Seminarski Rad-pojam i Uloga Sindikata

Појам и улога синдиката- семинарски рад –

1

Садржај

Увод ..............................................................................................................................................3

1. Појам и настанак синдиката.....................................................................................................4

1.1. Првобитни облици синдикалног организовања..............................................................5

1.2. Синдикати пред изазовом промена...................................................................................8

2. Подела и типологија синдиката..............................................................................................10

2.1. Облици синдикалног организовања................................................................................10

2.2. Типови синдиката.............................................................................................................12

3. Глобализација и синдикати.....................................................................................................13

3.1. Економски аспекти глобализације..................................................................................13

4. Стратегија синдикалног деловања.........................................................................................17

4.1. Садржај и циљеви синдикалног деловања......................................................................17

4.2. Функција синдиката..........................................................................................................18

4.4. Економика синдикта.........................................................................................................20

5. Окружење синдиката и синдикална права............................................................................21

5.1. Међународне конвенције и препуруке............................................................................21

5.2. Синдикално законодавство у Србији..............................................................................22

6. Положај синдиката у Србији..................................................................................................24

6.1. Синдикати и криза............................................................................................................25

6.2. Постоји ли излаз за запослене и синдикате....................................................................27

Закључак.......................................................................................................................................29

Литература....................................................................................................................................30

2

Увод

Први облици синдикалног организовања засновани су на принципу солидарности и узајамне помоћи у случајевима незапослености, болести и смрти. Као такви, били су илегална и конспиративна удружења, све до периода после Другог светског рата када добијају призвук социјалистичких доктрина. Већ у то време постаје упадљива тежња власти да легализацијом синдиката и делимично социјалном заштитом дерадикализују синдикални покрет. Ово се остварило и у ери кензијанизма, стварањем пактова између влада, послодаваца и синдиката. Та пракса социјалних пактова раширена је и данас, изгледа у довољној мери да угрози саму поставку синдикализма. Бројни аутори који су се бавили теоријом синдиката и истраживања, готово 170 година дуге историје синдикалног покрета, у својим радовима полазе од чињенице да су родно место синдиката процеси концентрације производње и подела рада у епохи индустријске револуције. Систематски и релативно трајни односи неједнакости, засновани на подели на власнике и невласнике, односно управљаче и извршиоце, представљају основни разлог организовања радништва у синдикате. Док год опстаје овакав карактер и основ поделе рада постоји и потреба запослених да организовањем у синдикате заштите своје интересе.

Синдикати се међусобно значајно разликују по циљевима, бројности и степену хомогености чланства, основу организовања. Специфичне историјске околности и различита традиција у радним односима условили су да се појавни облици, снага и економски и друштвени положај синдиката веома разликује од земље до земље. Због тога је могуће дати само дати грубу слику њиховних основних појавних облика и структурних карактеристика.

Без обзира на слабљење њихове моћи последњих деценија, може се рећи да су они редак штит који радници могу употребити како би се изборили за основна права. У наставку овог семинарског рада може се јасно видети развој синдиката током деценија, њихова улога, значај, права и обавезе, као и положај синдиката у Србији.

3

1. Појам и настанак синдиката

„Све док човек буде живео и битисао, све док у људском срцу буде тежње за бољим и племенитијим, све док у људском уму буде вере у људску правду и слободу,

све док човечанство буде тежило ка томе да човек свом ближњем буде брат, дотле ће постојати и раднички покрет“.1

Постоје различите дефиниције појма синдикат, а реч синдикат има етимолошко порекло од грчке речи синдик (гр. Syndikos - заступник, бранилац). Термин „синдикат“ је први користио румунски професор Матеја Цолнтан у својим радовима на универзитету Западне Енглеске. У традицији западноевропске мисли, синдикат означава трговачку унију (британски израз - labor union) као организацију радника који су повезани ради постизања заједничких циљева – бољих радних услова и веће плате. Први синдикати настали су још на почетку индустријске револуције, крајем XVIII века. У својој раној фази, они су били више потпорна удружења радника одређене струке него економске и политичке организације са амбицијом да управљају понудом рада.

Према класичној дефиницији брачног пара Веб, синдикат је „трајна организација прималаца надница основана ради одржавања и поправљања услова њиховог радног и животног стандарда“.2

Према мишљењу чувеног теоретичара менаџмента Питера Дракера, раднички синдикати представљају најуспешније организације двадесетог века. Синдикати, снага која делујe као контратежа приликом куповине радне снаге, настали су пре организације као науке. Синдикално организовање је узело озбиљније размере током друге половине деветнаестог века, са настанком великих индустријалаца-капиталиста, превасходно у САД и Европи. Реакција на изражену велику моћ капиталистичких предузетника било је стварање синдиката, односно организовање радника у циљу заштите својих права. Са развојем технологије и општим економским прогресом током двадесетог века, који су резултовали значајним степеном у социјалном развоју, дошло је и до интезивног и свеобухватног организовања радника. Према Галбрајту, у 20 веку синдикати су успешно подстицали државу на сузбијање и гашење инструмента моћи које послодавци употребљавају у борби против синдиката: синдикати су се изборили за заштиту државе против самовољне употребе моћи полиције, заштиту од коришћења компезацијске моћи у облику давања новчаних награда штрајколомцима и заштиту од разних облика коришћења моћи путем уверавања на радном месту. С друге стране, послодавци су се, такође, удружили и заједно делујући, издејствовали усвајање Закона о праву на рад. Дакле, реакције на моћ послодавца било је формирање снажних синдиката, а реакција на све израженију моћ синдиката било је доношење Закона о праву на рад. Чињеница је да су током друге половине двадесетог века синдикати постали кључни фактор у преговарању 1 Семјуел Гомперс, председник Америчке федерације рада, 19042 Петковић Влајко, Гречић Владимир, Економија рада, Економски факултет у Београду, 1996, стр. 284

4

са послодавцима о условима рада, правима радника и њиховим интересима. Поред деловања на локалној, гранској или националној основи, синдикати су учинили значајне кораке у повезивању и организовању на глобалном плану. Тако, постоје различита удружења синдиката на глобалном нивоу, чији је циљ укључивање као битног фактора у процес глобализације привреде.

1.1. Првобитни облици синдикалног организовања

Период од настанка синдиката до данас може се, на основу специфичних услова и карактеристика деловања синдиката, поделити на четири фазе.3

Прву, формативну фазу чини период од настанка синдиката, 40-тих година 19 века, до њихове, легализације и признавања синдикалних права, крајем 19 века.4

Друга фаза, фаза крајње поларизације и расцепа унутар, до тада јединственог, синдикалног покрета, је везана за турбулентан период од краја 19 века до другог светског рата.

Трећа фаза - фаза дерадикализације и институционалне интеграције синдиката везана је за период послератног привредног раста и просперитета.

Најзад, од 80-тих година, 20 века са новим периодом нестабилности, који карактеришу далекосежне технолошке промене, феномени глобализације и дерегулације економије и пропасти социјализма, започиње четврта фаза развоја синдиката чију основну карактеристику представља криза и преиспитивање, односно напуштање дотадашњих концепата и праксе синдиката.

