelsky) (videti: Zibertovič, 1993:52–6; Los i Zibertovič, 2000).

Zaključci

Posle više od deset godina od propasti komunizma, proces uspo-stavljanja demokratske civilne kontrole vojske je još uvek daleko od završetka. Još nisu prošle opasnosti perioda konsolidacije. Razmatra-jući situaciju u Poljskoj, čovek ne može da se ne složi s opaskom Teo-dora Vinklera (Winkler) da „odsustvo efikasnih struktura bezbednosti pod civilnom i demokratskom kontrolom predstavlja nesavladivu pre-preku za stabilan razvoj“ (Vinkler, 2002: 5).

105

Uveren sam da u zemljama koje se demokratizuju postoji potreba za nekom vrstom blickriga (munjevitog napada – prim. pr.) u odnosu na generale.5

Timove dobro obučenih kontrolora treba podučiti i snabdeti odgo-varajućim resursima. Ti timovi treba da se sastoje i od bivših vojnih li-ca mlađe generacije i novih civilnih eksperata. Štaviše, u vojsci treba podsticati doušničke aktivnosti. Ključna stvar je, kako je jedan od poljskih generala koje sam intervjuisao primetio, da civilne eksperte ne mogu da obučavaju oni koje ti eksperti treba da kontrolišu (u ovom slučaju se ne može potceniti uloga institucija kao što je DCAF – vide-ti: Van Ekelen, 2002; Vinkler, 2002). Drugim rečima, ako se želi us-pešno uspostavljanje demokratske civilne kontrole vojske, kao hitan zadatak se postavlja neka vrsta podučavanja protivelite.

prevela : Dušica Vujić

Literatura

Adamowicz Piotr (2000), „Szmugiel z Polski“, Rzeczpospolita, 6. januar Błaszczak Anita i Zbigniew Lentowicz (2000), „Skóra na pilocie“, Rzeczpospoli-

ta, 23. februar Cieśla Wojciech i Jerzy Jachowicz (2002), „Big Brothers, czyli wojna agentów“,

Gazeta Wyborcza, novembar 2–3, 12–5 „Commonwealth of Independent States: Model law on the parliamentary over-

sight of the state military organization“, 2002, Geneva Centre for the De-mocratic Control of Armed Forces (DCAF), March, Document No. 1. („Za-jednica nezavisnih država: tipski zakon o nadzoru nad državnom vojnom or-ganizacijom“, 2002, Ženeva, Centar za demokratsku kontrolu oružanih sna-ga (DCAF), mart, dokument br. 1)

Van Eekelen Wim F. (2002), „Democratic Control of Armed Forces: The Natio-nal and International Parliamentary Dimension“, Geneva Centre for the De-mocratic Control of Armed Forces (DCAF), Occasional Paper No. 2 („De-mokratska kontrola oružanih snaga: nacionalna i međunarodna parlamentar-na dimenzija“, Ženeva, Centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga – DCAF, prigodan referat br. 2)

Gargas Anita (2003), „Kłamstwa wojskowych służb“, Gazeta Polska, 5. februar, 3. Hausner Jerzy i Mirosława Marody, eds. (2000), Jakość rządzenia: Polska bliżej

Unii Europejskiej? EU-monitoring IV, Kraków: Małopolska Szkoła Admi-nistracji Publicznej Akademii Ekonomicznej w Krakowie

Janecki Stanisław (1997), „Wojskowe służby interesów“, Wprost, 28. decembar Jarosz Maria, ed. (2001), Manowce polskiej prywatyzacji, Warszawa: Wydaw-

nictwo Naukowe PWN Kittel Bertold (2000), „Nowe szaty Bagsika“, Życie, februar 22, 1, 4

———— 5 Kao što mi je jedan od njih nedavno rekao u privatnom razgovoru (videti:

Tarčinjski, 2002)

106

Kosobudzki Tomasz (1998), Bezpieka w MSZ: Służby specjalne w polityce za-granicznej RP w latach 1989–1997, Kielce–Warszawa: Wydawnictwo ELIPSA

Kouzmina Lilia (2000), „Informal Networks and Their Impact on Marketization in Russia“, in: Sławomir Kapralski and Susan C. Pearce (eds), Reformulati-ons: Markets, Policies, and Indentities in Central and Eastern Europe, Warsaw: IFiS Publishers, 39–65 („Neformalne mreže i njihov uticaj na stvaranje tržišta u Rusiji“, u: Sławomir Kapralski i Susan C. Pearce (eds), Preformulacije: tržišta, politike i identiteti u Centralnoj i Istočnoj Evropi, Varšava: Izdavači IFiS, 39–65)

Lentowicz Zbigniew, Anna Marszałek i Andrzej Stankiewicz (2001), „Szeremie-tiew odsunięty od przetargu“, Rzeczpospolita, 7. octobar

Leszczyńska Izabella (2002), „Wojna o kasę“, Newsweek (poljsko izdanje), no-vembar 11, 14, 16

Łoś Maria, Forthcoming, „Crime in Transition: The Post-Communist State, Mar-kets and Crime“, in: Crime and Markets in Post-Communist Democracies („Kriminal u tranziciji: postkomunistička država, tržišta i kriminal“), M. Łoś (ed.), special issue of Crime, Law and Social Change (specijalni broj: Kriminal, zakon i društvene promene)

Łoś M. and A. Zybertowicz (1999), „Is Revolution a Solution? State Crime in Communist and Post-Communist Poland (1980-1995) “ („Da li je revolucija rešenje? Državni kriminal u komunističkoj i postkomunističkoj Poljskoj“), u: Martin Krygier and Adam Czarnota (eds), The Rule of Law after Commu-nism: Problems and Propects in East-Central Europe (Vladavina prava po-sle komunizma: problemi i perspektive u Istočnoj i Centralnoj Evropi) , Al-dershot: Ashgate, Dartmouth, 261–307

Łoś M. and A. Zybertowicz (2000), Privatizing the Police-State: The Case of Poland (Privatizacija policijske države: slučaj Poljske), London: Macmil-lan, St. Martin’s Press: New York

Maloj Jan (1998), „Machina (nadal) postsowiecka“, Nasza Polska, 21. januar (i još 13 njegovih članaka objavljenih u istom nedeljniku između februara i maja 1998. godine)

Marszałek Anna (2002), „Polska broń dla terrorysty“, Rzeczpospolita, 22. okto-bar

Marszałek A. (2003) „Czy służby okłamały premiera“, Rzeczpospolita, 5. februar MAT, (2002), „Nieprawda za łapówkę“, Rzeczpospolita, 1. octobar Misiąg Wojciech (1977), „Pieniądze bez specjalnego nadzoru“, Rzeczpospolita,

12. mart Podgórecki Adam (1993), Social Oppression (Društveno ugnjetavanje), West-

port, Con. and London: Greenwood Press, 1993 Pytlakowski Piotr, (2003), „Koledzy z Alei Niepodległości“, Polityka, 25, 24–

27. januar SLD – Rada Krajowa, Zespół ds. Cywilnej i Demokratycznej Kontroli Służb

Specjalnych (2001), Opcja 2001: przyszłość polskich służb specjalnych, Warszawa: Instytut Problemów Bezpieczeństwa, Fundacja Naukowa.

Solska Joanna (2003), „Sławek po Wiesławie“, Polityka, 18 stycznia, 28–30 Staniszkis Jadwiga (2001), Postkomunizm. Próba opisu, Gdańsk: słowo/obraz

terytoria Tarczyński Marek (2002), Dao intervju Jarosławu Kurskom, Gazeta Wyborcza,

avgust 16, 14

107

Vlachová Marie (2002), „Reform of the Armed Forces of the Czech Republic: a Success or a Failure? “, Geneva Centre for the Democratic Control of Ar-med Forces (DCAF), Working Paper („Reforma oružanih snaga Češke Repu-blike: uspeh ili neuspeh?“, Ženevski centar za demokratsku kontrolu oruža-nih snaga – DCAF, radni materijal)

Williams Kieran i Denis Deletant (2000), Security Intelligence Services in New Democracies. The Cases of Czech Republic, Slovakia and Romania. Lon-don: Macmillan and School of Slavonic and East European Studies, UCL. (Bezbednosne obaveštajne službe u novim demokratijama. Slučajevi Češke Republike, Slovačke i Rumunije)

Winkler Theodor (2002), „Managing Change: The Reform and Democratic Con-trol of the Security Sector and International Order“, Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces (DCAF), Occasional Paper No. 1 („Upravljanje promenama: reforma i demokratska kontrola sektora bezbed-nosti i međunarodnog poretka“, Ženeva, Centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF), prigodan referat br. 1)

„Zamówienie publiczne na dostawę kurtek skórzanych pilota wzór 613/MON“ (2000); The Supreme Chamber of Control website: www.nik.gov.pl/o_nik/rzecznik/skrot_prasowy/2000147.html (visited on November 2, 2002)

Zieliński Robert MNS (2001) „Akademia przekrętów“, Super Express, AB izda-nje, 16. januar, 3

Zybertowicz Andrzej (1993), W uścisku tajnych służb: upadek komunizmu i układ postnomenklaturowy [In Grip of the Intelligence Services: Collapse of Communism and a Post-Nomenklatura Network] (U šakama tajnih službi: propast komunizma i mreža posle nomenklatura), Komorów: ANTYK

Zybertowicz A. (1998), „Sztuka zapominania: państwo policyjne jako nier-zeczywistość“ [The Art. of Forgetting: The Police-State as a Non-Reality] (Umetnost zaboravljanja: policijska država kao nestvarnost), u: Wojciech Wrzosek (red.), Świat historii [World of History], Poznań: Instytut Historii UAM, 429–39

Zybertowicz A. (2002), „Demokracja jako fasada: przypadek III RP“ [Democ-racy as a Fasade: The Case of Poland] (Demokratija kao fasada: slučaj Polj-ske), u: E. Mokrzycki, A. Rychard, and A. Zybertowicz, eds, Utracona dynamika? O niedojrzałości polskiej demokracji [Lost Dynamics? On Im-Maturity of the Polish Democracy] (Izgubljena dinamika? O nezrelosti polj-ske demokratije), Warszawa: IFiS PAN, 173–214

Zybertowicz A. Forthcoming, „Hidden Actors, Overlooked Dimensions and Blind Intellectuals: Nine Paradoxes that Account for Institutionally Bound Ignorance“, paper delivered at a conference: Building Civil Society and De-mocracy East of Elbe: Perspectives, Problems and Prospects in Transitional Societies („Skriveni akteri, previđene dimenzije i slepi intelektualci: devet paradoksa zbog kojih postoji institucionalno neznanje“, referat pročitan na konferenciji Izgradnja civilnog društva i demokratije istočno od Elbe: per-spektive, problemi i izgledi u društvima u tranziciji) Warszawa, September 2002.

108

Tim Edmunds

OTVORENA PITANJA VOJNE REFORME U JUGOSLAVIJI*

U ovom referatu dat je pregled nekih ključnih tema i pitanja

pokrenutih na konferenciji “Reforma oružanih snaga: iskustva i izazovi”, održanoj 26. novembra 2002. godine.

Tri teme su se naročito izdvojile: ● Demokratska kontrola vojske u jugoslovenskom političkom

okruženju ● Modernizacija i reforma oružanih snaga ● Uloga međunarodne zajednice u procesima reformi. Kada je reč o demokratskoj kontroli vojske, jasno je da je Jugosla-

vija suočena s nizom izazova, kao što su reforma institucija i ustavne promene. Ove reforme su značajne i važno je znati da se one ne odvi-jaju u vakuumu, već da imaju veze sa civilnim sektorom isto koliko i sa vojnim. Tako možda najtrajniji problem civilno-vojnih odnosa u Jugoslaviji ne predstavljaju tradicionalne pretorijanske dileme, na koje obično nailazimo u literaturi o civilno-vojnim odnosima, već nasleđe civilne birokratije i stavovi iz vremena Miloševića i komunističke ere.

Demokratska kontrola vojske predstavlja mnogo više od puke depolitizacije i institucionalnih promena. Ona se tiče dubljih pitanja promene stavova i sistema. Takođe, tiče se uspostavljanja transparen-tnosti i javnosti informacija o delotvornosti i učinku u svakodnevnom radu vojske i njenih ministarstava, kao i razvijanja odgovarajućih nivoa stručnosti u oblasti odbrane i bezbednosti u novim strukturama. Demokratska kontrola odnosi se i na smisleno učestvovanje civilnog društva – medija, akademika i stručnjaka, nevladinih organizacija i društva u širem smislu – u rešavanju ovih pitanja. Ovo su, naravno, problemi koji ne mogu biti rešeni preko noći, već podrazumevaju procese, ali će oni ipak biti ključni za dugoročan uspeh reforme civilno-vojnih odnosa u Jugoslaviji.

Druga važna tema konferencije odnosila se na modernizaciju i reformu vojske. Praktično, to znači da je potrebno jasno utvrditi novu

———— * Analize i zaključci u ovom tekstu predstavljaju lični stav autora i ne mora-

ju da odražavaju stanovišta JSCSC, UKMoD ili bilo koje druge vladine agencije

109

ulogu vojske, smanjiti glomazne oružane snage i uvesti transparentan i na zaslugama zasnovan sistem unapređivanja i izbora kadrova. Uz ove mere potrebno je na odgovarajući način prići i problemu kriminala i korupcije i omogućiti razvijanje organizacija koje će biti sposobne da sprovode svoja ustavom definisana ovlašćenja i da zadobiju poverenje javnosti. Potrebna je, takođe, namenska nabavka opreme koja bi zamenila zastarelu ili nepotrebnu opremu iz prošlosti.

Ovo je plan koji bi, u Jugoslaviji danas, i sama vojska morala da primeni, jer je on vezan za njen profesionalizam, a mogao bi da po- služi i kao polazna tačka za reforme u drugim oblastima. Međutim, profesionalizacija vojske stvara i neke probleme jer, dok za neke delo-ve organizacije otvara nove mogućnosti, za neke druge ih zatvara. Sve ove ideje i koncepte treba, naravno, sprovesti u praksi, te je, prema tome, i razmišljanje o primeni u ovim oblastima veoma važno.

Poslednja tema na konferenciji ticala se uloge međunarodne zajednice u jugoslovenskim nastojanjima da reformiše civilno-vojne odnose. U okviru ove teme izdvojila su se dva bitna problema.

Prvi je neposredno uslovljavanje, koje se uvek povezuje sa suđe-njima u Hagu, i često predstavlja tupo oruđe čije korišćenje ima svoju cenu. Površno posmatrano, može izgledati da uslovljavanje dovodi do uspeha prilikom sprovođenja reformi. Međutim, da bi reforma – posebno dugoročna reforma stavova i sistema – bila trajna, trebalo bi da je domaća javnost u potpunosti podrži i doživi kao svoju. Bez toga, reforme bi mogle da budu usporene, jer bi ih javnost shvatila kao nametnute, a njihovu primenu bi pratilo stvaralačko nepristajanje i kočenje. Dakle, kada se koristi neposredno uslovljavanje, onda bi to, uglavnom, trebalo da bude s veoma dobrim razlogom. U slučaju Jugo-slavije, saradnju sa sudom u Hagu nemoguće je izbeći i što pre bude pristupljeno rešavanju sporova s Hagom, pre će biti stvoreni uslovi za razvijanje duboke i trajne saradnje sa zapadnim institucijama.

Drugi se odnosi na uslove koje postavlja, na primer, program „„Partnerstvo za mir“”. U okviru ovog Programa zemljama, potenci-jalnim članicama, predočava se niz ciljeva koje treba da ispune. Ovaj način uslovljavanja deluje suptilnije i može se pokazati kao delotvor-niji u podsticanju reforme vojske, ali ni on nije bez mana. Izvesno je, međutim, da će on biti delotvoran samo ako je država o kojoj je reč spremna (i sposobna) da prihvati ove zahteve, a čak i tada uslovljava-nje nosi opasnost da reformi bude pristupljeno sa idejom da su formal-ni zahtevi važniji od suštinskih. Ostvarivanje zadatih ciljeva trebalo bi, u stvari, da vodi jednom zaokruženom procesu transformacije. Nadalje, postoji mogućnost da neposredna pomoć reformi podstakne i pristup reformi civilno-vojnih odnosa, koji bi mogao biti opisan kao “jedan aršin za sve”, s tim što bi u svakoj zemlji u odgovarajućim okolnostima mogao biti primenjen poseban model postupanja.

prevela: Ana Davičo

110

Četvrti deo

DOMAĆA VIZURA

111

112

Miroslav Hadžić

IZVORNI RAZLOZI ZA REFORMU Dozvolite da ponudim nekoliko elemenata za pouzdaniju procenu

izgleda za reformu sektora bezbednosti i oružanih snaga u SR Jugo-slaviji (Srbija i Crna Gora). Predočiću, ujedno, početnu listu ključnih prepreka koje vlasti i građani ove zemlje, po mom mišljenju, treba da savladaju da bi preobrazili zatečeni sektor bezbednosti i nasleđene oružane snage. Ovo tim pre, što i jedni i drugi rečenu reformu, bar deklarativno, prepoznaju kao važan preduslov za integrisanje SRJ/Srbije u evroatlantsku zajednicu.

Slobodan sam podsetiti da današnji seminar, uz ostalo, nudi prili-ku za razmenu iskustava u reformi oružanih snaga između zemalja koje su u tom poslu dobrano odmakle i SR Jugoslavije, koju taj zahvat tek čeka. Dometi razmene su, dakako, ograničeni razlikama između situacije u kojoj se nalazi SRJ i okolnosti u kojima su Poljska, Slovačka i Slovenija započinjale i realizovale svoje reforme. Dodajmo i to da su situacione razlike uslovljene, pored ostalog, različitim is-torijskim i civilizacijskim nasleđem navedenih zemalja. Mislim, pri tom, posebno na različite tokove instaliranja socijalizma u njima, a još više na različite načine njegovog dokidanja. Shodno tome, svaku od ovih zemalja, uključujući i SRJ, očekivali su i očekuju različiti zadaci u reformi sektora bezbednosti i oružanih snaga. Sledi stoga da vlasti SRJ u svom poduhvatu ne mogu prosto presaditi reformska rešenja ostalih tranzicijskih zemalja. Bilo bi dobro da ih imaju u vidu, ali one same moraju kreirati delotvorna rešenja spram zadatih uslova i obele- žja mesnih oružanih snaga.

Danas su nam predočene namere Ministarstva odbrane i Gen-eralštaba Vojske Jugoslavije. Najavljeni pravci reforme su načelno ne-sporni. Međutim, stručna i ostala javnost još uvek čeka da oni zajedno izrade i Parlamentu predoče državni plan celovite reforme sektora bezbednosti i oružanih snaga. Tom prilikom bi državni planeri, kao i strani procenjivači reforme trebalo da imaju u vidu da Srbiju/SRJ čekaju drugačiji tranzicijski zadaci, te da su i bezbednosni rizici tran-zicije u njoj drugačijeg porekla i sadržaja.

Za razliku od zemalja centralne i istočne Evrope, Srbija/SRJ treba sukcesivno da obavi dvostruku tranziciju. Prvom linijom joj sledi prelazak iz autoritarnog (socijalističkog) u (pro)demokratski poredak.

113

Uporedo, ona treba da svoju državu i društvo, te nasleđene oružane snage, prevede iz ratnog u mirnodopski režim života, a sve to u uslo-vima ekonomski, socijalno, politički i kulturno razorenog društva. Da bude teže, reč je o društvu (državi) koje je istovremeno suočeno sa bezbednosnim problemima XIX ali i XXI veka. Da bi rešila zadatke prošlosti, Srbija prvo mora da se konstituiše kao država. To, pak, zahteva da se okonča državni provizorijum zvani SR Jugoslavija. Moguće su dve solucije: ili da Srbija, a time i Crna Gora, povrate punu državnu samostalnost ili da obe, u skladu sa Beogradskim spora-zumom, kreiraju novi državni aranžman. U obe varijante Srbija tek treba da sazna koliki joj je državni prostor, a potom da proveri da li na njemu ima ili može da obnovi svoj državni suverenitet. Deo ovog posla je, međutim, izvan njenog dohvata, jer su Kosovo i Metohija pod neoročenim protektoratom UN i NATO, koji će, sva je prilika, odrediti njihov budući status po meri svojih interesa. Uz to, Srbija više ne može i ne sme da u tu svrhu upotrebi oružanu silu, kojom su nekad države pravljene.

Činjenica da je invalidna i nedovršena država, Srbiju ne lišava novih bezbednosnih rizika. Ona je, bar u istoj meri kao i ostale zemlje zapadnog Balkana, izložena pretnjama međunarodnog terorizma i bro-jnih varijeteta organizovanog kriminala. Međutim, njeni ključni bezbednosni rizici su unutrašnjeg porekla. Jedni direktno pristižu iz nasleđa yu-ratova, a drugi iz visoke – ekonomske, socijalne i političke – cene konačnog izlaska iz socijalizma. Budući da su socijalizam i rat u slučaju Srbije, kao uostalom i kod drugih država yu-porekla, rodno povezani, ovi rizici ne mogu biti otklonjeni parcijalno ili pojedinačno.

