Revija za bezbednost 2 2010.pdf

I z d a v a č k i s a v e t

Dobrivoje Radovanović, Univerzitet u BeograduPredsednik

Pino Arlaki, Univerzitet u SazarijuKlaus Bahman, Univerzitet u VroclavuBojan Dobovšek, Univerzitet u MariboruJorgos Leventis, Internacionalni forum za bezbednostMarina Mališ-Sazdovska, Univerzitet „Sveti Kliment Ohridski”, SkopljeDžon Slejter, savetnik za policiju i bivši načelnik Skotland JardaRodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o lično-sti Republike SrbijeJovanka Šaranović, Institut za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane Vlade Republike SrbijeAleksandar Trešnjev, Viši sud u BeograduJasmina Kiurski, Apelaciono javno tužilaštvo u Beogradu

U r e d n i š t v o

Aleksandar Fatić, Institut za međunarodnu politiku i privredu, BeogradGlavni i odgovorni urednik

Srđan Korać, Institut za međunarodnu politiku i privredu, BeogradIzvršni urednik

Božidar Banović, Pravni fakultet Univerziteta u KragujevcuAleksandra Bulatović, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, BeogradMiodrag A. Jovanović, Pravni fakultet Univerziteta u BeograduŽelimir Kešetović, Fakultet za bezbednost Univerziteta u BeograduDragan Manojlović, Pravni fakultet Univerziteta u Novom PazaruMijodrag Radojević, Institut za političke studije, BeogradMilan Škulić, Pravni fakultet Univerziteta u BeograduMilan Žarković, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd

REVIJA ZA BEZBEDNOSTONLINE

ISSN 1452-9777

Izdavač:Centar za bezbednosne studijeGračanička 1811000 BeogradSrbija

Tel/Fax:(+ 381 11) 2646 440

E-mail:offi [email protected]

Website:www.cbs-css.org

Lektura i korektura:Slobodanka Živković

Prelom i kompjuterska obrada:Slobodan Papić

Projekt podržava:Švedska agencija za inostrani razvoj i saradnju (Sida)

SADRŽAJ

BIOTERORIZAM I UPOTREBA BIOLOŠKOG ORUŽJADanijela Milić 103

BORBA PROTIV TERORIZMAMina T. Zirojević 117

MORALNA PANIKA I ORGANIZOVANI KRIMINALSrđan Korać 132

NEZAKONITA OBAVEŠTAJNA OPERATIVAAleksandar Fatić 150

SUZBIJANJE ORGANIZOVANOG KRIMINALA U ITALIJIAleksandra Bulatović 167

MEDVEDEVLJEVA INICIJATIVA I ULOGA SRBIJE U „NOVOJ ARHITEKTURI EVROPSKE BEZBEDNOSTI”Miljan Filimonović 177

MODUS OPERANDI „AUTOMAFIJE” U SRBIJISaša Mijalković 191

∗ [email protected]

UDK: 623.458.2:343.326Godina IV, broj 2, 2010, str. 103–116

Izvorni naučni radApril 2010.

BIOTERORIZAM I UPOTREBA BIOLOŠKOG ORUŽJA

Danijela Milić ∗

Centar za bezbednosne studije, Beograd

APSTRAKT

Autorka u radu razmatra prirodu pretnje bioterorizma i upotrebe bio-loškog oružja polazeći od pretpostavke da tehnološki razvoj u dvadeset prvom veku ovu bezbednosnu pretnju čini realnom. Napredak u tehnolo-giji i činjenica da biološko oružje poseduje karakteristike koje ga u određe-nim situacijama i okolnostima čine veoma pogodnim sredstvom za nasilno ostvarivanje političkih ciljeva, stvorile su mogućnost njegove zloupotrebe od strane terorističkih organizacija. Tekst pokušava da odgovori na pitanje koji su efi kasni odgovori na pretnju od bioterorističkog napada i ukazuje na značaj sposobnosti javne zdravstvene infrastrukture da pravovremeno odgovori na ovu bezbednosnu pretnju i saradnje na nacionalnom i među-narodnom nivou između medicinskih institucija u cilju razvoja mehani-zama neutralisanja efekata upotrebe biološkog oružja. Autorka naglašava značaj uspostavljanja dobre zakonske regulative za sankcionisanje zloupo-trebe bioloških agenasa.

Ključne reči: bioterorizam, biološko oružje, biološki agensi, javno zdrav-stvo, prevencija, zakonodavstvo.

Napredak u tehnološkom razvoju posredno utiče na unapređenje teh-nologije koju koriste terorističke grupe u svojim akcijama. Sadašnja pretnja od terorizma razlikuje se od one iz prošlosti u promeni taktike, povećanom obimu

Danijela Milić104

aktivnosti, jačanju destruktivnosti, uvođenju profesionalno koordiniranog planiranja napada i transnacionalnom karakteru delovanja. U akademskim kru-govima sve se više govori o pojmovima postmodernog terorizma ili supertero-rizma, čime se želi skrenuti pažnja na upotrebu oružja za masovno uništenje u terorističkim napadima — biološkog, hemijskog, nuklearnog i radiološkog. Nabavka i upotreba oružja za masovno uništenje teroristima omogućuje više-struko uvećanje razornih efekata. Kako postoji mogućnost pojedinačne primene oružja za masovno uništenje može se govoriti o bioterorizmu, hemijskom tero-rizmu, biohemijskom terorizmu, nuklearnom, radiološkom, a prisutan je i kiber-netski terorizam (cyber terrorism).

Pored ratne primene u lokalnim i međunarodnim sukobima, već duže vreme se u stručnoj javnosti govori o mogućnostima zloupotrebe prelaska tero-rista sa konvencionalnih sredstava, poput eksploziva i vatrenog oružja, na bio-loško ili hemijsko oružje. Iako istorijski posmatrano nije reč o potpuno novoj vrsti naoružanja, biološka komponenta oružja za masovno uništenje predstavlja fenomen koji nije dovoljno teorijski razrađen. Ono što u velikoj meri doprinosi nedostacima prilikom teorijskog istraživanja jesu brojni problemi u suočavanju sa bioterorizmom različitih nivoa, kao na primer razvoj i istraživanje u oblasti primenjivih tehnologija, prevencija, saniranje kriza i posledica od bioteroristič-kog napada, a otežavanju doprinose različite nacionalne politike borbe protiv bioterorizma.

Bioterorizam predstavlja specifi čnu bezbednosnu pretnju jer ga karakte-riše spoj visokog stepena smrtnosti, relativno jednostavan način proizvodnje i mogućnost tajne upotrebe. O jednostavnosti zloupotrebe biološkog oružja možda najbolje svedoči njegova defi nicija kao „atomske bombe siromašnih”, zbog rela-tivno malih troškova proizvodnje. Posmatrano iz ugla terorističkih organizacija i grupa, upotreba biološkog oružja donosi više prednosti u odnosu na konvenci-onalna eksplozivna sredstva:

biološko oružje proizvodi visok stepen smrtnosti ljudi, životinja i • biljaka; veoma malim količinama patogena može se postići visok stepen de-• strukcije;1patogeni se relativno lako i brzo aktiviraju (oslobađaju); • biološko oružje pruža mogućnost trajnog aktiviranja; • oprema koja je neophodna, nije skupa i lako je dostupna, i •

1 Patogeni su biološki agensi koji izazivaju bolest, a uključuju bakterije, viruse i gljivice. Videti detaljnije na Internet portalu: “MedTerm online medical dictionary”, www.medterms.com/script/main/art.asp?articlekey=6383.

Danijela Milić 105

aktivni živi mikrobi, koji se koriste u sklopu biološkog oružja, već se • nalaze u prirodnom okruženju ili se mogu naručiti iz nekog biološkog skladišta.2

Teroristi su postali svesni da je masovno ubacivanje zaraznih i smrtonosnih virusa radi stvaranja depresivne i vanredne situacije u stanovništvu najdelotvor-niji način ugrožavanja nacionalne ili međunarodne bezbednosti. Takođe, razvoj biološkog oružja veoma je teško pratiti i kontrolisati zato što se proizvodnja klica za upotrebu u terorističke svrhe i za laboratorijski rad na proizvodnji vakcina malo razlikuju. Proizvodnju patogena odlikuje jednostavnost jer se mogu proi-zvoditi i prenositi u malim količinama, a za njihovu produkciju dovoljni su mali objekti koji se lako mogu prikriti.

Određenje pojmova i istorija upotrebe biološkog oružja i bioterorizma

Pojmovi biološkog oružja i biološkog rata prvi put se zvanično pojavljuju posle Drugog svetskog rata, tačnije od sednice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija održane 1947. godine, kada je biološko oružje, pored nuklearnog i hemij-skog, uvršteno u grupu oružja za masovno uništenje. Od tada se o biološkom oružju govori kao o potencijalno najopasnijem oružju za masovno uništavanje ljudi, životinja i biljaka sa mogućim nesagledivim posledicama. Biološko oružje obuhvata biološke agense koji su u stanju da razmnožavanjem i lučenjem otrov-nih produkata prouzrokuju masovna oboljenja ili smrt ljudi i životinja i ošteće-nja biljaka. Ipak, ono što u velikoj meri sa jedne strane razlikuje, a sa druge daje prednost biološkim agensima u odnosu na hemijske i nuklearne agense jeste visok stepen delovanja, slabo uočavanje i relativno lako distribuiranje. Bioterorizam se najčešće defi niše kao namerno korišćenje bakterija, virusa ili toksina izolovanih u nameri da ubiju ili izazovu bolesti kod ljudi, životinja i biljaka.3 Biološki terori-zam defi niše se i kao mogućnost korišćenja štetnih agensa od strane pojedinaca ili grupe, motivisanih političkim, religioznim, ekološkim ili nekim drugim ide-ološkim razlozima. 4

Zarazne bolesti jesu od davnina bile pratilac ratova, a često su odlučujuće uticale na njihov ishod, pa je tako u svim ratovima do osamnaestog veka među

2 Više o tome videti u: Radovan Jović i Andreja Savić, Bioterorizam, biološki rat i biološko oružje, Institut za političke studije, Beograd, 2004, str. 62.3 Defi nicija Centra za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti SAD (Center for Disease Control and Prevention — CDC), videti na: www.bt.cdc.gov/bioterrorism/overview.4 Videti: Carus W. Seth, Bioterrorism and Biocrimes: Th e Illicit Use of Biological Agents Since 1900, Center for Counterproliferation Research, National Defense University, Washington D.C., 2001, pp. 3–9.

Danijela Milić106

civilima i vojnim snagama bilo dva do 15 puta više bioloških nego borbenih gubi-taka. Stari Rimljani prvi su „patentirali” biološko oružje: koristili su mrtve živo-tinje kako bi zagadili vodu svojih neprijatelja.5 U srednjem veku katapultirani su leševi mrtvih vojnika preko zidina gradova pod opsadom, čime su se lakše i brže širile kuga i kolera i sa bojnog polja eliminisali protivnički vojnici. U vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812. godine, gubici od zaraznih bolesti bili su šest puta veći nego od ranjavanja. Za vreme Prvog svetskog rata zaraćene strane koristile su nervne i druge plinove koji su u sebi sadržali bakterije i viruse za iscr-pljivanje ljudi i tako izazivali groznice, visoke temperature, kolitise itd. Upravo ova tragična dešavanja navešće članice Društva naroda da 1926. godine u Ženevi potpišu Ženevski protokol i zabrane upotrebu biološkog oružja, mada ne i nje-govo posedovanje. Ženevskim protokolom države članice nameravale su da rezer-višu pravo za upotrebu biološkog oružja u slučaju da same budu napadnute istom vrstom oružja.6 Protokol nisu ratifi kovali SAD i Japan već su nastavili nesmetan rad na razvoju biološkog oružja. Japan će kasnije pribeći izgradnji prve namenske fabrike za proizvodnju biološkog oružja pod nazivom „Odred 731”, gde su vršeni brojni eksperimenti biološkim agensima.7 Nakon Drugog svetskog rata, obdukcij-skim nalazima utvrđeno je da je više od 3 000 ljudi, kineskih zatvorenika i civil-nog stanovništva, umrlo u japanskim logorima od posledica eksperimenata sa pomenutom vrstom oružja. Druge nacije ograničile su se na eksperimentisanje ili razvijanje takvih tipova oružja u svrhe odmazde. Tako je, na primer, Velika Bri-tanija proizvela više od pet miliona kolačića od klica životinjskog antraksa koje je trebalo da iznad ciljnog područja izbace bombarderi u toku Drugog svetskog rata. Britanci su koristili ostrvo Gruinard blizu škotske obale za testiranje, smatrajući da je dovoljno daleko od obale da bi izazvalo bilo kakvu kontaminaciju kopna.8

U periodu posle Drugog svetskog rata veliki broj država (prvenstveno SAD i SSSR) razvija mnogo efi kasnije biološko oružje i nove tehnologije, kao što su bio-loško oružje u obliku suvog praha načinjenog od štetnih mikroorganizama i bio-inženjering usmeren na manipulaciju genima radi stvaranja „super klica–ubica”. Rezultati istraživanja u ovoj oblasti omogućili su sigurno i lako skladištenje bio-

5 U četvrtom veku p.n.e. kod rimskih legionara u Africi pojavila se epidemija kuge i kolere u kojoj je umrlo oko 30 000 rimskih vojnika. Jedan vek kasnije, Hanibal je proterivao zaražene ljude, žene i decu sa osvojenih teritorija i na taj način širio zarazu kod protivnika.6 Malcom Dando, Bioterror and Biowarfare: A Beginner’s Guide, Oneworld, Oxford, 2006, p. 147.7 Japanskim „Odredom 731” rukovodio je major japanske armije Širo Iši (Shiro Ishii), kojeg su nakon Drugog svetskog rata, zajedno sa nekolicinom biologa i lekara tvoraca programa, amne-stirale SAD u zamenu za predaju svih podataka vezanih za istraživanje. Cilj je bio da se prikupi što više naučne građe koja bi koristila razvoju američkog programa biološkog oružja.8 “History of Biowarfare and Bioterrorism”, Bureau of Emergency Preparedness and Res-ponse, Arizona Department for Health Services, 2005, www.azdhs.gov/phs/edc/edrp/es/bthistor2.htm.

Danijela Milić 107

loškog oružja. Na primer, Sjedinjene Američke Države posedovale su 1969. godine — u vreme kada se poricala upotreba biološkog oružja — skladišta za sedam vrsta oružja i testirale su napredne biološke bojeve glave za krstareće rakete tipa „Pola-ris” i „Snark”.9 U istom periodu, Sovjetski Savez, Velika Britanija, Francuska, Kina i Severna Koreja izgradili su velika skladišta biološkog oružja. SAD i SSSR su od šezdesetih godina prošlog veka postepeno povećavali broj zaposlenih struč-njaka u bioistraživačkim centrima. Međutim, podatak koliko je biologa, hemi-čara, infektologa i drugih stručnjaka zaista radilo na otkrivanju novih izuma za uništavanje čovečanstva i uništenje biljaka nije nikada objavljen.

Ipak, 1972. godine u Londonu potpisana je Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje i skladištenja biološkog i toksičkog oružja, kako bi se na međuna-rodnom planu pravno regulisala zabrana usavršavanja i skladištenja bioloških materijala i istraživanja bioloških agenasa u vojne svrhe. Konvencijom je dopu-njena zabrana upotrebe biološkog oružja iz Ženevskog protokola, a potpisnice su se obavezale da će Ujedinjenim nacijama proslediti sve podatke o dosadašnjim istraživanjima, saznanjima i postojanju biološkog oružja. Konvencija je stupila na snagu 1975. godine, a do sada su je ratifi kovale 163 zemlje.10

Danas, novi laboratorijski postupci i napredak vojne tehnologije i hemijske industrije, neodgovarajući sistem uništavanja i sigurnog odlaganja otpada i napu-štenih tehnologija, omogućavaju ilegalnu nabavku i razvoj crnog tržišta virusa, bakterija i mikroba. Zbog toga poslednjih 15 godina biološko oružje predstavlja značajnu pretnju nacionalnoj i globalnoj bezbednosti, a u akademskoj literaturi najčešće se navode četiri okolnosti koje su na to uticale.11 Prvo je 1990. godine američka administracija objavila, te više puta ponovila u narednim godinama, da je širenje ofanzivnog programa biološkog oružja postalo rastući trend među drža-vama i nedržavnim subjektima, posebno terorističkim grupama. Druga okolnost bilo je otkriće, između 1989. i 1992. godine, da je SSSR prekršio Konvenciju o upo-trebi biološkog oružja od njenog ratifi kovanja 1975. godine jer je pokrenuo tajni program razvoja i proizvodnje biološkog oružja. Treća okolnost bila je potvrda Specijalne komisije Ujedinjenih nacija (UNCOM) 1995. godine da Irak od 1974.

9 Program razvoja biološkog oružja u SAD počeo je 1942. godine, u Kamp Detriku (sada Fort Detrik) u Merilendu, osnivanjem Instituta za istraživanje zaraznih bolesti, kao odgo-vor na nemačku proizvodnju. Program je trajao do 1969. godine kada je američki predsednik Ričard Nikson (Richard Nixon) okončao istraživanje i proizvodnju biološkog oružja u ofanzivne svrhe.10 “Convention on the Prohibition of the Development, Production and Stockpiling of Bacteriological (Biological) and Toxin Weapons and on Th eir Destruction”, www.unog.ch/80256EDD006B8954/(httpAssets)/C4048678A93B6934C1257188004848D0/$fi le/BWC-text-English.pdf.11 Videti više u: Donna E. Shalala, “Bioterrorism: How Prepared Are We?”, Emerging Infectious Diseases Journal, Vol. 5, No. 4, July–August 1999, p. 142.

Danijela Milić108

godine vodi tajni program biološkog oružja, da je imao proizvedenu i uskladi-štenu veliku količinu agenasa.12 Četvrta okolnost bilo je otkriće da je japanski totalitarni pseudoverski kult „Aum Šinrikjo” (Aum Shinrikyo), čiji su pripadnici 1995. godine izvršili napad nervnim gasom u tokijskom metrou, četiri godine bezuspešno pokušavao da proizvede i upotrebi za napade na civile dve vrste pato-genih bioloških agenasa — botulinis i antraks. Ishod napada bio je katastrofalan: 12 ljudi je ubijeno, 600 ljudi bilo je kontaminirano, 3 000 podvrgnuto lečenju, dok je desetak osoba pretrpelo trajna oštećenja mozga.

Neposredno posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine, dodatnu zabrinutost u sedmicama koje su nastupile izazvali su slučajevi slanja stručno pripremljenih spora antraksa posredstvom poštanskog sistema na adrese državnih institucija.13 Nakon što su decembra 2002. godine američke snage inter-venisale u Avganistanu, otkriveno je da je organizacija Al Kaida takođe provela nekoliko godina u pokušajima proizvodnje bioloških agenasa. U periodu od 2001. do 2004. godine budžetom SAD predviđena je suma od gotovo 30 milijardi ame-ričkih dolara za fi nansiranje mera suprotstavljanja očekivanim terorističkim pretnjama. Godine 2004. na udaru bioterorista bila je Engleska. Panična vest o ile-galnom dovozu bačvi punih smrtonosno otrovne supstance ricina, bila je dovoljna da uznemiri i pokrene britansku vladu, policiju, laboratorije i zdravstvene usta-nove. Opisane okolnosti uslovile su da bioterorizam počne da se posmatra kao jedna od najvećih pretnji po nacionalnu i globalnu bezbednost.

Klasifi kacija biološkog oružja

Međunarodna komisija stručnjaka iz 14 zemalja, sastavljena na predlog Generalne skupštine Ujedinjenih nacija izradila je 1969. godine dokument o štet-nim posledicama eventualne primene biološkog oružja u ratne svrhe, a tim doku-mentom je, između ostalog, prvi put na međunarodnom planu utvrđeno koji se mikroorganizmi mogu smatrati ratnim biološkim agensima. U grupu mikroor-ganizama koji mogu izazvati zarazna oboljenja ljudi i životinja uvršćene su bak-terije, virusi, rikecije i gljivice.

Postoji oko 1 200 bioloških agenasa od kojih se samo određeni mogu kori-stiti kao biološko oružje.14 Jedna od opšteprihvaćenih podela bioloških agenasa koji se mogu koristiti kao biološko oružje jeste podela američkog Centra za kon-trolu zaraznih bolesti. Navedeni Centar biološko oružje klasifi kuje u tri osnovne

12 “Iraqi Weapons of Mass Destruction: Biological Weapons”, Th e Henry L. Stimson Center, March 2003, www.stimson.org/cbw/pdf/FSIraqBW.pdf.13 Više o tome: Jeanne Guillemin, From the Invention of State-Sponsored Programs to Contem-porary Bioterrorism, Columbia University Press, New York, 2004, pp. 172–82.14 Više o tome na: www.slocounty.ca.gov/health/publichealth/btprep/biologicalagents.htm.

Danijela Milić 109

kategorije: A, B i C kategoriju.15 Oružja A kategorije uključuju mikroorganizme koji predstavljaju veliku opasnost po nacionalnu bezbednost jer se lako šire ili prenose sa osobe na osobu, uzrokuju visok mortalitet, sa potencijalom udara na zdravlje šireg kruga stanovnika. Takođe oružja A kategorije mogu da prouzro-kuju paniku i zahtevaju posebne mere za pripremu celokupnog sistema javnog zdravstva. U njih ubrajamo:

variolu;• antraks;• kugu;• botulizam;• tularemiju;• fi loviruse (ebolu i „Marburg” groznicu);• arenaviruse.•

U biološka oružja B kategorije ubrajaju se agensi koji su relativno pogodni za širenje i karakteriše ih nizak mortalitet, ali teško detektovanje:

Cohiella burnetti• (Q groznica);Brucella • tipovi (bruceloze);Burkholderia mallei• ; alfavirusi;• ricin otrovi dobijeni iz ricinusovog ulja;• Clostridium perfi ngens • epsilon otrovi;enterotoksini B stafi lokoka• .

Postoji i podvrsta agenasa B kategorije kojom su obuhvaćeni patogeni koji se prenose putem vode ili hrane:

tipovi salmonele;• šigela dizenterija (• Shigella dysenteriae);ešerihija koli (• Escherichia coli);kolera (• Vibrio cholerae);Cryptosporidium parvum• .

Oružja C kategorije obuhvataju patogene koji spadaju u treću vrstu priori-teta jer ih karakteriše lakoća proizvodnje i širenja, potencijalno visok mortalitet i udar na zdravlje velikog broja ljudi. Reč je o patogenima koji su zbog svojih karak-teristika i raspoloživosti pogodni za masovno uništavanje, pa zahtevaju stalno istraživanje radi unapređivanja otkrivanja zaraza, dijagnoze, tretmana i preven-cije. U oružja C kategorije spadaju sledeći agensi:

15 Detaljnije videti na Internet portalu američkog Centra za kontrolu zaraznih bolesti: www.bt.cdc.gov/agent/agentlist-category.asp.

Danijela Milić110

nipa virusi; • hanta virusi; • virusi hemoralgične groznice krpelja; • virusi encefalitisa krpelja; • žuta groznica; • tuberkuloza otporna na više vrsta lekova.•

Taktika upotrebe biološkog oružja

Biološko oružje ima određene specifi čnosti u odnosu na hemijsko i nukle-arno, a posebno u odnosu na konvencionalno oružje. U pogledu efekata destruk-cije, kontaminacija može da traje od nekoliko sati do nekoliko nedelja, prate je zakasneli efekti i simptomi koji izazivaju onesposobljavanje ili smrtni ishod. Postoji visok rizik od pogrešne identifi kacije agenasa ili od konfuzije u prepo-znavanju da li je u pitanju biološki ili hemijski agens.

Specifi čnost biološkog oružja ogleda se i u tome što se većina tečnih agenasa brzo razlaže, mada su klice, neki toksini i suvi agensi veoma postojani i potrebno je neko vreme da bi se razvilo dejstvo. Za razliku od hemijskih, efekti agenasa koji se koriste kao biološko oružje nepredvidljiviji su usled veće podložnosti uticaju temperature i vremenskih uslova, kao i visine sa koje se rasipaju i konfi guracije terena. U isto vreme, način na koji će agens biti upotrebljen u napadu određuje stepen opasnosti po žrtve. Na primer, ista bolest je smrtonosnija u obliku suvog sitnog praha koji može biti raširen i udisan iznad šireg područja, nego ako bi se ona širila u vidu agensa u tečnom obliku. Eksplozijom bojevih glava može se izba-citi dosta agenasa, dok ispuštanje niz vetar može biti isto tako efi kasno. Razlike u temperaturi i jačini vetra, pa i prisustvo ultraljubičastog svetla, mogu da ugroze podjednako i smrtonosnost i život samog agensa. Jednaka količina istog agensa može biti nekoliko puta smrtonosnija pod povoljnim uslovima, a potencijalno veoma opasni agensi mogu imati minimalan efekat pod nepovoljnim uslovima aktiviranja i ispuštanja.

Taktika bioterorizma obuhvata način upotrebe biološkog oružja, njegove odlike, specifi čnosti, način primene u bioterorističkom napadu, ali i način odbrane od ovakvog oružja. Koncipiranje uspešnih rešenja odbrane zahteva poznavanje taktike napada, pa je tako i kod bioterorizma. Da bismo mogli pravovremeno da primetimo ili prepoznamo terorističko delovanje biološkim agensima ili namere terorista, potrebno je da poznajemo metode i načine na koji se takav napad može izvesti. Sa izuzetkom odgođenog delovanja nekih bojnih otrova, od trenutka delo-vanja do prvih simptoma, ovo oružje ima odgođeno delovanje (vreme inkubacije), a za bioterorizam bi se moglo reći da je jedan od „najtiših” oblika terorizma, bar u trenucima terorističkog čina.

Danijela Milić 111

Oružje i agens u slučaju bioterorističkog napada mogu se slobodno poi-stovetiti jer se za takvo ratovanje upotrebljavaju uglavnom tzv. priručna sredstva prenosa — bočice, kišobrani, poštanske koverte itd., a nije isključena ni upotreba čoveka, samoubice. Za taktiku je potrebno poznavati i karakteristike oružja, a u ovom slučaju to su odlike biološkog agensa — patogenost, put prenosa, rezisten-tnost na antibiotike, otpornost na ekološke činioce itd. Uspeh i rezultati napada zavise i od prostora u kojem se napad izvodi — da li je u pitanju otvoreni ili zatvo-reni, i od meteoroloških parametara (temperature, vlažnosti vazduha itd.). „Naj-zanimljivija” mesta sa stanovišta terorističke taktike jesu podzemna železnica, podzemni prolazi, zatvorene sportske dvorane sa ventilacijom, veliki trgovački centri, velike zgrade sa posebnom ventilacijom. Prostori podzemne železnice izra-zito su pogodni za kontaminaciju jer je to poluzatvoren sistem i zato što u njemu postoji pojačano strujanje vazduha koje pogoduje boljoj diseminaciji — tzv. klipni način raspršivanja. Iz sličnih razloga kao i prostori podzemne železnice, objekti zatvorenog tipa u pogledu cirkulacije vazduha, prevashodno oni kojima se pro-zori ne mogu otvoriti, takođe su izvrsna meta bioterorista.

Uporedna analiza biološkog sa ostalim oružjima prema kriterijumu pouz-danosti utvrđivanja primene agenasa (mikroorganizama) u bioterorističkom napadu, ukazuje na težinu pribavljanja pouzdanih dokaza da je napad izveden i krivičnog procesuiranja osumnjičenih. Pribavljanje sudski validnih dokaza otežano je u slučaju upotrebe genetski modifi kovanih organizama, a posebno mikroorganizama koji se nalaze u prirodi. Kod upotrebe konvencionalnog oružja, dokazivanje je lako jer se na mestu napada mogu pronaći tragovi pucnjave, eksplo-zije, ostaci čaura itd. Kada je u pitanju izvođenje terorističkih akata hemijskim oružjem, na mestu napada mogu se pronaći bojni otrovi čija se prisutnost doka-zuje raznim hemijskim metodama. Takođe, u slučaju upotrebe radioaktivnih materijala, zračenje na mestu događaja se lako detektuje specijalnim instrumen-tima. Pored teškoća u otkrivanju pojedinih vrsta agenasa, prisutni su i problemi u otkrivanju laboratorija koje se bave proizvodnjom agenasa biološkog oružja, jer su sredstva i oprema gotovo potpuno isti kao oni koji se upotrebljavaju za regu-larna istraživanja.

Veliki problem predstavlja nemogućnost predviđanja koji novi patogen teroristi mogu da upotrebe, pa je stoga od posebne važnosti povezati spremnost za reagovanje na bioteroristički napad sa nadzorom zaraznih bolesti i aktivno-stima efi kasnog odgovora na napad. Raznolikost biološkog oružja i teškoće u prognoziranju načina na koji će ono biti upotrebljeno predstavljaju osnovne pro-bleme u otkrivanju, karakterisanju i reagovanju na terorističke pretnje, posebno što ono može biti upotrebljeno u prikrivenim napadima. Tajno ispuštanje agensa na javnim mestima zbog perioda inkubacije ima odloženo dejstvo na ljude, pa se na primer može desiti da prve žrtve identifi kuje tek medicinsko osoblje, van

Danijela Milić112

mesta napada. Prvi simptomi kod žrtava obično upućuju na određenu vrstu bole-sti, da bi se postepenom manifestacijom simptoma došlo do prave dijagnoze koja upućuje na zarazu. Za to vreme, medicinsko osoblje bi trebalo da zaključi da se napad desio, da identifi kuje agens i spreči nove žrtve. Problemi brzog i isprav-nog dijagnostifi kovanja posebno je izražen kada su agensi prenosivi sa čoveka na čoveka.16

Preventivne mere u borbi protiv bioterorizma i upotrebe biološkog oružja

Nacionalna bezbednost danas počiva na sposobnosti državnih institucija da veoma brzo reaguju u slučaju izvršenog bioterorističkog napada. Potencijalne štete prouzrokovane eventualnim bioterorističkim napadom pre svega zavise od vremena potrebnog za distribuciju antibiotika, lekova ili vakcina za ugrožene. Zbog toga je veoma značajno upravo rano otkrivanje i blagovremeno reagovanje na upotrebu biološkog oružja. Bez posebne pripreme na lokalnom i državnom nivou napadi biološkim agensima mogli bi lako da nadvladaju lokalni i nacionalni zdravstveni sistem. Brojnost potencijalnih agenasa uslovljava da zdravstvena infrastruktura mora biti opremljena tako da se krizne situacije brzo rešavaju. Preventivne mere pre svega podrazumevaju pripremanje stanovništva za prepo-znavanje opasnosti od napada biološkim ili hemijskim oružjem. Usled negativnih iskustava, u SAD se posebno radi na razvoju strategija koje su namenjene eduka-ciji civilnog stanovištva u cilju prepoznavanja eventualnih napada.

U kojoj meri će preventivne mere odgovoriti pretnjama koje nosi biote-roristički napad zavisi od više faktora. Prvi faktor se odnosi na to koliko je kod ljudi uopšte razvijena svest da bioteroristički akt može da se dogodi, polazeći od saznanja da je verovatnoća napada potpuno nepoznata, kao i od toga da li će se napad uopšte desiti. Pošto teroristi danas tragaju za novim, destruktivni-jim i lakše dostupnim oružjem narasta opasnost od upotrebe biološkog oružja u posthladnoratovskom periodu, što ukazuje koliko je pretnja od bioterorističkog napada u većoj meri realnija nego u prošlosti.

Kada postoji svest o tome da bioteroristički napad može da se desi, drugi faktor koji doprinosi uspešnosti preventivnih mera jeste priprema za odbranu. Priprema podrazumeva angažovanje javnih zdravstvenih službi i obuhvata:

16 Na značaj pravovremenog reagovanja ukazuje slučaj epidemije virusa variole vere koja je 1972. godine izbila u SFRJ. Jugoslavija je bila pogođena virusom Variole vere, a ispostavilo se da su nosioci virusa bili hodočasnici koji su, u povratku sa puta iz Meke i Medine, prenoćili u jed-nom selu kod Peći, odakle se virus dalje proširio. U bolnici su oboleli hodočasnici infi cirali 35 osoba, uključujući medicinske sestre i lekare. Do trenutka kada je otkriveno da je reč o varioli, oko 150 ljudi je bilo zaraženo. Nakon proglašenja epidemije Jugoslavija je bila izolovana, granice su bile zatvorene i u roku od 10 do 12 dana je vakcinisano blizu 20 miliona ljudi.

Danijela Milić 113

medicinski nadzor, efi kasnost medicinskih službi, stvaranje potrebnih zaliha lekova i materijala i rad na daljem istraživanju u ovoj oblasti. Ključnu ulogu igra poboljšanje javnog zdravstvenog nadzora jačanjem sposobnosti brzog detekto-vanja i izveštavanja o epidemiji, sprovođenje epidemioloških ispitivanja, labo-ratorijsko testiranje za identifi kaciju bioloških agenasa i potrebne komunikacije kako bi relevantne informacije i upozorenja bili preneti.17 Ubrzavanje istraživanja i razvoja tzv. brzog dijagnostifi kovanja, doprinosi ne samo bržem identifi kova-nju biološkog agensa već i razvoju efi kasnih terapija, što u krajnjem ishodu može umanjiti štetne posledice eventualnog bioterorističkog napada.

Spremnost vodi trećem faktoru, a to je da javno zdravlje i medicinska zajed-nica preuzme vodeću ulogu u borbi protiv bioterorizma. Kod konvencionalnih terorističkih napada, institucije poput policije, vatrogasaca, hitne pomoći pred-stavljaju prvu liniju odbrane. Sa aspekta bioterorističkog napada, javne zdrav-stvene ustanove i medicinska zajednica direktno su na prvoj liniji odbrane. U kojoj meri se uspešno odgovorilo na pretnju ili napad zavisi od spremnosti lokalnih zdravstvenih ustanova i medicinske zajednice. Na primer, u slučaju saznanja da postoji pretnja od biološkog napada i dojave da će smrtonosni pato-geni biti pušteni na javnom mestu, lekari su ti koji moraju biti u stanju da pre-poznaju i prijave slučajeve koji su sumnjivi, javne zdravstvene ustanove moraju biti u stanju da sprovedu istragu kako bi se utvrdili vreme i sat izlaganja, veličina i lokacija izložene populacije, da procene izglede za sekundarni prenos, a labo-ratorijsko osoblje mora biti posebno obučeno i sposobno da bi se biološki agens identifi kovao.

Problem je još više izražen u slučaju kada prilikom oslobađanja agenasa zaražene osobe počinju da imaju simptome tek nakon nekoliko dana ili čak nede-lja, što dovodi do opasnosti od nesmetanog prostornog širenja zaraze, kao i teš-koće prilikom preciznog identifi kovanja onih koji su bili izloženi zarazi. Da bi se utvrdilo tačno šta se dogodilo neophodna je jaka komunikacijska mreža između početnog izveštaja, epidemioloških podataka i laboratorije, kako bi zdravstvene javne službe preduzele brzu akciju. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti igraju važnu ulogu u ovom procesu zbog njegovih posebnih ekspertiza u nadzoru, zara-znim bolestima i javnog zdravlja.

Proizvod prva tri faktora jeste četvrti koji podrazumeva neophodnost sve-obuhvatne saradnje na lokalnom i državnom nivou. Između ostalog, saradnja

17 Velika sredstva za pripremu od bioterorističkog napada posebno izdvajaju SAD, pa je tako 2001. godine Odeljenje za zdravstvo i javne usluge (US Department of Health and Human Ser-vices) izdvojilo 194 miliona dolara uz trend daljeg povećanja budžetskih sredstava. Videti u: “Bioterrorism: Review of Public Health Preparedness Programs”, United States General Accounting Offi ce, Washington D.C., 2001, http://frwebgate.access.gpo.gov/cgi-bin/getdoc.cgi?dbname=gao&docid=f:d02149t.pdf, p. 4.

Danijela Milić114

podrazumeva i potrebu da se kroz podršku državnih i lokalnih planova za pre-ventivne mere, obezbedi obuka na svim nivoima, kao i razvoj medicinske infra-strukture koja bi bila u stanju da u potpunosti i efi kasno odgovori bioterorističkim pretnjama. Dakle bez saradnje vlade, nacionalnih i lokalnih medicinskih zajed-nica, javne bezbednosti i obaveštajnih agencija ne može se govoriti o sveobuhvat-noj borbi protiv ove vrste pretnje. Doprinos lokalnih lekara za planiranje hitne intervencije variraju širom njihove nadležnosti i mogu uključivati: sposobnost da se brzo proceni zdravlje stanovništva u ugroženim oblastima, stručnost potrebnu za implementaciju sistema nadzora za praćenje zdravstvenog stanja stanovništva, sredstva za proizvodnju i distribuciju materijala o zdravstvenoj edukaciji medi-cinskih usluga.

Imajući u vidu da su bioterorizam i upotreba biološkog oružja globalna opasnost, međunarodne organizacije poput Crvenog krsta, Svetske zdravstvene organizacije, mnoga lekarska, farmaceutska društva i stručnjaci apeluju da je neophodno da svaka država zakonodavstvom, oslonjenim na međunarodne propise i konvencije, reguliše i uspostavi kontrolu nad radom mikrobioloških i genetičkih laboratorija. Rad laboratorija treba da bude transparentan i dostupan kontroli javnosti kako bi se sprečile eventualne zloupotrebe. Posebno se insistira na uspostavljanju pravne regulative koja sankcioniše zloupotrebu bioloških age-nasa kao oružja i međudržavne saradnje u toj oblasti. Osnov za izradu zakonske regulative predstavlja Konvencija o zabrani biološkog oružja iz 1975. godine, koja sadrži obavezu ugradnje međunarodnih standarda u nacionalno krivično zako-nodavstvo. Ujedinjene nacije preduzimaju brojne mere i savetovanja sa ciljem da podstaknu države članice na donošenje pravne regulative na planu prevencije i sankcionisanja svih oblika zloupotrebe biološkog oružja i bioterorizma. Tako se u okviru Ujedinjenih nacija svake dve do tri godine održavaju konferencije o pri-meni Konvencije, na kojima se sumiraju postignuti rezultati na izradi relevantnih regulativa na nacionalnom nivou, a defi niše se i zajednički program aktivnosti država članica.

Zaključak

Biološki činioci kao uzročnici ljudskih stradanja i patnji, masovnih oboleva-nja i umiranja pratili su ljudsku civilizaciju od njenog začetka do danas. Posebno povoljni uslovi za nastanak i širenje zaraznih bolesti prisutni su u vreme ekonom-skih i društvenih kriza i u ratnim sukobima, usled postojanja loših higijenskih uslova života i izražene masovne migracije. Kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka donosi razvoj svesti o objektivnoj opasnosti od zloupotrebe novih naučnih dostignuća u oblasti bioloških agenasa kao oružja od strane teroristič-kih organizacija. Potpuna raznolikost biološkog oružja i teškoće u prognoziranju

Danijela Milić 115

načina na koji će ono biti upotrebljeno predstavljaju probleme u otkrivanju i rea-govanju na ovakve pretnje. Spremnost na brz i delotvoran odgovor na eventualne terorističke napade postala je osnovna komponenta sistema za nadzor javnog zdrav-lja, a to podrazumeva posebnu pripremu na lokalnom i državnom nivou. Brojnost potencijalnih bioloških agenasa ukazuje na potrebu da zdravstvena infrastruk-tura bude opremljena tako da brzo reši krizne situacije nastale napadom biološkim oružjem, posebno usled činjenice da su rano otkrivanje i blagovremeno reagova-nje od presudnog značaja. Sveobuhvatan pristup u borbi protiv bioterorizma i zlo-upotrebe biološkog oružja podrazumeva i zakonodavnu saradnju koja se ogleda u usklađivanju nacionalnih zakona sa međunarodnim aktima. Ipak, najbolja zaštita stanovništva od ovake vrsta napada podrazumeva pripremu nacije za prepozna-vanje ove vrste opasnosti. Statistički podaci o smrtno stradalima od bioterorizma nisu toliko verodostojni kao oni o bombaškim terorističkim napadima, ali posle-dice prvoga po čovečanstvo i biljni i životinjski svet dalekosežnije su i trajnije.

Bibliografi ja

Biological Weapons Technology, Offi ce of the Under Secretary of Defense for Acqu-isition and Technology, U.S. Department of Defense, Washington D.C., 1998.

“Bioterrorism: Review of Public Health Preparedness Programs”, United States General Accounting Offi ce, Washington D.C., 2001, http://frwebgate.access.gpo.gov/cgi-bin/getdoc.cgi?dbname=gao&docid=f:d02149t.pdf.

Dando, Malcom, Bioterror and Biowarfare: A Beginner’s Guide, Oneworld, Oxford, 2006.

Fraser, R. Michael, Brown, Donna, “Bioterrorism Preparedness and Local Public Health Agencies: Building Response Capacity”, Public Health Reports, July 2000, http://academic.udayton.edu/health/syllabi/bioterrorism/2PublicHealth/phe-alth05.htm.

Guillemin, Jeanne, From the Invention of State-Sponsored Programs to Contempo-rary Bioterrorism, Columbia University Press, New York, 2004.

Jović, Radovan i Savić, Andreja, Bioterorizam, biološki rat i biološko oružje, Insti-tut za političke studije, Beograd, 2004.