1. Прве облике синдикалног организовања представљају удружења радника за узајамну помоћ и осигурање у случајевима незапослености, болести и смрти. Синдикати су дуго времена били илегална удружења, јер доминантна либералистичка доктрина инсистира на строго индивидуалном карактеру радно-уговорних односа. 5

Ова удружења се боре за породичну најамнину, настоје да очувају контролу над радном обуком и утицај и контролу својих чланова над радним процесом.6 У САД ће рецимо тек Витезови рада, 70-тих година 19 века, окупљати (на територијалној основи) и необучене (неквалификоване) раднике и постављати шире социјалне и политичке захтеве. Од шездесетих година, са оснивањем Међународног радничког удружења (Прве

3 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 397.4 Ова фаза у развоју синдиката је у бројним земљама у развоју окончана између два рата, или тек након Другог светског рата. 5 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 398.6 Широм света постојали су различити закони који су проглашавали нелегалним сваки вид удруживања. Један од таквих закона је Ле Шапељеов закон из 1795- те године, Француска.

5

интернационале), синдикати су у све већој мери, део ширег социјалног и политичког покрета, односно, у њима расте утицај социјалистичких идеја.

На свом конгресу у Паризу 1889. године, Интернационала, у знак спомена на жртве демонстрација у Чикагу (1886. године), проглашава 1. мај за међународни празник рада, а борбу за ограничавање радног времена, односно за популарне три осмице - осам сати рада, осам сати одмора и осам сати слободног времена, за један од својих основних циљева.

Крај овог периода карактеришу настојања владајућих снага, попут Бизмарковог режима у Немачкој, да легализацијом синдиката и мерама делимичне радне и социјалне заштите дерадикализују синдикални и раднички покрет.

2. Синдикати и читав раднички покрет нашли су се, крајем 19-ог и почетком 20-ог века, на великој прекретници. Отворене су велике дилеме око циљева-раскид са капитализмом, реформе унутар њега, или партнерство са капиталом, али и око средстава њиховог остваривања-искључиво штрајком и другим методима синдикалне борбе, или и кроз политичко деловање и сарадњу са политичким партијама. Идејним и тактичким разликама, следиле су и организационе поделе и расцепи у синдикатима. 7

Први расцеп, унутар дела синдикалног покрета који се залагао за одлучан раскид са капитализмом, настао је око различитог односа према политичким партијама и коришћењу политичких средстава борбе за рушење капитализма.

Синдикализам, у радовима својих најзначајнијих представника и вођа, попут Жилијена Сорела и Хуберта Лагардела, је инструмент развоја духа колективности, солидарности, борбености и револуционарног насиља пролетеријата. Заговарају се непосредна класна борба, укључујући и директне акције саботаже, а као основни инструмент пролетерске борбе види се генерални штрајк. Негира се свака потреба партиципације у политичкој активности. Крајњи циљ су укидање државе и политике.

Раднички и синдикални покрет под утицајем марксизма оштро се супроставља екстремном радикализму синдикализма и његовом одбацивању политичких метода и средстава борбе. Пут ка револуционарном обрату за марксисте чини јединство економских и политичких циљева. Руководећа улога даје се партији а не синдикату, јер она повезује актуелне интересе радника са њиховим дугорочним циљевима. И унутар ове струје у радничком покрету велики значај придаје се масовним штрајковима као методу деловања, али и инструменту остваривања укупне политичке стратегије. Раширени национализам и ксенофобија и унутар радничког и социјалистичког покрета, и ратна разарања били су тежак ударац духу интернационализма и увертира за распад покрета. Већ 1921. године долази до организационог расцепа до тада јединственог социјалистичког синдикалног покрета и формирања Међународне синдикалне федерације, под социјалдемократским утицајем, и Профитерне-Црвене синдикалне интернационале, која окупља комунистичке 7 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 399.

6

синдикате и залаже се за револуционарну класну борбу, обарање капитализма и чврсту међународну пролетерску дисциплину.

Социјалдемократски усмерени синдикати ће пак постепено еволуирати ка позицији реформи унутар капитализма. Крајњи циљеви - подруштовљавање власништва и социјалистичка производна организација, имају прво карактер програмског, идеолошког додатка, да би на крају били темељито кориговани и практично напуштени усвајањем концепта мешовите економије и плуралистичког друштва. Америчка федерација рада (АФЛ). Она је од оснивања, крајем 80-тих година 19 века, прихватила поделу профита, сигурност посла и пристојне наднице радника као трајан циљ. Амерички синдикати ће, након година тешких борби и сукоба са војним трупама, полицијом и "приватним војскама", које су послодавци слали на штрајкаче, извојевати право на организовање, заступање радника и колективно преговарање. У великој економској кризи тридесетих година, синдикати ће залагати и за државну интервенцију у обезбеђењу сигурности запослених у случајевима незапослености, старости и радне неспособности.

Велику струју у синдикалном покрету, чине и хришћански синдикати који своју идејну инспирацију налазе у папској енциклици De rerum novarum, из 1891. године, посвећеној радним односима. Међународна конфедерација хришћанских синдиката утицајна је у земљама са јаком католичком традицијом залаже се, полазећи од хришћанског морала и вредности, за класни мир и сарадњу. Следствено томе синдикати су професионалне, а не класне организације. Циљеви за које се залажу хришћански синдикати- проширење учешћа у добити и својини путем ширења радничког акционарства, и учешћа запослених и синдиката у управљању и контроли пословања.

Криза тридесетих и успон фашизма и нацизма доносе и модел корпоративног уређења друштва у коме је синдикат једна од принудних, монолитних и хијерархијски уређених корпоративних асоцијација које, строго подређене вођи, партији и држави, чине организациону основу јединственог-органског и тоталитарног поретка.

3. Трећа фаза у развоју синдиката-фаза дерадикализације и институционалне интеграције синдиката, своје зачетке и основе има у кензијанској економској доктрини и концепту и пракси државе благостања, као и социјалном пакту синдиката, владе и послодавца постигнутом у току другог светског рата у Великој Британији и САД-у. 8

Питер Дракер (Петер Друцкер) ће, у свом делу "Посткапиталистичко друштво" суштину овог процеса изразити констатацијом да је "револуција продуктивности победила класну борбу и комунизам″. Логика привредног раста и просперитета донела је, унутар кензијанске економије увећања (мултипликовања) тражње и модела (минималне) социјалне сигурности, већини запослених радну сигурност, високе наднице и сва друга спољна обелеţја положаја средње класе-плаћене одморе, школовање деце и сопствене

8 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 400.

7

куће. Отуђеност у раду и немогућност контроле производног процеса компензирана је високим надницама и тражењем сатисфакције изван рада-у сфери приватности и потрошње.

Радикалну утопистичку идеју о радничком (само)управљању чини се дефинитивно потискује идеја о заједничком консултовању, саодлучивању и другим претежно информативним и саветодавним формама радничког учешћа у управљању.

Створени привид аутономне позиције и утицаја синдиката, изражен и кроз бројне функције и разгранате, формалне активности, разбијан је иначе сваки пут кад би запослени покушали да им аутономном акцијом удахну реални садржај. Одговор је био губљење интереса за квазисамоуправне форме активности, и ритуализовано учешће у пропагандно-мобилизацијским кампањама, везаним за подршку испуњењу производних планова, као сурогату за аутентичне облике радничког управљања и контроле.

Немоћ синдиката и незадовољство њиме плод су његове позиције слабијег партнера у "јединственом фронту социјалистичких снага", односно програмске и кадровске подређености синдиката власти.

Разједињеност и организациона расцепканост слабе позицију синдиката у односу на мултинационалне корпорације и њихове могућности вођења јединствене, планетарне стратегије.