Da bi reforma sektora bezbednosti postala moguća, građani Srbi-je, kao i oni koje su oni izabrali da do sledećih izbora vladaju njima, treba prvo da izađu iz rata. Nakon Kumanovskog sporazuma (jun 1999) SRJ je formalno izašla iz rata sa NATO. Time su, bar nominal-no, okončani desetogodišnji yu-ratovi u kojima Srbija i njene oružane formacije, po tvrdnjama bivšeg režima, nisu ni učestvovale. Međutim, nove vlasti sve do danas nisu, čak ni politički, izvele ratni račun svojih prethodnika. Da bi to uradile, one prvo moraju da utvrde doprinos Mi-loševićevog režima izbijanju i prelivanju yu-ratova. Potom, treba da utvrde ratnu ulogu JNA i njenih sprskih derivata, te posebno ulogu srpskih tajnih službi, policijskih, parapolicijskih i paravojnih formaci-ja. Tek bi time bile stvorene nužne pretpostavke za sudsko pro-cesuiranje i sankcionisanje svih onih koji su osumnjičeni za kršenje humanitarnog prava tokom yu-ratova. Sve ovo, dakako, zahteva i sudsko inventarisanje zločinačkog doprinosa brojnih privatnih i partijskih vojski nastalih u srpskom krugu proteklih deset godina. Pošto ove predradnje još uvek nisu obavljene, oružane snage SRJ – vojska, policija i tajne službe – su i dalje pod ratnom i “haškom” hipo-tekom.

114

U sledećem koraku, sledi izmena vladajućeg mišljenja i praktiko-vanja bezbednosti, tim više što reforma nadilazi organizacijsko-forma-cijske promene u oružanim snagama, odnosno smera radikalnoj izme-ni njihovog socijalnog i profesionalnog bića. Sve to, pak, zahteva ustavni razvoj i sistemsku ugradnju instrumenata i procedura za demokratsku civilnu kontrolu oružanih snaga. Za to je, uz ostalo, neop-hodna izmena bezbednosne paradigme. Stoga bi buduću strategiju nacionalne bezbednosti Srbije/SRJ trebalo zasnovati na stanovištu da je bezbednost građanina temelj i preduslov za postizanje bezbednog društva i države. Odnosno, na činjenici da država u kojoj je ugrožena bezbednost građanina ne može, nezavisno od veličine i opremljenosti svoje vojske i policije, da bude bezbedna. U prilog ovome ide i činje-nica da je Miloševićev režim izveo brojne a ubitačne dokaze tokom prethodnih dvanaest godina. Međutim, situacija je u osnovi ostala nepromenjena i nakon njegovog svrgavanja. O tome svedoče brojni vojno-policijski incidenti tokom dve godine vladanja DOS i/ili nje-govih frakcija.

Ostaje, stoga, snažan utisak da nove vlasti još nisu uspele da izađu iz koordinata starog režima. Odnosno, da je uprkos pozitivnim pro-menama izostala demontaža starog režima. Promeni je izbegao, pre svega, način vladanja. Odatle javnom scenom Srbije dominira borba između frakcija izvornog DOS za dalju (pre)raspodelu vlasti i moći. To je dodatna potvrda znane činjenice da je DOS na vlast pristigao bez jasne, a pogotovo zajedničke, strategije za reformu Srbije. Sled- stveno tome, izostao je konsenzus između prodemokratskih partija i reformski nastrojenih građana o ciljevima, tempu, sadržajima i pravci-ma razvoja Srbije/SRJ. Sva je prilika, štaviše, da takav konsenzus više i nije dostižan. I to je ono što Srbiju dodatno razlikuje od drugih tran-zicijskih zemalja, koje su se nakon kraha socijalizma jasno i bez ostat-ka opredelile za evroatlantsku zajednicu i njene vrednosti. Da još jedanput podsetim da je u svim bivšim komunističkim zemljama, sem u onima koje su ratom nastale na centralnom prostoru bivše Jugoslavi-je, između građana i partija odmah postignuta visoka saglasnost oko nužnosti bekstva iz socijalizma. Skladno tome, njihove oružane snage nisu ni pomišljale da silom brane socijalizam (socijalističku oligarhi-ju), već su se voljno prepotčinile novim vlastima i započele svoj preobražaj po državnoj meri. Za razliku od toga, ovde čak nema dovoljno dokaza da postoji jasna vizija o tome gde srpsko i crnogor-sko društvo, svako za sebe ili zajedno, želi da ide. Ne čudi, stoga, da u SRJ (Srbiji i Crnoj Gori) onda nema ni konsenzusa oko potrebe i tem-pa reforme sektora bezbednosti i nasleđenih oružanih snaga. Da bude gore, ta tema uopšte nije na dnevnom redu posednika političke moći.

Dobra ilustracija za to može biti način na koji nosioci vlasti mo-tivišu javnost Srbije za demokratske promene, a u tom sklopu i za re-formu sektora bezbednosti. Pogledajmo, stoga, glavne razloge kojima

115

se dokazuje potreba reforme ovog sektora, kao i argumente kojima se građani i pripadnici oružanih snaga (vojske) žele pridobiti za reformu i voljno učestvovanje u njoj. Pošto, nažalost, nema istraživanja na te teme, dozvolite da iznesem svoj utisak. Vidno je, naime, da u postupku dokazivanja potrebe reforme ne samo oružanih snaga, već i celog društva dominiraju spoljni razlozi. Većina domaćih političara javnosti stalno predočava da reformu traže i nameću spoljni akteri (međunarodna zajednica, tj. EU, SAD i NATO). Odnosno, da je reforma uslov da bi Srbija/SRJ negde pristupila i iz toga, eventualno, stekla nekakve koristi. Već rečeno upozorava da nosioci vlasti iz nekih svojih razloga nisu spremni da jasno najave strateške ciljeve reforme, te da preuzmu rizike i prihvate njenu ekonomsku, socijalnu i političku cenu. Razumno je pretpostaviti da su ova oklevanja frakcija DOS proizvod, pored ostalog, njihovih partikularnih političkih kalku-lacija, koje se mogu svesti na htenje da se na račun rivala (bivšeg partnera) očuva i/ili poveća osvojena vlast i moć.

Odatle učestala upotreba spoljnjih razloga za reformu indicira na pribavljanje alibi-argumenata. Odnosno na pokušaj da se manjak sopstvene volje za sprovođenje reforme nadomesti političkom (zlo)-upotrebom spoljnih umešača. Svedok tome su tekuća objašnjenja za saradnju, odnosno nesaradnju Srbije/SRJ sa Haškim tribunalom. Lista razloga kojima operišu frakcije DOS jasno ukazuje na njihovu ne-spremnost da konačno odreše ratni prtljag srpskog društva. Uz to, ona (lista) ukazuje i na manjak javne svesti da to treba uraditi ne zbog spoljnih zahteva, već zbog toga da bi građani Srbije konačno utvrdili ko je to u njihovo ime i s kojim pravom ratovao po bivšoj Jugoslaviji. A u tom sklopu, i da saznaju šta je ko i koliko u tim ratovima učinio, te da mu za to što je činio nužno slede političke i pravne sankcije. Ne čudi, stoga, da se u političke igre i trgovine oko Haga i rata retko uvode unutrašnji – ekonomski, socijalni, pravni i bezbednosni – raz-lozi. Zbog toga su građani i javnost Srbije još uvek uskraćeni za saznanja o izvornim razlozima za izvođenje ratnog računa, te o krat-koročnim i dugoročnim koristima koje im iz tog postupka mogu pristići.

Svedok tome je i činjenica da nove vlasti još nisu građanima Srbi-je predočile krunske razloge za hitnu i radikalnu reformu sektora bez-bednosti i oružanih snaga. Prvo bi mesto na imaginarnoj listi moralo da pripadne zahtevu da se, ustavno-sistemskim zahvatima, konačno spreči svaka ideološka i politička zloupotreba vojske, policije i tajnih službi. Tome bi odmah trebalo dodati i nužnost ukidanja njihovog klijentskog statusa. To znači da bi vojsku, policiju i tajne službe hitno trebalo prepotčiniti državi, odnosno izuzeti ih iz nadležnosti vladaju-ćih partija i njihovih vrhuški. U istom paketu bi model civilne kontrole oružanih snaga trebalo zameniti demokratskom civilnom kontrolom. Za tu svrhu prvo bi politička moć trebalo da bude vraćena u institucije

116

sistema. Potom bi trebalo da ih ustav valjano opremi za delatno prakti-kovanje demokratske kontrole nad oružanim snagama. Od ne manje važnosti su ekonomski razlozi za reformu, jer Srbija/SRJ, sve i da hoće, ne može da izdržava glomaznu i skupu vojno-policijsku mašine-riju nasleđenu od prethodnog režima. Dodajmo uz to da odložena i/ili izbegnuta reforma nanosi direktnu štetu oružanim snagama i njihovim pripadnicima. Naime, nastavlja se skrivena entropija oružanih snaga, a raste socijalna i profesionalna ugroženost njihovih pripadnika. Svi se pomenuti i ovde nepomenuti razlozi slivaju u ključni – bezbednosni. To stoga što sa produžetkom trajanja koabitacije starih oružanih snaga i novih vlasti rastu unutrašnji bezbednosni rizici, te se pri daljem zaoštravanju ekonomske i političke krize u Srbiji/SRJ delovi ovih snaga mogu pojaviti kao nosioci restauracije i/ili retrogradne involuci-je društva i poretka.

Potraga čelnika frakcija DOS za alibi-argumentima se razložno može opravdati brojnim situacionim razlozima. Dva su ključna: nova je vlast nasledila temeljno upropašćenu državu, te je, shodno tome, hitno morala da iznađe načine za ekonomsko i političko preživljavanje ne samo države, već i celog društva i njegovih građana. U takvim uslovima prvo je na dnevnom redu bio opstanak. Odatle i najavljena reforma ne ide po diktatu želja građana i DOS, već po diktatu nasleđa.

Pažnje i čuđenja je, međutim, vredan pokušaj vladajućih elita da modernizuju i reformišu Srbiju/SRJ, a da pri tom izbegnu radikalnu reformu sektora bezbednosti i nasleđenih oružanih snaga. Da DOS ne-dostaje zamisao za reformu ovog sektora, bilo je jasno i pre 5. oktobra 2000. godine. Objašnjiv je i njihov, strahom od krvoprolića iznuđeni, ad hoc pakt o nenapadanju sa specijalcima vojske i policije. Teško je, međutim, otkriti sve razloge zbog kojih su čelnici DOS odmah po osvajanju vlasti odustali od ozbiljnih promena u vojsci, policiji i tajnim službama. Odnosno, zašto su se zaustavili kod promena u niže rangiranom personalu, te reorganizaciju Miloševićevih aparata nasilja prihvatili kao zamenu za reformu.

Čini se da su lideri izvornog DOS prevideli ključnu reformsku premisu – vojska, policija i tajne službe ne mogu, čak da to i hoće, same sebe da preobraze. To je razlog što je srpska javnost od 5. ok-tobra zasuta tvrdnjama generala da reforma potčinjenih im sastava teče lako i uspešno. I danas smo čuli da je Ministarstvo odbrane iz-radilo strategiju nacionalne bezbednosti, tj. politiku nacionalne bezbednosti. Međutim, to nije u nadležnosti ovog Ministarstva. Ono možda i može (treba) da izradi radnu verziju, pa da je potom ponudi Skupštini na finalizaciju. Ali, reč je, da podsetim, o eminentno političkom dokumentu, i to najvišeg ranga, o kome moraju da se izjasne predstavnici građana u Parlamentu, a ne generali. Izokrenut redosled poteza je, uz ostalo, posledica činjenice da nove vlasti vojsci i ostalima nisu još uvek jasno rekle kakve i kolike oružane snage su

117

potrebne Srbiji/SRJ. Da bi to mogle valjano da urade, one pre toga moraju jasno da imenuju šta, koga, kako i od koga čuvaju oružane snage. Tek na toj osnovi je moguće planirati i ostvariti radikalnu re-formu oružanih snaga, kojom bi bila utemeljena i reforma celog sektora bezbednosti.

118

Predrag Simić*

ORUŽANE SNAGE U DEMOKRATSKOM DRUŠTVU

Kraj Hladnog rata i promene u međunarodnim odnosima tokom

prethodnih trinaest godina umnogome su izmenili shvatanja bezbe-dnosti i doveli do značajnih promena u vojnim doktrinama, organi-zaciji oružanih snaga i službi bezbednosti u većini evropskih zemalja. Oslobođene straha od blokovskog sukoba i nuklearnog rata, zapad-noevropske zemlje su smanjile vojne izdatke i reorganizovale svoje armije najčešće u manje, profesionalnije i fleksibilnije oružane snage, sposobne za savremene oblike ratovanja i intervencije na udaljenim kriznim žarištima. Kraj blokovskog poretka nije, međutim, potpuno otklonio pretnju od novih ratova u Evropi i na njenoj periferiji. Su-protno očekivanjima, upravo u ovom periodu su na prostoru bivše SFRJ, na Bliskom i Srednjem istoku i u centralnoj Aziji izbili brojni oružani sukobi, čiji su povod uglavnom bili stari i novi etnički i teri-torijalni sporovi. Polazeći od načelnog stava da „demokratije ne ratuju“ (ili, bar, da ne ratuju međusobno) Savet Evrope i Evropska unija su od kandidata za članstvo zatražili da sprovedu korenite re-forme u sektoru nacionalne odbrane i bezbednosti i izgrade institucije demokratske odnosno parlamentarne kontrole oružanih snaga. NATO je u tom pogledu otišao i korak dalje stvarajući najpre Savet za severnoatlantsku saradnju (NACC), a nešto kasnije i program „Part-nerstvo za mir“ da bi podstakao ne samo reforme oružanih snaga u zemljama koje učestvuju u ovom programu nego i obezbedio njihovu interoperabilnost, tj. sposobnost za zajedničke vojne operacije.1

———— * Profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. 1 Za razliku od zahteva koji se postavljaju zemljama-kandidatima za ulazak

u Evropsku uniju, program „Partnerstvo za mir“ je mnogo fleksibilnije posta-vljen i omogućava različit (a la cart) obim učestvovanja pojedinih zemalja. Na primer, dok se istočnoevropski pretendenti za ulazak u NATO kroz ovaj program pripremaju za obaveze koje proizilaze iz članstva, neutralne zemlje (Švajcarska, Švedska i Finska) u program „Partnerstvo za mir“ su našle meru saradnje sa NATO koja ne ugrožava njihov status neutralnosti. Početkom 2002. godine prak-tično su sve evropske zemlje bile uključene u program „Partnerstvo za mir“, izuzev Bosne i Hercegovine i SR Jugoslavije.

mailto:ORU@ANE

119

U savremenim okolnostima, tradicionalni koncepti i doktrine odbra-ne teritorijalnog integriteta i suvereniteta država suočeni su s novim pretnjama, na koje ni najrazvijenije zemlje nisu još uvek pronašle zado-voljavajuće odgovore. Razvoj savremene vojne tehnologije i novih obli-ka primene sile u međunarodnim odnosima stavljaju u posebno složen položaj male i srednje zemlje, čije mogućnosti nacionalne odbrane izvan okvira sistema kolektivne bezbednosti (tzv. bezbednosnih zajednica) postaju krajnje sužene, o čemu svedoči slučaj Jugoslavije između 1991. i 2001. godine. Suprotno nekim optimističkim predviđanjima, raspad Var-šavskog pakta, Sovjetskog Saveza i čitavog bipolarnog sistema međunarodnih odnosa nije učvrstio ni Ujedinjene nacije, ni sistem uni-verzalne kolektivne bezbednosti ni klasična načela međunarodnog prava. Globalizacija je relativizovala pojam suvereniteta država u međunarod-nim odnosima, većina evropskih zemalja je prenela ili želi da prenese mnoge njegove važne atribute na evropske i evroatlantske integracije dok je, i bez formalne promene Povelje Ujedinjenih nacija, suverenitet država ograničen kada je u pitanju poštovanje individualnih i kolektivnih ljudskih prava.

Vojne intervencije NATO su pokazale da su načela glave VII Povel-je Ujedinjenih nacija (zabrana pretnje silom, primene sile i akata agresi-je) danas krajnje relativizovana i da Savet bezbednosti Ujedinjenih naci-ja više nema monopol nad odlučivanjem o primeni sile u međunarodnim odnosima. Proliferacija oružja masovnog uništenja i sve bolja organi-zovanost različitih terorističkih organizacija i paravojnih formacija dovele su na međunarodnu scenu nove paradržavne ili nedržavne aktere oružanih sukoba i planere nacionalne odbrane, čak i u vodećim zemlja-ma, suočile sa novim nedoumicama, što su pokazali teroristički napadi na ciljeve u Sjedinjenim Američkim Državama 11. septembra 2001. godine. To je uticalo i na promenu tradicionalnih shvatanja bezbednosti, a time i funkcije oružanih snaga i drugih snaga bezbednosti, od kojih se danas očekuje da ponude odgovore na širok spektar vojnih i nevojnih pretnji nacionalnoj bezbednosti.

U savremenoj literaturi o ovoj problematici ukazuje se na nekoli-ko ključnih činilaca značajnih za nacionalnu bezbednost država u sa-vremenim uslovima. Na prvom mestu se nalaze stabilnost državnih i društvenih institucija određene zemlje, njen ekonomski razvoj, vlada-vina prava i drugi elementi na kojima počivaju njena društvena kohe-zija i legitimitet, a time i spremnost građana da učestvuju u njenoj od-brani. Na drugom mestu je koncept kooperativne bezbednosti, koji polazi od pretpostavke da se bezbednost pojedinačnih država može zaštititi samo saradnjom s drugim državama, uključujući i ulazak u „bezbednosne zajednice“2 i druge sisteme kolektivne bezbednosti, ————

2 Koncept „bezbednosne zajednice“ uveo je Karl Dojč za onu vrstu međunarodnog udruživanja u kome se zemlje članice odriču primene sile u međusobnim odnosima.

120

čime se smanjuje potreba za tradicionalnim vojnim i nevojnim oblici-ma odvraćanja pretnji nacionalnoj bezbednosti. Treće, sistem univer-zalne kolektivne bezbednosti na kome počiva Povelja Ujedinjenih nacija, kojom se zabranjuje rat kao sredstvo međunarodnih odnosa i dopušta primena sile samo u slučajevima individualne i kolektivne samoodbrane, i mera koje donosi Savet bezbednosti Ujedinjenih naci-ja na osnovu glave VII Povelje Ujedinjenih nacija (pretnja miru, pov-reda mira i akti agresije), u praksi je doživeo reviziju tokom devedesetih godina XX veka u smislu sužavanja prava primene oružane sile izvan okvira organizacija kolektivne bezbednosti, čak i kada su u pitanju unutrašnji sukobi. Ius ad bellum, tj. pravo na rat je danas sve više rezervisano za uzak krug najmoćnijih država, što je naročito došlo do izražaja tokom građanskog rata na prostoru bivše SFRJ, kao i drugih oružanih sukoba u razdoblju posle Hladnog rata. Konačno, danas preovlađuje mišljenje da je bezbednost nedeljiva, od-nosno da je bezbednost jedne zemlje neposredno povezana s bezbe-dnošću drugih zemalja i da svaki pokušaj jačanja vojnih potencijala jedne zemlje na štetu ostalih smanjuje njenu bezbednost, pošto izaziva protivmere i trku u naoružavanju i vodi njenoj izolaciji u međunaro- dnoj zajednici.

Reforme u bivšim socijalističkim zemljama Istočne Evrope su pokazale da je reforma oružanih snaga, kao i čitavog sistema bezbe-dnosti politički najosetljiviji deo tranzicije, ali, istovremeno, i najvid-ljiviji i najuverljiviji znak raskida sa prošlošću sa dalekosežnim efek-tima, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Premda se postignuti rezultati i iskustva pojedinih zemalja u ovoj oblasti dosta razlikuju, većina srednjoevropskih zemalja je iz osnova revidirala svo-je strategije nacionalne bezbednosti i vojne doktrine, uspostavila različite oblike parlamentarne kontrole oružanih snaga, reformisala vojsku i policiju, kao i druge službe bezbednosti, obaveštajne službe, sistem zaštite granica i uključile se u program „Partnerstvo za mir“ i druge oblike međunarodne saradnje u oblasti bezbednosti. Pored Po-ljske, Češke i Mađarske, koje su primljene u NATO marta 1999. godine, ove godine se očekuje da na samitu u Pragu ta organizacija uputi poziv još jednom broju zemalja Srednje i Istočne Evrope da postanu članovi NATO.3 Ukoliko se ima u vidu da se i Ruska Fede-racija relativno rano uključila u program „Partnerstvo za mir“ i da je 27. maja 1997. godine u Parizu potpisala „Osnivački sporazum NATO–Rusija“, može se zaključiti da su ovim promenama postavlje-

———— 3 Iako zvanično ne postoji direktna veza između članstva u PfP i NATO i

mogućnosti zemlje da bude primljena u Evropsku uniju, to je slučaj sa svim kan-didatima iz Srednje i Istočne Evrope koji očekuju da u nju budu primljeni u sledećem krugu proširenja Evropske unije, počev od 2004. godine.

