GODINA XI BROJ 28 SPECIJALNO IZDANJE

SLOBODNA VOJVODINASLOBODNA VOJVODINAALEKSANDRA JERKOV:

KOLIKO KOŠTA PODRŠKA DSS-a NA IZBORIMA

NENAD ČANAK:

KOŠTUNICA OD VOJVODINE PRAVI RUSKI KOLHOZ

BOJAN KOSTREŠ:

ALEKSANDAR MARTON:

SISTEMATSKO UNIŠTAVANJE NAŠE IMOVINE

TODOR GAJINOV: Neophodno da građani Vojvodine, nezavisno od svojih političkih i partijskih opredeljenja, ustanu protiv dalje eksploatacije i pljačke Vojvodine. Građani Vojvodine to moraju učiniti ne samo zbog sebe, već i zbog svojih budućih pokolenja

MAJA SEDLAREVIĆ: Ono na čemu Liga socijaldemokrata Vojvodine insistira jeste da Vojvodina od prodaje NIS-a MORA da dobije onoliko novca kolika je vrednost resursa i imovine kompanije na teritoriji Vojvodine. Sedište čitave priče o reorganizaciji, privatizaciji i prodaji NIS-a predstavlja „Naftagas”. On je stožer kompanije, koji je u NIS ugradio svoje ime, svetski renome i 90 odsto kapitala. Toliko Vojvodini MORA da bude vraćeno

BRANISLAV POMORIŠKI: Ponuđena cena za celokupnu nacionalnu naftnu

kompaniju na nivou je manjem od njene četvorogodišnje očekivane dobiti

SLOBODNA VOJVODINASPECIJALNO IZDANJE

Naftna industrija Srbije je samo još jedno od imena koje je obeležilo devedesete godine. Kao što je sva Vojvodina i sve u njoj bilo poniženo, uprljano i okr-

vavljeno devedesetih, tako je i “Naftagas”, kičma vojvođanske privrede i jedno od najvažnijih preduzeća u bivšoj SFRJ, prevedeno integracijom sa dva malena preduzeća u central-noj Srbiji i trgovinskom mrežom “Jugopetrol Beograd” u Naftnu idustriju Srbije. Baš kao što su stvorene “Srbijašume”, “Srbijavode” i Radiotelevizija Srbije, fabrika laži i obmana koja do dana današnjeg nije prestala da obavlja tu svoju sram-nu funkciju. Slobodan Milošević je opoganio i zatrovao sve što je doticao. A sada vidimo da njegov najbolji učenik, dr Koštunica Vojislav, nastavlja da radi isto to, samo još beskru-puloznije i još sramnije.

Vojvođanima je “Naftagas” ukraden 1996. godine, kada je proglašen Zakon o imovini u vlasništvu Republike Srbije. Taj zakon, koji je pisao lično dr Vojislav Šešelj (potom optužen za najsramnije zločine činjene na prostorima bivše SFRJ u drugoj polovini 20. veka a mislim da bi pobedio i u evropskoj konku-renciji) zato da bi se zatrlo i uništilo sve što postoji u Vojvodini, pa i sama Vojvodina jer su prestali čak i imenom da je zovu, nego je postala anonimna “severna srpska pokrajina”.

Dakle, Vojislav Koštunica danas hoće da proda - protiv zakona, protiv ekonomske logike, protiv bilo čega što ima veze sa normalnim i zdravim razumom - imovinu svih Vojvođana ruskim tajkunima, zato što su mu potrebni da bi nastavio da vlada bez podrške i da laže bez zadrške.

Šta znači taj i takav ugovor, kakvim se pokušava privatizo-

vati Naftna industrija Srbije ili, da budem precizan, naš, voj-vođanski “Naftagas”? To znači da u narednih pet godina neće biti uložen nijedan dinar u zaštitu čovekove sredine u Vojvodini. To znači da će Pančevci biti trovani bez ikakvih ograničenja, da će Novosađani iz razbijene Rafinerije Novi Sad i dalje dobijati svakoga sekunda pretnju da će se zagaditi izvorišta vode i da će se ceo Novi Sad otrovati. Cela Vojvodina će postati još jedan ruski kolhoz koji će služiti samo tome da potomci istih onih koji su po Vojvodini harali, pljačkali i silovali (a toga se oni koji su tu živeli pre šezdesetak godina vrlo dobro sećaju) sada postanu gazde nad nama, koji ćemo, u najboljem slučaju, biti njihovi najamnici i nadničari.

To je samo još jedan od poteza kojim je Beograd, ovaj ins-titucionalni Beograd, pokazao koliko ga zdravlje i budućnost ljudi u Vojvodini ne interesuje i ne zanima. Jedino što je važno je borba za vlast, jedino što je važno je ko će koga gde podržati i ko će sa kim sklopiti, ma koliko nakaradnu, ali dovoljnu većinu da se može još pljačkati i još kinjiti sve ono što živi u Vojvodini.

Sve u svemu, Liga socijaldemokrata Vojvodine će se boriti. Rezultat te borbe će biti nepristajanje od sada pa zauvek na logiku sile i svršenoga čina, pljuvanja u lice zdravom razumu, zakonima i elementarnim ljudskim normama. To je ono zbog čega smo se formirali. Nije važno da li ćemo zbog toga dobiti ijedan glas ijednoga glasača. Nije važno da li ćemo zbog toga izgubiti sve buduće izbore. Važno je da posle toga nećemo morati da se stidimo pred decom.

Nenad Čanak

SLOBODNA VOJVODINA2

NENAD ČANAK O PRIVATIZACIJI NAFTNE INDUSTRIJE SRBIJE:

Koštunica od Vojvodine želi da napravi ruski kolhoz

U svetu ima bogatih i siromašnih zemalja. To se zna. Bogate zemlje shvataju šta za stanovni-ke njihovih zemalja znači očuvanje privrednih

resursa i u kolikoj meri to pozitivno utiše na živote građana. Siromašni su siromašni i u idejama i nema-ju mogućnosti da racionalno iskorištavaju pozitivne elemente svojih država.

Srbija je svojim dvadesetogodišnjim lutanjem pokazala da je moguće da se iz perioda relativne privredne i svakojake stabilnosti može ući u proces rastakanja bogatstva i pretvaranja u zemlju u kojoj građanai jedva sastavljaju prvi dan u mesecu sa petnaestim u mesecu.

Aktuelno pitanje privatizacije 51% Naftne indus-trije Srbije jedan je u nizu primera neodgovornog ponašanja kabineta Vojislava Koštunice.

Vojislav Koštunica, doduše, ne beži od kursa koji je zacrtan još u glavama akademika koji su osamdesetih godina u svom Memorandumu jasno podvukli kakvu Srbiju oni vide. Naravno, centralizo-vanu, tobože jaku, ali zapravo nikada slabiju.

Devedesete godine su za cilj imale ponižavanje vojvođanske autonomije i svođenje svega onoga što je imalo vezu sa prosperitetom Vojvodine na puko formalno postojanje.

Jedan od stubova privrede bivše Jugoslavije, a svakako, gigant privrede Vojvodine, Naftagas, u cilju slabljenja Vojvodine je, po odluci Slobodana Miloševića, stvorio Naftnu industriju Srbije. Naftagas je izgubio svoje ime i prezime i sa još nekoliko slabih i gotovo nepostojećih firmi iz Beograda nastao je produkt koji je za cilj imao iskorištavanje resursa Naftagasa i rudnog bogatstva Vojvodine u cilju jačanja pozicije tadašnje vlasti i kupovine socijalnog mira, naravno preko leđa građana Vojvodine.

Treba podsetiti da je Naftagas sedamdesetih i osamdesetih godina bio pravi nukleus razvoja vojvođanske privrede i da je svojim funkcionisanjem stvarao preduslove za razvoj ostalih grana privrede.

Naftagas je u bivšoj Jugoslaviji vodio pravu tržišnu borbu sa hrvatskom naftnom kompanijom INA. Konkurencija je učinila Naftagas sposobniom i fleksibilom firmom koja je donosila profit.

Snaga “vojvođanskog diva”, kako su Natagas nazivali, ogledala se i u finansiranju projekata iz

oblasti infrastrukture, kulture , sporta, nauke i teh-nologije.

