Skot Turov~Nevin

8/19/2019 Skot Turov~Nevin

1/486


2/486


3/486


4/486


5/486

Za Ninu


6/486

PROLOG

_________________________

Nat, 30. septembar 2008.

Na krevetu sedi muškarac. Taj muškarac je, zapravo, moj otac.

Ispod pokrivača je telo žene, a ta žena je moja majka.Ovo, međutim, nije trenutak kojim počinje cela priča. Niti je, pak,način na koji se ista priča završava. Ali to je svakako trenutak nakoji se stalno vraćam i prizor njih dvoje kojeg ću se uvek sećati.

Sudeći prema onome što će mi otac kasnije ispričati, on senalazio u prostoriji sve vreme, skoro dvadeset četiri časa, izuzevkratkih predaha i odsustva prilikom odlaska u toalet. Juče se, kaošto to obično čini radnim danima, probudio u šest sati i trideset

minuta i, u trenutku dok je obuvao kućne papuče i letimično baciopogled na majku, primetio je užasne mrtvačke promene. Pomeriooj je ramena, dotakao usne. Nekoliko puta je podizao i spuštaodlan na njenu grudnu kost, ali njena koža bila je hladna kaoilovača. Ruke i noge su joj se već pomerale kao da su rasklimane,baš onako kako se pomeraju ruke i noge nekakve lutke.

Rekao mi je da je zatim seo na stolicu preko puta majke. Ni uednom trenutku nije plakao. Mislio je da će se i to dogoditi. Nisam ne zna koliko je vremena prošlo do trenutka kada je konačnoustao sa stolice i počeo besomučno da posprema, jedino jeprimetio da su sunčevi zraci uveliko napustili prostoriju.

Zatim je rekao da je na policu vratio tri ili četiri knjige koje jeuvek čitala. Okačio je odeću kojom je majka, po nekakvoj navici,pretrpavala stolicu ispred svog ogledala, pospremio krevet oko nje,


7/486

precizno zategnuvši čaršafe i ravno ih savijajući, pre nego što jepoložio njene ruke, poput ruku lutke, na satensku ivicu pokrivača.Izvadio je dva već uvenula cveta iz vaze koja je stajala na njenomnoćnom stočiću i uredno poslagao papire i časopise na njenomstolu.

Rekao je da nikoga nije zvao, čak ni medicinsko osoblje, pošto jebio sasvim siguran da je mrtva i da je samo svom pomoćnikuposlao kratku poruku, kako bi ga obavestio da neće doći na posao.Čak nije odgovarao ni na telefonske pozive, iako ih je bilonekoliko. Skoro da je prošao i čitav dan dok nije shvatio da mora osvemu da me obavesti.

Ali, kako se moglo dogoditi da je mrtva? Svakako ću pitati. Presamo dve večeri, kad smo bili zajedno, sve je bilo u redu i nijeimala nikakvih problema. Posle tog teškog trenutka reći ću ocu danije moguće da se sama ubila.

Ne, nije moguće, odjednom se složio sa mnom.Nije bila od osoba koje bi tako nešto mogle da uradi.Možda je u pitanju srce, reći će mi zatim. Ipak mora da bude

srce. Ili možda njen krvni pritisak. I tvoj deda je umro na isti način.Nameravaš li da pozoveš policiju?Policiju, začuđeno će me upitati posle izvesnog vremena. A zašto

bi trebalo da zovem policiju?Pa, za ime Boga, tata, ti si sudija. Zar to upravo nije procedura

koju ti sprovodiš kada neko iznenada umre? Plakao sam. Ni samne znam kada sam počeo da plačem.

Reći će mi da je jedino hteo da pozove pogrebnu službu, ali je

shvatio da verovatno želim da vidim majku pre nego što to uradi.Da, sranje, da, želim da je vidim.Pošto se stvar već desila, osoblje iz pogrebne službe će nam reći

da pozovemo svog porodičnog lekara, a on će onda, premanormalnom sledu događaja, pozvati službeno lice zaduženo zaslučaj naprasne smrti ili patologa koji će poslati policiju. I sve to


8/486

potrajaće celo jutro ili još duže, celo poslepodne, s mnoštvom ljudikoji ulaze i izlaze iz kuće. Patolog sigurno neće doći za nekih šestsati. I onda će pored majčinog tela provesti samo minut vremenapre nego što od oca zatraži saglasnost da sačini spisak svih lekovakoje je uzimala. Nekih sat vremena potom proći ću pored kupatilasvojih roditelja i ugledati policajca koji, omlitavljen inezainteresovan, sa olovkom i notesom u ruci, stoji ispredotvorenog ormarića s lekovima.

O Isuse, pa on će sve protumačiti.Kada me konačno primeti reći ću mu da je reč o bipolarnom

poremećaju i da je majka morala da uzima mnogo lekova. A kad

bude vreme policajac će jednostavno počistiti sve police i otići sasvim tim flašicama, potrpanim u vreću za otpatke.U međuvremenu, svaki čas će na lice mesta stizati neki drugi

policajac i pitati mog oca šta se desilo. On će neprestano i iznovapričati priču, i to uvek na isti način.

O čemu je sve to vreme trebalo misliti? - reći će jedan policajac.S tim svojim plavim očima, moj otac je znao imati neugodne i

krute postupke, nešto što je vrlo verovatno naučio od svog oca,čoveka koga je prezirao.

Službeniče, jeste li oženjeni?Jesam, sudijo.Onda dobro znaš o čemu je trebalo misliti. O životu, odgovoriće.

O braku. O njoj.Onda će policija još tri ili četiri puta proveravati njegov iskaz -

kako je sedeo tamo i zbog čega. Njegov odgovor se nikada neće

promeniti, niti će se razlikovati od prethodno datog odgovora. Nasvako pitanje odgovoriće na svoj uobičajen i sveobuhvatan način,na način ravnodušnog i flegmatičnog čoveka od zakona koji naživot gleda kao na beskonačno more.

Reći će im na koji je način pomerio svaku sitnicu.Reći će im gde je proveo svaki sat.


9/486

Ali nikome neće reći za devojku.


10/486

PRVI DEO

_________________________


11/486

1

Rasti, 19. mart 2007, osamnaest meseci ranije

Sa sudijskog pulta koji je bio napravljen od orahovog drveta i

postavljen na rastojanju od nekoliko metara iznad podijuma nakojem su sedeli advokati, lupnuo sam drvenim čekićem i označiopočetak usmenog obrazlaganja i dokazivanja u vezi s poslednjimpredmetom za ovo jutro.

- Narod protiv Džona Harnasona - rekao sam. - Svaka strana imapravo na petnaest minuta. Veličanstvena prostorija apelacionog suda, čiji su se potporni

stubovima izdizali visoko do tavanice ukrašene pozlaćenomdekoracijom u rokoko stilu, bila je uglavnom bez posmatrača,izuzev Moli Sing, direktnog izveštača iz sudnice za časopis Tribjun,i nekolicine mlađih zamenika ličnih asistenata koji su angažovanizbog ozbiljnog slučaja i činjenice da će se njihov pretpostavljeni,

avni tužilac Tomi Molto, lično pojaviti, što inače retko čini i da ćeiznositi argumente i obrazlagati u korist države. Molto, junačinazastrašujućeg izgleda, sedeo je sa svoja dva pomoćnika za jednimod bleštavih stolova ispred samog sudijskog pulta. Na drugoj stranioptuženik Džon Harnason, koga terete zbog ubistva trovanjemsvoje cimerke i ljubavnice, čeka da čuje raspravu o svojoj unapredodređenoj sudbini, dok se njegov advokat Mel Tuli polaganopribližava podijumu. Duž zadnjeg zida, na znatnoj udaljenosti,

sedelo je nekoliko službenika nižeg ranga, među kojima je bila i Ana Vostik, moja pretpostavljena službenica, koja treba da napustiovaj posao u petak. Na moje klimanje glavom Ana će upaliti jedvaprimetna svetla iznad podijuma na kojem sede pravni savetnici, ito po redosledu zeleno, žuto i crveno, kao da želi da ukaže na istiradnju koja se dešava u saobraćaju.


12/486

- Možda će ovo prijati sudu - rekao je Mel, vremenom ustaljenimpozdravom pravnika apelacionim sudijama. Uprkos činjenici da je uovom periodu imao nekih tridesetak kilograma viška, Mel je i daljeinsistirao da u ovakvim prilikama oblači debelo prugasto odelo ukojem je izgledao poput nekakve kobasice, dovoljno utegnut dačovek dobije vrtoglavicu, i jednako nezgrapan vuneni ogrtač koji jepreko odela izgledao kao da je pudlici zgulio krzno. Otpočeo jeslatkorečivim smeškanjem kao da smo, u najmanju ruku, on i ja ioš dvoje sudija, Marvina Hemlin i Džordž Mejson, koji su kaočlanovi tročlane porote koja će izneti optužbu sedeli s moje bočnestrane, bili najbolji prijatelji. Nikada nisam naročito pridavaovažnosti Melu. Nešto veći problem nego obično i „guja u nedrima“bila je krivična odbrana.

- Pre svega - rekao je Mel - ne mogu da otpočnem a da se uovom trenutku, kada se nalazim na životnoj prekretnici, barukratko ne obratim glavnom sudiji, gospodinu Sabiču, i poželim musrećan rođendan.

Danas mi je, istina, šezdeset godina, ali danas je i događajkojem sam prišao sa izvesnom setom i potištenošću. Mel je, bez

sumnje, sve ove pikanterije sakupio čitajući tračerske stupce nadrugoj stranici današnjeg izdanja Tribjuna, u kojima su stvaranealuzije koje su odjekivale poput nekakvog bubnjanja. Te aluzije suse, skoro uobičajeno, završavale čestitkama povodom rođendanaupućenim raznim slavnim ličnostima, lokalnim uglednicima iznačajnim osobama koje su, evo, jutros bile namenjene lično meni:- Rasti Sabič, glavni sudija državnog Apelacionog suda u Trećemapelacionom okrugu i kandidat za Vrhovni sud danas proslavlja

šezdeseti rođendan. Kad vidite tako nešto napisano debelimštampanim slovima imate osećaj kao da vas je pogodio metak.

- Nadam se, gospodine Tuli, da to niko nije primetio - rekao sam.Svi prisutni u sudnici su se nasmejali. Kao što sam mnogo ranijespoznao, činjenica da ste sudija dovodi do toga da svaka vašašala, pa čak i ona neuverljiva i bezazlena, izaziva raskol i podelu.


13/486

Klimanjem sam dao znak Tuliju da može da nastavi.Najjednostavnije definisano, posao i zadatak Apelacionog suda se

sastoje u tome da se osobi kojoj se sudi osigura pravično ikorektno suđenje. Naš popis sudskih rešenja upravo prikazuje slikudeljenja pravde u američkom stilu, i to potpuno istovetnu premabogatima koji se najčešće bore i osporavaju skupe građanskeslučajeve, kao i prema siromašnima, među kojima je najveći brojoptuženih za krivična dela i onih koji se suočavaju sa nimalobeznačajnim zatvorskim kaznama. Imajući na umu podatak da Vrhovni sud ponovno istražuje samo neznatan broj slučajeva, udevet slučajeva od deset Apelacioni sud ima završnu reč u nekom

sporu.Današnji slučaj je sasvim jasno definisan: Da li je državapribavila i obezbedila dovoljan broj dokaza kako bi potvrdilapresudu za ubistvo koju je porota donela za Harnasona? Apelacionisud u retkim slučajevima poništava presudu koja je doneta poovakvom osnovu: pravilo je da odluka porote ostajenepromenjena, izuzev u slučajevima kada je stvarno nerazumna inelogična. Međutim, ovde je reč o veoma pouzdanom i uverljivom

slučaju. Rikardo Milan, Harnasonov cimer i poslovni prijatelj utransportnom preduzeću, preminuo je u svojoj trideset devetojgodini od misteriozne bolesti koja je veoma brzo napredovala pa ječak i patolog kao razlog smrti naveo nedijagnostikovanu infekcijucreva ili neku vrstu parazita. Možda bi se na tome i završilo daRikardova majka nije bila uporna i istrajna i da nije nekoliko putado sada dolazila iz Portorika u nameri da sazna prave uzroke smrti.Naime, svu svoju ušteđevinu potrošila je na unajmljivanje

privatnog detektiva i toksikologa sa univerziteta, koji su ubedilipolicijske službenike da ekshumiraju Rikardovo telo. Uzorci koseuzeti za analizu ukazivali su na prisustvo smrtonosne količinearsena.