121

ne nove osnove strateške ravnoteže u Srednjoj Evropi, a time i novog sistema međunarodnih odnosa i međunarodne bezbednosti u Evropi.

Dugogodišnja kriza i građanski rat na prostoru bivše SFRJ su učinili da Jugoistočna Evropa, tokom devedesetih godina prošlog ve-ka, ostane u velikoj meri po strani ovog procesa. Tek 2000. godine, pobedama opozicije u Hrvatskoj i Jugoslaviji, u svim zemljama Jugo-istočne Evrope su uspostavljeni demokratski režimi, što je, uz pribli-žavanje evropskih integracija regionu, prvi put ovim zemljama otvorilo i perspektivu da postanu njihovi članovi. Međutim, na putu demokratskih i tržišno usmerenih reformi u ovim zemljama se nalaze mnogo veće prepreke nego u većini bivših istočnoevropskih zemalja: pored nasleđa starih socijalističkih režima, razvoj ovih zemalja, naročito na prostoru bivše SFRJ, opterećuje i nasleđe novije prošlosti, dugogodišnje krize i oružani sukobi, koji još dugo godina neće biti prevaziđeni. Pored mogućnosti novih oružanih sukoba, bezbednost i reforme u ovim zemljama danas ugrožavaju široko rasprostranjeni or-ganizovani kriminal i korupcija, koji se često skrivaju iza fasade političkog ekstremizma i terorizma. To je, verovatno, i razlog zbog čega se smatra da su reforme vojske i policije, kao i uspostavljanje pravne države, jedan od glavnih preduslova uspeha reformi u ovim društvima.

Reforme sektora bezbednosti u postautoritarnim i posttotalitarnim društvima se smatraju suštinski važnim iz više razloga. Prvo, čak i tamo gde ne postoji bojazan od političkih ambicija vojske (što je slučaj u većini bivših evropskih socijalističkih zemalja),4 smatra se da je uspo-stavljanje parlamentarne kontrole nad oružanim snagama način da se spreči da ovo pitanje bude instrumentalizovano u političkim sporovima između partija u ranom periodu demokratske tranzicije. Drugo, smatra se da su rane reforme ovog sektora neophodne da bi se društvo moglo uspešno boriti sa pojavama kriminala i korupcije koje su čest pratilac u ranim fazama tranzicije i koje često dostižu takve razmere da počinju da ugrožavaju normalno funkcionisanje pravnih i političkih institucija. Treće, uspostavljanje pravne države i efikasno suzbijanje kriminala i korupcije nasleđenih iz prethodnog razdoblja smatraju se bitnim pre-duslovom uspeha privrednih reformi, kao i racionalizacije budžetskih ————

4 Istorija komunističkih pokreta i komunističkih zemalja govori da su njiho-ve oružane snage bile organizovane kao vojno krilo komunističkih partija, čime se može protumačiti i činjenica da ona gotovo i ne poznaje vojne udare. Izuzetak od ovog pravila je vojni udar generala Vojceka Jaruzelskog u Poljskoj, ali okolnosti u kojima je do njega došlo (pretnja intervencije Varšavskog pakta) pre potvrđuju nego što dovode u pitanje ovakav zaključak. To, na izvestan način, potvrđuje i slučaj bivše Jugoslovenske narodne armije, čiji politički vrh je, posle raspada Saveza komunista Jugoslavije 1990. godine, neuspešno pokušao da popuni politički vakuum novom partijom: Savez komunista – pokret za Jugosla-viju.

122

izdataka za potrebe odbrane i bezbednosti. Četvrti razlog je profesionali-zacija, tj. osposobljavanje službi bezbednosti da uspešno prate reforme i odgovore svojim zadacima u izmenjenom društvenom, ekonomskom i političkom okruženju. Peti razlog je uloga ovog sektora u sprečavanju oružanih sukoba u društvima u tranziciji (dobar primer ove vrste bila je uloga združenih snaga Vojske Jugoslavije i srpske policije u krizi na jugu Srbije i prilikom povratka u tzv. Kopnenu zonu bezbednosti). Šesti razlog leži u političkoj volji većine bivših evropskih socijalističkih zemalja da uđu u evropsku integraciju koja podrazumeva harmonizaciju ne samo njihovog ukupnog političkog, pravnog i ekonomskog sistema, nego i sistema bezbednosti sa standardima Saveta Evrope i Evropske unije (na primer, sa šengenskim standardima u oblasti kontrole granica).

Kada je reč o Saveznoj Republici Jugoslaviji motive reforme sektora bezbednosti5 trebalo bi, pre svega, potražiti u sledeća tri razloga.

Prvo, kriza i građanski rat na prostoru bivše SFRJ učinili su da zemlja izgubi najmanje deset godina u razvoju i mesto koje je imala u međunarodnom poretku u Evropi. Početkom osamdesetih godina pro-šlog veka tadašnja SFRJ se smatrala najrazvijenijom zemljom ovog dela Evrope, sa nacionalnim dohotkom koji je po glavi stanovnika iznosio 46% tadašnjeg proseka Evropske zajednice (više od mnogih današnjih kandidata za članstvo), relativno razvijenom privredom i stabilnim međunarodnim položajem. Tokom naredne dve decenije zemlja je zapala u duboku krizu koja je konačno dovela do njenog raspada i višegodišnjeg građanskog rata što je SR Jugoslaviju, kao i većinu bivših jugoslovenskih republika, stavilo na samo začelje u Evropi. Građanski rat i dve vojne intervencije NATO (1995. i 1999. godine)6 izazvali su velika razaranja privrede i infrastrukture, oko dve stotine hiljada ljudi je izgubilo živote, dok je gotovo dva miliona ljudi prognano iz svojih domova. Istovremeno, ostatak kontinenta je prošao kroz duboke promene, evropske integracije su ostvarile kvalitativni skok napred, dok je proces tranzicije u bivšim socijalističkim zem-ljama odmakao i veći broj među njima je na pragu ulaska u Evropsku uniju. Da bi se nadoknadila propuštena decenija, SR Jugoslavija će

———— 5 Tokom 2001. godine Vojska Jugoslavije i Ministarstvo za odbranu, kao i

druge vladine i nevladine organizacije, organizovale su više stručnih rasprava o ovoj problematici na kojima je preovladalo mišljenje da SR Jugoslavija mora da pristupi reformama čitavog sistema nacionalne odbrane i bezbednosti. U inost-ranstvu su najopsežnije istraživanje ove vrste do sada sproveli ženevski Centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga i Institut Istok–Zapad iz Njujorka. Vi-deti: Security Sector Reform in Fededal Republic of Yugoslavia, DCAF & East West Institute, Geneve, 2001.

6 Bombardovanje Republike Srpske u avgustu i septembru 1995. godine i Savezne Republike Jugoslavije između marta i juna 1999. godine bile su zvani-čno prve (i, za sada, jedine) ratne operacije NATO u njegovoj istoriji.

123

narednih godina morati da ostvari posebno brz tempo reformi, koje će nalagati i relativno brze i korenite promene u sektoru bezbednosti.

Drugo, promene u međunarodnom okruženju SR Jugoslavije bitno utiču i na njenu bezbednost. Iako se u doglednoj budućnosti na Bal-kanu ne može potpuno isključiti mogućnost klasičnih međudržavnih sukoba, verovatnoća da do njih dođe danas je mnogo manja nego u prethodnim decenijama. Glavnu pretnju bezbednosti SR Jugoslavije u narednim godinama verovatno će predstavljati postojeća krizna žarišta na njenoj teritoriji i u njenom okruženju (Kosovo i Metohija, jug Srbi-je i severozapadna Makedonija), kao i politički i kriminalno moti-visani ekstremizam i terorizam, organizovani kriminal i korupcija, kojima će pogodovati socijalni i ekonomski problemi rane tranzicije, kako u SR Jugoslaviji, tako i u većini susednih zemalja. Nove pretnje bezbednosti nalagaće i potpuno novu organizaciju sektora bezbe-dnosti, i to kako vojske, tako i policije, kao i svih drugih državnih i društvenih institucija u ovoj oblasti. Međunarodna povezanost krimi-nalnih i ekstremističkih organizacija nalagaće i mnogo veću međunarodnu saradnju SR Jugoslavije u oblasti bezbednosti i kontrole granica, pravosuđa i primenu rešenja koja su, u međuvremenu, razvi-jena u Evropi (na primer, šengenski režim kontrole granica), a time i novu organizaciju snaga bezbednosti i oružanih snaga.

Treće, tokom prethodnih deset godina međunarodno okruženje SR Jugoslavije suštinski je izmenjeno. Za razliku od bivše SFRJ koja se graničila sa tri zemlje Varšavskog ugovora, dve članice NATO, jed-nom neutralnom, jednom zemljom u samoizolaciji i uživala relativno povoljan položaj „strateške tampon-zone između blokova“ i „simbola razlika u komunističkom svetu“, današnje okruženje čine dve članice NATO, pet zemalja u članstvu programa „Partnerstvo za mir“ koje pretenduju na ulazak u NATO i jedna zemlja u kojoj mir obezbeđuju oružane snage pod komandom NATO. Tome valja dodati i činjenicu da na jednom delu njene teritorije mir, takođe, obezbeđuju međunarodne snage pod kontrolom NATO, kao i da je tokom prošle godine kriza na jugu Srbije stavljena pod kontrolu u neposrednoj saradnji sa NATO. Do sličnih promena u okruženju je došlo i kada je reč o Evropskoj uniji: pored jedne susedne zemlje u članstvu Evropske unije, strateški cilj svih ostalih jugoslovenskih suseda je ulazak u Evropsku uniju, među kojima će bar jedna taj cilj ostvariti u ne-posrednoj budućnosti, što će, pored dugoročno nesumnjivo pozitivnih efekata, kratkoročno suočavati SR Jugoslaviju s mogućnošću da bude od ostatka Evrope odvojena čvrstom šengenskom granicom, koja se ponekad danas naziva i „zlatnom zavesom“. Opravdana je bojazan da ona po mnogo čemu može biti neprozirna kao i nekadašnja „gvozdena zavesa“. U takvom okruženju na bezbednost zemlje pre-sudno će uticati odnosi sa ovim organizacijama. Nezavisno od toga da li će se SR Jugoslavija opredeliti za neku vrstu politike neutralnosti ili

124

će ući u program „Partnerstvo za mir“ i u dogledno vreme postati pridruženi član Evropske unije ovakav položaj će za duže vreme ostati konstanta, zbog čega su za nju izuzetno značajna novija iskustva evropskih neutralnih zemalja poput Švajcarske, Švedske, Finske i dru-gih.

Reformski procesi u zemlji, načelno opredeljenje za ulazak u evro-pske integracije i pomenute promene u neposrednom i širem međunarodnom okruženju, nalažu i dugoročno sagledavanje strategije nacionalne bezbednosti, kao i suštinske reforme u ovoj oblasti. Pošto je posredi dugoročan i politički veoma osetljiv proces (prema dosadašnjim iskustvima, reforme u sektoru bezbednosti traju najmanje od osam do deset godina), koji ni na koji način sme da ugrozi odbrambenu sposob-nost zemlje, prvi korak u ovom pravcu mora biti uspostavljanje državnih institucija koje će planirati i biti neposredno nadležne za sprovođenje reformi sektora bezbednosti i nadzor nad tim reformama. Iako su prve inicijative u ovom pravcu došle iz Saveznog ministarstva za odbranu, Vojske Jugoslavije i nevladinog sektora, preovlađuje mišljenje da glavnu ulogu u ovim reformama moraju imati politički organi, odnosno najviši organi zakonodavne i izvršne vlasti. Česta je praksa i u zapadnim i u istočnoevropskim zemljama da se u tu svrhu osniva nova institucija, savet za nacionalnu bezbednost, u čijoj su nadležnosti reforme vojske i policije, ali i izgradnja demokratskih civilno-vojnih odnosa, u prvom redu parlamentarna kontrola nad oružanim snagama, snagama bezbed-nosti i državnim obaveštajnim službama. Glavni zadatak saveta za nacionalnu bezbednost je definisanje nove strategije nacionalne bezbed-nosti, koja se od starih doktrina nacionalne odbrane razlikuje po svojoj sveobuhvatnosti, jer – pored vojnih aspekata bezbednosti (vojne dok-trine) – sadrži i sve druge nevojne (socijalne, ekonomske, kulturne, političke i spoljnopolitičke) aspekte bezbednosti zemlje. Drugi osnovni zadatak je uspostavljanje kontrole nad oružanim snagama zemlje u pro-cesu reformi, pre svega nad politički osetljivim državnim službama, kao što su obaveštajne službe i službe bezbednosti, ali i izgradnja savremenih oblika civilno-vojnih odnosa.

Dosadašnja iskustva reformi sektora bezbednosti u Evropi govore da su od prioritetnog značaja sledećih pet oblasti:

1) reforma pravne regulative sektora bezbednosti, uključujući harmonizaciju zakona koji regulišu položaj vojske i policije sa stand-ardima OEBS-a, Saveta Evrope i Evropske unije;

2) reforma sistema odbrane, koja će odražavati nacionalne inter-ese i političke ciljeve zemlje, naročito kada je u pitanju deklarisano političko opredeljenje za ulazak u evropske integracije;

3) reforma sistema unutrašnje bezbednosti, koja će se zasnivati na standardima koji važe u evropskim integracionim grupacijama i odgo-varati novim pretnjama bezbednosti (korupcija, organizovani kriminal i terorizam);

125

4) reforma sistema granične kontrole, koja će počivati na stand-ardima uspostavljenim Šengenskim sporazumom;

5) uspostavljanje parlamentarne kontrole nad obaveštajnim slu- žbama i drugim službama bezbednosti.

Kada je reč o izradi strategije nacionalne bezbednosti, potrebno je ne samo poći od sagledavanja nacionalnog interesa u savremenim okolnostima, nego i proceniti sve vojne i nevojne pretnje koje određuju karakter, strukturu i obim oružanih snaga i snaga bezbednosti zemlje, kao i ulogu ostalih državnih i društvenih institucija u ovoj oblasti. Ima-jući u vidu međunarodnu komponentu odbrane i bezbednosti u sa-vremenim uslovima, sagledavanje nacionalnog interesa mora odgovoriti i na pitanje koliko je i u kojim područjima zemlja sposobna da sama od-govori na pretnje nacionalnoj bezbednosti, a koliko i u kojim područjima se mora osloniti na sisteme kolektivne bezbednosti. Ove dileme su man-je kada su u pitanju veliki sistemi univerzalne (UN) ili regionalne kolek-tivne bezbednosti (OEBS), ali postaju politički veoma osetljive kada je posredi odnos prema vojno-političkim savezima kakav je NATO i, u manjoj meri, njegov program „Partnerstvo za mir“. Nova, tzv. out-of-area uloga NATO, koja proizilazi iz okvira člana 5. ugovora o osnivanju NATO7 nailazi na veliki otpor među malim i srednjim zapadnoevrop-skim državama koje nisu spremne da svoje vojnike upućuju na udaljena krizna žarišta koja ne ugrožavaju neposredno njihovu bezbednost.8 Jugo-slavija u tom pogledu ima kontroverzno iskustvo, pošto je ranih pedesetih godina prošlog veka primala veliku vojnu pomoć NATO, a, posredstvom Balkanskog saveza s Grčkom i Turskom, indirektno uživala i bezbednosne garancije NATO. Jugoslavija je 1999. godine postala prva i do sada jedina suverena država protiv koje je NATO vojno intervenisao, da bi, u proleće 2001. godine, u neposrednom sporazumu i

———— 7 Osnivački dokument NATO, poznatiji kao Vašingtonski ugovor, potpisan

je 4. aprila 1949. godine u Vašingtonu i počiva na pravu na individualnu i kolek-tivnu samoodbranu predviđenom Poveljom Ujedinjenih nacija. Član 5. glasi: „Strane - ugovornice se slažu da će se oružani napad na jednu ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve njih, i shodno tome, da će, ukoliko do takvog napada dođe, svaka od njih, koristeći pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu na osnovu člana 51. Povelje Ujedinjenih nacija, pomoći drugoj ili drugim stranama – ugovornicama, koje su napadnute, preduzimajući individualno ili u saradnji s ostalim stranama – ugovornicama, akcije koje smatra za potrebne, uključujući primenu oružane sile, kako bi se obnovila i očuvala bez-bednost u području severnog Atlantika.“

8 Dosta sličan je slučaj Mađarske koja je, neposredno po prijemu u NATO, bila uključena u vojnu intervenciju protiv Jugoslavije, zemlje sa kojom nema otvorenih bezbednosnih problema. Do prijema Mađarske, Češke i Poljske u NATO u martu, a ne u aprilu 1999. godine, na jubilarnom samitu ove organizaci-je, zapravo je i došlo zbog planirane vojne intervencije u Jugoslaviji, za koju su bile potrebne vazduhoplovne baze u Mađarskoj.

126

u saradnji s NATO jugoslovenske oružane snage uspostavile mir na kriznom području u južnoj Srbiji i vratile se u tzv. kopnenu zonu bezbed-nosti. Odnos SR Jugoslavije prema ovoj organizaciji, koja je pronašla svoj novi identitet i koja je danas dominantna upravo na ovom prostoru, predmet je političke odluke od koje će u najvećoj mogućnoj meri zavisiti ne samo percepcija pretnji nacionalnoj bezbednosti nego i čitava strate-gija nacionalne bezbednosti.

Od velike pomoći u utvrđivanju strategije nacionalne bezbednosti mogu biti iskustva drugih evropskih zemalja koja bi se mogla sažeti u sledećih sedam tačaka.

Prvo, reforma sektora bezbednosti mora počivati na odgovaraju-ćem pravnom okviru koji podrazumeva efikasne i demokratske politi-čke i civilne kontrole oružanih snaga. Sastavni deo ovih promena je koncept „građanina u uniformi“, odnosno ljudskih prava pripadnika oružanih snaga koji ne sme ugrožavati njihovo funkcionisanje. Drugi važan deo je zakonska regulativa funkcionisanja oružanih snaga u miru i njihove mobilizacije i upotrebe u ratu.

Drugo, potrebno je uspostaviti modernu i fleksibilnu komandnu strukturu koja će uspešno funkcionisati kako u miru tako i u ratu. Is-kustvo govori da je jedno od krupnih pitanja u ovoj oblasti uspostav-ljanje hijerarhije i podela nadležnosti između ministarstva odbrane kao predominantno civilne komponente i komande oružanih snaga kao predominantno vojne komponente rukovođenja oružanim snagama. Imajući u vidu savremene okolnosti, najveću novinu u tom pogledu može predstavljati uvođenje komponente međunarodne vojne sara-dnje, kako u mirnodopskim, tako i u ratnim uslovima (na primer, učestvovanje u međunarodnim mirovnim misijama).

Treće, potrebno je razviti efikasan sistem planiranja nacionalne odbrane koji će veliki deo nadležnosti preneti sa vojnih na civilne or-gane, tj. na ministarstvo odbrane. U jugoslovenskom slučaju, kao i u slučaju drugih zemalja u tranziciji, problem će verovatno predstavljati nedostatak budžetskih sredstava koji će uslovljavati ekonomski razvoj zemlje, ali i problemi poput očuvanja relativno razvijene vojne indu-strije kao tehnološki najrazvijenijeg dela nacionalne privrede, koju je potrebno mnogo više nego ranije staviti u službu civilnih potreba (konverzija vojne industrije).

Četvrto, potrebno je izgraditi novi sistem upravljanja ljudskim resursima. U uslovima tranzicije i relativne oskudice budžetskih sred-stava, vojna karijera ili karijera u policiji može za mlade ljude da bude manje atraktivna od karijere u drugim oblastima, a to može uticati ne samo na tempo reformi u ovoj oblasti, nego i na ukupnu efikasnost oružanih snaga.

Peto, budžet je suštinski značajan deo reformi oružanih snaga i snaga bezbednosti, jer su reforme sektora bezbednosti bez odgova-rajućih sredstava osuđene na neuspeh. Drugi aspekt je transparentnost

127

budžeta u ovoj oblasti, pošto je odlučivanje o sredstvima namenjenim odbrani i bezbednosti najvažnije sredstvo civilne kontrole nad voj-skom i policijom.

Šesto, tehnička modernizacija oružanih snaga je važna komponen-ta reformi, ali ne i njihova suština. Ona je neposredno uslovljena ne samo percepcijama pretnji nacionalnoj bezbednosti i raspoloživim budžetskim sredstvima, nego i stepenom ukupne modernizacije oruža-nih snaga, kao i raspoloživim kadrom i mora biti rezultat izvršenih promena.

Sedmo, demokratizacija društva, percepcija smanjenih pretnji nacionalnoj bezbednosti, skraćenje vojnog roka i mogućnost civilnog služenja vojnog roka u Jugoslaviji kao, uostalom, i u drugim društvima u tranziciji, usmeravaju javno mnjenje ka potpuno profesionalnim oruža-nim snagama. S druge strane, objektivne materijalne mogućnosti društva nalagaće da oružane snage i snage bezbednosti i dalje imaju oslonca u regrutnom sastavu.