Leitenberg, Milton, Assessing the biological weapons and bioterrorism threat, Stra-tegic Studies, Institute of the U.S. Army War College, Carlisle, 2005.

Danijela Milić116

Preparedness for the deliberate use of biological agents: A rational approach to the unthinkable, World Health Organization, Geneva, 2002.

Public health response to biological and chemical weapons — WHO guidance, World Health Organization, Geneva, 2004.

Seth, Carus W., Bioterrorism and Biocrimes: Th e Illicit Use of Biological Agents Since 1900, Center for Counterproliferation Research, National Defense Univer-sity, Washington D.C., 2001.

Shalala, Donna E., “Bioterrorism: How Prepared Are We?”, Emerging Infectious Diseases Journal, Vol. 5, No. 4, July–August 1999.

BIOTERRORISM AND THE USE OF BIOLOGICAL WEAPONS

Th e paper provides an overview of the nature of bioterrorism and the threats of biological warfare, which has heightened over the past several years. Advances in technology and the rise of fundamentalist terror groups combine to present a signifi cant threat. Th e growing awareness of the possibility that a terrorist organisation might use a biological agent in an attack on a civilian target raises important issues about capability to respond eff ectively to the threat and to deal with the consequences of an attack. A timely and defi nitive response to the threat will require proper planning, good communication between various health, police, defence and intelligence agencies, as well as suffi cient fi nancial support for a realistic state of preparedness. Maintaining eff ective disease-surveillance is an essential fi rst step in ensuring adequte preparedness, and is important in helping law enforcement offi cials to react swift ly. Th e author stresses that only with substantial additional resources at the global, state and local levels a credible and meaningful response can be mounted. For long-term solutions, the medical community have to educate both the public and policy-makers about bioterrorism and build a global consensus condemning its use.

Key words: bioterrorism, biological weapons, biological agents, public health, prevention, legislation.

UDK: 343.326Godina IV, broj 2, 2010, str. 117–131


BORBA PROTIV TERORIZMA

Mina T. Zirojević ∗

Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd

APSTRAKT

Shvatanje, defi nisanje, pa samim tim i borba protiv terorizma dobili su novu dimenziju posle napada na mete u Sjedinjenim Američkim Državama 11. septembra 2001. godine. Terorizam je sada dobio novi oblik. Mete više nisu unutardržavne, već je to globalni rat protiv neprijatelja koji u određe-nom trenutku mogu biti neko ili svi, države ili pojedini delovi sveta. Upravo ove osobine dovele su do toga da se nekoliko godina kasnije preispituje „akcija odmazde” i postavlja pitanje o novom bellum iustum, moralnosti terorizma kao i razlozima „samoubilačkog terorizma” kao najdrastičnijeg oblika nasilja. U ovom radu pokušaćemo da navedemo načine međuna-rodne saradnje borbe protiv fi nansiranja terorizma, da objasnimo faktore uticaja i da damo realističnu procenu mogućnosti za eliminaciju pretnji.

Ključne reči: terorizam, zakonski okvir, fi nansiranje terorizma, globaliza-cija, frustracijska tolerancija.

Shvatanje terorizma, a samim tim i njegovo defi nisanje, promenjeno je posle napada 11. septembra 2001. godine. Terorizam se sada ne smatra sukobom između jasno defi nisanih neprijatelja (određene grupacije na određenoj teritoriji), već je to globalni rat koji može u određenom trenutku da obuhvati sve i svakog. To je možda prvi defi nisao bivši američki predsednik Džordž Buš (George W. Bush) koji je izjavio da je „naš neprijatelj radikalna mreža terorista i svaka vlada koja ih podržava” i da se samim tim rat protiv terorizma „neće okončati dok svaka tero-ristička grupa sa globalnim dejstvima ne bude pronađena i poražena”.1

1 Citat preuzet iz knjige: Čarls V. Kegli ml., Judžin R. Vitkof, Svetska politika: trend i transfor-macija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka i Diplomatska akade-mija, Beograd, 2004, str. 632.


Mina T. Zirojević118

Nova antiteroristička koalicija dobila je novu dimenziju — multilateralnu saradnju globalnih razmera — na državnom, fi nansijskom, diplomatskom, oba-veštajnom, policijskom, vojnom i logističkom planu.

Međunarodna saradnja u pogledu borbe protiv fi nansiranja terorizma

Posle 11. septembra 2001. godine donesen je niz antiterorističkih mera koje države članice antiterorističke koalicije, svaka za sebe, zatim multilateralno i bila-teralno, moraju sprovesti. Te su mere podeljene u osam kategorija: političke i upravljačke; državne i socijalne; psihološko-komunikacijsko-edukativne; vojne; sudske i zakonske; policijske i zatvorske; obaveštajne, mere obaveštajnih službi i ostale mere.

Načelni okvir borbe protiv terorizma, uz već ranije donesene rezolucije o terorizmu, usvajanjem Opšte rezolucije o međunarodnom terorizmu, kojom se zahteva zamrzavanje fi nansija lica osumnjičenih da su teroristi, dao je Ujedinje-nim nacijama oštre mere protiv organizacija i država koje im pomažu. Nakon ove rezolucije i pojedinačne države usvojile su odredbe kojima se omogućava bloki-ranje fi nansijskih transakcija pojedinaca i pravnih lica za koje se sumnja da sara-đuju s terorističkim organizacijama.2

Međunarodna zajednica, a posebno Evropska unija, razvile su opsežan i komplikovan sistem za borbu protiv terorizma. Postoje brojni dokumenti Saveta Evrope, Evropske komisije i Evropskog parlamenta koji čine pravnu, političku i akcionu osnovu za adekvatnu borbu protiv terorizma. Izrađena je strategija za borbu protiv terorizma, Haški program, zatim opširan šengenski acquis, te mnogo propisa u pogledu fi nansijskih tokova, imigracije, azila, itd. Ipak ostaje niz otvorenih pitanja.3

Uvođenjem većeg i odgovornijeg nadzora u bankarskom poslovanju i fi nan-sijskim transakcijama sprečava se u dobroj meri pranje novca, a novom pravnom regulativom olakšava se, odnosno omogućava, zamrzavanje i konfi skacija imo-vine i fi nansijskih sredstava osumnjičenih za terorističke aktivnosti ili pomaga-nje teroristima. Sve je to stvorilo novu situaciju u kojoj se sve intenzivnije počinju povezivati terorističke organizacije i organizovani kriminal i stvarati neprirodno

2 Više o rezolucijama Ujedinjenih nacija u oblasti borbe protiv terorizma videti na: www.un.org/terrorism/.3 Na temelju analize pravne regulative i dosadašnje prakse EU, koja se odnosi na antitero-rističku borbu, može se zaključiti da: 1) na nivou EU još nema institucije ili organa koji bi se potpuno bavio borbom protiv terorizma, već postoji čitav niz organa koji se bave delom proble-matike; 2) osetljivost tematike terorizma, slaba međusobna koordinacija organa Unije i činjenica da osnovna nadležnost na tom području pripada državama članicama, slabi operativnu sposob-nost EU za efi kasnu borbu protiv terorizma.

Mina T. Zirojević 119

savezništvo. U takvim uslovima, kad je ojačan međunarodni nadzor, terorističke organizacije sve češće se koriste manje uobičajenim mehanizmima fi nansiranja (npr. nezakonitom trgovinom, falsifi kovanjem novčanica, trgovinom drogama itd.). Navedena pojava jeste temelj „Gudhartovog zakona” koji priznaje moguć-nost zamene metoda fi nansiranja preko strogo regulisanih kanala fi nansiranjem preko manje regularnih kanala.4 Nakon uvođenja reda i uspostavljanja nadzora u svim fi nansijskim institucijama radi sprečavanja fi nansiranja i pranja novca tero-rističkih grupa, međunarodna zajednica nalazi se pred novim problemom: kako osujetiti povezivanje terorističkih grupa i organizovanog kriminala, i kao drugo, kako ući u trag i sprečavati ilegalne načine fi nansiranja, odnosno kako zapleniti tako otkrivena sredstva i imovinu. Zadatak nije nimalo jednostavan i zahteva angažman svih relevantnih međunarodnih i nacionalnih institucija — od poli-cije, preko obaveštajnih službi do vojske.

Savet EU usvojio je Akcioni plan koji je predviđa više mera: 1) snažniju policijsku i pravosudnu saradnju; 2) prihvatanje jedinstvene defi nicije terorizma; 3) uspostavljanje jedinstvenog popisa terorističkih organizacija; 4) osnivanje zajedničkih istražnih grupa; 5) veću razmenu informacija; 6) snažniju saradnju članica sa Evropolom; 7) razvoj međunarodnih pravnih instrumenata; 8) spre-čavanje fi nansiranja terorizma; 9) povećanje avio-sigurnosti i koordinaciju delo-vanja Evropske unije na globalnom nivou.5 Savet EU za pravosuđe i unutrašnje poslove usvojio je niz odluka iz područja pravosudne saradnje, saradnje policije i obaveštajnih službi, sprečavanje fi nansiranja terorizma i zaštite državnih granica. Ove odluke ubrzale su usvajanje Evropskog sudskog naloga, koji je trebalo da među članicama olakša ekstradiciju osuđenih svih težih krivičnih dela, pa i terori-stičkih. Savet EU i Evropski parlament usvojili su, krajem 2001. godine, Direktivu o sprečavanju upotrebe fi nansijskog sistema za pranje novca, kojom se preciznije određuju termini na koje se odnosi. Institucije i pojedinci obavezali su se da iden-tifi kuju svoje stranke, sakupljaju potrebne informacije, dopunski stručno osposo-bljavaju službenike i informišu nadležne službe o sumnjivom ponašanju i drugim činjenicama koje bi ukazivale na pranje novca.

Sve fi nansijske institucije u obavezi su da dostave relevantne informacije o sumnjivim transakcijama, te institucijama i pojedincima koji u tome učestvuju. Direktivom se zabranjuje svim pojedincima i institucijama da izvode bilo kakvu sumnjivu fi nansijsku transakciju. Institucije koje dostavljaju tražene podatke time neće povrediti tajnost podataka ili bankarsku tajnu i za to ne mogu biti odgo-vorni. Pomenuta Direktiva bila je 2005. godine dopunjena delom koji se odnosi na

4 Više o „Gudhartovom zakonu” vidi na: http://cyberlibris.typepad.com/blog/fi les/Goodharts_Law.pdf.5 Akcioni plan Saveta EU dostupan je na: http://register.consilium.europa.eu/pdf/en/09/st15/st15358.en09.pdf.


terorizam (Direktiva EP i Saveta EU o sprečavanju upotrebe fi nancijskog sistema s namenom pranja novca i fi nansiranja terorizma).6 S tom Direktivom konačno su zabranjeni anonimni bankovni računi, pojačavalo se odgovorno proveravanje identiteta pojedinaca i institucija pre nego se transakcija obavi. U cilju jačanja borbe protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma osnovane su fi nansijske oba-veštajne jedinice (Financial Intelligence Unit — FIU), sa funkcijom da prikupljaju i analiziraju dostavljene podatke i prosleđuju ih nadležnim državnim organima. Garantuje se tajnost podataka i zaštita identiteta saradnika. Arhiva i svi podaci o određenoj instituciji i pojedincu moraju se nakon određenog vremena uništiti.

Treba reći da se brojni regionalni i međunarodni instrumenti za suzbija-nje fi nansiranja terorizma, dobrim delom zasnivaju na Specijalnim preporukama FATF-a o fi nansiranju terorizma, koje predlažu sledeće: ratifi kaciju i implementa-ciju instrumenata predviđenih u okviru Ujedinjenih nacija; inkriminisanje fi nan-siranja terorizma i s njime povezanog pranja novca; zamrzavanje i oduzimanje imovine terorista; izveštavanje o sumnjivim transakcijama potencijalno poveza-nim s terorizmom i podržavanje i sprovođenje međunarodne saradnje.

Države članice Evropske unije 2003. godine usvojile su Okvirnu direk-tivu o sprovođenju odluka u EU o zamrzavanju imovine i dokaza.7 Na osnovu te odluke jedna država članica Unije može na svom području zamrznuti imovinu na osnovu sudske odluke, ili drugog nadležnog tela druge zemlje, pri čemu nije bitno da li je to delo kažnjivo u obe države.8

Nakon terorističkog napada u Madridu 2004. godine Evropski savet je u okviru borbe protiv fi nansiranja terorizma, kao temelja borbe protiv međunarod-nog terorizma, pozvao članice da implementiraju Konvenciju UN o sprečavanju fi nansiranja terorizma iz 1999. i Rezoluciju UN S/RES/1373 (2001) usmerenu na zamrzavanje imovine.9

Svi međunarodni dokumenti, i u njima utvrđene mere, usmereni na mone-tarne aspekte terorizma, implementirani su u nacionalna zakonodavstva velikog broja država. U tim zakonima regulisani su: zabrana fi nansiranja terorističkih organizacija, zamrzavanje imovine porodica otetih osoba radi sprečavanja plaća-nja otkupa, predviđanje sankcija za one koji fi nansiraju terorističke organizacije

6 Videti na: http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:32005L0060:EN:NOT.7 Za razliku od EU u SAD su odmah nakon terorističkog napada 11. septembra, na temelju Th e Patriot Act-a u prvih sto dana zamrznuli svu imovinu i fi nansijska sredstva 153 osumnjiče-nih terorista, terorističkim organizacijama i centrima (za koje se sumnjalo da sarađuju s Al Kai-dom). Radilo se o nekoliko milijardi dolara.8 „Zamrzavanje” ili „privremeno oduzimanje” znači privremenu zabranu prenosa, konverzije, raspolaganja ili premeštanja imovine ili privremeno preuzimanje poseda i čuvanja imovine ili kontrole nad imovinom na osnovu naloga koji je izdao sud ili drugo nadležno telo.9 Videti na: www.coe.int/.../UN%20SC%20Res%201373%20(2001)%20E.pdf.


kao i za pravna lica koja investiraju u države označene kao države sponzori tero-rizma, utvrđivanje obaveza za institucije pranja novca i vođenje podataka o toko-vima kretanja kapitala, osnivanje specijalizovanih institucija i datoteka sumnjivih preduzeća i pojedinaca. Isto tako, osnažuju se policijske i obaveštajne službe i povezuju u zajedničkom delovanju. Niz zemalja potpisalo je bilateralne ugovore koji treba da omoguće lakše praćenje i konfi skaciju fondova kojima se fi nansira terorizam, zamrzavanje i oduzimanje sumnjive imovine kao i ekstradiciju poči-nioca krivičnih dela terorizma i organizovanog kriminala.

Bez obzira na svu pravnu regulativu o sprečavanju fi nansiranja terorizma, može se ipak reći da se svi ti dokumenti kreću u okviru više ili manje formali-zovanih i legalnih fi nansijskih institucija. Van prostora nadzora ostaje, nažalost, veliki deo aktivnosti i fi nansijskih transakcija što predstavlja svojevrsnu „sivu zonu”, posebno u prostoru fi nansijske delatnosti nevladinih i humanitarnih orga-nizacija, gde je kontrola vrlo složena, a da ne govorimo o transakcijama u okviru muslimanskih tradicionalnih bankarskih sistema.

Činjenica je da se borba protiv fi nansiranja terorizma, uz kontrolu i spre-čavanje pranja novca, uvođenjem veće transparentnosti kod otvaranja bankov-nih računa i fi nansijskih transakcija, mora odvijati i u saradnji sa nizom drugih institucija, od policije i obaveštajnih službi, carinskih službi i drugih inspekcij-skih službi. Posebno to mora pratiti profesionalno i nezavisno pravosuđe, koje ima posebnu ulogu u procesuiranju koruptivnih aktivnosti, kojima organizovani kriminal, a s njim i međunarodni terorizam po pravilu pribegava i, kao što smo svakodnevno svedoci, često uspeva.

Faktori uticaja na terorističke mreže

Danas postoje dva stava — načina kako se boriti protiv terorizma. Jedan način je, nazovimo ga ovde, „akcija odmazde” koji utiče na počinioce kada se napad dogodi, i drugi način je „akcija prevencije” ili „akcija pomirenja” odnosno delovanje na uzroke nezadovoljstva koje dovodi do povećanja nasilja a samim tim i terorističkih akcija. Razmotrimo sada bliže ova dva dijametralno suprotna stava u pogledu toga da li je represija ili pomirenje najefi kasniji lek protiv terorizma. Oni koji smatraju da je represija jedini način „pregovora” sa teroristima smatraju da teroristi pristupaju nasilju iz racionalnih razloga, pa shodno tome jedino reše-nje i jedini odgovor na pretnju i nasilje, jeste nasilje i to kao odmazda (pošto se teroristički akt dogodi) i kao prevencija (pre nego što se dogodi).

Nasuprot njima stoje oni koji naglašavaju socijalne, političke i ekonomske uzroke terorizma te stoga kao rešenje nameću društvenu prevenciju (suzbijanje siromaštva, smanjenje političkih tenzija) u prvom redu pregovaranje kao metod


povratka određene količine moći i dostojanstva. Kao polaznu tačku za ovaj način reagovanja na nasilje uzima se rezolucija Ujedinjenih nacija u kojoj se zaključuje da „mere za sprečavanje međunarodnog terorizma iziskuju proučavanje uzroka onih oblika terorizma i nasilnih akcija koje leže u bedi, razočaranju, nezadovolj-stvu i očajanju”.10 Oni koji veruju da je ovaj put jedini pravi put, predlažu dugo-ročne reforme i politiku pomirenja odmah, na kratki rok.11

Podsetimo i da se u dokumentima Ujedinjenih nacija ne razlikuju „manje opasnosti” (siromaštvo) od „većih opasnosti” (terorizam), jer su ove vrste pretnji usko povezane. „Siromaštvo može dovesti do terorizma, a terorizam može velike dijelove svijeta baciti u siromaštvo. U dokumentu piše: ’Siromaštvo je opasno koliko i oružje za masovno uništenje’”.12

Fundamentalizam nemoćnih i siromašnih najbolje je okarakterisao Her-bert Markuze (Herbert Marcuse) opisom „nasilje tlačenja i nasilje oslobađanja”: „(s) obzirom na to da su države, među njima i mnogi američki saveznici, od 1965. ubile 2,5 milijuna ljudi, a teroristi nekoliko tisuća, koliko bi ljudi trebalo pobiti da bi se prema takvom scenariju iskorijenio terorizam?”.13

Svakodnevno, u iračkom ratu, najviše u Bagdadu, gine na desetine civila. Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, u Iraku je u 2006. godini poginulo oko 34 000 civila. Prema medijima, od početka američke okupacije Iraka u 2003. do kraja aprila 2007. godine, poginulo je više od 500 000 civila. Oružani i neoružani otpor američkoj okupaciji u Iraku i građanski rat, sa svakodnevnim obeležjima držav-nog i samoubilačkog terorizma, u toj zemlji sve više eskaliraju. Oružana interven-cija Antiterorističke koalicije u Iraku i 3 350 poginulih samo američkih vojnika zaključno sa aprilom 2007. godine, stvaraju sve više protivnika rata i u SAD i u svetu. Čini se, s prevelikim zakašnjenjem. Besmislenost rata u Iraku povećala je i odluka američke administracije, 2007. godine, da u irački ratni pakao pošalje dodatnih 21 000 vojnika. Prema medijima, predsednik Buš, početkom 2007. tra-žio je od Kongresa dodatnih 124 milijarde američkih dolara za pokriće troškova rata u Iraku i Avganistanu. U 2006. godini na ime troškova rata potrošeno je 120 milijardi američkih dolara.14

Iračanin čije su dete ranili američki vojnici tokom napada tenkovskim pro-jektilima i „pametnim bombama” na civilne objekte, vidno uzbuđen, pred televi-zijskim kamerama rekao je: „Je li ovo napad na teroriste? Tako ćemo svi postati

10 Ibid.11 Čarls V. Kegli ml., Judžin R. Vitkof, Svetska politika trend i transformacija, op. cit., str. 633.12 Gerhard Staguhn, Knjiga o ratu: zašto ljudi ne mogu živjeti u miru?, Mozaik knjiga, Zagreb, 2007, str. 198.13 Lloyd Pettiford i David Harding, Terorizam: novi svjetski rat, Mozaik knjiga, Zagreb, 2005, str. 192–3.14 „Bush prijeti vetom zbog povlačenja iz Iraka”, Jutarnji list, 4. februar 2007, str. 7.


teroristi”.15 Emocije ponekad izjednačavaju želju za životom i želju za smrti: „(š)to nas briga za američko bombardiranje (i svako drugo bombardiranje i ubija-nje, op. a.)! Naši ljudi žele umrijeti koliko i Amerikanci živjeti!”16 Ova stravična izjava možda nam najbolje oslikava užas i očajanje samoubilačkog terorizma kao najradikalnijeg oblika nasilja. Na primeru bombaša samoubica možemo najbolje dočarati razloge pribegavanja terorizmu i samim tim naći najoptimalnije načine za eliminisanje ili bar smanjenje ove pretnje.

Elija Avad (Elia Awaad), direktor odeljenja za mentalno zdravlje u Palestin-skom crvenom polumesecu iz Beit Sahura, kaže:

Stravično je to što se događa, no bombaš samoubica djeluje zbog traume koja se taložila generacijama, u nekim slučajevima od 1948. Mark Juer-gensmeyer akcije bombaša samoubica smatra sredstvima za „ispravlja-nje poniženja” svih jako poniženih. „Oni se pridružuju teroristima ne samo da bi omalovažili svoje neprijatelje, već i zato da za sebe osiguraju osjećaj moći”, tumači on.17

I Džon Rouz (John Rose) uzroke akcija bombaša samoubica pronalazi u poniženju, traumi, nemoći: „(b)ombaš samoubojica kadšto je bio doslovno izbje-glica kojemu nije dopušteno vratiti se kući”.18 Prema Džesiki Štern (Jessica Stern), profi l tipičnog palestinskog bombaša samoubice pre druge Intifade i pre napada 11. septembra, čiji je opis dobila od svojih sagovornika — predstavnika Palestin-ske vlade, izgleda ovako:

Mlad je, često tinejdžer. Mentalno je nezreo. Pod pritiskom je da se zapo-sli. Ne može pronaći posao. Nema izbora, a nema ni mreže socijalne sigurnosti koja bi mu pomogla (…) Nema djevojku ili zaručnicu. U slo-bodne dane nema novaca da bi otišao u diskoteku i udvarao se djevoj-kama. Nema načina da bilo kako uživa u životu. Život nema značenja, osim patnje. Brak nije mogućnost — to je skupo i ne bi se mogao brinuti ni za vlastitu obitelj. Osjeća da je izgubio sve.19 Ovakva kombinacija otuđenja i beznađa, spleta ukupne jadne društvene

stvarnosti i crnih misli mladog čoveka utiru put samoubistvu. Nepravda, siro-maštvo i beda, poniženje i uvrede, nemogućnost bilo kakvog napredovanja mla-dim ljudima umesto nade uliva frustracije i apatiju, zbog kojih im život postaje prazan, besmislen i bezvredan. Besmisao života, posebno, pojačava i gubitak voljenih i najbližih članova njihove porodice. Osećaj beznađa i doživljaj apsurda potiskuju svaki smisao života u budućnosti. Apsurd je rezultat protivrečnosti

15 Jean Baudrillard, Duh terorizma, Meandar, Zagreb, 2003, str. 19, 30.16 Ibid.17 Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, Slovo, Zagreb, 2006, str. 83.18 John Rose, Mitovi cionizma, Naklada Ljevak, Zagreb, 2005, str. 19.19 Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, op. cit., str. 79–80.


između žudnje čoveka za trajnošću i njegovog doživljaja vlastite besperspektivno-sti. Ako se, u takvom stanju depresije, nemoći i otuđenja, potencijalni samoubica nađe u društvu pojedinaca ili organizacija koji ga pripremaju za samoubilačku terorističku akciju, čuće:

O životu nakon smrti i raju koji ga čeka ako umre za džihad. Objaš-njavaju mu da će se, prijavi li se dobrovoljno za samoubilačku akciju, ime njegove obitelji spominjati s najvećim poštovanjem. Pamtit će ga se kao shaheeda (mučenika, junaka). Postat će mučenik, a Hamas će njego-voj obitelji dati 5 000 dolara, brašna, šećera, drugih namirnica i odjeće. Najvažnije, status njegove obitelji značajno će porasti — prema njima će se odnositi kao prema junacima. Uvjet za sve to: nikom ni riječi. Od kuće će ga odvesti 48 sati prije akcije tako da nema mogućnosti da se predomi-sli. Za to će vrijeme napisati svoja oproštajna pisma i potpisati oporuku, čime se otežava odustajanje.20

Sijed Kurban Husain (Syed Qurban Hussain), otac sedmorice sinova, po zanimanju je hakim — tradicionalni iscelitelj biljem. Njegov peti sin, oblasni zapo-vednik u Kašmiru, proveo je dve godine u, „kako to Pakistanci kažu, Kašmiru pod indijskom okupacijom (…) Ubijen je sa 26 godina”.21 U razgovoru sa Džesi-kom Štern kazao je:

Danas kad imam sina mučenika, svatko se prema meni odnosi s više poštovanja. A kad u selu postoji mučenik, to drugu djecu potiče da i sama krenu tim putem. To potiče duh cijelog sela.22

Često u analizama i medijima dobijamo i suviše pojednostavljeno objaš-njenje da je glavni motiv samoubica u terorističkom činu — nagrada statusom rajskog stanovnika. To, verovatno, može biti samo jedan povod zbog kojeg se potencijalni samoubica odlučuje na samoubilačku akciju. Obesmišljavanje nje-govog života jeste individualno, ali ono nije izolovano već je povezano s poseb-nim i opštim obesmišljavanjem — poniženjem i dehumanizacijom života njegove zajednice, „suštinu procesa dehumanizacije čoveka, ljudskih aktivnosti i ljudskih delatnosti čini upravo proces obesmišljenja ljudskog života”.23

Pogrešno je i mišljenje da je svaki potencijalni samoubica „otpisani” član zajednice, te da su roditelji i ostali članovi obitelji neizmerno srećni što ga šalju u sigurnu smrt. Iako neki palestinski roditelji kažu da su srećni što su njihova deca svoje živote darovala džihadu, palestinski doktori koji se bave duševnim

20 Ibid., str. 80.21 Ibid., str. 237.22 Ibid., str. 238.23 Bogdan Šešić, Čovek, smisao i besmisao: dijalektika smisla i besmisla, Rad, Beograd, 1977, str. 252.


zdravljem izveštavaju da neki roditelji traže savet o tome kako sprečiti decu u nameri da postanu mučenici.24 Napomenimo da islam (Kuran) izričito zabranjuje samoubistvo (intihar). Još konkretniju potvrdu dobili smo u izvrsnoj studiji holan-dskog Instituta za međunarodne odnose Cligendael iz Haga koja je objavljena 2007. godine pod naslovom Jihadi terrorists in Europe, their characteristics and circumstances in which they joined the jihad: an exploratory study. Prema rezulta-tima studije, od 2001. do 2006. godine teroristi su u Evropi ubili oko 250 ljudi.25 U istom razdoblju identifi kovana je 31 aktivnost terorista džihada u Evropi.

U odnosu na geografsko područje delovanja, gotovo sve planirane akcije ciljale su na Zapadnu Evropu. Prema kriterijumu aktivnosti analiziranih terori-stičkih mreža, u Velikoj Britaniji aktivno je 12 mreža, u Holandiji 7, u Francuskoj 4, u Španiji 3 i u Belgiji 3.26 Opšte je pravilo da se članovi mreža regrutuju u istom mestu i zemlji u kojoj žive. Trinaest terorističkih mreža potiče iz arapskog govor-nog područja, najviše iz Severne Afrike i to iz Alžira i Maroka. Reč je o prvoj, drugoj ili čak trećoj generaciji imigranata koji pripadaju srednjoj društvenoj klasi i stari su između 20 i 30 godina. Više od tri četvrtine pripadnika ovih teroristič-kih mreža ne nalaze se u krivičnim evidencijama. Upoređujući razlike između mreža i njihovih članova može se utvrditi kako su te razlike znatno veće među mrežama, nego među njihovim članstvom. U odnosu na bračni status, u celom analiziranom uzorku jednako su zastupljeni oženjeni, neoženjeni i razvedeni. Analiza verskog aspekta pokazuje da u svakoj od mreža postoji očigledan porast verske predanosti pre i u vreme stvaranja mreže, te da su članovi tada dosta reli-giozniji, nego što su to bili u detinjstvu. Što se tiče mesta osnivanja mreža, većinu su ih osnovali sami članovi i to u zemljama njihovog prebivališta, iako se u nekim slučajevima proces radikalizacije i regrutovanja dogodio spolja. Pojedine osobe bile su regrutovane u drugim zemljama (Grafi čki prikaz 1).

Sprovedena analiza pokazuje da je reč o vrlo efi kasnim terorističkim mre-žama, te da ih je najviše aktivno u Velikoj Britaniji, gde je takođe regrutovan i najveći broj terorista. Postavlja se pitanje zašto. Razloge mnogi analitičari objaš-njavaju partnerstvom Velike Britanije sa „omraženim” SAD, ali bi se dodatni razlozi mogli tražiti u razmatranju drugih aspekata: politikoloških, socijalnih, ideoloških, pravnih i brojnih drugih.

24 Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, op. cit., str. 83.25 U studiji se negiraju tradicionalna objašnjenja da faktori kao što su siromaštvo, trauma, bes, ludilo ili ignorisanje vode ljude u terorizam. Umesto toga objašnjava se ključna uloga socijalnih mreža u transformaciji socijalno izolovanih pojedinaca u fanatične mudžahedine. Jihadi terro-rists in Europe, their characteristics and circumstances in which they joined the jihad: an explo-ratory study, Cligendael Security Paper 2, Cligendael Security and Confl ict Programme (CSCP), December 2006, www.cligendael.nl.26 Pod pojmom mreže može se podrazumevati jedna osoba, ili, kao što je to bio slučaj bom-baških napada u Madridu, više od 30 osoba. Neke od mreža odgovorne su za više terorističkih napada.


Od 242 pripadnika terorističkih mreža, 237 su žene. Interesantan je poda-tak, da je 211 osoba, za koje se u studiji instituta Cligendael iz 2007. godine navode podaci o prebivalištu, živelo samo u okviru Evrope. Unutar celokupnog broja od 242 osobe njih 50 povezano je rodbinskim vezama. Ovaj podatak jasno poka-zuje da rodbinska povezanost nije jedan od odlučujućih činjenica kod donošenja odluke o pristupanju terorističkoj mreži, jer iznosi samo dvadesetak posto uku-pnog uzorka, već da je odluka o pristupanju terorističkoj mreži kod 80 posto tero-rista vezana uz širi socijalni kontekst. Dalja analiza dostupnih podataka pokazuje kako 96 posto terorista iz analiziranog uzorka živi u Evropi, što govori o tome da je Evropa takav socijalni kontekst koji generiše terorizam iz različitih razloga. Zanimljivo bi bilo da smo pronašli ovakvu studiju rađenu na teritoriji SAD.

Potvrdu ranije iznesenih teza daje druga studija u kojoj su prikazani rezultati istraživanja Marka Sejgmena (Marc Sageman).27 Uporednom analizom rezultata istraživanja do kojih su došli Sejgmen i Baker (Edwin Bakker) utvrdili smo kako su obojica uočila zajedničke crte u društvenom statusu i zanimanjima pripadnika tero-rističkih mreža među magrebskim Arapima. Interesantan je podatak da su obojica došla do gotovo identičnih rezultata u odnosu na prosečnu starost članova teroristič-kih mreža — prosek godina Sejgmenove grupe je 27,7 godina, a Bakerove 27,3 godine. Analizom rezultata sprovedenih istraživanja utvrđeno je kako nema standardnih terorista džihada, iako postoje neke zajedničke crte među pripadnicima pojedinih mreža. Ono što Baker navodi kao značajnu razliku, a što je nama u ovome istraživa-nju posebno zanimljivo, jeste mesto gde su se teroristi priključili svojim mrežama. Za razliku od Sejgmenovih globalnih mudžahedina salafi sta, Baker je utvrdio da su teroristi koje je on istraživao to postali u zemljama svog boravka, tj. u Evropi.

Broj terorističkih napada počinjenih u Evropskoj uniji od 2006. godine uver-ljivo pokazuje razmere ugroženosti Unije ovim problemom. Tokom 2006. godine u Evropskoj uniji je izvedeno ukupno 498 terorističkih napada.28 Iste je godine uhap-šeno ukupno 706 osumnjičenih terorista u 15 država članica. Analiza dostupnih podataka za 2006. godinu pokazuje da najviše terorističkih mreža džihada postoji upravo u zemljama koje su tokom iste godine najviše bile ugrožene problemima unutrašnjeg terorizma. To se u prvom redu odnosi na: Francusku, Španiju i Veliku Britaniju. Isto se odnosi i na mesto regrutovanja terorista-pripadnika međuna-rodnih terorističkih mreža. Najveći broj terorista džihada u Evropi regrutovao se takođe u onim zemljama Unije koje su najviše bile ugrožene napadima unutraš-njih terorističkih grupa (Velika Britanija i Španija). Osumnjičeni i umešani u osu-jećene terorističke planove u Velikoj Britaniji i Danskoj rođeni su, ili su odrasli,

27 Marc Sageman, Understanding Terror Networks, University of Pennsylvania Press, Phila-delphia, 2004.28 Pogledati: www.europol.europa.eu/publications/EU_Terrorism_Situation_and_Trend_Report_TESAT2007.pdf, 2007.


u zemljama članicama Evropske unije. Time se i praktično potvrđuju rezultati istraživanja Edvina Bakera po kojima je u Evropskoj uniji aktivan velik broj tero-rističkih mreža džihada koje svojim napadima najviše ciljaju upravo na Evrop-sku uniju, čiji su stanovnici mnogi od njih, ili su se u njoj rodili i odrasli. U oba ranije navedena slučaja bili su umešani obraćeni koji su radikalizovani u Evropi.

Grafi čki prikaz 1: Udeo terorističkih mreža džihada po zemljama EU29

Grafi čki prikaz 2: Udeo regrutovanih terorista džihada po mestu regrutovanja u Evropi (u poređenju sa podacima za Avganistan)30

29 Izvor podataka za izradu ovog prikaza je pomenuta studija Edvina Bakera od 2007. godine.30 Ibid.


Realistična procena mogućnosti za eliminaciju pretnji

Čovjeku nanosi nepravde, uskrati mu sve mogućnosti nadoknade ili olakšanja položaja, prognaj ga ako se potuži, začepi mu usta ako digne glas, raspali ga po licu bude li se opirao, pa će na koncu početi napadati nožem i bombama.

Džordž Kenan31

Siromašne države izvoznice su zločina, izbeglica i sveopšteg nezadovolj-stva njihovih građana. U izbegličkim logorima vladaju siromaštvo, beda, glad, bolesti, frustracije, beznađe i ekstremizam. Stoga se terorizam nemoćnih i siro-mašnih ne iskorenjuje terorističkim sredstvima i metodama — oružanom agre-sijom i okupacijom, potčinjavanjem i dominacijom. Naprotiv, iskustvo pokazuje da nasilje podstiče novo nasilje. Terorizam nemoćnih i siromašnih ne iskorenjuje se ni novim svetskim „dugim ratom” (War without End).32 Etički prihvatljiv izbor borbe protiv terorizma jeste izbor samo moralno dopuštenim sredstvima. Pritom se postavlja pitanje etičko prihvatljivog kriterijuma izbora moralno dopuštenih sredstava i ko ga određuje. Neizbežne su primerene dimenzije upotrebe moći u okolnostima borbe protiv terorizma. Međutim, ne smemo zaboraviti da moć bez pravde vodi u nasilje i tiraniju, a pravde bez moći nema. Ius ex injuria non oritur — pravda se ne temelji na nepravdi — glasi jedna latinska izreka, a društvo koje ne štiti vladavinu prava postaje društvo bezakonja. Prevladavanje terorizma moguće je promenom ove politike koja nije suprotna istinskim demokratskim vredno-stima, osudom i podsticanjem osude ekstremističkih tumačenja religija, recep-cijom i podsticanjem svetskog etosa, bez obzira na rasnu, nacionalnu, kulturnu i religijsku pripadnost, pospešivanjem dijaloga među sukobljenim stranama, te prevladavanjem siromaštva.33

Kao što piše Džesika Štern, „(t)rebamo priznati da neke od vrijednosti po kojima su Amerikanci (ali i zapadne zemlje, prim. aut.) poznati i izvoze ih u svi-jet, uključuju neumorni konzumerizam, atomizirano društvo, interpretaciju slo-bode bez pravila i odgovornosti, te glorifi kaciju vulgarnosti i nasilja na fi lmu i u

31 Lloyd Pettiford i David Harding, Terorizam: novi svjetski rat, op. cit., str. 19.32 Doktrina „dugog rata” je termin Bušove administracije iz 2006. godine, ujedno i naslov knjige Majkla Klarea: Michael T. Klare, War without End, Alfred A. Knopf, New York, 1972.33 „Projekt svjetskog etosa (Küng), programsko stajalište, označava tri ključne teze: 1) nema preživljavanja bez svjetskog etosa; 2) nema svjetskog mira bez religijskog mira; 3) nema reli-gijskog mira bez religijskog dijaloga” (Ivan Cifrić, Moderno društvo i svjetski etos: perspektive čovjekova nasljeđa, Hrvatsko sociološko društvo i Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Zagreb, 2000, str. 86).


glazbi”.34 Osuda širenja takvih vrednosti, ne samo u okviru arapskog svijeta, razu-mljiva je, ali ne i osuda oružanim nasiljem. Postoji li realna pretpostavka za raz-govor sukobljenih strana čija je isključivost utemeljena na osvetničkim ciljevima jednake ili veće smrti? Postoji. Kada je reč o politici, rešenje sukoba između držav-nog terorizma i terorizma samoubica jeste u pronalaženju političkoga (Urlih Bek). Prema Beku (Ulrich Beck), „(p)olitika koja pravila ne samo provodi nego ih i mije-nja, politika koja nije samo politika političarâ, nego i politika društva, ne samo politika sile (…) nego i politika oblikovanja, umijeće politike. To se može pokazati na svim razinama, u svim temama, posebno u vanjskoj i vojnoj politici”.35

Dijalog, u pronalaženju političkog rešenja, među sukobljenim stranama podrazumeva jezik kao sredstvo komunikacije kao i samu komunikaciju između ljudi. Uslov za to jeste i stanje ataraksije — stanje duševnog mira kao ideala mudrih ljudi. Ataraksija je kod stoika ideal mudraca koji to stanje ostvaruju kad se uzdignu iznad svih afekata. U razgovorima međutim dolazi do interakcije u kojoj se iskazuju različiti pojedinačni, grupni, grupni–politički, državni, kulturni i drugi interesi. Ranije se prednost davala procesima konsenzusnog sporazume-vanja, a zapostavljali su se konfl iktni procesi. Sada prema Francu Vregu (France Vreg), paradigma nove komunikacijske interakcije „(…) temelji se na pretpostavci da je komuniciranje oblik strateške interakcije koja sadrži dva protivrečna pro-cesa: proces približavanja, konjunkciju dviju ličnosti, dvaju identiteta kao i pro-ces udaljavanja, disjunkciju dviju ličnosti, odnosno čuvanje identiteta, vlastitog interesa i nadmoći”.36

U interkulturalnoj komunikaciji reč je o „’susretanju’ kultura s različitom povijesnom i kulturnom tradicijom, s različitim oblicima civilizacija i stupnje-vima socioekonomske i tehnološke razvijenosti”.37 Svakodnevna stvarnost poka-zuje nam da, najčešće, nije reč o mirnom susretu kultura, nego o „suočavanju”, „udaljavanju” i „sudaru” dve ili više kultura, dve ili više ličnosti, dve ili više naci-onalnih, verskih, ideoloških identiteta. „Interkulturno komuniciranje je”, podseća Vreg, „sposobnost, kretanja kroz kulturne prepreke”.38 Čovek zapadne kulture često iskazuje svojevrsni kulturalni narcizam i ne pokazuje dovoljan interes za upoznavanjem sa vrednostima drugih kultura. Naprotiv, on često nekritički pri-hvata doktrinu o „sukobu civilizacija” podelu svetske populacije, recimo Samju-ela Hantingtona (Samuel Huntington), na „zapadni”, „islamski”, „hinduistički”, „budistički” svet ili Hegelovu (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) na „istorijske” i

34 Jessica Stern, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, op. cit., str. 308.35 Ulrich Beck, Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refl eksivne modernizacije, Naklada Jesen-ski i Turk, Zagreb, 2001, str. 25.36 France Vreg, Humana komunikologija: etološki vidici komuniciranja, ponašanja, djelovanja i opstanka živih bića, Nonacom i Hrvatsko komunikološko društvo, Zagreb, 1998, str.18. 37 Ibid., str. 81.38 Ibid., str. 83.