Trovanje se smatra ubistvom iz potaje. Bez hladnog oružja, bezpištolja. Bez trenutaka o kojima je govorio Niče, kada ste suočeni


14/486

sa žrtvom i kada osetite sasvim prirodno ushićenje i uzrujanostizazvane naprezanjem snage volje. Međutim, to mnogo više negonasilje podrazumeva prevaru i lukavi trik. I onda je teško nepoverovati da je ono što je Harnasona još više dovelo u neprilike,čak i pre nego što se porota izjasnila, bila upravo pretpostavka dae i on učestvovao u tom ubistvu. Izgledao je kao da je na nekineodređeni način upoznat sa svim, ili je možda takva slika o njemustvorena na osnovu onoga što je napisano u spisima, inače bihopozvao nekoga ko je tako samosvesno jedinstven i čudnovat. Bioe odeven u upadljivo odelo boje bakra. Na ruci, kojom je besnozapisivao zabeleške, nokti su bili tako dugački da su se počeliuvrtati, kao u vreme nekih kineskih imperatora, dok mu je glavabila prekrivena mnoštvom neukrotivih crvenkastih pletenica ičvorova. Zapravo, bilo je i previše te crvenkaste boje kose naglavi. Njegove bujne obrve činile su da liči na dabra, a brkovi sumu se spuštali preko usana. Jednostavno nisam mogao darazumem osobe poput njega. Želi li on možda da skrene pažnju nasebe ili jednostavno smatra da smo svi ostali dosadni inezanimljivi?

Osim njegovog izgleda, pravi dokaz da je Harnason usmrtioRikarda bile su mrlje. Prema skorašnjem iskazu nekih suseda,pijani Harnason je vitlao kuhinjskim nožem po ulici i vikao naRikarda zbog njegovih susreta s mlađim čovekom. Iz državneuprave su takođe naglasili da je Harnason došao na sudnameravajući da predupredi ekshumaciju Rikardovog tela i na tajnačin dokaže svoje tvrdnje da je Rikijeva majka bila pravačudakinja koja je Harnasona dovela u nove neprilike zbog troškova

za ponovnu sahranu. Verovatno je jedini pouzdan dokaz bilaupravo činjenica da su detektivi pronašli mikroskopske tragoveotrova arsenovog oksida u spremištu iza kuće koju je Harnasonnasledio od svoje majke. Taj proizvod se nije izrađivao većnajmanje desetak godina, što je odbranu vodilo u smerudokazivanja da su neznatno male granule zapravo bile samo ostaci


15/486

iz vremena njegove majke, s obzirom na to da je stvarni počiniteljkrivičnog dela putem Interneta, od nekoliko trgovaca, mogaonabaviti mnogo smrtonosniju varijantu arsenovog oksida. Uprkostome što se arsenov oksid svrstava u kategoriju klasičnih otrova,broj smrtnih slučajeva nastalih usled trovanja arsenom bio jeneznatan i prava retkost u novije vreme, pa zbog toga prisustvoarsena i nije bilo obuhvaćeno rutinskom toksikološkom analizom,vezanom za autopsiju, što je i bio razlog što je na samom početkupatologu promakao uzrok smrti.

Sve u svemu, dokaz je bio potpuno nepristrasan i izbalansiran pasam, u ulozi glavnog sudije, odlučio da do okončanja njegove žalbe

naredim puštanje Harnasona iz zatvora uz kauciju. Međutim, to sene dešava baš tako često, pogotovo pošto je optuženiku izrečenakazna, ali u slučaju Harnasona bilo bi nepošteno da se ponovovraćamo i gubimo vreme na tako neznatnu stvar pre nego štopređemo na konkretan slučaj.

Zauzvrat, za takvu moju naredbu objašnjenje je bilo današnjepojavljivanje Tomija Molta, koji je vršio dužnost ličnog asistenta.Molto je veoma iskusan i vešt apelacioni zastupnik, ali na mestu

načelnika službe, ovih dana je retko imao vremena da obrazlaže ilipobija žalbe. Naime, vodio je ovaj slučaj jer su tužioci jasnopročitali sudsku odluku puštanja uz kauciju kao nagoveštaj da biproglašenje Harnasona krivim za ubistvo moglo biti promenjeno iličak poništeno. Moltovo prisustvo trebalo je da stavi do znanja ukojoj je meri i koliko energično njegova služba iza njegovihdokaza. Po njegovoj volji, temeljno sam mu postavljao pitanja,kada se okrenuo podijumu.

- Gospodine Molto - rekao sam - ispravite me ako grešim, ali sobzirom na to da sam pročitao zapisnik, mogu da konstatujem dauopšte nema jasnog dokaza da je gospodin Harnason mogao znatida rutinskim toksikološkim pretragama neće biti otkriveno prisustvoarsena i da je stoga smrt gospodina Milana mogao prikazati kaoprirodnu smrt. To nije zvanična informacija, zar ne, to što je


16/486

sadržano u toksikološkom nalazu urađenom u toku autopsije?- To nije nikakva državna tajna, Vaša visosti, ali, ne, svakako nije

avno saopštena, ne.

- Bila tajna ili ne, ne postoji dokaz da je Harnason mogao znatiza prisustvo arsenika.- To je tačno, glavni sudijo, reče Molto.Jedna od jačih Tomijevih strana bila je činjenica da je neizmerno

ljubazan i direktan, ali nije bio u stanju da zadrži poznati ineusiljeni duh zbog nezadovoljstva i mrštenja lica nastalog kaorezultat mog ispitivanja. Nas dvojica imamo veoma zamršenuprošlost. Pre dvadeset jednu godinu Molto je bio mladi tužilac u

slučaju koji mi je potpuno raspolutio život, onako precizno kao štolinija preseca ulicu, kada sam bio optužen a potom oslobođenoptužbe za ubistvo drugog zamenika tužioca.

- A, u stvari, gospodine Molto, nije postojao ni jasan dokaz nakoji je način gospodin Harnason otrovao gospodina Milana, je litako? Pa nije li nekoliko njihovih prijatelja već svedočilo da jegospodin Milan lično pripremao sva jela?

- Da, ali gospodin Harnason je obično bio zadužen za točenjepića.- Međutim, hemičar koji je bio u odbrani rekao je da je arsenikov

oksid previše gorak da bi se mogao pomešati čak i u piće poputmartinija ili u čašu vina, zar ne?

- Niko i ne opovrgava taj deo, to je tačno, Vaša visosti. Ali ti ljudisu delili većinu svojih obroka. To je Harnasonu zasigurno pružilobezbroj prilika da počini krivično delo za koje ga tereti sudska

porota.Ovih dana oko same zgrade suda ljudi su neprestano pričali o

tome koliko je Tomi različita osoba. Prvi put se oženio u kasnimgodinama i pukom srećom bio je zaštićen zahvaljujući radnommestu za kojim je tako iskreno čeznuo. Tomijeva skorašnja srećanije baš mnogo pomogla da ga poštedi turbulentnih životnih faza.


17/486

Lice mu je izgledalo istrošeno i ostarelo, pretvaralo se u licestarca. Čak i pokoji pramen kose koji je preostao na njegovoj glavipotpuno je pobeleo, a ispod očiju su bili izraženi podočnjaci koji supodsećali na korišćene kesice čaja. Nije bilo nikakvog primetnogpoboljšanja. Tomi je izgubio na telesnoj težini, a kupio je odelokoje već duže vremena ne izgleda kao da je po njegovoj meri ičesto je odavao izraz smirenosti, čak ponekad i izraz dobrograspoloženja. Ali ne ovoga puta. I ne sa mnom. Kada je o menireč, uprkos godinama koje su prošle Tomi se i dalje prema meniodnosio kao prema ljutom neprijatelju, a sudeći prema njegovomizrazu lica dok se vraćao na svoje sedište moje sumnje i mojakolebanja danas uzeo je kao dodatni dokaz.

Čim se završi dokazivanje druga dvojica sudija i ja privremenoodgađamo zasedanje i bez svojih zapisničara prelazimo u druguprostoriju koja se nalazi tik uz sudnicu, u kojoj detaljno analiziramoutrošnje slučajeve i donosimo konačna rešenja za svakipojedinačni slučaj, uz obavezu da sva trojica takođe napišemo ilično mišljenje za sud. Ta prostorija je veoma elegantno uređena iprijatna soba koja izgleda poput trpezarije u vojničkom klubu,

odmah ispod kristalnog višekrakog lustera. Ogroman sto uČipendejl stilu iz osamnaestog veka bio je dovoljno prostran da se,doduše u retkim situacijama, na stolice sa visokim kožnimuzglavljem smesti svih osamnaest sudija suda i da, kao što je topoznato anblan, svi zajedno sednemo i odlučimo o nekom slučaju.

- Prihvaćeno - reče Marvina Hemlin kada smo došli do slučajaHarnason, kao da nema nikakvog razloga za diskusiju. Marvina jeveoma tvrdoglava i neugodna Crnkinja koje ima mnoštvo razloga

da bude upravo takva. Odrasla je u getu, rodila sina u svojojšesnaestoj godini i radila sve vreme tokom svog školovanja, upočetku kao sekretarica, a naposletku kao advokat, i to veomauspešan. Kada sam pre nekoliko godina radio kao glavni sudijaona je vodila dva slučaja preda mnom. S druge strane, zasedajućitako s Marvinom dugi niz godina, znam da ona nikada neće


18/486

promeniti svoje mišljenje. Još od svoje rane mladosti, kada joj jemajka rekla da vodi računa o sebi, ni od koga nije čula ništa što bise moglo smatrati vrednim i pametnim. - Ko je još mogao uradititako nešto? - zatraži odgovor Marvina.

- Da li vam je pomoćnik doneo kafu, Marvina? - upitao sam.- Sama ću je doneti, hvala - odgovorila je.- Znaš dobro šta mislim. Šta imamo kao dokaz da ipak neko nije

bio na poslu?- Tužioci ne moraju da zaviruju baš u svaku rupu i istražuju baš

svaku sitnicu - odgovorila je. - Kao ni mi.Bila je potpuno u pravu, ali ja sam, osnažen ovom promenom,

saopštio kolegama da ću glasati za poništenje i preinačenjeodluke. Na taj način sve smo prebacili na Džordža Mejsona, koji ćepo službenoj dužnosti doneti odluku u ovom slučaju. Uglađen Virdžinijac lepog ponašanja, Džordž je zadržao blage tragove svogurođenog akcenta i bio blagosloven zbog bele tesno prianjajućekape koja se naručuje za sudije. Džordž je bio moj najbolji prijateljna sudu i trebalo bi da me nasledi na mestu glavnog sudije ukolikoa, kako se barem pretpostavlja, sledeće godine osvojim pobeduna primarnim i glavnim izborima i samim tim dobijem mesto udržavnom Vrhovnom sudu.

- Mislim da je u granicama - rekao je.- Džordže! - suprotstavio sam se. Džordž Mejson i ja smo kao

sudije bili konkurencija jedan drugom još od pre trideset godinakada se on pojavio kao novi i besprekorni državni branilac koji jeraspoređen u sudnicu u kojoj sam ja bio glavni tužilac. U pravnom

poslu najranije iskustvo veoma je formativno kao i u svim drugimsferama života, a Džordž je mnogo češće stajao na stranuoptuženika nego što sam to ja činio. Ali ne i danas.

- Priznajem da je trebalo da bude i nacionalna garda da jepokušano - rekao je - ali mi smo na višem sudu gde se optuženimože žaliti protiv donesenog rešenja i ja svoju odluku ne


19/486

nameravam da zamenim odlukom sudske porote.Ovo malo peckanje i dosetka bili su upućeni meni. Ja to nikada

ne bih glasno izrekao, ali osetio sam da je Moltovo pojavljivanje ivažnost koju je javni tužilac pridavao konkretnom slučaju delovalokao udarna igla kod obojice mojih kolega. Suština je da samizgubio. Prihvatanje pravnih dvosmislica i nejasnoća takođe jesastavni deo posla. Zamolio sam Marvinu da sačini mišljenje zasud. Još uvek prilično uzrujana, Marvina je izašla, ostavljajućimene i Džordža nasamo.