Uspostavljanje civilne, pre svega parlamentarne kontrole oružanih snaga i snaga bezbednosti, drugi je prioritet u ovom procesu. Početna iskustva Jugoslavije u tom pogledu, kao, uostalom, i iskustva drugih bivših socijalističkih zemalja, upozoravaju da je uspostavljanje par-lamentarne kontrole oružanih snaga relativno složeno zbog veoma ograničenih ovlašćenja parlamenta u ovoj oblasti u ranijem režimu, kada su oružane snage i snage bezbednosti bile pod monopolom vladajuće partije, dok se uloga parlamenta, u najboljem slučaju, svodila na usva-janje vojnih i policijskih budžeta bez ulaženja u njihove detalje. Oružane snage imaju dugu i uglednu tradiciju i uživaju veliki prestiž u Jugoslavi-ji, što je za veliki deo društva razlog zbog koga već sama ideja reforme oružanih snaga nailazi na podozrenje. Otuda je izgradnja nacionalnog konsenzusa o ciljevima i pravcu ovog procesa neophodan preduslov za njegov uspeh. Čak i u zapadnim zemljama postoji različita praksa kada je reč o parlamentarnoj kontroli oružanih snaga (na primer, u Sjedinjen-im Američkim Državama Kongres ima velika ovlašćenja u ovoj oblasti, dok je u Velikoj Britaniji parlamentarna kontrola oružanih snaga mnogo manjeg obima). U razvijenim parlamentarnim sistemima pitanja nacion-alne bezbednosti i nacionalne odbrane predmet su međupartijskog kon-senzusa i najčešće ne podležu uobičajenim odnosima vlasti i opozicije, što često nije slučaj u ranim fazama tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama u kojima su parlamentarne stranke često podložne iskušenju da svoje političke razlike prenesu i u ovu oblast. Uspostavljanje među-partijskog saveta za nacionalnu bezbednost, u kome će biti zastupljeni predstavnici oružanih snaga i snaga bezbednosti, kao i predstavnici stručnih i nevladinih organizacija i usvajanje strategije nacionalne bezbednosti na osnovu parlamentarnog i društvenog konsenzusa um-nogome bi olakšali reformu sektora bezbednosti. Strategija nacionalne odbrane je sastavni deo strategije nacionalne bezbednosti, a njen osnovni

128

cilj je da odgovori na pitanja: koji interesi zemlje će se braniti oružanom silom, kakva je vrsta oružane sile potrebna da bi se to postiglo i u kojim uslovima i na koji način će se oružana sila upotrebljavati.

Glavnu prepreku u ovom procesu u SR Jugoslaviji danas predstavlja neizvesnost u pogledu budućnosti jugoslovenske federacije, koja je ne samo objektivna politička prepreka izgradnji političkog konsenzusa o pravcu i ciljevima reformi oružanih snaga i uspostavljanju ustavnopravnih okvira koji su za nju potrebni, nego i za procenu pretnji bezbednosti na koje bi ona morala da pruži odgovore i političkih odluka koje bi trebalo doneti u tom pogledu. Istovremeno, međuzavisnost re-formi u civilnom sektoru i sektoru bezbednosti ne dozvoljava njihovo odlaganje, jer bi ono ugrozilo ne samo tok političkih, socijalnih i ekonomskih reformi, nego i mogućnosti zemlje da se uključi u evropske integracione procese koji će bitno uticati na njenu bezbednost. Ulaskom u Savet Evrope, potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji i ulaskom u evropske aranžmane u oblasti bezbednosti, SR Jugoslavija će bitno unaprediti odnose sa „starim“ i „novim“ susedi-ma, a time i svoj međunarodni položaj i vlastitu bezbednost, ali i bezbednost u čitavom svom okruženju. Definisanje nove strategije nacionalne bezbednosti SR Jugoslavije, čak i njena najava, može biti krupan podsticaj u ovom pravcu i olakšati rešavanje nasleđenih prob-lema, omogućavajući, pre svega, rekoncilijaciju sa bivšim jugoslov-enskim republikama i postavljanje transparentnih ciljeva na kojima se mogu izgraditi novi odnosi sa susedima koji dele slične nacionalne ciljeve. Borba protiv organizovanog kriminala i terorizma, efikasna kontrola granica i suzbijanje ilegalnog prometa oružja, narkotika i drugih hazardnih supstanci ili ilegalnih migranata, mogu se uspešno voditi samo u tesnoj saradnji sa susednim zemljama i na principima koji su već na snazi u evropskim integracijama, isto kao i mere za kontrolu naoružanja, izgradnju poverenja i sl. Štaviše, osnovna načela na kojima će se zasnivati nova strategija nacionalne bezbednosti mogu biti od velikog uticaja u redefinisanju jugoslovenske federacije i sprečiti improvizacije koje će nalagati brzina ovih promena. Specifičan problem je odsustvo tradicije parlamentarne kontrole oružanih snaga u Jugoslaviji i još uvek ograničen interes koji političke stranke pokazuju za ovu problemat-iku, zbog čega se može pretpostaviti da će rekonstrukcija civilno-vojnih odnosa u zemlji iziskivati duži vremenski period od najmanje nekoliko izbornih ciklusa i konzistentan napor na izgradnji nove političke kulture, institucija i prakse u ovoj oblasti.

Iako su nove demokratske vlasti u Saveznoj Republici Jugoslaviji od prethodnog režima nasledile velike probleme u oblasti bezbednosti, početni rezultati su ipak ohrabrujući. Kriza na jugu Srbije, koja je tokom proleća 2001. godine pretila da preraste u oružani sukob širokih razmera, zaustavljena je uspešnom kombinacijom policijskih, vojnih i političkih mera i u punoj saradnji sa međunarodnom zajednicom. Zahvaljujući

129

tome vraćen je pun državni suverenitet u tzv. kopnenoj zoni bezbednosti, uspostavljenoj juna 1999. godine Vojno-tehničkim sporazumom iz Ku-manova duž administrativnih granica sa Kosovom i Metohijom. Kada su, tokom leta i jeseni 2001. godine, severozapadni delovi Republike Makedonije bili zahvaćeni oružanim sukobima između albanskih tero-rista i makedonskih snaga bezbednosti, Jugoslavija je očuvala mir na svojim južnim granicama i sprečila da se kriza proširi na njenu teritoriju. Uprkos tome, Kosovo i Metohija ostaju latentno krizno žarište i izvor pretnji bezbednosti zemlje, koje će se morati kontrolisati kombinacijom vojnih, policijskih, političkih i diplomatskih sredstava. Tokom 2001. godine zabeleženi su i određeni rezultati u borbi protiv drugih pretnji bezbednosti, pre svega protiv organizovanog kriminala, nedozvoljene trgovine oružjem, narkoticima i drugim hazardnim supstancama, korup-cije i drugih oblika kriminala, ali je u ovoj oblasti potrebno još mnogo učiniti da bi se prevazišlo nasleđe prošlosti i u regionu uspostavili stand-ardi koji danas važe na većem delu kontinenta. Postignuti rezultati su pokazali da jugoslovenske oružane snage i politika novih vlasti mogu odigrati značajnu ulogu u stabilizaciji regiona Jugoistočne Evrope, ali i da je takva uloga mogućna samo na osnovama potpuno nove strategije nacionalne bezbednosti, koja će biti čvrsto integrisana u regionalne i evropske sisteme bezbednosti. Deklarisana politička volja da se u taj proces uđe biće nedvosmislen signal da je Jugoslavija učinila jedan od najvažnijih koraka u pravcu raskida sa nasleđem bliže i dalje prošlosti i otkloniće neke još uvek prisutne dileme u međunarodnoj zajednici o karakteru i dubini demokratskih promena do kojih je došlo posle 5. oktobra 2000. godine.

130

Miodrag Vuković

CRNOGORSKI POGLED NA REFORMU SEKTORA BEZBJEDNOSTI

Pokušao sam da raspravu o ovoj veoma važnoj temi pratim onoliko

koliko mi je vreme dozvoljavalo. Nijesam, nažalost, bio u prilici da ču-jem sva izlaganja i stavove, jer se, sticajem okolnosti, na ovom mestu u isto vreme održava još jedan važan skup na kome se govori o ustavnoj promeni odnosa Srbije i Crne Gore. Na tom skupu, koji su takođe or-ganizovale relevantne domaće i međunarodne institucije, bio sam jedan od uvodničara. Međutim, kada je u pitanju reforma vojske, tema koja zahteva znanje i određenu kompetentnost zasnovanu na iskustvu, obave-zao sam sebe da manje učestvujem u dijalogu, a više slušam druge izla-gače. Siguran sam da sam propustio mnoge korisne i interesantne disku-sije, između ostalog i izlaganje profesora Dragoljuba Mićunovića o radu na Povelji o novim odnosima Srbije i Crne Gore i o naporima koje ulažemo da ti odnosi budu redefinisani tako da odgovaraju sadašnjim i budućim potrebama Srbije i Crne Gore, a da istovremeno budu prihvat-ljivi i za Evropu. Ono što sam propustio neposredno da čujem prepričali su mi neki od učesnika, pa zato mogu da kažem da su informacije koje vam je saopštio gospodin Mićunović korektne. Javio sam se za reč na kraju ove rasprave, isprovociran diskusijama, a posebno nekim stavo-vima u njima, koje sam čuo u popodnevnom radu ovog skupa. Gospodin Mićunović vam je izneo našu namjeru da, bez obzira na sve teškoće koje imamo i na koje nailazimo radeći u Komisiji i bez obzira na političke razlike koje donosimo iz struktura koje su nas u tu Komisiju delegirale, dođemo što prije do normativnih akta kojima ćemo uspostaviti nove od-nose između Srbije i Crne Gore. Ti akti će biti pravna osnova za konsti-tuisanje institucija državne zajednice, čime će sadašnja Jugoslavija, kao oblik državnog vezivnog tkiva između ove dvije stare države, biti adakti-rana, poslata u prošlost, u istoriju. Taj posao nije nimalo lak. Oslobađa-nje od prošlosti, posebno od zabluda i iluzija da nešto loše može i dalje da traje, naročito onda kada je nabijeno ideologijom, je veoma teško. Susret sa onim što je neminovno, međutim, može biti samo odložen na izvjesno vrijeme, ali ne može biti potpuno eliminisan.

Javio sam se da bih ukazao na tri stvari koje moramo uzeti u obzir kada govorimo o ovoj temi. Bez njih bi rasprava o ovim ozbiljnim pi-tanjima bila isprazna, simulirala bi stvarnost i ne bi ponudila rešenja za budućnost što je naša odgovornost. Od istina malog broja učesnika

131

čuo sam da "Jugoslavija čini sve što je potrebno ...." da bi bila što prije integrisana u program „Partnerstvo za mir“, kao i u šire odbrambene i vojne strukture. Mislim da to nije dobro. Jugoslavija treba konačno da ustupi mjesto državnoj zajednici Srbija i Crna Gora koja će nastaviti napore da uđe u te integracije. Ne radi se samo o inerciji kada se, umjesto navikavanja na novu realnost, pominje ime starog državnog uređenja. Radi se o pokušaju da se postojeće stanje konzervira po svim osnovama zbunjivanjem domaće i međunarodne, u ovom slučaju čak i stručne i upućene, javnosti. Jugoslavija je država u kojoj vlada organizovani haos. To je država bez unutrašnjeg legitimiteta, država koja samo formalno, Rezolucijom SB OUN 1244, ima Kosovo u svom sastavu, država u kojoj ne postoji pravni ni politički promet između Srbije i Crne Gore, prekinut još 1977. godine. Država koja simulira unutrašnji, a potpuno nepostojeći legitimitet, država koja, istina, ima međunarodno priznanje, ali je to priznanje dobila zbog sasvim razumljivih, za međunarodnu zajednicu prihvatljivih interesnih razlo-ga. Međutim, ona polako prestaje da postoji, jer da ima perspektivu ne bi došlo do Beogradskog sporazuma, niti do saglasnosti Evrope, Srbije i Crne Gore da je treba zamijeniti državnom zajednicom Srbija i Crna Gora. Ne treba da Jugoslaviju, u bilo kojoj državnoj varijanti, nosimo u srcu kao dragu uspomenu i time zbunjujemo prisutne domaće i strane učesnike, jer to ometa one koji na ovaj problem ne gledaju emotivno, već racionalno sagledavaju sadašnje i buduće procese. Jedi-na institucija koja povezuje Srbiju i Crnu Goru (ali ne i Kosovo) u okviru ove virtuelne Jugoslavije upravo je Vojska Jugoslavije, pa je zato naša odgovornost prema sadašnjosti i budućnosti Vojske, naroda i država tim veća. Govoriti o tome da će Jugoslavija biti primljena u evropske i evroatlanske integracije nije samo preambiciozno, već je i nerealno, neobjektivno i politički i stručno neodgovorno. Nije kore-ktno ni prema relevantnim političkim i državnim strukturama Srbije i Crne Gore, koje u ovom periodu ulažu napore da poboljšaju odnose ove dve države, predstavljati našu stvarnost na ovaj način. Umjesto toga treba prihvatiti činjenicu da dolazi novo vreme kome i Vojska treba da se prilagodi. Treba pokazati spremnost ove institucije da doprinese ukupnim naporima u stvaranju nove državne zajednice. Po mom mišljenju trebalo bi da učinimo sve što je moguće da što prije izađemo iz državnog provizorijuma zvanog SRJ i da se globalni sis-tem, dakle, državani sistem Srbije i Crne Gore, a samim tim i svi nje-govi podsistemi, pa i vojni, počnu prilagođavati novim projektovanim odnosima Srbije i Crne Gore. Moju reakciju izazvao je stav da će u evropske i evroatlanske integracije ući Vojska Jugoslavije, a ne Voj-ska državne zajednice Srbija i Crna Gora. To je nelogično kada znamo da će u političke i ekonomske integracije ući zajednica Srbija i Crna Gora, tako da Vojska, kao funkcija državne zajednice, a ne kao in-stitucija, ne može ići "mimo svijeta", već u integracije mora ući kao

132

Vojska Srbije i Crne Gore. Ako nastavimo, zbog inercije ili iz ide-oloških razloga, sa ubjeđenjem da će integraciji pristupiti Vojska Ju-goslavije i Jugoslavija kao takva, rizikujemo da upropastimo napore o kojima je govorio gospodin Mićunović. Time ćemo pokazati da nismo spremni za integraciju i da ćemo Evropi doneti teško podnošljive hipoteke, terete i opterećenja sadašnjih, potpuno neregualnih, unu-trašnjih odnosa, naročito kada je u pitanju status Crne Gore i Srbije.

Moram, takođe, da reagujem na neka mišljenja koja su ovde bila izneta o tome kako sadašnja struktura Vojske Jugoslavije (civilna koju predstavlja Ministarstvo odbrane i vojna koju predstavlja Generalštab) intenzivno radi na pripremi nacionalne strategije, odbrane i bezbje-dnosti zemlje, na pripremi Zakona o Vojsci i Zakona o narodnoj od-brani, težeći tome da oni što prije budu usvojeni u parlamentu sada- šnje SRJ. Propisi su, naravno, potrebni, na njima treba raditi, treba ih stručno i kompetentno pripremiti, ali je preambiciozno i politički ne-odgovorno težiti tome da ih usvoji sadašnji Parlament, koji nema unutrašnji legitimitet, jer njegove odluke već dvije godine ne obave-zuju Crnu Goru. Crna Gora odlukom svog Parlamenta brani svoj ustavni i pravni poredak od pravnog i političkog nasilja navodnih saveznih struktura, pa i pomenutog Parlamenta, tako da ne primjenjuje propise koje donose sadašnja navodna Savezna vlada i navodni Savezni parlament. Zato pomenuta akta treba pripremiti, ali treba sačekati da budu oformljeni Parlament buduće državne zajednice, Savjet ministara i Ministarstvo odbrane u njegovom sastavu, koji će o tim dokumentima dati konačnu riječ. Možda bi bilo bolje za sada obustaviti rad na tim aktima i sačekati da budu oformljene legitimne strukture, koje će zamijeniti pomenute nelegitimne institucije virtuelne Jugoslavije. Zato ne bi trebalo da pokušavamo da bilo koga "fascini-ramo" svojom nevjerovatnom ekspeditivnošću u obavljanju ovih poslova i nastojanjem da ih završimo u okviru sadašnjih institucija. Ni u jednoj demokratskoj zemlji u kojoj je došlo do smene institucija, stare institucije svojim odlukama ne obavezuju nove. Parlament bu-duće državne zajednice doneće sve neophodne odluke vezane za Vojsku Jugoslavije, tako da je napor sadašnjeg Parlamenta "da mu pomogne" potpuno suvišan.

Treba reći i da promjene u odnosima Srbije i Crne Gore ne mogu mimoići ni Vojsku Jugoslavije. Nova zajednica ima izvornu nadle- žnost država članica, derivativnog je karaktera i ima par zajedničkih institucija. Jedna od njih je Vojska, koja će se zvati Vojska državne zajednice, i ona će biti pod civilnom komandom. Funkciju civilne kontrole u državnoj zajednici imaće Savjet ministara i Ministarstvo odbrane, kao i Vrhovni vojni savjet, a regruti će vojni rok služiti u državama članicama, koje će sporazumno finansirati vojne funkcije. Vojska mora biti racionalizovana i profesionalizovana, primjerena po-trebama država Srbije i Crne Gore. Njena uloga u sistemu mora biti

133

promjenjena što znači da ona neće više braniti ustavni i pravni pore-dak, jer se on, u demokratskim zemljama, brani demokratijom, a ne vojskom. Vojska neće braniti granice niti će biti na njima, a pitanje vojne imovine će konačno biti uređeno Zakonom državne zajednice, uz prethodnu saglasnost država članica itd. Dakle, malo šta će biti kao do sada i to je razlog zbog koga treba da budemo obazriviji kada go-vorimo o Jugoslaviji i njenoj vojsci u trenutku kada dolazi do njene transformacije u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora koja će imati vojsku uređenu na novi način. U Ustavnoj povelji o Vojsci ne piše ni da je to jedinstvena, ni da je zajednička, ni da je odvojena vojska Srbi-je i Crne Gore, već jednostavno – Vojska Srbije i Crne Gore i o njoj treba uvijek govoriti u tom smislu, pa i na skupovima kao što je ovaj. Radeći na Ustavnoj povelji, dogovorili smo se da veliki broj sadašnjih saveznih zakona prestane da važi. Jedan broj ovih zakona po-staće republički, odnosno zakoni država Srbije i Crne Gore. Oni će važiti dok ne budu doneti novi zakoni da ne bi došlo do pravne praznine i ugrožavanja ljudskih prava i sloboda. Znači, samo mali broj sadašnjih saveznih zakona nastaviće da bude pravna osnova za djelovanje in-stitucija državne zajednice i to dok ih državna zajednica ne zamijeni zakonima koje će sama donijeti. Zato ne treba gubiti iz vida činjenicu da će i postojeći zakoni koji se odnose na vojsku sadašnje Jugoslavije sigurno pretrpjeti radikalne promjene. Smatram, stoga, da treba sačekati usvajanje Ustavne povelje i dogovor država članica oko sta-tusa vojske državne zajednice, pa onda raditi na ovim važnim dokumentima.

Ovim posebno želim da ukažem, i našim gostima ali i mnogim ovdje prisutnim domaćim ekspertima, posebno nosiocima visokih "vojno-državnih funkcija sadašnje SRJ", da dolaze nova vremena, da se vrijeme ne može zaustaviti, da se postojeće ne može konzervirati, da se ne može simulirati stvarnost, već da se mora korespondirati sa tekućim procesima. Nastaje državna zajednica koja neće biti država u klasničnom smislu te riječi i koja neće, osim pet zajedničkih ministarstava, imati zajedničke institucije, kao što su, na primer, Ministarstvo pravde, Minis-tarstvo obrazovanja, Ministarstvo finansija, Centralna banka, kao ni je-din-stvenu monetu, monetarnu i emisionu politiku. To je državna zajednica koja nije ni federacija, ni konfederacija, već međudržavni savez Srbije i Crne Gore utvrđen Beogradskim sporazumom i međudržavnim ugovorom pod nazivom Ustavna povelja. Ona neće imati ni zajedničko Ministarstvo policije, već će na granicama Srbije i Crne Gore biti policije tih država. Dakle, ovakav oblik državne zajednice u praksi složenih država nije poznat. Neki smatraju da ima elemente Save-za nezavisnih država nastalog poslije raspada Sovjetskog Saveza, a drugi da ima elemenata realne Unije kakva je bila Austrougarska. U svakom slučaju dobijamo nov entitet sa vrlo ograničenim brojem funkcija, tako da veličanje snage novih institucija nije u skladu sa realnošću i od toga

134

ne treba bežati. Mi koji radimo na Ustavnoj povelji najbolje znamo koje su teškoće pretvaranja Beogradskog sporazuma u ustavno-pravni akt, pa i definisanja uloge Vojske u novoj državnoj zajednici. Međutim, mora-mo govoriti evropskim jezikom, a ne epskim desetercem, punim emoci-ja. Sa ovog skupa nisam mogao da odem, a da ne prokomentarišem neke od stavova koji bi prisutnima mogli da stvore utisak da će sve ostati po starom. Reagovao sam kako bih naglasio da stare strukture i odnosi odlaze u prošlost, a da dolaze nove, posebno kada je vojska u pitanju, i da se na to moramo navikavati. Nereagovanje bi značilo nedosljednost. Ono za šta se zalažem, radeći u Ustavnoj komisiji, na ovako važnim skupovima moram da branim. Vojska će i u budućoj državnoj zajednici predstavljati veoma važan faktor, tako da sa njenim budućim namjerama ne smemo kalkulisati. To možemo pokušati u domaćoj, ali ne i u međunarodnoj komunikaciji. Državna zajednica Srbija i Crna Gora pred-stavlja ustavni, pravni i državni diskontinuitet sa dosadašnjom SRJ, pa taj diskontinuitet mora da se oseti i u Vojsci Jugoslavije. Na kraju, u Crnoj Gori je uvijek postajao poseban odnosa između naroda i Vojske i uvijek se govorilo da narod ima svoju vojsku. U poslednje vrijeme mnoge stvari u ovoj "navodno postojećoj Jugoslaviji" su se "pobrkale", pa smo mogli čuti i sintagmu da Vojska ima svoj "navodno izabrani" narod. Želeo bih da Vojska pripada svima nama i da bude organizovana na racionalan i evropski način kako bi bila jedna od evropskih legitima-cija buduće zajednice koja se neće zvati Jugoslavija, već državna zajednica Srbija i Crna Gora. Samim tim ni vojska se neće zvati Vojska Jugoslavije, već Vojska Srbije i Crne Gore što, priznaćete, nije isto.