„neistorijske” narode. Pluralizam kultura, jezika i prava na dostojanstven život, nužne su pretpostavke pravde i istine. A borba za istinu i pravdu jeste i konkretno preuzimanje odgovornosti. Prema teoriji socijalne komunikacije Jirgena Haber-masa (Jürgen Habermas), „istina se oblikuje kao suglasje (konsenzus) u jednome univerzalnom razgovoru koji je, dakako, ’lišen moći’”.39

Socijalni dodiri, u svakom pa i u interkulturnoj komunikaciji, utiču na izgradnju poverenja, na prevladavanje predrasuda i suzbijaju agresivnost. Igno-risanje pravde, objektivne istine, tolerancije, dijaloga, pristanak je na isključivost i sukob, na stabilnu ravnotežu terorizama, radikalnom destrukcijom i osvetom jednakom ili većom smrti — pristanak na pročišćenje sveta terorom, na „pobede” koje nikome ne donose dobro. Takve pobede morale bi da posrame pobednike, posebno što konačna pobeda nije moguća ni za jednu stranu.

Bibliografi ja

Baudrillard, Jean, Duh terorizma, Meandar, Zagreb, 2003.

Baudrillard, Jean, Power inferno, Meandar, Zagreb, 2003.

Beck, Ulrich, Pronalaženje političkoga: prilog teoriji refl eksivne modernizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001.

Chomsky, Noam, Moć i teror, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003.

Cifrić, Ivan, Moderno društvo i svjetski etos: perspektive čovjekova nasljeđa, Hrvat-sko sociološko društvo i Zavod za sociologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Zagreb, 2000.

Habermas, Jürgen, Filozofski diskurs moderne, Globus, Zagreb, 1998.

Kegli ml., Čarls V. i Vitkof, Judžin R., Svetska politika: trend i transformacija, Cen-tar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka i Diplomatska aka-demija, Beograd, 2004.

Maalouf, Amin, U ime identiteta: nasilje i potreba za pripadnošću, Prometej, Zagreb, 2002.

Pettiford, Lloyd i Harding, David, Terorizam: novi svjetski rat, Mozaik knjiga, Zagreb, 2005.

Rose, John, Mitovi cionizma, Naklada Ljevak, Zagreb, 2005.

39 Alois Halder, Filozofi jski rječnik, Naklada Jurčić, Zagreb, 2002, str. 132.


Sen, Amartya, Identitet i nasilje: iluzija sudbine, Masmedia, Zagreb, 2007.

Staguhn, Gerhard, Knjiga o ratu: zašto ljudi ne mogu živjeti u miru?, Mozaik knjiga, Zagreb, 2007.

Stern, Jessica, Terorizam u ime Boga: zašto ubijaju vjerski militanti, Slovo, Zagreb, 2006.

Šešić, Bogdan, Čovek, smisao i besmisao: dijalektika smisla i besmisla, Rad, Beo-grad, 1977.

Vreg, France, Humana komunikologija: etološki vidici komuniciranja, ponašanja, djelovanja i opstanka živih bića, Nonacom i Hrvatsko komunikološko društvo, Zagreb, 1998.

Zinn, Howard, Terorizam i rat, Prometej, Zagreb, 2003.

FIGHT AGAINST TERRORISM

Nowadays, aft er the September 11 attacks on New York and Washington, the use of the words “war”, and „war on teror“, seems to be omnipresent in political declarations, in the world media, and even in the writings of some legal commentators, when referring to the unilateral use of force by some states. Terrorism thus potentially pertains not only to terrorist organizations (e.g. Al-Qaida) and their members, but also to states “accused” of supporting terrorism. However, in contemporary international law there is no legal basis for the unilateral use of force, except in self-defense. In this article the author addresses the reasons of terorism, especially suicidial terrorism, as well as measures undertaken by the international community and national legislation in anti-terrorism policy.

Key words: terrorism, fi nancing of terrorism, globalisation, war on terror, vengeful policy.

UDK: 343.9.02:316.774Godina IV, broj 2, 2010, str. 132–149


MORALNA PANIKA I ORGANIZOVANI KRIMINAL

Srđan Korać ∗


APSTRAKT

Rad analizira kako se opažanje fenomena organizovanog kriminala u kontekstu postojanja pretnje po ličnu bezbednost i zajedničke vrednosti menja u međudejstvu sa medijima, državnim institucijama i ostalim akte-rima demokratskog političkog procesa. Raznorodnost i brojnost novih bezbednosnih pretnji stvara pometnju kod građana u pokušaju da ocene koje opasnosti jesu objektivne i da na osnovu toga postave zahteve držav-nim institucijama za njihovo otklanjanje iz socijalnog okruženja. Budući da iz ugla pojedinca i njegove bezbednosti nije važno da li je neka pretnja objektivna već da li je on opaža kao realnu, cilj analize jeste utvrđivanje dinamike oblikovanja opažanja pretnje organizovanog kriminala po bez-bednost posredstvom sociološkog koncepta moralne panike. Autor takođe posvećuje pažnju i istraživačkoj upotrebnoj vrednosti koncepta moralne panike za objašnjavanje reakcije javnosti na društveni problem organizo-vanog kriminala.

Ključne reči: moralna panika, organizovani kriminal, ljudska bezbednost, mediji, javnost, institucije, kontrolna politika.

Sudeći prema senzacionalističkim naslovima priloga u štampanim i elek-tronskim medijima, te apokaliptičnom diskursu sadržanom u proizvodima masovne kulture, živimo u društvu koje obiluje opasnostima odnosno pretnjama ∗ [email protected]

Srđan Korać 133

po bezbednost pojedinaca i socijalnih grupa. Pretnje proističu iz narušene pri-rodne ravnoteže ili su prouzrokovane ljudskim delanjem i krahom moralnih vrednosti. Globalno zagrevanje, zemljotresi, cunami, vulkanske erupcije, poplave, uragani, svinjski grip, HIV, nekontrolisano širenje nuklearnog materijala, ilegalni imigranti, terorizam, organizovani kriminal, korupcija itd. — jesu popularne teme koje iznova, dan za danom, cirkulišu u medijskom prostoru i, oblikova-njem javnog mnjenja, utiču na opažanje pojedinaca o stepenu ugroženosti bez-bednosti. Uporedo sa medijskim „spinovanjem”, jačanje represivnih funkcija i ovlašćenja kao institucionalni odgovor savremene demokratski ustrojene države na raznorodnost bezbednosnih pretnji, doveo je do sekuritizacije javnih politika.1 Dramatično predstavljanje pojedinih društvenih problema i naglašavanje navodne ugroženosti zajedničkih vrednosti otvorilo je prostor primeni ekstremnih mera i, u krajnjem ishodu, mešanju organa vlasti u područje neprikosnovene privatno-sti građana. Utoliko je značajno preispitati promenu sadržine pojma bezbednosti koja je utrla put sekuritizaciji javnih politika.

Bezbednost se najsažetije može odrediti kao „odsustvo pretnji usvojenim vrednostima”, kako je to učinio Arnold Volfers (Arnold Wolfers), ili kao „mala verovatnoća nanošenja štete usvojenim vrednostima”, kako je prethodnu defi ni-ciju preformulisao Dejvid Boldvin (David A. Baldwin).2 Uporedo sa povećanjem interesovanja akademske zajednice i organa javne vlasti za fenomen organizova-nog kriminala sredinom devedesetih godina dvadesetog veka odigrala se promena u shvatanju sadržine vrednosnog elementa obuhvaćenog pojmom bezbednosti. U središtu tradicionalnog koncepta bezbednosti nalazi se zaštita nacionalne države i osnovnih atributa njene suverenosti prvenstveno vojnim sredstvima, razradom mehanizama spoljne i odbrambene politike kako bi se sprečili i izbegli sukobi sa drugim državama i izvojevala pobeda — ako do sukoba ipak dođe. Novi koncept — koncept ljudske bezbednosti, ne osporava značaj nacionalne države već naglašava jednaku važnost zaštite ljudi, njihovih zajednica i životnog okru-ženja. Bezbednosne pretnje više ne potiču samo od drugih država, nego i od raznovrsnih prirodnih i društvenih procesa i pojava koje prevazilaze nacionalne granice. Koncept ljudske bezbednosti prvi put se pojavljuje u Izveštaju o ljud-skom razvoju Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavljenom 1994. godine, gde su kao njegove glavne karakteristike navedeni univerzalnost, među-zavisnost sastavnih elemenata, naglasak na politici prevencije i antropocentrič-nost.3 Usledila je potom višegodišnja akademska rasprava o mogućim pravcima sužavanja prvobitnog koncepta, čija širina i obuhvatnost predstavljaju značajno

1 Opširnije o sekuritizaciji i njenim posledicama u: Aleksandar Fatić, Uloga kazne u savreme-noj poliarhičnoj demokratiji, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2010.2 David A. Baldwin, “Th e concept of security”, Review of International Studies, Vol. 23, 1997, p. 13.3 “Human Development Report 1994”, UNDP, 1994, http://hdr.undp.org/en/media/hdr_1994_en.pdf.

Srđan Korać134

ograničenje za analitičke potrebe — bez rezultata. Primera radi, Horhe Nef (Jorge Nef) ljudsku bezbednost sagledao je kao sistem sačinjen od pet, na brojne načine međusobno povezanih podsistema — životne sredine, privrede, društva, političke zajednice i kulture.4 Džordž Meklin (George MacLean) pomenutim pojmom obu-hvata bezbednost pojedinca u neposrednom okruženju, zajednici sa drugima i životnoj sredini, u vidu pristupa elementarnim životnim potrebama i lične sigur-nosti od: kršenja osnovnih ljudskih i kolektivnih prava, epidemija, nasilja, pri-nudne migracije, političke korupcije, kriminala, terorizma, prekomerne upotrebe prirodnih resursa i zagađenja.5

Valjana analiza bezbednosnih pretnji pretpostavlja razlikovanje između objektivne i subjektivne dimenzije bezbednosti, kojim se naglašava neophodnost opreznog istraživačkog pristupa u proceni da li je neka pretnja stvarna ili su je politički odlučioci precenili/potcenili u zavisnosti od konteksta osmišljavanja i sprovođenja javne politike i proklamovanih interesa i ciljeva.6 Koncept bezbed-nosti primenjen u konkretnom slučaju zapravo nikada ne predstavlja odgovor na objektivne društvene okolnosti, već je proizvod političkih i saznajnih izbora kojima se određuje njegova sadržina.7 Zbog toga ni teoretičari nisu saglasni u sagledavanju kvantitativnog elementa pojma bezbednosti odnosno mogućno-sti stepenovanja bezbednosti. Premda se čini da ideja bezbednosti sâma po sebi podrazumeva da je nešto ili bezbedno ili nije bezbedno, u praksi je skoro nemo-guće postići da neka vrednost bude apsolutno bezbedna od ugrožavanja.8

Široko poimanje bezbednosti prati dugačak spisak novih pretnji, koje se u zavisnosti od okolnosti smenjuju na dnevnom redu koje akteri — državne insti-tucije, političke stranke, interesne grupe i organizacije građanskog društva — postavljaju u okviru političkog procesa. Efi kasno suprotstavljanje delovanju grupa organizovanog kriminala predstavlja jedno od prioritetnih pitanja javne poli-tike u oblasti očuvanja ljudske bezbednosti, jednako u razvijenim i tranzicionim zemljama. Posmatrano sa stanovišta prirodne egzistencijalne potrebe za očuva-njem bezbednosti nije važno da li je organizovani kriminal objektivna pretnja, već da li ga pojedinac opaža kao realnu opasnost po osnovne vrednosti. Zbog toga će analiza u ovom radu biti usmerena na utvrđivanje osnovnih obeležja međudej-stva vlasti, medija i građana u kontekstu oblikovanja opažanja pretnje organizova-nog kriminala po ljudsku bezbednost. Kao analitičko oruđe poslužiće sociološki

4 Gary King and Christopher J. L. Murray, “Rethinking Human Security”, Political Science Quarterly, Vol. 116, No. 4, 2001–2, p. 591. 5 Ibid.6 Arnold Wolfers, “‘National Security’ as an Ambiguous Symbol”, Political Science Quarterly, Vol. 67, December 1952, p. 485.7 Keith Krause and Michael C. Williams, “Broadening the Agenda of Security Studies: Politics and Methods”, Mershon International Studies Review, Vol. 40, No. 2, October 1996, p. 234. 8 David A. Baldwin, “Th e concept of security”, op. cit., pp. 14–5.

Srđan Korać 135

koncepti moralne panike i društva rizika, ali uz kritičko preispitivanje koji kon-cept je podesniji za objašnjavanje percepcije bezbednosnih pretnji i kolektivnih akcija članova jedne društvene zajednice.

Preteče moralne panike

Preovlađujući osećaj opšte ugroženosti podstakao je pojedine teoretičare da moderno doba nazovu dobom moralne panike (Kenet Tompson) ili da tvrde da je moralna panika sve vreme i svuda oko nas (Čes Kričer).9 Čini se da svaki feno-men danas može da izazove moralnu paniku — rejv žurke, nasilje na televiziji i fi lmu, genetski modifi kovana hrana, bolest ludih krava, svinjski i ptičji grip, sek-sualno prenosive bolesti, internet pedofi lija, pasivno pušenje, kompjuterske igre itd. — stoga smo svi u panici od nečega. Ukratko, pojam moralne panike ozna-čava socijalni fenomen preterane reakcije medija, policije, drugih državnih insti-tucija ili šire javnosti na delovanje pojedinaca ili društvenih grupa, koje može, samo po sebi, biti trivijalne prirode, ali se opaža kao realan društveni problem i ozbiljna pretnja osnovnim vrednostima jedne zajednice.

Mada jeste neposredan proizvod jakog uticaja medija na formiranje javnog mnjenja, moralna panika se može pronaći i u vremenima davno pre nastanka štampe i televizije. Primera radi, manija progona veštica, koja je tokom šesnaestog i sedamnaestog stoleća zahvatila delove Evrope i SAD, može se smatrati prete-čom savremenog fenomena moralne panike. Najopsežniji lov na veštice, posma-trano na evropskom nivou, sproveden je između 1645. i 1647. godine u Engleskoj, a predvodio ga je advokat Metju Hopkins (Mathew Hopkins) — samoproklamo-vani državni progonitelj veštica. Veštičarenje je smatrano antihrišćanskim delo-vanjem pogubnim po zajedničke vrednosti, pa su lokalne vlasti i anglikanska crkva organizovali lov na veštice, sa krajnjim ishodom u vidu hiljada optuženih, saslušavanih, mučenih i pogubljenih osoba — skoro isključivo žena.10 Sličan slučaj moralne panike odigrao se u Srbiji 1725. i 1732. godine, a zabeležen je u zvanič-nim dokumentima Habzburške monarhije i o njemu je izveštavano širom Evrope, kada su meštani dva sela u Pomoravlju prijavili ubistva koja su navodno počinili povampireni pokojnici.

Moralna panika postojala je i u viktorijansko doba britanske istorije, kada je tokom pedesetih i šezdesetih godina devetnaestog veka u stanovništvu bio raširen strah od novog vida uličnog kriminala, tzv. garotiranja (garroting) — pljačkanja davljenjem i onesvešćivanjem žrtve. Panika je rezultirala uvođenjem posebnih

9 Kenet Tompson, Moralna panika, Klio, Beograd, 2003, str. 9; Chas Critcher (ed.), Moral Panics and the Media, Open University Press, Berkshire, 2006, p. 3.10 Ian Marsh and Gaynor Melville, Crime, Justice and the Media, Routledge, London and New York, 2009, pp. 54–6.

Srđan Korać136

propisa i strožih kazni, a procvetale su i fi rme koje su nudile usluge obezbeđenja. U prvoj polovini dvadesetog veka poznati su talasi moralne panike u pojedinim delovima SAD kao odgovor na pojavu radija i automobila, gde su ovi izumi osu-đivani kao izvori nemoralnog ponašanja.11

Razvoj pojma moralne panike

Prvi izveštaj o savremenom fenomenu moralne panike objavio je 1971. godine britanski sociolog Džok Jang (Jock Young), a povod je bio statistički zabe-ležen porast upotrebe narkotika među omladinom. Jang je ukazao na spiralni efe-kat međudejstva medija, javnog mnjenja, interesnih grupa i državnih institucija koji je doveo do pojave moralne panike.12 Takođe, britanski sociolog ukazao je na problem koji nastaje usled stereotipnog prikazivanja devijantnog ponašanja u medijima.13 Kako stereotipi jesu iskrivljene predstave i proističu iz jednodimen-zionalnog saznanja devijantnih obrazaca ponašanja, onda ni društvena reakcija pobuđena izmišljenim stereotipima, umesto tačnim podacima i pouzdanom zna-nju, ne može biti racionalno utemeljena i usmerena na zaštitu opšteg dobra.

Stenli Koen (Stanley Cohen) prvi je sistematično uveo koncept moralne panike u sociologiju 1972. godine, kada je objavio studiju o potkulturama modsa i rokera u Velikoj Britaniji, podstaknutu učestalim izveštavanjem medija o nji-hovom asocijalnom ponašanju tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Prete-rano pridavanje značaja tučama modsa i rokera Koen je pripisao činjenici da ih je javnost opažala kao simbole štetnog uticaja američkog hedonizma na domaću omladinu, koja je time odbacila tradicionalne britanske vrednosti trezvenosti i marljivosti.14 Procesualni model rasta devijantnosti ponašanja koji je razvio Koen prikazuje kako neki događaj ili društvena akcija stvaraju moralnu paniku. Prvo mediji u želji da osvoje veću publiku preuveličavaju problem devijantnog pona-šanja ili životnog stila proisteklog iz pokušaja mladih da razreše svoj strukturni položaj. Potom institucije sistema reaguju pojačanim kontrolnim i represivnim merama posredstvom policije i pravosuđa, što dalje podstiče devijantno ponaša-nje. Na to političari iniciraju usvajanje novih, represivnijih propisa legitimizo-vanih podrškom lokalnih građanskih grupa, spontano stvorenih u ugroženim tačkama susreta sa akterima asocijalnog ponašanja, koje zahtevaju hitno rešavanje

11 Na primer, vođstvo malih protestantskih zajednica automobil je nazivalo javnom kućom na točkovima.12 Detaljnije o Jangovom istraživanju u: Ian Marsh and Gaynor Melville, Crime, Justice and the Media, op. cit., pp. 45–7.13 Devijantnost je nepostupanje prema datom skupu normi koje prihvata značajan broj čla-nova jedne zajednice ili društvo kao celina (Entoni Gidens, Sociologija, CID, Podgorica, 2001, str. 125). 14 Opširno o Koenovoj studiji videti u: Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 41–53; Ian Marsh and Gaynor Melville, Crime, Justice and the Media, op. cit., pp. 41–5.

Srđan Korać 137

nastalog društvenog problema, a što dalje oblikuje javno mnjenje i mobiliše celo-kupnu političku zajednicu.

Na tragu opisanog Koenovog modela moguće je kao osnovne elemente defi -nicije moralne panike izvući sledeće stavove: 1) opažanje postojanja pretnje vred-nostima ili interesima zajednice; 2) pretnju mediji interpretiraju i posreduju na način razumljiv široj javnosti; 3) nagli porast zabrinutosti javnosti; 4) reakcija državnih institucija ili onih koji utiču na oblikovanje javnog mnjenja; i 5) panika iščezava iz javnog diskursa i prelazi u kolektivno pamćenje ili proizvodi društvene promene. Moralna panika uvek podrazumeva da je pretnja upućena temeljnim vrednostima oko kojih postoji konsenzus u jednom društvu, a veća je verovatnoća da će zajednica biti ranjivija na pretnju u kriznim i burnim razdobljima krupnih društvenih promena, kada su ljudi pod ogromnim stresom. Doduše, moralna panika se može pojaviti i kada nema primetnog porasta stresa, te okolnosti koje pogoduju njenom nastanku nikako ne treba svoditi na fi ziološke činioce.15 Ipak, među teoretičarima postoji saglasnost da se moralna panika najčešće pojavljuje u okolnostima zabrinutosti nesrazmerno velike u odnosu na objektivnost navodne pretnje, povećanog neprijateljstva prema grupi koja se devijantno ponaša, te da nastaje iznenada i traje kratko.

Stjuart Hol (Stuart Hall) je prateći i dalje razvijajući Koenov model istra-žio paniku stvorenu tokom sedamdesetih godina minulog stoleća oko kradljivaca afričkog porekla koji su nasilno otimali tašne na britanskim ulicama i uneli veliki stepen nesigurnosti među građanstvo. Hola je zanimalo da otkrije zašto je bri-tansko društvo tako oštro reagovalo u ovom slučaju moralne panike, a objašnje-nje je našao u tome da je medijsko izveštavanje o razbojništvima jasno pokazalo osećaj društvene nemoći, zabrinutost za slom porodice kao institucije i svest o moralnom padu. U osvrtu na politički aspekt, Hol primenjuje Gramšijev (Anto-nio Gramsci) koncept hegemonije, pa rađanje „društva zakona i reda” sedamde-setih godina u Velikoj Britaniji tumači kao izraz nesposobnosti države da osvoji srca i umove članova zajednice, oličene u sve otvorenijoj upotrebi poluga moći kako bi kontrolisala pojedine segmente društva.16

Tokom devedesetih godina u SAD, moralna panika je u okviru konstruk-cionističkog pristupa u sociologiji sagledana kao društveni problem koji je kolek-tivno identifi kovan i defi nisan kao takav, odnosno problem predstavlja misaoni konstrukt pre nego objektivnu stvarnost. Na primer, narkomani su devijantni zato što njihovo ponašanje ostali članovi društva, a posebno oni na vlasti, označa-vaju kao devijantno. Prema Filipu Dženkinsu (Philip Jenkins) nije moguće defi ni-sati neki društveni problem na objektivan način bez upliva vrednosti koje nosimo

15 Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 17.16 Stuart Waiton, Th e Politics of Antisocial Behavior: Amoral Panics, Routledge, New York and London, 2008, pp. 107–8.

Srđan Korać138

u sebi, jer sam govor o „problemu” implikuje da postoji rešenje, te da je potrebno i poželjno da dođe do neke promene. Ipak, potpravac kontekstualnih konstruk-cionista u svojim istraživanjima kritički ispituje činjenice i statističke podatke, te stavove i iskaze žrtava, interesnih grupa, društvenih pokreta, stručnjaka i poli-tičara.

Kako je pristup sociološkog konstrukcionizma pretio da izjednači pojam moralne panike sa pojmom društvenog problema, dalja akademska razmatra-nja naglasila su zašto ipak treba razlikovati navedene kategorije. Erih Gud (Erich Goode) i Nahman Ben-Jehuda (Nachman Ben-Yehuda) naveli su u studiji objav-ljenoj 1994. godine pet merila koja moralnu paniku razdvajaju od socijalnog pro-blema: 1) kod moralne panike neophodno je da postoji povišen nivo zabrinutosti za ponašanje određene socijalne grupe i posledice tog ponašanja; 2) zabrinutost vodi povećanom stepenu odbojnosti prema toj grupi; 3) zabrinutost i odbojnost moraju se spojiti sa određenim nivoom saglasnosti čitavog društva da ponašanje te grupe predstavlja realnu i ozbiljnu pretnju; 4) kod moralne panike se na pona-šanje reaguje nesrazmerno; i 5) sama priroda moralne panike nestalna je — ona poput erupcije izbija brzo i naglo se sleže.17 Razdvajanje dvaju pojmova posebno je postalo značajno nakon početka javnog govora o HIV-u, kada su talasi moralne panike postali sve češći i, sveobuhvatnošću potencijalne viktimizacije, postali trajni uzročnik visokog nivoa društvene zebnje. Uprkos stalnom rastu društvene zebnje, slabljenje osećaja privrženosti osnovnim vrednostima zajednice uticalo je na građane da sve teže oko sebe prepoznaju i defi nišu društvene probleme.18 Čini se da u postmodernom dobu događaji i fenomeni u području socijalnih odnosa moraju da budu ekstremni, ili da se o njima priča jezikom krajnosti, da bi uopšte bili primećeni i označeni kao društveni problemi.

Moralna panika zbog organizovanog kriminala

Akademska razmatranja moralne panike iz prve dekade dvadeset prvog veka usredsređuju pažnju na strukturne probleme sa kojima se suočavaju mladi naraštaji u postindustrijskim društvima, gde se usled nepovoljnih ekonomskih okolnosti produbljuje jaz između imućnih i siromašnih slojeva. Strukturni pro-blemi jedan su od važnih činilaca reprodukovanja devijantnog ponašanja koje pogoduje opstanku i širenju mreža organizovanog kriminala. Teoretičari iz razli-čitih disciplina u okviru korpusa društvenih nauka i stručnjaci za javnu poli-tiku u SAD, tokom poslednjih nekoliko godina, upozoravaju na znake nastanka i konsolidacije crne „potklase”, zarobljene u segregisanim getoima nastalim u

17 Detaljnije u: Erich Goode and Nachman Ben-Yehuda, Moral panics: Th e Social Construction of Deviance, Blackwell, Oxford, 1994, pp. 33–40.18 Eamonn Carrabine et al., Criminology: A sociological introduction, Routledge, London and New York, 2004, p. 73.

Srđan Korać 139

urbanistički propalim starim jezgrima američkih metropola. Novi društveni sloj karakterišu čvrsta opredeljenost ka antisocijalnim obrascima ponašanja i sve veća izolovanost od šire društvene zajednice. U Francuskoj i okolnim zemljama EU, istinska moralna panika stvorena je oko isključenosti i segregacije u predgrađima otelotvorene u konsolidaciji „geto-gradova” (cités-ghettos), za koje se veruje da predstavljaju smrtnu pretnju javnom redu i integracionističkom modelu narasle imigrantske populacije.19 Odsustvo perspektive ostvarenja pristojnog životnog standarda na društveno prihvatljive načine, nagoni mlade da započnu krimi-nalnu karijeru, prevashodno kroz ulični kriminal. Poznato je da vinovnici sit-nog kriminala predstavljaju regrutnu osnovu za organizovani kriminal, pa lična ambicija, surovost, praktične „veštine” i sposobnost brzog učenja kriminalnog „zanata” mogu mladom pojedincu da osiguraju „napredovanje” inicijacijom u grupu koja se dugoročno i sistematično bavi ozbiljnim krivičnim delima.

Moralna panika zbog umnožavanja getoa u mnogoljudnim urbanim sre-dinama sazdana je na zabrinutosti većeg dela društva koji živi u pristojnom soci-jalnom okruženju, proistekloj iz ranije medijski posredovanog i kontinuirano promovisanog stereotipa o Afroamerikancu ili Hispanoamerikancu kao tipič-nom počiniocu krivičnog dela i, stoga, glavnoj pretnji bezbednosti građana. Utoliko se reakcija javnosti uklapa u elemente Koenove defi nicije moralne panike. Ipak, stereotipna predstava smeštena u kolektivnom pamćenju moralno ispravne većine pristojnih građana čini se da zahteva da se u ovom slučaju primene pome-nuta Gudova i Ben-Jehudina merila razlikovanja moralne panike od socijal-nog problema. Primetna je povećana odbojnost prema grupama sa devijantnim ponašanjem, koja se prenosi u vidu rasta nepoverenja prema svim pripadnicima etničkih zajednica koje su najčešći stanovnici geta. Opšta saglasnost čitavog druš-tva da ponašanje pripadnika geta predstavlja realnu i ozbiljnu pretnju, pojačana institucionalnim odgovorom vlasti, vodi ka nesrazmernoj reakciji javnosti, koja se kod ovog slučaja moralne panike odnosi na pogrešnu logičku pretpostavku da život u getu nužno sa sobom nosi izbor kriminalne karijere. Često policija i drugi kontrolni državni organi pristupaju omladini iz geta sa jakim predrasu-dama koje mogu ozbiljno da naruše pretpostavku nevinosti ili čak da, bez oprav-dane potrebe, dovedu do prekomerne upotrebe sile sa smrtnim ishodom.20 Iako je tačno da značajan broj prestupnika potiče iz geta — što može da bude racionalan razlog moralne uznemirenosti pristojne većine, to nikako ne znači da su svi žite-lji siromašnih gradskih četvrti po prirodi stvari kriminalci ili da su skloni usva-janju devijantnih obrazaca ponašanja. Naprotiv, osnovano se može tvrditi da su,

19 Loïc Wacquant, Urban Outcasts: A Comparative Sociology of Advanced Marginality, Polity Press, Cambridge and Malden, 2008, pp. 229–30.20 Više slučajeva prekomerne upotrebe sile u postupanju policije izazvalo je u poslednje dve decenije žestoke nemire u getoima gradova SAD, Francuske, Nemačke i još nekih razvijenih zemalja.

Srđan Korać140

dugoročno posmatrano, veću štetu ekonomskoj i socijalnoj bezbednosti pripad-nika srednjih slojeva u razvijenim zemljama, odnosno uopšteno kvalitetu život-nog standarda, nanele krupne korupcijske afere u korporativnom i bankarskom svetu i insajderske manipulacije na svetskim berzama. Glavni vinovnici ovih dela iz područja tzv. kriminala belih okovratnika nisu moralno dezorijentisani članovi omladinskih bandi, već osobe visokog socijalnog statusa, sa društvenim ugledom i snažnim poznaničkim i interesnim vezama sa krugovima političke elite.

Obeležja dinamičke dimenzije opažanja fenomena organizovanog kri-minala kao pretnje po bezbednost građana i zajedničke vrednosti posredstvom koncepta moralne panike možemo ispitati u slučaju zabrinutosti javnosti prou-zrokovane povećanom zloupotrebom narkotika kod mladih. Na primer, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina minulog veka u Velikoj Britaniji bila je stvorena moralna panika oko tzv. rejv žurki kao novom potkulturnom hedoni-stičkom omladinskom stilu koji uključuje upotrebu psihodeličnih supstanci. Smrt jedne sedamnaestogodišnje devojke prouzrokovane ekstazijem pokrenula je kam-panju protiv rejvera kao novih „narodnih demona” (Koen), koji ugrožavaju tradi-cionalni sistem društvenih vrednosti. Tada je senzacionalističkim sadržajima u medijima javno mnjenje bilo uvereno u visoku stopu smrtnosti od ekstazija, iako to ne potvrđuju podaci iz SAD gde je ova droga najduže u upotrebi. Mediji su pre-naglašeno izvestili o tragičnom događaju i uznemirili javnost, koja je zahtevala hitnu akciju policije i pravosuđa. Vlada je na zahteve građana odgovorila repre-sivnim merama u vidu zabrane rejv žurki i pojačane potrage za trgovcima ovom vrstom narkotika. Dvadeset godina kasnije ekstazi je i dalje jedna od najtraženijih i najjeft inijih droga. Proizvodnja i trgovina droga jedna je od najunosnijih oblasti delovanja grupa organizovanog kriminala i dokle god bude postojala potražnja među mladom populacijom, te mogućnost ubiranja ogromnih profi ta, postojaće ova grana kriminalne industrije.

Umesto cenzorskog udara državnih institucija na nenasilnu potkulturu rej-vera, čini se da je britanska vlada trebalo da javne resurse usmeri na prevenciju u vidu obrazovanja mladih o štetnim posledicama upotrebe ekstazija i srodnih sintetičkih narkotika. Na širem planu osmišljavanja socijalne javne politike, nad-ležne ustanove trebalo je da ozbiljno i odgovorno prouče zašto mlada pokolenja od stvarnosti rado beže u svet halucinacija i da ponude alternativni stil života — jednako privlačan tinejdžerima. Tek onda bi bilo moguće sprovesti i efi kasnu kontrolnu politiku prema trgovcima narkoticima, koji se samo ponašaju prema zakonu ponude i potražnje, čime bi bila umanjena jedna od tzv. mekih bezbedno-snih pretnji. Postoje primeri konstruktivnog odgovora na zabrinutost bez nepo-trebnog i kontraproduktivnog omalovažavanja potkulture mladih, koje nikada ne vodi rešavanju postojećeg društvenog problema. Moralna panika oko droga

Srđan Korać 141

u SAD iznedrila je samostalne građanske inicijative za video nadzor javnog pro-stora u neposrednom susedstvu i snimanje lokalnih narkodilera radi pribavlja-nja validnih dokaza za njihovo krivično procesuiranje. Time je socijalna akcija, u saradnji sa državnim institucijama, ispravno usredsređena na uklanjanje kon-kretne bezbednosne pretnje, a na duži rok sužava polje delovanja kriminalnih grupa koje se bave trgovinom narkoticima na veliko.

Opisani slučaj moralne panike i prateća društvena reakcija mogu se teorij-ski uokviriti demokratski konstruisanim modelom, koji naglašava genezu panike iz mnjenja običnih građana — temelja savremene političke zajednice. Ipak, naj-unosniji vidovi organizovanog kriminala ne pogađaju neposredno ličnu bezbed-nost većine građana, pa se usled izostanka spontane kolektivne moralne reakcije može dovesti u pitanje primena sociološkog koncepta moralne panike na opažanje organizovanog kriminala. Na primer, većina građana ne prepoznaje nezakonitu trgovinu naoružanjem, kulturnim dobrima, zaštićenim biljnim i životinjskim vrstama ili ilegalnim migrantima kao pretnju po ličnu bezbednost, a često nije ni svesna postojanja ovih vrsta kriminalnih aktivnosti. Primera radi, ispitivanje javnog mnjenja sprovedeno 2008. godine u Srbiji pokazalo je da svega 11 odsto građana opaža organizovani kriminal kao najveću pretnju po ličnu bezbednost gledano na nivou čitavog društva, a tek tri odsto posmatrano na nivou lokalne zajednice.21 Utoliko je važno ispitati koji akteri političkog procesa i iz kojih razloga stvaraju moralnu paniku u javnom mnjenju.

Zastupnici elitistički konstruisanog modela objašnjavanja moralne panike, navode podsticanje zabrinutosti građana zbog porasta kriminala kao instrumenta od presudne važnosti za očuvanje privilegovanog položaja vladajuće elite posred-stvom jačanja mera za suzbijanja kriminala. U okviru ovog modela težište analize pomera se ka pitanjima ko ima korist od stvaranja moralne panike i kakvu ulogu u njenom stvaranju igra država. Institucije sistema uvek teže da tumače društvene fenomene i događaje tako da podupiru vlastite zahteve za očuvanjem i unapre-đenjem birokratskih interesa. Ben-Jehuda naglašava jednaku važnost interesne dimenzije u proučavanju moralne panike i pokazuje, kroz analizu panike o rastu narkomanije koja je izbila 1982. godine u Izraelu, da u pozadini moralnih tema pokrenutih u javnosti mogu da stoje politički, ekonomski ili drugi interesi.22

Moguće je izdvojiti dva tipa interesa za stvaranje moralne panike. Opšti politički interesi, vezani za nivo čitave političke zajednice, izražavaju se u poku-šaju vladajuće stranke da usvajanjem i sprovođenjem mera za suzbijanje organizo-vanog kriminala, motivisanu navodnom brigom za bezbednost građana, dodatno

21 „Javno mnjenje o reformama policije”, Strategic Marketing Research, OEBS, 2008, http://arhiva.mup.gov.rs/domino/mup.nsf/Javno%20mnjenje%20o%20reformama%20policije.pdf, str. 6. 22 Opširnije o rezultatima analize u: Nachman Ben-Yehuda, “Th e Sociology of Moral Panics: Toward a New Synthesis”, Th e Sociological Quarterly, Vol. 27, No. 4, Winter 1986.

Srđan Korać142

legitimizuje dominantan položaj na političkoj sceni. Takođe, problem organi-zovanog kriminala može biti vešto doveden u vezu sa etničkim grupama koje tradicionalno imaju ulogu spoljnog neprijatelja u odnosu na domaću političku zajednicu. Tako se kroz medijski konstruisanu moralnu paniku jača nacionalna homogenost domaće javnosti i skreće pažnja sa realne dimenzije kriminalnog delovanja, pogotovo ako je ono interesno isprepletano sa pojedincima iz vla-dajuće elite. Drugi tip interesa predstavljaju grupni interesi javnih funkcionera srednjeg nivoa ili pojedinih struka. Na primer, policijski funkcioneri mogu imati interes da, manipulativnim predstavljanjem statističkih podataka, pod-stiču nastanak moralne panike da bi opravdali budžetska sredstva uložena u rad specijalizovanih jedinica za suzbijanje organizovanog kriminala ili zahteve za dodelom budućih uvećanih resursa, kao i da skrenu pažnju sa svakodnevnih propusta u radu policijskih službenika. Stručnjaci različitih obrazovnih profi la profesionalno povezani sa proučavanjem ili osmišljavanjem politike borbe protiv organizovanog kriminala, takođe mogu da prenaglašavaju realno stanje u ovoj oblasti kako bi opravdali lične ambicije ili potvrdili tačnost ranije datih projek-cija i preporuka.

Medijskim posredovanjem se neki društveni događaj može preobraziti u talas moralne panike, pa je neophodno razmotriti ulogu sredstava javnog infor-misanja u okviru elitistički konstruisanog modela. Kvalitet izveštavanja o kri-minalu uopšte, pa i o organizovanom kriminalu, prevashodno zavisi od policije i pravosuđa kao osnovnih zvaničnih izvora proverenih informacija. Stjuart Hol razlikuje tri tipične forme vesti o kriminalu: 1) izveštaj zasnovan na izjavama policije o istraživanjima određenog slučaja, odnosno na policijskoj rekonstrukciji događaja; 2) izveštaj o stanju borbe protiv kriminala, zasnovan na statističkim podacima i njihovom tumačenju; i 3) izveštaji o kriminalu zasnovani na okonča-nim sudskim procesima ili praćenju aktuelnih krivičnih postupaka.23 Autorita-tivnost podataka u posedu državnih organa otvara pitanje monopola institucija sistema u tumačenju socijalnih fenomena i događaja. Na primer, državni organi mogu potencirati opasnost od vidova organizovanog kriminala gde postoji poli-tička volja za suzbijanjem i koje inače lako drže pod kontrolom i pokazuju visok stepen efi kasnosti rešavanja otkrivenih slučajeva. U tome im na ruku može ići nestručnost novinara, koji usled elementarnog nepoznavanja fenomenologije organizovanog kriminala u svakoj iole „profesionalnijoj” kriminalnoj grupi vide „mafi ju”. Suprotno, postojanje složenih oblika delovanja grupa organizovanog kriminala koji su teži za otkrivanje i procesuiranje, ili gde zbog koruptivnih inte-resa nedostaje politička volja, biće prikrivano ili marginalizovano u zvaničnim statistikama i dokumentima, te oni nikada neće postati predmet moralne panike konstruisane sa vrha društva.

23 Navedeno prema: Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 73.

Srđan Korać 143

Osnovano se postavlja pitanje da li je moguće posredstvom medija uopšte voditi razumnu javnu raspravu o predmetima koji se pojavljuju u talasima moral-nih panika. Politika izveštavanja obuhvata složen proces odabira i razvrstavanja događaja i njihovo pretvaranje u vesti u obliku prilagođenom ciljnoj čitalačkoj grupi. Izbor vesti određen je privlačnošću teme prema kriterijumu nesvakidašnjo-sti, dramatičnosti, emotivnog naboja, tragičnog ishoda itd. Neki događaj postaje medijski značajan samo ukoliko mu se može dodeliti mesto u okvirima postoje-ćih kulturnih identifi kacija.24 Mediji preuzimaju ulogu glasa celokupne javnosti i tvrde da govore u njeno ime, čime osiguravaju legitimitet za vlastito viđenje nekog događaja. Građanima se manipuliše tako da jedno društveno pitanje uzimaju pre-više ozbiljno a drugo, možda stvarno važno, nedovoljno ozbiljno.

Zbog toga Rodni Tifen (Rodney Tiff en) ispravno prepoznaje pet „crnih” tačaka u kvalitetu medijskog izveštavanja: 1) netačnost jednog ili više elemenata priče direktno otvara prostor za manipulisanje javnim mnjenjem; 2) selektivnost motivisana političkom, ideološkom ili interesnom pristrasnošću profi liše vesti i određuje šta javnost može da zna; 3) nesrazmernost značaja događaja i pažnje koja mu se poklanja, tako što se prikazuju hapšenja sitnih narkodilera a ne izveštava se o vidovima organizovanog kriminala koji dugoročno donose ogromne profi te ali su manje uočljivi za javnost; 4) pogrešno predstavljanje motiva ili razloga aktera događaja o kojem se izveštava — ignoriše se složenost odnosa aktera i nameće se tumačenje u jednostavnim kategorijama dobra i zla; i 5) kroz generalizacije ili insinuacije sadržane u vestima pogrešno se javnost navodi u pogledu stepena i preovladavanja prestupa, pa je tako lakše reći da ima korumpiranih policajaca nego da je neki konkretni službenik policije korumpiran.25 Stoga ne čudi što je moralna panika za pojedine teoretičare, poput Elison Kavanah (Allison Cava-nagh), postala termin isključivo za označavanje zloupotreba novinara u izveštava-nju u vidu namernog „spinovanja” društvenih problema, posebno antisocijalnog ponašanja i kriminala.26

Sociološki koncept moralne panike samo je delimično podesan kao ana-litičko oruđe za objašnjavanje dinamike opažanja pretnje organizovanog kri-minala po bezbednost građana. Sudeći prema izloženim elementima defi nicije moralne panike, organizovani kriminal samo u pojedinim svojim pojavnim obli-cima može postati predmet panike. Na primer, trgovina narkoticima u kontekstu porasta zloupotrebe droga među mladima lako podstiče javnost da, uz dodatnu medijsku interpretaciju štetnog dejstva narkotika, počne ovo područje delovanja

24 Kenet Tompson, Moralna panika, op. cit., str. 69–70.25 Rodney Tiff en, “Tip of the Iceberg or Moral Panic?”, American Behavioral Scientist, Vol. 47, No. 9, May 2004, pp. 1171–3. 26 Opširnije u: Allison Cavanagh, “Taxonomies of anxiety: risks, panics, paedophilia and the Internet”, Electronic Journal of Sociology, 2007, www.sociology.org/content/2007/__cavanagh_taxonomies.pdf.