- Nezgodan slučaj - reče. Postoji aksiom o životu koji kaže da,poput muža i žene koji nikada u krevet ne odlaze namršteni, i

sudije ostavljaju sve svoje nesporazume i neslaganja u toku samogvećanja o konačnom ishodu. Kao odgovor na njegovu opaskuslegnuo sam ramenima i mogao je čak reći da sam ostaonesiguran i kolebljiv. - Zašto ti ne sačiniš izveštaj o razilaženju umišljenju? - predložio je, misleći na moje sopstveno mišljenje kojebi objašnjavalo zbog čega smatram da su drugo dvoje sudijapogrešno postupili. - Obećavam da ću ponovo pogledati predmet,ali kad bude stavljen na papir.

Veoma sam se retko razilazio u mišljenju, pogotovo što su mojosnovni zadatak i odgovornost bili da kao glavni sudija promovišemharmoniju i sklad u sudu, ali sam ipak odlučio da postupim onakokako je predložio i krenuo dole do svoje sobe kako bih otpočeoproceduru sa svojim službenicima. Kao šef, na raspolaganju samimao apartman veličine manje kuće. Izvan prostranog predsoblja,u kojem su uglavnom bili smešteni moji pomoćnici i sudijskoosoblje, nalazile su se dve sastavljene kancelarije namenjene

pravnim službenicima, dok se na drugoj strani nalazio mojsopstveni radni prostor, veoma prostran, veličine trideset satrideset, sa visokom tavanicom obloženom oplatama od poliranehrastovine koja je unutrašnjost mojih prostorija pretvarala umračni ambijent nekog dvorca.

Kada sam otvorio vrata prema velikoj prostoriji ugledao sam


20/486

gomilu od četrdesetak osoba, ili tako nekako, koji su odmahpovikali: „Iznenađenje“! U redu, bio sam iznenađen ali pre svega iponajviše činjenicom na kakav sam se morbidan način prisetiosopstvenog rođendana. Uprkos svemu tome, pošto sam obišaoprostoriju, nameravao sam da budem oduševljen i ushićen, dapozdravim sve te ljude koji su već dugo prisutni u mom životu, i tooskudno i pomalo žestoko, kakvo mi je bilo i trenutno raspoloženjei kakve su bile poruke ispisane na kamenim stećcima.

U sudu su bili prisutni oboje, moj sin Nat, sada većdvadesetosmogodišnjak, previše mršav ali ipak zgodan mladić, iBarbara, moja supruga od trideset šest godina, kao i svi osim

dvojice od sedamnaest sudija. Stigao je i Džordž Mejson i uspeočak da me čvrsto prigrli, što je bio gest koji nikome od nas nije bionaročito ugodan, s obzirom na to da mi je u ime svih mojih kolegauručio neku kutiju.

Prisutno je bilo i nekoliko ključnih sudskih administratora inekoliko prijatelja koji su i dalje obavljali posao sudija. U društvusvoje kćerke i partnerke Marte, tu je bio i moj nekadašnji pravnizastupnik, Sendi Stern, robustan i snažan, ali na mukama zbog

letnjeg kašlja. Tu je bila i osoba koja me je pre više od dvadesetpet godina postavila na mesto zamenika njegovogpretpostavljenog, nekadašnji javni tužilac Rejmond Horgan. Rej se,naime, tokom samo jedne godine od prijatelja pretvorio u žestokogneprijatelja i obratno, u vreme kada je na ročištu svedočio protivmene, a potom, posle mog oslobađanja od tužbe, lično ubrzaocelokupan proces zahvaljujući kojem sam dobio mesto aktuelnogavnog tužioca. Osim toga, Rejmond igra veoma važnu ulogu u

mom životu zbog toga što predsedava mojom kampanjom za Vrhovni sud. On vodi celokupnu strategiju i brine o novčanojpodršci od strane velikih kompanija, prepuštajući sve operativnepojedinosti dvema vučicama, jednoj tridesetjednogodišnjakinji iednoj tridesettrogodišnjakinji, čije je davanje saglasnosti momizboru bilo nešto kao pun pogodak.


21/486

Većina gostiju bili su ili su još uvek sudije u postupku, po prirodiedna ljubazna grupa ljudi, pa se primećivala velika dobrodušnost ičuo se smeh. Nat bi u junu trebalo da diplomira prava i posleadvokature trebalo bi da dobije posao činovnika u Vrhovnom sudu,u kojem sam i ja nekada bio činovnik. Nat je ostao svoj, nezgodanza bilo kakvu konverzaciju, a Barbara i ja smo se, prema nekojustaljenoj navici, s vremena na vreme mešali u njegov život unameri da ga zaštitimo. Dvojica sudskih činovnika koje sam jaimao u svom timu i koji su obavljali posao sličan onome koji je Nattrebalo da preuzme, a koji se sastojao u pomoći tokom prikupljanjai pisanja mišljenja i zapisnika za sud, umišljali su da je to manjeodgovoran i ugledan posao i da je to danas posao posluge. Sobzirom na to da se Barbara neprestano prenemagala u svetuizvan sopstvene kuće, naročito prilikom većih društvenihokupljanja, Ana Vostik, moja pretpostavljena službenica, imala jemanje-više ulogu domaćice i točila šampanjac u plastične čaše kojesu ubrzo podignute uvis kako bi se otpevala vesela pesma „Srećanrođendan“. Svi su nazdravljali, dok sam ja bio zadužen da ugasimrođendanske svećice na četvorospratnoj torti od šargarepe koju je

Ana napravila.Na pozivnicama je bilo naznačeno da se ne donose nikakvipokloni, međutim bilo je nekoliko šaljivih poruka - Džordž jepronašao rođendansku čestitku na kojoj je pisalo “Srećno bilo,čoveče, šezdeset ti je godina i dobro znaš šta to znači“. Unutarčestitke pisalo je „Nema više sivožute boje“. Ispod toga Džordž jesvojom rukom napisao „Posebno saopštenje. Sada ti je sasvimasno zašto sudije nose službene odore“. U kutiji koju mi je uručio

nalazila se nova, kao smrt crna toga sa zlatom opšivenimepoletama na ramenima. Prividna raskoš i sjaj pripremljeni za šefaizazvali su salve smeha kada sam izvadio togu i pokazao jeokupljenim gostima.

Posle nekih desetak minuta komešanja grupa se počela razilaziti.- Novosti - povika Rej Horgan, glasom dovoljno sladunjavim za


22/486

ednog vilenjaka pošto se pomerao prema izlazu. Na njegovomširokom ružičastom licu primećivao se osmeh zadovoljstva,međutim na javnim mestima bili su zabranjeni pristrasni govori omojoj kandidaturi, a ja kao glavni sudija uvek vodim računa oodgovornosti koju ima neko ko treba drugima da služi za primer.Umesto govora, pristao sam da svratim u njegovu kancelariju zanekih pola sata.

Kada su se svi razišli Nat, Barbara i ja smo sa članovima mogosoblja sakupili plastične tanjire i čaše. Svima sam se zahvalio.

- Ana je bila predivna - reče Barbara i potom, u naletu iskrenosti,dodade u stilu za koji moja supruga nikada neće shvatiti da je

nepoželjan. - Celo ovo slavlje bilo je njena ideja. Barbara jenaročito bila naklonjena mojoj pretpostavljenoj službenici i često jepokazivala potištenost zbog činjenice da je Ana prestara za Natakoji se nedavno razišao sa devojkom s kojom se veoma dugozabavljao. Pridružio sam se komplimentima koje je uputila naračun Aninog kulinarskog umeća koje je bilo dobro poznato u sudu.Osokoljena prisustvom cele moje porodice, koja je takvo njenoponašanje mogla protumačiti kao sasvim neškodljivo, Ana je sebi

dozvolila da me zagrli, a ja sam je na drugarski način potapšao poleđima.- Srećan rođendan, sudijo - izgovorila je. - Ti steno! Izgovorivši

to, Ana je otišla, a ja sam na sve moguće načine pokušavao daodagnam i zaboravim iznenađujuće osećanje koje je Ana pokazalaprema meni, ili barem da sakrijem sopstvenu reakciju.

Utanačio sam plan za večeru sa suprugom i sinom. Barbara jeočekivano više volela da jede kod kuće nego u restoranu. Otišli su,a u mirnoj prostoriji osećao se miris kolača i šampanjca. I evo,tako već šezdeset godina, kao i uvek, nalazim se sam i suočavamse sa sobom.

Nikada nisam spadao u osobe koje su ljudi smatrali veselomsortom. U potpunosti sam svestan i toga da sam u životu imao imnogo više sreće nego što mi je pripadalo. Volim svog sina.


23/486

Uživam u poslu kojim se bavim. Uspeo sam da se uzdignem donivoa zavidnog ugleda i respektabilnosti iako sam bio gurnut uprovaliju srama i skandala. Imam starinski brak koji je preživeosve moguće krize i u kojem je često više nego mirno. Međutim, jasam odrastao u problematičnoj porodici, uz bojažljivu i priličnorastresenu majku i oca koji se nimalo nije stideo zbog toga što jesin jedne drolje. Kao dete uopšte nisam bio srećan i onda, poprirodi stvari, ispada da nikada neću biti u potpunosti zadovoljan. Ali, čak i prema standardima osobe čija emocionalna temperatura

obično raste ni od čega pa do plave boje, iščekujući današnji dannisam bio baš na dobrom putu. Svake sekunde napredujemo ka

smrti, ali istovremeno svi mi patimo zbog izvesnih putokaza ismernica. Navršenih četrdeset godina pogodilo me je i pritislo kaotona opeke: početak srednjeg doba. A sa navršenih šezdesetgodina veoma dobro sam znao da je došlo vreme kada se podižuzavese za konačni čin. Jednostavno, nema izbegavanja tihputokaza i smernica: statins služi za smanjivanje nivoa holesterola,flomaks da olakša rad prostate. Osim toga, svake večeri tokomela četiri tablete advila, jer je sedenje tokom dana kao

profesionalna deformacija ostavilo traga na donjem delu mojihleđa.Prospekt približavanja konačnom kraju obuhvata i posebnu vrstu

straha za budućnost i delimično i za moju kampanju za Vrhovnisud, jer od kada sam, pre dvadeset meseci, položio zakletvu,otišao sam tako daleko kao da me je sopstvena ambicija teralanapred. Međutim, jasno mi je da će u mom srcu i dalje postojatiizvestan glas koji će me razjedati. To nije dovoljno, reći će taj glas.

Još uvek ne. Sve je urađeno, sve je postignuto. I ponovo, u srcumog srca, i dalje neće postojati ni komadić neizrecive sreće kojame je zaobilazila svih šezdeset godina.


24/486

2

omi Molto, 30. septembar 2008.

Tomasino Molto treći, na dužnosti javnog tužioca Okružnog suda,

nalazio se iza stola za tužioce, ogroman i težak poput kadilakaproizvedenog šezdesetih godina, čudeći se i sam koliko se razlikujeod drugih, kada je zamenik njegovog šefa, Džim Brend, kucnuo ookvir vrata.

- U dubokim mislima? - upitao je Brend.Tomi se nasmejao, pokušavajući uz najveći napor koji može

učiniti hronično nezgrapna ličnost da ne bude osujećen. Pitanjekoliko se promenio u poslednje dve godine ulazilo je u Tomijevmozak poput kapljice sa strehe koja pada jednom ili dvaput svakihsat vremena. Ljudi kažu da se promenio u dramatičnoj meri, šalećise sve vreme na račun toga gde su se skrivali genijalac i čarobnasvetiljka. Međutim, Tomi je već drugi put bio na mestu tužioca i

veoma dobro je naučio da prepozna ljude koji su se dodvoravali zanovac. U kojoj se to meri neko može promeniti posle svega, čudiose. Da li se on zaista razlikovao od drugih? Ili je možda onednostavno do srži bio onakav kakvog su ga oduvek poznavali.- Policajac iz Niringa je upravo telefonirao - rekao je Brend čim je

ušao u prostoriju. - Pronašli su Barbaru Sabič mrtvu u krevetu.Suprugu glavnog sudije.