135

136

Prvoslav Davinić

BEZBEDNOSNI USLOVI ZA EVROATLANTSKE INTEGRACIJE

Moram da počnem konstatacijom da ste sve nas, učesnike u ovoj

diskusiji, suočili sa velikim izazovom time što ste nam ograničili vreme izlaganja. Međutim, želim odmah da Vas uverim da u mom slučaju to neće biti problem, zbog toga što se moje izlaganje nadove-zuje na veoma sadržajna izlaganja prethodnih govornika, koja veoma jasno definišu okvire i za ovu moju diskusiju – da ih navedem redom kojim su izlagali: ministra G. Svilanovića, predsednika Veća građana Savezne skupštine D. Mićunovića, ministra V. Radojevića i generala B. Krge.

Jedan od učesnika ovog skupa, mislim da je to bio zamenik mi-nistra odbrane Poljske, počeo je svoje izlaganje opaskom „Kada Jugo-slavija bude odlučivala o svom stavu u pogledu integracionih procesa u Evropi“, pa je nastavio ukazivanjem na sve ono što je njegova zem-lja morala da uradi da bi stvorila uslove za pridruživanje tim procesi-ma, da bi na kraju izneo mišljenje da sve to očekuje i nas. Imam utisak, kada su posredi generalna opredeljenja u pogledu evroat-lantskih procesa, da smo, zapravo, neke odluke već doneli. Drugim rečima, centralno pitanje nije više donošenje odluka, već mogućnost njihove praktične realizacije. Pre nego što se osvrnem na neka konkretna pitanja, želeo bih da napravim jednu opštu opasku.

Naša opredeljenja u pogledu integracionih procesa, po mom mi- šljenju, samo odražavaju realno stanje stvari. Tu, pre svega, mislim na činjenicu da mi gradimo otvoren, demokratski sistem vlasti na princi-pima tržišne privrede i da je potpuno prirodna naša želja da se pridružimo onim zemljama koje prihvataju i praktikuju iste one vred-nosti kojima i mi težimo. Drugim rečima, mi smo deo Evrope i ak-tivno učestvovanje u evropskim procesima je od ključnog značaja za našu bolju budućnost. S druge strane, naš geostrateški položaj u re-gionu je činjenica koja se ne može menjati, ali se naše ponašanje može i mora prilagođavati novim vojno-bezbednosnim uslovima i izazovima, kako u regionu, tako i na našem kontinentu i u svetu uopšte. U savlađivanju ovih novih izazova, od kojih su najopasniji razni vidovi terorizma i separatizma, ostati van već oformljenih bezbednosnih mehanizama bilo bi ne samo opasno već i nelogično. Ne

137

bih želeo da precenjujem naš geostrateški značaj u tom kontekstu, ali sam uveren da bi naša integracija u vojno-političke mehanizme bila dvosmerno korisna.

Imam utisak, međutim, da naša javnost, koja je kao u svakom demokratskom društvu postala uticajan faktor u procesu donošenja odluka organa vlasti, ispoljava diferenciran stav zavisno od toga da li je reč o tzv. političko-ekonomskim ili vojno-političkim integracijama. U tom smislu postoji visok stepen podrške za naš ulazak u Savet Evrope, a posebno u Evropsku zajednicu. Zahtevi ovih organizacija da se društveno-politički sistem i zakonodavstvo svake države pretenden-ta na članstvo usaglase s međunarodnim normama i načelima, doži-vljavaju se uglavnom kao sastavni deo normalne procedure i kao pri-hva- tljiva mera sužavanja suvereniteta – odluke većine obavezuju sve. Ovaj stav je dobrim delom motivisan činjenicom da se prednosti ulaska u ove organizacije mogu odmah uočiti i kvantifikovati. Kada su posredi vojno-političke integracije, u široj javnosti je oformljeno mišljenje da se postavljaju veoma oštri uslovi za pridruživanje, koji duboko zadiru u suverenitet države i da će joj to vezivati ruke i činiti je nemoćnom da se odupire neopravdanim političkim pritiscima vodećih država ovih organizacija.

Po mom mišljenju, ovakav stav je više posledica neupućenosti, nego realnog stanja stvari. Bez ulaženja u širu argumentaciju, naveo bih samo nekoliko primera koji se tiču ulaska u vojno-političke inte-gracije. Tačno je da se od zemlje pretendenta traži uspostavljanje tzv. civilne i parlamentarne kontrole nad snagama bezbednosti (vojska, policija, službe bezbednosti), kao i da veličina i opremljenost snaga bezbednosti takve zemlje ne smeju da imaju izrazito ofanzivni kara-kter, ali su to, isto tako, i uslovi za ulazak u političko-ekonomske inte-gracije. Drugim rečima, ukoliko neka zemlja i ne želi da uđe u vojno-političke integracije, ona će morati da ispuni najmanje 90% tih istih uslova da bi bila primljena u članstvo ovih drugih organizacija. Onih preostalih 10% su izrazito vojne prirode, kao, na primer, standard-izacija vojne opreme koja se traži ulaskom u NATO. Ovaj zahtev nije toliko „udarac“ na suverenitet države, koliko može da bude opterećen-je državnog budžeta jedne zemlje. Međutim, to je sasvim drugo pi-tanje, koje se može rešiti na razne načine. Iz ove konstatacije proizi-lazi jednostavan zaključak – nema suštinski bitnih razlika između uslova za ulazak u jedne ili druge integracione procese. Ostalo je stvar političkog opredeljenja i interesa, koji su u našem slučaju dosta jasno postavljeni.

Po mom mišljenju, mnogo je značajnije pitanje kako smo se mi uopšte pripremili za ulazak u ove procese, odnosno kako smo ispunili tražene uslove. Sa žaljenjem moram da konstatujem da upravo u tome leži naš najveći problem. Što je za još veće čuđenje, jer je u suprotno-sti s uobičajenim stereotipima o vojsci kao glavnom uporištu zagova-

138

ranja status quoa, nedovršeni procesi državnopolitičkih reformi su u našem slučaju glavna kočnica. Situaciju posebno otežava činjenica da do sada ne samo da nije izgrađen konsenzus o ključnim pitanjima naših nacionalnih interesa niti napravljena celovita strategija, već nije bilo ni nekih vidnih pokušaja da se o tom pitanju pokrenu ozbiljne rasprave. To se ne može reći za vojsku, koja je, po mom mišljenju, uprkos svim nejasnoćama na političkom planu, od kojih je pitanje bu-duće državne zajednice za nju od najneposrednijeg značaja, uradila izuzetno mnogo na čisto vojnostručnom planu u pogledu prilagođavanja novim uslovima rada. Rekao bih, čak, da je taj proces doveden do tačke preko koje se ne može ići dok se ne donesu političke odluke o osnovnim pravcima našeg daljeg razvoja. Radi ilustracije, navešću samo jedan primer. Sve dok se ne donese jasna politička od-luka o tako notornom pitanju kao što je ko su nam poželjni saveznici, a ko potencijalni neprijatelji, vojska neće moći ozbiljno da iznese svo-je viđenje veličine i organizacije (sastava) oružanih snaga koje će joj biti potrebne za uspešnu realizaciju zadataka. Ovakvo stanje nije do-bro, ali se može tolerisati još neko vreme, pogotovu što nas ono još uvek ne sprečava da napravimo prve korake za ulazak u neke vojno-političke integracije. Moje izlaganje se odnosi samo na te integracije.

Na prvom mestu je reč o pridruživanju programu „Partnerstvo za mir“. Mislim da su početna razmišljanja i javne diskusije o tom pitan-ju bile razumljivo prožete emotivnim reakcijama vezanim za nedavnu prošlost. U protekle dve godine, međutim, urađeno je veoma mnogo na tome da se javnost objektivno upozna sa stvarnim značenjem ovog programa i našim mestom u njemu. U ovom procesu važnu ulogu je odigralo angažovanje kako državnih institucija – Vojske Jugoslavije, SMO i SMIP – tako i tzv. civilnog sektora društva, tj. nevladinih or-ganizacija i naučnih instituta. Veliki broj skupova, uz učestvovanje eminentnih stručnjaka i vojno-političkih faktora iz zemlje i iz in-ostranstva, doprineo je da se oformi, ako ne jedinstveno, onda svakako solidno većinsko mišljenje da bi naš ulazak u program „Partnerstvo za mir“ predstavljao racionalno i korisno opredeljenje, naročito sa sta-novišta promenjenih bezbednosnih okolnosti i novih izazova u našem regionu, ali i šire. Ima, međutim, još uvek i mišljenja koja upozorava-ju, a to smo čuli i na današnjem skupu, da ovde nije u pitanju toliko naša stvarna želja da se pridružimo raznim integracionim procesima, posebno programu „Partnerstvo za mir“, već pre o pritiscima sa strane.

Ministar Svilanović je veoma jasno govorio o našim interesima da se pridružimo programu „Partnerstvo za mir“, ne samo kao potrebi već i našoj stvarnoj želji. I ja spadam u one koji smatraju da je to op-cija od velike koristi za nas u celini, a posebno zbog toga što svaka država, pretendent na članstvo, može sama i slobodnom voljom da se opredeli za oblike uključivanja, što se postiže izborom konkretnih ob-

139

lasti saradnje, kojih ima oko dvesta. Isto tako, važno je i to što ne postoji minimalni broj aktivnosti koje država pretendent mora da pri-hvati. Drugim rečima, možemo da napravimo takav izbor koji nam najviše odgovara, tako da nema govora, a ni praktičnih mogućnosti, da neko na nas vrši pritisak da uđemo u program „Partnerstvo za mir“. Dozvolite mi da budem malo grub i da konstatujem da naš problem nisu prikriveni pritisci da uđemo u integracione procese, već to što u njih, zapravo, neće da nas prime dok ne ispunimo određene uslove, čija me lista podseća na harmoniku – čas je uža, a čas šira. Nesumn-jivo je, međutim, da je saradnja sa Međunarodnim tribunalom u Hagu osnovna pretpostavka. Kako je to prevashodno političko pitanje, mis-lim da nije trenutak da se o njemu ovde raspravlja. O ispunjavanju ovog uslova, u krajnjoj liniji, moraće da se izjasne nadležni državni i politički organi zemlje. Uzgred budi rečeno, karakter njihovog izjašnjavanja o tom pitanju će biti od presudnog značaja za dalji tok našeg ulaska u sve integracione procese, a ne samo vojno-političke.

Kada je u pitanju, međutim, čisto vojnostručni deo ulaska u program „Partnerstvo za mir“, Vojska Jugoslavije je obavila sve pri-premne radnje i sa tog stanovišta bismo mogli, koliko sutra, da se uključimo u taj program. Štaviše, neki oblici saradnje, koji su sastavni delovi aktivnosti u okviru programa „Partnerstvo za mir“, već se reali-zuju u okviru naše bilateralne saradnje sa nekim članicama NATO. Reč je, na primer, o školovanju naših oficira na eminentnim vojnim koledžima i školama za strane jezike. Formalnim ulaskom u program „Partnerstvo za mir“, ovakva saradnja bi obuhvatila još veći broj ofici-ra, a po našem izboru bi mogla da se proširi i na druge vojne oblasti koje nam odgovaraju. Važno je naglasiti da se izbor oblasti saradnje može tokom vremena širiti, zavisno od konkretnih interesa svake zem-lje. Uveren sam da će naš formalan ulazak u program „Partnerstvo za mir“ biti lakši deo posla čim se steknu drugi politički uslovi za naš prijem.

Nekoliko reči o višem obliku vojno-političke integracije – član- stvu u NATO. U vezi s tim, želim da podsetim na jednu važnu činje-nicu. Ulazak u program „Partnerstvo za mir“ je preduslov za ulazak u NATO, ali članstvo u programu „Partnerstvo za mir“ ne stvara obave-zu ulaska neke zemlje u NATO. To je stvar njenog slobodnog izbora i, naravno, saglasnosti svih zemalja NATO. Ovakav prijem se vrši po posebnoj proceduri i njemu prethodi pripremni period u kome se mora obaviti mnoštvo prethodnih radnji. Kao i u pogledu programa „Part-nerstvo za mir“, i ovde su od značaja odgovori na tri ključna pitanja.

Prvo, postavlja se pitanje koliko je vojska u stanju da ispuni uslo-ve koji se postavljaju u čisto vojnoorganizacionom smislu. Uveren sam da je to i ovde lakši deo posla. Išao bih čak korak dalje, pa bih izrazio mišljenje da će proces suštinske reforme u vojsci početi čim se reše ključna državnopolitička pitanja, nezavisno od našeg eventualnog

140

članstva u NATO, jer je to prvenstveno izraz potrebe našeg prilagođavanja novim realnostima u zemlji, u okruženju, u Evropi i, konačno, u međunarodnim odnosima u celini. Ovim reformama bili bi ujedno ispunjeni i vojni uslovi za ulazak u NATO.

Drugo pitanje je vezano za ocenu svrsishodnosti jednog takvog koraka. Sa čisto vojnostrateškog stanovišta, mislim da bi koristi koje bi iz toga proizašle za nas bile znatno veće od eventualnih negativnih strana. Ovakvu ocenu zasnivam ne toliko na uverenju da su sve kon-fliktne situacije u našem regionu definitivno rešene, već na nesum-njivoj činjenici da bi svako angažovanje vojne sile u rešavanju mogu-ćnih problema u našem regionu bilo pod snažnim uticajem „stranog vojnog faktora“. U ovakvim uslovima, pitanje zaštite suverenog prava na samostalno odlučivanje dobija novu ograničavajuću dimenziju. Kada se tome doda činjenica da se naša generalna politička opredelje-nja ne temelje na upotrebi vojne sile za rešavanje mogućnih otvorenih pitanja, onda naš ulazak u NATO umnogome gubi onu „zastrašujuću“ dimenziju ograničavanja suvereniteta. S druge strane, potencijalni izvori nestabilnosti sa kojima bismo mogli da se suočavamo u budu-ćnosti, na prvom mestu Kosovo i Metohija i jug Srbije, najbolje se mogu rešavati upravo sa onim međunarodnim faktorima koji se nalaze u regionu, a to su snage NATO. Pomalo uprošćeno gledano, ulaskom u NATO mi postajemo partneri snaga koje se nalaze s druge strane administrativne granice sa Kosovom i Metohijom. Po meni, to obe- zbeđuje veliku prednost u procesu rešavanja konačnog statusa ove pokrajine. Nesumnjivo je da će biti potrebne opsežnije diskusije i stručne analize ovog pitanja, ali mi se čini da, s vojnog stanovišta, već ova dva navedena argumenta jasno govore u prilog pozitivnom gledanju na članstvo u NATO.

Treće pitanje se odnosi na analizu čisto političke strane ovakvog članstva. Kao što sam na početku izlaganja konstatovao, smatram da smo se mi već pozitivno opredelili za integracione procese, uključujući i članstvo u NATO. Međutim, kada je reč o NATO, čini mi se da još nismo spremni da takav stav jasno artikulišemo, najverovatnije zbog nedavne prošlosti. To može da bude objašnjenje, ali ne i opravdanje. Vreme na raspolaganju mi ne dopušta detaljnije elaboriranje svih elemenata „za“ i „protiv“, pa ću se osvrnuti samo na neke konstatacije koje se logično nameću. Naime, ne mogu da zamis-lim situaciju da ostanemo van NATO, a da uđemo u Savet Evrope i Evropsku zajednicu, s jedne strane, i da nastavimo da ispunjavamo obaveze iz oblasti bezbednosti koje proizilaze iz članstva u OEBS, kao i da preuzimamo nove ograničavajuće obaveze na kojima in-sistiraju razni tzv. uvozno-izvozni režimi koji okupljaju važne i uti-cajne države sa istovetnim interesima, s druge strane. To bi, praktično, značilo prihvatanje svih obaveza, a odustajanje od korišćenja prava

141

koja uz to idu, pa time i odricanja od mogućnog uticaja na rešavanje problema koji se tiču nas.

Zaključiću ovo izlaganje više jednim upozorenjem, nego konsta-tacijom. Jedan deo rezervi u našoj javnosti u pogledu ulaska u evroat-lantske integracione procese proizilazi i iz bojazni da ćemo biti prinuđeni da prihvatimo neravnopravan status. To je opravdana bojazan, koja ne proizilazi iz prirode članstva u ovim organizacijama, već zavisi skoro isključivo od unutrašnje drustveno-političke i ekonomske stabilnosti zemlje. Svako ko bi pomislio da nam sadašnje sveukupno stanje u zemlji daje osnov da budemo „jaki pregovarači“, pokazao bi krajnje nepoznavanje realnosti u međunarodnim odnosima. Sve dok ne dovedemo sopstvenu kuću u red, teško je izboriti se da nas međunarodna zajednica tretira sa dužnim poštovanjem. Dovoljno je pogledati kako se ovih dana „harmonika uslova“ sve više rasteže i od nas traži sve više i više. Da ponovim konstataciju sa početka ovog izlaganja: nije pitanje da li treba da ulazimo u integracione procese – svakako da treba, već da li smo u stanju da ispunimo uslove koji se za to postavljaju i da to učinimo kao ravnopravni partner. Ja sam po pri-rodi optimista i verujem da mi to možemo, pod uslovom da dođe do određenih korekcija u našem unutrašnjem državnopolitičkom ambijen-tu.

142

Radosav Martinović

BEZBJEDNOSNI PRIORITETI CRNE GORE

Učestvovanje u diskusiji podstakli su projektovani ciljevi: prezen-

tacija iskustava reformi oružanih snaga, iniciranje operacionalizacije i dinamike realizacije reformi VJ, utvrđivanje korelacije između re-forme vojske i uspostavljanja civilne i demokratske kontrole nad njom i uticaj reforme vojske na integrativne pretenzije Srbije i Crne Gore.

Crnu Goru karakterišu intenzivni procesi demokratizacije društva, ekonomskih reformi i strateškog opredjeljivanja za svekolike inte-gracije, kojima je zajednička težnja stvaranje uslova za protok ljudi, roba, kapitala, ideja i informacija. U navedeni kontekst inkorporirana je i odbrambeno-bezbjednosna funkcija.

Bez ambicija da prejudiciram finalizaciju implementacije Beo- gradskog sporazuma od 14. marta 2002. godine oko redefinisanja međudržavnih odnosa Srbije i Crne Gore i mogućeg oblika njihove zajednice, siguran sam da će on obuhvatiti rješenja odbrambeno-bezbjednosne problematike i da će ona biti kvalitetna i od obostranog interesa. Bitan preduslov za iniciranje i uspostavljanje modela regio-nalne (balkanske) kolektivne bezbjednosti u bliskoj budućnosti, zavisiće od kvaliteta odnosa između Beograda i Podgorice. U vezi sa naprijed iznetim, govoriću o budućoj poziciji i sudbini Vojske Jugo-slavije. Pojam oružane snage može predstavljati sinonim za integ-risane vojne i policijske kapacitete.

Ovim povodom bih hteo da skrenem pažnju na razmatranje re-forme oružanih snaga i na određivanje relevantnih preduslova za njenu operacionalizaciju. Crna Gora, a ne sporim da se to odnosi i na Srbiju, se decidirano i strateški opredelila:

– za trajnu i iskrenu podršku svim pozitivnim procesima u svijetu, a posebno zalaganjima za mir i smanjivanje opasnosti od svih vrsta ratova i drugih sukoba u kojima se upotrebljava oružano nasilje;

– za aktivno učestvovanje i adekvatno doprinošenje smanjenju vojno-policijskih potencijala i jačanju procesa povjerenja na podre-gionalnom, regionalnom i globalnom nivou;

– za priznavanje i uvažavanje raznovrsnih oblika kolektivne bez-bjednosti, posebno ako se njeni izvršni kapaciteti angažuju u misijama mirovnih i humanitarnih operacija i nijesu upereni protiv pojedinih država ili drugih oblika kolektivnih integracija;

143

– za uvažavanje programa „Partnerstvo za mir“ u kome vidi svoj etapni bezbjednosni interes i smatra ga preduslovom za ostvarivanje finalnog cilja, tj. za uključivanje u šire integrativne bezbjednosne strukture i

– za jačanje uloge OUN i OEBS u stvaranju sigurnih mehanizama univerzalne i opšte bezbjednosti na makro i mikro planu, uz ravnopravno uvažavanje interesa svih država, naroda, nacionalnih manjina i etničkih grupa.