1.2. Синдикати пред изазовом промена

Широки талас радничких протеста крајем шездесетих, и радикализација захтева који, посебно у Италији и Француској, кроз праксу масовних штрајкова укључују и захтеве за структуралним реформама и самоуправљањем, означили су крај периода релативног индустријског и социјалног мира. Одговор представника крупног капитала, у оквиру енергетске кризе, привредне рецесије и процеса прилагођавања великим технолошким променама, огледа се у настојању да се социјални трошкови промена пребаце на терет запослених, и неразвијених подручја и земаља. Немоћ синдиката пред праксом затварања фабрика и отпуштања радника уз пратеће сељење капитала у земље са слабијом и растегљивијом законодавном регулативом и заштитом синдикалних права, један је од првих и најозбиљнијих показатеља кризе синдиката до које је дошло 80-тих година 20. века.

Координирани политички и идеолошки напад власничких структура, је за циљ имао ограничавање и ерозију права запослених и синдиката. Синдикат се суочио са вишеструким изазовима:9

9 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 406

8

1. Технолошке иновације - и успостављање глобалне корпорацијске мреже имали су, и у високоразвијеним земљама, негативне ефекте по упосленост. Аутоматизација и компјутеризација доводе до пада запослености у већини услужних делатности. Слична судбина задесила и производну радну снагу у класичним индустријама, додатно суоченом са конкуренцијом производа из земаља са ниским надницама и високом незапосленошћу. Пад запослености у овим секторима није могуће надокнадити развојем нових пропулзивних, информатичких делатности и малим растом запослености.

2. Перманентна незапосленост - Нестајање ситуације готово пуне запослености и стална незапосленост на нивоу од 5-15%, уз растући притисак имигрантске радне снаге из земаља у развоју и бивших социјалистичких држава, резултирао је слабљењем преговарачке позиције синдиката и растом националних и расних баријера унутар запослених.

3. Еродирање класичног радног уговора - Са становишта могућности одбране достигнутих права запослених, посебну опасност представља и све раширенија пракса склапања уговора на одређено време, односно са скраћеним радним временом, или за обављање појединог конкретног посла. Ови уговори, које карактерише нижи ниво радно-правне заштите, чине крајем 20. века чак 25-30% свих склопљених радних уговора.

4. Све мањи удео синдикалног чланства међу запосленим - стагнирање, па и пад броја запослених у класичним "прљавим" индустријама са претежно мануелном радном снагом и традиционално високим степеном синдикалне организованости и борбености-попут оне рудара, докера, металских и графичких радника, и све већи удео немануелне и женске радне снаге мање склоне синдикалном организовању резултирали су смањењем броја синдикалног чланства. У просеку је 20%-30% запослених у чланству синдиката, при чему је у многим земљама, па и оним са дугом традицијом синдикалног организовања, попут САД, Француске или Шпаније, синдикално организовано тек 10-15% запослених. 10

2. Подела и типологија синдиката

Дугогодишњња лутања кроз најразличитије тунеле како би пронашли оно крајње светло на крају једног од њих, обликовало је синдикате на најразличитије начине. Посматрајући историју могу се увидети разноврсни облици организовања и деловања

10Примера ради технолошке новине и индивидуализација рада су, уз друге факторе, довели до тога да се за само три године (1991-1994. године), број чланова ДГБ-а у Немачкој опадне са 11.8 на 9,9 милиона. На другој страни синдикати у скандинавским земљама још увек окупљају готово ¾ запослених.

9

синдиката, једноставно их је време и окружење приморавало да се колико толико прилагођавају. У развијеним земљама, синдикати данас имају веома значајну улогу у друштву, а о типовима и облицима организовања синдиката у новом добу говори се у наставку тескта.

2.1. Облици синдикалног организовања

Заступљено је више облика и начина синдикалног организовања, али најзначајнији облици синдикалног организовања су: 11

а) синдикат у предузећу

б) грански синдикат

в) националне конфедерације синдиката

г) међународна конфедерација синдиката.

а) Синдикално организовање у предузећу је од посебне важности јер се у њему, као основном субјекту привређивања, одвијају значајни облици сарадње између запослених и послодаваца, синдиката и менаџмента и слично. У поступку уређивања односа између власника капитала и власника радне снаге у предузећу примењују се различити модели, од којих су најпознатији: 1) англосаксонски, односно уговорни, 2) европскоконтинентални, односно институционални и 3) комбиновани модели.

Према првом моделу, колективни радни односи уређују се између управе (менаџмента) предузећа и синдиката, у поступку колективног преговарања. Интереси радника штите се колективним уговором, због чега они немају разлога да партиципирају у управљању предузећем.

Други концепт полази од претпоставке да радници морају бити укључени у управљање предузећем. То значи да радници морају имати своје представнике у савету запослених, органима управљања и органима контроле у предузећу. Улога синдиката у предузећу је од периферног значаја. Субјект колективног преговарања нису синдикати у предузећу него гранске синдикалне организације. Колективни радни односи, који се успостављају на нивоу предузећа, уређују се гранским колективним уговором, као основним обликом колективног преговарања.

И најзад, трећи модел, тј. комбиновани систем уређивања односа између рада и капитала у предузећу, најзаступљенији је у Француској. Такав систем подразумева комбиновану примену англосаксонског и европскоконтиненталног модела. Према том моделу, радницима се омогућава да делују преко савета запослених, као и да имају

11 Енциклопедија политичке културе.

10

синдикалног представника или синдикалну секцију у предузећу. Субјект колективног преговарања на нивоу предузећа може да буде и независни синдикат, под условом да је организован у предузећу, да окупља већину радника и да није под утицајем послодавца.

За разлику од европске праксе, према којој основни облик синдикалног организовања чини грански синдикат, у САД, Јапану и неким другим земљама основу синдикалног организовања и деловања чини синдикат који се оснива у предузећу.

б) Грански синдикати организују се на нивоу привредне гране, односно делатности и представљају доминантан облик синдикалног организовања и деловања. Грански, односно струковни синдикати имају богату традицију деловања на европском простору, на коме се односи између рада и капитала најчешће уређују гранским колективним уговором. Они не потцењују значај свог деловања ни у предузећу, без обзира што се на гранском нивоу придаје већа важност. Гранске синдикалне централе, због тога, у предузећима имају своје поверенике, секције и клубове, преко којих успешније штите права и интересе свога чланства.

в) Национална конфедерација синдиката је савез гранских, а ређе и других синдикалних удружења. Оснива се у складу с међународним радним стандардима, утврђеним одговарајућим актима а уз пуно поштовање принципа добровољности. Националне кофедерације немају уједначен однос према своме чланству. Код једних је тај однос централизован, а код других децентрализован. Централизоване конфедерације својим чланицама могу давати обавезна упутства или одређивати услове за давање сагласности за закључивање гранских колективних уговора, за разлику од децентрализованих конфедерација, које могу само координирати поједине активности својих чланица и давати им одређене предлоге, сугестије и препоруке. Правило је да се у једној држави оснива једна национална конфедерација синдиката. Међутим, има земаља у којима се због идеолошких, политичких, верских, историјских и других посебности оснива и по неколико конфедерација. У такве земље се убрајају Француска, Немачка, Италија, Шведска, Аустралија и друге.

г) На међународном плану делује већи број синдикалних конфедерација, организованих на глобалном или регионалном нивоу. Већина их је основана после Другог светског рата. Најрепрезентативнија међу њима је Међународна конфедерација слободних синдиката (МКСС), основана 1949. године у Лондону. У њеном саставу је око 150 чланица, које делују у више од 100 земаља. Покрива огроман географски простор и има више од 110 милиона чланова. Под њеним окриљем делују скоро све водеће националне конфедерације западноевропских земаља, као и конфедерације из појединих земаља Северне и Латинске Америке, Азије и Африке. У саставу МКСС је и једна аустралијска синдикална организација.