Zrenjaninski rukometaši stigli su do vrha Evrope upravo zbog snage sponzora. Bila su to vremena pune snage našeg Naftagasa.

Nažalost potom je došlo vreme Slobodana Miloševića, a kasnije i Vojislava Koštunice. Obojica su smatrali da je Nemanjina ulica u Beogradu mesto iz koga se određuje sve u ovoj država.

Naftagas, odnosno NIS su plen beogradskih ljubitelja vojvođanskih bogatstava. Odlučili su u ime Vojvođana da od njih bolje znaju šta su nafta i gas, ko treba da vodi naftnu kompaniju, a sasvim je sigurno da u Nemanjinoj ulici smatraju da su nalazišta nafte i gasa na Avali ili Vidikovcu a ne u Mokrinu,Elemiru,Jermenovcima ili Turiji.

Ekonomski stručnjaci su još pre godinu dana upozoravali na želju kruga ljudi koji vodi premijer Koštunica da se Naftna industrija Srbije bez tendera proda ruskoj kompaniji Gasprom.

Spominju se vredni energetski projekti koje bi Rusi realizovali u Srbiji, spominje se i snaga Gasproma a retko ko spominje ponižavajuče uslove i nisku cenu koju bi Rusi platili za ovo vojvođansko bogatsvo.

Bratska Rusija i njen energetski pulen Gasprom prihvatanjem ove loše ponude napravili bi dobar posao. Ali šta je sa drugim bratom? Sa Srbijom.

Retko ko zna da Srbija plaća ruski gas skuplje od Nemačke i Francuske. Prava ljubav, nema šta.

Ista je priča i sa poslom oko privatizacije većin-skog dela NIS-a.

Kolač bi vrlo jeftino došao u ruke Gasproma i na taj način bi Srbija ostala bez 51% jedne od osnove svoje privrede.

Kao i prilikolm pominjanja Kosova i Metohije i u slučaju Naftne industrije Srbije, Vojislav Koštunica i njegovi saradnici ne pominju građane i njihove intere-se. Ko pominje interese hiljade radnika koji rade u našoj naftnoj kompaniji? Koštunica ne.

Retko gde se mogu proči-tati podaci koji govore o nera-cionalnom korištenji natnih nalazišta u Rusiji, a to bi u slučaju ove privatizacije moglo značiti gubitak posla za hil-jade vojvođanskih radnika. Nesretan ulazak u ovu epi-zodu sa Gaspromom bio je nepotreban. Stručna javnosti i ekonomsiti smatraju da je privatizacija NIS-a potrebna ali ne na ovaj način.

Tender i tržište predstavljali bi polje za pravu utakmicu koja bi i dovela do novog vlasnika NIS-a. Naravno da bi i Gasprom bio u igri ali prostora bi bilo i za Mol, OMV...

Ali, Vojislav Koštunica očito žarko želi da pokloni nešto što su generacije Vojvođana gradile, jer je već puno puta pokazivao veliku privrženost “finanskijskim vrednostima” Vojvodine.

Sledeće godine proslaviće se šezdeset godi-na od formiranja Naftagasa. Premijer Koštunica želi tih šest decenija da obriše gumicom i da poruči naftašima i svim građanima Vojvodine da nisu važni.

Prevarili ste se Premijeru, tako neće moći!

NAFTAGAS ILI...

Priča o sistematskom uništavanju vojvođanske imovine

Piše: Aleksandar Marton

SLOBODNA VOJVODINASPECIJALNO IZDANJE

Politička scena u Srbiji je došla do svog usijanja. U svoje-vrsnom referendumu za i protiv daljih evropskih integracija i povratka u izolaciju naziru se i obrisi novih medjusobnih

odnosa medju koalicionim partnerima u Vladi Republike Srbije. U nategnutoj šahovskoj partiji koja sve više ulazi u cajtnot brzopo-tezno se razmenjuju figure.

Osnovna karakteristika ovako figurativno iskazanih procesa jeste vidno odsustvo balansa između donetih političkih odluka i ekonomskog interesa onih koji su izabrali aktere ovih političkih odluka. To se najjasnije očituje na najsvežijem primeru tzv. postig-nutog sporazuma o prodaji nacionalne naftne kompanije Rusima sa jedne strane i potpuno uočljivog kontinuiteta urušavanja same vrednosti kompanije od početka 90-tih do danas.

Dakle, sporazum, koliko znamo, predviđa prodaju (bolje reče-no – rasprodaju) najvrednijeg srpskog resursa direktnom pogod-bom po višestrukoj nižoj ceni od bilo koje do sada spominjane, a to je cena od 400 miliona evra plus 500 miliona evra investicija

u narednih pet godina. Iako se ovaj posao od strane premijera i njegove Vlade pokušava proglasiti kao veoma dobar za građane Srbije, očigledno je da fale odgovori na mnoga pitanja.

Prvo, ponuđena cena je više nego duplo manja od trenutne knjigovodstvene vrednosti NIS-a, a znamo iz iskustva tenderskih i aukcijskih prodaja da su postizane cene po pravilu bile daleko iznad knjigovodstvenih vrednosti čak i kod mnogo manje atraktiv-nijih preduzeća nego što je nacionalna naftna kompanija.

Drugo, samo jednogodišnja vrednost nafte i gasa koji se ispum-paju sa vojvođanskih polja jednaka je ponuđenoj kupoprodajnoj ceni i, treće, ponuđena kupoprodajna cena je na nivou manjem od četvorogodišnje očekivane dobiti nacionalne naftne kompanije.

I ne nabrajajući dalje, kada se uzme u obzir da se prodaje sve, dakle đuture, od rafinerija preko 500 benzinskih pumpi, komplet-nog srpskog tržišta sa monopolom koji je NIS zadržao do današ-njih dana kao i sva ogromna nepokretna i pokretna imovina, ne mogu ,a da ovakvu prodaju ne doživim kao skandaloznu. Setimo se da je od početka 90-tih do danas svaka velika prevara i otimačina bila praćena odgovarajućom «veličinom političkih i nacionalnih ciljeva».

Milošević je 1992. pod parolom stvaranja velike i moćne naci-onalne kompanije zapravo uništio tada zaista moćnu kompaniju Naftagas i stvorio parazitski sistem NIS-a. To nas je uvelo u vreme 90-tih kada benzina na pumpama nije bilo već smo ga točili na ulici na litar iz coca-cola boca dok je na drugoj strani mali broj privilegovanih sticao ogromna bogatstva, a kompanija je tonula sve dublje i dublje.

Sledeću veliku pripremu za sličnu «rabotu» počela je Koštuničina Vlada nakon 2004. godine kada je napravila potpuno nerazumnu i neracionalnu reorganizaciju NIS-a. Ni njemu nisu falili veliki politički i nacionalni ciljevi kao što je «reorganizacija u korist podizanja poslovnih performansi sistema u cilju postizanja više cene na svetskom tržištu prilikom privatizacije.»

I evo stigli smo i do ove cene koja je višestruko manja od bilo koje do sada ponuđene, a koja se obrazlože tzv. geostrateškim i političkim interesima.

Čak i najupućeniji u materiju i sporazum od tih tzv. političkih i geostrateških razloga ne mogu nabrojati ništa više od prolaska

«kraka» magistralnog gasovoda kroz našu zemlju kao i prijatelj-stva sa Rusijom.

Što se tiče magistralnog gasovoda on prolazi kroz Bugarsku i njegovu važnost potvrdila je i težina posete predsednika Putina Bugarskoj. Kroz našu zemlju ipak prolazi samo krak sa maksi-malnim dometom do BiH oko čijeg kapaciteta se još uvek vode pregovori ,ali je izvesno da će to biti kapacitet svega par puta veći od potreba naše zemlje. Dakle, potpuno je jasno da benefiti od pro-laska ovako definisanog «kraka» ni izbliza ne mogu alimentirati ovako nisku ponuđenu cenu za celinu nacionalne naftne kompani-je. Što se pak ruskog prijateljstva tiče, kao političkog argumenta, on nikada nije bio jasno iskazan bar kada su cene energenata u pitanju, jer smo čak i u najtežim danima za našu zemlju, a to je vreme ekonomske blokade, imali cene koje su bile na istom nivou ili čak više od zemalja zapadne Evrope.