Polazeći od analiza aktuelne situacije na prostorima ex Jugosla-vije, Balkana, Mediterana, Evrope i šire, a radi izbjegavanja povlačen-ja novih linija podjela, Crna Gora pruža podršku opredjeljenju, koje se odnosi na procese stvaranja kolektivne bezbjednosti, a prema tome i na stvaranje povoljnog ambijenta za kreiranje adekvatne bez- bjed-nosne arhitekture.

Ovaj evropski projekat – kolektivna bezbjednosna arhitektura – uspjeće u momentu kada bude uspostavljena ravnoteža između inte-gracije u velike sisteme i očuvanja identiteta, koji može biti sagledan na ograničenoj teritoriji i na ličnom planu.

Konfiguracija adekvatnih upravnih i izvršnih kapaciteta odbram-beno-bezbjednosnog sistema, mogla bi imati sljedeće karakteristike:

* Upravne strukture – Resorna ministarstva u vladama Srbije i Crne Gore, a na nivou Savjeta ministara – Ministarstvo odbrane.

Ministar odbrane sprovodio bi budžet za zajedničke odbrambeno-bezbjednosne aktivnosti, u kome bi države članice participirale onaj dio koji je u korelaciji sa mjerom njihovog udjela u tim aktivnostima.

**Funkcije odbrane i spoljne bezbjednosti bile bi ostvarivane zajedničkim aktivnostima, koje bi vršila zajednička civilna uprava – Vrhovni savjet odbrane – a operativno preko združene komande – Združenog generalštaba.

***Zajedničke aktivnosti vojno-policijskih kapaciteta Srbije i Crne Gore trebalo bi da sadrže:

– koordinirane vježbovne aktivnosti koje bi bile sprovođene radi pripreme za eventualnu zajedničku odbranu;

– zajedničko učestvovanje u misijama mirovnih i humanitarnih operacija pod pokroviteljstvom OUN i OEBS;

– koordinaciju u oblasti subregionalne, regionalne i šire kontrole naoružanja i konvencionalnih oružanih snaga;

– koordinaciju prilikom određivanja činova, uz zadržavanje aut-entičnog nacionalnog simbola države članice;

– zajedničku edukaciju profesionalnog kadra srednjoškolskog, akademskog i postdiplomskog nivoa;

– koordinaciju u oblasti proizvodnje i uvoza vojno-policijske tehnike i opreme radi obezbjeđenja njihove komplementarnosti;

– koordinaciju u oblasti razvoja komandno-informacionih siste-ma;

144

– koordinaciju u oblasti naučno-istraživačkog rada koji tretira od-brambeno-bezbjednosnu problematiku itd.

Sva navedena rešenja, kao i neka druga vezana za oblast odbrane i spoljne bezbjednosti, mogu da motivišu i Srbiju i Crnu Goru da kao svoj prioritet odrede stupanje u partnerske odnose sa NATO alijansom putem programa „Partnerstvo za mir“. Smatram da je ovo od vitalnog značaja.

Ovo podrazumijeva neophodnost sprovođenja rekonstrukcije i demokratizacije vojno-policijskog establišmenta kako bi bio stvoren efikasniji bezbjednosni ambijent (u širem i užem regionalnom smislu).

Mislim da ponovo treba istaći da će bitan preduslov za iniciranje i implementaciju modela regionalne (balkanske) kolektivne bezbje-dnosti, u bliskoj budućnosti, predstavljati kvalitet odnosa između Pod-gorice i Beograda.

Kao primjer postojanja razmatrane projekcije u Evropi, navešću operativni i već zadejstvovani odbrambeno-bezbjednosni model Bene-luxa u kome je:

– kooperativnost između belgijske i holandske ratne mornarice intenzivna i realizuje se putem integrisanog operativnog Štaba pod komandom admirala iz Beneluxa (znači, on može biti i iz Luksem-burga koji nema taj vid vojske);

– koncept zajedničkih dejstava ratnih vazduhoplovstava Belgije, Holandije i Luksemburga saglasan okolnostima koje bi mogle da budu nametnute i

– značajno učestvovanje kopnenih snaga navedenih zemalja u sastavu Evrokorpusa, čime se i taj vid vojske stavlja u integrativni ob-lik.

Naime, zemlje Beneluxa ubjeđenja su da takvim strateškim kon-ceptom doprinose jačanju kolektivne bezbjednosti i ojačavaju od-brambeni evropski identitet u NATO, a prema tome i prekookeansku povezanost.

U prvoj sesiji čuli smo iskustva, u drugoj spremnost za reforme, a u poslednjoj može biti determinisan imperativ o transforamciji Vojske Jugoslavije i cjelokupnog postojećeg odbrambeno-bezbjednosnog sistema u novi, koji će proizilaziti iz implementacije Beogradskog sporazuma i ostvariti afirmativne uslove za praktičnu operacionaliza-ciju buduće Ustavne povelje.

Značajno je istaći i očekivanje da će, nakon ovog seminara, oživeti saradnja i operativna kooridnacija pri realizaciji onih aktivnosti koje utiču na transformaciju postojećih upravnih i izvršnih odbrambeno-bezbjednosnih kapaciteta Srbije i Crne Gore u novi Model, koji će kore-spondirati sa standardima EU i biti kompatibilan sa kriterijumima za uključivanje u program „Partnerstvo za mir“, a u narednoj etapi i u NATO.

145

146

Mihajlo Basara

PROBLEMI ZASNIVANJA MORALA VOJSKE SRBIJE I CRNE GORE

Nijedna vojska ne sme da dočeka vreme u kome njeni pripadnici

ne mogu da odgovore na pitanje zbog čega se bore. Mada na to pitanje nikada, posebno u ratu, ne može biti lako odgovoreno, ono kod čoveka koji se opredelio da bude vojnik ne sme da izaziva ozbiljne dileme. Danas je, međutim, svakom vojniku Vojske Srbije i Crne Gore (VSCG) teško da odgovori na to pitanje.

Promene moralnog činioca

a) Relativna, a ne odlučujuća važnost moralnog činioca U svim ratovima ratovođe su znale da borbena vrednost njihove

vojske umnogome zavisi od stepena uverenosti u postavljene ciljeve rata. Naime, pripadnici vojske bolje su se borili ukoliko su mogli da se identifikuju s postavljenim ratnim ciljem. Bez ulaženja u zamršenu analizu činilaca rata i morala vojske i njihovih međuodnosa, pod-setićemo na to kakve sudove su iskazivale ratovođe o važnosti tog pose-bnog kvaliteta svake vojske.

Grčki pisac Ksenofan (430-350. g. p. n. e.), jedan od prvih vojnih pisaca koji je govorio o moralu, napisao je u “Anabazi” sledeće: “Sig-uran sam da broj i snaga ne donosi pobedu u ratu; ali, koja god vojska uđe u bitku jača duhom, njeni neprijatelji tome neće odoleti”.1 Kineski vladar Sun Cu Vu je rekao: „Pobediće onaj čiju vojsku, od vrha do dna, pokreće isti duh”2, a Vegecije je ovako izrazio značaj morala vojske: “Ne uvodite nikad svoje trupe u borbu, ako ne veruju u pobedu”.3 Napoleon je, u ukupnim borbenim vrednostima jedinice, davao prednost moralnoj snazi u odnosu na fizičku snagu i to tri pre-

———— 1 F. M. Richardson: Fighting spirit, Leo Cooper, London, 1978, p. 3 2 Sun Cu, u: Rasprave o ratnoj veštini (Sun Cu Vu, Flavije Vegecije Renat,

Nikolo Makijaveli, Moric Saksonski, Fridrih II veliki, Napoleon); zbirka radova o ratnoj veštini, VINC, Beograd, 1991, str. 22

3 Vegecije: Rasprava o vojnoj veštini, Mala vojna biblioteka, Beograd, 1954, str. 101

147

ma jedan.4 Montgomeri je rečima “moral vojnika je najveći poje-dinačni faktor u ratu”5 sažeto izrazio sve ono što su vojskovođe od davnina htele da izraze, pišući o tom aspektu rata. Njegoš je rečima da “boj ne bije svijetlo oružje”, već “srce u junaka” pesničkim jezikom sublimirao poimanje morala vojske u našoj istoriji. Ipak, te reči, pored objektivnog značenja, imaju i ideološko-patriotski prizvuk. One su često bile više želja ratovođa, nego stvarnost rata. Napoleon je uver-ljiviji kada kaže: "Dobar general, dobri oficiri, dobri podoficiri, dobra organizacija, dobra obuka i stroga disciplina proizvode dobre vojnike nezavisno od stvari za koju se bore. No, mlade vojnike mogu korisno nadahnuti i entuzijazam, rodoljublje i želja da se doprinese nacional-noj slavi".6 Iako je svoje najveće bitke vodio u vreme buđenja nacija i stvaranja nacionalnih država, kada je nacionalni ponos smatran samo-razumljivim, Napoleon je pominjao rodoljublje kao dodatak drugim, po njegovom mišljenju, važnijim izvorima morala. Njegovom nizu važnih izvora morala nedostaje najvažniji savremeni izvor – visoko-usavršena ratna tehnika. Po Napoleonovim rečima, usavršenim naoru-žanjem, dobrim vođstvom (komandovanjem), dobrom obukom i dobrom logistikom može biti organizovana vojna jedinica koja ima snažnu koheziju nezavisno od toga za šta se bori. U savremenom ratu potvrđena je tendencija povećanja značaja tehničkog činioca u odnosu na sve druge činioce rata.

Moral vojske nije jednom utvrđeni pojam koji pripada određenoj "teoriji" ratne veštine. On ima teorijsku i empirijsku dimenziju, koju treba dokučiti u svakom konkretnom slučaju i na svakom konkretnom nivou (taktičkom ili strategijskom). Kvantitavni pokazatelji strana ne izazivaju zebnju od nepoznatog. Međutim, kao i u svakom sukobu, i ovde se sustižu najmanje tri nekontrolibilna činioca rata i sva tri zavise od ljudskog faktora: borbeni moral sopstvene vojske, borbeni moral neprijatelja i buduća dinamika samog sukoba, koja je dvostruko nekontrolibilna i nepredvidiva. Sve sumnje u valjanost prognoza o sukobu dveju strana potiču upravo iz nesigurnosti u saznanja koja posedujemo o stepenu borbene motivacije i o mogućnosti da potenci-jalni borbeni kvaliteti ljudstva dveju strana budu izraženi na predvidiv i željen način. Sadržaj pojma “moral vojske” kreće se, kao mehurić vazduha u libeli, u nekom kontinuumu, s kraja na kraj, zavisno od tre-nutnog stanja, intenziteta i dinamičnosti činilaca koji ga određuju. Što je kontinuum duži, a sistem dinamičniji i nestabilniji, njega je teže definisati. O moralu strana u ratnom sukobu ne možemo govoriti sa sigurnošću ni sa jednog aspekta koji nam pruža neka od nauka. Ima

———— 4 F. M. Richardson; isto, p.1 5 Isto; p.1 6 Rasprave o ratnoj veštini, isto, s. 332

148

mnogo nekontrolibilnih činilaca, koji mogu odlučiti o pobedniku, a moral strana u ratu je prvi među njima.

b) Relativnost pojmova dobra i pravde u borbenom moralu vojske Imajući u vidu da nijedan vojnik nikad neće reći da se bori za

nepravdu, uvođenje ropstva i slično, mada su mnogi sigurno sumnjali da baš to čine, svaka država svojoj vojsci nudi skup vrednosti za koji veruje da je legitimiše kao pravednu i koji deklarativno prihvata svaki njen građanin. Međutim, kao što je iskustvo mnogo puta pokazalo, borbenost vojnika – visoki borbeni moral vojske i njenih nižih jedinica – nije u korelaciji s pojmom pravednosti. Pravednost ili "pravednost" rata samo je jedno od sredstava za podizanje borbene gotovosti. Psi-hološki integritet učesnika rata, u izvesnoj meri, čuva uverenost da je pravda na njihovoj strani. U Vojničkom katehizmu iz 1644. godine stoji da "plemeniti cilj uliva snagu i hrabrost u ljudska srca"7. Borbeni moral ne zavisi od pravde ili nepravde (one su uvek u nekoj srazmeri), koje stoje iza uzroka ratova. Događalo se da se niže jedinice i vojnici bore srčano iako su na strani nepravde, kao što se dešavalo i suprotno – da se vojska ne drži hrabro iako je pravda na njenoj strani.

c) O herojima, oklevalima i kukavicama Individualni činilac u ratu važan je samo onoliko koliko je vojnik

uspešni deo celine. Ta činjenica, međutim, kosi se sa procesom individualizacije koji pospešuju savremena demokratska društva. U stvarnosti savremenog rata vidljive su dve tendencije: a) izbegavanje vojne službe i rata b) uspešno pronalaženje vojnika (posebno među decom) nad kojima se provodi proces dehumanizacije i koji se pomoću brutalne obuke uvode u vojničku poslušnost. Sloterdijk veruje da je prirodu "plašljivog" čoveka, koji je bio spremniji da beži nego da se bori, promenio put koji je vodio preko procesa militarizacije plemena i stvaranja države, do tačke "od koje postaje pametnije ostati na mjestu nego bježati".8 Shodno stvorenoj državnoj hijerarhiji, pojavljuje se "vojnički cinizam", tj. tipovi junaka, oklevala i kukavica. Junak je postao državni model kome svi treba da teže, budući da priroda ne rađa junake. Time za državu postaje nužan proces stvaranja vojničkog duha po uzoru na interiorizovani model junaka. "Na toj protuprirodnoj alhemiji rade sva odgajanja vojnika u svijetskoj povijesti".9 U podeli na junake, oklevala i kukavice, mogli su se kod ————

7 Kopland, Psihologija i vojnik, (štampano kao rukopis namenjen službenoj upotrebi), Biblioteka VVA JNA 1959, str. 7

8 U: Evropski diskurs rata, Beogradski krug, 1995. P. Sloterdijk, Vojni cini-zam, str. 168

9 Isto, str. 168

149

ovih poslednjih, zahvaljujući stepenu njihovog "vojničkog cinizma", javiti prvi začeci kritičkog odnosa prema etici "junaka". Vremenom su oklevala i kukavice ojačavali svoje argumente, sve do sticanja prava na prigovor savesti i pacifističkih pokreta. U sadašnjem vremenu kult junaka je sve teže razvijati i zbog široko prisutnog razumevanja vojničkog cinizma (prva tendencija), kao i zbog sofisticiranog oružja za čiju upotrebu nisu potrebni heroji (druga tendencija). Prva tendencija sledi začetke kritičkog odnosa kod vojnika i vid je kognitivne predominacije u "kontinuumu koji predstavlja razvoj jedinke ili individualizaciju".10 Proces individualizacije jača otpornost prema manipulacijama i stvara distancu u odnosu na grupu i njenu apriornu kohezivnost. Rečju, proces individualizacije ne korespondira sa zahtevima da budu stvoreni ratnici i junaci. Flugel to ocenjuje kao moralni napredak, koji se sastoji "u sve većem oslanjanju jedinke na sopstvenu inteligenciju i moralno suđenje", a "napredak individualizacije označen je smenom autokratije demokratijom, što predstavlja viši stupanj evolucije no diktatura".* Proces individualiza-cije podriva sve mitove, posebno mit o junaštvu. Vojnici su oduvek vagali vrednost života i smrti. Legenda o Siseru sadrži staru dilemu svakog vojnika: "Nakon što je pobegao sa bojnog polja da bi sebi spasao život u izgubljenoj bici, legendarni Sisero nije našao svoj mir, jer oseća da je trebalo da i u smrti ostane sa svojim vojnicima, on oseća sramotu, jer je podlegao strahu od smrti i time prekršio vojničku normu. Podlegao je strahu od smrti pre nego strahu od sramote. U smrt bi pobegao od sramote – suda okoline, a od smrti je pobegao, jer je pobedio životni nagon... Bijeg od jednog i od drugog je izazvan strašću – prvi žudnjom za životom, drugi taštinom. Jer, šta je sramota? Određeno mišljenje koje o tebi imaju drugi. Pretpostavljajući smrt sramoti, podliježeš nehotice glasu tuđeg mišljenja..."11 Nema sumnje da individualna hrabrost postoji i da je, delimično, i na njoj zasnovano osećanje sigurnosti pripadnika vojničkih grupa. Međutim, sada se borbena moć jedinica sve više zasniva i na drugim činiocima, koji se

———— 10 B. Popović:Uvod u psihologiju morala, Naučna knjiga, Beograd, 1977,

str. 48 "Individualizacija je proces kojim jedna ličnost postiže svoju celovitost i

nedeljivost... Individualizacija predstavlja jednu od najvažnijih dimenzija razvoja i vaspitanja. Osnovni put ka individualizaciji vodi preko autonomije razvoja... U pitanju su široki odnosi koji obuhvataju porodicu, školu i društvo u celini. Neke dimenzije savremene civilizacije, udružene s tipom društvene organizacije, koja ne dopušta autonomiju ličnosti, ne doprinose razvoju individualizacije, već teže "manufakturaciji" ličnosti", (Krstić D., Psihološki rečnik, Vuk Karadžić, Beo-grad, 1988, odrednica "Individualizacija")

* B. Popović, isto, str. 48 i 49 11 L. Kolakovski, Ključ nebeski & razgovor sa đavlom, GZH, 1983, s. 68

150

najviše odnose na jedinstvo i čvrstinu vojnih kolektiva, njihovu organizaciju, obučenost i, iznad svega, borbenu moć oružja koje poseduju. Kada je reč o individualnim izvorima morala vojske važno je da "glas tuđeg mišljenja" u procesu adaptacije ličnosti na ulogu u vojnom kolektivu (a s obzirom na suprotan proces individualizacije) ne bude glas ideoloških ili lažnih vrednosti. U tom slučaju neće biti branjena sloboda, "dezerteri" će biti brojni, a žrtve rata uzaludne.

d) Usklađenost promena sa zadacima reforme Vojske SCG Dosadašnje napomene važne za formiranje stava o shvatanjima

pojmova u toj oblasti i o njihovoj kompatibilnosti sa procesom re-forme Vojske:

– tradicionalno, i u pretkomunističkom periodu – nekada više, nekada manje opravdano – moralnom (ljudskom) činiocu je, u odnosu na tehnički činilac, bio pridavan veći značaj. To je bio slučaj i u rato-vima vođenim devedesetih godina. S obzirom na iskustva i moguće zloupotrebe vojske, naglašavanje "prednosti" moralnog činioca re-zultira nemilosrdnim trošenjem ljudskog činioca, bez obzira da li je tome uzrok siromaštvo ili loša strategija. Ulazak u rat bez savremenog naoružanja, računajući na to da će pobeda biti izvojevana na osnovu brojnosti ljudstva ili njihovog herojstva je, najblaže rečeno, nesavremena kalkulacija sa činiocima rata. Referendum u oktobru 1998. godine, na kojem su se građani u ogromnoj većini izjasnili za sukob sa NATO, pokazuje da je dominiralo tradicionalno i ideološko viđenje tog problema. Naime, na osnovu racionalnog razmatranja vojnog odnosa snaga ne može biti pronađen ni jedan vojni argument koji bi opravdao prihvatanje rata;

– u pogledu etičnosti pokretanja i vođenja rata borbeni moral voj-ske je neutralna kategorija. Naime, vojnici se mogu dobro boriti bez obzira na pravednost ili nepravednost rata. Stoga, intenzivno poziva-nje na pravdu, treba da izazove sumnju;

– izvori morala su prvenstveno u dobro organizovanoj vojsci, a mnogo manje u patriotskom nadahnuću. Imamo, dakle, vrednosti zbog kojih se kreće u rat, koje nam nameće država, ali i vrednosti koje se tiču borbenih kvaliteta jedinice – njene obučenosti, naoružanja, ko-mandovanja, motivisanosti… Kada se jednom krene u rat, ti drugi čin-ioci postaju važniji;12 ————

12 F. M. Richardson slično tome, smatra da moral vojske ima tri elementa: a/ individualni moral vojnika, b/ njegov moral kao člana male grupe, do voda i c/ moral jedinice kao celine, "esprit de corps". Individualni moral ima fizičke i mentalne faktore. Fizički su: dobro zdravlje, dobra hrana, odmor i spavanje, čista i suva odeća itd. Mentalni su razumevanje zašto se vojnik bori, pri čemu vojniku ne treba davati političke ciljeve: "On se ne bori za apstrakcije, kao što je, na pri-mer, demokratija, nego za svoj dom i porodicu" (podvukao M. B.). F. M. Rich-ardson, isto, str. 171-172. Podela upućuje na važnost izvora morala u datoj jedi-

151

– patriotizam i heroizam, kao dva važna mita naše vojničke istori-je, treba sagledavati u odnosu na istoriju i vreme.13 Moderno doba, bez obzira na to koliko ratovi u njemu osporavaju tu argumentaciju, uputi-lo je na racionalan pristup vrednostima života i samom životu. Patri-otizam žrtvovanja, bez prava na preispitivanje zbog čega se to čini, ukazuje na predmoderne kolektivističke vizije života.