11

На међународном глобалном плану делују и Светска синдикална федерација (ССФ) и Светска конфедерација рада (СКР). Прва је основана 1945. године у Паризу и друга је по величини и утицају међународна конфедерација синдиката. Светска конфедерација рада, за разлику од Светске синдикалне федерације, традиционално окупља синдикате чије је чланство католичке и протестантске вероисповести. Основана је 1921. године у Хагу. Ударну снагу ове организације чине хришћанске конфедерације синдиката појединих земаља Западне Европе и Латинске Америке.

Међународне конфедерације синдиката пружају немерљив допринос утврђивању међународних радних стандарда. Јачањем мултинационалних компанија и интеграционих токова у свету све више се интернационализују и односи између рада и капитала. Државне границе постају претесне за субјекте колективног преговарања. Појављују се и транснационални колективни уговори. Колективно преговарање на нивоу Европске уније, на пример, постаје редовна активност социјалних партнера. На тај начин долази до транснационализације и колективних радних спорова (индустријских конфликата) и механизама за њихово решавање. Међународне конфедерације синдиката су у таквим споровима најприроднији заступници права и интереса запослених.

2.2. Типови синдиката

Постоје и различити типови синдиката, а најчешћа подела је на раднички, сељачки и синдикат индустријалаца.12

• Раднички синдикати - представљају најмасовније интересне асоцијације. Постоје различите синдикалне организације запослених, опште и посебне. Такође постоје регионалне уније, што представља хоризонтално повезивање, као и федерације, које означавају вертикално повезивање синдиката. Начини дјеловања синдиката су вишеструки, а најзначајнији су изборно учествовање, штрајк, те утицај на политичке институције и јавно мишљење.

• Сељачки синдикати - њихови циљеви углавном се своде на политику протекционизма, али и друге циљеве којима би се олакшао свакодневни рад сељака (нпр.организација тржишта, планирање итд). Своје захтјеве усмјеравају према влади. Значај сељачких синдиката је велики, а карактеристично је што начини борбе за остварење циљева попримају насилне и анархистичне облике (нпр. запречавање путева, демонстративно уништавање пољопривредних производа и сл).

• Организације индустријалаца и великих трговаца су свакако најмоћније и најутицајније, обзиром на расположива економска средства. Утицај се остварује у свим

12 Топаловић Весна, Специјалистички рад: Остваривање и заштита права из радног односа кроз колективно преговарање и конвенције МОР-а са освртом на колективни уговор, Факултет правних наука Бања Лука, 2008, стр. 48

12

фазама политичког живота, почевши од избора па до извршавања политичких одлука (финансирање појединих странака и сл).

3. Глобализација и синдикати

Основне дилеме и проблеми са којима је још од 80-их година 20 века суочен синдикални покрет везани су за одређење конкретних садржаја, и операционализацију праваца и средстава, синдикалне акције у технолошки, економски и политички радикално промењеном свету. Његову основну карактеристику представља поодмакли процес, по својим досадашњим ефектима комплексне и противречне, глобализације.

13

3.1. Економски аспекти глобализације

Глобализација економије је резултат неколико догађаја и процеса који су међусобно повезани. У њих се убрајају: 13

• Раст и релативна важност директних страних инвестиција, што обезбеђује већу улогу мултинационалним предузећима

• Интернационализација тржишта

• Дерегулација и либерализација

• Приватизација јавног сектора

Директне стране инвестиције

Међународна економска међузависност у протеклих 30 година настала је великим делом због драматичног раста директних страних инвестиција (FDI – Foreign Direct Investment, подразумевају производњу добара од стране странаца или изнајмљивање добара од стране странаца).

Главну улогу у овом преокрету одиграле су управо мултинационалне компаније, институције које су покренуле талас директних страних улагања. Сходно томе, при одређењу мултинационалне компаније, треба имати у виду да она тај епитет не добија зато што продаје своје производе у иностранству, већ зато што је пренела део својих операција у другу земљу путем инвестиција. Важно је истаћи да су директна страна улагања данас много моћнији и видљивији аспект глобализације него што је светска трговина. 14

У том оквиру доминантну неолибералну логику најбоље илуструје чувени извештај Светске банке " Doing business" који једанпут годишње даје преглед земаља са најповољнијим условима за покретање бизниса и запошљавање. Кључне критерије при избору чине погодно пословно окружење, одсуство административних препрека за покретање посла, али и растегљиво радно законодавство и фактичка могућност кршења права радника, укључив права на минималну зараду и право на отпусни рок и отпремнину у случају губитка посла.

Финансијска тржишта

Слом Бретонвудског курсног система 70-их година 20 века, који је створен након II светског рата и захваљујући којем су настале међународне финасијске институције као што су Међународни Монетарни фонд (ММФ) и Светска Банка, омогућило је појаву

13 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 412.14 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 413.

14

флексибилних курсева валута. Уследиле су појаве попут уклањања контроле на националном нивоу и значајне дерегулације финансијског сектора.

Финансијска тржишта и њихови главни актери, стекли су улогу која знатно ограничава моћ националних влада. Како детериторизација националне суверености није била замењена ефикасним међународним правилима управљања тим тржиштима, она су врло брзо постала полигон за шпекулације и узрок финансијске кризе. Најчешће жртве су локлани радници који морају да поднесу терет глобализације.

Због тога је нагло порастао и степен одлучности међународне уније синдиката и глобалне заједнице уопште, да се нешто мора урадити како би се спречила даља ескалација ових процеса. Током година настале су многе иницијативе у којима се тражи доношење мера које би спречиле спекулације пре свега ефикасном међународном регулативом. Једна од предложених мера је и тзв. Тобинов порез, којим би биле опорезоване краткорочне финансијска трансакције, што би помогло да се тржиште опорави а да се притом не жртвују користи које пружа мобилност капитала. 15

Дерегулација и либерализација

Иако се дерегулација и либерализација одигравају различитим брзинама у различитрим земљама, тај тренд је присутан у целом свету. Многе земље су, као резултат глобалне, регионалне и билатералне трговине, смањиле баријере за трговину и инвестиције. Ове баријере су укључивале трговинске квоте и тарифе, као и државну контролу токова капитала. Највеће финансијске институције, ММФ и Светска банка, такође су делимично допринеле овом тренду, тако што су у својим програмима, охрабривале и успостављале економске политике засноване на тржишту.

Глобализација и јавни сектор

Глобализација је такође служила као повод и изговор апологетама „слободног тржишта“, да се смањи улога државе. Ова офанзива нарушила је релативну равнотежу која је постојала измежу јавног и приватног сектора, која је била део консензуса насталог у развијеним земљама након II светског рата. Она је заправо само један од многих покушаја да се омаловажи постојање „државе благостања“и да се она прикаже као неефективна.

Тврдње да је јавни сектор увек и свуда неефикасан, а да је приватни сектор ефективан и одговоран, довеле су до великих штета. Непрестана тенденција приватног сектора да преузме улоге дрţаве на себе нигде још увек није испунила очекивања.