Srđan Korać144

kriminalne industrije da opaža kao neposrednu pretnju vrednostima zajednice. Dugoročna upotreba droge uništava zdravlje zavisnika, podriva njegovu poro-dicu i čini ga socijalno neproduktivnom individuom, pa stoga predstavlja jasno prepoznatljiv udar na moral i temeljne društvene vrednosti. U slučaju drugih, u javnosti manje vidljivih „grana” kriminalne industrije ili tzv. kriminala belog okovratnika, koje ne prouzrokuju neposredne ljudske žrtve, teško da će moći da se izazove nagli porast zabrinutosti javnosti koji bi stvorio talas moralne panike jer građani ne opažaju da to pogađa njihovu bezbednost. Izuzetak su pojedini vidovi visokotehnološkog kriminala (krađa identiteta i zloupotreba elektronskih kartica i ostalih dokumenata), mada oni jesu realna pretnja samo u zemljama sa visokim udelom korisnika Interneta u ukupnom stanovništvu.

Mogućnost primene koncepta moralne panike na organizovani kriminal posebno je malo verovatna u postkomunističkim društvima, koja pate od hro-ničnog manjka solidarnosti i konsenzusa oko temeljnih društvenih vrednosti i moralnih principa. Slom komunističkog morala i težnja svakog pojedinca da se što bolje lično socijalno pozicionira, u okolnostima kada se tranziciona reforma odvija pod geslom „zgrabi i beži”, dovela je u krajnjem ishodu do kriminalizacije čitavog društva. Nužnost osiguranja biološkog opstanka navelo je većinu gra-đana da u nekom trenutku počine neko, makar i sitno, kriminalno ili nemoralno delo, dok se veština beskrupoloznog napredovanja na društvenoj lestvici počela označavati kao „sposobnost”. Tako je za većinu građana odgovor na nedoumicu oko izbora alternativnog vrednosnog sistema bio prilagođavanje stanju druš-tvene anomije prihvatanjem kriminalnih obrazaca ponašanja kao „normalnih”, uobičajenih modela društvene komunikacije. Rašireno prihvatanje kriminalnog ponašanja, ma koliko neki njegovi vidovi bili „bezazleni” sa stanovišta društvene opasnosti, u velikoj meri bilo je izraz podražavanja ponašanja predstavnika vla-sti koje nije bilo sankcionisano. Zahvaljujući „domino efektu” kršenje moralnih i zakonskih normi postalo je rasprostranjeno u svim slojevima društva, čime je bio podriven nekadašnji vrednosni konsenzus. Etika je iščezla iz profesije, svih segmenata javnog i privatnog sektora i društvenih odnosa.

Opisana moralna dezorijentisanost u pogledu vrednovanja kriminala kao devijantnog ponašanja dodatno je bila pojačana u bivšim jugoslovenskim republi-kama, usled učešća u građanskom ratu i izolovanosti pod pritiskom međunarod-nih aktera. Brojnim televizijskim emisijama i novinskim tekstovima stvorena je kod dela tadašnje javnosti, posebno mladih naraštaja, predstava o akterima orga-nizovanog kriminala kao uspešnim poslovnim ljudima i požrtvovanim rodolju-bima. Nekritičkim poređenjem sa idealizovanim epskim junacima iz nacionalne prošlosti javno mnjenje je dodeljivalo oreol heroja pojedinim vođama paravoj-nih jedinica — zametaka kasnijih grupa organizovanog kriminala. „Kritična

Srđan Korać 145

masa” javnosti potrebna za izazivanje moralne panike oko organizovanog kri-minala teško da može nastati upravo zbog iskrivljenih predstava i/ili nedovoljne informisanosti građana o posrednom štetnom dejstvu organizovanog kriminala po njihove živote i blagostanje. Utoliko se čini malo verovatnim da otkriće, pri-mera radi, ilegalne trgovine kulturnim dobrima, raširene prakse pranja novca ili upliva organizovanog kriminala u sport mogu da stvore moralnu paniku kod inače slabo razvijene demokratske javnosti, kojoj je još uvek strana autonomna socijalna ili politička akcija.

Selektivna reakcija državnih institucija ili aktera političkog procesa koji utiču na oblikovanje javnog mnjenja u postkomunističkim društvima, poput Srbije, čini se da ne odgovara sadržini Koenove defi nicije, niti pominjanom eli-tistički konstruisanom modelu moralne panike. Izostanak zahteva građana za uklanjanjem bezbednosne pretnje usled odsustva same moralne panike ne izi-skuje preduzimanje odgovarajućih akcija državnih organa u vidu zakonodavnih, represivnih ili kontrolnih mera. U okolnostima netransparentnog fi nansiranja političkih stranaka i predizbornih kampanja postoji verovatnoća da vladajuća elita neće posredstvom medija podstaći talas moralne panike oko organizova-nog kriminala ukoliko ne postoji saglasnost da se ozbiljno pristupi borbi protiv ovog socijalnog fenomena. Manjak saglasnosti mogao bi da bude posledica inte-resne povezanosti pojedinaca iz krugova vlasti sa kriminalcima, odnosno podele kriminalnih profi ta sa visokim javnim funkcionerima u vidu stabilnih korupcij-skih aranžmana.27 Alternativno objašnjenje neprikladnosti elitistički konstruisa-nog modela jeste praksa političke instrumentalizacije moralne panike. Vladajuća stranka/koalicija koristi moralnu paniku oko organizovanog kriminala kako bi prvo prenaglašavanjem značaja manje opasnih kriminalnih grupa ukazala na postojanje društvenog problema, a potom krenula u već pripremljeni obračun i tako prikazala u javnosti kako baš ona ima delotvoran odgovor na pretnje bezbed-nosti građana. Opozicione političke snage mogu posredstvom naklonjenih medija da izazovu moralnu paniku kako bi u okviru predizborne kampanje pokazale da vlast ne želi da suzbije organizovani kriminal. Na planu zaštite grupnih birokrat-skih interesa prirođenih rukovođenju policijom, pravosuđem i javnim službama sa ulogom u sistemu institucija za sprečavanje i suzbijanje organizovanog krimi-nala, moguća je pojava smanjenja značaja primećenog kriminalnog ponašanja. Policijski rukovodioci sa srednjeg nivoa hijerarhije, vođeni motivom očuvanja vla-stitih položaja i privilegija, mogu da manipulacijom statističkim podacima o radu policijskih službenika i gonjenim krivičnim delima spreče protok informacija

27 Opširnije o potencijalnom uticaju organizovanog kriminala na vlasti balkanskih zemalja videti u: Srđan Korać, „Korupcija kao model delovanja transnacionalnog organizovanog kri-minala u jugoistočnoj Evropi”, Međunarodna politika, God. LVII, br. 1124, oktobar–decembar 2006, str. 38–48.

Srđan Korać146

o devijantnom ponašanju ka medijima, i time posredno onemoguće nastanak moralne panike. Takođe, sudeći prema žalbama roditelja koje su dospele u jav-nost tokom proteklih nekoliko godina, pojedini direktori osnovnih ili srednjih škola u Srbiji svesno su prikrivali prodaju droge u školskom dvorištu, kako bi pred nadređenim prosvetnim vlastima stvorili lažnu predstavu da pod njihovom upravom nema problema.

Uloga u modernom demokratskom poretku kao svojevrsne četvrte vla-sti preporučuje medije za edukaciju šire javnosti o štetnom delovanju fenomena organizovanog kriminala. Nažalost, manjak profesionalnog integriteta i kritičkog pristupa u izveštavanju i senzacionalističko bavljenje problematikom organizo-vanog kriminala i kriminalizacije društva u celini, obeležilo je rad medija tokom protekle dve dekade u postkomunističkim zemljama Balkana. Pasivan stav većeg broja urednika i novinara u pogledu primene analitičko-istraživačkog pristupa bio je uslovljen različitim vidovima institucionalnog i neformalnog zastrašiva-nja, pretnje i upotrebe nasilja protiv pojedinaca koji bi se eventualno angažovali na planu prevencije i suzbijanja organizovanog kriminala. Pojedini mediji su, vođeni ciljem širenja čitalačke publike i maksimalizacije profi ta, umesto nagla-šavanja društvene opasnosti od organizovanog kriminala, čitav problem sveli na jeft inu zabavu i (ne)svesno olakšali promociju interesa pseudopatriotskih krimi-nalnih krugova.28

Zaključak

Međudejstvo javnosti, medija, državnih institucija i ostalih aktera demo-kratskog političkog procesa u značajnoj meri utiče na to kako će građani opažati fenomen organizovanog kriminala u kontekstu postojanja pretnje po ličnu bez-bednost i temeljne vrednosti društva kojem pripadaju. Razlika u prirodi i stepenu bezbednosne pretnje koju pojedini vidovi organizovanog kriminala predstavljaju za ljudsku bezbednost stvara pometnju kod građana u pokušaju da ocene koje opasnosti jesu objektivne. Teškoće u ocenjivanju objektivnosti bezbednosnih pretnji umanjuju mogućnost stvaranja konsenzusa u javnoj raspravi i političkom procesu o tome da li bi trebalo uputiti zahteve državnim institucijama za otkla-njanjem izvora pretnji iz socijalnog okruženja.

U postkomunističkim društvima, poput Srbije, pojavljuje se problem zato što nema ko da formuliše zahtev institucijama vlasti da reaguju na organizovani kriminal. Slabo razvijena svest građanskog društva da upravo ono treba i može da utiče na stvaranje i vođenje javne politike uvek, a ne samo glasanjem na izborima,

28 O tabloidima kao primeru neprofesionalnog izveštavanja pogledati više u: Miša Đurković, „Tabloidi u Srbiji”, Revija za bezbednost, God. III, br. 4, april 2009, str. 53–61.

Srđan Korać 147

otvara prostor vladajućoj eliti da manipuliše društvenim problemom organi-zovanog kriminala. Analiza dinamike oblikovanja percepcije organizovanog kriminala posredstvom sociološkog koncepta moralne panike pokazuje da su, u okolnostima moralne dezorijentisanosti na nivou čitavog društva, institucije sistema i mediji glavni akteri u procesu stvaranja talasa moralne panike. Zapravo je češći slučaj u tranzicionim zemljama da vlasti posredstvom medija sprečavaju nastanak moralne panike oko fenomena povezanih sa delovanjem grupa organi-zovanog kriminala. Opažanje bezbednosne pretnje organizovanog kriminala je instrumentalizovano radi osvajanja, očuvanja ili jačanja vlasti, pa se organizovani kriminal problematizuje u javnom diskursu u zavisnosti od trenutnog odnosa snaga političkih aktera.

Opisane strukturne okolnosti navode na zaključak da u postkomunistič-kim zemljama koncept moralne panike ima ograničenu upotrebnu vrednost za objašnjavanje reakcije javnosti na društveni problem organizovanog kriminala. Tamo gde usled kraha morala i neizgrađene demokratske javnosti postoji manje-više trpeljiv stav prema kriminalnim obrascima ponašanja, nije moguće prime-niti model moralne panike. Postojana egzistencijalna ugroženost većine građana i tradicija odobravanja i blagonaklonog stava prema nasilnom ponašanju u svim oblastima društvenih odnosa čini se da su osnovni uzroci preovlađujuće moralne ravnodušnosti. Moralna većina sa jasnom svešću o dugoročnim opasnostima organizovanog kriminala, koja bi „žigosala” ovo devijantno ponašanje i posta-vila konkretne zahteve u političkom procesu, ili uopšte ne postoji ili, u najboljem slučaju, postoji ali nije sposobna da javno artikuliše stavove o društvenim pro-blemima.

Bibliografi ja

Baldwin, David A., “Th e concept of security”, Review of International Studies, Vol. 23, 1997.

Béland, Daniel, “Th e Political Construction of Collective Insecurity: From Moral Panic to Blame Avoidance and Organized Irresponsibility”, Working Papers Series 126, October 2005, Center for European Studies, www.ces.fas.harvard.edu/publications/docs/pdfs/Beland.pdf.

Ben-Yehuda, Nachman, “Th e Sociology of Moral Panics: Toward a New Synthesis”, Th e Sociological Quarterly, Vol. 27, No. 4, Winter 1986.

Carrabine, Eamonn et al., Criminology: A sociological introduction, Routledge, London and New York, 2004.

Srđan Korać148

Cavanagh, Allison, “Taxonomies of anxiety: risks, panics, paedophilia and the Internet”, Electronic Journal of Sociology, 2007, www.sociology.org/content/2007/__cavanagh_taxonomies.pdf. Critcher, Chas (ed.), Moral Panics and the Media, Open University Press, Berk-shire, 2006.Findlay, Mark, “Governing Th rough Globalised Crime”, in: Wilson, Eric and Lind-sey, Tim (eds), Government of the Shadows: Parapolitics and Criminal Sovereignty, Pluto Press, London and New York, 2009.Goode, Erich and Ben-Yehuda, Nachman, Moral panics: Th e Social Construction of Deviance, Blackwell, Oxford, 1994.“Human Development Report 1994”, UNDP, 1994, http://hdr.undp.org/en/media/hdr_1994_en.pdf.King, Gary and Murray, Christopher J. L., “Rethinking Human Security”, Politi-cal Science Quarterly, Vol. 116, No. 4, 2001–2.Marsh, Ian and Melville, Gaynor, Crime, Justice and the Media, Routledge, Lon-don and New York, 2009.Tiff en, Rodney, “Tip of the Iceberg or Moral Panic?”, American Behavioral Scien-tist, Vol. 47, No. 9, May 2004.Tompson, Kenet, Moralna panika, Klio, Beograd, 2003. Ungar, Sheldon, “Moral Panic Versus Risk Society: Th e Implications of the Chan-ging Sites of Social Anxiety”, British Journal of Sociology, Vol. 52, No. 2, June 2001.Wacquant, Loïc, Urban Outcasts: A Comparative Sociology of Advanced Margina-lity, Polity Press, Cambridge and Malden, 2008.Waiton, Stuart, Th e Politics of Antisocial Behavior: Amoral Panics, Routledge, New York and London, 2008.Woodiwiss, Michael and Hobbs, Dick, “Organized Evil and the Atlantic Alliance: Moral Panics and the Rethoric of Organized Crime Policing in America and Bri-tain”, British Journal of Criminology, Vol. 49, 2009.

MORAL PANICS AND ORGANISED CRIME

Th e paper analyses how public perception of organised crime, considered as a security threat posed to individuals and social values, has been changed due to the interaction between citizens, the media, public institutions, and

Srđan Korać 149

other stakeholders. Th e analysis is aimed at establishing the dynamics of forming perceptions of the threat of organised crime by applying the sociological concept of moral panic. Aft er a brief theoretical introduction and a short review of case studies, the author explores whether this sociological notion is methodologically aplicable to the security situation in post-communist societies. Th e diverse threats arising from organised crime create a confusion in the public opinion, and hamper the citizens’ ability to objectively evaluate which particular threats are real. Obstacles to making an objective threat assessment minimise the possibility of reaching a consensus within the society on the required protective measures. A weak democratic political culture, rudimentary civil society or moral turmoil, have all encouraged political elites and the media to use moral panic with regard to organised crime. In the transitional societes that have experienced a civil war — e.g. the countries of former Yugoslavia — there tends to exist a generally tolerant attitude towards violence. Th is contributes to an easy instrumentalisation of moral panics for political purposes. Organised crime becomes a part of public discourse only if and when the issue supports the particular interest of a political elite: either to defeat political enemies at an election, or to prepare the public for new anti-organised crime police actions. Th e author concludes that the concept of moral panic carries limited methodological utility when applied to perceptions of the threat of organised crime in societies in transition.

Key words: moral panic, organised crime, human security, the media, public opinion, state institutions, control policy.

UDK: 343.137Godina IV, broj 2, 2010, str. 150–166


NEZAKONITA OBAVEŠTAJNA OPERATIVA

Aleksandar Fatić ∗


APSTRAKT

Tekst se bavi diskusijom obaveštajne operative sa tačke gledišta represivnog i tradicionalnog delovanja obaveštajnog aparata i suprotstavlja taj pojam obaveštajne operative savremenoj neagresivnoj operativi, koja oštro raz-dvaja obaveštajni rad kao prikupljanje informacije od bilo kakvih poli-cijskih, represivnih funkcija. Autor diskutuje političke i bezbednosne okolnosti koje utiču na to da neka zemlja izabere jedan od dva opšta stila obaveštajnog rada i ukazuje na cene u domenu demokratske kulture koje proističu iz jednog i iz drugog stila obaveštajnog delovanja. Autor zaklju-čuje da je nadzor nad obaveštajnim agencijama nesporno bitan, ali da je daleko bitnije da obaveštajne strukture raspolažu sopstvenim unutrašnjim etičkim standardima koji će delovati kao korektiv i ograničavajući faktori bez spoljašnje represije, a koji će biti zasnovani na uvidu u odgovarajući pojam građanskih prava i na princip proporcionalnosti u primeni ovlašće-nja kada je reč o doživljaju različitih bezbednosnih pitanja.

Ključne reči: agresivni/neagresivni obaveštajni rad, bezbednosne okolnosti, bezbednosni/kriminalistički obaveštajni rad, represivni model, Bliski istok, upotreba otrova, ubistva, subverzije, prikupljanje informacija, građanska prava, etika obaveštajnih agencija.

Grigori Mairanovski (Григорий Моисеевич Майрановский), direktor specijalnog odeljenja sovjetskog KGB zadužen za razvoj i eksperimente sa otro-vima koje je služba koristila za ubistva političkih protivnika u inostranstvu za ∗ [email protected]

Aleksandar Fatić 151

vreme Staljinove (Иос́иф Виссарион́ович Стал́ин) vlasti (postavljen za direktora laboratorije 1938, uhapšen i poslat u gulag 1951), u jednom trenutku došao je do zanimljivog otkrića prilikom eksperimentisanja sa otrovima na ruskim zatvore-nicima. Prilikom ubrizgavanja koktela koji je nazivao „injekcija C”, namenjenog brzom ubijanju žrtve bez uočljivog hemijskog traga prilikom obdukcije, primetio je da žrtve, tokom 24 časa pre nego što umru, počinju da govore i odgovaraju na pitanja bez kontrole. Na jednom mestu Mairanovski je primetio:

To me je navelo na pomisao da bi ova mešavina mogla da se upotre-bljava na osumnjičenima tokom ispitivanja, kako bi se postiglo ono što nazivamo većom otvorenošću osumnjičenog prilikom saslušanja. To bi moglo biti izuzetno korisno (...) sa onim zatvorenicima koji previše ener-gično odbijaju da priznaju krivicu.1

Opisani redovi potiču iz polovine prošlog veka, ali ni u kom slučaju nisu ostali u arhivu istorije kao oznaka prakse koja je u tom veku i prestala. Novem-bra 2006. godine u Londonu otrovan je polonijumom viši pukovnik sovjet-skog KGB-a, a kasnije ruskog FSB (Federalne službe bezbednosti), Aleksandar Litvinjenko (Алексан́др Вал́ьтерович Литвинéнко), prebeg na Zapad i kriti-čar ruske vlasti. Litvinjenko je ubijen radioaktivnim polonijumom visokog ste-pena čistoće čije je poreklo trasirano ka izvesnom Andreju Lugovoju (Андрéй Константин́ович Луговой́), bivšem operativcu KGB-a, čije je, 2007. godine, izručenje od Rusije i zvanično zatražilo britansko ministarstvo spoljnih poslova. Izručenje je odbijeno, Lugovoj je u međuvremenu izabran za poslanika u ruskoj Dumi, a neposredno posle ovih događaja citirao ga je španski El Pais kako tvrdi da, na mestu predsednika Rusije, ne bi oklevao da daje naloge da se svi koji rade protiv interesa Rusije „istrebe”.2

Na drugoj strani sveta, u Pakistanu, jedinstvena vojno-civilna obaveštajna služba sa istovremenim funkcijama službe državne bezbednosti, ISI (Inter-Servi-ces Intelligence), koja je bila pod direktnom kontrolom generala koji su do 2009. godine rukovodili Pakistanom, od kojih je poslednji bio general Pervez Muša-raf (Pervez Musharraf), do kraja dvadesetog veka aktivno je obučavala islamske radikale. ISI je, uz podršku SAD, pomogao da u Avganistanu na vlast dođu tali-bani, i samo do početka devedesetih godina prošlog veka je, u mreži logora za obuku u Pakistanu i Avganistanu, obučio oko 35 000 mudžahedina, islamskih boraca iz zemalja širom sveta, od kojih je značajan broj bio iz Saudijske Arabije. Saudijska Arabija je tokom osamdesetih godina direktno fi nansirala oko 20 000

1 Carey Scott, “Poisons testen on Stalin’s prisoners”, Sunday Times, 15 October 2005; takođe navedeno u: Boris Volodarsky, KGB’s Poison Factory, Zenith Press, Minneapolis, 2009, p. 42.2 “Anyone harming Russia should be exterminated, says Andrei Lugovoy”, Times Online, 16 December 2008, www.timesonline.co.uk/tol/news/world/europe/article5349013.ece, 12/03/2010.

Aleksandar Fatić152

pakistanskih medresa, islamskih škola, odakle su studenti često direktno regru-tovani za obuku za džihad u vojnim kampovima. Centrala za obuku islamskih boraca nalazila se u gradu Pešavaru na severu Pakistana, blizu granice sa Avga-nistanom, u oblasti za koju se i danas smatra da se u njoj skriva Osama bin Laden (Osama bin Laden), koji je, što treba imati u vidu, i sam Saudijac. Kompletna obuka, pa i sama centrala, nalazila se u zvaničnom ISI-jevom trenažnom centru u Pešavaru, pod imenom Makhtab al-Khidmat. Ovaj centar se 1989. godine tran-sformisao u tajnu vojnu bazu poznatu kao Al-Quaida. Iz rata sa Avganistanom u bazu Al Kaide, koja je kasnije postala poznata kao svetski razgranata teroristička mreža, regrutovano je preko 100 000 islamskih boraca, veterana avganistanskog ratišta.3 Sve vreme formiranja ove mreže ključnu ulogu u obuci igrao je ISI, koji se danas, pod pritiskom SAD, bori protiv terorizma u Pakistanu.

ISI je osnovan 1948, posle pakistansko-indijskog rata 1947, a njegov osnivač bio je britanski general Viljem Kotorn (William R. Cawthorne), koji je, u samoj fazi nastanka Pakistana kao muslimanske države koja se odvojila od Indije, bio zamenik šefa pakistanskog generalštaba. Zvanična misija ISI uključuje: praće-nje političkog i vojnog stanja u susednim zemljama i u svojoj zemlji, koordina-ciju obaveštajnog rada pri armiji, mornarici i vazduhoplovstvu, stalan i aktivan nadzor nad zaposlenima, nadzor nad strancima i medijima, kao i nadzor nad „politički aktivnim segmentima pakistanskog društva”. Ona takođe zvanično uključuje i nadzor nad stranim diplomatama u Pakistanu, kao i nad pakistan-skim diplomatama u inostranstvu, presretanje i praćenje komunikacija, obezbe-đenje pakistanskog nuklearnog programa, i obezbeđenje vrha generalskog kadra, koji je donedavno bio i politička elita Pakistana.

Glavni stil rada ISI je tzv. agresivni obaveštajni rad, koji uključuje segmente špijunaže, psihološkog rata, subverzije, sabotaže i podsticanja pobunjeničkih pokreta u susedstvu. Najpoznatiji projekt ISI bio je upravo njihova saradnja sa talibanima. Zvanično, primarni institucionalni okvir delovanja operativaca ISI čine pakistanske ambasade u svetu, mediji i multinacionalne kompanije, a svi operativci, uključujući i one regrutovane iz jedinica pakistanskih komandosa (SSG jedinice) obučeni su u metodologiji diplomatskog rada i diplomatskoj admi-nistraciji. Služba je pod kontrolom vojske, s tim da se u nju ne raspoređuju ofi -ciri iz drugih rodova vojske iznad čina majora na periode duže od tri godine, a generalni direktor je general-pukovnik koji se tom prilikom prvi put postavlja u ISI, to jest koji nikada nije bio operativac ili rukovodilac u službi pre nego što je postao direktor. Na opisani način postiže se odgovarajuća kontrola po vertikali od strane samog vrha generalskog kadra.

3 Paul Todd and Jonathan Bloch, Global intelligence: Th e World’s Secret Services Today, Zed Books, London, 2003, p. 87.


Kada se razmotre segmenti zvanične misije ISI vidi se sasvim jasno da se ona u domenima poput subverzije ili promovisanja pobunjeničkih pokreta u ino-stranstvu nalazi u potpuno nelegalnom području delovanja, jednako nelegalnom kao što je agresivno sprovođenje ubistava političkih protivnika koje su sprovo-dile sovjetske obaveštajne strukture pod kišobran institucijom KGB-a, a danas FSB-a. Ista je situacija i sa brojnim drugim obaveštajnim službama koje se bave takozvanim bezbednosnim obaveštajnim radom, koji je upravo po svom odnosu prema zakonitosti možda ponajviše različit od takozvanog kriminalističkog oba-veštajnog rada.

Pojam „operative” u bezbednosnom obaveštajnom radu: agresivni i neagresivni obaveštajni rad

Savremeni zapadni koncept obaveštajne operative različit je od koncepta operative nasleđenog iz sovjetskog i srodnih okvira obaveštajnog delovanja. Prvi koncept relativno jednoznačno razdvaja prikupljanje informacija, kao autentični obaveštajni rad, kako mu i ime kaže, od represivnog delovanja, a pogotovo od ofanzivnih akcija koje se po svom opisu poklapaju sa najozbiljnijim krivičnim delima, a koje u sovjetskom modelu spadaju u klasičnu „obaveštajnu operativu”. Isti taj model prisutan je u pakistanskom, kineskom i nekim drugim organizaci-onim oblicima obaveštajnih službi.

Savremena obaveštajna operativa podrazumeva, pre svega, sposobnost da se, korišćenjem veština u komunikaciji sa ljudima, ali i analitičkih veština koje se primenjuju na analizu „otvorenog izvora” (javno dostupne informacije u medi-jima, recimo), dođe do korisnog obaveštajnog materijala na osnovu koga se mogu izvoditi zaključci o nekoj temi koja je od interesa za državu. Ta vrsta obaveštajne operative pre svega podrazumeva da operativac igra ulogu aktivnog ili pasivnog posmatrača (bilo da posmatra zbivanja kao njihov učesnik, recimo kao učesnik u nekoj komunikaciji, bilo da ih posmatra sa strane), a nikako da on preduzima nekakve intervencije, pogotovo ne akcije agresivnog tipa, prema licima ili insti-tucijama druge države. Isti je model delovanja obaveštajnih službenika — sa pojavom kriminalističkog obaveštajnog rada koji se odvija na teritoriji sopstvene zemlje i koji je, za razliku od bezbednosnog obaveštajnog rada, strogo u skladu sa zakonom — prenesen u zapadnim zemljama i u domen kriminalističkog obave-štajnog rada. Kada danas službenik britanske službe bezbednosti MI5 deluje na terenu prema grupama koje su osumnjičene da su uključene u operacije organizo-vanog kriminala ili terorizma, on uopšte ne poseduje policijska ovlašćenja za pri-vođenje i zadržavanje lica, za oduzimanje stvari, pa čak, u mnogim slučajevima, ni za podnošenje krivičnih prijava. Stav te u Evropi najrazvijenije i najuspešnije obaveštajne službe jeste da je represija posao klasične policije, a da je obaveštajni


rad „elitni” deo bezbednosnog rada u zemlji, i da se njime bave osobe koje imaju sklonosti i sposobnosti za analitičko izvođenje zaključaka i dolaženje do infor-macija na diskretan način. Isti taj model delovanja zapadne službe, uključujući i obaveštajne službe SAD, primenjuju i na bezbednosni obaveštajni rad. Njihov osnovni cilj jeste da dođu do informacija, a ne da na mestu delovanja prouzro-kuju poremećaje iz kojih će se jasno videti da su na tom mestu bili i da su imali interes za neko konkretno pitanje. Deo misije obaveštajca je ne samo da prikupi informacije, već, ako je moguće, da strana o kojoj prikuplja informacije ne bude svesna da uopšte postoji interes za te informacije, a pogotovo da je neko pokušao da do njih dođe. Stoga je pojam obaveštajne operative zapadnog sveta upravo ono što sugeriše reč intelligence: analitički pristup tajno dobijenim informacijama.

U bivšem komunističkom svetu, pojam obaveštajne operative tradicionalno je znatno širi i podrazumeva dosta siroviju i manje efektivnu strategiju dolaže-nja do informacija, ali i agresivnog delovanja u inostranstvu. Tako se, ponekad, za obaveštajne službe kakve, recimo, postoje pri diplomatijama bivših i sadaš-njih istočnih zemalja, kaže da „nemaju ovlašćenja za operativno delovanje”, iako se one po svojoj misiji bave upravo onakvim prikupljanjem obaveštajnih poda-taka kakvo primenjuju i zapadne zemlje. U istočnom modelu poimanja obaveštaj-nog rada „operativno delovanje” podrazumeva agresivno postupanje, subverzije, ubistva političkih neistomišljenika (što je, recimo, Služba državne bezbednosti SFRJ činila upotrebom ljudi iz podzemlja, za šta su neki i robijali u evropskim zemljama), dakle jednu vrstu postupanja koja je, u svojoj gruboj formi, skicirana u zvaničnim formulacijama misije pakistanske službe državne bezbednosti sa integrisanim funkcijama obaveštajne službe. U bivšoj Jugoslaviji mogli su se sre-sti pripadnici takozvanog obaveštajnog aparata koji su ponosno izjavljivali koliko su ljudi uhapsili, što pokazuje da njihovo delovanje i nije bilo obaveštajno, nego obično policijsko delovanje. Slična je situacija bila i sa sovjetskim obaveštajnim službama, koje su se, što je sada dobro dokumentovano, bavile sistematskim pla-niranjem ubistava disidenata, pogotovo političkih ili disidenata iz samih obave-štajnih struktura, često upotrebom otrova. Ta praksa se nastavlja i danas. Svakako najpoznatiji su slučajevi trovanja Litvinjenka 2006. i pokušaj trovanja tadašnjeg ukrajinskog predsedničkog kandidata, Viktora Juščenka (Віктор Андрійович Ющенко), 2004. godine, ali je reč o praksi koja potiče još iz vremena kada je vođa ruskih belogardejaca u izbeglištvu, general Vrangel (Пётр Николае́вич Вран́гель), otrovan aprila 1920. godine u Sremskim Karlovcima, a umro u Bri-selu 1928. godine.

Viktor Juščenko je septembra 2004. godine iznenada počeo da oseća sna-žan bol u abdomenu, a potom je usledilo oticanje i pojava lezija po koži lica. Posle niza ispitivanja u jednoj austrijskoj klinici konačno je utvrđeno da je Juščenko otrovan koncentrisanom dozom hemikalije po imenu dioksin, koja ne ostavlja


trag ako se specifi čno ne traži upravo ta hemikalija. Juščenkov izborni tim odmah je optužio njegovog protivkandidata i tadašnjeg ukrajinskog premijera, ruskog favorita na izborima, Viktora Janukoviča (Вiктор Федорович Янукович), koji je takođe bio favorit odlazećeg ukrajinskog predsednika, Leonida Kučme (Леонід Данилович Кучма). Neposredno po incidentu Vasil Baziv (Васил́ь Андрій́ович Баз́ів), zamenik šefa Kučmine predsedničke administracije otvoreno se izrugao Juščenku izjavivši da „bi sa njim sve bilo u redu da je odmah popio sto grama votke”.4 Izrugivanje je nastavljeno i kasnije, tako da je 2008. godine, četiri godine nakon incidenta, tadašnja ukrajinska premijerka, a 2004. i Juščenkova politička saveznica, Julija Timošenko (Юлія Володимирівна Тимошенко), izjavila da je Juščenkov „jedini problem trovanje neograničnom vlašću”, u vreme kada je Juščenko bio predsednik Ukrajine.5

Tradicionalni model agresivnog obaveštajnog rada nasleđen iz sovjetskog perioda može se dobro sagledati upravo na primeru Juščenka. Akcija prema njemu koordinisana je sa unutrašnjim političkim protivnicima, uključujući i nestabilne saveznike. Na ovaj način postizao se cilj da se u ciljnoj zemlji (u ovom slučaju u Ukrajini) podrže određene političke snage, a onemoguće u delovanju druge, njima suprotstavljene snage, ali i cilj da se politički protivnici zastraše i da im se stavi do znanja da postoji samo jedna, za njih lično, bezbedna politička orijentacija. Agresivni obaveštajni rad sastoji se upravo u strategiji da se prikupljanje infor-macija tretira ravnopravno sa specijalnim akcijama, ubistvima i subverzijama. Iako je i pasivni obaveštajni rad nezakonit u ciljnoj zemlji (stoga recimo da „agenti spavači” u američkoj CIA, za koje se otkrilo da rade za sovjetske i kasnije ruske strukture, iako su se bavili isključivo pasivnim obaveštajnim radom i danas izdr-žavaju dugogodišnje zatvorske kazne u SAD), agresivni obaveštajni rad, u direk-tnom smislu, zadovoljava, sa tačke gledišta same fenomenologije akcija, defi niciju terorizma, i utoliko je problematičniji sa tačke gledišta međunarodne bezbedno-sti. Činjenica da akcije trovanja političkih protivnika, naručene likvidacije od strane podzemlja, subverzije i slične taktike preduzimaju države, a ne terorističke grupe, sama po sebi ne znači da se te akcije ne mogu okarakterisati kao epizode državnog terorizma. Stoga je agresivni obaveštajni rad neka vrsta sankcionisanog državnog terorizma van granica svoje zemlje, a u ekstremnim slučajevima i unu-tar svoje zemlje, što je, recimo, bio slučaj sa američkim FBI u vreme direktorova-nja Edgara Huvera (Edgar J. Hoover), koji je nezakonito prikupljao materijale za dosijee američkih državljana, uključujući i političare i javne ličnosti.

4 “Candidate ‘poisoned’ in Ukraine”, BBC News, 17 September 2004, 11/03/2010; “Ukra-ine: Mystery Behind Yushchenko’s Poisoning Continues”, RFE/RL, 18 September 2006, www.rferl.org/content/article/1071434.html, 11/03/2010; “Who poisoned Yuschenko?”, Timesonline, 8 December 2004, www.timesonline.co.uk/tol/news/world/article400357.ece, 12/03/2010.5 “Ukraine prime minister mocks president’s poisoning”, USA Today, 18 September 2008, www.usatoday.com/news/world/2008-09-18-3581908726_x.htm, 12/03/2010.


Bezbednosni kontekst agresivnog obaveštajnog rada

Razlozi iz kojih se neka zemlja opredeljuje za dominantni stil bezbedno-snog obaveštajnog rada, za agresivni ili neagresivni, zavise pre svega od bezbed-nosnog konteksta u toj zemlji i od njenog doživljaja najizraženijih bezbednosnih pretnji i najadekvatnijih načina da na te pretnje odgovori. U prethodnom poglav-lju je pomenuto da, bar u istočnoj Evropi, agresivni bezbednosni obaveštajni rad pre svega nosi asocijaciju sovjetskog nasleđa, možda zbog toga što su Sovjeti u najvećoj meri sprovodili problematične akcije u drugim zemljama, uključujući i zapadne zemlje, i te akcije su otkrivane. Na primer, posle otkrivanja danas već antologijskog ubistva bugarskog disidenta Georgi Markova (Георги Марков), 7. septembra 1978. godine, u zajedničkoj sovjetsko-bugarskoj akciji agresivnog obaveštajnog bezbednosnog rada, kada je Markov, disident još od 1969. godine i izraziti kritičar bugarskog komunističkog lidera Todora Živkova (Тодор Живков) na radiju Bi-Bi-Sija, gde je bio zaposlen, ubijen ispaljivanjem otrovnog zrna iz spe-cijalno pripremljenog kišobrana, na mostu Vaterlo u Londonu, postala je opšta praksa da se ta vrsta atentata pripisuje sovjetskim obaveštajnim službama.6

Navedene činjenice, međutim, ne znače da druge zemlje ne primenjuju agresivni obaveštajni rad, pre svega one koje doživljavaju takvo postupanje kao neophodno za sprečavanje direktne bezbednosne pretnje za svoju teritoriju i sta-novništvo. Možda najpoznatija takva država danas je Izrael.

Bliski istok: politika sankcionisanih ubistava

Izrael poseduje tri glavne obaveštajne agencije: unutrašnju službu, pod popu-larnim imenom Šin Bet (Shin Bet), vojnu obaveštajnu službu Aman (Aman) i Insti-tut za obaveštajne i specijalne poslove — Mosad (Mossad). Poslednja služba je od prevashodnog značaja za razmatranje nezakonite obaveštajne operative, jer agre-sivni obaveštajni rad u svom ekstremnom obliku spada u njenu zvaničnu misiju.

6 Treba, međutim, imati u vidu da „metodologija kišobrana” nije primenjena jedino na Mar-kovu. Prilikom priprema za ubistvo Markova, bugarski KDS (ekvivalent sovjetskog KGB) je kišobran dobijen od KGB-a isprobao na disidentu iz redova samog KDS, Vladimiru Kostovu (Владимир Костов), 28. avgusta 1978. u Parizu. Kostov je preživeo jer se otrovni projektil nije aktivirao, to jest začepili su se otvori iz kojih je trebalo da isteče ricin, otrov koji je ubio Markova. Zahvaljujući Kostovu utvrđeno je kako je Markov ubijen, jer je ricin još jedan od otrova koji ne ostavljaju tragove. Kada je čuo za ubistvo Markova, Kostov je prijavio da je i sam povređen kišo-branom u butinu, pa je deo njegovog tkiva sa mesta uboda hirurški odstranjen i u njemu je pro-nađen mikroskopski projektil sa dva zapušena otvora, pun ricina koji nije uspeo da isteče u telo. Potom je isti takav projektil, inače nevidljiv golim okom, tražen i nađen u telu Markova, ali, kao što se moglo i očekivati, u njemu su otvori bili slobodni i ricin je istekao u telo. Neposredno pre pokušaja ubistva Kostova, bugarski KDS izvršio je još jednu neuspešnu probu, ispalivši projek-til ricina u telo jednog bugarskog zatvorenika osuđenog na smrt, ali i tada projektil nije ispustio ricin i zatvorenik je ostao živ. Videti u: Boris Volodarsky, KGB’s Poison Factory, op. cit., p. 24.


Mosad je baziran u Tel Avivu i prema široko prihvaćenim procenama ima oko 1 200 stalno zaposlenih službenika, podeljenih u nekoliko odeljenja. Najveće po obimu je Odeljenje za prikupljanje podataka koje se bavi klasičnom špijunažom i raspolaže široko rasprostranjenom mrežom operativaca na terenu, što govori o naglasku na ono što obaveštajni žargon poznaje kao Humint (skraćeno od engl. Human Intelligence), to jest obaveštajni rad zasnovan na ljudskom fak-toru, obično sagledavan u kontrastu sa modelom Sigint (Signals Intelligence), koji se zasniva na presretanju poruka poslatih putem elektromagnetnog spektra, to jest elektronskih komunikacija. U Izraelu je Sigint najvećim delom u rukama vojne obaveštajne službe, dok se Mosad bavi u načelu „ljudskim obaveštajnim radom”.

Odeljenje Mosada za specijalne operacije, pod imenom Metsada (Metsada) zaduženo je za tajna ubistva, sabotaže, paravojne operacije i psihološke operacije u saradnji sa Odeljenjem za psihološko ratovanje (Lohama Psichologit — LAP). Najkomplikovanija ubistva, specijalno u okupiranim teritorijama, obavlja vojna obaveštajna služba Anan preko svoje jedinice Dudevan (Dudevan, hebr. trešnja). Metode koje se koriste za ubistva različite su: od vazdušnih napada projektilima iz helikoptera, preko trovanja, sve do vrlo popularnog metoda postavljanja malih količina eksploziva u sedište automobila ili u mobilni telefon.