Iz svega iznetog, jasno se vidi da brzopoteznu partiju šaha sa brzom razmenom figura, odnosno političku prodaju najvrednijeg nacionalnog resursa treba hitno zaustaviti. Ovako važan posao ne sme se raditi bez jasne saglasnosti onih koji su taj resurs dece-nijama stvarali i čije je to vekovno nasledje, pri čemu građani Vojvodine imaju pravo da budu pitani i da iskažu svoje mišljenje.

Bojan Kostreš

SLOBODNA VOJVODINA3

PRIVATIZACIJA NIS-a:

Političku prodaju najvrednijeg nacionalnog resursa treba hitno zaustaviti!

Kostreš: Tražimo informacije o privatizaciji NIS-a

Predsednik Skupštine AP Vojvodine Bojan Kostreš obratio se predsedniku Vlade Republike Srbije Vojislavu Koštunici sa zahte-vom da Vlada Republike Srbije pruži sve relevantne informacije

o pregovorima koji se vode povodom predstojeće privatizacije Naftne industrije Srbije.

“Smatram da privatizacija NIS-a ne može da bude obavljena bez saglasnosti vojvođanske administracije, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog činjenice da su vojvođanske kompanije na čelu sa “Naftagasom” činile većinski deo u konsolidovanom bilansu NIS-a prilikom njegovog osnivanja, da se rafinerije u Novom Sadu i Pančevu nalaze na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, kao i sva nalazišta nafte i gasa, i da je u krajnjoj liniji sedište NIS-a u Vojvodini. Skladište gasa u Banatskom dvoru nalazi se, takođe, u našoj pokrajini. Ovde se radi o isuviše važ-nom poslu da bi on mogao biti okončan bez uvažavanja svih relevantnih institucija”, izjavio je Kostreš.

On je dodao da je”Naftagas” deo imovine koja je oduzeta AP Vojvodini u vreme Slobodana Miloševića i za koji Pokrajina očekuje da bude vraćena. Ova respektabilna kompanija izgrađena je od novca građana Vojvodine i stoga je u najmanju ruku pošteno da se građani Vojvodine pitaju u ovom slučaju.

Poznata je sentenca da laž postaje istina kad se stalno ponavlja. U Srbiji to je modifikovano, pa se može reći

„lupaj što više gluposti i postaće istina, a i ako postoji neko ko će shvatiti da to nije istina, neće moći da objasni šta jeste a šta nije istina, jer će sve postati potpuno irelevantno u gomili neistine i laži“. Čovek treba da bude malo bezobrazan ili lenj pa da ne uoči gluposti koje se plasiraju povodom pitanja prodaje (čitaj poklanjanja) NIS-a. Priča se o svemu i svačemu, daju se famoz-ne izjave od strane predstavnika Vlade Republike Srbije, poput izjave da će Srbija dobiti magistralni deo gasovoda koji će omogućiti i veliki prihod zemlji, ili poznatog minista za sve, svašta i ništa Bubala, koji je kazao da će Srbija zahvaljujući ovoj saradnji sa Rusijom, biti energetski lider na Balkanu, što će dati zamah ogromnom razvoju, pre svega, srpske privrede. Iako to nigde ne piše, predstavnici Vlade, u čemu se poseb-no ističe neinformisana strana, žele da kažu građanima da nema potrebe da se brinu, jer će novaca biti na bacanje, a da pri tome neće morati ništa da rade osim da sede na cevi gasovoda i drže ruku na ventilu. Živeće kao nikad do sada, ništa ne radeći, a pri tome će još biti i obezbeđeni energentima gasa, ako budu dobri, i nafte. Sve je to samo po sebi potpuna besmislica ako će ovaj gasovod biti samo jedan krak koji će ići do Bosne i Hercegovine. Kad se doda i to da će biti (samo) čitavo jedno skladište gasa u Banatskom Dvoru, moći ćemo naizad da ostvarimo san o novom pristupu ostvari-vanja naše hegemonije nad Balkanom, a da, pri tome, nikome neće biti hladno, jer ćemo imati velike gasne rezerve (samo radi

poređenja, Mađarska ima 20 podzemnih skladišta prirodnog gasa i kompaniju koja se isključivo bavi skladištenjem isotg, što znači da ne možemo biti ni konkurencija). Drugim rečima, mi ćemo onu narodnu „nema zime“ pretvoriti u delo.

Naravno, ta istina do koje želimo doći u ovoj epohalnoj priči o ponovnoj i najvećoj pljački Vojvodine, je sve samo ne ovo. Lično me pogađa da od mene i svih nas Vojvođana prave kretene.

Ako je ugovor sa Gaspromom baš toliko dobar i ako nam „(t)južni tok“ toliko puno znači i donosi, zašto onda ne damo moguć-nost i da drugi nešto punude u privatizaciji NIS-a. Priča oko toga da je ovo strateško pitanje Srbije, jer će imati neke beneficije,

su toliko smešne da su uvredljive. Da li se igde govori o tome da ćemo imati smanjenu cenu nafte, pa dok bi naši susedi plaćali 100 dolara po barelu, mi ćemo plaćati 20 ili 30% manje. Isto važi i za gas. Naravno da se ne spominje, jer svet funkcioniše po principima ekonomije koji su svugde isti, pa čak i kod Rusa. Ne spominje se i zato što je Gasprom firma koja se bavi eksplatacijom i prodajom zemnog gasa, ne nafte niti naftnog gasa! Primera radi, Nemačka, kao najveći potro-šač ruskog gasa, ima benificiranu cenu. To nije zato što je Merkelova (ili Šreder pre nje) popila koje piće sa Putinom, razmenivši pri tome par mudrih misli, već zato što Nemci kupuju na veliko i redovne su platiše. Za razliku od „večitih neprijatelja“ Nemaca, veli-ki i večiti prijatelji i braća Belorusi, su izgubili privilegovanu cenu baš zbog toga što nisu na vreme isplaćivali svoje obaveze prema Gaspormu. Da li stvarno neko može onda da poveruje da će Rusi prevlačiti 1.500 km gasovoda do Srbije da bi onda Srbi mogli da određuju kome će davati gas i koliko, da će moći da imaju sniženu cenu i još da imaju neki tajanstevni profit. Kad se kaže da je Srbija strateški partner Gaspromu, to ne znači da će Srbija uživati neke od pomenutih privilegije, nego, kako stvari stoje, znači da je to jedno interesantno tržište koje treba obezbediti i osigurati, a još bolje kupiti za najmanje četiri puta manju cenu od početne (bez tendera), udariti monopol na uvoz i prodaju gasa i nafte do 2012. godine (iako se po najnoviji informacijama od ovoga izgleda odustaje u nekim segmentima), ako je ikako moguće uzeti izvore nafte i gasa koji obezbeđuju 20-25% tog tržišta, iskoristiti dve rafinerije koje su dovoljne da obezbeđuju

preradu nafte za to tržište i reći domorodci-ma kako ste braća. Zanimljivo je dodati još i opasku da se sve to radi u momentu kada je barel nafte na svetskom tržištu 100 dolara, što je ubedljivo najveća cena ikada ovog energenta i kada svako brine da obezbedi sebi ne samo tržište prodaje nafte nego i izvorišta nafte i zemnog gasa (prosečna cena na svetskom tržištu barela nafte od 1947. do 2007. godine bila 26.16 dolara!). To sve bi trebalo da prati jedan prigodan program, koji bi regrutovao javno mnenje i koji bi imao za cilj da se građanima „objasni“ kako je to najbolje u „našem“ interesu i da, kao što sam ranije napomenuo, usled gomile laži, prikaže da će „naše“ Kosovo i Metohija postati „naše“ kao nikada do sada. Jedan od takvih programa je i davanje titula „počasni građanin“ mnogih opština i grado-va, između ostalog i Novog Sada, predsed-niku Vladimiru Putinu, iako ne znamo koji bi to bio valjani razlog za to, jer taj čovek nije nikada ni bio u ovom gradu niti je ikada ura-dio nešto za Novi Sad. Verovatno će i njemu biti neprijatno kad čuje da, pored toga što je jedno veliko rusko preduzeće dobilo na poklon preduzeće koje se naziva NIS (koje uključuje i tržište od 8 miliona ljudi, monopol na prodaju samo tvojih produkata), dobio i titulu počasnog građanina grada u kome se nalazi sedište te kompanije.