Broj "dezertera" u ratovima vođenim devedesetih godina ukazuje na osavremenjavanje shvatanja u srpsko-crnogorskom društvu. Pojava procesa individualizacije i autonomnog rasuđivanja o događajima (koje tradicionalno pripada državi), može biti zapažena, uporedo s pojavom kolektivističkog slepila. U meri u kojoj u budućnosti bude bila iskazivana spremnost da modernizacija i reforme budu izvršene, ta klackalica će prevagnuti u korist demokratskog konstituisanja vojnog činioca.

Tragovi prošlosti

Svako demokratsko društvo, u nameri da bude efikasan

naredbodavac vojsci, mora dvostruko da se obezbedi – treba da smesti oružane snage u demokratsku ustavnu institucionalnu formu i da ih impregnira vrednostima u koje veruju njeni pripadnici. Taj drugi instrument je pravilo u odnosu između vojske i države, bez obzira da li je ona demokratska ili ne.

Srpsko-crnogorsko društvo ulazi u proces reforme bezbednosnog sektora sa zadatkom više u odnosu na reforme vojske u razvijenim demokratskim društvima. Sama reforma vojske nije novost. Vojska ima trajnu i neotklonjivu težnju ka umnožavanju birokratskog aparata, obrtanju kadrovske piramide, potencijalnom stvaranju pretnji demo-kratiji, zastarevanju naoružanja vremenom, kao i ka tome da njena organizacija ne odgovara karakteru pretnji i rizika. Stoga, s vremena na vreme, moraju biti preduzimane reforme. Vojska SCG, pored nave-denih zadataka, koji su, naravno, svaki posebno veći nego u "redov-———— nici, ali ne i na one koji su deo ideologije rata. S. Pek opisuje svoja iskustva pril-ikom istraživanja ratnih motiva učesnika u Vijetnamskom ratu: "Imao sam običaj da pitam trupe koje su bile na putu za borbe u Vijetnamu šta znaju o tom ratu i njegovom odnosu prema vijetnamskoj istoriji. Dobrovoljci nisu znali ništa. Devedeset posto nižih oficira nije znalo ništa. Ono malo što su znali viši oficiri i nekolicina nižih bilo je uglavnom ono što su ih naučili u vrlo pristrasnim pro-gramima njihovih vojnih škola... najmanje 95% ljudi koji su odlazili da rizikuju svoje živote nisu imali nikakvu predstavu o ratu u koji su išli." Skot Pek, Ljudi laži, Svetovi, N. Sad,1991, s. 283

13 Kolakovski tačno opisuje kontroverznost vojničke situacije: "Ljudi koji iskazuju hrabrost pred smrću rijetko su vjerni sebi, jer je hrabrost pred smrću rijetko kada djelo prirode, a najčešće se rađa njoj usprkos." L. Kolakovski, isto, s. 69

152

nim" reformama, ima i zadatak više, a on se tiče upravo tog komple-menta vladavini prava i njenoj savremenoj institucionalnoj i organi-zacijskoj strukturi. To su vrednosti koje država treba da istakne. kao i moralni kodeks koji treba da usvoji svaki pripadnik vojske. U njima svaki građanin treba da nađe odgovor na pitanje zašto imamo vojsku, ko joj i kako daje zadatke, ko njome komanduje, kako je organizovana i naoružana i kakvi odnosi vladaju u njenim jedinicama.

Impregniranje vrednostima potrebno je da bi država upravljala vojskom, a u demokratskoj državi još i stoga da građani ne bi bili pre-vareni u vezi sa ciljevima rata. Mogu, naravno, demokratske države voditi i nepravedne ratove ako cena nije prevelika, ako se istina krije od građana ili je oni prenebregnu u ime blagodati koju im je obezbedila demokratija. To, međutim, principijelno ne menja važnost prava na vrednovanje poziva u rat koje imaju građani demokratskih država. Legitimnost poziva na rat obezbediće koherentnost izvora morala, od onih na koje poziva država ("glas tuđeg mišljenja") do onih unutar vojnih jedinica i njihovih grupnih borbenih kvaliteta.

Od tempa i mogućnosti usvajanja novog sistema vrednosti, zavisi dužina reformi. Reforma bezbednosnog sektora, kako je najavio Ministar odbrane, ne traje od šest do osam godina, zbog toga što ne može brže biti uspostavljena nova organizacija, pristupljeno bezbed-nosnim integracijama ili uključeno u neke međunarodne mirovne operacije. Međutim, ako se reforma bude odvijala po zamišljenom planu, može realno biti očekivano da u tom periodu srednji i mlađi kadar oseti prednosti službe u reformisanoj Vojsci. To je, naravno, u visokom stepenu u korelaciji sa opštim rezultatima reforme i tranzicije društva.

Međutim, postoje i prepreke reformi u usvajanju novih vrednosnih osnova morala Vojske.

a/ Autoritarno nasleđe Na osnovu istraživanja koja su provođena dugi niz godina može

se reći da je Vojska SCG, uz Crkvu, u odnosu na poverenje koje ima u narodu visoko plasirana. Većina pripadnika Vojske veruje da je to jak argument koji ide u prilog ocene kvaliteta obavljanja njenih ustavnih zadataka i njenog javnog delovanja. U političkoj javnosti jedan značajan deo političkih i kulturnih elita, kao i parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka u SCG, u svom delovanju stalno uverava javnost da "narod" (njima i njihovim pristalicama spoznat entitet) zna da se opredeli.14 Time se učvršćuju uverenja pripadnika Vojske o "ispravnosti" njenog kursa, kao i o pozitivnoj predstavi koju o njoj ————

14 Političko delovanje tih aktera, posebno stranaka, nebrojeno puta tokom devedesetih godina, okončano je otkrivenom obmanom "naroda" i građana, odnosno demaskirano je kao politička demagogija.

153

ima narod. Društvene reforme, iako očigledno nužne i samim pripadnicima Vojske, nisu, osim deklarativno, postale njen ozbiljan i autentičan zahtev.15 Vojska je ostala nepromenjena, kao i uverenja njenih pripadnika. S obzirom na karakter i poreklo Vojske kao institucije i na teret nasleđa iz doba komunizma i postkomunizma, ne treba ni očekivati da ona, a posebno ne njene najviše instance pokrenu pitanje samopromena. Uzrok tome je samo društvo koje nije akumuliralo kritičnu masu potrebnu za reforme.

Duboka podela na tradicionalnu i modernu Srbiju (što važi i za Crnu Goru, mada je pitanje da li u političkoj sferi u njoj mogu da budu identifikovani elementi modernog društva), dakle na reformističku, proevropsku i tradicionalnu kolektivističku svest, opredeljuje i vrednosne podele. Dugi vremenski period autoritarnog upravljanja srpsko-crnogorskom državom/državama ostavio je u svesti ljudi autoritarne mentalne obrasce pomoću kojih oni tumače svet, ali takođe i sude i vrednuju. Komunistički kvazimoderan, u suštini nasleđen tradicionalni, autoritarni obrazac zamenjen je devedesetih godina tradicionalističkim (nacionalističkim) obrascem. Prema njemu snaga države tradicionalno se meri snagom vojske. Bez jake vojske nema ni jake države! Postavlja se pitanje čime država može da ostvari svoje nacionalne interese ukoliko ima slabu vojsku. Dakle, prema tim merilima Vojska je, razumljivo, visoko plasirana u odnosu na popularnost koju uživa, a naročito je značajno da i sama sebe tako vidi. Sledstveno tome, javlja se mišljenje da je Vojska advokat građana u oblasti njihove bezbednosti. Ona sebe postavlja između njihovih prava i demokratskih mehanizama kojima utiče i na uređivanje sopstvene bezbednosti. Građani treba pasivno da posmatraju autoritativno političko i vojno delovanje vojske i ne smeju da postavljaju pitanja vezana za sopstvenu bezbednost, koju su predali u ruke države/vojske. Vojska SCG, budući da nije depolitizovana, ne razume u čije ruke treba da pređe monopol nad bezbednošću države. Posle izgubljenih ratova tokom devedesetih godina, Vojskom vlada duh nacionalizma, poduprt tradicionalizmom i klerikalizmom Crkve. Zadatak da treba interiorizovati vrednost demokratskog konstituisanja Vojske kosi se sa njenim dugo održavanim bićem.

b) Da li je moguća identifikacija s demokratijom? Jedan principijelni problem činiće prepreku više u zasnivanju

morala Vojske SCG. Pripadnici Vojske ne mogu da se identifikuju s demokratijom, ljudskim pravima, multikulturalizmom i tržišnom pri-vredom. To su pojmovi koji ne izazivaju borbenosti. Mržnja i odlu-————

15 Utrkivanje u organizovanju seminara, stručnih skupova i deklaracije o spremnosti za pristupanje prograamu "Partnerstvo za mir", nisu nikog uverile u stvarnu političku opredeljenost i spremnost za reforme.

154

čnost da se krene u borbu proizvod su dubljih slojeva identiteta. Oblici identifikacije koji dolaze iz nacionalnih osećanja nisu kompatibilni sa racionalnim izborom parlamentarne demokratije, ljudskih prava ili multikulturalizma i to je taj principijelno nerešivi problem. Ti različiti identiteti, u stvari, odlučuju između rata i mira, borbe i dogovora, mržnje i kompromisa/tolerancije. Razumljivo je da su međusobno isključivi. Čak ni vojnicima koji su se rodili i živeli u demokratiji ona nije nuđena kao objekat identifikacije u ratu. Srpsko-crnogorski pro-blem je tim teži što vojnici Vojske SCG nisu živeli u demokratiji. Iskustvo pripadnika Vojske u pogledu vezivanja za određene vrednosti bilo je uvek prožeto ideologijom ranije komunizma, kasnije nacionalizma.

c) Nedostatak demokratskog okruženja Srbija i Crna Gora je mala zemlja, čiji suverenitet ni sada, ni u

bilo kojoj prethodnoj Jugoslaviji, nije bio jednak suverenitetu velikih sila. Bilo kakve težnje ka ostvarivanju dominacije ne bi doprinosile njenoj bezbednosti, niti bezbednosti suseda. Osim toga, teško je poverovati u izbijanje novog rata sa velikim silama. To bi iznova zahtevalo uvođenje iracionalnih veličina u njegovo objašnjenje. Rat demokratske SCG s demokratskim okruženjem, takođe, teško je zamisliv. Iako vreme dostizanja demokratije u balkanskim državama još nije došlo, činjenica da nema mnogo puteva ka bezbednom regionu na najjednostavniji i najrazumniji način upućuje na izgradnju mirnog okruženja. Napori da takva politika bude ostvarena doprineli bi nastanku uverenja i stavova o ulozi oružanih snaga u demokratskoj državi. Relikt komunističke nezavisnosti još uvek ometa racionalno razumevanje problema bezbednosti SCG. Reč je, naime, o izgradnji demokratskog društva koje nije pretnja istim takvim društvima u okruženju. Takva bezbednost ne zasniva se na izmenama u odnosima između velikih sila, niti na umišljenom osloncu na sopstvene snage. Realan problem je to što ni SCG, ni zemlje u okruženju nisu de-mokratske zemlje. Gotovo sve pate od trauma prošlosti i vode politiku vezivanja za velikog arbitra. Shvatanje bezbednosti kao ishoda i izvora demokratije nema većinu.

d) Nedostatak jedinstvenog bezbednosnog prostora Srbija i Crna Gora, budući da je neintegrisana zajednica, nema

jedinstven bezbednosni prostor. Politika integracije ili dezintegracije zajednice vidno će određivati nivo motivisanosti vojnika za odbranu zemlje. Kosovo je protektorat s neizvesnom budućnošću, posebno u pogledu rešenja koje će biti nametnuto Albancima na Kosovu, a time i na Balkanu. Južna Srbija je značajno pogođena tim rešenjem. To su realni problemi koji bezbednosnu situaciju Srbije i Crne Gore čine

155

znatno složenijom nego što je, na primer, u Češkoj ili Mađarskoj, čije vojske ne polažu svakoga dana ispit borbene gotovosti.

e) Status i standard pripadnika Vojske SCG Oficiri Vojske SCG nisu loši piloti, raketaši, artiljerci, tenkisti...

Njih su jednostavno upotrebljavali i ostavljali vlastodršci i lojalistički i korumpirani generalski kor. To važi i za vreme pre i za vreme posle petog oktobra. Porazi u ratovima devedesetih godina, koji bi načelno mogli da budu dobra osnova za reformu vojske, kod nas nisu imali taj efekat. U postkomunističkim vojskama komunistički generali, kao i njihovi politički mentori, postajali su nacionalistički generali, a potom i generali ambicioznih demokrata. Nijedna promena nije ugrozila njihove sisteme vrednosti. Nažalost, u svakom novom vlastodršcu našli su novog mentora. Njihov opstanak pokazao je da je vladajuća elita za Vojsku zainteresovana samo kao za pretorijansku gardu. Mlađem oficirskom kadru upućena je poruka da je apsolutna poslu-šnost najbolja preporuka za napredovanje u karijeri. Moral vojske, važan elemenat borbene gotovosti, ne može postojati u vojsci u kojoj i pre i posle ratnih i političkih poraza isti oficiri imaju reč. Kako je uopšte moguće zamisliti postojanje oficirskog kodeksa među ljudima koji su sopstveni i oficirski moral stavili u službu karijere. Pojmu patriotizma tek treba da bude vraćena istinska snaga. Naime, racio-nalan odnos prema sadržaju ovog pojma tek treba da bude izgrađen. Nad njim su godinama imali monopol zločinci, profiteri, pripadnici organizovanog kriminala i ratni gubitnici. Mada su u istoriji ratova sirotinja i mladi uvek bili baza za "živu silu", nazivati patritizmom obavezu pripadnika Vojske SCG u KZB i južnoj Srbiji, kako to čine podjednako političari, generali i mediji, uvredljivo je za one koji u svojoj zemlji nemaju izbora. Posebno je cinično što se njihova niska primanja uzimaju kao dokaz patriotizma. Tako je put ka razumevanju demokratskog konstituisanja Vojske i njenog morala umnogome zatvoren.

Izgledi

Zadatak više za Vojsku SCG je prihvatanje toga da promena vre- dnosnog sistema njenih pripadnika nije nešto što se može, već nešto što se mora učiniti u procesu reforme bezbednosnog sektora. Nove bezbednosne integracije ne treba doživljavati kao nešto što se ne može izbeći, kao nešto u šta je SCG ugurana silom globalizacije i što su- štinski nije slobodan izbor. Pod reformom se podrazumeva i uverenost pripadnika Vojske u bezbednosnu vrednost tih demokratskih integra-cija. Snaga borbenog morala dobija preko potrebno društveno pokriće

156

tek u slučaju ako bi došlo do oružanih sukoba koji ne mogu biti izbegnuti.

Izgledi za zasnivanje morala VSCG povezani su sa uspesima reforme bezbednosnog sektora u celini. U tom procesu neophodno je:

– pročistiti Vojsku od onih pripadnika koji su počinili zločine u njeno ime i osloboditi je od hipoteke zločina, politizovanosti, lojali- zma, korupcije i ostalih posledica rata

– postići političku saglasnost o objektivnoj potrebi za vojskom čvrstog morala, koja može da odgovori novim bezbednosnim rizicima i pretnjama, s obzirom na bezbednosne probleme SCG (Kosovo, južna Srbija) i potencijalne probleme u okruženju

– postići politički konsenzus o izboru strategije i tempa reforme bezbednosnog sektora, budući da još uvek postoji podela na tradicio-naliste i reformiste

– imati na umu da uključivanje zemlje u evropske integracije po- dstiče proces individualizacije i autonomnog rasuđivanja, tako da rat i vojska sve manje predstavljaju popularan izbor, a istovremeno, usavr-šavanje sredstava ratne tehnike utiče na profesionalizaciju vojske

– stvoriti koliko-toliko jedinstven bezbednosni prostor zajednice SCG

– umanjiti ukorenjeni nacionalizam i nacionalističko političko vrednovanje kod pripadnika VSCG hitnom i radikalnom reformom vojnog školstva i agresivnim akcijama u obrazovanju i medijima

– stvarati uslove da reorganizovana Vojska bude opremljena sav-remenim naoružanjem, jer se moral Vojske ne može izgrađivati uko-liko je ratna tehnika zastarela.

157

158

Zoran Jeftić

CIVILNA ZAŠTITA – ZNAČAJAN SEGMENT REFORME SISTEMA

ODBRANE

Uvod

U svim zemljama sveta civilna zaštita predstavlja organizovan odgovor društva na opasnosti koje ugrožavaju stanovništvo, materijal-na dobra i životnu sredinu. To je celovit sistem i najširi oblik organi-zovanja, pripremanja i učestvovanja stanovništva u zaštiti i spasavanju u slučaju elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških nesreća, ratnih razaranja i drugih opasnosti u miru. Civilna zaštita je delatnost koja u sadašnje vreme funkcioniše u miru i u ratu pre, u vreme i nakon obavljanja zadataka iz oblasti odbrane, odnosno oružane borbe, kao njenog užeg dela. Stoga je to kategorijalni pojam koji ima jasne prior-itete i modalitete funkcionisanja u zaštiti javnog interesa – ljudskih života, materijalnih dobara i životne sredine.

Civilna zaštita, kao humanitarna delatnost, uređena je međunaro- dnim pravom, Ženevskom konvencijom iz 1949. godine i Dopunskim protokolom uz Ženevsku konvenciju iz 1977. godine. Oba dokumenta ratifikovala je Skupština SFRJ 1950. i 1977. godine. Pod civilnom zaštitom, prema međunarodnom pravu, podrazumevaju se humani-tarne aktivnosti koje se preduzimaju radi zaštite civilnog stanovništva od svih oblika opasnosti i obezbezbeđenja potrebnih uslova za preživljavanje.

Uočavajući značaj zaštite i spasavanja stanovništva i materijalnih dobara, Ujedinjene nacije su 1965. godine, u Rezoluciji Generalne skupštine br. 2034, pozvale sve zemlje da uspostave odgovarajuće mehanizme za planiranje intervencija i spasilačkih operacija, odnosno da, prema sopstvenoj proceni, definišu obim i tip pomoći koja im može biti potrebna u slučaju prirodnih nepogoda, tehničkih nesreća i ratnih razaranja. U vezi s tom inicijativom, u Ženevi je formirana Međunarodna organizacija civilne zaštite – ICDO, koja okuplja nacionalne strukture civilne zaštite i doprinosi njihovom jačanju. Osim toga, ICDO ima i ulogu saveza koji, univerzalno priznatim i pri-hvaćenim vrednostima, objedinjuje kapacitete nacionalnih struktura svih članica i partnera za postizanje zajedničkih ciljeva u zaštiti i spasa-

159

vanju. Naime, to je jedina međuvladina organizacija koja ima mandat da deluje u oblasti zaštite i spasavanja, a zasniva se na Konstitutivnom aktu (1966) i deklaracijama iz Amana i Pekinga, usvojenim na Desetoj (1994) i Jedanaestoj (1998) svetskoj konferenciji o civilnoj zaštiti.1

Organizacije civilne zaštite osnovane su, na osnovu odredaba Že-nevske konvencije i Dopunskog protokola, kao i sopstvenih potreba, u svim razvijenim zemljama sveta. U većini zemalja civilna zaštita se organizuje i priprema prvenstveno za mirnodopsko angažovanje (ele-mentarne nepogode, tehničko-tehnološke nesreće i druge opasnosti), kao i za uključivanje u odbrambeni sistem zemlje u slučaju rata.

Rešenja vezana za organizaciju civilne zaštite u državno-pravnoj praksi pojedinih zemalja nisu istovetna. Deo zemalja ima samostalnu organizaciju civilne zaštite, koja je direktno odgovorna najvišem or-ganu vlasti u državi kao što su ministarstvo, direkcija ili agencija (Ruska Federacija i sve zemlje bivšeg SSSR, SAD). U drugim zem-ljama civilna zaštita je u nadležnosti MUP, zajedno s protivpožarnom službom, kao okosnicom svake efikasno koncipirane organizacije civ-ilne zaštite (Nemačka, Francuska, Švajcarska, Mađarska), dok je u nekim zemljama upravno vezana za ministarstvo odbrane (Švedska, Rumunija, Bugarska, Izrael).

Naša stvarnost

Savremena civilna zaštita organizovana je na teritoriji Socijali-stičke Federativne Republike Jugoslavije 1955. godine. Kao sistem, koncepcijski i organizaciono zaokružena je pre dve decenije. Dakle, do donošenja Zakona o odbrani SRJ, 1994. godine, civilna zaštita je, u odnosu na organizaciona rešenja, bila na svetskom nivou, što se može videti i na osnovu poređenja sa zakonima o zaštiti i spasavanju većine evropskih zemalja. Naime, u njima se civilna zaštita uređuje propi-sima i rešenjima kakva su postojala i u našoj praksi do donošenja na-vedenog zakona.