Izraelske službe ubile su, 1992. godine, lidera pokreta Hezbolah (Hezbollah), šeika Abasa al Musavija (Abbas al-Mussawi), projektilom iz helikoptera kojim je pogođen konvoj automobila u kome se on nalazio.7 Novembra 2000. godine aktivista Hamasa Ibrahim Odeh (Ibrahim Odeh) ubijen je tako što je postav-ljena bomba u naslon za glavu na sedištu automobila kojim se vozio, a doušnik koji je u tome pomogao bio je njegov rođak. U septembru 1997. godine Mosad je otrovao lidera Hamasa Kaleda (Meshala Khaled Meshal), u Amanu, navodno po direktnom naređenju premijera Izraela, Benjamina Netanijahua (Benyamin Netanyahu). Trovanje je međutim iskomplikovano, tako da se stvorio politički skandal, i na kraju je šef Mosada Deni Jatom (Danny Yatom) morao lično da otputuje u Jordan i da preda protivotrov.8 Izraelski mobilni operater je maja 2001. godine emitovao signal kvara mobilnog telefona na broj palestinskog bombaša Jahi Ajaša (Yahya Ayyash), koji je potom odneo telefon u servis na opravku, kada je iza slušalice telefona postavljeno eksplozivno punjenje koje je jedan doušnik Mosada aktivirao pozvavši Ajašev broj.9

7 Posle ubistva Musavija, međutim, na čelo Hezbolaha došao je Hasan Nazralah (Hassan Nasrallah), pod čijim vođstvom je Hezbolah proterao izraelsku vojsku iz južnog Libana, što sve-doči o tome da, bar u nekim slučajevima, politika državno naručenih ubistava ne samo da ne zastrašuje zajednicu iz koje je žrtva, nego čak proizvodi kontraefekte i generiše dodatnu odluč-nost za neprijateljsko delovanje.8 Alan Cowell, “Th e Daring Attack Which Blew Up in Israel’s Face”, New York Times, 15 Octo-ber 1997.9 Paul Todd and Jonathan Bloch, Global intelligence: Th e World’s Secret Services Today, op. cit., p. 155.


Zvanično sankcionisana politika ubistava u Izraelu slična je ranije pome-nutoj politici ruskih službi. Krajem marta 2010. godine čečenski bombaši samoubice simbolično su izveli napad na moskovski metro upravo ispod ulice Lubjanka, u kojoj se nalazi sedište službe FSB, koju je i Litvinjenko optuživao da je nastavila sa KGB praksom likvidacija i diverzija u Rusiji i u inostranstvu. Visok politički nivo sa koga direktno dolaze nalozi za ubistva koja sprovodi Mosad proističe iz činjenice da, recimo, vojna služba Aman odgovara mini-stru odbrane, Mosad i Šin Bet odgovaraju direktno premijeru, što znači da se svi nalozi za ubistva mogu trasirati do samog premijera. Odluke o ubistvima donose se u uskom krugu koji čine premijer, načelnik generalštaba i predstavnici unutrašnje obaveštajne agencije Šin Bet.10 Ovakva struktura donosilaca odluka o naručenim državnim ubistvima preti da kriminalizuje državnu politiku i omo-gućava da jedna uska klika počne da koristi ubistva za političke ciljeve koje ne deli niko drugi, pogotovo kada se ima u vidu neophodna tajnost ovakvih odluka i nedostatak svakog demokratskog nadzora nad ovom vrstom neformal-nog nalogodavnog tela.

Objašnjenje za delovanje Mosada može se tražiti u činjenici da Izrael svoju bezbednosnu politiku tretira kao primarnu u odnosu čak i na spoljnu politiku, pa je zbog toga i Henri Kisindžer (Henry Kissinger) jednom napomenuo da je iluzija da Izrael može spoljnu politiku voditi u formi bezbednosne ili odbram-bene politike.11 U celini posmatrano, dok su neke obaveštajne službe posle kraja Hladnog rata ukinute (na primer, istočnonemački Štazi), neke su se transfor-misale tako da im više nije dopušteno značajno angažovanje na prekograničnoj osnovi, a pogotovo ne agresivni obaveštajni rad u inostranstvu (čileanski Dire-ccion de Inteligencia Nacional — DINA, ili južnoafrički Bureau of State Security — BOSS), Mosad i Šin Bet u Izraelu zadržali su identičan mandat kao u vreme Hladnog rata, a isti je slučaj i sa brojnim drugim obaveštajnim službama širom Bliskog istoka, uključujući i sirijski Mukhabarat (Mukhabarat). U zemljama kao što su Izrael i Sirija agresivni obaveštajni rad koordinisan je na nacional-nom nivou i služi učešću ovih zemalja u hroničnoj borbi za premoć na Bliskom istoku. Sa druge strane, ista vrsta obaveštajnog rada u drugim zemljama, na pri-mer u Pakistanu, koristi se za održavanje relativnog uticaja u regionalnim rival-stvima (poput rivalstva Pakistana i Indije) i unutrašnje političke borbe, i to je za demokratiju najopasnija vrsta upotrebe agresivnog obaveštajnog delovanja. Primer pakistanskog ISI, koji je 1985. godine u Parizu izvršio atentat na brata premijerke Benazir Buto (Benazir Bhutto), šeika Navaza Butoa, (Nawaz Bhu-tto), i koji ima sopstvene političke saveznike i interese u Pakistanu. Benazir Buto

10 Vincent Cannistraro, “Assassinating Israel’s Adversaries is Wrong and Also Dumb”, Th e Washington Post, 31 August 2001.11 Henry Kissinger, Th e Years of Upheaval, Weidenfeld, London, 1982, p. 621.


takođe je ubijena 2007. godine u gradu Ravalpindiju u Pakistanu, neposredno pred izbore i odlazak sa vlasti vojne hunte generala Mušarafa.12

Imajući u vidu navedene razlike u upotrebi agresivne obaveštajne ope-rative, jasno je da iz nje proističu bitne opasnosti za demokratski poredak. U zemljama poput Izraela ili Sirije te opasnosti su unekoliko manje, mada je u Izraelu u javnosti bilo rasprave o tome da li preti opasnost da Mosad, koji je ostao isključivo pod diskrecionom kontrolom premijera, postane „privatni odred za ubistva”, jer je u međuvremenu, 2002. godine, formiran poseban komitet za nadzor specijalnih operacija Šin Beta, dok je Mosad ostao bez takvog nadzo-ra.13 U Švajcarskoj je februara 1998. godine uhapšeno pet operativaca Mosada pri pokušaju da ozvuče stanove u Bernu u kojima je trebalo da borave predstav-nici organizacije Hezbolah u poseti ovoj zemlji. Iako je posle ovog incideta sme-njen šef Mosada, samo mesec dana kasnije, 13. marta, troje operativaca Mosada hitno su se vratili u Izrael nakon neuspelog pokušaja da ozvuče islamske akti-viste u Londonu. Praksa Mosada da deluje u drugim zemljama po hladnora-tovskom modelu postupanja, sa lažnim pasošima, nastavlja se u kontinuitetu. Dva operativca Mosada uhapšena su na Novom Zelandu, 2005. godine, pod optužbom da su koristili falsifi kovane novozelandske pasoše. Početkom 2010. godine 11 operativaca Mosada, uključujući i jednu ženu, koristeći falsifi kovane evropske pasoše stiglo je u Dubai različitim letovima, smestili su se u različitim hotelima, i, 19. januara, u hotelskoj sobi udavili osnivača vojnog krila Hamasa, Mahmuda al Mabhuha (Mahmoud al-Mabhouh). U Siriji je, 17. februara, uhap-šen pripadnik Hamasa, Nahro Masud (Nahro Massoud), koji je izraelskom timu ubica pomogao da identifi kuju Mabhuha. Među falsifi kovanim pasošima koje je tim Mosada koristio bilo je šest britanskih pasoša, i to sa ukradenim identite-tima stvarnih britanskih državljana, od kojih četvoro živi u Izraelu. Identitet je, prema izjavi britanskog šefa diplomatije Dejvida Milibenda (David Miliband), ukraden prilikom pasoške kontrole, verovatno prilikom prelaska izraelske gra-nice, i zbog ove zloupotrebe Velika Britanija je marta 2010. godine proterala jednog izraelskog diplomatu iz Londona u klasičnoj špijunskoj aferi hladnoratov-skog tipa.14 Zbog izveštavanja londonskog Gardijana o navedenoj aferi, 25. marta 2010. godine, izraelski Harec je objavio dugački komentar o tome da li je britan-ska štampa „neprijateljski nastrojena prema Izraelu, iako su vlasti Dubaija tražile

12 Benazir Buto se 2007. godine vratila u Karači nakon osmogodišnjeg egzila u Dubaiju i Lon-donu, tokom kog perioda su trajali procesi protiv nje za korupciju koje je pakistanska vlada pokrenula i u zemlji i u inostranstvu. Njen povratak bio je povezan sa učešćem na izborima o kojima se dogovorila u okviru sporazuma o podeli vlasti sa generalom Mušarafom.13 Ze’ev Segal, “A Law for the Mossad”, Ha’aretz, 1 October 2002.14 Julian Borger, Paul Lewis and Rory McCarthy, “Dubai assassins stole identities of six UK citizens”, Th e Guardian, 17 February 2010, www.guardian.co.uk/world/2010/feb/17/dubai-assassins-stolen-british-identities, 18/02/2010.


hapšenje šefa Mosada Meira Dagana (Meir Dagan) i preduzele korake za izdava-nje crvene poternice Interpola za timom ubica i za samim Daganom”.15 U Alžiru uhapšen je, marta 2010. godine, operativac Mosada sa lažnim španskim pasošem i alžirskom vizom izdatom u jednoj ambasadi u Evropi (Alžir je jedna od broj-nih zemalja sa kojima Izrael nema diplomatske odnose). Operativac je delovao pod identitetom tridesetpetogodišnjeg Španca Alberta Vagila (Alberto Vagilo), i pre hapšenja proveo je deset dana u Alžiru, za to vreme su ga alžirski operativci pratili, utvrdivši da dobro poznaje grad, da govori arapski i da je čak učestvovao na jednoj muslimanskoj molitvi tokom boravka u zemlji.16 Reč je o seriji akcija kakve se smatraju ozbiljnim pretnjama demokratskoj kulturi i poretku, pa je stoga reakcija Velike Britanije na krađu identiteta njenih državljana i korišćenje britanskih pasoša za ubistvo u trećoj zemlji sasvim razumljiva.

Opravdanje za agresivnu operativu Mosada pre svega se zasniva na pale-stinskom terorizmu, reč je o jednom suštinskom pitanju za razumevanje i oprav-davanje misija obaveštajnih službi posle Hladnog rata u celini:

„Sa odnosom konvencionalne vojne moći koji se sve odlučnije pomera u korist globalnih velikih sila, terorizam je bio i ostalo tradicionalno oružje obespravljenih i onih koji žele da podignu pobunu. Međutim, on je istovremeno tradicionalno oružje izbora za nestabilne i autoritarne režime, pogotovo one na Srednjem istoku, ali je takođe i oružje koje kori-ste same obaveštajne službe.”17

Navedena kratka analiza pruža najmanje tri bitna elementa za razmatra-nje. Prvi je činjenica da terorizam nije nova pojava u svetu posle 11. septembra 2001. godine, već da je on sredstvo borbe za one koji nemaju legitimnu alterna-tivu. Stoga proglašavanje „rata protiv terora”, a posebno upotreba agresivnog oba-veštajnog rada u smislu borbe protiv terorizma predstavlja represivni odgovor na jednu aberaciju koja je rezultat sistemskih nepravičnosti. Utoliko je važnije da upotreba obaveštajnog aparata protiv terorizma ne prevaziđe izvesne granice koje proističu iz legitimnosti nekih od ciljeva za koje se teroristi zalažu. Ako je, recimo, palestinski terorizam odgovor na jednu političku beznadežnu situaciju u kojoj se palestinski narod nalazi u odnosu na svoje aspiracije za ostvarenjem države Pale-stine, onda politika ubistava svih onih koji su u vezi sa tim terorizmom predstavlja

15 Anshel Pfeff er, “Is the British press hostile toward Israel?”, Ha’aretz, 25 March 2010, www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=dubai+passport+affair&itemNo=1159037, 26/03/2010.16 “Report: Algeria arrests Mossad agent with fake Spanish passport”, Ha’aretz, 30 March 2010, www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=mossad+assassination&itemNo=1159947, 30/03/2010.17 Paul Todd and Jonathan Bloch, Global Intelligence: Th e World’s Secret Services Today, op. cit., p. 7.


istovremeno politiku sistemske represije i protiv legitimnih ciljeva. Vrlo je oset-ljiva granica između bezbednosne politike, kojom se osujećuju teroristički napadi, i pregovora, kojima se uklanjaju uzroci terorističkih kampanja, upravo tako što se uvažavaju i na neki način zadovoljavaju legitimne potrebe zajednica u čije ime teroristi sprovode nasilje.

Sasvim druga vrsta terorizma, i to je drugi uočljiv element u kratkoj gore-navedenoj analizi Toda (Paul Todd) i Bloha (Jonathan Bloch), jeste terorizam tzv. bezakonih država (rogue states), koje mogu koristiti terorističke pokrete nastale iz potrebe za kolektivnom emancipacijom obespravljenih zajednica da bi posti-zale svoje subverzivne ciljeve u odnosu na druge države. Takve države se mogu služiti terorizmom kao sredstvom prikrivene borbe za unapređivanje svoje rela-tivne pozicije u odnosu na druge države na regionalnom i na globalnom planu. Protiv ove vrste terorizma represivna borba agresivnim obaveštajnim radom takođe daje vrlo ograničene rezultate, jer i ona država koja sprovodi terorističke kampanje može koristiti svoj obaveštajni aparat za takve akcije (što je najčešće i slučaj), i ona država koja se bori protiv terorizma takođe može koristiti agresivni obaveštajni rad. Na opisani način obaveštajne službe postaju akteri radnji koje se uzajamno ne razlikuju, i sve zadovoljavaju opis terorističke aktivnosti.

Treća vrsta terorizma u vezi je sa drugom. Reč je o upotrebi terorističkih akcija od strane samog obaveštajnog aparata da bi se postizali različiti politički ciljevi. Neki od najpoznatijih obaveštajnih disidenata optuživali su svoje službe da stoje iza poznatih terorističkih napada za koje su potom okrivljene razli-čite poznate terorističke grupe. Aleksandar Litvinjenko je, pre nego što je otro-van, optuživao ruski FSB za učestvovanje u bombardovanju stanova u Moskvi, za koje su okrivljeni čečenski teroristi, kako bi se Vladimir Putin (Владимир Владимирович Путин), tadašnji obaveštajni ofi cir, doveo na čelo države. Litvi-njenko je takođe optuživao rusku obaveštajnu službu za posredno omogućavanje tragedije prilikom kidnapovanja učenika u školi u gradu Beslan, septembra 2004, kao i terorističkog napada na pozorište u Moskvi oktobra 2002. godine.

Kada se posmatra politika ubistava, koja je karakteristična za agresivnu obaveštajnu operativu, pre svega povezanu sa bivšim sovjetskim svetom i Bliskim i Srednjim istokom, reč je o kampanjama koje su u suštini akti terora.18 Izraelska politika vazdušnih napada na lidere islamskih organizacija često proizvodi kola-teralnu štetu u vidu brojnih nevinih žrtava. Bombardovanje kuća u kojima borave

18 Ovom tvrdnjom se ne želi reći da zapadne zemlje ne koriste ubistva protivnika u inostran-stvu kao oblik tajnih akcija, nego se ta vrsta zadatka daje „specijalnim operativnim timovima” (popularno poznatim kao special ops jedinice), koje ne sačinjavaju obaveštajci, niti se oni struk-turno smatraju delom obaveštajne zajednice. Reč je najčešće o specijalnim vojnim jedinicama koje su namenjene delovanju u neprijateljskoj pozadini i izvršavanju specijalnih desantnih zada-taka, prepada i oslobađanju talaca. Ista vrsta obuke koristi se i za vršenje ubistava.


lideri Hamasa i drugih organizacija dovodi do smrti čitavih porodica. Napadi na automobile iz helikoptera faktički pretvaraju sve prolaznike i čitave ulice u mete. U svim tim slučajevima stvarna meta jesu civili, pa se stoga akcije mogu u celosti svrstati u domen državnog terorizma. Upravo zbog sličnosti u opisu akcija između palestinskih terorista i izraelskih službi bezbednosti stiče se utisak o stalnom rat-nom stanju u kome karakterizacija „terorista” ne pripada stabilno samo jednoj strani, nego se obe strane služe potpuno identičnim sredstvima, a jedinu razliku sačinjavaju različita vojna moć i resursi kojima raspolažu. Kada palestinski bom-baš samoubica raznese autobus prepun izraelskih civila, a potom izraelske snage ispale granate na palestinski izbeglički logor i ubiju nekoliko desetina ili stotina ljudi ili nekog lidera terorista, i potom njegovoj porodici tenkovima sruše kuću „za kaznu”, takvim odgovorima se briše mogućnost da karakterizacija „terorista” pripadne samo bombašu samoubici, već se stvara utisak o jednom terorističkom ratu dve strane u kome se ne biraju sredstva, a žrtve su civili sa obe strane.

Od kraja Hladnog rata, Izrael nije promenio svoj doživljaj regionalne bez-bednosti, iz jednostavnog razloga što na Bliskom istoku kraj Hladnog rata nije označio kraj neprijateljstava i glavne linije konfl ikta ostale su nepromenjene. Zemlja u kojoj svi odrasli stanovnici, uključujući i žene, služe dvogodišnji vojni rok, veliki broj njih ima borbeno ratno iskustvo (najsvežiji rat je bio onaj sa Hez-bolahom u Libanu 2006. godine) i svi služe u rezervi i imaju aktuelan ratni raspo-red, stalno angažovanje svojih obaveštajnih službi u okupiranim teritorijama, pa i širom Evrope, uz postavljanje eksploziva u mobilne telefone palestinskih boraca i lidera ili helikopterske desante na automobile, doživljava kao uobičajen tok jed-nog hroničnog ratnog stanja.

Sličan zaključak odnosi se na tehnike koje izraelske bezbednosne službe, uključujući i Mosad i Šin Bet, primenjuju prilikom isleđivanja osumnjičenih, među kojima se redovno primenjuju električni šokovi, kolektivno kažnjavanje porodica i prijatelja, uključujući ubistva, kao i fi zička tortura, od kojih je jedna od poznatijih formi karakteristična za ove službe takozvani tahqiq, ili dugotrajno trešenje tela uhapšenog, sve dok ne nastupi potpuna dezorijentacija, pa i unu-trašnje povrede i krvarenja. Sve navedene metode spadaju u domen ekstremne agresivne obaveštajne operative kakva je ne samo nepoznata, nego i civilizacij-ski neprihvatljiva u Evropi. Posle rata u Iraku, tehnike koje je primenjivala CIA u isleđivanju osumnjičenih za pripadnost mreži Al Kaida postale su predmet međunarodnih kontroverzi. Tehnike su uključivale puštanje pasa na zatvorenike, dugotrajno lišavanje sna i davljenje u vodi (waterboarding). Navedene radnje se u američkom pravnom sistemu smatraju nezakonitim i stoga se ne primenjuju na američkom tlu, iako su neki konzervativci, na čelu sa bivšim američkim pot-predsednikom Dikom Čejnijem (Dick Cheney), zagovarali njihovu legalizaciju.


Izraelske službe, s druge strane, i pored bliske saradnje sa američkim službama, sve ove i još radikalnije tehnike tretiraju kao legitimne. Tokom poslednjih neko-liko decenija, međutim, tenzije između Izraela i SAD proističu delom iz agresivnog obaveštajnog rada Mosada na teritoriji SAD, pre svega u krađi vojne tehnologije koju Izrael potom prodaje Kini. Opisano delovanje Mosada okarakterisano je u američkim izveštajima kao „najagresivnije delovanje jedne obaveštajne službe protiv SAD od strane zemlje koja je saveznik SAD”.19

Savremeni neagresivni obaveštajni rad

Priroda obaveštajnog rada, i samim tim njoj odgovarajući pojam obave-štajne operative, mogu se sagledati na osnovu ovlašćenja koja po zakonu ili unu-trašnjim pravilima službe pripadaju operativcima neke obaveštajne strukture. Ukoliko ovlašćenja uključuju policijske funkcije, poput prava na hapšenje, odu-zimanje predmeta i sprovođenja pretkrivičnih ili krivičnih postupaka i istrage, reč je o strukturi koja se bavi agresivnim obaveštajnim radom. Savremeni nea-gresivni obaveštajni rad podrazumeva odsustvo bilo kakvih represivnih funkcija i ovlašćenja operativaca. Njihov posao je isključivo posmatranje i prikupljanje podataka. Kada je reč o bezbednosnom obaveštajnom radu, prikupljanje poda-taka se, po defi niciji, odvija van zakona. Kada je, međutim, reč o kriminalistič-kom obaveštajnom radu, ono se odvija strogo u skladu sa zakonom. U oba slučaja, neagresivni obaveštajni rad neprimetan je i koristan za odlučivanje o konkretnoj politici postupanja prema nekom problemu, što nije slučaj sa agresivnim obave-štajnim radom koji uključuje terorističku metodologiju.

Neagresivna obaveštajna operativa manje je opasna za međunarodne odnose jer u slučaju otkrivanja vodi do sankcionisanja operativca, ali ne mora da dovede do ozbiljnog međunarodnog skandala. Kada je, međutim, reč o naručenim ubi-stvima, a sprovode ih obaveštajne službe koje se bave agresivnom obaveštajnom operativom, ili o subverzijama, otkrivanje takvih operacija može dovesti do rata. Upravo zato je u promenjenim evropskim uslovima izražen trend jačanja neagre-sivnog obaveštajnog rada po britanskom modelu. Mera u kojoj su pojedine zemlje ostvarile ciljeve neagresivne obaveštajne operative sagledava se iz količine repre-sije koja stoji na raspolaganju njihovim obaveštajnim i paraobaveštajnim struktu-rama. S jedne strane, neagresivni obaveštajni rad ide ruku-pod-ruku sa sve širom primenom obaveštajnih metoda i tehnike i od strane takozvane klasične policije. S druge strane on uključuje manje direktne primene kontroverznih metoda koje uključuju silu. Pitanje je koja vrsta obaveštajnog rada je štetnija za građanska i ljudska prava, jer agresivni obaveštajni rad direktno ugrožava suverenitet druge

19 R. Jeff rey Smith, “Defense Memo Warned of Israeli Spying”, Th e Washington Post, 30 Janu-ary 1996.


države i osnovna prava onih koju su njegova meta, uključujući i pravo na život. Neagresivna obaveštajna operativa je neprimetna, ali sve raširenija, i ona ozbiljno, strukturno i često nemerljivo u preciznim okvirima, ugrožava pravo na privatnost i izlaže praktično sve građane neumerenom uvidu vlasti u njihove živote.

Obaveštajna operativa u celini problematična je sa tačke gledišta građan-skih i ljudskih prava. Ona nije pozitivna tekovina demokratskog poretka, nego naprotiv, nužan kompromis demokratiji koji proističe iz bezbednosnih problema. Upravo stoga, pored pomeranja ka neagresivnoj obaveštajnoj operativi kao evrop-skoj normi, ključno pitanje za ponovnu legitimaciju obaveštajnog rada u novom, posthladnoratovskom kontekstu, nije automatsko „preorijentisanje” na probleme terorizma i organizovanog kriminala, što je bio spontani refl eks većine obaveštaj-nih struktura, nego izgradnja standarda kojima bi se ograničilo narušavanje pri-vatnosti u skladu sa objektivno procenjenim bezbednosnim potrebama. U tom kontekstu treba sagledavati perspektivu društvene prihvatljivosti obaveštajne ope-rative, uvek imajući u vidu ukupnu cenu koju društvo plaća za eventualne dispro-porcionalne odgovore na doživljaj pretnje od organizovanog kriminala i drugih unutrašnjih pretnji bezbednosti. Stoga je ne samo nadzor nad radom obaveštaj-nih struktura ključni element demokratskog poretka i organizacije obaveštajnog rada, nego takođe, u još većoj meri, unutrašnja etika obaveštajnih agencija koje moraju biti same sebi korektiv i faktor ograničenja delovanja s obzirom na razvi-jene moralne uvide, koji se stvaraju etičkom edukacijom i razvijanjem moralne svesti kod onih koji raspolažu instrumentima masovnog ugrožavanja prava gra-đana.

Bibliografi ja

Borger, Julian, Lewis, Paul, and McCarthy, Rory, “Dubai assassins stole identi-ties of six UK citizens”, Th e Guardian, 17 February 2010, www.guardian.co.uk/world/2010/feb/17/dubai-assassins-stolen-british-identities.

“Candidate ‘poisoned’ in Ukraine”, BBC News, 17 September 2004.

Cannistraro, Vincent, “Assassinating Israel’s Adversaries is Wrong and Also Dumb”, Th e Washington Post, 31 August 2001.

Cowell, Alan, “Th e Daring Attack Which Blew Up in Israel’s Face”, New York Times, 15 October 1997.

Kissinger, Henry, Th e Years of Upheaval, Weidenfeld, London, 1982.


Pfeff er, Anshel, “Is the British press hostile toward Israel?”, Ha’aretz, 25 March 2010, www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=dubai+passport+aff air&itemNo=1159037.

Report: Algeria arrests Mossad agent with fake Spanish passport, Ha’aretz, 30 March 2010, www.haaretz.com/hasen/pages/ShArtVty.jhtml?sw=mossad+assassination&itemNo=1159947.

Scott, Carey, “Poisons testen on Stalin’s prisoners”, Sunday Times, 15 October 2005.

Segal, Ze’ev, “A Law for the Mossad”, Ha’aretz, 1 October 2002.

Smith, R. Jeff rey, “Defense Memo Warned of Israeli Spying”, Th e Washington Post, 30 January 1996.

Todd, Paul, and Bloch, Jonathan, Global Intelligence: Th e World’s Secret Services Today, Zed Books, London, 2003.

“Ukraine prime minister mocks president’s poisoning”, USAToday, 18 September 2008, www.usatoday.com/news/world/2008-09-18-3581908726_x.htm.

“Ukraine: Mystery Behind Yushchenko’s Poisoning Continues”, RFE/RL, 18 Sep-tember 2006, www.rferl.org/content/article/1071434.html.

Volodarsky, Boris, KGB’s Poison Factory, Zenith Press, Minneapolis, 2009.

“Who poisoned Yuschenko?”, Timesonline, 8 December 2004, www.timesonline.co.uk/tol/news/world/article400357.ece.

ILLEGAL INTELLIGENCE OPERATIONS

Th e paper deals with the concepts of intelligence from a traditional, repressive standpoint, and from the point of view of modern non-aggressive model of gathering of information without taking any repressive action. Th e author discusses the political and security contexts that impact a country’s decision to chose one or the other style of intelligence gathering, and points it out that each model has costs attached in terms of compromises to the democratic culture. In conclusion, the author argues that, while democratic oversight over the intelligence agencies is undoubtedly important, the key element of eff ective delimitation of intelligence-gathering with a view of civil liberties is the development of a specifi c ethics for the intelligence profession, which would act as an internal catalyst of values and the


limiting factor in the context of proportionality of the use of intelligence resources to the perceived security issue.

Key words: aggressive/non-aggressive intelligence, security context, security intelligence/criminal intelligence, the repressive model, the Middle East, use of poisons, subversions, gathering of raw intelligence, civil liberties, ethics for intelligence agencies.

UDK: 343.9.02(450)Godina IV, broj 2, 2010, str. 167–176


SUZBIJANJE ORGANIZOVANOG KRIMINALA U ITALIJI

Aleksandra Bulatović ∗

Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd

APSTRAKT

Istorijska povezanost mafi je i političkog i državnog vrha Italije koja se prepliće sa pretenzijama na upravljanje društvom inicirala je specifi čni pravni i institucionalni okvir putem kojih se država bori sa organizova-nim kriminalom „mafi jaškog tipa”. Organizovani kriminal prepoznat je kao fenomen izuzetno dinamične prirode, pa je italijanski pristup zasnovan na ideji da efi kasna borba protiv organizovanog kriminala podrazumeva odgovarajuću dinamiku u transformaciji društvenih struktura. U osnovi tako postavljenog koncepta jeste osnivanje speci-jalizovanih institucija sa visokom autonomijom u radu i unapređivanje koordinacije aktivnosti svih relevantnih institucija. Uprkos postignutim impresivnim rezultatima, delovanje mafi je nastavilo se velikim intenzi-tetom, što je rukovodilo aktuelne italijanske vlasti da usmere napore ka izradi nove strategije koja bi omogućila uspešnije suočavanje sa mafi -jom. Kroz savremen fenomenološki prikaz organizovanog kriminala u Italiji i na njega usmerene društvene kontrole, autorka u tekstu valo-rizuje kako strateški trend tako i očekivanja od konkretnih inicijativa koje predviđa nova strategija protiv mafi je, predstavljena krajem janu-ara 2010. godine.

Ključne reči: savremeni organizovani kriminal, mafi ja, Italija, institu-cije, strategija, mere.


Aleksandra Bulatović168

Delovanje organizovanog kriminala u Italiji

Italija je istorijski obeležena delovanjem mafi je. Iako se prvobitno koristila da označi pojavu specifi čnu za oblast Sicilije, danas se reč „mafi ja”, širom sveta, kolokvijalno upotrebljava da opiše bilo koju organizovanu kriminalnu grupu. Međutim, mafi ja je mnogo više od toga. Od kako su se pojavili početkom devet-naestog veka, italijanska kriminalna udruženja poznatija kao mafi ja uspela su da postanu deo socijalnog i ekonomskog tkiva Italije. Danas predstavljaju neka od najozloglašenijih i najrasprostranjenijih kriminalnih organizacija na svetu, a u Italiji predmet fokusa borbe protiv organizovanog kriminala (lotta contra la mafi a).

Kao naučna paradigma, mafi ja predstavlja kompleksni fenomen koji uklju-čuje krivičnopravnu, ekonomsku, političku, kulturnu i društvenu dimenziju.1 Kriminalna organizovana grupa deo je mreže odnosa koji predstavljaju društvenu koaliciju u kojoj su zastupljeni razni slojevi. Članovi koalicije usvajaju obrazac po kome nasilje i nezakonite aktivnosti predstavljaju oblike preživljavanja i načine da se ostvari uloga u društvu. Unutar tog sistema odnosa, dominantnu funkciju zakonito imaju najbogatiji i najmoćniji pojedinci koji funkcionišu van zakona — mafi jaški bosovi, političari, privrednici, fi nansijski savetnici, pravnici itd. — i oni čine tzv. mafi jašku buržoaziju (borghesia mafi osa). Drugim rečima, prema svojim osobinama mafi ja predstavlja političku grupu u onom smislu u kome to defi niše klasična sociologija: to je organizacija koja ima svoj kodeks ponašanja, teritoriju, fi zičku silu i upravljački potencijal sposoban da obezbedi poštovanje utvrđenih pravila i efektivnih mera prisile, a kao društvena koalicija doprinosi formiranju političkog života u najopštijem smislu, odnosno određuje ili doprinosi donoše-nju odluka i pravljenju izbora koji se odnose na manipulisanje moći i distribu-ciju resursa.

Odnos mafi je prema državi i drugim institucijama ima dva lica. Nalazeći se na marginama društva, mafi ja deluje protiv institucija; ne priznaje državni mono-pol sile i pribegava ubistvima shodno sopstvenom sistemu pravila koji uključuje i kažnjavanje smrću. Posmatrano na drugi način, mafi ja je sasvim „infi ltrirana” u tkivo društva putem niza aktivnosti u vezi sa korišćenjem javnih fi nansija (npr. ugovori o javnim radovima), što ukazuje na njenu aktivnu participaciju u jav-nom životu (na izborima, kontrolisanjem funkcionisanja institucija). Subjekti mafi jaške društvene koalicije državu i institucije doživljavaju kao strane i impo-tentne u obavljanju svojih funkcija, tj. moguće ih je obezbediti samo uz posre-dovanje mafi je. Privreda je suviše slaba da bi mogla da ponudi neke značajnije

1 Umberto Santino, “Th e Law Enforcement in Italy and Europe against mafi a and organized crime”, in: W. F. McDonald (ed.), Crime and Law Enforcement in the Global Village, Anderson Publishing Co., Cincinnati, 1997, pp. 151–66.

Aleksandra Bulatović 169

mogućnosti. Pokušaji društva da se bori protiv mafi je neuspešni su, što unutar društva generiše skepsu značajnog obima u pogledu mogućnosti promene situa-cije. Političke partije jesu u krizi zbog čega trpi društveni život. Sindikati nemaju adekvatnu ulogu u društvu, a građansko društvo suviše je slabo. Zbog svojih specifi čnosti, mafi ogeno društvo (društvo koje zbog svojih karakteristika pred-stavlja plodno tle za pojavu i razvoj mafi je, tj. društvo koje „proizvodi” mafi ju) jeste oblik totalitarnog društva koje ima kontrolu nad određenom teritorijom i to kako u ekonomskoj sferi i politici, tako i u privatnom životu ljudi koji tu žive. U takvom kontekstu ne postoje prava građana, već samo usluge koje samo mafi ja može da obezbedi.

Savremena, transformisana mafi ja oblikovala se u aktuelnu formu tokom sedamdesetih godina prošlog veka. Deluje u međunarodnim okvirima, ostvaruje ogromnu dobit, infi ltrirana je u fi nansijski sistem i zloupotrebljava međunarodna pravila u vezi sa garantovanjem tajnosti bankarskih uloga, postojanjem tzv. pore-skih rajeva i mogućnostima da se izbegne kontrola kapitala i koriste nove forme kruženja i prikupljanja novca (tzv. fi nansijske inovacije). Zbog takvih obeležja često se o savremenoj mafi ji govori i kao o fi nansijskoj mafi ji.

Dominantne organizovane kriminalne grupe u savremenoj Italiji

Savremeni kriminalni milje u Italiji, u kontekstu organizovanog kriminala, čini više autohtonih italijanskih organizacija i grupa. Osim njih, sve je veći broj „uvezenih” kriminalnih grupa poput kineskih trijada, nigerijskih bandi i alban-ske mafi je koja među njima dominira.2

Sicilijanska mafi ja specijalizovala se za trgovinu heroinom, političku korup-ciju i trgovinu oružjem, ali takođe podmeće požare, vrši prevare, krijumčari i reketira. Sicilijanska mafi ja ozloglašena je zbog agresivnih napada na pripad-nike italijanskog pravosuđa. Na Siciliji se izraz „odličan kadaver” upotrebljava da označi ubistvo istaknutog predstavnika institucija, za razliku od ubistava običnih građana ili samih kriminalaca. Takve „istaknute žrtve” jesu visoki funkcioneri policije, sudije, gradonačelnici i poslanici u parlamentu. U Sjedinjenim Ame-ričkim Državama predstavlja najmoćniju i najaktivniju mafi jašku organizaciju s obzirom na procene američkih agencija da ima preko 2 500 saradnika. Ujedno, to je svrstava u grupu najuticajnijih transnacionalnih organizovanih kriminal-nih grupa.

Kamora (Camorra) ili napolitanska mafi ja (prema svom sedištu u Napulju) predstavlja najveću mafi jašku organizaciju u Italiji. Tokom sedamdesetih godina

2 Albanska mafi ja mahom „radi” u bogatim severnim i centralnim oblastima Italije, poput Lombardije i Toskane. Nakon dolaska početkom devedesetih godina prošlog veka, Albanci-ma-fi jaši specijalizovali su se za organizovanje prostitucije i trgovinu narkoticima.


prošlog veka sicilijanska mafi ja ubedila je Kamoru da svoje trase za krijumčare-nje cigareta počne da koristi za krijumčarenje narkotika, uz pomoć sicilijanske mafi je. Neke vođe Kamore protivile su se tom novom poslu i ubeđivanje nije išlo glatko, što je za posledicu imalo vođenje tzv. Kamora ratova, u kojima je pobedu odnela struja pristalica trgovine drogom odnevši živote preko 400 ljudi. Osim toga, Kamora je stekla ogromno bogatstvo u javnim radovima na rekonstruk-ciji oblasti Kampanja, koju je pogodio razorni zemljotres 1980. godine. Danas Kamora ima potpunu kontrolu nad trgovinom cigareta bilo tako što ih krijum-čari bilo tako što od drugih koji time trguju naplaćuje reket kao svojevrsni porez. Takođe je umešana i u pranje novca, iznude, krijumčarenje ilegalnih imigranata, pljačke, ucene, kidnapovanja i otmice, političku korupciju i krijumčarenje legalne robe.

Ndrangeta (’Ndrangheta) ili kalabrijska mafi ja bazirana je u oblasti Kala-brija. Specijalizovala se za političku korupciju i kidnapovanja i otmice, ali se takođe bavi i trgovinom narkoticima, ubistvima, postavljanjem bombi, krijumča-renjem ilegalnih artikala, kockanjem, prevarama, krađom, reketiranjem naknada za rad, zelenašenjem i krijumčarenjem ilegalnih imigranata.

Ujedinjena sveta kruna (Sacra Corona Unita) bazirana je u oblasti Apulija sa sedištem u njenom jugoistočnom delu, u gradu Brindiziju. Krijumčari cigarete, narkotike, oružje i ljude. Bavi se i pranjem novca, iznudom i političkom korup-cijom. Druge kriminalne grupe joj plaćaju reket za korišćenje jugoistočnog itali-janskog priobalja koji predstavlja prirodnu trasu na putevima krijumčarenja od i ka Zapadnom Balkanu.

Oblikovanje društvene kontrole organizovanog kriminala u Italiji

Specifi čan element organizovanog kriminala mafi jaškog tipa jeste kapacitet zastrašivanja zasnovan na podređenosti i zavetu ćutanja. S obzirom na postignuti stepen i u jednom i u drugom domenu, mafi jaška organizacija predstavlja orga-nizovan sistem u kome vlada apsolutno pravilo poslušnosti i zakon ćutanja koji zahteva od svih odbijanje saradnje sa predstavnicima institucija, što se odnosi i na celu populaciju određene teritorije koju kontroliše. Dakle, u pitanju je potpuna podređenost pojedinca moći mafi je.

Odnos centralne državne vlasti prema mafi ji obeležen je korišćenjem dvo-strukih standarda. Do 1982. godine, mafi ja u Italiji nije zakonski smatrana krimi-nalnom organizacijom, te su tadašnje okolnosti amnestirale mafi ju od kažnjavanja za ubistva i druga krivična dela koja je činila. U takvoj konstelaciji država se praktično odrekla monopola sile. Takva vrsta izuzimanja od kažnjivosti može se smatrati oblikom legitimacije, na osnovu čega je logično ispravno zaključiti


da je do tada u Italiji bilo dva načina društvene reakcije na nasilje. Navedeno se može objasniti činjenicom da je mafi jaško nasilje, čije su žrtve većinom bili poli-tički i društveni protivnici mafi je koji su simbolisali preporod društva, bilo kori-sno za održavanje na vlasti dominantnih društvenih slojeva u slučajevima kad je direktna intervencija države bila nemoguća zbog očigledne nezakonitosti takve reakcije ili ako državna reakcija ne bi bila dovoljno brza i brutalna kao što je to mafi jaško nasilje. Na ovaj način mafi ja je simbolizovana kao institucionalizovan kriminal. Tokom vremena, kada je unutar države postojao rascep između for-malne i materijalne ustavnosti, tj. između pisanih principa i stvarnog postupanja, formirane su aktuelne kriminalne institucije.3

Odnos lokalnih institucija vlasti i mafi je odvijao se ili kroz direktnu parti-cipaciju pripadnika mafi je u njihovom radu ili kroz blisku rodbinsku ili prijatelj-sku povezanost sa zvaničnicima lokalnih uprava čime su direktno zanemarivani zakonitost i građanska prava (posebno pravo na slobodu i bezbednost). To su situacije tzv. formalne kriminokratije, tj. vlasti kriminalaca, koji su na lokalnom nivou bilo imali direktnu vlast, bilo vršili vlast indirektno, neformalnim putem, kroz različite forme poslovanja i saradnje lokalne uprave, tj. funkcionera lokalnih institucija i poslovnih ljudi sa mafi jašima.4

Oblikovanje normativnog okvira za borbu protiv organizovanog kriminala

Italija je u različitim okolnostima i situacijama donosila specifi čne propise usmerene protiv organizovanog kriminala koji su danas ugrađeni u njen nacio-nalni pravni sistem. Tek poslednjih decenija prošlog veka zakonodavna aktivnost obezbedila je odgovarajući normativni okvir za suočavanje institucija sa umno-žavanjem mafi jaških aktivnosti i porastom drugih oblika organizovanog krimi-nala u Italiji. Tokom deset godina (1982–1992), doneto je čak 114 zakona koji se neposredno ili posredno odnose na organizovani kriminal. Donošenje ovih pro-pisa inicirano je izvršenim zločinima mafi je koji su šokirali i domaću i svetsku javnost, a predstavljaju reakciju države na provokaciju kriznom situacijom, tj. nisu deo koherentnog programa sprovođenja zakona.