Tomi je voleo Džima Brenda. On je bio veoma ljubazan pravnik i

lojalan kao što je bilo lojalno još samo nekoliko osoba. Pa čak ipored toga, Molto se ponosio predlogom da upravo on imanaročito interesovanje za Rastija Sabiča. Naravno da ima.Dvadeset dve godine kasnije ime glavnog sudije apelacionog suda,koga je Tomi neuspešno osudio za ubistvo njihove koleginice, idalje ga je proganjalo i prolazilo mu kroz glavu poput struje koja


25/486

protiče po umetanju utikača. Međutim, ono za šta nije mario bilo jealudiranje na to da je i dalje osećao mržnju i zavist prema Sabiču.Ta mržnja bila je zapravo simbol neiskrenosti onoga ko ne možeda se suoči sa istinom, uključujući naravno i istinu koja mu nimalonije išla u prilog. Već odavno Tomi je prihvatio konačni ishodslučaja. Samo suđenje podsećalo je na borbu pasa, iz koje su Rastii njegov pas izašli kao pobednici.

- Dakle? - upitao je Tomi. - Hoće li iz kancelarije poslati cveće?Brend, visok i snažan, odeven u belu košulju koja je stajala

ukočena poput okovratnika nekog sveštenika, nasmejao sepokazujući prelepe zube. Tomi nije odgovarao, jer je u stvari to i

mislio. Tako nešto, da ga njegova unutrašnja logika, tako jasna inepokolebljiva, vodi do toga da svakoga izvrće neukusnoj ieklatantnoj komediji, Tomiju se dešavalo celog života.

- Ne, to je čudno - rekao je Brend. - To je razlog što je zvaoporučnik na dužnosti. Izgleda kao - kakve to ima veze? Suprugapreminula, a muž se čak nije udostojio da pozove 911. Ko jeRastija Sabiča odredio da bude patolog?

Tomi je dao znak da želi da dobije više detalja o slučaju. Sudija,

rekao je Brend, skoro dvadeset četiri sata nikome nije rekao niednu jedinu reč, čak ni svom sinu. Umesto toga, lepo je namestiomrtvo telo kao da će je buditi upravo na tom mestu. Sabič je svojepostupke pripisao stanju šoka i duboke žalosti. Želeo je da svebude baš tako pre nego što saopšti vesti. Tomi pretpostavlja da seto donekle može razumeti. Pre dvadeset dva meseca, u svojojpedeset sedmoj godini života, posle perioda života u kojem snažnačežnja izgleda jednako neminovna kao i disanje, Tomi se zaljubio uDomingu Kortinu, veoma stidljivu ali simpatičnu službenicu u sudu.Zaljubljivanje nije bilo nikakva novost za Tomija. Skoro svakedruge godine u njegovom životu se pojavljivala neka žena, naposlu ili u klupi za molitvu u crkvi, kojom bi on bio fasciniran iočaran i za koju je želeo da se vrti oko njega kao neki dolazećivoz. To interesovanje nikada nije bilo uzvraćeno pa je Dominga,


26/486

kojoj je bila samo trideset jedna godina, svaki put kada bi Tomi biou njenoj blizini vešto skretala pogled, što je bilo sasvim razumljivo.Međutim, jedan od Tomijevih prijatelja primetio je njegove pogledepoput pikado strelica i prošaptao mu da bi možda trebalo da jeizvede. Osam nedelja potom njih dvoje su se venčali, a jedanaestmeseci kasnije rodio se Tomaso. Sada, kada bi se nešto desiloDomingi ili bi umrla zemlja bi se srušila poput ugasle zvezde, a sveostalo bi se pocepalo na najsitnije atome. Za Tomija je sve bilodrugačije. Osećao je zadovoljstvo, napokon. I to u godinama kadavećinu ljudi, čak i one koji su uživali u raznim blagodetima, napuštanada i želja da imaju nešto više.

- Oženjen trideset i pet godina, ili šta već - rekao je Tomi. O,Hriste, muškarac se može veoma čudno ponašati u takvoj situaciji.Kako god bilo, on je veoma čudan muškarac.

- To je ono što su mi saopštili - odgovorio je Brend. Džim nijepoznavao Sabiča. Prema njegovom mišljenju glavni sudija je bionepristupačna ali veoma ugledna ličnost. Brend nije mogao da sepriseti dana kada se Rasti šetkao po predvorju ispred kancelarijeavnog tužioca s namrgođenim izrazom lica, prividno upućenim

samom sebi. Brend je imao četrdeset dve godine, a u četrdesetdrugoj godini čovek je već odrastao. Dovoljno je star da budepredsednik ili da vodi kancelariju. Međutim, on je bio nekadrugačija vrsta odrasle osobe od Tomija. Ono što je predstavljaloživot za Tomija bilo je prošlost za Brenda.

- Policajčevi brkovi se pomeraju - reče Brend.Policajci su oduvek bili takvi. Svaki dobar momak postao je zaista

loš u policijskoj odeći.- Šta on misli da se dogodilo? - upitao je Molto. – Ima li tragova

nasilja?- Dobro, sačekaće patologa, ali nema ni krvi niti bilo čega

drugog. Nema ni modrica.- Tako, dakle?


27/486

- Valjda, ne znam šefe, ali dvadeset četiri sata? Za to vrememože se skloniti mnogo toga. Čak i neke supstance u krvotokumogu da nestanu.

- Kao recimo?- Sranje, Tome, pričam gluposti. Međutim, policajci smatraju da

e ipak trebalo nešto da preduzmu. Upravo zbog toga sam ja ovde.Svaki put kada bi se Tomi prisetio suđenja Sabiču od pre

dvadeset dve godine jedino bi, poput eha, odzvanjale nabujaleemocije. Zamenik javnog tužioca Kerolajn Polemus, koja je bilaprijatelj Tomijevih, jedna od žena kojoj nije mogao odoleti i zakojom je čeznuo, pronađena je zadavljena u svom stanu. U slučaju

zločina koji se dogodio usred brutalne kampanje koja se za javnogtužioca vodila između Reja Horgana, postavljenog na dužnost, iNika dela Gardije, koji je celog života bio Tomijev prijatelj, istragao ubistvu naložena je već na samom početku. Rej je istragupoverio Rastiju, zameniku svog šefa, koji nikada nije ni spomenuoda je imao tajnu vezu s Kerolajn koja je nekoliko meseci pre togaloše završila. Potom je Rasti vodio slučaj i sasvim usputno i što jepre moguće propustio da prikupi mnoštvo dokaznog materijala,

kao što su recimo liste telefonskih poziva ili analiza otisaka prstiju,koji je ukazivao na to da bi on mogao da bude osoba koja jepočinila zločin.

Sabičeva krivica tako je postala očigledna kada su ga optužili,posle Nikove pobede na izborima. Slučaj je, međutim, oboren nasuđenju. Dokazni materijal je nestao, a patolog iz reda policije,koji je identifikovao Rastijevu krvnu grupu u uzorku spermepronađene na Kerolajn, zaboravio je da je žrtva imala zapušeneajovode i takođe nije mogao da objasni zašto je koristilauobičajene spermicide. Rastijev advokat Sendi Stern rasvetljavaoe svaku primedbu tokom tužbe i svaki propust, kao što su bilinedostatak dokaznog materijala ili moguća kontaminacija uzetoguzorka, dovodio u vezu s Tomijem i udaljavao od svesnih i ciljanihnapora da se optuži Sabič. I uspelo mu je. Rasti je oslobođen


28/486

krivice, Niko je opozvan od strane glasača, a još kao so na ranu,Sabič je postavljen na mesto javnog tužioca.

Dugi niz godina Tomi je pokušavao da barem sačini listumogućnosti koje bi potvrdile da Rasti nije bio kriv. A razlog za tobio je što je postojala i mogućnost da bi sve moglo da budeistinito. To je bio njegov javni stav. Tomi zapravo nikada ni s kimnije razgovarao o pomenutom slučaju, a da pri tom nije rekao „Kozna?“. Sistem je funkcionisao. Sudija je bio oslobođen. Idemodalje. Tomi nije mogao da razume kako je sve počelo ili šta se todesilo Džimiju Hofi, ili pak zašto Treperi iz godine u godinu gube.Isto tako nije imao predstavu ko je ubio Kerolajn Polemus.

Međutim njegovo srce nije se u potpunosti oslanjalo na stvarnerazloge. Kao što ljudi bakljama ispisuju svoje inicijale uunutrašnjosti pećina, tako je i na zidovima bilo ispisano “Sabič je touradio“. Istraga koja je trajala godinu dana potvrdila je da Tominije uradio skoro ništa od onoga za šta je podmuklo optužen. Tone znači da Tomi nije pravio neke greške. Zapravo, tokomkampanje prosleđivao je poverljive informacije Niku, a svi zameniciavnog tužioca razgovarali su o školi. Međutim, Tomi nije sakrio

dokazni materijal, niti je navodio nekoga za lažnu izjavu. Tomi jebio nevin, i zbog toga što je apsolutno bio svestan činjenice da jenevin ispostavilo se kao stvar jasne logike da je Sabič kriv.Međutim, tu istinu je delio jedino sa sobom, nije je delio čak ni saDomingom, koja ga skoro nikada nije zapitkivala o poslu.

- Ne mogu se ni približiti tome - rekao je Brendu. - Previšeprošlosti.

Brend je mrdnuo ramenima. Bio je krupan muškarac, pohađao jeUniverzitet. Bilo je to pre dvadeset godina. Imao je veliku glavu nakojoj nije ostalo baš previše kose. Polagano je klimao glavom.

- Ne možeš napustiti neki slučaj i rešiti ga se svaki put kada seoptuženik drugi put pojavi. Želiš li da ja još jednom pregledamdokumentaciju i vidim koliko si optužnica potpisao za momke kojiće prvi put izdržavati kaznu?


29/486

- A da li možda neko od njih treba da bude izabran za mesto u Vrhovnom sudu? Rasti je predvideo debelu hladovinu, Džimi.

- Ja samo kažem - reče Brend.

- Daj da vidimo rezultate autopsije. A do tada, ništa više. Neželim nikakva njuškala od policajaca koji pokušavaju da se uvuku uRastijevu stražnjicu i nikakvu umešanost ove kancelarije u ceoslučaj. Nikakvih sudskih poziva pod pretnjom kazne ili bilo čegadrugog, sve dok se ne pojavi nešto pouzdano i vredno, što senaravno neće dogoditi. Svi mi možemo misliti šta hoćemo o RastijuSabiču, ali činjenica je da je on veoma pametan čovek. I te kakopametan. Neka policajci iz Niringa idu svojim poslom i neka se

igraju u svojim sanducima s peskom dok ne dobijemo informacijeod patologa. To je sve.Brendu se tako nešto nije dopadalo, ali on je bio u mornarici i

veoma dobro razume lanac komandovanja. Otišao je snesvesticom, nimalo ne mareći što mu se to uvek dešava kadaizgovori „Kako god ti kažeš, šefe“.

Ostavši sam, Tomi je ponovo razmišljao o Barbari Sabič. Dok jebila mlada devojka Barbara je bila prava mačka, s tamnim

kovrdžama, čvrstim telom i nezgodnim pogledom, kojima je davalado znanja da je nijedan muškarac ne može stvarno imati. Uposlednjih dvadesetak godina Tomi ju je retko i viđao. Ona nijedelila iste odgovornosti i poslove kao i njen muž i verovatno jeizbegavala Molta. Za vreme suđenja Sabiču pre nekoliko godinasvakodnevno bi sedela u sudnici, oštro presecajući Tomija svojimzastrašujućim pogledom svaki put kada bi Tomi bacio pogled unjenom pravcu. „Zbog čega si tako sigurna?“, ponekad bi Tomipoželeo da je pita. A evo sada, odgovor je otišao zajedno s njom ugrob. Pošto je svojevremeno Tomi bio žrtvenik, naterao je sebe dase pomoli za mrtvaca. Uzmi, Bože svevišnji, dušu Barbare Sabič usvoje naručje. Koliko se Molto mogao setiti, Barbara je bilaJevrejka i ne bi naročito marila za Moltovu molitvu, kao što ni prenego što je podignuta optužnica protiv Rastija nije marila za


30/486

Tomija. Identičnu razdiruću bol Tomi je osećao tokom celog životau vidu omalovažavanja koje je neprestano raslo u njemu i koje je,kao još jednu urođenu naviku, uspevao da suzbije. Bilo kako bilo,Tomi će se pomoliti za nju. Bila je to neka vrsta naklonosti koju jeDominga prepoznala i zbog koje ju je pridobio za sebe.Jednostavno, ona je znala sve dobre strane i dobru Tomijevu dušu,čak mnogo bolje nego iko drugi, pa čak i njegova majka koja jepreminula pre pet godina.