Повећана конкуренција, као резултат глобализације узроковала је удар на фискални сектор. Моћни лобији послодаваца опирали су се годинама свим формама опорезивања, али посебно опорезивању доходака из које се финансирају социјални програми. Слободна


15

трговина и циркулација капитала довеле су до конкуренције између националних пореских система, што је резултирало распрострањеним смањењем прихода од пореза и стварањем социјалног дефицита. 16

3.2. Синдикални одговори на изазове глобализације

У свету рада који репрезентују синдикати глобализација носи дакле различите учинке. На једној страни увећање продуктивности, могућност ослобађања од тешког физичког, као и заморног, репетитивног рада. Примена „Вашингтонског консензуса“, односно формуле: дерегулација, либерализација, маркетизација, приватизација, водила је, флексибилизацији тржишта рада, увећању радне несигурности и еродирању изборених радних и социјалних права. Раст незапослености и реструктуирање у крупном, индустријском сектору који представља традиционално упориште синдиката и динамичан развој малог и средњег предузетништва у сфери услуга и информатичких технологија без традиције синдикалног организовања и са пратећом масом парт-тиме и сезонских послова, лишили су у великој мери синдикате традиционалних упоришта. Истовремено, и могућност, под претњом штрајка, селења производње у земље и регионе са слабијом – „флексибилнијом“ радном и социјалном заштитом, суочиле су синдикате са бројним додатним изазовима. Посебан проблем представља експанзија „запошљавања“ у неформалној, сивој, или чак „црној“ економији и пратећи феномени попут мобинга и трафикинга.

„Растућа неравнотежа моћи на штету запослених и синдиката резултат је, пре свега и чињенице да су насупрот мултинационалних компанија и интернационализованог капитала стајали, фрагментирани и подељени синдикати.“17

Синдикални одговор глобализацији и планетарном повезивању и ширењу токова капитала настојао је да пружи, усвајањем основног документа Глобализација и социјална правда, и 17 Конгрес Међународне конфедерације слободних синдиката, одржан априла 2000.године у Дурбану, у Јужној Африци.

Конгрес је поставио шест основних циљева пред синдикате у новом миленијуму: ширење и продубљавање демократије у ери глобализације, запошљавање и правичност у глобалној економији, развој људских права и права света рада, окончавање свих облика дискриминације на радном месту, као и организовање међународне солидарности и организациону трансформацију и припрему синдиката за нови миленијум.

Оквир за глобалну демократизацију друштва види се унутар повезивања и сарадње синдиката са невладиним организацијама и другим асоцијацијама цивилног друштва у циљу контроле, ограничавања власти и јачања демократских односа.


16

У конгресним документима се посебно апострофира значај права на рад, као основног права из кога проистичу сва остала радна и синдикална права и формулише порука представницима дрţава и послодаваца: ако тражите социјални мир – обезбедите правичност.

Снажна подршка даје се покренутим кампањама за младе и жене при чему се не инсистира само на расту њихове бројности и степена синдикализованости већ и на квалитету послова који обављају и улози коју имају у синдикату. Посебно се истиче и проблем положаја увезене радне снаге којој се, без обзира на квалификације, додељују ниско плаћена и опасна радна места. Синдикати морају да се повежун а глобалном нивоу, и оснаже свој положај како би могли адекватно да одговоре на све турбулентније глобалне промене.

4. Стратегија синдикалног деловања

Нова развијена стратегија деловања једини је прави одговор на симптоме кризе синдикалног покрета. Синдикалну стратегију можемо одредити као релативно трајан, јединствен и кохерентан систем следеће четири групе елемената: 18


17

1. Садржаја и циљева синдикалне акције;

2. Функција синдиката у њиховом остваривању;

3. Метода и средстава реализације интереса запослених и

4. Принципа и облика синдикалног организовања, као неопходне инфраструктуралне основе, ефикасне синдикалне акције.

4.1. Садржај и циљеви синдикалног деловања

Основне садржаје активности синдиката можемо, тек условно, разложити на четири групе циљева, и њима одговарајућих активности:19

Прву представљају радна и социјална сигурност, односно сигурност посла и материјална заштита у случају незапослености.

Други, пристојан живот и зарада, укључује активност уређења тржишта рада, доношење тарифних правила и одређење егзистенцијалног минимума и цене рада.

Трећи, обухвата адекватне радне, али и укупне животне услове – пре свега обезбеђење безбедних и по здравље нешкодљивих услова рада и еколошку заштиту радне и животне средине, социјалну и здравствену заштиту и пензионе фондове и осигурање. Стандарди одговарајућег квалитета живота укључују и борбу синдиката за обезбеђење пристојног становања и развијене комуналне инфраструктуре, као и права на плаћене одморе и стицање додатног образовања.

Четврту групу чине активности учешћа у одређењу развојних циљева и политике на микро и макро друштвеној равни. На микро равни појединог предузећа, ради се о партиципацији у одлучивању о инвестицијама и развоју. На макро друштвеној равни синдикат развија механизме и процедуре утицаја на одлучивање, у парламентарним одборима и комисијама, о свим питањима која одређују радни положај и животне услове запослених. Ради се пре свега о радном и социјалном законодавству и програмима социјалног осигурања и заштите.

Основну претпоставку успешног деловања синдиката на остваривању ових циљева представља борба синдиката за одговарајуће нормативно регулисање следеће четири групе колективних права запослених: права на синдикално организовање и удруживање, организовање шрајкова, колективно преговарање, као и учешће у управљању посредством партиципативних тела и органа.

4.2. Функција синдиката


18

Уз све специфичности и разлике у начину реализације, релативном трајношћу и општим важењем издвајају се наредних пет функција синдиката:20

1. Функција заштите и унапређења економских и социјалних интереса запослених, односно успостављања и реализовања захтева везаних за радну и социјалну сигурност, је основна функција синдиката. 21

2. Своју заштитну функцију синдикати, у условима централне, регулативне улоге политичког система, допуњују нужном политичком функцијом. Синдикални и раднички покрет, примера ради, одиграли су неспорно једну од кључних улога у борби за увођење општег права гласа и ширење и универзализацију корпуса грађанских и политичких права.

3. Функција учешћа синдиката у управлјанју привредом- Садржај и ниво укључивања синдиката и запослених у процесе управљања увек је израз успостављеног односа моћи између послодавца и упослених. Ради се пре свега о читавој скали решења која иду од: (1) модела информисања, консултовања и саветовања, у коме мишљења и ставови органа који репрезентују раднике немају обавезујући карактер, преко (2) праксе учествовања у одлучивању о питањима која се тичу само уређења односа у непосредном радном окружењу; (3) модела саодлучивања, унутар паритетних или самосталних органа, о широком кругу надлеţности до (4) модела и праксе радничке контроле, или (5)

4. Посебан случај је пракса синдикалног предузетништва, односно синдикалног власништва, или удела у власништву, у банкама, осигурању, туристичким објектима и производним погонима и кооперативама.

5. Најзад пета, са становишта подизања домета и ефеката активности незаобилазна, је функција информисања, образовања и акционог тренинга чланства.22 Популаризацијом, преношењем и усвајањем знања, као и разменом практичних искустава синдикалних активиста, пре свега методом симулирања реалних конфликтних ситуација и њиховог разрешавања, бави се читава мрежа различитих облика и нивоа синдикалног образовања и акционог оспособљавања.

4.3. Методе и средства синдикалног деловања

Полазећи од мере конфликтности односа синдиката са државом и послодавцем као критеријума, се могу разврстати на: (1) методе преговарања; (2) заступања; (3) методе

20 Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, стр. 429.21Примера радим супчена са смањењем права запослених, Европска конфедерација синдиката је, у оквиру интеграционих процеса у Европској Унији, 1989. године, кренула у борбу за доношење јединствених повеља и јединственог Статута европских компанија. 22 О значају који се придаје информисању и образовању речито говори податак да, у оквиру „солидарне политике“ шведски синдикат ¼ прихода од чланарине дају за комуникацију и образовање. Бројни синдикати попут ДГБ-а у Немачкој, издају месечне или периодичне теоријске часописе.