Iskustvo je potvrdilo da je korpus propisa u borbi protiv mafi je, gledano kao celina, konstantno zaostajao za zahtevima trenutka iako su propisi donošeni kao

3 Neki teoretičari smatraju da je demokratija u Italiji od kraja Drugog svetskog rata, iako for-malno otvorena, realno blokirana, izvan granica domašaja opozicije u smislu mogućnosti pro-mene stanja koje se označava kao status quo.4 O dimenzijama ovog odnosa možda najbolje svedoči podatak da je nakon usvajanja zakon-skih propisa 1990. godine, tokom naredne tri godine, raspušteno 72 gradske uprave zbog veza sa mafi jom. Najnoviji primer jesu mafi jaški orkestrirani opštinski izbori u gradu Katolika na Siciliji održani 2007. što je otkriveno kroz nedavnu uspešno realizovanu policijsku akciju „Minoa”.


hitna reakcija države na konkretnu aktivnost mafi je i uglavnom obeleženi simbo-ličnim merama.5 Italijanski krivični zakonik donet je 1930. godine i od tada je u više navrata noveliran, ali sa sličnim posledicama kao i pravni sistem u celini.6

Prvi opšti nacionalni zakon, tzv. Rognoni–La Torre zakon koji se konvenci-onalno zove Antimafi jaški zakon, usvojen je 13. septembra 1982. godine.7 Od tada je obim represivnih mera u italijanskom zakonodavstvu narastao do nivoa koji se ne može uporediti sa zakonodavstvom bilo koje druge evropske zemlje. Dotada-šnje italijansko zakonodavstvo raspolagalo je samo jednostavnom defi nicijom organizovanog kriminalnog udruživanja zasnovanom na prisustvu tri elementa: udruživanju, organizovanoj strukturi i cilju da se vrše krivična dela, ne određu-jući šta je to organizovani kriminal.8 Navedeni zakon prvi put je defi nisao mafi ju kao specifi čan oblik organizovanog kriminala: pripadnici mafi jaške organizacije koriste zastrašivanje, podređivanje i zavet ćutanja (omerta) da bi činili krivična dela, direktno ili indirektno upravljali ili kontrolisali privredna preduzeća, kon-cesije i proces odobravanja ugovora o javnim radovima i javnim uslugama zarad ostvarivanja bilo nezakonitog profi ta ili drugih koristi za sebe ili druge. Drugim rečima, aktivno članstvo u mafi jaškoj organizaciji ovim zakonom defi nisano je kao krivično delo. Osim drugačijeg defi nisanja bića krivičnog dela, najvažniji i originalni elementi novog zakona bile su mere koje su se mogle preduzeti sa ciljem kontrole porekla imovine, uključujući i mere konfi skacije nezakonito ste-čenih dobara i obavezu pribavljanja dozvole za izvođenje javnih radova u svoj-stvu podizvođača.

Narednih godina usledili su novi pokušaji kreiranja efi kasnijeg normativ-nog okvira za borbu protiv organizovanog kriminala. S obzirom na posledice, kao najznačajnije mere izdvajaju se one usmerene protiv pranja novca, mere u vezi sa „pokajnicima” (pentiti) tj. nekadašnjim mafi jašima koji sarađuju sa vla-stima, mere kojima je revidiran krivični postupak čiji su predmet mafi jaši kao i propisi koji se odnose na odsluživanje kazne osuđenih mafi jaša, proširenje defi nicije mafi jaške organizacije tako da se odnosi i na lica koja se umešaju u izborni proces i tako utiču na ostvarivanje prava slobodnog glasanja, obrazovanje

5 Na primer, pokazalo se da je nefunkcionalna koordinacija borbe protiv mafi je Visokog komesara, institucije koja je kreirana zakonom 1982, usled čega je ona i ukinuta deset godina kasnije. 6 Na primer, dopunama člana 416 Krivičnog zakonika predviđena je teža kazna za mafi jaša koji je naoružan. Međutim, mafi jaši su uvek naoružani shodno osobenosti da koriste silu, jer ne priznaju monopol države na korišćenje sile.7 Ovaj zakon je nazvan po predlagačima dva nacrta koja su naknadno objedinjena, ministru iz redova Hrišćansko-demokratske partije — Virđiniju Ronjoniju (Virginio Rognoni), i lideru komunista — Piju la Toreu (Pio La Torre), koji je ubijen 30. aprila 1982. godine. 8 Okosnicu italijanskog krivičnog zakonodavstva i danas čini Krivični zakonik donet 1930. godine, koji je od tada više puta noveliran.


Istražnog odeljenja za borbu protiv mafi je (Direzione Investigativa Antima-fi a — DIA), obrazovanje Državne direkcije za borbu protiv mafi je (Direzione Nazionale Antimafi a — DNA) koje funkcioniše kao posebno odeljenje javnog tužilaštva (Superprocura).

Krivično delo pranja nezakonito stečenog novca uvedeno je u italijan-ski pravni sistem 1978. godine, dopunama člana 648 Krivičnog zakonika, ali se tada odnosilo na dobit ostvarenu razbojništvom, iznudom i kidnapovanjem u svrhu iznude. Kasnije je uvedena mogućnost da institucije hitno postupaju u cilju ograničavanja raspolaganja gotovinom, ograničavanja transakcija i spre-čavanja korišćenja fi nansijskog sistema u pranju novca. Proces harmonizacije sa evropskim propisima uslovio je proširivanje pojma bića krivičnog dela pra-nja novca, pa se promenama uvedenim 1993. godine krivično delo pranja novca odnosi na bilo koji slučaj ponovnog investiranja dobiti ostvarene izvršenjem bilo kog krivičnog dela.

Tokom 1990. godine usvojeni su propisi u vezi sa služenjem zatvorskih kazni osuđenih pripadnika mafi je za dela defi nisana kao dela organizova-nog kriminala (trgovina drogom, otmice, ubistva, aktivno članstvo u mafi jaš-koj organizaciji). Naime, suspendovane su odredbe koje omogućavaju služenje kazne u kućnom pritvoru. Usvojene su i mere u vezi sa pritvorom lica optuže-nih za teška krivična dela, propisi u vezi sa prisluškivanjem i mere koje omo-gućavaju umanjenje kazne kriminalcima koji sarađuju sa vlastima. Produženo je trajanje preliminarnih istraga sa šest meseci na godinu dana.

Najčešće se o društvenoj kontroli kriminala razmišlja u kategoriji represiv-nih mera. Međutim, italijansko iskustvo pokazalo je da se kriminalnim organi-zacijama može uspešno suprotstaviti i sredstvima koja ne predstavljaju direktnu represiju. Navedene alternativne mere zapravo su komplementarne represivnim merama u smislu da je represija uvek potrebna protiv organizovanog kriminala, a posebno protiv organizacija mafi jaškog tipa, ali da se bolji rezultati postižu ukoliko se istovremeno primenjuju i određene mere koje indirektno utiču na njih. Komplementarne indirektne mere, u najširem smislu rečeno, usmerene su na ekonomsko osnaživanje stanovništva, promenu kulturnog obrasca, raskida-nje veza sa negativnim istorijskim nasleđem i jačanje civilnog društva putem obrazovanja i promovisanja građanskog aktivizma.9

9 Na primer, tradicionalna kopola kapa (coppola) koja je decenijama bila simbol pripadnika mafi je, danas se prepoznaje kao simbol otpora mafi ji i omogućava egzistenciju zanatlijama Sici-lije mimo mafi jaških usluga. „Čist biznis” kao deo brenda sve više dobija na marketinškom zna-čaju, pa se u prodaji nalaze testenina i maslinovo ulje sa oznakom „proizvedeno bez ikakve veze sa mafi jom”. Poruke protiv reketiranja čest su predmet građanskih akcija i postaju deo supkul-ture mladih. Zaplenjena imovina mafi je koristi se u različitim socijalnim programima.


Nova strategija protiv mafi je

Na vanrednoj sednici italijanske vlade, krajem januara 2010. godine, pred-stavljena je nova strategija borbe protiv mafi je zasnovana na nekoliko ključnih inicijativa. Strategija je rezultat zajedničkog rada ministra unutrašnjih poslova Roberta Maronija (Roberto Maroni) i ministra pravde Anđelina Alfana (Ange-lino Alfano).

Osnivanje nacionalne agencije za kontrolu oduzete imovine mafi je i ruko-vođenje njenom prodajom sa sedištem u oblasti Kalabrije strategija je predvidela kao meru hitnog karaktera. Oduzimanje imovine od mafi je smatra se ključnim za rušenje njene ekonomske moći.10 Rad agencije usmeren je na konfi skaciju nekret-nina u vlasništvu mafi je i njihovom pretvaranju u javno dobro, slično onom što je u manjem obimu već postignuto na Siciliji u nekim slučajevima. Prvi zadaci agencije jesu sastavljanje nacionalnog registra zaplenjene imovine mafi je, kreira-nje nove baze podataka i postavljanje brana pokušajima mafi je da učestvuje na tenderima za javne radove putem distribucije svojevrsne crne liste kompanija koje zbog povezanosti sa mafi jom ne mogu da budu podizvođači radova.

Nova strategija predviđa stvaranje jedinstvenog zakonodavstva kojim bi bili objedinjeni svi propisi protiv organizovanog kriminala, a koji bi rukovodio u radu sve angažovane institucije. Takođe, predviđeno je i stvaranje nacionalne mreže za podršku žrtvama iznude. Strategija predviđa i mere u vezi sa prikuplja-njem otpada koji predstavlja jedan od najprofi tabilnijih zakonitih poslova kojima se mafi ja bavi. Neksus između iskorištavanja ilegalnih useljenika od strane mafi je ima i dimenziju povećavanja ljudske nebezbednosti u različitim oblastima, te su novom strategijom predviđene i dodatne mere za suzbijanje ilegalnog useljenja.

Čini se da je namera tvoraca nove strategije za borbu protiv organizova-nog kriminala bila konačno raskidanje sa dosadašnjim obrascem društvene kon-trole organizovanog kriminala prema kome je ova pojava tretirana kao vanredna okolnost, ali je za potpuno argumentovanu ocenu potrebno još sačekati na prve rezultate shodno planiranom.

Zaključna razmatranja

U kontekstu borbe protiv organizovanog kriminala, suočavanje sa ovom pojavom kriminala u velikoj meri je posledica sopstvenog (ne)činjenja. Ako javna institucija ne uspe da vrši javne poslove i obezbedi stalan uvid javnosti u vrše-nje javnih poslova, ako država izgubi svoj monopol na upotrebu sile — volja

10 Najnovije procene ekonomske moći mafi je određuju je u nivou prihoda na godišnjem nivou od 10 odsto bruto nacionalnog dohotka, te je u tom smislu mafi ja najveći preduzetnik u Italiji.


građana je oteta uz pomoć podmićivanja i upotrebe sile. Loše je kada organi-zovani kriminal reciklira prljav novac u nacionalnoj ekonomiji, jer na taj način podriva solidnost privrednog sistema i time negativno utiče na ljudsku bezbed-nost. Još je gore kada organizovani kriminal podmićivanjem javnih službenika utiče na ishod izbornog procesa i na taj način stiče moć. Ali, ako organizovani kriminal uspostavi veze sa teroristima i nedemokratskim režimima, postaje bez-bednosna pretnja državi ili, čak, regionu.11 U skladu sa aktuelnim civilizacijskim dometima, pojednostavljeno govoreći, ono što građani traže kao uslugu od mafi je, država treba da efektivno i efi kasno garantuje kao pravo.

Svrha represivnih mera jeste da obeshrabre potencijalne učinioce krivičnih dela da ih izvrše jer je tim merama predviđena kazna za takva dela. To znači da represivne mere ispunjavaju svoju svrhu ako se kažnjive aktivnosti otkriju, izvr-šioci uhapse, sudski proces efi kasno odvija, dobit od izvršenog krivičnog dela umanji ili u potpunosti eliminiše i ako se onemogući interakcija između osuđe-nih kriminalaca međusobno kao i sa njihovim organizacijama. Italijanski pri-stup kreiranju politike suzbijanja organizovanog kriminala obeležen je ne samo sa posebnim direktnim represivnim merama, već i sa kreiranjem brojnih drugih politika usmerenih na civilno društvo i javnu upravu koje se tiču mafi je samo indirektno.12 Kako se čini, shodno postignutim rezultatima poslednjih godina, da je ostalim potrebnim elementima priključena i politička volja kao odlučujući faktor uspešne društvene kontrole kriminala, Italija se profi lisala kao jedan od nezaobilaznih partnera u identifi kovanju mogućeg strateškog pristupa borbi pro-tiv organizovanog kriminala.

Bibliografi ja

Cook, Dee, Criminal and Social Justice, Sage, London, 2006.

Jamieson, Alison, and Violante, Lucinao, Th e Antimafi a: Italy’s Fight Against Organized Crime, St Martin’s Press, New York, 2000.

11 Zbog toga savremene strateške doktrine i bezbednosne procene danas standardno uključuju i elemente u vezi sa organizovanim kriminalom.12 Sudija Paolo Borselino (Paolo Borsellino) u euloškom govoru (grč. eulogίja znači blagoslov, posveta, slavljenje; u ovom slučaju — govor na sahrani) o tužiocu Đovaniju Falkoneu (Giova-nni Falcone) istakao je da borba protiv mafi je mora biti ne samo hladna, represivna akcija, već i moralni i kulturni preobražaj u koji su svi uključeni, a posebno mlađa generacija, sposobna da uoči tamne strane moralnog kompromisa, nedostatak zainteresovanosti ili kontinuiteta i odgo-vornosti. Obojica su stradali u atentatima koje je organizovala mafi ja 1992. godine, u razmaku manjem od dva meseca.


La Spina, Antonio, “Recent Anti-Mafi a Strategies: Th e Italian Experience”, in: Dina, Siegle and Nelen, Hans (eds), Organized Crime: Culture, Markets and Poli-cies, Springer, New York, 2008.

Lindo, Samuel B., Identity in Flux: Th e Mafi a, Antimafi a, and Sicily’s Discovery of New Italian Unity, Italian Department, Italian Honors Papers, 2008, http://digi-talcommons. conncoll.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1001&context=italhp.

Paoli, Leticia, “Mafi a and organised crime: the unacknowledged successes of law enforcement”, West European Politics, Vol. 30, No. 4, 2007.

Paoli, Leticia, “Th e political criminal nexus in Italy”, Trends in Organized Crime, Vol. 3, No. 1, 1997.

Santino, Umberto, “Th e Law Enforcement in Italy and Europe against mafi a and organized crime”, in: W. F. McDonald (ed.), Crime and Law Enforcement in the Global Village, Anderson Publishing Co., Cincinnati, 1997.

Schneider, Jane, and Schneider, Peter, “Suggestions from the Antimafi a Struggle in Sicily”, Anthropological Quarterly, Vol. 75, No. 1, Winter 2002.

CURBING ORGANISED CRIME IN ITALY

Th e historical connection between the Mafi a and the political elite of Italy, including the aspirations of the Mafi a to infl uence public governance, have triggered the creation of a special legal and institutional framework within which the Italian state addresses “Mafi a-like” crime. Organised crime is recognised within this framework as a highly dynamic phenomenon, resulting in Italy’s adoption of the idea that an effi cient anti-organised crime strategy entials an adequate dynamics in the transformation of social structures. Th is concept is the basis for the establishment of specialised institutions, highly autonomous in daily operations, along with the improvement of coordination of the activities of all other relevant agencies. Despite the impressive results achieved in Italy through this approach, the activities of the Mafi a have continued at a high intensity, and the Italian government has developed a new strategy to address organised crime. Th e concrete initiatives arising from the new anti-Mafi a strategy, which was publicly presented in late January 2010, are critically evaluated in the text, through the discussion of a phenomenological view of organised crime in Italy.

Key words: modern organised crime, Italy, institutions, strategy, measures taken to address the Mafi a.

UDK: 343.8(4+571)Godina IV, broj 2, 2010, str. 177–190


MEDVEDEVLJEVA INICIJATIVA I ULOGA SRBIJE U

„NOVOJ ARHITEKTURI EVROPSKE BEZBEDNOSTI”

Miljan Filimonović ∗

APSTRAKT

Predmet istraživanja jesu posledice koje usvajanje inicijative predsednika Rusije o stvaranju „nove arhitekture evropske bezbednosti” može imati po nacionalnu bezbednost Republike Srbije. Autor analizira strateško-kon-ceptualne i praktično-političke izvore Medvedevljevog predloga i stavlja ga u kontekst bezbednosne politike Ruske Federacije u poslednjoj dece-niji. Analizom međunarodnog položaja Srbije autor upoređuje prirodu bezbednosnih problema sa kojima se suočava Srbija i težišne tačke Medve-devljeve inicijative. Analizom procesa strateškog opredeljivanja Republike Srbije posle 5. oktobra 2000. godine autor poredi osnovne vizije budućeg bezbednosnog poretka u Evropi iznete u strateškim dokumentima Srbije i Ruske Federacije. Na osnovu toga autor procenjuje komplementarnost inte-resa dveju država, koju uzima kao analitički osnov za procenu posledica koje šire prihvatanje Medvedevljeve inicijative može imati po nacionalnu bezbednost Srbije. Autor daje osvrt na stav značajnih subjekata evropske politike o načelno pozitivnom stavu srpskog državnog rukovodstva prema predlogu ruskog predsednika.

Ključne reči: Dimitrij Medvedev, evropska bezbednost, Ruska Federacija, Srbija, Severnoatlantski savez, Ujedinjene nacije, OEBS, multipolarnost, teritorijalna celovitost, četiri stuba spoljne politike Srbije.

∗ miljanfi [email protected]. Autor se zahvaljuje mr Draganu Živojinoviću, Urošu Todo-roviću, mr Milošu Markoviću, Milanu Raviću i Branku Nikoliću na stručnim savetima i tehnič-koj pomoći prilikom izrade teksta.

Miljan Filimonović178

Dve decenije posle završetka Hladnog rata, evropski bezbednosni poredak i dalje se naziva poslehladnoratovskim. Teoretičari i praktičari, državnici i funk-cioneri međunarodnih institucija, još uvek nisu pokazali sposobnost da domi-sle celinu međunarodnih odnosa i stvore prihvatljivi oblik novog bezbednosnog poretka u Evropi. Postojeći pravni i institucionalni okvir evropskih bezbednosnih procesa, koji se ogleda u de jure prvenstvu Ujedinjenih nacija i OEBS-a, odavno ne uspeva da ispuni svoju funkciju. Međunarodni akteri koji sopstvenim delovanjem krše pravna pravila i narušavaju nadležnosti međunarodnih organizacija u oblasti očuvanja mira i bezbednosti nisu uspeli da obezbede širu prihvaćenost, legaliza-ciju i institucionalizaciju sopstvene prakse. U svojevrsnoj pat poziciji pravnog i političkog, normativnog i stvarnog poretka, prolazi druga decenija od nestanka bipolarne podele. Iz letargije stvorene ovakvim stanjem, međunarodnu javnost probudila je serija govora Dimitrija Medvedeva (Дмитрий Медведев), predsed-nika Ruske Federacije, kojima je izneta celovita zamisao kontinentalnog bezbed-nosnog poretka, sa precizno određenom pravnom i institucionalnom dimenzijom i sa vidljivim realpolitičkim implikacijama.

Govorima ruskog predsednika u Berlinu i Evianu, u junu i oktobru 2008. godine, na dnevni red evropske politike stavljena je inicijativa o stvaranju „nove arhitekture evropske bezbednosti”. Navodeći da sadašnja „bezbednosna arhitek-tura još uvek nosi pečat ideologije nasleđene iz prošlosti”, Medvedev je predložio održavanje međunarodne konferencije na kojoj bi bio sačinjen tekst sveobuhvat-nog ugovora o evropskoj bezbednosti. Pravno obavezujući ugovor, neka vrsta regionalnog pakta, trebalo bi prema Medvedevljevom predlogu da pruži „rešenje bezbednosnih problema i problema kontrole naoružanja u Evropi”.1 Na skupu bi trebalo da učestvuju sve evropske države zasebno, a ne u okviru saveza ili drugih strateških grupacija, sa „nacionalnim interesima lišenim distorzivnih ideoloških motivacija” kao početnom tačkom u pregovorima. Konačni tekst ugovora trebalo bi da bude zasnovan na „punoj posvećenosti ispunjavanju međunarodnopravnih obaveza; poštovanju suvereniteta; teritorijalnog integriteta i političke nezavisno-sti država i poštovanju svih drugih principa iznetih u istinski fundamentalnom dokumentu — Povelji Ujedinjenih nacija”.2 Ugovor bi utvrdio da „nijedna država ili međunarodna organizacija ne može imati ekskluzivno pravo očuvanja mira i stabilnosti u Evropi” i da vodeću ulogu imaju Ujedinjene nacije i OEBS, institu-cije sa najširim članstvom, najvećim legitimitetom i jasno određenim nadležno-stima u evropskim bezbednosnim procesima.

Ovako uobličena inicijativa ruskog predsednika izazvala je nedoumice u aka-demskoj javnosti. Predlog ne zahteva promenu bilo pravnog ili institucionalnog

1 Dmitry Medvedev, “Speech to German political, parliamentary and civic leaders”, Berlin, 5 June 2008, http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/06/05/2203_type82912type82914type84779_202153.shtml, 25/02/2010.2 Dmitry Medvedev, “Speech at World Policy Conference”, Evian (France), 8 October 2008, http://natomission.ru/en/society/article/society/artnews/21/, 25/02/2010.

Miljan Filimonović 179

okvira evropskih bezbednosnih procesa, već traži poštovanje ugovornih aranžmana sklopljenih u vreme Hladnog rata, kakvi su ugovori o ograničavanju i smanjivanju strateškog nuklearnog naoružanja, ugovori o antibalističkim projektilima i ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi. Zašto, onda, Medvedevljev predlog nailazi na snažnu opoziciju u pojedinim političkim krugovima na Zapadu? Zašto se državnici protive predlogu koji afi rmiše postojeći pravni i institucionalni okvir evropskih bez-bednosnih procesa i predlaže poštovanje ugovornih obaveza? Zašto, sa druge strane, Medvedev predlaže „novu bezbednosnu arhitekturu u Evropi” ako ona ne sadrži ništa suštinski novo? Odgovor na pitanje koji nacionalni interes Rusija ostvaruje ovako snažnim zastupanjem međunarodnog prava, centralne uloge i UN i OEBS-a i zbog čega bi Medvedevljeva inicijativa bila interesantna evropskim državama leži, kao što to najčešće i biva, u realpolitičkoj sferi. Takođe, u realpolitičkoj sferi leže i razlozi na osnovu kojih Srbija određuje sopstveni stav prema Medvedevljevom pred-logu. Komplementarnost spoljne i bezbednosne politike Republike Srbije i Ruske Federacije i komplementarnost nacionalnih interesa dveju država, stoje kao osnov za ocenu uloge koja je Srbiji namenjena u predlogu ruskog predsednika.

Strateški i konceptualni osnov Medvedevljeve inicijative

Medvedevljeva inicijativa ima konceptualno izvorište u ruskim strateškim dokumentima i govorima ruskih državnika u prvoj deceniji ovog veka. Doku-ment sa nazivom Koncept nacionalne bezbednosti Ruske Federacije, usvojen na početku Putinovog (Владим́ир Владим́ирович Пýтин) predsedničkog mandata 2000. godine, promovisao je ideju o postepenom nastanku multipolarnog među-narodnog sistema. Pre nego što su Putinove reforme dobile izraz u povećanoj moći države, dokument je predvideo uzrastanje Rusije do „jednog od centara multipolar-nog sveta”.3 Posle usvajanja ovog dokumenta teza o prelasku u multipolarni sistem postala je uobičajeni deo nastupa ruskih državnika na međunarodnim skupovima.4

3 “National Security Concept of the Russian Federation”, www.russiaeurope.mid.ru/russia-strat2000.html.4 „Zbir bruto društvenih proizvoda Indije i Kine je već viši od bruto društvenog proizvoda SAD. I slični proračun bruto društvenih proizvoda BRIK država — Brazila, Rusije, Indije i Kine — nadi-lazi kumulativni bruto društveni proizvod EU. Prema stručnjacima, ova razlika će se povećavati u budućnosti. (...) Nema razloga za sumnju da će ekonomski potencijal novih centara globalnog eko-nomskog rasta biti pretvoren u politički uticaj i da će ojačati multipolarnost”. Navedeno prema: Vla-dimir Putin, “Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy”, op. cit. „Mnogo godina je mit o ’unipolarnom svetu’ vodio misli i ponašanje država koje su verovale i politički investi-rale u njega. (...) Razumljivo je da mnogo ljudi sa one strane Atlantika i dalje ne mogu sebe nate-rati da izgovore reč ’multipolarni’. (...) Iskustvo iz poslednjih šest godina pokazuje da se pokušaji ignorisanja realnosti multipolarnog sveta završavaju neuspehom. (...) Mora se shvatiti da ne vrede pokušaji držanja Rusije u regionalnoj ’školjci’. Mi smo davno napustili takvu mogućnost u toku našeg razvoja”. Navedeno prema: Sergei Lavrov, “Th e Present and the Future of Global Politics — A View from Moscow”, Russia in Global Aff airs, Vol. 5, No. 2, April–June, 2007, pp. 8, 10, 11, 15.


Isti trend pratili su pisci nove verzije Koncepta nacionalne bezbednosti (2009), osnovnog strateškog dokumenta Ruske Federacije sa rokom važenja do 2020. godine.

Doktrinarno predviđanje prelaska u multipolarni sistem pratila je prak-tična priprema za takav razvoj događaja. Pored oštre kritike unilateralnosti američke politike, Rusija se tokom protekle decenije našla u centru okupljanja država u usponu, bilo da su ta okupljanja ekonomskog ili bezbednosnog tipa. Grupacija BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina) održala je prvi samit u Rusiji, a Šangajska organizacija za saradnju okupljena je oko Kine i Rusije kao tzv. anti-hegemonska koalicija u srednjoj Aziji. Sličnu namenu ima Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti kao regionalna organizacija postsovjetskih država, po formi slična NATO savezu, sa vodećom ulogom Rusije. Pored osnivanja više-stranih foruma, potpisivanjem strateških energetskih sporazuma za dugi niz godina utvrđena je energetska zavisnost Evrope od Ruske Federacije i tako oja-čana ruska pozicija u evropskoj politici.

Iz strateške vizije o prelasku iz unipolarnog u multipolarni međunarodni sistem, dedukovana je strateška vizija nove bezbednosne arhitekture u Evropi. Prema njoj će „natocentrični” sistem evropske bezbednosti, koji odgovara uni-polarnom sistemu, postepeno prerasti u „tripartitnu” arhitekturu evropske bez-bednosti, sa Rusijom, Evropskom unijom i Sjedinjenim Američkim Državama kao ključnim subjektima. Tačna Medvedevljeva formulacija iz berlinskog govora glasi: „istinski jednaka saradnja Rusije, Evropske unije i Severne Amerike kao triju grana evropske civilizacije”. Sledi zaključak da Medvedevljeva inicijativa zapravo nije nova ideja, nego primenjena i prilagođena verzija Putinove vizije sa početka predsedničkih mandata.

Praktično-politički uzroci Medvedevljeve inicijative

Osnovni uzrok nezadovoljstva sopstvenim položajem Kremlj nalazi u poslehladnoratovskoj politici Severnoatlantskog saveza i SAD koju karakteriše kao verolomnu i nasrtljivu. Širenje NATO na istok i jednostrano istupanje SAD iz Ugovora o antibalističkim projektilima Moskva je shvatila kao pokušaj mar-ginalizacije Rusije i težnju ka očuvanju američke dominacije u evropskim bez-bednosnim procesima. Iz ovog razloga, stanje koje je stvoreno politikom SAD u Evropi posle Hladnog rata predstavlja praktično-politički razlog iniciranja Medvedevljeve ideje o novoj arhitekturi evropske bezbednosti.

Smatrajući da je mirnim povlačenjem iz Hladnog rata Rusija zaslužila sta-tus konstruktivnog učesnika međunarodne politike, Moskva je čvrsto računala na bezbednosne garancije zapadnih državnika sa početka devedesetih godina


prošlog veka.5 Nasuprot datim garancijama, do 2004. godine NATO savez je u dva maha (1999. i 2004) uključio celu sferu uticaja bivšeg SSSR u svoj sastav. Vodeća uloga sistema UN osporena je nelegalnim bombardovanjem SRJ 1999. godine, a usvajanjem novog strateškog koncepta NATO je preuzeo pravo borbe-nog delovanja van teritorije država članica. Takozvane obojene revolucije u biv-šim sovjetskim državama, pre svega u Gruziji (2003) i Ukrajini (2004), stvorile su preduslove za novi krug širenja saveza u postsovjetskom prostoru.6

Pored toga, Bušova (George W. Bush) administracija je 2002. godine jed-nostrano istupila iz Ugovora o antibalističkim projektilima (tzv. ABM ugovora) i započela pregovore o izgradnji antiraketnog štita u Istočnoj Evropi.7 Iako su ova postrojenja ograničena po mogućnostima, ruski analitičari naglašavali su činjenicu da slična postrojenja SAD imaju i u drugim delovima sveta i da u sadejstvu ona mogu da pruže odsutnu prednost nad svakim potencijalnim rivalom. Obamina (Barack Hussein Obama II) administracija, pored određene zadrške koju je pokazala, nije vratila SAD u okvire Ugovora o antibalističkim projektilima i nije odustala od projekta izgradnje štita. Medvedevljev osvrt iz Eviana, uz podrazumevajući stav da je štit usmeren protiv Rusije, obuhvatio je obe komponente problema, i američki unilateralizam i svrhu postavljanja štita: „(d)a, broj balističkih projektila će biti ograničen, ali čemu oni služe, zašto će biti raspoređeni? I još jednom, zašto se Sjedinjene Države nisu konsultovale sa saveznicima?”.8

5 Garancije su Mihailu Gorbačovu (Михаил́ Сергéевич Горбачёв), između ostalih, ponu-dili Džejms Bejker (James Baker), Helmut Kol (Helmut Kohl) i Manfred Verner (Manfred Wörner). Bejkerova formulacija glasila je „da se na istočnom pravcu ni za inč neće proširiti jurisdikcija ili vojno prisustvo Severnoatlantskog saveza”. Izvor: „Beleška o razgovoru Mihaila Gorbačova i državnog sekretara Džejmsa Bejkera od 9. februara 1990.”, u: Primakov Jevgenij, Godine u visokoj politici, Izdavački grafi čki atelje „M”, Beograd, 2002, str. 229.6 „Varšavski pakt je prestao da postoji pre dvadeset godina, ali na našu žalost, širenje NATO se nastavlja punom brzinom. Danas, NATO aktivno razmatra prijem Gruzije i Ukrajine. Štaviše, oni to posmatraju u borbenim terminima: prijem tih zemalja bi bio pobeda nad Rusi-jom, dok bi neuspeh u tome bio sličan kapitulaciji. (...) NATO doprema svoju vojnu infra-strukturu do naših zapadnih i južnih granica. Bez obzira šta nam se govori, prirodno je da ove akcije posmatramo kao da su uperene protiv nas. Ali čim pokušamo da istaknemo da je to protivno interesima ruske nacionalne bezbednosti, svi postaju nervozni. A kako drugačije da protumačimo ovo ponašanje?”. Navedeno prema: Dmitry Medvedev, “Speech at World Policy Conference”, Evian, op. cit. 7 Ugovor o antibalističkim projektilima potpisan je 1972. godine. Osnovna namena ovog ugo-vora bila je da očuva paritet u defanzivnim nuklearnim kapacitetima supersila, da očuva ravno-težu snaga i straha a time i stabilnost u odnosima supersila. Obe strane su se ugovorom obavezale da u Evropi zadrže po jedno postrojenje antibalističke odbrane sa ne više od 100 projektila na njima. Princip na kome je bio zasnovan ovaj ugovor, kao i većina sklopljenih u vreme Hladnog rata, bio je paritet. Ovaj princip je narušen jednostranim istupanjem SAD iz ugovora, a odnosi u oblasti nuklearnih snaga ušli su u novu fazu.8 Dmitry Medvedev, “Speech at World Policy Conference”, Evian, op. cit.


Nastojeći da u potpunosti iskoriste priliku koju je pružila pobeda u Hlad-nom ratu, Sjedinjene Države su de facto osporile pravni i institucionalni okvir evropskih bezbednosnih procesa. Time je uvećana specifi čna težina SAD u evrop-skoj politici, razume se, nauštrb ruskog značaja i uloge. Otuda u Medvedevlje-voj inicijativi ima prostora da se iznova „predlože” već postojeća pravna pravila i institucionalni okvir.

U realpolitičkim terminima, Medvedevljev zahtev za poštovanjem pravnog i institucionalnog okvira evropske politike i ugovornih aranžmana može biti pro-tumačen kao pokušaj derogiranja američke uloge u evropskim bezbednosnim pro-cesima i svojevrsno „obuzdavanje” SAD u Evropi. Ukoliko bi se zaista vratile u ugovorne aranžmane, u pravne i institucionalne okvire, Sjedinjene Države izgu-bile bi sposobnost da u evropskim poslovima učestvuju na način na koji su to do sada činile. Posmatrano iz te perspektive, Medvedevljev predlog deluje smisleno sa stanovišta ruskih nacionalnih interesa, a reakcije pojedinih zapadnih državnika deluju politički opravdano. Ipak, uzevši sve navedeno u obzir, ne bi bilo ispravno reći da je obuzdavanje SAD u Evropi najvažniji cilj Medvedevljeve inicijative. Važniji cilj je uvećanje specifi čne težine Ruske Federacije u evropskim bezbedno-snim procesima, s tim što su ova dva cilja u ovom slučaju sasvim komplementarna.

Značenje „posebne uloge” Srbije u Medvedevljevoj inicijativi

Složen skup okolnosti na kraju dvadesetog i početku dvadeset prvog veka uzrokovao je umnogome poseban međunarodni položaj Srbije koji direktno ugrožava njenu nacionalnu bezbednost. Tokom dve decenije Srbija se više puta našla na magistralnom toku svetske politike i podnela teret koji u međunarodnim odnosima nose „objekti politike velikih sila”, države koje su, sa ili bez sopstvene volje, uključene u tzv. veliku politiku. Doktrinarnim osporavanjem suvereniteta kao zastarelog koncepta, sa jedne strane, i potragom Severnoatlantskog saveza za novim identitetom, sa druge, osporene su osnove međunarodnopravnog i insti-tucionalnog poretka posthladnoratovske Evrope. Kosovska kriza je Srbiju učinila oglednim poligonom za oba procesa krajem devedesetih godina. Posle jedne dece-nije oružane i diplomatske borbe za očuvanje teritorijalne celovitosti, Srbija i dalje stoji između principa prava i politike, starog pravnog i novog političkog poretka. Zbog toga Srbija, više nego druge države, trpi posledice politike koja za cilj ima izmenu pravnog i institucionalnog okvira bezbednosnih procesa u Evropi. Iz ovih razloga, načelno posmatrano, svaka inicijativa koja afi rmiše principe međuna-rodnog prava i postojeći institucionalni okvir, sa vodećom ulogom Ujedinjenih nacija i OEBS-a, doprinosi jačanju nacionalne bezbednosti Srbije.

Princip teritorijalne celovitosti suočen je ne samo sa praktičnim ospo-ravanjem u slučaju Kosmeta, nego i sa prvim zvaničnim preispitivanjem pred


Međunarodnim sudom pravde. Uprkos tezama o Kosmetu kao jedinstvenom slu-čaju, praksa pokazuje da države sopstveni stav određuju prema stepenu identifi ka-cije sa problemom, pa one koje imaju problema sa separatizmom pojedinih regija ili etničkih grupacija odbijaju da priznaju Kosmet. Takva praksa govori u prilog tezi o Kosmetu kao primeru (presedanu), zbog čega se osnovano smatra da kosov-ska kriza menja pravni okvir evropskih bezbednosnih procesa tako što trajno derogira jedan od osnovnih principa međunarodnog prava i Povelje UN. Otuda je za Srbiju suštinski značajan pravni aspekt Medvedevljeve inicijative i činjenica da velika sila nastoji da reafi rmiše tzv. Helsinške principe među kojima i prin-cip teritorijalne celovitosti, bez obzira da li te iste principe Rusija zanemaruje ili krši na Kavkazu.9 U nedostatku moćnih saveznika i ograničenosti instrumenata diplomatske borbe za očuvanje Kosmeta, argument međunarodnog prava jeste pojedinačno najznačajniji argument Srbije. To potvrđuju i nastojanja pojedinih zapadnih država da osiguraju što šire priznanje Kosmeta pre iznošenja savetodav-nog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Ukoliko bi Medvedevljeva inicijativa bila prihvaćena i princip teritorijalne celovitosti potvrđen novim međunarodnim ugovorom, srpski predlog o novom krugu pregovora o statusu Kosmeta dobio bi na kredibilitetu kao jedan od mogućih izlaza iz pat pozicije stvorene prihvata-njem Medvedevljeve inicijative. Destabilizacioni potencijal kosovskog presedana u regionu i šire bio bi umanjen, a prostor za pritisak na države koje nisu priznale nezavisnost Kosmeta bio bi u značajnoj meri ograničen.

Kosovska kriza je Srbiju postavila u središte procesa izmene institucional-nog okvira evropskih bezbednosnih procesa. NATO savez uvećao je sopstvene nadležnosti i prisvojio pravo borbenog delovanja van teritorije država članica upravo u vreme bombardovanja SR Jugoslavije u proleće 1999. godine. Tom prili-kom NATO je delovao bez mandata Saveta bezbednosti, čime je faktički osporena vodeća uloga sistema kolektivne bezbednosti UN u evropskim bezbednosnim pro-cesima. Tokom protekle decenije na međunarodnim skupovima često se mogla čuti ideja o podjednakom značaju Ujedinjenih nacija, NATO saveza i Evropske unije u procesu rešavanja međunarodnih problema, bez obzira na širinu član-stva i propisane nadležnosti organizacija.10 Praktična prevlast vojno-političkog

9 Ovde se pre svega misli na protivrečnost između zastupanja teritorijalne celovitosti kao prin-cipa i priznavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Rusije. Teoretičari ocenjuju da zbog stava prema J. Osetiji i Abhaziji Rusija gubi pravo na „moralni argument” u kosovskoj krizi i zastupanje principa teritorijalne celovitosti prikazuju isključivo u realističkim (interesnim) ter-minima. 10 Na konferenciji o međunarodnoj bezbednosti u Minhenu, održanoj 2007. godine, Putin je u polemičkom tonu sumirao ruski stav o hijerarhiji međunarodnih institucija u procesu rešavanja međunarodnih problema. „Ubeđen sam da je jedini mehanizam kojim se mogu donositi odluke o upotrebi vojne sile Povelja UN. I u vezi sa ovim, ili ja nisam razumeo šta je naš kolega, italijan-ski ministar odbrane upravo rekao ili je ono što je on rekao nije precizirano. U svakom slučaju, razumeo sam da upotreba sile može biti legitimna kada odluku o tome donesu NATO, EU ili UN.


saveza, kakav je NATO, nad međunarodnom organizacijom univerzalnog tipa, kakve su Ujedinjene nacije, suštinski menja institucionalni okvir bezbednosnih procesa u Evropi, sa očiglednim posledicama po interese Srbije u kosovskoj krizi. Šire prihvatanje Medvedevljeve inicijative i reafi rmacija UN i OEBS-a, zaustavilo bi proces prerastanja NATO u centralnu instituciju evropske bezbednosti. Time bi se umesto u okviru Severnoatlantskog saveza, u kome Rusija nema nikakvu ulogu osim konsultativne, ključni bezbednosni procesi odvijali unutar institucija u kojima Rusija ima pravo veta. Medvedevljevi razlozi za ovakav stav jasni su, a posledice po srpske interese u kosovskoj krizi očigledne.

Kada je prilikom posete ruskog predsednika Beogradu rečeno da Srbija zau-zima „posebno mesto” u ruskoj viziji evropske bezbednosne arhitekture, analize u srpskim medijima krenule su ustaljenim kanalima. Jedan broj analitičara je u izjavi video potvrdu prijateljstva i bliskosti naroda. Drugi su videli još jedan poku-šaj grube instrumentalizacije Srbije. Međutim, koji god od ovih motiva da je vodio Medvedevljevo ponašanje, strukturalni osnov izjave o „posebnom mestu” nespo-ran je, a to je komplementarnost srpskih nacionalnih i bezbednosnih interesa sa postavkama Medvedevljeve inicijative. Otuda se „posebno mesto” može tumačiti ne po ulozi koja je Srbiji namenjena — jer joj nije namenjena neka posebna uloga — nego po pozitivnim posledicama koje Srbija može imati od šireg prihvatanja i usvajanja ove inicijative. Medvedevljev predlog direktno osporava sve procese koji kroz kosovsku krizu dugoročno ugrožavaju nacionalnu bezbednost Srbije. Razlog tome su, razume se, ruski a ne srpski interesi, ali je rezultat svejedno prisu-tan. Zbog toga nijedna evropska država nema ni približno onoliko razloga koliko Srbija ima da načelno prihvati Medvedevljevu inicijativu.