Povezivanjem budućeg položaja Kosova i poklanjanjem NIS-a je zanimljiva ideja, ali i besmislena, jer se mnjenju na mala vrata treba predstaviti da ćemo imati, pored „beneficija“, i obezbeđenu poziciju Kosova unutar granica Srbije (iako ovo sve više liči na još jedan lep primer oksimorona). Opet se od strane većine beogradske elite koristi

famozni džoker u vidu nacionalnih emocija, koji se, nažalost, i dalje zloupotrebljava kada se ne daju prava rešenja. Mada, kad se malo bolje pogleda, nije ni vladajući politički establišment u Beogradu tako naivan. Pa ne poklanjaju nešto što je skroz njihovo, već nešto što je po nekim procenama samo 10% njihovo, dok je drugih 90% nešto što je vojvođansko, od bušotina, preko rafinerija, pa do benzinskih pumpi.

Ukratko, njihova strategija se svodi na: pričaj puno neistine, iznosi različite priče, obećaj da je to za dobrobit naše dece, ali i nas koji ćemo bez rada biti bogatiji, podrivaj osećaj važnosti, reci da će se time sprečiti otcepljenje KiM-a, usput dodeli neka ordenja i priznanja i što je najvažnije pokloni tom zamišnjenom prijatelju stvar koja nije tvoja. Ono šta nas interesuje, jeste šta dobijaju građani Vojvodine sa svim ovim. Šta dobijaju oni koji su najviše u sve to ulagali, počevši od toga da se sva nalazišta nafte i prirodnog gasa nalaze tu, da su generacije radile (ne)posredno od ove kompanije (samo u ovom trenutku u NIS-u radi 10.000 ljudi), da se infrasktruk-tura Vojvodine dobrim delom gradila od prihoda naftne industrije, pa sve do toga da su i građani Vojvodine, voda, vazduh i zemlja bili, i dalje jesu, izloženi zagađenju od prerađivanja nafte.

Vreme je da prestanemo biti pasivni i da shvatimo da je pitanje poklanjanja NIS-a jasna i ekonomski nedvosmislena tema koju možemo sprečiti i okrenuti u našu korist samo ako to što pre shvati većina građana Vojvodine i ne zaboravi kada budu dolazili naredni izbori i sete se ko je i šta uradio na njihovu štetu.

Uputstvo: Kako pokrasti vojvođansku imovinu

Piše: Aleksandar Jovanović

Srbijanska vlada je u svom stilu – dakle, maglovito i nejasno, ali zato vrlo orkestrirano – najavila

prodaju nacionalne naftne kompanije – Naftne industrije Srbije (NIS-a), koju građani naše zemlje očekuju sa poseb-nom pažnjom, s obzirom da se radi o najvrednijem nacionalnom resursu. Vest je plasirana putem objavljivanja “pisma o namerama” ruskog Gasproma, koje nosi, blago rečeno, veoma čudan i zagonetan naslov: Pozadinski dokument – “Gasprom” i Srbija. I to sve baš u vreme kada im je (punoletnim građani-ma) od strane Vlade RS, obećana bes-platna podela akcija javnih preduzeća, među kojima je najveće očekivanje bilo upravo od akcija NIS-a. Sve je, dakle, plasirano tako da neupućeni, a takvi su, nažalost, gotovo svi naši obični građani, ne mogu razumeti ništa, izuzev da je postupak prodaje u toku i da o tome odlučuje Vlada Republike Srbije.

ONI MALO UPUĆENIJI MOG­LI SU NASLUTITI BAR JOŠ TRI BITNE STVARI:

Prvo, da se radi o neposrednoj pogodbi, dakle o prodaji bez moguć-nosti učešća većeg broja zainteresovanih kupaca i to po ceni višestruko nižoj od svih do sada pominjanih, tj. po ceni od 400.000.000 evra, plus investicije od još 500.000.000 evra u narednih pet godina.

Drugo, da je predmet prodaje celo-kupna imovina sa ukupnim srpskim tržištem i monopolom koji je NIS na tom tržistu imao. Dakle, sve ide ,,đutu-re’’ – od ukupne proizvodnje nafte i gasa, rafinerija, više od 500 benzinskih pumpi do podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i ostale ogromne nepokretne i pokretne imovine.

Treće, da su ovakva cena i model “prodaje” uslovljeni političkim razlo-

zima. Jer, kako kaže ministar Bubalo, Vlada vodi računa o “geostrateškim” razlozima. Pre bilo kakvog komentara treba znati šta u ovom momentu zaista čini našu nacionalnu naftnu kompaniju i koliko to vredi na nepristrasnom svet-skom tržištu?

Kao reper uzmimo samo tri poređen-ja. Počnimo od knjigovodstvene vred-nosti NIS-a od oko 1.400.000.000 dolara (oko 950.000.000 evra), koju je nezavisna revizorska kuća potvrdila više puta. Već na prvi pogled je jasno da je ponuđena cena više nego duplo manja od puke knjigovodstvene vred-nosti. A znamo iz iskustva dosadašnjih aukcijskih i tenderskih prodaja da je

kod mnogo manje atraktivnih preduzeća postizana-ostvarivana cena bila daleko iznad njihovih knjigovodstvenih vred-nosti. Dalje, ukoliko uzmemo vrednost samo jednogodišnje eksploatacije nafte sa vojvođanskih polja, koja iznosi nešto preko 650.000 tona (oko 4.000.000 bare-la) po minimalnoj očekivanoj ceni od 100 dolara po barelu, dobijamo iznos od 400.000.000 dolara. Kada tome dodamo i proizvodnju gasa od oko 250.000.000 kubnih metara godišnje, izlazi da je ponuđena cena za celokupnu nacionalnu naftnu kompaniju manja od vrednosti sirove nafte i gasa koji se besplatno ispumpaju sa vojvođanskih polja za samo jednu godinu!!!

Ili, da napravimo još jedno poređen-je. Menadžment kompanije i Vlada naja-vili su da će Kompanija po završnom računu iskazati dobit od 9.000.000.000 dinara, odnosno oko 112.500.000 evra.

To znači da je ponuđena cena za celokupnu nacionalnu naftnu kompaniju na nivou manjem od njene četvorogodiš-nje očekivane dobiti???

S druge strane ovih argumenata, na drugom tasu, stoje maglovito iskazani politički i geostrateški razlozi. Čak i oni najupućeniji ne mogu nabrojati ništa više od prolaska “kraka” gasovoda Južni tok kroz Srbiju i političkog prijatelj-stva sa Rusijom. Što se tiče gasovoda, ponuđen je samo “krak” čiji je mak-simalni domet Bosna i Hercegovina, dok magistralni gasovod prolazi kroz Bugarsku. Svi potencijalni “benefiti” od prolaska “kraka” ni izbliza ne alimen-tiraju ovako nisko ponuđenu cenu za celinu Kompanije.

A što se tiče ruskog prijateljstva, ono nikad, bar kada su cene energenata koje od njih uvozimo u pitanju, nije

bilo jasno potvrđeno, jer smo plaćali praktično iste ili više cene u odnosu na druge evropske zemlje. Na primer, Nemačka kupuje gas i do 20 odsto jeftinije od nas, jer poručuje veće količine i plaća redovnije. Dakle, kod naših prijatelja Rusa već odavno važi pravilo da mi jesmo braća, ali nam “kese” nisu sestre.

Napokon, ako čak i zanemarimo sve napred izloženo, ostaje pitanje ministru Dinkiću i Vladi čiji je član. Da li je obećanje od oko 1.000 evra besplatnih akcija javnih preduzeća po glavi punoletnog stanovnika naše zemlje bilo “ludo rado-vanje”? Jer, čak i ekonomski amateri znaju da ovako obećani iznos besplatnih akcija i ovakva ponuđena cena za NIS ne mogu ići zajedno...

DANAS, 21. januar 2008.

SLOBODNA VOJVODINA4 SPECIJALNO IZDANJE

KOLIKO ZAISTA VREDI NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE I ŠTA (POVLAŠĆENI) KUPAC DOBIJA:

Loša prodaja gora od rasprodaje!