Prisetivši se svoje mlade supruge, punačke na pravim mestima,Tomija je na trenutak obuzela žudnja. Osetio je uzbuđenje inabrekline u donjem delu. Došao je do zaključka da nije nikakav

greh žudeti za nekim pored vlastite žene. Verovatno je i Rastinekada žudeo za Barbarom na isti način. Ali sada je više nema.Uzmi je Bože, ponovo je pomislio. Zatim je pogledao naokolo poprostoriji, pokušavajući još jednom da shvati zbog čega je tolikodrugačiji od ostalih.


31/486

3

Rasti, 19. mart 2007.

Apelaciono odeljenje Vrhovnog suda trenutno je bilo smešteno u

Centralnu zgradu suda, koja je bila sedamdeset godina stara. Bilae to građevina od crvene opeke sa belim stubovima, koja jerekonstruisana osamdesetih godina od novca namenjenog borbiprotiv kriminala. Većina novca bila je, naime, utrošena nauređivanje sudnica smeštenih na nižim spratovima zgrade, mada je

i priličan iznos utrošen na izgradnju novog prostora za apelacionoodeljenje, smešteno na poslednjem spratu. Investirani su milioni unadi da će ovaj region, daleko od gradskog centra i kanjona, upotpunosti oživeti, međutim čim bi se završio sudski procesbranioci bi odlazili u skupocenim automobilima pa je nekolicinatrgovaca bila primorana da ulažu novac u susedstvu, gde im jevećina posetilaca svakodnevno bila iz redova optuženihkriminalaca. Betonski trg između te zgrade i zgrade Administracijeokruga, koja se nalazila preko puta i koja je bila običan primerak gradske arhitekture, pokazao se kao najpogodnije mesto zademonstracije.

Nisam bio udaljen više od pedesetak metara od vrata sudnice, unameri da se susretnem s Rejmondom i saznam nešto više o svojojkampanji, kada sam čuo kako me neko zove. Okrenuo sam se i izasebe ugledao Džona Harnasona. Nosio je ogroman slamnati šešir s

pljosnatom glavom, ispod kojeg je virila njegova crvenkasta kosa.Najednom sam pomislio da se prikriva i da vreba, čekajući me.- Dakle, smem li da pitam kako napreduje moj slučaj, sudijo?- Gospodine Harnason, vi i ja uopšte ne bismo smeli da

razgovaramo, pogotovo ne dok je vaš slučaj na razmatranju.Nijednom sudiji nije dozvoljeno da se susreće sa strankom u


32/486

odsustvu druge strane.Harnason je stavio prst na usta. - Ni reči o tome, Vaša visosti.

Samo sam imao nameru da se pridružim rođendanskim čestitkamai da se lično zahvalim za svoje oslobađanje. Mel mi je rekao da ćeodrediti sudiju koji bi mogao da potvrdi garancije. Nije baš da janisam imao pravo na to. Takođe mi je rekao da niko ne dobijaaplauz zbog toga što optužene ubice pušta na slobodu. Naravno, vinajbolje znate kako izgleda kada se nađete u mojoj situaciji.

Poučen dugogodišnjim iskustvom, nisam pokazivao nikakvereakcije. U ovoj fazi mog života prošli bi i meseci a da se niko i neosvrne na moju optužnicu i sudski postupak. Umesto da reagujem,

hteo sam da se udaljim od njega ili da ga oteram, međutimHarnason je podigao ruku na kojoj je imao začuđujuće duge nokte.- Moram vam reći, sudijo, da sam bio veoma znatiželjan da li

ćete me se uopšte setiti. Ipak sam se pojavio u vašem životu kadato niste želeli.

- Već smo se susreli?- Bio sam pravnik, Vaša visosti. Prilično davno. Sve dok me vi

niste optužili.Sve u svemu, skoro petnaest godina proveo sam u kancelariji

avnog tužioca, više od dvanaest godina kao zamenik tužioca i dvegodine, kao i Tomi Molto, na mestu aktuelnog javnog tužioca kogapostavlja sud, pre nego što sam izabran u sudijski kolegijum. Čak iu to vreme nije bilo šanse da mogu da se prisetim svakog slučajakoji sam vodio, a pogotovo sada. Sve je bilo beznadežno.Međutim, tada smo vodili sudski postupak samo protiv nekolicine

kolega pravnika. Takođe, u to vreme nismo procesuiralisveštenike, lekare ili nekoga od predstavnika izvršnih organa. Akose vratimo unazad, kažnjavanje je bilo uglavnom rezervisano zasirotinju.

- Ne zovem se Džon - reče. - To je bio moj otac. Obično sepredstavljao kao Dž. Robert.


33/486

- Dž. Robert Harnason - rekao sam. Ime je zazvučalo poput nekečarolije. I bez ikakvog čuđenja, Harnason mi se učinilo odnekudpoznato.

- Sada ste se prisetili. Izgledao je prilično zadovoljan što mi jenjegov slučaj tako brzo pao na pamet, mada sumnjam da je u tomtrenutku osećao išta drugo osim gneva i ljutnje. Harnason je biopravnik prema kojem se okruženje grubo ponašalo, borio se zaživot i očigledno nastavljao porodičnu strategiju koja jepodrazumevala poboljšanje životnog standarda. Bio je zadužen zarešavanje slučajeva nanošenja povreda i umesto da svom klijentuisplati određeni iznos osiguranja na ime odštete, on bi taj iznos

zadržavao sve dok klijent ne bi ponovo podnosio žalbu i dok gaovaj ne bi umirio isplaćivanjem određene količine novca, opetnamenjenog nekom drugom. Stotine drugih advokata oštećivalo jesvake godine fondove namenjene njihovim klijentima koji su na tajnačin ostvarivali dobit, plaćali svoje dažbine ili školarinu za decu.Najteži slučajevi uglavnom su se završavali oduzimanjem pravaplediranja, što je najverovatnije bio slučaj i sa Harnasonom, alisamo iz jednog razloga: iza sebe je imao podugačak dosije o

hapšenju zbog nedoličnog ponašanja na javnim mestima, jer su tihgodina naturalizovani stanovnici zasenjivali svet i naizmeničnoprovaljivali u lokale.

Njegov advokat Torsten Skoglund, ćutljivi Finac koji već odavnonije s nama, bio je spreman i da udari kada bi došao da seraspravlja sa mnom zbog odluke da optužim Harnasona za teškokrivično delo.

- Dakle? - odgovorio sam. Često sam se prisećao razgovora, ako

ne baš tačno i koga se taj razgovor ticao, jer svaki put kada bih torekao činilo mi se da ispred mojih grudi maše ruka, zahtevajućimnogo više pažnje. Jedna od neugodnijih činjenica u poslovimakoje sam obavljao, bilo kao tužilac ili kao sudija, jeste ta da sampreviše toga uradio u ime zakona, zbog čega i prošlost, a i ja sam,treba da žalimo.


34/486

- Vi ste mi promenili život, sudijo. Nije bilo ničeg neugodnog idrskog u njegovom glasu, međutim u to vreme zatvor je bionezgodno mesto za jednog huligana. Veoma nezgodno. Kolikomogu da ga se setim iz tih dana, bio je veoma mlad i zgodanmuškarac, možda i previše nežnog izgleda, s kestenjastom kosom,pomalo nervozan, ali mnogo hladnokrvniji i pribraniji negoosobenjak koji je došao da me pozdravi.

- To mi baš ne zvuči kao reč zahvalnosti, gospodine Harnason.- Ne, u to vreme vam ne bih ni uputio nikakve reči zahvalnosti.

Ali, da budem iskren sudijo, veoma sam realan čovek. Zaistaesam. Čak i pre dvadeset pet godina, to i vi znate, moglo se

dogoditi da cipela bude na nekoj drugoj nozi, hoću reći da nekodrugi bude na tom mestu. Dva puta sam podnosio molbu za mestou odeljenju javnog tužioca i zamalo sam izabran na mestozamenika javnog tužioca. Mogao sam da budem i onaj koji traži daodete zbog činjenice s kim ste spavali. To je, zapravo, i razlogzbog kojeg su vas optužili, zar ne? Ukoliko me pamćenje još uvek dobro služi, nije bilo baš previše dokaza osim da ste i vi umešani?

Činjenice su dovoljno jasne. U potpunosti sam shvatio

Harnasonovu poruku. On je potonuo, ja i dalje plivam. I veoma jeteško, naročito njemu, da shvati zašto je tako.

- Ovo nije koristan razgovor, gospodine Harnason. Ili barem nijeprimeren situaciji. Okrenuo sam se, ali me je on ponovo dohvatio.

- Nisam mislio ništa loše, sudijo. Samo sam želeo da vaspozdravim i da vam se zahvalim. Dva puta ste, Vaša visosti, imalimoj život u svojim rukama. Ovog puta ste za mene mnogo više

uradili nego prvi put, barem kako trenutno stoje stvari. Malo senasmejao, kao za opomenu, ali s takvim načinom razmišljanjanjegov izraz lica postao je mnogo ozbiljniji i dostojanstveniji. - Dali, barem, imam ikakve šanse, sudijo? Izgovorivši to pitanjepostade najednom vredan samilosti, poput nekog siročeta koje dirau srce.

- Džone - rekoh i potom zastadoh. Džone? Ipak je postojalo


35/486


36/486

da bude izloženo i razotkriveno. Nasmejaše se. I stadoše mirno.- Pretpostavljam - reče i zatim se razvedri. - Imam rođendansku

čestitku.

- Posle svega? – upitah, ali ipak prihvatih koverat. „ŠEZDESET vam je godina“, pisalo je. Unutra se nalazila slikazanosne plavuše u tesnom džemperu. „Previše stari da biste mogliviše znati“. A na drugoj strani: „Ili brinuti“. U nastavku je jošpisalo, „Uživajte!“, a ispod toga jednostavno je bilo napisano „Sljubavlju, Ana“.

- Da ne bih mogao brinuti. - Je li ono tako beše. Da li je u pitanjusamo moja imaginacija da jedra devojka s prednje strane čestitke

izgleda čak očaravajuće poput nje?- Simpatično - rekoh.- Više nego savršeno - odgovorila je. - Nisam mogla da

odustanem od toga.Na trenutak nisam mogao da kažem nijednu reč pošto smo zurili

edno u drugo.- Kreni - rekao sam joj konačno. - Radi. - Ona je, na moju

nesreću, bila veoma draga i prijatna, sa zelenim očima i kosomplavom poput bistre vode, rumena i čvrsto građena. Bila je zgodnai čak i ako nije spadala u kategoriju ekstremno atraktivnih žena,bila je prepuna putenih izazova. Odšetala je nonšalantno, odevenau ravnu suknju, njišući malo više kukovima, i okrenula se u namerida vidi učinak. Rukom sam joj dao znak da nastavi da se pomera. Ana je kod mene radila već skoro dve i po godine, mnogo duže

nego što je radio ijedan službenik koga sam zaposlio. Veoma

pametan i mudar pravnik, sa očiglednim darom za ovu profesiju, Ana je takođe imala vedru i znatiželjnu prirodu. Bilo je otvorenaskoro sa svima i uvek je bila vesela, u čemu je naročito uživala.Povrh svega, bila je beskrajno ljubazna. Pošto su njene veštine upoznavanju i radu na kompjuterima prevazilazile veštine onih kojisu bili zaposleni u informatičkoj službi, skoro uvek bi odustajala od


37/486

svoje pauze za ručak i umesto toga otklanjala nastale probleme udrugim prostorijama. Spremala je hranu za moje osoblje, setila bise rođendana i ostalih detalja vezanih za porodice svojih kolega.Drugačije rečeno, ona je bila ljudsko biće angažovano od stranedrugog ljudskog bića i omiljeno svuda unaokolo.