Kosmetski problem u realpolitičkoj dimenziji Medvedevljeve inicijative

Posmatran u duhu Medvedevljeve inicijative, kosmetski problem, pored pravne ima i realpolitičku dimenziju. Putinova politika u protekloj deceniji zau-stavila je širenje NATO na istok i usporila proces postavljanja ovog saveza za centralnu instituciju evropske bezbednosti. Međutim, svojevrsna borba među-narodnih organizacija za prestiž i uticaj u evropskim bezbednosnim procesima nije završena, a primer Kosmeta najsnažniji je pokazatelj postojećeg „odnosa

Ako on zaista tako misli, onda imamo različita mišljenja. Ili nisam tačno čuo. Upotreba sile se može smatrati legitimnom, samo ako je odluka o tome doneta u UN. Nije potrebno menjati UN NATO-om ili Evropskom unijom. Kada UN zaista ujedine snage međunarodne zajednice i budu sposobne da reaguju na događaje u različitim državama, kada ostavimo za sobom ovo nepoštovanje međunarodnog prava, onda će situacija moći da se promeni”. Navedeno prema: Vladimir Putin, “Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy, 10 February 2007, www. securityconference.de/konferenzen/rede.php?sprache=en&id=179&, 21/01/2010.


snaga” UN i NATO. Severnoatlantski savez ima interesa da kroz uspeh kosovske „državnosti” dokaže svrsishodnost vojne intervencije iz 1999. godine, opravda-nost kršenja međunarodnih normi u ime humanitarnih principa i, u širem smi-slu, superiornost sopstvenog moralnog prosuđivanja u odnosu na krute principe međunarodnog prava. „Država Kosovo” sa demokratskim političkim uređenjem, poštovanjem visokih standarda ljudskih prava, konstruktivnim učešćem u među-narodnim procesima, bila bi dokaz da se supstancija međunarodne „pravde” uspešno ostvaruje i bez poštovanja pravnih procedura i da NATO savez uspeš-nije zastupa opštečovečanske vrednosti od neefi kasnih Ujedinjenih nacija.

Sa druge strane, Rusija ima interesa da kroz neuspeh kosovske „državno-sti” prikaže NATO intervenciju kao isključivo geopolitički projekat, koji je isko-rišćen za promenu strateškog koncepta saveza, povećanje nadležnosti i izgradnju strateške vojne baze u Uroševcu. Medvedevljeva opaska da „NATO nije uspeo da pronađe novu svrhu svog postojanja” nalazi najsnažnije opravdanje u kosovskoj i avganistanskoj krizi, od kojih zavisi dalja sposobnost vojno političkog bloka da se legitimiše u međunarodnim odnosima.11 Zbog toga Medvedev ima mesta da tvrdi da odabrani put NATO „očito nije rešenje” i da je „atlantizam, kao istorij-ski princip već proživeo svoje dane”.12 Takođe, Rusija ima interesa da nezavisno Kosovo prikaže kao isključivo američki projekat, koji u mnogo čemu ugrožava interese evropskih partnera SAD.

Zaključna razmatranja: Medvedevljeva inicijativa i nacionalna bezbednost Republike Srbije

Posle petooktobarskih promena 2000. godine, Srbija je dva puta određivala strateško opredeljenje. Prvi put 2004. godine, u dokumentu sa nazivom Strate-gija odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora, u kome je ozvaničeno opre-deljenje za članstvo u Severnoatlantskom savezu.13 Drugi put 2008. godine, kada je rezolucijom Narodne skupštine proglašena vojna neutralnost države. Najzad,

11 „Lord Džordž Robertson, generalni sekretar NATO-a od 1999. do 2004, tvrdi da se Sever-noatlantski savez nalazi na ivici ambisa. (...) ’Nalazimo se na ivici ambisa dok je svet zahvaćen sve većim nezadovoljstvom i previranjima. Jedino otvoren i pošten razgovor može da nas spasi od propasti’. (...) Robertson je kritikovao lidere NATO-a zbog toga što evropskoj javnosti, koja se sve više okreće protiv operacije u Avganistanu, ne objašnjavaju zašto je pobeda u Avganistanu bitna za mir i bezbednost udaljenog evropskog kontinenta”. Navedeno prema: Jela de Franče-ski, „Lord Robertson: NATO na ivici provalije”, Glas Amerike, 5. mart 2010, www.voanews.com/serbian/2010-03-05-voa3.cfm?rss=politics, 06/03/2010.12 Dmitry Medvedev, “Speech to German political, parliamentary and civic leaders”, op. cit.13 „Srbija i Crna Gora potvrđuje novo opredeljenje za članstvo u međunarodnim bezbed-nosnim strukturama, prvenstveno za priključenje Programu „Partnerstvo za mir” Severnoa-tlantskog saveza (NATO), NATO savezu, zasnovanom na demokratskoj volji građana i drugim evropskim i evroatlantskim integracijama”. Navedeno prema: „Strategija odbrane državne zajed-nice Srbija i Crna Gora”, www.mod.gov.rs/02ministarstvo/04-odredbe/0413-strategija-s.htm.


usvajanjem Strategije nacionalne bezbednosti 2009. godine, spoljna i bezbednosna politika države je u celosti sistematizovana, a prioriteti politike hijerarhizovani.14 Vojna neutralnost potvrđena je u donekle blažem obliku od Rezolucije o vojnoj neutralnosti koja je znatno oštrije odredila odnos prema politici Severnoatlantske alijanse u kosovskoj krizi.15

Proglašenje vojne neutralnosti za osnovni cilj ima odricanje od opredeljenja za članstvo u NATO savezu. Uzimajući u obzir činjenicu da nema konkurentskih vojnih saveza za koje bi Srbija mogla da se opredeli, ili u odnosu na koje bi mogla da bude neutralna, očigledno je da je rezolucija usvojena da bi odbacila prethodno opredeljenje. Na takav postupak tadašnje državno rukovodstvo odlučilo se u tre-nutku kada je postalo jasno da su očuvanje teritorijalne celovitosti i integracija u NATO međusobno suprotstavljeni ciljevi. Razumljivo, odabrano je očuvanje terito-rijalnog integriteta kao jedan od osnovnih vidova očuvanja nacionalne bezbedno-sti. Ovim postupkom Srbija je ponovo vraćena u status neopredeljene države čime je nametnuta potreba za izvesnom vrstom pozitivnog strateškog samoodređenja.

Pozitivna vizija savremenog međunarodnog i bezbednosnog poretka i mesta Srbije u njima izneta je u zamisli predsednika Republike Borisa Tadića o „četiri stuba srpske spoljne politike”. Uz očuvanje integracije u Evropsku uniju, kao osnovnog spoljnopolitičkog cilja, navedeno je da „strategijska partnerstva sa SAD, Rusijom i Kinom ne ometaju postizanje tog zadatka”.16 Zastupajući istu tezu o postepenom prelasku u multipolarni sistem, na kojoj je ruski predsednik zasnovao svoju inicija-tivu, Tadić zaključuje da je određenjem „stubova” spoljne politike „Srbija zaokru-žila svoju spoljnopolitičku doktrinu”.17

14 „Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije”, www.srbija.gov.rs/existfi les/sr/107131/stategija_nacionalne_bezbednosti0078_lat.zip.15 „Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez odluke SB do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO ’konačan organ’ vla-sti u ’nezavisnom Kosovu’, Narodna skupština donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju”. Navedeno prema: „Predloženi tekst Rezo-lucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i Metohiji”, B92 internet portal, www.b92.net/info/dokumenti/index.php?start=10&nav_id=278035, 21/01/2010.16 „Tadić: Četiri stuba diplomatije”, B92 internet portal, 30. avgust 2009, www6.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=08&dd=30&nav_id=378801&nav_category=206, 03/03/2010.17 „Na početku 21. veka svet je doživeo dve značajne promene. Prvo smo imali nedvosmislenu dominaciju SAD i zaokruživanje ekonomskog prostora EU i pojavu nove evropske valute. Druga izmena je došla posle svetske fi nansijske krize kada je Kina potpuno jasno nastupila kao budući svetski ekonomski lider (...) U međuvremenu, Rusija je pre nastanka svetske ekonomske krize zbog rasta cena naft e i zemnog gasa obnovila svoje ekonomske i spoljnopolitičke potencijale i bila veliki prijatelj u podršci Srbiji u odbrani integriteta naše zemlje na Kosovu i Metohiji što nas je nedvosmisleno vodilo u posebno bliske odnose s Rusijom, pored istorijskog prijateljstva”. Navedeno prema: „Tadić: Četiri stuba diplomatije”, op. cit.


Oba konceptualna pristupa srpske spoljne politike, vojna neutralnost i četiri strateška stuba, pokazuju izuzetnu sličnost sa postavkama Medvedevljeve ini-cijative. Politika vojne neutralnosti, odnosno odustajanje od integracije Srbije u NATO, potvrđuje Medvedevljev stav da NATO ugrožava teritorijalni inte-gritet Srbije, a time i teritorijalni integritet kao princip međunarodnog prava. Kršenje institucionalnog okvira bezbednosnih procesa, prema stavu Beograda potvrđuje uloga NATO u tzv. Ahtisarijevom planu (Martti Ahtisaari), prema kome ovaj savez na Kosmetu preuzima vodeću ulogu od Ujedinjenih nacija. Dalje, od četiri stuba srpske spoljne politike tri učestvuju u evropskoj politici, što se sasvim uklapa u Medvedevljev koncept „tripartitne” arhitekture evropske bez-bednosti. Čak su i odabrani „stubovi” u Tadićevoj zamisli identični Medvedev-ljevim „stranama” — Sjedinjene Države, Evropska unija i Ruska Federacija. Iz ove sličnosti zaključuje se da je komplementarnost interesa dveju država uzrokovala slične strateške i konceptualne zamisli u spoljnoj politici. Zato Srbija spada u onu grupu država koje Rusija ne mora naročito da pridobija za sopstveni predlog, bilo ustupcima bilo diplomatskim ubeđivanjem. Razlozi za načelno prihvatanje Med-vedevljeve inicijative više su nego očigledni.

Ključni obzir koji su srpski državnici dužni da pokažu jeste stav Sjedinje-nih Država i članica Evropske unije. Realpolitička dimenzija Medvedevljevog predloga usmerena je na obuzdavanje američke politike u Evropi, pa bi, logički posmatrano, prihvatanje ove inicijative moglo biti shvaćeno kao antiamerički akt. Ovu logiku, međutim, relativizuje značaj prihvatanja ruske inicijative od strane Srbije, a on je u suštini veoma mali. Inicijativa ovog tipa ima izglede na uspeh samo ako je prihvati najveći broj evropskih država, skoro sve, i sve velike sile među njima. Tek onda je moguće održavanje međunarodne konferencije na kojoj bi se usaglasio tekst sveobuhvatnog ugovora o evropskoj bezbednosti, čime bi ruska inicijativa bila usvojena. Novu bezbednosnu arhitekturu Evrope, dakle, promoviše Rusija, glavni predmet uticaja jesu velike evropske države, a podrška koju Srbija može da pruži nema veliki praktični značaj. Zbog toga i neće imati veliki odjek u percepciji Sjedinjenih Država, iako svakako neće ostati neprime-ćena. Značajniji problem za SAD i pojedine članice EU predstavlja uporna poli-tika Srbije u kosovskom problemu, koja Rusiji pruža najraznovrsnije prilike za angažovanje, bilo na bilateralnom nivou ili u okviru Ujedinjenih nacija. Načelno prihvatanje Medvedevljeve inicijative od strane Srbije nema takav značaj.

Nužno je još jedno pojašnjenje o načinu na koji Srbija ostvaruje interese nacionalne bezbednosti prihvatanjem Medvedevljeve inicijative. Problemi u analizi nastaju zbog poistovećivanja dva vida „prihvatanja” predloga. Prvi vid je prihvatanje predloga od strane Srbije, a drugi vid prihvatanje na širem nivou koje bi dovelo do usvajanja ugovora o evropskoj bezbednosti. Srbija ne ostva-ruje iste interese u oba slučaja. Sama činjenica da se Srbija saglasi sa predlogom i


preduzme potrebne radnje ne donosi nikakvu naročitu korist osim saznanja da je utvrđena saradnja sa jednom od velikih sila i potpornim „stubom” srpske politike u kosmetskoj krizi. Međutim, šire usvajanje Medvedevljeve inicijative u obliku u kome je predložena, a time i reafi rmacija pravnog i institucionalnog okvira evrop-ske politike, omogućava puno ostvarenje srpskih interesa u kosmetskom pro-blemu. Za Srbiju je, prema tome, mnogo korisnije šire usvajanje ruskog predloga koje bi dovelo do potpisivanja ugovora o evropskoj bezbednosti. Pošto Srbija nema načina da utiče na evropske države i uveća stepen prihvaćenosti ruskog predloga, sve što srpska politika može da učini jeste da sačeka da Rusija, u nastojanjima da ostvari sopstvene interese u evropskoj politici, donese Srbiji veliku „kolate-ralnu” korist. Takođe, zadatak Beograda je da svojim postupcima ne oduzme Rusiji osnov za kritiku protivpravnog ponašanja Severnoatlantskog saveza, koji stoji u osnovi Medvedevljeve inicijative.18

Bibliografi ja

Lavrov, Sergei, “Th e Present and the Future of Global Politics — A View from Moscow”, Russia in Global Aff airs, Vol. 5, No. 2, April–June, 2007.

Medvedev, Dmitry, “Speech at World Policy Conference”, Evian (France), 8 October 2008, http://natomission.ru/en/society/article/society/artnews/21/.

Medvedev, Dmitry, “Speech to German political, parliamentary and civic lea-ders”, Berlin, 5 June 2008, http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/06/05/2203_type82912type82914type 84779_202153.shtml.

“National Security Concept of the Russian Federation”, www.russiaeurope.mid.ru/russiastrat2000.html.

18 Ambasador Rusije pri NATO-u Dimitrij Rogozin (Дмит́рий Олéгович Рогоз́ин) ukazao je na posledice eventualnog ulaska Srbije u NATO po ruski stav u kosmetskom problemu: „(t)u je i problem Kosova, čiju je nezavisnost priznala većina zemaélja članica NATO-a, zatim, pro-blem demonizacije srpskog naroda, fl agrantni antisrpski dvostruki aršini Zapada prema učesni-cima rata u bivšoj Jugoslaviji (...) Zar je sve to zaboravljeno? Rusija naprosto neće razumeti izbor Srbije u korist NATO-a u svetlu svega što sam nabrojao, rekao je Rogozin. (...) On je naveo da se stav većine zemalja NATO-a neće menjati, a to znači da Alijansa može da primi Srbiju samo u ’novim’ granicama, odnosno, bez Kosova. (...) Na pitanje kako Moskva gleda na polemike u Srbiji o atlantskim integracijama, Rogozin je rekao da ne razume stav onih predstavnika srpske političke i vojne elite koji žele ulazak Srbije u NATO. (...) Ako Srbija želi da uđe u NATO, moraće da se odrekne Kosova, kaže predstavnik Rusije pri Severnoatlantskoj alijansi Dmitrij Rogozin”. „Rogozin: Možete u NATO, bez Kosova”, B 92, 6. februar 2010, www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=02&dd=06&nav_id=409229, 05/03/2010.


„Predloženi tekst Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Kosovu i Metohiji”, B92, www.b92.net/info/dokumenti/index.php?start=10&nav_id=278035.

Primakov, Jevgenij, Godine u visokoj politici, Izdavački grafi čki atelje „M”, Beo-grad, 2002.

Putin, Vladimir, “Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy, 10 February 2007, www.securityconference.de/konferenzen/rede.php?sprache=en&id=179&.

„Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije”, www.srbija.gov.rs/existfi les/sr/107131/stategija_nacionalne_bezbednosti0078_lat.zip.

„Strategija odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora”, www.mod.gov.rs/02ministarstvo/04-odredbe/0413-strategija-s.htm.

MEDVEDEV’S PROPOSAL FOR A NEW EUROPEAN SECURITY ARCHITECTURE AND THE ROLE OF SERBIA

Th e article analyses the proposal for a New European Security Architecture introduced by Russian President Dmitry Medvedev in his speeches delivered in Berlin and Evian (June–October 2008). Th e idea of establishing a New European Security Architecture was directed towards establishing a system based on the respect for international law and a key role of multilateral institutions such as the United Nations and the OSCE. Medvedev’s initiative is based on assumptions made in the Concept of National Security of the Russian Federation, adopted in 2000, and in the other strategic documents and speeches of high state representatives during the last decade. Th e “realist” aspect of Russian President’s initiative is the idea of creating a tripartite structure of European security with the United States, the European Union and Russian Federation as key actors, and thus reaffi rming a great power status of Russia. In this sense, the initiative is a result of post-Cold War policy of the United States and NATO in Eastern Europe — the eastward expansion of NATO and the ongoing negotiations about building an antiballistic missile shield in Poland and the Czech Republic. Th ese are processes that Russia sees as being aimed against it. Th e alleged special place of Serbia in Medvedev’s initiative should be judged in terms of Serbia as a “collateral” benefactor of the Russian diplomatic eff orts. Th e similarities of national security problems and strategic visions of Serbia and Russia logically led to similarities in foreign policy outlooks by the two states. Th e legalistic position taken by the Russian President on the issue of Kosovo


supports the international position of Serbia with regard to this pressing problem, which at the moment may be regarded as the most important national security issue. Th erefore, there are strong arguments that the success of Medvedev’s initiative would additionally strengthen Serbia’s national security and that Serbia’s political elite should act accordingly, while making every eff ort to make sure that no misunderstandings occur between Serbia and the USA or the European Union.

Key words: Dmitry Medvedev, European security, Russian Federation, Serbia, United Nations, OSCE, multipolarity, territorial integrity, Serbian National Security Strategy.

UDK: 343.9.02:629.331](497.11)Godina IV, broj 2, 2010, str. 191–207

Izvorni naučni radMart 2010.

MODUS OPERANDI „AUTOMAFIJE” U SRBIJI

Saša Mijalković ∗

Kriminalističko-policijska akademija u Beogradu

APSTRAKT

Autor u radu razmatra pojmove krađe motornih vozila i „nove automafi je”, modele organizovanja, specijalizaciju i modus operandi pripadnika auto-mafi je u pripremanju i izvršenju krađe motornih vozila i u eksploataciji ukradenog vozila. Autor kroz analizu empirijske građe koja potiče iz poli-cijske prakse ukazuje na trend diferenciranja novog sektora organizovanog kriminala poznatijeg kao „automafi ja”, koji se bavi protivpravnim oduzi-manjem motornih vozila. Obim kriminalnih aktivnosti automafi je je velik, a njihov sadržaj raznolik, pa je analiza fokusirana na aktivnosti pripreme za krađu vozila, radnje protivpravnog oduzimanja vozila i radnje eksplo-atisanja ukradenog vozila kao dominantne oblasti delovanja automafi je. Nagli razvoj mehanizama za fi zičku i elektronsku zaštitu vozila uslovili su angažovanje profesionalaca i specijalista za izvršenje pojedinih radnji kri-vičnih dela kojima se manifestuje krađa vozila. Autor zaključuje da jedino veće ulaganje u resurse policije i jačanje bezbednosne kulture građana u odnosu prema sopstvenoj imovini mogu povećati efi kasnost kontrolne politike ovog vida organizovanog kriminala.

Ključne reči: organizovani kriminal, automafi ja, krađa motornih vozila, modus operandi, bezbednost.

Oduzimanje vozila, krađa vozila, krađa sa vozila i iz vozila spadaju u tzv. lukrativna krivična dela, koja se vrše radi sticanja protivpravne imovinske koristi ∗ [email protected]

Saša Mijalković192

za sebe ili drugog. Zbog toga su u bezbednosnoj praksi i zastupljenija nego pojave uništenja i oštećenja vozila. Najveća protivpravna korist stiče se krađom vozila, pa se kradu razne vrste vozila — bicikli, motocikli, putnički automobili, teretna vozila, autobusi, kombinovana vozila itd. Predmet ovog rada je krađa putničkih automobila (u daljem tekstu automobili ili vozila), mada je modus operandi krađe ostalih kategorija vozila isti, sličan ili se neznatno razlikuje.1

Problem krađe vozila izražen je širom sveta, pa nije zaobišao ni naš region. Interpol i Evropol navodno potražuju oko 130 000 automobila za koje se osno-vano sumnja da se nalaze na teritoriji zemalja Zapadnog Balkana. Prema navo-dima ovih dveju međunarodnih organizacija, polovina ukradenih vozila nalazi se na teritoriji Crne Gore, oko 30 000 na prostoru Bosne i Hercegovine, a oko 25 000 na području Kosova i Metohije. Ostatak od oko 15 000 vozila nalazi se na terito-rijama Hrvatske, Makedonije i tzv. centralne Srbije. Od 1995. godine na teritoriji Republike Srbije nestalo je oko 18 000 vozila naših i stranih državljana, računajući i vozila naših državljana koja su nestala u inostranstvu. Reč je o organizovanoj kriminalnoj delatnosti međunarodnih razmera: vozila ukradena na teritoriji cen-tralne Srbije završavaju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde se kod tamošnjeg organizovanog kriminala razmenjuju za vozila koja su tamo ukradena. Drugi deo vozila završava na teritoriji Kosmeta, Makedonije i Crne Gore. Jedan kanal kri-jumčarenja ukradenih automobila vodi ka Moldaviji, Ukrajini, Belorusiji i Rusiji, a drugi preko Bugarske ka Turskoj, Iraku i Siriji.2

Navedeni oblik kriminala u poslednje vreme poznatiji je pod žargonskim nazivom „automafi ja”, kojim se obuhvata kriminalno delovanje lica usmereno ka protivpravnom oduzimanju motornih vozila koja su u tuđoj svojini ili drža-vini, radi sticanja protivpravne imovinske koristi za sebe ili drugog.3 Ovakve

1 „Vozilo” je sredstvo koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za kretanje po putu. „Motorno vozilo” je vozilo koje se pokreće snagom sopstve-nog motora, koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za prevoz lica, odnosno stvari, za obavljanje radova, odnosno za vuču priključnog vozila, osim šinskih vozila. „Putničko vozilo” je vozilo za prevoz putnika koje ima najviše deset mesta za sede-nje, uključujući i mesto za sedenje vozača (član 7, stav 1 tačke 31, 33 i 41 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, Službeni glasnik RS, br. 41/2009).2 Iz izjave Božidara Stojiljkovića, glavnog policijskog inspektora Uprave kriminalističke poli-cije Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. „Interpol na Balkanu traži 130 000 ukra-denih vozila”, Blic, 4. avgust 2007. Opširnije u: Saša Mijalković, „Obaveštajno-kriminalistički aspekti suprotstavljanja automafi ji”, rad izložen na međunarodnoj konferenciji „Politika suprot-stavljanja organizovanom kriminalu”, Centar za bezbednosne studije, 21–22. novembar 2008, Beograd.3 „Državina” je pravno zaštićena faktička vlast (corpus possessionis) nekog lica na stvar, koja je nezavisna od postojanja imovinskog prava na stvar i razlikuje se od pravne vlasti koju ima titular subjektivnog prava. Između ostalog, može da bude zakonita i nezakonita. Pod „pra vom svo ji ne” pod ra zu me va se su bjek tiv no pra vo iz ko jeg prois ti če naj vi ša prav na i fak tič ka vlast na stvar. Ti tu la ri pra va svo ji ne mo gu bi ti fi zič ka i prav na li ca. Na zi va ju se vla sni cima i imaju

Saša Mijalković 193

aktivnosti mogu, ali i ne moraju da imaju obeležja organizovanog kriminala i mogu, ali ne moraju da imaju međunarodnu dimenziju. Tako se, u širem smislu, pod „automafi jom” podrazumeva svaka krađa motornih vozila, kao i sve aktivno-sti pripreme krađe i aktivnosti dalje eksploatacije protivpravno oduzetog vozila. Suprotno, u užem — pravom smislu, automafi ja podrazumeva da su navedene kriminalne aktivnosti preduzete od strane organizovane grupe, uključujući i lica koja nisu stalni članovi, već spoljni saradnici kriminalnih grupa. U kriminološ-koj teoriji smatra se da automafi ja najčešće ima strukturu lanca sastavljenu iz tri komponente, odnosno podgrupe specijalizovane za: 1) tipovanje i krađu vozila; 2) za recikliranje vozila (izradu novog identiteta vozila falsifi kovanjem isprava i identifi kacionih oznaka vozila); i 3) transportovanje ukradenog vozila u inostran-stvo. Navedene komponente ne moraju da ostvaruju direktne kontakte, već mogu da sarađuju posredstvom (svojih) određenih članova.4

Situacija u Republici Srbiji slična je, s tim što je primetna specijalizacija pri-padnika kriminalnih grupa za pojedine nezakonite aktivnosti. Tako kradljivci automobila mogu da imaju ulogu: tipera (pronalazi vozilo pogodno za krađu), stražara (upozorava provalnika na nailazak vlasnika vozila ili trećih lica), pro-valnika (provaljuje u unutrašnjost vozila i onesposobljava mehanizme fi zičke i elektronske zaštite), vozača, čistača (kreće se vozilom ispred ukradenog vozila i upozorava na prisustvo policijskih patrola na putu), borca (sa tzv. borbenim vozi-lom, koje ima pogon na sva četiri točka kreće se iza ukradenog vozila kako bi ga „pogurao” ukoliko ono iz nekog razloga stane na putu, pokvari se, nestane goriva itd.), iznuđivača (iznuđuje novac za povraćaj vozila licu od kojeg je ono ukra-deno), ucenjivača (novčano ucenjuje lice koje je savesno kupilo vozilo ne znajući da je ono ukradeno), posrednika („živa javka” — lica kod kojih vlasnici ukrade-nih vozila ostavljaju novac za povraćaj svojih vozila), majstora-automehaničara/limara (menja izgled ukradenog vozila, falsifi kuje njegove identifi kacione oznake ili ga rastavlja u delove), falsifi katora (falsifi kuje dokumentaciju ukradenog vozila) i prodavca (prodaje ukradena vozila).5

Pojedini pripadnici kriminalnih grupa često imaju više uloga pri krađi vozila. Osim toga, automafi ja ima i spoljne saradnike: pripadnike policije, carine,

ovla šće nja dr ža nja, ko ri šće nja i ras po la ga nja stvarju. To znači i da, npr. državinu nad vozilom imaju i zakupac, lice koje ima službeno vozilo u zaduženju, lice kome je vozilo pozajmljeno, ali i lopov koji je vozilo ukrao. Opširnije u: Ilija Ba bić, Pri vred no pra vo, Po li cij ska aka de mi ja, Be o-grad, 1998, str. 111, 122. 4 Gerben Bruinsma and Wim Bernasco, “Criminal groups and transnational illegal markets — A more detailed examination on the basis of Social Network Th eory”, European Journal on Criminal Policy and Research, Crime, Law & Social Change 41, 2004, pp. 79–94.5 Najveći deo informacija i podataka o modus operandi automafi je dobijen je intervjuisanjem Željka Kovačevića, samostalnog policijskog inspektora Uprave policije Policijske uprave za Grad Beograd i Borislava Kovačevića, višeg policijskog narednika, šefa Odseka za suzbijanje delikata na motornim vozilima Uprave kriminalističke policije u Policijskoj upravi za Grad Beograd, te analizom sadržaja više krivičnih prijava koje su oni podneli protiv „kradljivaca automobila”.


osiguravajućih društava, radnike autoperionica, automehaničare i autolimare, bra-vare, radnike parking-servisa itd., koji im pomažu u izvršenju krivičnih dela.

Obim kriminalnih aktivnosti automafi je očigledno je velik, a njihov sadr-žaj raznolik. Načelno, dominantne oblasti kriminalnog delovanja automafi je jesu pripremne radnje za krađu vozila, radnje protivpravnog oduzimanja vozila i rad-nje eksploatisanja ukradenog vozila. Reč je o čitavom „sistemu nezakonitih rad-nji” što automafi ju, generalno, svrstava u red dobro organizovanih kriminalnih struktura.

Pripremne radnje

Savremeni kradljivci vozila se permanentno „edukuju” i usavršavaju tak-tiku i tehniku izvršenja krivičnih dela, te u nastojanju da inoviraju znanja sve više koriste popularnu, stručnu i naučnu literaturu. Informišu se kod stručnjaka različitih profi la, pre svega kod automehaničara, radnika u auto-industriji, pro-davaca auto-delova, vlasnika auto-pijaca i auto-otpada, profesionalnih vozača, vlasnika određenih kategorija automobila. Razmena znanja i iskustava sa „kole-gama” veoma je značajna, naročito sa profesionalnim i specijalizovanim izvršio-cima krivičnih dela koji su krali vozila u inostranstvu, sa kojima se često susreću na odsluženju kazne zatvora. Takođe, sami kupuju određena sredstva za meha-ničku i elektronsku zaštitu automobila da bi analizirali njihovo funkcionisanje, strukturu, „slabe tačke” i načine stavljanja van funkcije. Najzad, nisu retki ni slu-čajevi „eksperimentisanja” krađom određenih vozila (tzv. probne krađe). Prema „nepisanom” pravilu brojni kradljivci specijalizuju se za krađu određenih katego-rija vozila (za tzv. mercedesov, folksvagenov, audijev, zastavin i druge „programe”) i predstavljaju profesionalne izvršioce krivičnih dela.

Savremeni mehanizmi fi zičke i elektronske zaštite automobila zahtevaju od izvršilaca krivičnih dela da u protivpravnom oduzimanju vozila sve više koriste izvesna tehnička sredstva, koja mogu da se podele na „tradicionalna” i „moderna”. U tradicionalna sredstva za krađu vozila spadaju alati i oruđa koja se svakod-nevno koriste u domaćinstvima, zanatskim radionicama i industriji, ali i pode-šene i prigodne stvari pomoću kojih se tradicionalno provaljivalo u auto napadom na staklo, vrata i bravu volana vozila. Reč je o odvrtki, čekiću, pajseru, polugama, metalnim palicama, sajlama na čijim su krajevima pričvršćene „svećice” skinute sa motora automobila, plastičnim trakama, podesnim (podešenim) ključevima, češljevima, čvakama, bušilicama, brusilicama, turpijama, šilima itd. Pored izvi-jača koji tradicionalno ima najširu primenu u krađi motornih vozila (za obija-nje brava na vratima vozila, za razvaljivanje zaštitnih mehanizama ugrađenih u upravljače automobila, kao „kontakt ključ”), za otvaranje brave vrata automobila


i kontakt brave koriste se raznovrsna jednostavna i primitivna oruđa i predmeti. Reč je o metalnim cevima, montiračima guma, originalnim i podesnim ključe-vima, kalauzima, džepnim noževima, metalnim šnalama, turpijama i makazi-cama za oblikovanje noktiju, žicama različitih debljina itd. Za napadanje kontakt brave koriste se još metalni novčići, pincete ili makazice.6

Moderna sredstava izvršenja krivičnih dela jesu modernizovana tradicio-nalna sredstva (tzv. lomači brava, čupalica belgijanka), ali i određena savremena tehničko-tehnološka rešenja i sredstva (čipovi sa kodovima, elektronski deakti-vator alarmnog sistema vozila, dekoderi kodiranih ključeva modernijih vozila i sl.). Najzastupljenija sredstva su tzv. podesni ključevi koji se dobijaju određenim fi zičkim izmenama (brušenjem, struganjem, glodanjem) originalnih ključeva, a ređe njihovim livenjem. U domaćem „podzemlju” često se koristi „lomač”. Reč je o komadu čvrstog metala koji s jedne strane ima oblik ključa brave automobila, a s druge strane ima oblik pogodan za smeštanje u zglobni osmougaoni ili oka-sto-viljuškasti ključ iz automehaničarskog alatnog pribora. „Lomač” se ubacuje u bravu vrata automobila, koja se lomi dejstvom sile na polugu ključa. Na isti način se lome i kontakt brava automobila i brave nekih oblika mehaničke zaštite auto-mobila.

„Čupalica belgijanka” jeste mehanizam koji radi na principu otvarača za fl ašu, tzv. vadičepa. Vrh ove sprave ubacuje se u otvor brave vrata automobila, mehaničke zaštite ili kontakt brave vozila. Okretanjem poluge u vidu slova „T”, vrh sprave prodire u unutrašnjost brave. Istovremeno, cilindar sprave onemogu-ćuje dublji prodor vrha. S obzirom na to da je vrh sprave spiralan (u vidu bušilice i burgije), on čupa bravu iz njenog ležišta. Tome u dobroj meri doprinosi i mali teg koji se nalazi na sastavu poluga sprave „T” koji korisniku olakšava manipu-lisanje spravom.

Do modernih sredstava za izvršenje krivičnih dela najčešće se dolazi od „kolega” iz inostranstva. U beogradskom kriminalnom miljeu i u policiji kruže priče o tome da su neki pojedinci, poznati distributeri (uvoz, prodaja, ugradnja i servisiranje) alarmnih uređaja, istovremeno kradljivcima automobila prodavali uređaje za deaktiviranje, odnosno za stavljanje van funkcije alarmnih sistema.

Automobil je najlakše otvoriti pomoću originalnog ključa ili njegove kopije. Do originalnog ključa dolazi se krađom prilikom provaljivanja u kuće, stanove i vikendice ili džepnim krađama. Tako se vrlo lako kradu čak i vozila koja se nalaze u garažama. Ukoliko je ključ kodiran njegovo dekodiranje vrši se pomoću odgo-varajućeg soft vera. Najveću mogućnost kopiranja ključa imaju lica kod kojih se

6 Jovan Stanisavljević, Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanje motornih vozila, krađe sa i iz motornih vozila i krađe motornih vozila, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove, Beograd, 1973, str. 14, 16.


vozilo iz nekih razloga ostavlja na određeno vreme (automehaničari, radnici u auto-perionicama, radnici servisa za ugradnju alarma itd.). Koristi se odsustvo vlasnika vozila, ili lica kome je vozilo povereno, da se kopira originalni ključ.

Kradljivci automobila često sami izrađuju ili nabavljaju tzv. numeratore. Reč je o sredstvima koja se izrađuju od legura velike tvrdoće, pomoću kojih se ukucavaju i prekucavaju brojevi na motorima i šasijama vozila. Navedene radnje imaju obeležja krivičnog dela „izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava name-njenih za izvršenje krivičnog dela”.7

Odluka da se izvrši krivično delo može biti samoinicijativna, motivisana željom za „dokazivanjem svojih kvaliteta” pred kriminalnom grupom, odnosno neophodna „inicijacija”, „karta za ulazak u kriminalnu grupu”. Nisu retki ni slu-čajevi tzv. krađa vozila po narudžbini (određenog tipa, marke, performansi ili cene): postoje podaci da je ova delatnost tako razrađena da se naručeni automo-bil može dobiti za samo dva sata, što je dovoljno da se vozilo ukrade, da se uklone serijski brojevi motora i šasije i utisnu novi, kao i ugrade novi ili preinstaliraju postojeći soft verski i alarmni sistemi.8

Načini izbora vozila, mete napada, takođe su različiti. Izvršioci krivičnih dela tragaju za vozilom obilazeći javne garaže i parkinge zgrada, ugostiteljskih objekata, sportskih i rekreativnih objekata i površina, površina za odmor i razo-nodu, velikih bolnica i zdravstvenih centara i slične javne i neobezbeđene parking površine koje su, po mogućstvu, bliže autoputevima ili saobraćajnicama kojima se može brzo pobeći sa lica mesta krađe. Kradljivci često obilaze grad, pre svega prometne ulice, ne bi li uočili vozila pogodna za krađu, a potom ih prate sve dok se ne zaustave ili parkiraju, kada preduzimaju izvršenje krivičnog dela. Ne postoje pravila, ali to se često događa noću, vikendom, u proleće i leti, tokom održavanja većih manifestacija (sportskih, kulturno-umetničkih i sl.).

U policijskoj praksi zabeleženo je protivpravno prisvajanje vozila koja su kradljivci, na osnovu falsifi kovanih dokumenata za utvrđivanje identiteta, pret-hodno iznajmili od rentakar agencija. Sa iznajmljenog vozila skidaju se registar-ske oznake postavljaju se na ukradeno vozilo istog tipa i karakteristika, koje se potom, pomoću dokumentacije iznajmljenog vozila, odvozi iz zemlje. Potom se registarske oznake i dokumentacija iznajmljenog vozila vraćaju u zemlju i sa vozi-lom razdužuju agencijama.

7 Izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnog dela čini lice koje oružje, eksplozivne naprave, sredstva potrebna za njihovo pravljenje ili otrov za koje se zna da su namenjeni za izvršenje krivičnog dela izrađuje, nabavlja ili drugom omogućava da do njih dođe (član 347 Krivičnog zakonika Republike Srbije, Službeni glasnik RS, br. 85/2005 sa kasni-jim izmenama i dopunama).8 Đorđe Ignjatović, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998, str. 78.


Veoma je zastupljena i pojava tzv. tipovanja vozila, odnosno ukazivanja kradljivcima na vozilo pogodno za krađu, na mesto, vreme ili čak i na pogo-dan način za krađu. Njihov motiv je fi nansijski: svoje „usluge” tiperi naplaćuju u iznosu i do 20 odsto vrednosti ukradenog automobila.9 Najbolji tiperi su lica koja imaju mogućnost kopiranja original ključa vozila, jer istovremeno imaju uvid u saobraćajnu ili vozačku dozvolu i u mehanizme zaštite vozila od krađe. Tiperi mogu da budu lica koja imaju pristup raznim bazama podataka o vozilu i vozaču, do kojih dolaze na osnovu uočene registarske oznake vozila: policajci, carinici, službenici koji rade na registraciji vozila, službenici osiguravajućih dru-štava, radnici servisa za tehnički pregled vozila, radnici agencija za uvoz vozila iz inostranstva, radnici agencija za posredovanje pri registraciji i preregistraciji vozila, radnici agencija za posredovanje pri kupoprodaji vozila, radnici u foto-kopirnicama koji kopiraju određenu dokumentaciju vozila i vozača, službenici opštinskih organa za prekršaje itd.

Pripadnici automafi je u okviru pripreme krađe vozila preduzimaju i aktiv-nosti kojima će kasnije prikriti izvršenje krivičnog dela: priprema lažnog alibija, priprema prostora u kojem će se skladištiti ukradena vozila (tzv. štekovi — garaže, skladišta itd.), sklapanje „dila” sa određenim (najčešće „divljim”) automehaniča-rima koji će preuzeti vozila i rasklapati ih u delove itd. U pripremnoj fazi nabavljaju se isprave legalnih vozila, odnosno falsifi kuju se isprave vozila. Do saobraćajnih dozvola legalnih vozila najčešće se dolazi krađom, provaljivanjem u vozila ili se kupuju od džeparoša koji su do njih došli krađom. Primetna je saradnja sa vla-snicima i radnicima auto-otpada od kojih se kupuje dokumentacija havarisanih vozila i/ili delovi takvih vozila na kojima se nalaze serijski i identifi kacioni bro-jevi vozila. Uz pomoć ove dokumentacije i ugradnjom delova havarisanog vozila u ukradeno vozilo zameniće se identiteti vozila.

Prodaja ili potražnja havarisanih vozila oglašava se u medijima najčešće „zbog rezervnih delova”. Pravi cilj potražioca zapravo je saobraćajna dozvola za koju se „dobro plaća”. Najzad, i pojedini neprofesionalni pripadnici policije, istražne sudije, radnici preduzeća za puteve, sudski veštaci, radnici osiguravaju-ćih društava i druga lica koja su na neki način informisana o učesnicima saobra-ćajnih nezgoda u mogućnosti su da dobave informacije o vlasnicima havarisanih vozila.

U navedenim situacijama stanje vozila prilagođava se činjenicama iz nabavljene dokumentacije. Praktikuje se i suprotan proces, odnosno falsifi kuje se dokumentacija o poreklu vozila tako da se prikaže da je vozilo kupljeno na nekoj licitaciji, često od preduzeća u postupku stečaja ili državnih organa (npr. carine, vojske itd.). Popularno je i pravljenje tzv. automobila blizanaca, odnosno

9 Mićo Bošković, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998, str. 23.


falsifi kovanje dokumentacije o vozilu čija je sadržina identična sadržaju doku-mentacije o već postojećem, legalnom vozilu. U žargonu, ove se pojave nazivaju reciklažom vozila.

Načini protivpravnog oduzimanja vozila

Način delovanja kriminalnih grupa evoluira zajedno sa promenama mnogih okolnosti. Do pre nekoliko godina bilo je mnogo jednostavnije provaliti u parki-rani automobil, dok su danas brojna vozila opremljena modernim bravama, elek-tronskim alarmima, sistemima mehaničke i slične zaštite. Modeli protivpravnog oduzimanja vozila različiti su i ograničeni su maštom izvršilaca krivičnih dela.

Iz aspekta žrtve, najnaivniji su slučajevi krađe zaustavljenih vozila, pri čemu vozila ostanu otključana, često i sa ključevima u bravi volana ili sa aktiviranim pogonom motora. Kod slučajeva krađe parkiranih vozila prvi korak kradljivaca je da se uvere da ih niko neće „ometati u poslu”. Zbog toga postoji praksa pra-ćenja žrtve, odnosno stražarenja, a sledeći korak je otvaranje vrata automobila. Vlasnici vozila često zaborave ili iz nekih razloga namerno ostave vozilo otklju-čano. Takve slučajeve nije potrebno komentarisati.

Ukoliko je vozilo zaključano, u njega je najlakše prodreti ključem: origi-nalnim ključem, „podesnim ključem”, „češljem” ili „čvakom”. Ukoliko kradljivci nemaju takva sredstva, tada se napada na vetrobransko staklo, staklo prozora automobila, na bravu vrata ili na kompjuter sigurnosnog sistema. Za razliku od lica koja kradu iz vozila, kradljivci vozila nastoje da pričine što manju štetu.10 Slučajevi lomljenja vetrobranskog stakla radi krađe automobila danas su retki. Ova je praksa česta u situacijama krađa stvari iz automobila. Staklo se lomi nekim prigodnim predmetom (palica, čekić, drvo, kamen i sl.), najčešće sajlom na čijem je kraju fi ksirana svećica motora automobila. Zamahnuto u pravcu stakla, ovo pri-godno sredstvo izuzetno je efi kasno u njegovom razbijanju. Staklo se „fl asteriše” — lepi lepljivom selotejp trakom, lepljivim platnom, folijom, gumom ili sličnom materijom, kako bi se prigušio zvuk lomljave, sprečilo rasipanje parčića stakla i umanjila mogućnost povrede provalnika.