19

посредовања и (4) методе латентних (прикривених) и манифестних (отворених) индустријских и ширих социјално-политичких протеста и конфликата. 23

1. Двострани преговори синдиката и представника послодаваца (комора, удружења или унија), или колективно преговарање у које су укључени и представници владе и државних агенција, као агенти државе као послодавца, имају за циљ склапање колективних уговора (општих, гранских или посебних). Уговорима се регулишу цене рада, радни услови и односи, права синдиката и запослених, као и сама процедура корекције, ревидирања и поновног склапања колективних уговора. Процедура и метод колективног преговарања, њихова успешност и повољан исход по запослене, захтевају искусне и обучене преговараче, употребу експертског знања и укупан висок ниво организованости и ресурсне опремљености синдиката.

2. Специфичне форме, поступке и средства одбране интереса запослених чине и представљање и заступање запослених у оквиру мешовитих, консултативних и управљачких органа, као и заступање запослених у радним споровима.

3. У случајевима у којима неуспех преговора и немогућност изналаţења прихватљивог решења за обе стране, прати истовремена неспремност да се уђе у отворен конфликт и примене крајња средства притиска, прибегава се неком од поступака методе посредовања – мирног решавања спорова. Стране у спору пристају на посредовање неутралног актера (представника дрţавног органа или неког другог, обострано признатог, ауторитета) при чему се, са становишта обавезности његове одлуке, разликују концилијација (мирење) и арбитража.

4. Конфликтне стратегије и методе деловања синдиката представљају израз настојања да се притиском, различитог обима и интензитета, изнуде уступци или поправи преговарачка позиција. Синдикати, зависно од процене успостављеног односа моћи и могућих ефеката својих акција, развијају три основне методе конфликтне интеракције: а) радне конфликте, претежно прикривене, које не прати прекид рада; б) штрајкове и в) шире социјалне протесте.

4.4. Економика синдикта

„Ако мало поједноставимо ствари, долазимо до закључка да синдикати имају два примарна економска и социјална циља: прво, да обезбеде што веће реалне зараде, и друго, да обезбеде што више радних места. „24


20

Најпожељнији случај са становишта синдиката је када и реалне зараде у запосленост симултано расту. При томе чланови синдиката који су тренутно запослени као и они којима је посао загарантован, тежиће да синдикат по сваку цену инсистира на расту зарада. Насупрот томе, ако синдикат буде заговарао принцип „посао је на првом месту“, раст реалних зарада биће умеренији, да би се што више радника упослило. У зависности који од ова два случаја је у питању, синдикати „тврдо или меко“ преговарају. Синдикати повремено раде на томе да зараде постају све ригидније, што је у очигледној супростности са вољом незапослених радника. Један од разлога је тај што руководство синдиката по правилу бирају запослени, које назвивамо инсајдерима. Незапослени радници скоро увек чине мањину. Надаље, незапослени радници чето дижу руке од свог чланства или пак губе интерес за догађаје везане за синдикат. Њих зато често називамо аутсајдерима. Тако синдикати у крајњој инстанци постају представници инсајдера, који имају посао, а не аутсајдера, који су незапослени. Запослени траже раст (сопствених) реалних зарада, по цену раста незапослености (али не сопствене).

5. Окружење синдиката и синдикална права

Кроз историју синдикати су снагом својих чланова и заступањем њихових интереса обезбедили значајно место у модерном друштву. Као један од најважнијих друштвених и политичких субјеката који су учествовали у изградњи друштва и држава какве данас познајемо, опстали су све до данашањих дана када многи послодавци и владе које пропагирају неолибералну економску филозофију покушавају на све могуће начине да

21

нађу неки супститут за синдикате. Не због тога што су друштву непотребни, већ зато што су сметња њиховој самовољи. Иако се синдикални активисти често настоје окарактерисати епитетима нерадника, бунтовника, филозофа, неспоран је њихов допринос у заштити достојанства рада и радништва, бољих услова живота и рада, те стварања климе социјалне сигурности. Са друге стране, важно је нагласити да су значајне користи од синдикалног деловања кроз историју имали и сами послодавци. Синдикално деловање је легитимно и легално, а своја упоришта налази у: 25

• Међународним конвенцијама и препорукама (Конвенције МОР-а 87, 98…)

• Националним прописима (Уставу и законима);

• Синдикалним актима (Статуту, колективним уговорима и сл.).

5.1. Међународне конвенције и препуруке

Међународна организација рада (International Labor Organisation) основана је на Мировној конференцији у Праизу 1919. године. То је стална и трајна међународна организација рада, а због свог чланства представља универзалну међународну организацију. „Основни задатак МОР-а је да проучава и решава проблеме из области рада и социјалне политике у међународним размерама, а имајући у виду да се општи и трајни мир може заснивати само на социјалној правди“.26 Крајем Дргог светског рата 1944. године у Филаделфији је одржана Међународна конференција рада којој су присуствовали предстваници 41 државе чланице МОР-а. У декларацији са ове конференције истиче се: „слобода изражавања и удруживања преко је потребан услов за стални напредак“.27 У прилог овоме јасно говори члан 11. поменуте конвенције:

„Сваки члан Међународне организације рада за кога је ова конвенција на снази обавезује се да предузме све потребне и погодне мере да си трудбеницима и послодавцима обезбедио слободно вршење синдикалних права.“28

Треба рећи да се основне поставке ове Конвенције заснивају на одредбама уводног дела Устава Међународне организације рада којима је изражена „потврда принципа синдикалних слобода као начина којима треба да се побољшају услови радника и обезбеди мир“.29

Суштина ове Конвенције је да она управо инсистира на пуној аутномности рада синдиката, без интервенције државних или послодавачких власти, уз пуно поштовање 25УГС „Независност“, Приручник: Синдикало организовање у процесу приватизације, 2005, стр. 726Топаловић Весна, Специјалистички рад: Остваривање и заштита права из радног односа кроз колективно преговарање и конвенције МОР-а са освртом на колективни уговор, Факултет правних наука Бања Лука, 2008, стр. 727 Херман Вилим, Ћуприја Милорад, Основе радног права, Правни факултет Осијек, 2011, стр. 13428 Уредба о ратификацији конвенције МОР-а бр. 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права29 Група аутора, Улога синдиката у транзицији, стр. 92.

22

законитости и демократичности. Појам законитости и демократичности подразумева, прво дужност поштовања права у раду и деловању синдиката, као што то сва друга лица и организоване заједнице треба да чине, а потом и деловање самих организација у складу са својим статутима и административним правилима, које доносе сами синдикати.

Овим актима синдикати уствари утврђују начин избора својих представника, начин управљања организацијама и формулишу свој акциони програм. „Конвенције обавезују јавне власти да се уздржавају од сваке интервенције која би имала за циљ ограничавање ових права синдиката, или ометање њиховог законитог деловања“.30

Ратификацијом поменутих конвенција, Југославија је синдикатама на овом подручју несметан рад синдиката и њихових представника и реализацију загарантоване слободе синдикалног деловања и организовања.