Jedina domaća naftna kompanija već više od petnaest godina biva sistematski uništavana. Sunovrat naftne industije u našoj zemlji počinje 1991. godine kada je uka-

zom tadašnjeg predsednika Jugoslavije formiran NIS. Najjači razlog za to je netržišno poslovanje. Nakon svih preživljenih nedaća, sada neko hoće da pokloni NIS Rusima i zadrži monopol, čime će se nastaviti propadanje ovog već pokleklog «slona».

Zbog čega je ovo pitanje bitno za sindikate, za zaposlene u NIS-u, ali i za građane Vojvodine i Srbije? Svi smo očevici da je NIS, kao uostalom i sva druga javna preduzeća, predmet podele plena među strankama vladajuće koalicije. Njih apso-lutno nije briga kako će zaposleni i građani proći u procesu privatizacije. Oni samo razmišljeju o sebi i o tome koliko će koja stranka biti dobra po okončanju tog procesa. Da imalo vode računa o zaposlenima i građanima, taj proces bi odavno bio gotov. Zaposleni bi dobili svoje akcije koje im pripadaju i sigurnost radnog mesta, a građani liberalizovano tržište deri-vata. Nafta i gas bi bili mnogo kvalitetniji, odnosno bili bi to derivati po evropskim standardima.

Prenošenje sedišta NIS Petrola u Beograd je sledeća u nizu prevara koja se dogodila nakon Miloševićevog ukaza. Vojvodina, njeni građani i zaposleni u NIS-u, koji su većinom Vojvođani, u tom slučaju ostaju kratkih rukava. Prevara i oti-mačina, koje slede predajom, a ne prodajom NIS-a Rusima biće još pogubnija po sve nas. Privatizacija bez javnog tendera pogubna je za sve. Sindikati su tu da štite interese zaposlenih implementacijom kolektivnih ugovora i socijalnog programa. Mi u NIS-u trenutno nemamo kolektivni ugovor u kom je utvrđena cena rada. Isti je slučaj i sa socijalnim programom – ne postoji. Mi možemo samo da pretpostavimo šta će nam se desiti nakon pogodbene privatizacije. Takođe, veoma su nam korisna i iskustva naših kolega iz kompanija koje su Rusi već kupili. Prvi i nama najbliži primer je Lukoil-Beopetrol. Dolaskom Rusa zarade su konstantno padale, vršen je pritisak na zaposlene, a o unovčavanju akcija nije bilo ni reči. Drugi primer je Bugarska, gde su zaposleni čak i fizički maltretirani kada bi samo spomenuli veće zarade ili bolje uslove za rad. Treći primer je Rumunija. U tamošnjoj rafineriji Rusi su prerađivali sumpornu naftu koju, naravno, nisu modernizovali, jer su znali da će sumpor brzo nagristi cevovode, kolone i ostalo. Rafinerija je radila oko četiri godine, onda je zatvorena i isečena u staro gvožđe. Preko tri hiljade radnika je ostalo bez posla.

Zar i nas treba da zadesi takva sudbina? Svako ko na dogovorni način želi da proda NIS treba da ima na umu da čini zločin prema zaposlenima u NIS-u, njihovim porodicama, a i građanima prvenstveno Vojvodine, a zatim i cele Srbije.

Neko će posle ovoga reći da je naš sindikat autonomaški. Da, jeste, ali za svoje novčanike, svoje porodice, svoju opšti-nu. Šta će se desiti sa porodicama kada zaposlenima padne kupovna moć, a samim tim i standard? Šta će biti sa rudnom rentom koju NIS isplaćuje opštinama iz čijeg atara se eksploa-tišu gas i nafta? Ta renta predstavlja značajnu stavku u budže-tima tih opština. Na sva ta pitanja je veoma lako odgovoriti. Raspištite javni tender! U njemu moraju biti jasno naznačena sva pitanja. Sastavni deo tenderske dokumentacije mora biti i kolektivni ugovor. I socijalni program. Pa ko ponudi više neka i pobedi.

Treba dodati još i to da samo godišnja proizvodnja nafte i gasa iznosi bezmalo onoliko koliko su Rusi ponudili. A gde su svi objekti? Rafinerije? Benzinske pumpe? Hoteli? Postavlja se pitanje da li podrška Vojislava Koštunice Borisu Tadiću košta građane Srbije preko milijardu dolara?

Sava Blagojević, predsednik Konfederacije sindikata Vojvodine

REČ SINDIKATA

Pogubna privatizacija

Piše: mr Branislav Pomoriški

Najuspešniji period u razvoju AP Vojvodine i u životu građa-na Vojvodine bile su godine

njene realne autonomije od 1974. do 1989. godine. Građani Vojvodine, nepo-sredno i putem organa AP Vojvodine (Skupština, Izvršno veće i drugi organi) upravljali su i raspolagali svim materi-jalnim dobrima na teritoriji Vojvodine. Građani Vojvodine svojim umom, svojim vrednim rukama i racionalnim rasuđivanjem ostvarili su kako ukup-ni razvoj Vojvodine tako i lični, eko-nomski, kulturni, obrazovni i civiliza-cijski standard.

Vojvođani su dokazali da su spo-sobni da organizuju sopstveni život, ali i da doprinose razvoju ne samo Srbije, nego i zajedničke države Jugoslavije. Vojvodina je uredno izvršavala svoje obaveze prema budžetu Jugoslavije i prema Fondu za podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih republika i pokra-jine Kosovo i Metohija. Posle podmi-renja tih obaveza, celokupnim dohot-kom ostvarenim u Vojvodini, upravljali su i raspolagali građani Vojvodine. U tom periodu zaustavljeno je i relativno zaostajanje u razvoju Vojvodine u odno-su na druge učesnike jugoslovenske federacije.

Svoju razvojnu politiku Vojvođani su zasnivali na svojim prirodnim resur-sima i komparativnim prednostima. Razvojna politika ostvarivala se i na bazi proizvodnje i prerade vojvođanske nafte. U tim godinama Vojvodina je iz svojih izvora crpela između 1.000.000 i 1.200.000 tona sirove nafte godišnje. Veću proizvodnju nafte u Jugoslaviji ostvarivala je samo Hrvatska (oko 3.000.000 tona godišnje). Sa pro-izvodnjom od 1.200.000 tona godišnje Vojvodina bi mogla da pokrije sopstve-ne godišnje energetske potrebe. Istina, naftom iz vojvođanskih i hrvatskih izvora nikada nisu samostalno raspola-gale ni Vojvodina ni Hrvatska, jer se sva nafta iz vojvođanskih i hrvatskih ležišta slivala u jedinstveni naftni fond SFRJ, iz koga su po jedinstvenoj ceni pokri-vane energetske potrebe cele SFRJ na Jedinstvenom jugoslovenskom tržištu.

Na bazi vojvođanske nafte Vojvo-đani su izgradili svoju organizaciju "Naftagas", koja je docnije transfor-misana u Naftnu industriju Srbije. Kao kvasac svih značajnih investicija u Vojvodini u tom periodu služio je dohodak ostvaren iz proizvodnje nafte i prehrambene industrije.

Nažalost, takav razvoj Vojvodine nasilno je prekinut pokušajima Slobo-dana Miloševića da od Jugoslavije stvo-ri Srboslaviju. Podsticanjem i bujanjem srpskog nacionalizma režim Slobodana Miloševića podstakao je i mobilisao nacionalističke snage i u drugim repub-likama bivše Jugoslavije. Rezultati takve politike Slobodana Miloševića su katastrofalni, jer se samo Jugoslavija raspala u krvavim sukobima i ratovi-ma, "u kojima Srbija nije učestvovala" kako je to demagoški tvrdio Slobodan Milošević.

Prva žrtva megalomanije Slobodana Miloševića bila je, nažalost, baš Vojvodina, najrazvijeniji i u kultur-nom i civilizacijskom pogledu najug-ledniji deo republike Srbije. Iznuđenim amandmanima na Ustav iz 1974.

godine, ustavnim pučem započeto je razaranje Vojvodine koje je dovršeno Miloševićevim ustavom iz 1990. godi-ne. Vojvodina je izgubila zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, a time i pravo na raspolaganje i upravljanje svojim resursima.