Napadu na stakla prozora na vratima pribegava se u krajnjem slučaju. „Najjeft inije” je razbiti tzv. leptir staklo, provući ruku u automobil i iznutra otvo-riti vrata. Ili, nekim tankim, črvstim i šiljatim oruđem (šilo, odvrtka, pajser) probija se dihtung-guma u predelu mehaničkog osigurača leptir stakla i, pravlje-njem poluge, odvaljuje se staklo. Međutim, gotovo da nema modernijeg vozila sa

10 Šteta koju provalnici načine prilikom obijanja vozila kako bi iz njega otuđili neku stvar često je veća od vrednosti plena. Vidi u: Rudolf Ondruch, “Diebstahl aus Kraft fahrzeugen — das Massendelikt unserer Zeit”, Kriminalistik, No. 6, 1978, ss. 241–7, u: Zdenko Vernić, „Krađe iz motornih vozila — masovni delikt našeg vremena”, Izbor, br. 1–2, RSUP SR Hrvatske, 1979, str. 66).


takvim staklima. Stoga se pribegava drugim tehnikama: ukoliko mehanizam za spuštanje i podizanje stakla nije kvalitetan, moguće je da se provlačenjem tan-kog i čvstog oruđa (odvrtka, dleto, nož, pajser) kroz dihtung-gumu u koju staklo uleže svojim vrhom kada je zatvoreno i pritiskanjem na dole staklo spusti onoliko koliko je dovoljno da se ruka provuče u unutrašnjost automobila. Nekad je za to dovoljno prisloniti dlanove na staklo (tzv. vakumiranje) i pritiskati sa strane i na dole. „Šiber”, odnosno pokretni deo krova napada se na dva načina. Ukoliko je od stakla, napada se na isti način kao i vetrobransko, odnosno staklo na vratima vozila. Ako je od lima, odnosno od istog materijala kao i karoserija vozila, onda se najčešće napada nekom polugom, pajserom, odvrtkom i sličnim prigodnim sred-stvom tako što se vrh ovih oruđa zabija što dublje kroz dihtung-gumu na spoju šibera i krova, a zatim povlačenjem oruđa prema površini krova vozila, po prin-cipu poluge, polako odiže iz svog ležišta. Pod pritiskom šiber se nekada odvali ili se podigne toliko da kroz načinjen otvor može da se provuče ruka kojom se deluje na polugu za mehaničko otvaranje šibera. Problem je veći kod šibera koji se pokreću elektronski, gde se ovaj deo automobila bukvalno odvaljuje.

Vrata nekih automobila (npr. stariji modeli „audija”) otvaraju se i pomoću poluge i plastične trake. Potrebno je da se nekom tanjom polugom (nož, odvrtka, pajser, palica) gornji desni ugao vrata malo odvoji od karoserije. Kroz tako nači-njeni otvor provuče se omča napravljena od plastične trake. Omča se spušta sve dok se njome ne obuhvati dugme kojim se s unutrašnje strane automobila meha-nički zaključavaju vrata. Zatezanjem omče i njenim podizanjem podiže se i dugme. S obzirom na to da je primena ove tehnike otežana kod modernijih auto-mobila, izvršioci krivičnih dela za razbijanje brave vrata sve češće koriste lomač i „čupalicu belgijanku”.

U vozilo može nasilno da se prodre i prorezivanjem mekog — pokretnog krova vozila tipa kabriolet. Zbog toga što je mobilan, tj. sklapa se i postavlja meha-nički ili automatski, krov mora da bude od veoma elastičnog, u isto vreme posto-janog i vodootpornog materijala, kao što su posebna — gumirana platna, cirade itd. Za njihovo probijanje najčešće se koriste oštri predmeti poput noževa, skal-pela, žileta, stakla, malih sekira, dleta i slični alati.

Jedan od najmodernijih načina otvaranja automobila jeste napadom na kompjuter sigurnosnog sistema vozila. Kutija sa kompjuterom sigurnosnog sistema, kod različitih vozila, nalazi se na različitim mestima. Na primer, u kri-minalnom miljeu veoma je zastupljena krađa automobila Volkswagen Touareg, a bilo je i slučajeva krađa džipova Porsche Cayen. Izvršioci krivičnog dela znaju da se kutija sistema zaštite automobila nalazi ispod zadnjeg desnog sedišta auto-mobila. Kutija se napada spolja bušenjem bušilicom ili drugim prigodnim sred-stvom, odnosno zasecanjem lima karoserije vozila u obliku položenog ćiriličnog


slova „P”. U prvom slučaju, kutija i provodnici koji su u njoj buše se i prekidaju. U drugom slučaju, omogućava se pristup provodnicima koji su u kutiji i njihovo prekidanje. Na taj način otvaraju se sva vrata automobila i deblokiraju se točak upravljača automobila i kontakt brava za stavljanje motora vozila u pogon.

Drugi od najmodernijih načina otvaranja automobila jeste pomoću iskopi-rane frekvencije za aktiviranje i deaktiviranje elektronskog alarma vozila. Pomoću specijalnog elektronskog uređaja (tzv. skener) snima se frekvencija alarma u tre-nutku kada vozač daljinskim upravljačem aktivira ili deaktivira alarmni uređaj. Kradljivac sačeka da se vozač udalji, a onda pomoću istog elektronskog uređaja reprodukuje usnimljenu frekvenciju pomoću koje se alarmni uređaj deaktivira.

Po žrtvu su najopasniji slučajevi protivpravnog oduzimanja vozila na raz-bojnički način. Izvršioci krivičnih dela strpljivo vrebaju pogodnu priliku, najče-šće na parkinzima, u javnim garažama i neosvetljenim ulicama, iznenadno se pojavljuju i uz primenu sile ili vatrenog oružja oduzimaju ključeve vozila i vozilo. Poznate su situacije oduzimanja vozila pod pretnjom upotrebe vatrenog oružja u trenutku kad su vozači zaustavili svoja vozila na raskrsnici i čekaju zeleno sve-tlo na semaforu ili da se podigne rampa na pruzi, automatizovanom parkingu i slično. Takođe, u bezbednosno-kriminalističkoj praksi, npr. Italije, ima slučajeva oduzimanja vozila od strane tzv. drumskih razbojnika. Kriminalne grupe, pre-težno Albanci, svojim vozilom, koje ne mora da bude ukradeno, izazivaju „blažu” saobraćajnu nezgodu sa vozilima visoke klase. Kada se vozač žrtva zaustavi da bi se uverio u stanje svog automobila, kriminalna grupa mu uz upotrebu sile oduzima vozilo.11 Kod nas se ovakav modus u žargonu naziva „krađa vozila na čukanje”. Slične su situacije razbojničkih krađa kada sila prema vozaču biva upo-trebljena tokom njegovog pokušaja da spreči oduzimanje vozila, nakon što su kradljivci ušli u vozilo ili prilikom pokušaja da u njega provale. Najneobičniji način krađe vozila svakako je odvoženje parkiranih vozila iznajmljenim tzv. pauk vozilima, kakve koriste moderne parking službe.12

Nakon otvaranja vrata i ulaska u automobil sledi uklanjanje sredstava mehaničke zaštite automobila. U poslednje vreme su veoma popularna i zastu-pljena zaštitna sredstva poznatija kao „Zeder” (blokada osovine točka ušravljača), „lavlja kandža” (blokada točka upravljača), blokada menjača stepena prenosa i blokada poluge „kvačila i volana”. Iako proizvođači garantuju apsolutnu zaštitu

11 Prema navodima italijanske policije, potrebno je četrnaest sati da se vozilo ukradeno u cen-tralnoj Italiji isporuči u Tiranu, gde je potražnja za vozilima, naročito visoke klasa, velika. Videti u: “An Overview of Motor Vehicle Crime from a European Perspective”, January 2006, Euro-pol, www.europol.europa.eu/publications/Serious_Crime_Overviews/overview.Motor_vehicle_crime_2006_1.pdf.12 Opisanu praksu primenjivali su pripadnici tzv. Banjičko-miljakovačkog klana početkom 2000. godine u Beogradu i okolini.


vozila primenom pomenutih sredstava, u praksi se događalo da ih kradljivci auto-mobila vešto uklone. „Zeder” blokada menjača stepena prenosa i blokada poluge „kvačila i volana” napadaju se tako što se alatom ili prigodnim sredstvom buše u predelu cilindara njihovih brava. Osovina — telo poluge „kvačila i volana” često bude presečena. „Lavlja kandža” se može otvoriti isključivo originalnim, a veome retko podesnim ključem, što se može koristiti i pri napadu na ostala sredstva mehaničke zaštite. Poznati su slučajevi „provaljivanja” ovog uređaja pomoću teč-nog azota koji menja agregatno stanje materijala „kandže” tako da ona, poput ledenice, puca pod udarcem.

Sledeći korak je stavljanje motora vozila u pogon, što je najlakše učiniti klju-čevima. Pošto ih kradljivci automobila najčešće nemaju, oni za razbijanje kontakt brave na točku upravljača vozila najčešće koriste već pomenutu „čupalicu belgi-janku” ili lomač. Lomačima se napada kontakt brava vozila koja nemaju kom-pjuter i imaju slabu mehaničku zaštitu. Neveštim rukovanjem lomačem može doći do kratkog spoja elektroinstalacija u kontakt bravi, čime se može uzroko-vati požar na vozilu.

Nakon što je kontakt brava polomljena, pristupa se stavljanju motora vozila u pogon. Vešti izvršioci krivičnih dela kod starijih modela vozila to čine spaja-njem izvesnih provodnika električne struje direktnim prevezivanjem žica, spa-janjem žica plastičnom štipaljkom ili izolir trakom (tzv. spajanje kablova). Da bi vozilom moglo da se upravlja, neophodno je da se razbije fabrički ugrađena blo-kada volana čija je uloga da onemogući okretanje točka upravljača ukoliko se kontakt ključ ne nalazi u kontakt bravi. To se postiže naglim i snažnim okreta-njem volana u jednu stranu. Kada se polomi „zub blokade”, točak upravljača može nesmetano da se okreće.

Međutim, stvar je nešto komplikovanija kod modernijih automobila. Kod njih se koriste čipovi sa kodovima. „Razbijanjem” borda kompjutera i umeta-njem čipova sa kodovima, preko laptop računara opremljenih posebnim soft ve-rom omogućava se stavljanje motora vozila u pogon. Do takvih računara najčešće se dolazi krađom iz nemačkih auto-fabrika, odnosno kupovinom od nemačke automafi je koja do njih dolazi na razne nezakonite načine. Mnogi izvršioci kri-vičnih dela sposobni su da pomoću posebnih uređaja za ometanje radio signala — statičnih i mobilnih ometača GPS sistema — isključe uređaj koji omogućava satelitsko praćenje i lociranje vozila u prostoru.

Pošto je motor stavljen u pogon, vozilo se odvozi do jedne od lokacija na kojima se skladišti i kamufl ira (u tzv. štekovima). Sa tih lokacija počeće tzv. eksplo-atisanje ukradenog vozila. Ukoliko je automobil „ukraden po narudžbini” odvozi se naručiocu, a ako je ukradeno radi rasturanja u delove vozilo se odvozi u odre-đene registrovane ili divlje automehaničarske radionice.


Posebno je interesantna tehnika pseudokrađe automobila u inostranstvu. Reč je o automobilima koji su osigurani, pa krađa vozila ne predstavlja nanošenje naročite materijalne štete za vlasnike. Automafi ja od vlasnika vozila kupuje rezer-vni duplikat ključa vozila kojim ga oduzima i uz prateću falsifi kovanu dokumen-taciju krijumčari u drugu, najčešće zemlju u kojoj živi. Vlasnik prijavljuje krađu tek onda kada je pronalaženje vozila nemoguće, tj. kada vozač pređe državnu gra-nicu. Po istom principu, vozilo može biti i „prodato u delovima”. Vlasnik navodno ukradenog vozila dobija premiju od osiguranja, a agenti osiguravajućih društava dobijaju zadatak da pronađu ukradeno vozilo. Takva tehnika poznatija je pod žar-gonskim nazivom skidanje vozila sa osiguranja.

Eksploatacija ukradenih vozila

Cilj krađe vozila je protivpravno sticanje imovinske koristi za sebe ili dru-gog. Ukoliko je krađa vozila naručena, vozilo se uz dogovorenu naknadu pre-daje „naručiocu posla”, ali se pre toga vozilo „pere” stvaranjem novog identiteta falsifi kovanjem isprava o vozilu ili fi zičkim promenama na vozilu i u njemu.13 Novi identitet vozila podrazumeva prilagođavanje ukradenog vozila činjenicama iz pripremljene ili ukradene lažne dokumentacije o vozilu, delimično (nekih) ili potpuno (svih cifara i slovnih oznaka) prekucavanje ili preinačenje brojeva motora i šasije (mehaničkim numeratorima ili električnom pisaljkom), koji su prethodno najčešće uklonjeni brušenjem, struganjem, turpijanjem ili grebanjem, ugradnju pločica sa identifi kacionim brojevima havarisanih vozila, promenu enterijera vozila, prefarbavanje vozila, ugradnju nekih novih delova, dodatno ukrašavanje vozila i slično. Naručilac krađe automobila je ovim radnjama i posedovanjem ukradenog vozila izvršio krivično delo prikrivanja.14 U mnogim

13 Povećanje obima falsifi kovanja isprava u zemljama Evropske unije se, između ostalog, dovodi u vezu sa krađom motornih vozila i stvaranja njihovog novog identiteta. Falsifi kovanje se smatra tzv. sekundarnom delatnošću organizovanog kriminala koja je u funkciji primarnih kriminal-nih aktivnosti, u ovom slučaju — krađa, krijumčarenja i eksploatisanja ukradenih automobila. Opširnije u: “EU Organised Crime Th reat Assessment 2007”, Europol, Hague, 2007, p. 17.14 Krivično delo prikrivanja čini lice koje stvar za koju zna da je pribavljena krivičnim delom ili ono što je za nju dobijeno prodajom ili zamenom prikriva, protura, kupuje, prima u zalogu ili na drugi način pribavlja. Poseban oblik ovog dela čini i lice koje preduzme navedene radnje, a moglo je i bilo je dužno da zna da je stvar pribavljena krivičnim delom. Drugi poseban oblik ovog krivičnog dela čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, zahteva naknadu za povraćaj stvari za koje zna ili je mogao ili bio dužan da zna da su pri-bavljene krivičnim delom, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog težeg krivičnog dela. Najzad, teži oblik prikrivanja postojaće ako se učinilac bavi vršenjem osnovnog ili drugog posebnog oblika krivičnog dela ili je delo izvršeno od strane grupe ili prikrivena stvar predstav-lja kulturno dobro od izuzetnog ili velikog značaja, odnosno dobro koje uživa prethodnu zaštitu ili vrednost prikrivanih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara (član 221 Krivičnog zakonika Republike Srbije).


slučajevima „oprano vozilo” prodato je savesnom kupcu, čime je kupac postao žrtva prevare.15

Policijska praksa beleži trend specijalizacije pojedinaca i grupa za posredo-vanje u kupoprodaji ukradenih automobila. Takvu ulogu može da ima pripad-nik automafi je, što se u praksi ređe događa zbog straha od otkrivanja i krivične odgovornosti, već se osnivaju agencije (kao legalni pravni subjekti ili kao tzv. fan-tomska preduzeća) ili se koriste postojeće agencije za posredovanje u kupovini automobila. Agencije se specijalizuju za kupoprodaju ukradenih vozila primenom pomenute tehnike skidanja vozila sa osiguranja i često pripremaju falsifi kovanu dokumentaciju o vozilu.

Među otkrivenim načinima delovanja automafi je nalazi se metod kojim se za ukradeno vozilo formira dokumentacija tako što se u saobraćajnu dozvolu, koja je takođe ukradena, upisuju podaci ukradenog vozila. Zatim se lažnim pečatom overava ista dozvola i time potvrđuje da je vozilo odjavljeno iz mesta gde je bilo registrovano. Uz saučesništvo lica iz preduzeća koje se bavi prometom motor-nih vozila omogućuje se da se vozilo proda istoj fi rmi bez prisustva lica koje je kao vlasnik upisano u saobraćajnu dozvolu. Ako to nije moguće, onda se izra-đuju lažna punomoćja kojima se član kriminalne grupe ovlašćuje da u ime vla-snika izvrši ovu transakciju. Pri tome se može koristiti lažna lična karta. Kada je vozilo prodato na ovaj način, od preduzeća za promet motornim vozilima dobija se nalog za kupovinu i jedan od članova kriminalne grupe kupuje isti automobil. Za kupovinu koristi tuđu ili falsifi kovanu ličnu kartu. Jedan član kriminalne grupe prodaje a drugi član grupe kupuje isti automobil, sve sa ciljem dobijanja legalne dokumentacije na osnovu koje će moći da registruju ukradeno vozilo. Po obav-ljenoj kupovini dobija se račun o kupovini koji glasi na ime lica čija je lična karta korišćena pri transakciji. Nakon toga, sa nalogom za kupovinu, računom o kupo-prodaji, falsifi kovanom saobraćajnom dozvolom i ličnom kartom vozilo se regi-struje, dobija novu (legalnu) saobraćajnu dozvolu i registarske tablice i spremno je da se ponudi na prodaju. Poznati su slučajevi u kojima nije bilo fi ktivnih kupo-prodaja preko preduzeća za promet motornih vozila, već se na neovlašćeni način dolazilo do blanko memoranduma i obrazaca ovih fi rmi, koji se potom popu-njavaju potrebnim podacima i overavaju lažnim pečatima, nakon čega se vozilo registruje.16 Bezbednosno-kriminalističkoj praksi poznati su slučajevi u kojima su

15 Prevaru čini lice koje u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini. Teži oblik postoji ukoliko je prevara učinjena s ciljem da se drugo lice ošteti. Još teži oblik postojaće ukoliko je kri-vičnim delom pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi četristo pede-set hiljada dinara, a najteži ukoliko taj iznos premašuje milion i petsto hiljada dinara (član 208 Krivičnog zakonika Republike Srbije).16 Božidar Banović, „Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanja i krađe motornih vozila”, Bezbednost, broj 2, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Beograd, 1993, str. 148.


kradljivci automobila prodavali vozila savesnim kupcima, od kojih bi odmah nakon toga opet krali vozila kako bi ih prodavali drugim licima — novim „žrtvama”.

Sledeći vid eksploatacije ukradenog vozila jeste iznuđivanje otkupa od vlasnika vozila radi povraćaja.17 Vozač se pronalazi na osnovu podataka iz sao-braćajne dozvole ili preko pripadnika policije koji sarađuju sa automafi jom. Za povraćaj automobila zahteva se izvesna svota novca koja se dostavlja u ugovo-reno vreme i na ugovorenom mestu, neposredno ili preko posrednog kontakta, tzv. javka (neko mesto, objekat, konobar, taksista). U ulozi posrednika između automafi je i vlasnika ukradenog vozila pojavljuju se i privatni detektivi, vlasnici agencija za pronalaženje ukradenih vozila, lažni proroci i vidovnjaci i drugi.

U velikom broju slučajeva vozila se rasturaju radi prodaje delova. To rade specijalizovani automehaničari u „divljim”, ređe u registrovanim automehaničar-skim radionicama. Delovi se odatle prevoze na druga mesta (na buvlje pijace, na auto-pijace, u prodavnice auto-delova) sa kojih se prodaju neposredno ili preko oglasa. Ostaci vozila koji ne mogu da se prodaju na tržištu auto-delova (ostaci šasije), prodaju se na otpadu kao staro gvožđe.

Ređi su, ali prisutni, slučajevi da su profesionalni i specijalizovani kradljivci automobila zadržavali ukradena vozila za sebe, zbog opasnosti od otkrivanja ne samo njih već i kriminalne grupe. Isto je i sa poklanjanjem automobila drugim licima (rođacima ili prijateljima). Ukradena vozila se koriste i pri izvršenju nekih drugih krivičnih dela iz oblasti nasilničkog, imovinskog i politički motivisanog kriminala.

Zaključak

Krađa motornih vozila jedan je od unosnijih vidova nezakonitog biznisa organizovanog kriminala na Balkanu i u Srbiji, na šta ukazuje razvijeno tržište ukradenih automobila i auto-delova sa ukradenih vozila. Istovremeno, ovo trži-šte je i „zahvalni sektor” transnacionalnih kriminalnih tržišta. Automafi ja spada u red bolje organizovanih kriminalnih struktura. U njenom sastavu najčešće su višestruki povratnici i to kriminalci-specijalisti i kriminalci-profesionalci, sa pre-ciznom podelom poslova i zadataka. Automafi ju odlikuje visoka sofi sticiranost,

17 Iznudu čini lice koje u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, silom ili pretnjom prinudi drugog da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine. Teži oblik postojaće ukoliko je tom prilikom pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi četri-sto pedeset hiljada dinara. Još teži oblik postojaće ako taj iznos prelazi milion i petsto hiljada dinara. Sledeći teži oblik ogleda se u bavljenju vršenja ovog krivičnog dela ili ako je delo izvr-šila grupa, a najteži ukoliko je delo izvršila organizovana kriminalna grupa (član 214 Krivičnog zakonika Republike Srbije).


složenost i brojnost protivpravnih aktivnosti, permanentno usavršavanje taktike i tehnike izvršenja krivičnih dela.

Modus operandi automafi je u Srbiji uvažava primenu izvesnih „primitiv-nih” sredstava (mašinska i mehaničarska oruđa i alati i prigodna sredstva koja sami izrađuju), savremenih mehaničkih naprava (lomači brava, „čupalica belgi-janka”), ali i savremenih tehničkih dostignuća u sferama elektronike i automatike (čipovi sa kodovima, elektronski deaktivator alarmnog sistema vozila, dekoderi kodiranih ključeva modernijih vozila i sl.). U fazi protivpravnog oduzimanja vozila, kradljivci automobila specijalizovali su se za nasilno prodiranje u unu-trašnjost automobila, savladavanje složenih mehaničkih i elektronskih sistema zaštite vozila, savladavanje borda kompjutera vozila, stavljanje motora vozila u pogon i za veštu vožnju koja često zahteva bežanje od policijskih patrola. „Primi-tivnim” sredstvima stvaraju se uslovi za oduzimanje starijih modela vozila koja nemaju savremene sisteme zaštite, dok se savremena sredstva koriste za krađu modernih automobila.

Pripadnici policije su ozbiljno pristupili izazovu koji je pred njima — oni se edukuju; unapređena je saradnja sa tužilaštvom i istražnim sudijama; ostvaruje se saradnja na nivou policijskih uprava u Srbiji, odnosno međunarodna saradnja posredstvom Interpola; efi kasno se primenjuju specijalne istražne radnje; unapre-đena je saradnja policije sa građanima itd. Međutim, brojnost i tehnička opremlje-nost policije nisu dovoljni da bi formalnu socijalnu kontrolu ovog zločina učinili efi kasnijom. Neophodno je bolje tehnički opremiti i obučiti postojeće odseke i grupe kriminalističke policije za suzbijanje delikata na motornim vozilima reor-ganizovati u odeljenja i odseke. Takođe, ni bezbednosna kultura građana, pre svega u odnosu prema svojoj i tuđoj imovini, ne zadovoljava potrebe efi kasnije neformalne socijalne kontrole krađa vozila. Ukoliko bi se pomenute komponente suprotstavljanja automafi ji unapredile, povećale bi se i mogućnosti da se ovaj vid organizovanog kriminala efi kasnije kontroliše.

Bibliografi ja

“An Overview of Motor Vehicle Crime from a European Perspective”, January 2006, Europol, www.europol.europa.eu/publications/Serious_Crime_Overviews/overview-Motor_vehicle_crime_2006_1.pdf.

Ba bić, Ilija, Pri vred no pra vo, Po li cij ska aka de mi ja, Be o grad, 1998.


Banović, Božidar, „Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanja i krađe motornih vozila”, Bezbednost, broj 2, Ministarstvo unutrašnjih poslova Repu-blike Srbije, Beograd, 1993.

Bošković, Mićo, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998.

Bruinsma, Gerben, and Bernasco, Wim, “Criminal groups and transnational ille-gal markets — A more detailed examination on the basis of Social Network Th e-ory”, European Journal on Criminal Policy and Research, Crime, Law & Social Change 41, 2004.

“EU Organised Crime Th reat Assessment 2007 — OCTA 2007”, Europol, Hague, 2007.

Ignjatović, Đorđe, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998.

„Krivični zakonik Republike Srbije”, Službeni glasnik RS, br. 85/2005 sa kasnijim izmenama i dopunama.

Mijalković, Saša, „Obaveštajno-kriminalistički aspekti suprotstavljanja automa-fi ji”, međunarodna konferencija „Politika suprotstavljanja organizovanom krimi-nalu”, Centar za bezbednosne studije, 20–21. novembar 2008, Beograd.

Ondruch, Rudolf, “Diebstahl aus Kraft fahrzeugen — das Massendelikt unserer Zeit”, Kriminalistik, No. 6, 1978, u prevodu: Vernić Zdenko, „Krađe iz motor-nih vozila — masovni delikt našeg vremena”, Izbor, br. 1–2, RSUP SR Hrvatske, 1979.

Stanisavljević, Jovan, Kriminalistička obrada krivičnih dela oduzimanje motornih vozila, krađe sa i iz motornih vozila i krađe motornih vozila, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove, Beograd, 1973.

„Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima”, Službeni list SFRJ, br. 50/1988 sa kasnijim izmenama i dopunama.

MODUS OPERANDI OF “AUTO THEFT MAFIA” IN SERBIA

Th e paper examines the notions of “auto theft -related crime” and “new auto theft mafi a”, and analyses the modus operandi of organised crime groups in Serbia, specialised in preparing and carrying out motor vehicle theft . Th e analysis is based on empirical crime statistics, police fi les and prosecution cases. Th e illicit traffi cking of vehicles is a form of organised crime that


generates enormous profi ts for the perpetrators (estimated at billions of american dollars), and a feeling of insecurity that aff ects the general public, particularly arising from the increased used of violence. Th e author focuses on the ever growing “expertise” of criminals in new technologies applied in the car industry, and emphasizes long-term investments in the constant development of a functional specialisation of organised crime groups involved in auto theft . Th e latest trend in the work of auto theft mafi a is an increased “contracting” of professionals with an expertise in the new mechanisms for the physical and electronic protection of vehicles. Th e author urges that the constant development of police capacity for the effi cient curbing of auto theft mafi a is required, as well as is an effi cient media campaign aimed at raising public awarness on the issue.

Key words: organised crime, auto theft -related crime, motor vehicle theft , structure of criminal organisations, Serbia.

UPUT STVO ZA AUTO RE

Re vi ja za bez bed nost je naučni časopis spe ci ja li zo van za aka dem sko raz ma tra nje različitih di men zi ja no vog kon cep ta bez bed no sti, sa težištem na ana li zi pi ta nja iz područja tzv. me ke bez bed no sti. Re vi ja za bez bed nost iz la zi tromeseč no. Re vi ja za bez bed nost iz la zi la je kao mesečnik u raz do blju od ju la 2007. do de cem bra 2009. go di ne i pred sta vlja la je fo rum za raz me nu mišljenja svih za in te re so va nih društvenih ak te ra o kre i ra nju na ci o nal ne stra te gi je i po li ti ke bor be pro tiv or ga-ni zo va nog kri mi na la. Rešenjem Mi ni star stva za na u ku i tehnološki raz voj Vla de Re pu bli ke Sr bi je od ma ja 2009. go di ne Re vi ja za bez bed nost uvršćena je na li stu naučnih časopisa (ka te go ri ja M53).

Svi do sa da ob ja vlje ni bro je vi Re vi je za bez bed nost do stup ni su u PDF for ma tu na in ter net pre zen ta ci ji časopisa: www.cbs-css.org/Pu bli ka ci je/re vi ja_0909.html

Auto ri su dužni da se pridržavaju sledećih smer ni ca pri li kom iz ra de pri lo ga za Re vi ju za bez bed nost:

1. Autor ski pri lo zi tre ba da bu du obi ma 12 do 15 stra ni ca jed no stru kog pro-re da (Sin gle) u Word for ma tu (5000–6500 reči).

2. Članke pi sa ti korišćenjem latiničnog pi sma, font Ti mes New Ro man, veli-čina 12, sa bro je vi ma stra ni ca u do njem de snom uglu.

3. Na slov tre ba što ver ni je da opiše sadržaj članka i poželjno je korišćenje reči pri klad nih za in dek si ra nje i pretraživanje. Na slov pi sa ti ve li kim slo vi ma, za de blja no (Bold), veličina slo va 14. Is pod na slo va tek sta sto ji ime i pre zi me auto ra članka, a po red njih na ziv in sti tu ci je u ko joj je za po slen i nje no sedište. Ovi po da ci se na vo de u Ita lic-u.

Pri mer:

Do bri vo je Radovanović, Fa kul tet za spe ci jal nu edu ka ci ju i re ha bi li ta ci ju, Uni ver zi tet u Be o gra du

4. U na po me ni u vi du po seb ne fu sno te sa sim bo lom*, da toj na dnu pr ve stra ni ce članka, autor na vo di svo ju elek tron sku adre su. Takođe, u is toj fu sno ti autor može da ukaže čitaocima da po je di ni po gle di iz ne ti u članku odražavaju nje gov lični stav, a ne in sti tu ci je u ko joj je za po slen.

5. Na kon na slo va tre ba na pi sa ti ap strakt na srp skom je zi ku obi ma od 150 do 200 reči, ko ji pruža kra tak in for ma ti van pri kaz članka pred sta vlja njem ci lja, me to da i re zul ta ta istraživanja. Is pod ap strak ta autor prilaže najviše 10 ključnih reči na srp skom je zi ku ko je naj bo lje opi su ju sadržaj članka.

6. Osnov ni tekst, kao i fu sno te tre ba da bu du po rav na ti u skla du sa op ci jom ju stify, dok na slo vi tre ba da bu du na pi sa ni iz bo rom op ci je cen ter.

7. Pod na slo vi u ra du se pišu za de blja no (Bold), dok se pod-pod na slo vi pišu u Ita lic-u; u oba slučaja veličina slo va je 12.

8. Početni red u sva kom pa su su ni ka ko ne uvlačiti ta bu la to rom — op ci ja tab.

9. La tin ske, starogrčke i dru ge ne-en gle ske reči i iz ra zi u tek stu na vo de se u ita lic-u (npr. sta tus quo, a pri o ri, de fac to, ac qu is com mu na u ta i re, itd.).

10. U tek stu mo ra ju bi ti da ta pu na ime na, ni ka ko ini ci ja li. Stra no ime i pre zi me tre ba pi sa ti u srp skoj tran skrip ci ji, s tim što se pri li kom pr vog po mi-nja nja u tek stu mo ra na ve sti ka ko gla se u ori gi na lu, i to u za gra di po sle srp ske tran skrip ci je. Ime na i pre zi me na ko ja potiču iz na ro da ko ji ne ko ri ste latinično pi smo tre ba na ve sti u la ti ni zo va noj tran skrip ci ji (npr. ki ne ska, ja pan ska ili arap-ska ime na i pre zi me na).

11. U tek stu ko ri sti ti sa mo sledeći ob lik na vod ni ka — „ i ”. Ka da se unu tar ovih zna ko va na vo da na la ze i do dat ni, unutrašnji na vod ni ci tre ba to učiniti na sledeći način: ’ i ’. Po seb nu pažnju skrećemo da se u en gle skom i dru gim stra nim je zi ci ma (iz u zev osta lih južnoslovenkih) ko ri ste sa mo gor nji na vod ni ci — “ i ”, od no sno ‘ i ’ u slučaju unutrašnjih na vod ni ka.

12. Sred nja cr ta (–) se ko ri sti pri li kom označavanja bro ja stra ni ca u fu sno-ta ma (npr. str. 22–55) ili se sta vlja između go di na (npr. 1999–2004). Du ga cr ta (—) ko ri sti se pri li kom raz dva ja nja ne za vi sne i za vi sne rečenice, od no sno ka da ve za između njih ni je po ka za na izričito rečima (npr. Bo sna i Her ce go vi na se sa sto ji od dva en ti te ta — Fe de ra ci je BiH i Re pu bli ke Srp ske).

13. Fu sno te je neo p hod no pi sa ti na dnu stra ne (op ci ja Fo ot no te), a ozna ke za fu sno te sta vlja ti isključivo na kra ju rečenice.

Po dat ke o na ve de noj bi bli o graf skoj je di ni ci u fu sno ta ma tre ba na ve sti u skla du sa sledećim su ge sti ja ma:

a) Mo no gra fi jePu no ime i pre zi me auto ra, na slov mo no gra fi je (u Ita lic-u), na ziv izdavača,

me sto iz da va nja, go di na iz da nja, str. uko li ko se na vo di jed na ili više stra na iz vo ra na srp skom je zi ku, od no sno p. uko li ko se ci ti ra jed na stra na iz vo ra na en gle skom ili pp. uko li ko se ci ti ra više stra ni ca. Uko li ko se na vo di više stra ni ca ko ri sti se sred nja cr ta bez raz ma ka pre i po sle (npr. str. 123–245; pp. 22–50).

Ka da se na vo di zbor nik ra do va na srp skom je zi ku ko ji je pri re di la jed na oso ba, sta vlja se (ur.) ili (prir.) sa tačkom u oba slučaja. Sa dru ge stra ne, ka da se ra di o više ured ni ka mo no gra fi je na srp skom je zi ku sta vlja se (urs), bez tačke.

Ka da se na vo di priređeni zbor nik ra do va na en gle skom je zi ku ko ji je pri re-di lo više priređivača, iza ime na priređivača se u za gra da ma sta vlja (eds), bez tačke. Ako se ra di o jed nom priređivaču, sta vlja se (ed.), sa tačkom.

Pri me ri: Džon Rols, Pra vo na ro da, Ale xan dria Press i No va srp ska politička mi sao,

Be o grad, 2003, str. 107.

John Gil ling ham, Euro pean In te gra tion 1950–2003, Cam brid ge Uni ver sity Press, Cam brid ge, 2003, p. 221.

Alek san dar Fatić (ed.), Se cu rity in So ut he a stern Euro pe, Th e Ma na ge ment Cen ter, Bel gra de, 2004.

Th e o dor Win kler, Bra na Marković, Pre drag Simić & Og njen Pribićević (eds), Euro pean In te gra tion and the Bal kans, Cen ter for So uth Eastern Euro pean Stu di es, Bel gra de & Ge ne va Cen tre for the De moc ra tic Con trol of the Ar med For-ces, Ge ne ve, 2002, pp. 234–7.

b) Članci u zbor ni ci ma ra do vaPu no ime i pre zi me auto ra, na slov tek sta (pod zna ci ma na vo da), na ziv zbor-

ni ka ra do va (u Ita lic-u), izdavač, me sto iz da va nja, go di na iz da va nja, str. (ili pp.) od–do. Bro je vi stra ni ca se odva ja ju sred njom cr ti com (–), bez raz ma ka. Uko li ko su ne ki po da ci ne pot pu ni neo p hod no je to i na gla si ti.

Pri mer: Mic hael Le vi, “Th e Or ga ni sa tion of Se ri o us Cri mes”, in: Mi ke Ma gu i re,

Rod Mor gan & Ro bert Re i ner (eds), Th e Ox ford Hand bo ok of Cri mi no logy, Ox ford Uni ver sity Press, Ox ford, 2003, pp. 878–84. (pp. 878–9 ili p. 878).

c) Članci u naučnim časopisimaPu no ime i pre zi me auto ra, na slov tek sta (pod zna ci ma na vo da), na ziv časo-

pisa (u Ita lic-u), broj to ma, broj iz da nja, str. (ili pp.) od–do. Bro je vi stra ni ca se

odva ja ju sred njom cr ti com (–), bez raz ma ka. Uko li ko su ne ki po da ci ne pot pu ni neo p hod no je to i na gla si ti.

Ro bert J. Bun ker & John. R. Sul li van, “Car tel Evo lu tion: Po ten ti als and Con se -qu en ces”, Tran sna ti o nal Or ga ni zed Cri me, vol. 4, no. 2, Sum mer 1998, pp. 55–76.

d) Članci u dnev nim no vi na ma i časopisimaNa ve sti ime auto ra (ili ini ci ja le uko li ko su sa mo oni na ve de ni), na slov članka

— pod zna ci ma na vo da, ime no vi ne ili časopisa (u Ita lic-u) da tum — na pi san arap skim bro je vi ma, broj stra ne/stra ni ca.

Pri mer: John Gap per, “In ve stor vo tes sho uld co unt”, Th e Fi nan cial Ti mes, 17 April

2006, p. 9.e) Navođenje do ku me na taNa ve sti na ziv do ku men ta (pod zna ci ma na vo da), član, tačku ili stav na ko ji

se autor po zi va, časopis ili službeno gla si lo u ko me je do ku ment ob ja vljen (u ita-lic-u, broj to ma, broj iz da nja, me sto i go di nu iz da nja.

Pri mer: “Re so lu tion 1244 (1999)”, Se cu rity Co un cil of the Uni ted Na ti ons, 10 Ju ne

1999. „Sta tut Auto nom ne Po kra ji ne Voj vo di ne”, Službeni list APV, br. 17/91, No vi

Sad, 18. jun 1991, str. 1–14.f) Navođenje iz vo ra sa In ter ne taIme auto ra, na ziv de la ili članka, pu na in ter net adre sa ko ja omogućava da

se do iz vo ra dođe uku ca va njem na ve de ne adre se, da tum pri stu pa nja stra ni ci na In ter ne tu, broj stra ne (uko li ko po sto ji).

Pri mer: Mark Bo vens, “Analysing and As ses sing Pu blic Ac co un ta bi lity: A Con cep-

tual Fra me work”, Euro pean Go ver nan ce Pa pers, No. C–06–01, 26 Ja nu ary 2006, www.con nex-net work.org/euro gov/pdf/egp-con nex-C-06-01.pdf, 24/12/2009, p. 3.

g) Po na vlja nje ra ni je na ve de nih iz vo raKa da se po zi va mo na iz vor ko ji je već ra ni je navođen u tek stu po sle dru gih

fu sno ta, oba ve zno tre ba sta vi ti ime i pre zi me auto ra, na slov iz vo ra, za tim op. cit. I na kra ju broj stra ne (npr. Mic hael Le vi, “Th e Or ga ni sa tion of Se ri o us Cri mes”, op. cit., p. 879). Ibid. ili ibi dem ko ri sti ti isključivo pri navođenju iz vo ra na ve de nog u pret hod noj fu sno ti, uz na zna ku bro ja stra ne/stra ni ca, uko li ko je no vi na vod iz tog iz vo ra (npr. Ibid., str. 11).

14. Članak može sadržati ta be le i dru ge pri lo ge (po put ge o graf skih ka ra ta, gra fi ko na, i sl.) s tim što je neo p hod no da se na ve de nji hov broj i pot pun na slov (npr. Ta be la br. 1: Pre gled etničke struk tu re Ko so va i Me to hi je od 1945. do 2005. go di ne ili Pri log br. 3: Kar ta na se lja sa srp skim kul tur nim spo me ni ci ma na Ko so vu i Me to hi ji). Uko li ko je pri log pre u zet od ne kog dru gog auto ra ili iz ne kog do ku-men ta neo p hod no je is pod nje ga na ve sti iz vor.

15. Na kra ju članka autor da je spi sak korišćene li te ra tu re, a bi bli o graf ske je di ni ce na vo di pre ma pra vi li ma utvrđenim za ci ti ra nje iz vo ra, s tim što se pr vo na vo di pre zi me pa on da ime auto ra. Re do sled bi bli o graf skih je di ni ca na spi sku li te ra tu re se utvrđuje pre ma pr vom slo vu pre zi me na auto ra ili na slo va do ku-men ta.

16. Na kon spi ska li te ra tu re tre ba da ti re zi me na en gle skom je zi ku obi ma oko 300 reči i ključne reči, takođe na en gle skom je zi ku. Mo li mo auto re da obra te pažnju na stil i pra vo pis en gle skog je zi ka jer se tek sto vi sa re zi me i ma pi sa nim na en gle skom is pod stan dar da neće prosleđivati na re cen zi ra nje.

♦ ♦ ♦

U slučaju even tu al nih ne do u mi ca mo li mo vas da se obra ti te Ure dni štvu.

Svi pri lo zi do sta vlja ju se u elek tron skom ob li ku izvršnom ured ni ku Srđanu Koraću na e-mail: [email protected].

Rukopisi se ne vraćaju.

Uredništvo

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

351 . 74/ . 76

REVIJA za bezbednost : stručni časopis o korupciji i organizovanomkriminalu. – God. 1, br. 1 (juli 2007) – . – Beograd (Gračanička 18) : Centar za bezbedonosne studije, 2007– . – 25 cm

TromesečnoISSN 1452-9335 = Revija za bezbednostCOBISS. SR – ID 141336588

Documents

Revija za bezbednost 2 2010.pdf