5.2. Синдикално законодавство у Србији

„Синдикат је у закону дефинисан као самостална, демократска и независна организација запослених у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређења и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних интереса.“31

Слобода синдикалног оранизовања и деловања загарантована је чланом 206. Закона о раду. За оснивање синдиката није потребно одобрење, већ само упис у регистар. Синдикат је дужан да достави послодавцу акт о упису у регистар синдиката и одлуку о избору председника и чланова органа синдиката, у року од осам дана до дана достављања акта о упису синдиката у регистар, односно од дана избора органа синдиката. Запослени приступају синдикату потписивањем приступнице. Послодавац је дужан да запосленом који је члан синдиката на име синдикалне чланарине одбије износ од зараде на основу његове писмене изјаве да тај износ уплати на одговарајући рачун синдиката. Такође, синдикат има право да буде обавештен од стране послодаваца о економским и радно-социјалним питањима од значаја за положај запослених, односно чланова синдиката, а послодавац је дужан да синдикату обезбеди теничко-просторне услове и приступ подацима и информацијама неопходним за обављање синдикалних активности. Према закону, овлашћени представник синдиката има право на плаћено одсуство ради обављања синдикалних функција и друге повластице, сразмерно броју чланова синдиката. Закључујемо да је за несметан рад синдиката потребна јака и стабилна веза између самих синдиката и послодавца, на жалост данашња пракса показује да су те везе све лошије, а самим тим и рад и положај синдиката је много гори него претходних година.

30 Група аутора, Улога синдиката у транзицији, стр. 93.31 Арандаренко Михаил, Тржиште рада у Србији: трендови, институције, политике, Економски факултет у Београду, 2011, стр. 127

23

Синдикална права треба разликовати од радних. Радна права произилазе из радног односа и регулисана су Законом о раду, уговорима о раду, колективним уговорима или, у крајњем случају, правилницима о раду. Синдикална права су права удружења запослених да самостално и независно одређују своје моделе рада и организовања, те да преговарају са социјалним партнерима у интересу побољшања радних и социјалних права, а синдикални представници и чланови не смеју због припадности синдикату бити прогањани нити стављени у неповољнији положај. На жалост, кршење и радних и синдикалних права је често. Уобичајни изговор (владе и послодаваца) је да синдикати ометају транзиционе реформе, постављају претеране захтеве у вези плата, здравих и сигурних радних услова и на тај начин утичу на смањење конкурентности предузећа и уништавају шансу за успешне и брзе промене.

6. Положај синдиката у Србији

„Може се сматрати историјском иронијом да Србија, као део земаље која је својевремено за свој врхунски циљ прокламовала борбу за остваривање пуног ослобађања и власти радничке класе кроз самоуправљање, данас спада у земље са најслабијим радничким покретом међу европским пост комунистичким земљама, због чега је дошло због дугорочног опадања радничке класе и њеног организованог израза.“32 Овај исход не може да буде једноставни објашњен само самоуправним наслеђем, пошто је барем једна од земаља наследница СФРЈ задржала релативно јаке синдикате и раднички покрет. Ипак, самоуправно наслеђе је у случају Србије, у специфичном историјском и политичко-32 Арандаренко Михаил, Тржиште рада у Србији: трендови, институције, политике, стр. 130.

24

привредном контексту, вероватно допринела дугорочном опадању радничке класе и њеног организованог израза. То опадање се у специфичним условима оживљене транзиције наставило и током 2000-их.

Сматра се да су синдикати успешни уколико увећају реалне зараде и побољшају услове рада и то у условима очуване или чак увећане укупне запослености, односно остваре, бар један од ова два стратешка циља. Уколико нема ни једног ни другог , а то је са ретким изузецима, случај у две деценије транзиционог тумарања у Србији, онда се - без обзира на намере и покушаје, не може говорити о утицајним и кредибилним синдикатима.

И заиста стопа синдикализованости - удео чланова синдиката у укупном броју запослених је за нешто више од деценије пала са половине (1998) на мање од трећине (2010). Уз истовремени пад броја запослених само у последњој деценији за пола милиона или фактичку четвртину, лако је закључити какве то разорне последице има по расположиве ресурсе и моћ синдиката.

Синдикати су у Србији, као и у већини земаља у транзицији, снажно утемељени у јавном сектору, као и у још неприватизованим предузећима, док је стопа синдикализованости у приватном сектору готово четри пута мања (46%:12%). Изван круга запослених за плату, стопа синдикализованости је симболична међу запосленима, као и међу пензионерима и незапосленима (3%-4%), које логично најчешће чине некадашњи запослени синдикални активисти.33

Занимљиво је да се жене чешће налазе у синдикатима него мушкарци- од укупног броја запослених жена у синдикланом чланству је 35%, а од укупног броја запослених мушкараца у синдикатима је 28%. Овај нестандардни резултат вероватно потиче од знатно веће синдикализованости у јавном сектору, у коме ради више жена. Млади се ређе учлањују у синдикате, па се тако међу запосленима који имају 30 и мање година налази само 15% чланова синдиката, међу онима који су у четвртој деценији живота 25%, а највише их има међу онима у петој деценији-41%, а у наредној деценији живота стопа синдикализованости опада на 36%.34

Према занимањима запослених, највећу стопу синдикализованости очекивано имају неквалификовани и полуквалификовани радници (37%), да би она благо опадала са порастом квалификација. Међу средњеобразованим службеницима има 36% чланова синдиката, техничарима 34%, а онда следе високообразовани стручњаци (29%) и кваливикофани и висококвалификовани радници (28%). Релативна уједначеност квалификационе структуре чланства вероватно потиче од веће синдикализованости у јавном сктору, у којем је квалификациона структура чланства виша.35

33 Стојиљковић Зоран, Синдикати и запослени у раљама транзиције и кризе, стр. 2.34 Стојиљковић Зоран, Синдикати и запослени у раљама транзиције и кризе, стр.2.35 Стојиљковић Зоран, Синдикати и запослени у раљама транзиције и кризе, стр. 3.

25

6.1. Синдикати и криза

Слабљење синдиката очекивана је последица транзиције, што се потврдило у свим пост комунистичким земљама. Процене о синдикалном чланству су свуда непоуздане. Незваничне процене потврђују опадање радничког синдикалног чланства. Табела 1. приказује процене броја чланова три највеће синдикалне централе у периоду 1998, 2004. и 2010. године.

Табела 1. Главне синдикалне централе у Србији и процењени број чланова

Конфедерација 1998. 2004. 2010.

Савет самосталног синдиката Србије

1.700.000 850.000 450.000

УГС Независност 157.000 330.000 и 50.000 пензионера

120.000

Асоцијација слободних и независних синдиката

300.000 310.000 и 50.000 пензионера

60.000

Извор: Увалић, 2005 за 1998 и 2004, наше процене на основу CeSID-а, 2010 за 2010.

Постоје и другачије процене апсолутних бројева чланова, али чини се да су релативни односи између синдикалних централа прилично поуздано утврђенил. По налазима истраживања за Синдиклани барометар објављеним у периоду 2001-2006. године удео синдикалног чланства у укупном броју запослених кретао се између трећине и две петине, при чему је четри петине синдикално организованих била у чланству две репрезентативне синдикалне централе ССС Србије (око 500 хиљада) и УГС „Независност“ (230 хиљада), укључујући и пензионере.

Последично, поверење у синдикате у Србији је близу историјски најнижег нивоа - у синдикате у значајној мери верује тек 15% грађана. На другој страни, три пута је више оних који у синдикате углавном или уопште немају поверење. Готово две петине оних који се двоуме и верују и не верују синдикатима представљају свакако бар потенцијалну основу за реформе у синдикатима и резултирајући раст њиховог кредибилитета.36

Графикон1 : Поверење у синдикате

36 Стојиљковић Зоран, Синдикати и запослени у раљама транзиције и кризе, стр. 4.