Civilna zaštita je sada upravno vezana za Savezno ministarstvo odbrane. Normativno je uređena Saveznim zakonom o odbrani (Sl. list SRJ, br. 43/94) i Uredbom o organizaciji i osposobljavanju jedinica civilne zaštite i o merama zaštite i spasavanja civilnog stanovništva i materijalnih dobara (Sl. list SRJ, br. 54/94). Iako u normativnoj regu-lativi postoje neki elementi civilne zaštite (mere, jedinice, rukovo-đenje), u Zakonu o odbrani, u delu koji se odnosi na civilnu zaštitu, ignorisano je organizaciono-funkcionalno ostvarenje i korišćenje prak-tičnih i stručnih iskustava u njenom funkcionisanju. Zakonom je – od

———— 1 Naša zemlja nije član Međunarodne organizacije civilne zaštite iako njeno

učestvovanje u radu te organizacije nije bilo ničim uslovljeno.

160

pojmovnog određenja sintagme "civilna odbrana i zaštita" (takav na-ziv ne postoji ni u našoj ni u međunarodnoj teoriji i praksi), pa do sadržaja članova – krajnje površno obuhvaćena oblast civilne zaštite. Njena delatnost nije usklađena s prirodom zadataka, stranim iskustvi-ma i postulatima međunarodnog prava. Zbog takvog pristupa narušen je postojeći sistem civilne zaštite i primenjivana su stručno neute-meljena rešenja iako je u proteklom periodu, kao i tokom bombardo-vanja NATO, bilo mogućnosti za promenu postojećih rešenja i za prilagođavanje sistema civilne zaštite stvarnim potrebama našeg društva. Takođe, pokidana je veza civilne zaštite sa teritorijalnim nivoom organizovanja, te je ona svedena na delatnost Ministarstva odbrane. Pojam, elementi i sadržaj rada civilne zaštite nisu dati, a ne postoje ni lična i uzajamna zašita, jedan od osnovnih elemenata zaštite i spasavanja. Poverenici, kao osnovni oblik rukovođenja civilnom zaštitom na lokalnom nivou, nisu predviđeni Zakonom, što otežava organizovanje zaštite i spasavanja. Organizaciono i funkcionalno razd-vojene su civilna zaštita i služba osmatranja i obaveštavanja. Štabovi civilne zaštite, kao rukovodeći organ u sprovođenju zaštite i spasavan-ja, ukinuti su na svim nivoima organizovanja, a da, pri tome, nisu pre-viđeni drugi oblici rukovođenja i koordiniranja akcijama zaštite i spasavanja. Obaveze organizovanja, pripremanja i sprovođenja pre-ventivnih i operacionih mera civilne zaštite, osim konfuznih i ne-dorečenih odredaba vezanih za sklanjanje i evakuaciju, nisu utvrđene. Nisu u potpunosti razgraničena ni prava i obaveze preduzeća, organi-zacija i službi kojima su zaštita i spasavanje redovna delatnost, prema civilnoj zaštiti. Nejasno su definisani mesto i uloga jedinica civilne odbrane, posebne kategorije oružanih formacija, sastavljenih od lica koja ne podležu vojnoj obavezi i obeleženih međunarodnim znakom civilne zaštite.

Usled pravne nekonzistentnosti odredaba onog dela Zakona koji se odnosi na civilnu zaštitu, nisu obezbeđeni osnovni preduslovi za detaljnije određenje njenog organizovanja i funkcionisanja. To se neg-ativno odrazilo na podzakonske propise u toj oblasti, posebno na Uredbu o organizovanju i osposobljavanju jedinica civilne zaštite i o merama zaštite i spasavanja civilnog stavnovništva i materijalnih do-bara (Sl. list SRJ, br. 54). U toj uredbi civilna zaštita tretira se uglavnom kao ratna komponenta odbrane, što je uticalo na promenu njenog karaktera i njene dnevne mirnodopske funkcije. U postojećem okruženju civilna zaštita doživljava se hipotetički, kao organizacija koja se priprema za obavljanje zadataka u ratu. Zbog toga se prene-bregava činjenica da ona organizacija koja se osposobljava i dnevno proverava u obavljanju raznovrsnih namenskih mirnodopskih zada-taka, može mnogo efikasnije da prilagodi svoje funkcionisanje težim ratnim uslovima.

161

Uredbom su u oblasti civilne zaštite na čudan način razgraničene nadležnosti savezne države i republika članica. Predviđeno je post-ojanje nedležnog državnog organa civilne zaštite u republici članici u čijoj bi nadležnost trebalo da bude opšta zaštita, kao i jedinice opšte zaštite. Pored toga što je postojanje takvog organa nejasno definisano i što on nikada nije ni formiran, takvo rešenje je i pravno nesuvislo, jer Uredba nema pravnu snagu kojom bi mogla biti nametnuta takva vrsta obaveze republikama članicama.

U oblasti rukovođenja moguće je uočiti štab jedinice združenog sastava, čija je nadležnost rukovođenje jedinicom kao mobilnim sasta-vom, dok je u potpunosti odbačen štab civilne zaštite namenjen konkretnom prostoru. To je jedinstven primer nepostojanja organa rukovođenja zaštitom i spasavanjem namenjenog određenoj teritoriji. Rukovođenje je svedeno na upotrebu jedinica civilne zaštite, čime je potpuno pokidana veza s lokalnom samoupravom. Ovako organi-zovano rukovođenje u oblasti civilne zaštite nije poznato u međunarodnoj praksi i njega je nemoguće realizovati. Bez rukovođen-ja zasnovanog na tesnim vezama sa preduzećima, organizacijama i službama čija su redovna delatnost zaštita i spasavanje, kao i na čvrstim vezama s lokalnom samoupravom nema ni civilne zaštite, barem ne u onom obliku koji omogućava njeno efikasno delovanje. Ostala rešenja sadržana u Uredbi opterećena su navedenim određen-jima i u celini odudaraju od težnje da se prilikom transformacije, u najvećoj mogućoj meri, očuvaju postojeći organizacioni oblici i resur-si zaštite i spasavanja.

Takvim normativnim regulisanjem civilne zaštite paralisan je i sistem zaštite i spasavanja u republikama članicama, a nisu stvoreni ni zakonski uslovi za uspostavljanje novog sistema zaštite i spasavanja. Usvojena rešenja onemogućavaju adekvatno funkcionisanje civilne zaštite prilikom obavljanja prioritetnih zadataka, tačnije prilikom za- štite i spasavanja u slučaju elementarnih nepogoda, tehničko-tehnolo- ških nesreća i drugih opasnosti u miru, kao i njeno funkcionisanje u lokalnoj samoupravi.

Predlog mogućeg upravnog položaja civilne zaštite

Iako sadašnji upravni položaj civilne zaštite u okviru Ministarstva odbrane nije nepoznat u međunarodnoj praksi, neophodan je drugačiji pristup rešavanju tog pitanja. On, pre svega, podrazumeva da delo-vanju civilne zaštite kao međuresorne delatnosti, kao i njenoj mir-nodopskoj funkciji bude priznata specifičnost i da civilna zaštita bude regulisana sistemskim zakonom. Međutim, radi kvalitetnijeg funkcio-nisanja sistema zaštite i spasavanja, a polazeći od sopstvenih potreba i mogućnosti, kao i međunarodnih standarda, treba u obzir uzeti i sle-

162

deće oblike upravnog postavljanja civilne zaštite na nivou države ili na nivou republika.

Obrazovanje posebne organizacije civilne zaštite

Odvajanjem klasičnih poslova "vojne odbrane" od kompleksa civ-ilne zaštite umnogome se oslobađa prostor za samostalno regulisanje oblasti civilne zaštite. U vezi s tim, racionalno je razmišljati o for-miranju posebne organizacije civilne zaštite u čijoj delatnosti bi bili sublimirani poslovi civilne zaštite i drugih organa i organizacija koje se bave zaštitom i spasavanjem. Na taj način bilo bi ostvareno odgova-rajuće upravno okruženje, čime bi bili otklonjeni uzroci većeg dela navedenih problema. Posebna organizacija civilne zaštite postoji u mnogim zemljama koje imaju efikasno organizovanu civilnu zaštitu i najčešće je direktno vezana za izvršne organe vlasti, i to od nivoa lo-kalne samouprave pa do nivoa države. Predlog optimalnog modela organizovanja civilne zaštite sadržan je u Završnoj deklaraciji Jeda-naeste svetske konferencije o civilnoj zaštiti, održanoj u Pekingu 1998. godine (prilog 1).

Obrazovanje organa uprave civilne zaštite u Ministarstvu unutrašnjih poslova

Ovo rešenje može poslužiti kao privremeno (prelazno) i kao tra-jno, i to u slučaju kada, zbog objektivnih okolnosti, ne može biti primenjeno prvo rešenje. U osnovi, ono je okrenuto zadovoljavanju fun-kcionalnih potreba. Način na koji je civilna zaštita organizovana dovoljno je fleksibilan da bi omogućio relativno jednostavno uključivanje ovog podsistema u strukturu Ministarstva unutrašnjih poslova. S druge strane, kompatibilnost funkcionisanja civilne zaštite sa funkcionisanjem ovog ministarstva omogućava relativno jed-nostavnu organizacionu i funkcionalnu integraciju tih delatnosti. Ovo je moguće tim pre što se profesionalna služba protivpožarne zaštite, koja je okosnica sistema zaštite i spasavanja, nalazi u nadležnosti ovog ministarstva.

Obrazovanje zajedničkog Ministarstva zaštite životne sredine i civilne zaštite

Formiranjem zajedničkog Ministarstva zaštite životne sredine i civilne zaštite upravno bi bili objedinjeni najznačajniji elementi siste-ma zaštite i spasavanja. Te delatnosti su u značajnoj meri kompati-bilne, tako da je u organizacionom smislu moguća reorganizacija po- stojećeg Ministarstva zaštite životne sredine. U novi upravni okvir bili

163

bi preneti kompletni poslovi civilne zaštite i službe osmatranja i oba-veštavanja. Na taj način Ministarstvo zaštite životne sredine i civilne zaštite imalo bi dve osnovne organizacione celine namenjene osnov-nim delatnostima, dok bi postojeća služba za zaštitu životne sredine mogla, uz odgovarajuće ojačanje, odgovarati novim, uvećanim po-trebama. Upravnim objedinjavanjem tih delatnosti bila bi ostvarena potrebna kadrovska integracija i bila bi objedinjena finansijska i mate-rijalna sredstva. Dalje odlaganje koncentrisanja resursa namenjenih ukupnoj zaštiti i spasavanju, kao i koordiniranog uvezivanja s loka-lnom samoupravom, ozbiljno dovodi u pitanje zadovoljenje elemen-tarnih potreba društva u ovoj oblasti. Objedinjavanjem ovih dveju de-latnosti bili bi stvoreni uslovi i za stvaranje objedinjene normativne delatnosti. Rezultat toga bila bi izrada zakona o zaštiti i spasavanju kojim bi problematika zaštite životne sredine i civilne zaštite, kao i sadržaji koji su do sada bili regulisani Zakonom o zaštiti od elemen-tarnih nepogoda, bila celovito obuhvaćena. Time bi bili stvoreni uslovi za racionalan i koordiniran pristup planiranju, pripremama i realizaciji aktivnosti u toj oblasti, što do sada nije bio slučaj. Takođe, do sada nije postojao zajednički edukativni sistem, koji bi pružao mogućnost studijskog, opitnog, istraživačkog, izdavačkog i propagan-dnog rada.

Bez obzira na konačno rešenje, kao i na to za koga će civilna zaštita biti vezana, ona, kao sistem, mora imati određenu ulogu, načela organizovanja, zadatke i elemente potvrđene u našoj teoriji i praksi, kao i u međunarodnom iskustvu. Dakle, ona mora odgovarati međunarodnim standardima.

Kako dalje?

Sva međunarodna i sopstvena iskustva, posebno ona stečena tokom agresije NATO, ukazuju na to da civilna zaštita i sistem zaštite i spasavanja u celini moraju biti osposobljeni za obavljanje mirnodopskih zadataka (odgovori na udes, elementarne nepogode i tehničko-tehnološke nesreće) kako bi, kao već izgrađen i razvijen sistem, u slučaju rata mogli biti uključeni u odbranu zemlje i prilagođeni oteža-nim ratnim uslovima.

Pitanja i probleme u vezi s tim treba potpunije definisati i utvrditi strategiju delovanja sistema civilne zaštite u našoj zemlji u celini. Jas-no upravno i organizaciono situiranje, uz valjanu normativnu regu-lativu, prvi je korak u tom pravcu. Na to nas upućuju ne samo potreba da sistem zaštite i spasavanja bude uređen i stavljen u funkcionalnu upotrebu, već i standardi međunarodne zajednice. Bez obzira na up-ravni položaj, civilna zaštita treba da bude definisana kao među-resorna delatnost neometena društvenim okvirom bilo kog društvenog

164

podsistema. U vezi sa tim, bez obzira na prihvaćeno rešenje, treba obezbediti:

– da civilna zaštita bude realizovana kao izvorna državna funkcija i to funkcionisanjem civilne organizacije civilne zaštite

– da civilnom zaštitom bude neposredno rukovođeno, kao i da ona bude potpuno oslobođena nepotrebnih posrednika, naročito veštačkih – onih koji u procesu rukovođenja ne podržavaju nijednu funkciju, osim što opravdavaju sopstveno postojanje

– da organizacija civilne zaštite bude racionalno postavljena, po-sebno kada je u pitanju bolje usklađivanje postupaka svih učesnika, pravovremeno pružanje pomoći i adekvatno sprovođenje preventivnih i operativnih radnji i postupaka

– da opremanje civilne zaštite bude saobraženo stvarnim po-trebama

– da civilna zaštita, neopterećena anahronim pravilima koja su primerena drugačijoj prirodi i nameni organizacije, bude brže osposobljavana za korišćenje savremenih metoda i sredstava prognoze i praćenja mogućih opasnosti po ljude, materijalna dobra i životnu sre-dinu, kao i za izgradnju savremenog informacionog sistema namen-jenog ukupnim potrebama zaštite i spasavanja

– da proces planiranja bude oslobođen zastarelih formi i više oslonjen na sposobnosti vrhunskih stručnjaka

– da budu stvoreni uslovi za efikasnu međunarodnu saradnju za-snovanu na principima uzajamne koristi i poštovanja ustaljenih normi međunarodnog saobraćanja

– da civilna zaštita bude primetnija u svakodnevnom životu, naročito u oblasti informisanja i u stvaranju odgovarajućih kulturnih pretpostavki za dalje obrazovanje i vaspitavanje celokupne populacije u odnosu na zahteve odgovornog i solidarnog života u savremenoj državi, a na osnovu aktivnosti i preuzimanja odgovornosti za partici-paciju u poslovima od zajedničkog interesa, kao i na osnovu kana-lisanja novih energija socijalne integracije

– da kadrovski i materijalni potencijali u funkcionalno integ-risanom sistemu zaštite i spasavanja budu optimalno iskorišćeni i

– da svi mirnodopski sistemi, koji se bave zaštitom i spasavanjem u zemlji, budu objedinjeni.

Da bi bile pokrenute prioritetne aktivnosti vezane za izradu dugo-ročne strategije razvoja civilne zaštite i njenog upravnog i organi-zacionog zaokruživanja usklađenog sa stvarnim potrebama društva i međunarodnim tendencijama razvoja civilne zaštite, potrebno je:

– pristupiti izradi jedinstvenog zakona o civilnoj zaštiti kako bi bile stvorene normativne pretpostavke za objedinjavanje svih sistema zaštite, kao i za premošćavanje sadašnjih zakonskih i normativnih nejasnoća i praznina

165

– obezbediti povezivanje civilne zaštite sa teritorijalnom organi-zacijom države, posebno u oblasti rukovođenja akcijama zaštite i spa-savanja i koordinacije preventivnih mera, i to od nivoa državne zajednice do nivoa republika, okruga i opština

– otpočeti plansku nabavku opreme namenjene jedinicama civilne zaštite koja bi omogućila njihovu operativnu upotrebu

– aktivirati ponovo centar namenjen obuci kadra civilne zaštite – popuniti upražnjena mesta u poslovima civilne zaštite kvalite-

tnim kadrom – obaviti tehničku kontrolu i omogućiti da JPS preuzme uprav-

ljanje i održavanje svih javnih i blokovskih skloništa, uz eventualnu prekategorizaciju

– regulisati, u što kraćem roku, problem rukovođenja zaštitom i spasavanjem, bez čekanja da zakon bude izmenjen, jer su postojeći štabovi odreda namenjeni samo operativnom rukovođenju odredima i jedinicama civilne zaštite, tako da na svim nivoima organizovanja postoji vakuum u rukovođenju zaštitom i spasavanjem u celini;

– vratiti funkciju poverenika civilne zaštite kao osnovnog nosioca rukovodne funkcije civilne zaštite u delu lične i uzajamne zaštite

– regulisati prava i obaveze preduzeća, organizacija i službi čija su osnovna delatnost zaštita i spasavanje

– definisati mesto i ulogu lokalne samouprave u sistemu civilne zaštite

– intezivirati međunarodnu saradnju u oblasti civilne zaštite i podići je na nivo koji odgovara stvarnim potrebama naše zemlje.

Civilna zaštita je značajan segment odbrambeno-zaštitnog sistema svake zemlje, pa i Srbije i Crne Gore. Ta socijalno integraciona i, prevashodno, humanitarna delatnost ne predstavlja samo obavezu celokupne društvene zajednice, već je i dnevna potreba koja se razvija, pre svega, prepoznavanjem autentičnog javnog interesa u zaštiti ljudi i materijalnih dobara.

166

Tabela:

167

168

AUTORI Charles Crawford, ambasador Velike Britanije u SRJ Mark Davison, vršilac dužnosti šefa Misije OEBS u SRJ George Katsirdakis, zamenik direktora Direktorata za odbrambeno par-

tnerstvo i saradnju, Uprava za planiranje odbrane i operacije, Komanda NATO, Brisel

Rastislav Káčer, državni sekretar (zamenik ministra) u Ministarstvu od-brane Slovačke Republike

Andrzej Towpik, državni podsekretar u Ministarstvu odbrane Republike Poljske

Janko Deželak, državni sekretar Ministarstva odbrane Slovenije Dragoljub Mićunović, predsednik Veća građana Savezne skupštine SRJ Goran Svilanović, savezni ministar za inostrane poslove SRJ Velimir Radojević, savezni ministar za odbranu SRJ Branko Krga, general-potpukovnik, zastupnik načelnika Generalštaba

Vojske Jugoslavije Marc Houben, istraživač, Centar za evropske političke studije, Brisel Andrzej Karkoszka, politički savetnik direktora Ženevskog centra za

demokratsku kontrolu oružanih snaga, Švajcarska Matúš Korba, istraživač, Institut za međunarodne odnose u Pragu, Češka Andrzej Zybertowicz, direktor Sociološkog instituta Univerziteta “Ni-

kola Kopernik”, Torunj, Poljska Tim Edmunds, istraživač, Združena komandno-štabna škola, Velika

Britanija Miroslav Hadžić, profesor Univerziteta u Beogradu, predsednik Centra

za civilno-vojne odnose, Beograd Predrag Simić, savetnik za spoljnu politiku Predsednika SRJ Miodrag Vuković, poslanik Skupštine Crne Gore Prvoslav Davinić, ambasador, predsedavajući III radnog stola Pakta za

stabilnost za Jugoistočnu Evropu Radosav Martinović, savetnik za bezbednost predsednika Vlade Repu-

blike Crne Gore Mihajlo Basara, urednik Vojnog dela Zoran Jeftić, Ministarstvo odbrane SRJ

169

CIP – Kaтaлoгизaциja у публикaциjи Нaрoднa библиoтeкa Србиje, Бeoгрaд

355. 3 (4 – 664) (082) 327. 56 : : 351. 88 (4 – 664) (082)

355. 02 (4 – 664) (082) 355. 1. 078. 3 (4 – 664) (082)

327. 51 (082)

REFORMA vojske: iskustva i izazovi: zbornik tekstova / [urednik Miroslav Hadžić]. – Beograd: Centar za civilno–vojne odnose, 2003 (Beograd: Goragraf).

– 167 str.; 24 cm

Tiraž 500. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Bibliografija uz

pojedine radove.

ISBN 86–83543–19–6

1. Хaџић, Мирoслaв a) Вojскa – Трaнсфoрмaциja –

Пoстсoциjaлистичкe држaвe – Збoрници b) Бeзбeднoсни сeктoр – Пoстсoциjaлистичкe

држaвe – Збoрници c) Oружaнe снaгe – Рeфoрмa – Пoстсoциjaлистичкe држaвe – Збoрници d) Вojскa – Цивилнa кoнтрoлa – Пoстсoциjaлистичкe држaвe –

Збoрници e) Вojни сaвeзи – Збoрници

COBISS.SR – ID 106684940

Documents

REFORMA VOJSKE – ISKUSTVA I IZAZOVI zbornik tekstova · svog neznanja i manjka volje za reformom, odnosno viška volje za moći i spremnosti da za svoje svrhe zloupotrebe delove