Suprotno čak i Ustavu iz 1990. godine Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine izvr-šena je nacionalizacija svih materijalnih dobara (osim sredstava u ličnoj svo-jini građana) u korist Republike Srbije. Srbija je postala najcentralizovanija zemlja u Evropi a lokalne samouprave i AP Vojvodina su zadržale samo for-malna obeležja, jer su lišene materijalne osnove svoga razvoja i opstanka.

Ovu protivustavnu nacionalizaciju crveno-crna koalicija (SPS, SRS i JUL) izvršila je kada je uočila da je započeto urušavanje autokratske vlasti Slobodana Miloševića i njegovog najmilijeg opozi-cionera, a kasnije i koalicionog partne-ra, na izborima 1996. godine, osobito na lokalnom i regionalnom nivou.

Revolt građana cele Republike Srbije srušio je crveno-crnu koaliciju 2000. godine. Međutim građani Srbije su posle toga progutali i jednu obmanu, jer nisu srušene i glavne poluge vlasti crveno-crne koalicije. Zato je i novi Ustav Republike Srbije iz 2006. godine zadržao sve bitne karakteristike vlasti crveno-crne kaolicije. Novim Ustavom Srbija je samo prividno i formalno decentralizovana, jer je organizacija države i upravljanje materijalnim dob-rima i dalje centralizovano u rukama državne vlasti Republike. Ni novi zako-ni o organizaciji Republike i o lokalnoj samoupravi ne obezbeđuju decentrali-zaciju odlučivanja i upravljanja mate-rijalnim dobrima, jer će to, navodno, biti učinjeno nekim budućim zakonima, kada ih bude i ako ih bude.

Zato se i tranzicija u Srbiji ostvaruje u neraskidivoj interesnoj povezanosti vla-dajuće političke i ekonomske oligarhije. U procesu privatizacije građani Vojvodine se i dalje pljačkaju. U tom procesu u toku je nemilosrdno socijalno raslojavanje, jer je na jednoj strani svorena bahata politič-ka i ekonomska oligarhija, a na drugoj strani sve se više širi masa osiromašenih građana na granici socijalne egzistencije. Sa puno osnova može se prognozirati da takvo stanje može izazvati i socijalnu eksploziju u Srbiji.

Iako se od građana Srbije još uvek skrivaju neki bitni elementi oko konce-sije autoputskog pravca Horgoš-Požega, ipak je dovoljno jasno da se metodom hajdučije od dohotka sa poluizgrađenog i izgrađenog autoputa u Vojvodini finan-sira izgradnja novog autoputa izvan sistema evropskih koridora. Nažalost, sa ovom koncesijom pljačka građana Vojvodine se ne zaustavlja. Naprotiv, ne transparentna događanja koja se sada odvijaju oko Naftne industrije Srbije dokazuju da se daleko od njihovih očiju ali preko leđa građana Vojvodine pri-premaju nove podvale.

KO dANAS OdLUČUJE O VOJVOđANSKOJ NAfTI?

Nafta, zajedno sa gasom, je danas najznačajniji izvor primarne energije u svetu. Zato svaka oscilacija u proizvod-

nji i prometu nafte i gasa izaziva eko-nomske potrese globalnog karaktera. Istovremeno, bogatstvo ili siromaštvo naftom danas opredeljuje i ekonomski prosperitet i usporeni razvoj u mnogim zemljama. Bogatstvo naftom obezbeđu-je najviši ekonomski prosperitet, baš kao što siromaštvo naftom ugražava ekonomski i tehnološki razvoj.

I bivša Jugoslavija i današnja drža-va Srbija, nažalost, spadaju u energetski siromašne zemlje. Zato je i u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji a osobito u Vojvodini istraživanju, proizvodnji i preradi nafte dat primarni značaj. Ovo tim pre što otkrivena ležišta nafte u Srbiji danas postoje samo na teritoriji Vojvodine, gde su i započeta prva istraživanja nafte u Srbiji.

Još je okupatorska Nemačka vlast 1942.-1943. godine započela pripreme za istraživanje nafte u Bačkoj i Banatu. Plitka istražna bušenja započeta su u Vojvodini 1947. godine, a već 1949. godine započeta su i duboka bušen-ja. Prvo naftno ležište otkriveno je u Banatu kod Jermenovaca 1952. godine. Do kraja 20. veka u Vojvodini je otkri-veno 35 naftnih i naftno-gasnih polja, sa oko 85 ležišta na eksploatabilnim dubi-nama od 700 do 3500 metara. Pretežni deo ovih polja nalazi se u Banatu. (Zato se Banaćani danas sa pravom hvale da ih i Bog više voli nego Sremce i Bačvane zajedno).

Prva proizvodnja nafte ostvarena je 1956. godine na naftnom polju kod Jermenovaca u skromnoj količini od oko 6.500 tona, a najveća proizvodnja u Vojvodini je ostvarena 1982. godine, kada je Statistički godišnjak SFRJ regis-trovao da je u Vojvodini te godine pro-izvedeno 1.303.284 tone sirove nafte. Tokom 50 godina (od 1956. do 2007. godine) iz vojvođanskih ležišta dobive-no je oko 45 miliona tona sirove nafte.

Paralelno sa istraživanjem, pre-radom i prometom naftnih derivata izgrađivana je i organizaciona struktura naftne privrede. Vlada FNRJ je 10. feb-ruara 1949. godine u Zrenjaninu osno-vala Preduzeće za istraživanje nafte, sa zadatkom da geološkim i geofizičkim istraživanjima otkriva ležišta nafte i gasa. Preduzeće je bilo pod ingerenci-jom (Savezne) Generalne direkcije za naftu i plin. Preduzeće je 1953. godine dobilo naziv “Naftagas” a 1954. godine sedište uprave preduzeća premešteno je u Novi Sad i sve do 1991. godine razvi-jalo se sa sedištem u Novom Sadu i pod imenom “Naftagas”.

U prvo vreme posle premeštaja u Novi Sad Preduzeće “Naftagas” se pre-težno bavilo istraživanjem ležišta nafte i gasa i unapređivanjem proizvodnje i tehnologije. Težište te delatnosti ostva-rili su stručnjaci, inženjeri geološke, rudarske, mašinske i tehnološke struke.

Kada je 1956. godine počela proiz-vodnja derivata u preduzeću je radilo 850 radnika, među kojima i 30 inženjera.

Započeti su integracioni procesi, pa je 1962. godine “Naftagasu” pripoje-no beogradsko preduzeće “Petrolgas”, a 1967. godine i Gradska plinara u Novom Sadu, izgrađena još 1879. godi-ne sa Gradskom gasnom mrežom.

1965. i 1968. godine izgrađene su rafinerije u Novom Sadu i Pančevu. Posle toga organizaciona struktura “Naftagasa” prilagođavana je ustavnim promenama i samoupravnom poretku. Istovremeno, odvijali su se integracioni procesi i razvijana tehnička i tehnološka infrastruktura.

“Naftagas” je 17. oktobra 1978. godine transformisan u složenu orga-nizaciju udruženog rada. Toj složenoj organizaciji pripojeno je i šest hemij-skih fabrika, pa je 1985. godine SOUR “Naftagas” činilo 16 radnih organizaci-

ja, 69 osnovnih organizacija udruženog rada i 122 radne zajednice. Krajem 80.-ih godina u sistemu “Naftagasa” radilo je oko 35.000 radnika. “Naftagas” se stalno nalazio na drugom mestu među 200 najvećih preduzeća u SFRJ. (Na prvom mestu nalazila se zagrebačka INA).

Na teritoriji Vojvodine izgrađeni su naftovodi i gasovodi od naftnih i gasnih izvora do prerađivačkih i potro-šačkih kapaciteta. Preradni kapaciteti u Vojvodini povezani su i na nekadašnji Jugoslovenski naftovod.

U tom periodu ostvarena je i gasifi-kacija, pa su razvodni gasovodi poveza-li sve veće gradove u Vojvodini i Srbiji, a gasna mreža dovedena do preduzeća i domaćinstava.

“Naftagas” je ostvario i prodor na svetsko tržište istraživanjima leži-šta nafte i gasa u svetu, u Gvineji, Gabonu, Tunisu, Alžiru, Kini, Koreji i dr. Najuspešnije je bilo poslovan-je “Naftagasa” u Angoli. Iz nalazišta u Angoli “Naftagas” je ostvario sop-stvenih 800.000 tona sirove nafte. Tim prihodom pokriveni su svi troškovi “Naftagasa” na istraživanje nafte u svetu. "Naftagas" se razvio i u svetskim razmerama uglednu i tehnički izvanred-no opremljenu organizaciju, sposobnu i za dubinska bušenja do 7 km dubine.