Međutim, bila je mnogo srećnija zbog života drugih nego zbogsvog sopstvenog. Ljubav, naročito, bila je njena glavna delatnost.Bila je prepuna žudnje i očaja. U poslovne prostorije donela jegomilu naslova za pomoć sebi, koje je često menjala sa Džojs,mojom službenicom iz sudnice. Način na koji želite da budetevoljeni, Kako znati da ste dovoljno voljeni. Kada bi čitala u toku

ručka mogli ste da primetite njenu vedru spoljašnost. Anin dugogodišnji rad sa mnom, koji se još više povećao kada jemoja naslednica na dužnosti Kumari Bata neočekivano ostala udrugom stanju i morala da leži u krevetu, vodio je do prisnosti kojase prosto nije mogla izbeći. Već izvesno vreme, kada se desi daradimo zajedno nekoliko večeri u sedmici ona sebi dopusti da seveoma slobodno poverava, što se ponekad dotiče nedostatkaromantike i sreće u njenom životu.

- Viđala sam se s nekim osobama naokolo, međutim pokušavalasam da sve to ne shvatam previše ozbiljno da se ne bih razočarala- rekla mi je jednom prilikom. - To je funkcionisalo na nekisvojevrstan način. Ničemu se ne nadam. - Nasmejala se, kao štoto obično čini, mnogo više uživajući u humoru nego u opštojogorčenosti. - Znaš, kada sam imala dvadeset dve godine bila samudata. Sve je trajalo veoma kratko, a onog trenutka kada sezavršilo nisam se nimalo brinula da neću naći nekog posebnog.

Pomišljala sam da sam bila suviše mlada i nezrela. Međutim,muškarci su još uvek mladi i nezreli! Imam trideset četiri godine.Poslednji muškarac s kojim sam se viđala imao je četrdesetgodina, a bio je poput dečačića. Beba! Nije naučio ni osnovnestvari kao što je, recimo, da treba pokupiti odeću s poda. Meni jepotreban muškarac, i to pravi, odrastao muškarac.


38/486

Sve ovo činilo mi se i previše čedno sve do pre nekoliko mesecikada sam počeo da shvatam da sam ja bio taj pravi, odrastaomuškarac, koga je ona imala na umu i o kome je pričala.

- Zašto je tako poševiti se? - upitala me jedne decembarske noći,pošto je opisala još jedan neispunjen i nenagrađen susret.

- Ne mogu da poverujem u to - rekao sam konačno, kad samdošao do daha.

- Nikoga nije briga za mene - odgovorila je prezrivo i zavrtelasvojom kosom srednje dužine i različitih nijansi. - Znaš, upravohoću da kažem da sve ide dođavola. Ništa neću ni pokušavati. Bašništa. Nisu mi potrebni ni patuljci, niti kakvi ždrepci. Ali možda bi

ipak trebalo da odem na jedno mesto o kojem nikada nisamrazmišljala. Jer, očigledno, pokušaji da radim nešto normalno nisudoveli ni do kakvih dobrih rezultata. Dakle, možda je vreme dabudem zločesta. Da li ste vi, sudijo, ikada bili zločesti? - iznenadame je pitala, dok su njene tamnozelene oči snimale poput radara.

- Svi smo mi bili zločesti - odgovorio sam staloženo.Bio je to trenutak preokreta. Sada, svaki put kad smo sami na

dužnosti, njeni nastupi su bestidni i direktni, treperila je inamigivala, samo je nedostajao znak NA PRODAJU. Pre nekolikovečeri iznenada je ustala i, pošto je stajala u profilu, položila jeruku na stomak nameravajući da namesti košulju.

- Misliš li da sam punačka? - pitala je.Predugo sam uživao u tom prizoru pre nego što sam joj,

najprirodnijim tonom kojim sam mogao, odgovorio da izgleda lepo.Moji izgovori za tolerisanje ovakve situacije bili su dvostruki.

Najpre, sa svojih trideset četiri godine Ana je previše dugo u poslupravnog službenika i mnogo više iznad bio koje razvojne faze ukojoj bi se njeno ponašanje moglo okarakterisati kao nezrelo idetinjasto. Drugo, ona neće ovde biti još dugo. Kumari, sada većzdrava majka, počela je da radi prošle sedmice i Ana je ostala jošsamo nekoliko dana kako bi podučila Kumari. Za mene lično Anin


39/486


40/486

da obučem kaput, nameštajući ga na ramenima.- Još jednom srećan rođendan, sudijo - rekla je i potom spustila

prst na srednje dugme. - Nadam se da će se ostvariti sve štozaželite. Pogledala me je krajnje iskreno i propela se na prste. Bioe to jedan od trenutaka koji su urodili plodom i za koje mi se činiloda se nikada neće dogoditi, međutim njene usne su već bile namojima, pa makar i na trenutak. Kao i uvek, nisam učinio ništa dabih se suprotstavio tome. Osećao sam uzbuđenje koje meobuzimalo od glave do pete, ali nisam progovarao ni reč, pa čak nidoviđenja prilikom izlaska iz kancelarije.


41/486

4

omi Molto, 03. oktobar 2008.

Džim Brend je pokucao na Tomijeva vrata ali je, ostavši na

samom pragu, čekao da ga javni tužilac pozove unutra. Za vremeprvog Tomijevog mandata na dužnosti javnog tužioca 2006.osećao je nedostatak pažnje. Posle više od trideset godineprovedenih u ovoj kancelariji od osam sati ujutru do deset satiuveče, imao je jasno definisanu reputaciju čvrstog borca i za ostale

zamenike javnog tužioca bilo je veoma teško da se prema njemuodnose s pokornošću. Kao zamenik šefa, Brend je promenio takavtretman. Njegovo poštovanje i naklonost prema Moltu bili suočigledni, pa je za njega bilo sasvim normalno da ponekad napravineku vrstu formalnog gesta, kao što je recimo kucanje na vratima,koji je doveo do toga da većina zamenika oslovljava Tomija sašefe”.- U redu - reče Brend. - Dobili smo neke nove informacije u vezi s

Rastijem Sabičem. Početni izveštaj o slučaju njegove supruge.- I?- Interesantan je. Jeste li spremni?To je zapravo bilo pitanje koje je vredelo postaviti. Da li je Tomi

bio spreman?Ponovno bavljenje Rastijem Sabičem moglo ga je ubiti. Zbog

zajedničkog razumevanja tog perioda i tih dana - Sabičev slučaj jeubrzao sudsku odluku koju je Niko doneo. To je bilo nešto što jelebdelo i bilo prisutno u sudnici kao fluor u vodi iz reke Kindl. Tomie bio sam u tom poslu, ali ne i odgovoran za donošenje konačnihodluka koje su bile neprikladne, ali ipak nisu bile donesene izpakosti i zle namere. Tumačenje odluke odgovaralo je apsolutnosvima. Kada sam bio opozvan sa mesta javnog tužioca Niko se


42/486

preselio na Floridu, gde je zaradio milione dolara vodeći sudskesporove oko duvana. U vlasništvu je imao i ostrvo, smešteno uarhipelagu Mano, na koje je najmanje dva puta godišnje pozivaoTomija, a sada i Domingu.

Što se tiče Tomija i Sabiča, obojica su se zbog posledica ličnihnesreća držali kopna i rezimirali i iznova započinjali sopstveneživote. Rasti je zapravo bio taj, a potom i trenutni javni tužilac, kojie vratio Tomija na njegovu dužnost, kao jasno priznanje da je sveto bilo samo gruba igra ili neslana šala. Kada bi ovih dana njihdvojica zajedno provodili vreme, a to se veoma često dešavalo, snaporom su uspevali da sarađuju, ne samo kao stvar profesionalne

potrebe, nego možda i zbog toga što su želeli da zajednoprevaziđu istovetnu kataklizmu. Bili su poput dvojice braće koja senikada ne mogu složiti, ali su bili odgojeni na identičan način.

- Uzrok smrti zastoj u radu srca, kao posledica aritmije i mogućehipertenzivne reakcije - rekao je Brend.

- Veoma interesantno?- To je ono što je Sabič rekao. Rekao je da je imala „probleme sa

srčanom funkcijom“ i povišen krvni pritisak. To je barem rekao

policajcima. Kako to neko može pretpostaviti?- Ma hajde, Džime. Verovatno je reč o porodičnoj genezi.- To je stvarno ono što je rekao. Rekao je da je i njen otac

preminuo na isti način. Ali možda joj je pukla aorta. Možda je imalai moždani udar. Međutim, on kaže „problemi sa srčanomfunkcijom“.

- Daj mi da pogledam - reče Molto. Ispružio je ruku prema

izveštaju i istovremeno pomislio da je bila dobra ideja da sezatvore vrata. S praga je pogledao u pravcu mračnih hodnika,preko predsoblja u kojem su radile njegove dve sekretarice. Moraoe da uradi nešto u vezi sa ovim kancelarijama. Bila je to još jednastvar o kojoj je Tomi razmišljao svakog dana. Javni tužilac je biosmešten u turobnu zgradu koja je bila sedište Okruga i u kojoj je


43/486

svetlost bila istog intenziteta, poput starog šelaka, barem za vremeTomijeve tridesetogodišnje karijere provedene ovde, a vrloverovatno i najmanje četvrt veka i pre toga. Mesto je bilo veomaopasno, s kablovima prevučenim preko podova koji su u plastičnimkućištima podsećali na kobasice koje su ispale iz mesarske radnje,i prozorima koji su klepetali i još uvek bili u funkciji jedinogsredstva za rashlađivanje.

Kada se vratio u svoju stolicu pročitao je izveštaj o autopsiji.Upravo je tako pisalo: „Smetnje u srčanoj funkciji usled povišenogkrvnog pritiska“. Imala je visok krvni pritisak, a članovi njeneporodice imali su slaba srca, osetljiva kao što su osetljive noge

trkaćih konja. Preminula je u snu, verovatno i s povišenomtemperaturom koja je bila rezultat iznenadne groznice. Patolog jepredložio da se konstatuje smrt nastala prirodnim putem, što jebilo u skladu s njenom dobro poznatom istorijom bolesti. Tomi jenastavio da vrti glavom.

- Ova žena je - rekao je Brend - imala pedeset kilograma i bila jevisoka metar i šezdeset centimetara. Trenirala je svakog dana iizgledala duplo mlađe.

- Džimi, trenirala je svakog dana jer niko u njenoj porodici niježiveo duže od šezdeset pet godina. Ne možemo protiv sopstvenihgena. A šta je s nalazom krvi?

- Sačinili su imunološki izveštaj. Rutinski toksikološki nalaz.- Je li nalaz nešto pokazao?- Mnogo toga se pokazalo. Ta gospođa je imala ormarić za

lekove veličine parnog kotla. Međutim, nije imala pozitivan nalaz ni

na jedan lek koji joj eventualno nije bio propisan od strane lekara.Tablete za spavanje, koje je uzimala svake večeri, kojekakvegluposti protiv depresije…

Molto je pogledao zamenika svog šefa. - Koje to gluposti moguizazvati probleme u radu srca?

- Ne baš u kliničkim i propisanim dozama. Mislim, barem nije


44/486

uobičajeno. Veoma je teško izmeriti količinu neke supstance poštonastupi smrt.

- Imaš adekvatnu medicinsku dokumentaciju. I da nije preminulaprirodnom smrću, što je ipak moguće u pedesetim, onda može bitida je smrt nastupila zbog toga što je slučajno uzela prekomernudozu lekova.

Brend je stisnuo svoje usne. Nije imao ništa da kaže, ali nije bioni zadovoljan.

- Šta je s muškarcem koji je tamo sedeo dvadeset četiri sata? -pitao je Brend. Izvrstan tužilac, poput izvrsnog policajca, ponekadmože da reši slučaj na osnovu samo jedne činjenice. Možda je

Brend bio u pravu, ali nije imao čvrste dokaze.- Nemamo šta da istražujemo - rekao mu je Tomi. - Pogotovo u

slučaju muškarca koji će sedeti u vrhovnom sudu za nešto više odtri meseca i potencijalno glasati za svaku osudu koju donese ovakancelarija ili protiv nje. Ukoliko Rasti Sabič namerava da namživote učini bednim, onda će mu za to biti potrebno deset godina.