26

Извор: CeSID

За низак рејтинг синдиката постоји више разлога. Неспорно први по значају јесте објективно стање, односно одсуство позитивних развојних ефеката. Ако синдикати нису успели да зауставе, наравно у сарадњи са другим демократским актерима, суноврат привреде у окружењу рата и изолације, али ни да спрече да трошкове транзиционих промена плате само људи са дна социјалне пирамиде, што за последицу има да је БДП на нивоу од три четвртине онога из далеке 1988. године, а удео оних који изјављују да живе неподношљиво или тешко подношљиво константно око две петине свих грађана, онда овако раширено неповерење не треба никога да чуди. Последично, и међу синдикалним активистима раширена је свест о немоћи и недовољном утицају синдиката.

Графикон 2: Поверење и неповерење грађана Србије у синдикате

Извор: до 2004 подаци и за истраживања CPIMJ IDN а касније CeSID

Истини за вољу, готово све земље у транзицији платиле су тешку социјалну цену промена, пре свега зато што (1) раст није био праћен растом запослености,(2) дошло је до увећања социјалних разлика и (3) тржиште рада је постало крајње флексибилно и дерегулисано.

27

Постоје и унутарсиндикални разлог. Раширен је утисак да лидери синдиката због стратешких, али у још већој мери и тактичких, политичких, разлога, као и личних интереса и анимозитета, нису показали довољну спремност за међусобну сарадњу.

6.2. Постоји ли излаз за запослене и синдикате

Актуелно стање индустријских односа у Србији и већини других земаља у транзицији има шест својих темељних карактеристика: (1) некоординирани синдикални плурализам; (2) све мању стопу синдикализованости; (3) све више предузећа без синдиката; (4) све рестриктивније радно законодавство, укључив и норме којима се регулише деловање синдиката; (5) истовремено одсуство релевантних послодавачких организација и последично (6) недовољно развијен социјални дијалог.

Из стања неравнотеже моћи запослени и синдикати могу изаћи само ако успешно реконбинују шест расположивих стратегија деловања: 37

Прву, интерну чини интензиван процес образовања самих чланова синдиката и увећање њиховог броја, као и преко потребно модернизовање, примерено конфликтном партнерству са државом и послодавцима, и пратеће редизајнирање имиџа синдиката;

Другу, спремност синдиката на увођење фер правила игре у међусобној компетицији за подршку запослених и грађана, као и акциону ефективну сарадњу око виталних заједничких интереса;

Треће, оптимално и „исплативо“ коришћење (минимум трошкова - максимум користи) штрајкова, протеста и других облика грађанске непослушности;

Четврто, сарадња са организацијама цивилног друштва (ОЦД) и организовање просиндикалних кампања у медијима и јавности;

Пето, континуирано учешће у колективном преговарању и трипартитном социјалном дијалогу;

Шесту, тек допунску и корективну стратешку опцију чине различити облици политичког лобирања и учешћа синдиката у политици око којих нема сагласности међу грађанима и запосленима.

Основна, трајна мисија синдиката садржи се у промоцији и заштити индивидуалних права по основу рада али и четири групе колективних права запослених: права на слободно и, у односу на послодавце, државу и политичке странке, аутономно синдикално удруживање, као и права на штрајк, колективно преговарање и партиципацију у одлучивању о условима рада и расподели профита. То их, готово нужно, чини групом

37 Стојиљковић Зоран, Синдикати и запослени у раљама транзиције и кризе, стр. 7

28

заштите посебних, али масовних и за државу изузетно структурно важних, економских интереса запослених. Истовремено, синдикати промовишу један број општих, интереса и вредности, попут темељних економских и социјалних права. Примера ради, вођење социјалне политике и политике (де)регулације тржишта рада је практично немогуће без отворених канала комуникације са синдикатима.

Закључак

У првим годинама настанка синдиката може се рећи да су они били „светло на крају тунела“ за све раднике. Они су били ти који су се изборили за права радника и омогућили им боље услове за рад, изборили су се за то да их послодавци не претворе у

29

послушнике и робове. Ипак, како су надолазиле године у којима су се опште животне и људске вредности нашле на странпутици, тако је и улога и положај синдиката доведена у питање. Не може се порећи да оно што је некада било примарно за синдикате, а то је заштита права свих радника, данас можда можемо рећи и међу последњим местима оних који држе конце у својим рукама. Сведоци смо да у многим предузећима, како у свету, тако и у Србији, поједини чланови синдиката су повлашћени у односу на остале раднике, а тиме се крше основна правила синдикалне борбе. Активности синдиката унутар предузећа сваким даном све више слабе, број чланова синдиката опада, послодавци онемогућавају организовање радника у синдикалне групе и тако се проблем из дана у дан све више продубљује. Парадоксално је што у времену високих технологија и могућности приступу информација многи радници не знају своја права, а самим тим остају ускраћени. Није ни толико страно и деловање синдиката против државе и послодаваца, иако се зна да је њихова веза узајамна и да треба да делују заједничким снагама за добро и пуно право запослених.

Трназиција, глобализација, људски фактор или нешто треће довело је синдикате у садашњи положај. Иако закон штити раднике, неоспорно је да је синдикат једина снага у друштву која се донекле може супроставити политичкој моћи и послодавцима. Ако се та чињеница олако прихвати, радници остају сами насупрот знатно јачих које не занима њихова егзистениција, већ искључиво зарда. Природну потребу људи да се интересно организују потврђују и међународни радни стандарди и национално законодавство. Треба бити свестан тог права и искористити га за добробит садашњих и будућих генерација радника. Можда још није касно да се кормило исправи и да се синдикати опет врате на прави правац и поврате значај који су некада имали.

Литература

1. Правна Енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1979.2. Енциклопедија политичке културе, Савремена администрација, Београд, 1993.3. Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод,

Загреб, 1969.

30

4. Арандаренко Михаил, Тржиште рада у Србији: трендови, институције, политике, Економски факултет у Београду, 2011.

5. Стојиљковић Зоран, Србија у лавиринтима транзиције, Службени гласнки, Београд, 2011.

6. Стојиљковић Зоран, Синдикати и запослени у раљама транзиције и кризе, FES, CSSD,CeSID, Београд, 2010.

7. Петковић Влајко, Гречић Владимир, Економија рада, Економски факултет у Београду, 1996.

8. Група аутора, Улога синдиката у транзицији, Центар за проучавање алтернатива и УГС Независност, Београд, 1999.

9. Марковић Брана, Транс националне корпорације, радничка класа и стратегија синдиката, Институт за међународну политику и привреду, 1981.

10. Херман Вилим, Ћуприја Милорад, Основе радног права, Правни факултет Осијек, 2011.

11. Топаловић Весна, Специјалистички рад: Остваривање и заштита права из радног односа кроз колективно преговарање и конвенције МОР-а са освртом на колективни уговор, Факултет правних наука Бања Лука, 2008.

12. УГС „Независност“, Приручник: Синдикало организовање у процесу приватизације, 2005.

13. Закон о раду, Службени гласник РС, Београд, 2009.14. Уредба о ратификацији конвенције МОР-а бр. 87 о синдикалним слободама и

заштити синдикалних права.15. Интернет.

31

Documents

Seminarski Rad-pojam i Uloga Sindikata