U periodu od 1974. do 1990. godine “Naftagas” je bio pod ingerencijom AP Vojvodine. Rukovodeću strukturu “Naftagasa” (upravne odbore i direkto-re) profilisali su Skupština AP Vojvodine i Izvršno veće AP Vojvodine. Izgradnju "Naftagasa" u velikoj meri finansirali su građani Vojvodine, neposredno i otpla-tom inostranih kredita.

Miloševićevim pučem, suprotno Ustavu SFRJ, Ustavom Republike Srbije iz 1990. godine autonomija Vojvodine je svedena na formalna obeležja, lišena ekonomske i političke sadržine.

Iako se skoro celokupna proizvodnja nafte i gasa u Srbiji ostvaruje na teritori-ji Vojvodine “Naftagas” je 21.06.1991. godine transformisan u Naftnu indus-triju Srbije. NIS je danas u celini i u potpunosti pod ingerencijom Vlade Republike Srbije. Organi AP Vojvodine (Skupština i Izvršno veće) kao ni organi lokalne samouprave u Vojvodini danas nemaju nikakvih prava niti uticaja na poslovanje Naftne industrije Srbije.

Zato se iza leđa i van uvida pre svega građana Vojvodine, a potom i cele Srbije danas odvija tranzicija Naftne industrije Srbije netransparentno i pri-kriveno. Odlučujuću ulogu u tom proce-su ima fantomski menadžment u Vladi Republike Srbije zasnovan na samo na partijskim, već i na ličnim interesima. Tu se krije i odgovor na pitanje ko danas odlučuje o vojvođanskoj nafti. U svakom slučaju sve igre oko Naftne industrije Srbije ukazuju da se pripre-ma nova pljačka, pre svega građana Vojvodine.

Zato je neophodno da građani Voj-vodine, nezavisno od svojih političkih i partijskih opredeljenja, ustanu protiv dalje eksploatacije i pljačke Vojvodine. Građani Vojvodine to moraju učiniti ne samo zbog sebe, već i zbog svojih budućih pokolenja.

Todor Gajinov

SLOBODNA VOJVODINA5SPECIJALNO IZDANJE

IMOVINA VOJVODINE:

Ne damo vojvođansku naftu!Neophodno je da građani Vojvodine, nezavisno od svojih političkih i partijskih opredeljenja, ustanu protiv dalje eksploatacije i pljačke Vojvodine. Građani Vojvodine to moraju učiniti ne samo zbog sebe, već i zbog svojih budućih pokolenja

Ko odlučuje o vojvođanskoj nafti?

SLOBODNA VOJVODINA6 SPECIJALNO IZDANJE

Ono na čemu Liga socijaldemokrata Vojvodine insistira jeste da Vojvodina od prodaje NIS-a MORA da dobije onoliko novca kolika je

vrednost resursa i imovine kompanije na teritoriji Vojvodine.

Sedište čitave priče o reorganizaciji, privatizaciji i prodaji NIS-a predstavlja „Naftagas”.

On je stožer kompanije, koji je u NIS ugradio svoje ime, svetski renome i 90 odsto kapitala. Toliko Vojvodini MORA da bude vraćeno.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je, u više navrata, pokušavala da ukaže na posledice koje je prouzrokovao način na koji je Vlada Republike Srbije privatizovala najveće kompanije iz Vojvodine. Prvi u nizu takvih sluča-jeva bio je slučaj Naftne industrije Srbije.

Osnovne činjenice o ovom gigantu pokazuju da se u Vojvodini nalazi 90% kapitala NIS-a, a u preduzeću radi 80% Vojvođana. 70% energetskog bilansa APV je iz NIS-a, od čega 35% gas, a 32% derivati nafte. Najznačajniji i najveći delovi NIS-a su na teritoriji Vojvodine. Takođe, NIS puni 25% republičkog budžeta.

Devedesetih godina Milošević je NIS pretvorio u javno preduzeće, a njegovu kasu preneo u Beograd. NIS je do reorganizacije i početka procesa privatizacije bila centralizovana do krajnjih granica i mnogi poslovi, koji se mogu obaviti brzo, u ovakvoj organizaciji oduzimali su veliku energiju i vreme.

Najbolji primer za to je to što je sedište kompanije bilo u Novom Sadu, a glavna dešavanja i najvažnije odluke donošene su u Beogradu.

Tokom procesa pripremnih radova za privatizaciju NIS-a, dve različite radne grupe dale su predloge reorganizacije NIS-a, a ni jedan od tih predlo-ga nije uvažen kod izrade konačne verzije predloga.

Nijednog trenutka nije bilo sporno da je Zakon o NIS-u trebalo ukinuti i u određenom momentu ući u proces privatizacije, ali pre toga, Vlada je morala iznaći i usaglasiti jasnu strategiju šta da se uradi sa kompanijom.

Neophodno je bilo, a i danas je zaštititi prava Vojvodine, čiji su građani godinama ulagali u razvoj ove kompanije.

Jedan od zahteva MMF bila je, između ostalog, i reformu NIS-a. Jedan od uslova nastavka aranžmana sa MMF-om je i prodaja NIS-ovih rafinerija nafte.

Pre više od dve godine, 22. avgusta 2005, Narodna skupština Republike Srbije ukinula Zakon o NIS-u. Posle toga, 1. oktobra 2005.

godine, došlo je do neophodne reorganizacije i Odlukom Vlade Republike Srbije počelo je sa radom Akcionarsko društvo za istraživanje, proiz-vodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa “Naftna industrija Srbije” Novi Sad, čime je zav-ršena prva faza procesa restrukturisanja javnog preduzeća NIS-Naftne industrije Srbije.

“NIS” a.d. Novi Sad, koji zapošljava 13.900 radnika, sastavljen je od četiri ogranka:

1. NIS-Naftagas;2. NIS-Petrol, koji objedinjuje dosadašnje delo-

ve: NIS-Rafinerija nafte Pančevo, NIS-Rafinerija nafte Novi Sad, NIS-Jugopetrol i NIS-Naftagas promet;

3. NIS-TNG, u čijem sastavu su organiza-cioni delovi NIS-Gasa, NIS-Energogasa i NIS-Jugopetrola koji su se bavili prometom tečnog

naftnog gasa u bocama i prometom autogasa;4. NIS-Ugostiteljstvo i turizam, u koji ulaze ugostiteljski objekti, restorani

i hoteli iz svih dosadašnjih delova Kompanije.

Ono na čemu će Liga socijaldemokrata Vojvodine insistirati jeste da Vojvodina od prodaje NIS-a MORA da dobije onoliko novca kolika je vred-nost resursa i imovine kompanije na teritoriji Vojvodine. Sedište čitave priče o reorganizaciji, privatizaciji i prodaji NIS-a predstavlja „Naftagas”. On je stožer kompanije, koji je u NIS ugradio svoje ime, svetski renome i 90 odsto kapitala. Toliko Vojvodini MORA da bude vraćeno.

Prema Zakonu o privatizaciji, Vojvodini pripada polovina novca od privatizacije svakog preduzeća sa teritorije pokrajine, pa tako i NIS-a. Međutim, u ovom trenutku, ne zna se tačan podatak, ali se pretpostavlja da republika duguje nekoliko stotina milona dinara za, do sada, privatizovana preduzeća sa teritorije Vojvodine.

Novim konceptom, koji je primenila Vlada Srbije, „Naftagas”, preduzeće koje je, u smislu kapitala, oduvek u potpunosti bio vojvođansko preduzeće, je organizaciono degradiran i kapitalno onesposobljen. Odlukom o formi-ranju novih preduzeća, oslonac NIS-a, koji je dao osnovu kapitala i tržišnu prepoznatljivost nacionalnoj naftnoj kompaniji, organizaciono sveden na podsistem u okviru jednog sistema sa još četiri organizaciona dela, a rasparčavanje NIS-a nije predstavljalo korak u dobrom pravcu, trebalo se ići na očuvanje celine nacionalne kompanije.