Čak i kada bi se raspravljao sa svojim zamenikom, Tomi jepolagano shvatao o čemu je zapravo ovde reč. Rasti Sabič nije bioneko poseban za Brenda. Bio je ono što jeste samo za Tomija kojie vodio posao. U nameri da ponovo dobije svoj posao, predvadeset godina kada je Rasti bio aktuelni javni tužilac, Tomi jemorao da prizna da je prekršio poslovni protokol u pogledučuvanja dokaznog materijala vezanog za Sabičevu tužbu. Kazna zaMolta bila je minimalna, odustajanje od bilo kakve žalbe zarefundaciju tokom suspenzije u trajanju od godinu dana tokom

istrage koja je sprovedena posle postupka.Međutim, kako je vreme prolazilo Tomijevo priznanje da jepogrešno obavljao posao postalo mu je lično opterećenje. U tovreme više od polovine sudija Vrhovnog suda okruga Kindl bili sunekadašnji zamenici javnih tužilaca koji su radili zajedno sTomijem. Oni su dobro znali ko je Tomi - stabilan, iskusan ipredvidiv - i bili su srećni što je on postavljen na mesto


45/486

privremenog predsednika kada je izabrani javni tužilac MozisEplbaj, samo deset dana pošto je položio svečanu zakletvu,podneo ostavku zbog tumora na mozgu koji nije bilo mogućeoperisati. Međutim, Centralni odbor Demokratske partije radnika ifarmera, u kojem se uvek znala svaka skrivena i sramna tajna,opirao se tome da oštro kritikuje Tomija zbog njegovog posla - iličak zbog sudijskog položaja koji je Tomi zapravo priželjkivao, jere taj posao pružao dugoročniju sigurnost za osobu s mladomporodicom. Glasači, naime, nisu razumeli taj postepeni prelaz, pasu celokupan program i kandidatska lista mogli da budukompromitovani ukoliko Tomijev protivnik iznese na videlo njegovopriznanje i počne da deluje kao da je ovaj dao priznanje o teškomkrivičnom delu. Možda bi, da je imao moć neke tamne zvezde, kaošto je imao Rasti, mogao i prevazići tako nešto. Sve u svemu, bioe veoma srećan što je ta tamna mrlja iz njegove biografije zavećinu osoba ostala uglavnom nepoznata, osim za nekolicinuupućenih insajdera. Bez sumnje, Brend je u bio sasvim u pravu.Ljaga se mogla sprati dokazujući da je Sabič zapravo loš momak.Čak i da svi sve znaju, niko ne bi naročito mario za to ukoliko bi

Tomi uspeo. Ali takva vrsta pokušaja sa slabim izgledima na uspeh nije bilavredna rizika. Zauzimanje ovog položaja već godinama je izgledalokao još jedna Tomijeva uzaludna čežnja i osećao je neku vrstuslatkog ponosa što je taj posao obavljao uspešno. Kad smo većkod toga, Tomi je imao priliku da popravi dugotrajno narušavanjesvoje reputacije tokom optužbi na Rastijevom suđenju, pa je, kadase za dve godine birao novi javni tužilac mogao ponovo da

zaodene ogrtač belog viteza i obezbedi visoka primanja vodećiinterne istrage za neke korporacije. To se nikada ne bi moglodogoditi ako bi ljudi mislili da je koristio sopstveni položaj zanastavak sukoba, vendete.

- Džimi, budimo direktni. Nema šanse da bih se ja ponovo mogaozaj… … . s Rastijem Sabičem. Dobio sam dete, sada je već


46/486

ednogodišnjak. Ljudi mojih godina razmišljaju čak i da prekinu saovim. Treba da povedem računa o svojoj budućnosti. Ne mogusebi dozvoliti da ponovo nosim crnu kapu na glavi. - Tomi je zaistabio zaprepašćen u kojoj se životnoj fazi zapravo nalazio. Nijesmatrao da treba da prekoračuje granicu ili da ponovo menjapravac kretanja samo da bi dobio deo onoga što mu je takonedostajalo. On nikada nije bio od onih čiji je bio ego tako izraženda misli da se u svako doba može prkosno braniti i bezobraznonastupati.

Brendov pogled je, međutim, sve govorio. To nije bio Tomi Molto.Ono što je upravo čuo - oprez, lični interes - to jednostavno nije

bio tužilac koga je on poznavao. Osetio je kako mu se srce stežezbog Brendovog razočaranja.- J… ga - rekao je Molto. - Šta želiš?- Dozvoli mi da probam da shvatim, rekao je Brend. - Potpuno

sam i to pažljivo. Ali daj da budem siguran da sve ovo nije ništa.- Bilo šta da je izašlo na videlo, Džimi, pogotovo pre izbora, i bilo

da smo nešto promenili, možeš mi samo pisati osmrtnicu. Razumešli? Zavitlavaš se naokolo sa ostatkom mog života.

- Lagano kao Mali Bo Pip. Podigao je svoju ogromnu ruku i stavioprst na usta.

- J… ga - rekao je ponovo Molto.


47/486

5

Rasti, 19. mart 2007.

Kada sam izašao iz autobusa u Niringu, nekadašnjem pristaništu

za trajekte koje se, ne baš mnogo pre nego što smo doselili ovde1977, pretvorilo u predgrađe, zaustavio sam se u apoteci prekoputa u nameri da uzmem lekove koji su propisani Barbari. Predvadeset jednu godinu, nekoliko meseci pošto je sudski postupak protiv mene okončan, Barbara i ja smo se, iz samo nama poznatih

razloga, razdvojili. Mogli smo čak i da se razvedemo, ali njoj jeuspostavljena dijagnoza bipolarnog poremećaja s tendencijom kasamoubistva. Za mene lično, to razdvajanje je bio sasvim dovoljanizgovor za ponovno preispitivanje. Posle sudskog postupka, nakonmeseci i meseci uzmicanja deo po deo, a da ni sam nemam tajosećaj da sam dotakao dno, posle dugih noći užasnog uzajamnogoptuživanja kolega i prijatelja koji su se okrenuli protiv mene,napadali me ali i dalje ništa nisu učinili - posle svega što mi jeizmicalo, želeo sam ono što sam želeo i onog dana od kada supočele noćne more: želeo sam život koji sam imao pre toga.Iskreno rečeno, nisam imao snage da krenem ispočetka ili dasagledam da je moj sin, jedna ranjiva kreatura, postao krajnjažrtva sveukupne tragedije. Nat i Barbara su se doselili iz Detroita,gde je Barbara predavala matematiku na Vejn stejtu, samo podednim uslovom: Barbara je obećala i zavetovala se da će se vrlosavesno pridržavati svog medicinskog režima.

Njeno raspoloženje nije se tako jednostavno stabilizovalo. Kadabi se stvari odvijale kako treba, naročito nekoliko prvih godinapošto su se ona i Nat vratili kući, zatekao bih je manje mrzovoljnu,a sve češće raspoloženu za život. Nije je, međutim, napuštala tamanijakalna strana, to neuobičajeno i energično ponašanje. Nijeviše imala ni snage ni volje da po dvadeset četiri sata na


48/486

kompjuteru proučava neke matematičke teorije poput, recimo,teorije prema kojoj zadihani pas tera lisicu. U to vreme, kada jenapustila svoju karijeru, sve češće je bivala potištena. Tih danaBarbara se prepuštala sebi, poput pokusnog miša, i bila jespremna da pokuša sve što bi joj predlagali psihofarmakolozi unameri da poboljšaju njeno stanje. Pila je punu šaku raznoraznihtableta: tegretol, serokvel, lamiktal, topamaks. Kada bi pomodrela- što bi se u njenom slučaju moglo bolje nazvati pocrnela - odmahbi posezala još dublje u ormarić s tabletama i uzimala nešto poputasendina ili tofranila, nakon kojih bi bila pospana i izgledala kao daoj je neko izvrteo očne jabučice i koje su je terale da šeta naokolou kući noseći tamne naočari. U najgorim trenucima uzela bifenelzin, antipsihotik koji su otkrili ona i njen lekar i koji joj jepomagao da se drži uspravno. U ovoj fazi bilo joj je propisanopetnaest ili čak dvadesetak tableta, uključujući i tablete zaspavanje koje je uzimala svake večeri, kao i tablete koje suregulisale njen hronično povišen krvni pritisak i povremene srčanearitmije. Putem Interneta naručivala je dodatna pakovanja lekovakoje bih ja u njeno ime preuzimao dva ili tri puta sedmično.

Rođendanska večera kod kuće bila je bezvezan događaj i beznaročitog plana. Moja supruga je izvanredna kuvarica i na roštiljue pripremila tri fileta veličine šake Pola Banijana, međutim svakood nas je očigledno iscrpeo i poslednju trunku dobrog raspoloženjatokom proslave u poslovnim prostorijama. Nat, koji je na prvipogled izgledao kao osoba koja nikada ne bi mogla napustitiporodičnu kuću, vratio se ovih dana protiv svoje volje i bio jeveoma tih za vreme jela. Bilo je sasvim jasno od samog početka

da je naš glavni cilj bio da sve ovo prevaziđemo, da kažemo dasmo zajedno večerali na značajan datum i da se vraćamo internomsvetu znakova i simbola kojima je svako od nas, na neki čudnovatnačin, bio preokupiran. Nat ide kući da se priprema za sutrašnječasove prava, Barbara će se ponovo vratiti svom proučavanju iInternetu, a ja ću, bez obzira na to što mi je rođendan, na


49/486

kompjuteru ponovo ocenjivati i revidirati sačinjena mišljenja.U međuvremenu, što se veoma često dešavalo mojoj porodici,

obavljaću i razgovore. Moj sukob sa Harnasonom, ako ništa drugo,dovoljno je neobičan da bi vredelo deliti ga s nekim.

- Trovač? - upitala je Barbara kada sam prvi put pomenuonjegovo ime. Veoma retko je slušala kada bih vodio razgovore oposlu, ali nikada se ne može reći šta zapravo Barbara BernštajnSabič zna. U ovoj fazi ona je bila zastrašujuća replika moje pomaloluckaste majke, doduše sa boljim stilom, čija je manija u kasnimgodinama pošto ju je ostavio moj otac bila da svoje misli zasnivana stotinama označenih karata, kojima je zatrpavala naš stari

trpezarijski sto. U neopisivom strahu od otvorenog prostora i javnihmesta, ona je na taj način uspevala da dosegne i svet izvannjenog malog stana, poput osobe koja se redovno uključuje uradio programe.

I moja supruga je mrzela da napušta kuću. Rođena zakompjutere, svakog dana je surfovala netom po četiri do šest satiprepuštajući se svakojakim zanimljivostima - receptima, stanju naberzi, najnovijim časopisima iz matematike, raznim glasilima,

kupovinama i igricama. Ništa u životu nije je umirivalo u tolikojmeri kao činjenica da mnoštvo informacija ima na dlanu.

- Ispada da sam ga ja optužio. Radio je kao pravnik koji je živeood novca svojih klijenata. Peder.

- I šta on sad očekuje od tebe? - upita Barbara.Slegnuo sam ramenima, ali prepričavajući na neki način istu priču

suočio sam se s nečim što je u meni iz sata u sat raslo, nečim

čemu sam se protivio i nisam bio spreman da priznam, čak nisupruzi i sinu. Moja velika krivica je bila u tome što sam poslaočoveka na odsluženje kazne zbog prerano donesenog suda, zbogčega se sada kajem. U tom svetlu razumeo sam šta je Harnason,na podmukao način, nameravao da mi predloži. Da ga kojimslučajem nisam optužio iz pogrešnog razloga, da ga nisam razrešiodužnosti i gurnuo u rupu srama, njegov život bi na kraju izgledao


50/486

mnogo drugačije; imao bi pre svega više samopoštovanja isuzdržljivosti da ne ubije svog partnera. Počeo sam s padovima.Razmatrajući moralnu snagu po tom pitanju, zaćutao sam.

- I sada ćeš staviti prigovor, zar ne? - upita Nat, misleći zapravoda nameravam da se izvučem iz slučaja. Dok je Nat živeo kod kućeposle završenog koledža, retko bi se dogodilo da se direktnoumeša u temu razgovora. Obično bi, manje-više, preuzimao ulogukomentatora, prekidajući razgovor samo kada su u pitanju nekeprimedbe zbog načina na koji smo se majka ili ja izrazili. –„Lepo,tata“, ili „Kaži nam, mama, kako se stvarno osećaš?“, vidnonameravajući da spreči i jedno i drugo da poremete nesigurnu

ravnotežu koja među njima vlada. Dugo sam se pribojavao da jeto posredovanje između roditelja za Nata biti nešto što će njegovput učiniti još trnovitijim. Međutim, tih dana Nat me je aktivnoangažovao na pravnim poslovima, obezbeđujući mi na taj načinredak prilaz duši i mislima mog sumornog i izolovanog sina.

- Nema govora - rekao sam. - Ja sam već glasao. Jedina dilemau vezi s tim slučajem, a nije baš velika, tiče se Džordža Mejsona.Osim toga, Harnason uopšte nije pokušavao da razgovara o

valjanosti njegove žalbe. Drugi problem je taj što će većina mojihkolega koji sede u sudu posumnjati da sam sve to uradio u imekampanje, pokušavajući da izbegnem upisivanje sopstvenog glasaza promenu optužbe za ubistvo, za delo koje retko odgovaraavnosti.- Dakle, imao si veoma važno poslepodne - reče Barbara.- Bilo je i više od toga - odgovorio sam. Samo objašnjenje mi je u

misli vratilo Anin poljubac i, plašeći se da ću se možda uznemiriti ipocrveneti, brzo sam prešao na priču o sastanku s Rejmondom.

- Kol je predložio da odustane od prvog sastanka i zbora birača.Kol je zapravo bio osoba po imenu N. Dž. Kol, pravnički

genijalac, isto tako i naduvenko, koji je nekada bio sa mnom u Apelacionom sudu. N. Dž. je ujedno i jedina prepreka kojuočekujem na prvom sastanku početkom sledeće godine. Ali, budući


51/486

da imam potpis stranke, siguran sam da ću potpuno poraziti Kola.Međutim, i pored toga to će zahtevati mnogo uloženog vremena inovca. Takođe, pošto barem za sada Republikanci nisu čak nipredložili kandidata u ovom jednopartijskom gradu, povlačenje N.Džeja bilo bi od jednake vrednosti kao i moja pobeda , o kojojotvoreno pišu čak i novine kao o „stolici za belca“ u Vrhovnomsudu, za razliku od druga dva mesta u Kindl Kauntiju koja poobičaju zauzimaju žene, i to Afroamerikanke.

- To je dobro! - rekla je moja supruga. - Kakav divanrođendanski poklon.

- Previše je dobro da bi bilo istinito. On će jedino odustati ukoliko

a podržim njegovo ponovno postavljenje na mesto glavnog sudijeu sudu.- Pa? - upitala je Barbara.- Ne mogu to uraditi Džordžu. Ili sudu. Kada sam stigao u

Apelacioni sud ličio je na starački dom za partiju lojalista koji su sepreviše često činili povodljivim za pogrešnom vrstom predloga.Sada, posle dvanaest godina provedenih na dužnosti šefa, Apelacioni sud za Treći apelacioni distrikt može da se pohvali

istaknutim članstvom čija se mišljenja i stavovi često spominju upravnim knjigama i citiraju u drugim sudovima širom države. Kol jesvojim nesvakidašnjim egocentrizmom bio u stanju da upropastisve što sam ja ikada stvorio.

- Džordž se razume u politiku - rekla je Barbara. - I on ti jeprijatelj!.

- Ono što Džordž razume - uzvratio sam - jeste da zaslužuje da

bude šef. Ukoliko pomognem da Kola postave na njegovo mesto,sve ostale sudije će imati utisak, da sam im zabio nož u leđa.Moj sin je u razredu bio zajedno s Kolom u upravnoj školi Iston, u

kojoj je N. Dž. obožavani profesor, i došao je do standardnogzaključka.

- Kol je j… . . odvratni ludak - rekao je Nat.


52/486

- Molim - rekla je Barbara, koja je i dalje insistirala na pristojnostiza stolom.

N. Dž. , osoba sa veoma malo suptilnost i profinjenosti,potpomogao je njegovu ponudu pod pretnjom. Ukoliko nepristanem na to on će promeniti stranku i postati kandidatrepublikanaca na generalnim izborima u novembru 2008. Njegovešanse, naravno, neće biti ništa bolje, međutim on će krenutidrvljem i kamenjem protiv mene i zatražiti maksimalnu kaznu zbogtoga što ga nisam postavio za šefa.

- Dakle, kampanja je u toku? - upita Barbara, nekako sumnjičavokada sam objasnio sve ovo.

- Da, Kol nije blefirao. Mogao je doneti odluku da je sve to bilosamo trošenje vremena i novca.Zavrtela je glavom. - On je veoma pakostan. Sve će uraditi da

nekom napakosti. Sa neke dostojanstvene distance, koju jeBarbara održavala sa mojim univerzom, gledala je tajanstveno iduboko, poput vodomara, i smesta sam znao da je u pravu, što jesam razgovor dovelo do kraja.

Barbara je kući donela ostatke rođendanske torte od šargarepekoju je pravila Ana, međutim svi smo se još uvek oporavljali odšećerne kome koja je skoro nastupila. Umesto da jedemo, sve smopospremili i oprali. Moj sin i ja smo proveli još nekih dvadesetak minuta gledajući Trapere. Jedino vreme koje sam provodio sasvojim ocem izvan porodične pekarske radnje, u kojoj sam radiooš od svoje šeste godine života, bili su momenti, jedanput ilidvaput sedmično, kada bi mi dozvolio da sednem pored njega na

divan dok on pije pivo i onda gledamo utakmice bejzbola, igrekojom je on, kao imigrant, bio neobjašnjivo fasciniran. Nekolikovečeri, kada bi se odvažio da mi komentariše utakmice, bilo jemnogo dragocenije od najvećeg blaga. Nat nije pokazivao nikakavinteres za bejzbol, zapravo taj interes ga je napustio kada jeizgubio svoju početnu poziciju u juniorskoj ekipi. Ali, kakva godrazlika da postoji između generacija, on je skoro uvek provodio po


53/486

nekoliko minuta pored mene gledajući TV.Osim našeg iskazivanja strepnje zbog nesrećnog tima, ili zbog

razgovora o pravu, Nat i ja nismo imali tendenciju darazgovaramo. To je bilo u takvom hotimičnom kontrastu saBarbarom, koja je naprosto opsedala našeg sina svakodnevnimpozivima koje je on uglavnom ograničio na pozive u trajanju odednog minuta, čak i kraće. To bi još i narušilo preko potrebansporazum da nisam ispipavao njegovo trenutno stanje, znajući pritom da će opet skrenuti sa svih mojih pitanja.

- Kada izlazi tvoja zabeleška? Nat, koji je imao ambicije da budeprofesor prava, namerava da objavi članak u Iston lou rivjuu na

temu psiholingvistike i pravnih instrukcija. Pročitao sam već dvanacrta i ne mogu se čak ni pretvarati da sam ih razumeo.- Skoro da je sve gotovo. Ide u štampu ovog meseca.- Veoma uzbudljivo.Klimnuo je nekoliko puta kao da želi da izbegne nastavak

razgovora. –Je li u redu ako se ja ovaj vikend zatvorim u kolibu? -upitao je, aludirajući na porodični kuću u Skejdžonu. - Hteo bih dase na kratko izmaknem i da još jednom pregledam zabelešku. Nijebilo moje da pitam, ali bilo je sasvim sigurno da je Nat nameravaoda tamo otputuje sa svojim najboljim kompanjonom - samimsobom.

Natu je očigledno bilo dovoljno. Rekao je doviđenja svojoj majci,koja je u tom trenutku bila u svom području na netu pa čak nije niotpozdravila. Zatvorio sam vrata za njim i krenuo da pronađemsvoju aktovku. Barbara i ja smo se vratili našem uobičajenom stilu

i načinu življenja. Nije se čuo nikakav zvuk, televizor nije biouključen, mašina za pranje posuđa nije klepetala. Tišina jepredstavljala odsustvo svakog kontakta. Ona je bila u svom svetu,a u svom. Nisu se mogli otkriti ni radio talasi koji obično dolaze iznekakvog dubokog prostora. Ali, bilo je to ono što sam izabrao iono što sam, u šta sam sve češće verovao, i želeo.


54/486

Zadubljen u svoje naučno istraživanje, prebacio sam nakompjuter i markirao određena mišljenja, a potom proveriopristigle poruke, među kojima je bilo nekoliko rođendanskihčestitki. Oko jedanaest sati ušunjao sam se u spavaću sobu iprimetio da je Barbara, što je bilo neočekivano, još uvek budna.Na koncu, bio je moj rođendan. Pretpostavljam da ću biti pravislavljenik.

Sumnjao sam da seksualne aktivnosti među supružnicima udugim brakovima mogu i dalje biti raznovrsne, a samim tim naapstraktan način i interesantne, kao što su među parovima koji sesmuvaju u barovima. Od nekih prijatelja naših godina čuo sam čak

i komentare da je u njihovim odnosima seks već odavno prošlastvar. Međutim, Barbara i ja smo imali intenzivan seksualni život,verovatno nešto kao nadoknada za ostale manjkavosti u našembraku. Moja supruga je oduvek važila za veoma zgodnu ženu i jošuvek zapada za oči dok je, na drugoj strani, toliko mnogo njenihdrugova palo na niske grane i godinama se veoma promenilo.Šezdesetih godina, još kao devojka, njene prirodne kovrdže suposedele, ali se uglavnom kretala bez šminke uprkos svojim

godinama. Međutim i pored toga bila je prava lepotica, sapreciznim crtama lica. Radila je par puta sedmično po dva sata naopremi u našem suterenu, rutina koja ju je odvraćala odneraspoloženja i bolesti koja je vladala u njenoj porodici i koja jue održavala mladom. Uvek sam osećao navalu muškog ponosakoji bi se javljao kada bih je pratio i kada bih sa veomaatraktivnom ženom ulazio kroz vrata, i još uživam u pogledu na njudok leži u krevetu, naročito kada dva ili tri puta sedmično vodimo

ljubav. Tada se prisećamo. Tada se sjedinjujemo. U najčešćimslučajevima izgleda prozaično, ali na taj način je naš život upravoonakav kakav i treba da bude - za stolom u krugu porodice, a ubaru s prijateljima.

Međutim, ništa od toga nije se dogodilo te večeri. Čim sam došaou krevet shvatio sam da sam u potpunosti pogrešno pročitao šta je


55/486

trebalo da znači činjenica što je Barbara još uvek budna i što mečeka. Kada je nervozna, njeno lice postaje čvrsto. I upravo sadasve je bilo kao okovano.

Postavio sam joj jednostavno, ali krajnje opasno pitanje: - Učemu je problem?

Mrštila se i okretala ispod pokrivača. - Mislim da bi mogao najpreda porazgovaraš sa mnom - rekla je. Ta njena primedba mi je bilasasvim shvatljiva sve dok nije dodala. - O Kolu. Vilice su mi se istinski razmakle. - Kolu?- Ti misliš da se to ne tiče i mene? Ti si doneo odluku, Rasti, da

me mesecima staviš u predizbornu kampanju, a da o tome čak i ne

razgovaraš sa mnom. Zar misliš da ću biti u stanju da odem dopiljarnice posle treninga, sa kosom zalepljenom za obraze,smrdljiva poput čarape?

Istina je bila da je Barbara sve potrepštine iz piljarnice uglavnomnaručivala putem Interneta, ali ipak sam izbegao raspravu i nisampostavio pitanje „zašto da ne“.

- Zbog toga što bi moj muž bio besan. Pogotovo ako bi mi u tom

trenutku neko poturio mikrofon pod nos ili ukoliko bi mefotografisao.- Niko te neće fotografisati, Barbara.- Ako su tvoje propagandne poruke na televiziji, onda će svi

gledati m

Documents

Skot Turov~Nevin