REORGANIZACIJA PREDUZEĆA:

Umesto napretka – usitnjavanje kapitala

Građane i građanke Pančeva su u noći između 14. i 15. novembra 2006. god-ine iz sna probudile sirene za biološku

i hemijsku opasnost. Uključivane su i u januaru 2007. godine, a sirene su se oglasilie i 5. 6. i 7. februara 2007. godine. Koncentracija benzena u vazduhu na momente je dostizala i 156,1 mikro-grama benzena po kubnom metru vazduha, a dozvoljeno je 5 mikrograma po kubnom metru vazduha! Ova koncentracija benzena dozvoljena je i direktivom Evropske unije.

Kada su se sirene oglasile prvi put, u novemb-ru, šira javnost je bila upoznata sa pojmom ben-zena. Svi su, međutim, dosta uopšteno govorili o tome, ne ulazeći dublje u objašnjavanja šta je zapravo benzen i kako on deluje na ljudski organizam. Istraživanja su pokazala da ljudi pri udisanju vazduha u kome se nalazi koncentracija benzena od 160-320mg/m³ apsorbuju oko 50%, a 30% benzena se udisanjem zadržava u orga-nizmu. Ostatak se izbaci izdisanjem. Benzen se kroz telo prenosi kroz dobro prokrvljena tkiva bogata lipidima u kojima postiže najveće kon-centracije. Benzen može proći i kroz placentu, tkivo koje je specijalizovano za dovod hrane od majke ka fetusu. Benzen je kancerogen, izaziva maligna oboljenja i leukemiju. Građani i građanke Pančeva su već godinama svakod-nevno izloženi udisanju ove izuzetno opasne materije u neverovatnim količinama. Kada su se obratili državi, koja je dužna da ih zaštiti, država je došla do ingenoiznog rešenja - za zagađenje je kriva nepovoljna meteorološka situacija, a azotara, koja uništava živote građana Pančeva, radiće onda kada ne duva vetar! Građani i građane Pančeva su u 21. veku, eri tehnologije i nauke, osuđeni na to da kao ljudi u 15. ili 16. veku gledaju u nebo i od njega očekuju milost.

Sa dnevnog reda 19. sednice Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, 21. decemb-

ra 2006. godine, na inicijativu Izvršnog veća AP Vojvodine, povučena je tačka „Informacija o aerozagađenju u opštini Pančevo od 14-15 novembra 2006“, uz obrazloženje da Izvršno veće mora detaljnije da pripremi ovaj izveštaj. O značaju ove informacije za građane Pančeva i cele Srbije ne treba govoriti. Izvršno veće nikada nije ponovo predložilo pomenutu tačku na dnevni red, niti je obavestilo ikoga do kakvih je saznanja došlo tokom istraživanja ili kako namerava da spreči da se ovakvi incidenti u buduće ponavljaju.

Zagađenje u Pančevu jedan je od najjasnijih primera kako su građani i građanke Vojvodine direktne žrtve toga što Vojvodina nema nad-ležnosti da rešava probleme na svojoj teritoriji. Vojvodina ne može, Srbija nije zainteresovana.

Kada se Liga socijaldemokrata zalagala za to da sedište Naftne industrije Srbije bude pre-mešteno u Pančevo, to je uradila iz više razloga - s obzirom na to da NIS ogromnom većinom čine firme koje su građani Viojvodine izgradili svojim novcem, smatrali smo da je pravedno da sedište NIS-a bude na teritoriji Vojvodine. Dalje,

radi se o preduzeću sa velikim brojem radnih mesta, koje sa sobom povlači veliki kapital. I na kraju, u ovom trenutku najvažnije, deo privati-zacionog prihoda odlazi lokalnoj samoupravi na čijoj se teritoriji nalazi subjkeat privatizacije, što bi značilo da bi deo novaca od privatizacije NIS-a, da je usvojen predlog Lige socijaldemokrata Vojvodine da sedište NIS-a bude izmešteno u Pančevo, ostao u Pančevu. Ovaj novac bi se mogao iskoristiti za pronalaženje i oezbeđivan-je dugoročnog rešenja za probleme građana i građanki Pančeva.

Ovo se dešavalo u decembru 2006. godine, a Liga socijaldemokarata Vojvodine ostala je usamljena u svom zahtevu. Interesi stranačkih funkcionera iz Beograda i stranačka disciplina bili su važniji od zdravlja i života građana Pančeva.

U decembru 2007. godi-ne, predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić je sa mini-strom zaštite životne sredine u Pančevu sadio cveće na mestu gde se grad Pančevo graniči sa Industrijskom zonom. Kao da godinu dana pre toga Izvršno veće nije povuklo sa dnevnog reda Skupštine Vojvodine Informaciju o aerozagađenju u Pančevu i nikad je nije vratilo na dnev-ni red, kao da njegova stranka nije bila protiv izmeštanja sedišta NIS-a u Pančevo, kao da ne uče-stvuje u Vladi koja želi da proda NIS ispod cene kompaniji koja nema nameru da ispunjava nika-kve ekološke standarde, kao da je zaboravio da upravo zbog Ustava koji je podržavao Vojvodina nema mogućnosti da sama reši ovaj

problem. Građani Pančeva i Vojvodine mogu samo da se nadaju da će gospodin Pajtić pre-stati da se bavi horitkulturom i početi princi-pijelno, sistemski i suštinski da rešava njihove probleme.

Očigledno je jedina greška građana Pančeva to što se nisu rodili na svetoj zemlji, već na običnoj. Vladi Republike Srbije ne vrede svi građani jednako, neki su, u orvelovskom mani-ru, “ravnopravniji od drugih”. Vlada je spremna da, pod okriljem očuvanja 15% teritorije, zabo-ravi na živote 100% ljudi, faktički pokloni ono što su oni stvarali godinama, zanemari njihovo zdravlje i živote, a oni koji su u Vladi i to vide, spremni su da, zarad podrške DSS-a na predsed-ničkim izborima, pristanu na to.

POLITIČKA TRGOVINA NA UŠTRB GRAĐANA VOJVODINE:

Koliko košta podrška DSS-a na predsedničkim izborima

Piše: Aleksandra Jerkov

PRIVATIZACIJA GASNO-NAFTNE INDUSTRIJE SRBIJE

Zbog proteklih predsedničkih izbora tema srpsko-ruskog energetskog sporazuma bila

je gurnuta u stranu, ali negde u dubokoj tajnosti sprema se istorij-ska privatizacija naše zlatne koke. Republička Vlada formirala je radnu grupu za energetsku saradnju sa Rusijom koja se ne sastaje ali u novinama piše da će konačni stav o ruskom predlogu biti utvrđen ovih dana. Čiji stav, na osnovu kojih činjenica i zašto u takvoj žurbi, po principu sada ili nikada? Javnost, ili prosto rečeno mi građani o svemu doznajemo iz novina i samo u naznakama, što odlično ilustruje izjava ministra trgovine Predraga Bubala (DSS) da ima novih momenata na temu energetskog sporazu-ma, a kada su ga novinari pitali o čemu se radi, on je odgovorio:

– Ni za mnogo manje stvari nisam pričao dok se stvar ne završi, pa neću ni ovo odgovoriti.

Poznato je samo da su predmet ruske ponude: izgradnja gasovo-da preko naše teritorije, preuzimanje i modernizacija NIS-a i dovršetak i puna eksploatacija podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru, a ono što bi objasnilo ponudu, pravac i kapacitet gasovoda, količina novca za NIS i druge obavezujuće stavke, sakriveno je od javnosti.

Baš te obavezujuće stavke, među kojima ulaganje u zaštitu život-ne sredine i poštovanje ekoloških propisa, nisu ništa manje značajne od finansijskog dela ovog sporazuma. Ruski kupci zatražili da se ne primenjuju evropski ekološki standardi do 2012. godine, što bi, kako je naglasio ministar Dinkić, povećalo zagađenje u Pančevu i Beogradu. Na stranu što nije spomenuo Rafineriju Novi Sad koja ugrožava grad, a pre svega izvorište vode Ratno ostrvo, koje se nalazi u njenoj blizini, ali ako je ovaj zahtev ruske strane tačan, biće ugrožena životna sredi-na ne samo u Beogradu, Pančevu i Novom Sadu, već i u Banatskom Dvoru, uz gasovod, uz naftovode i na mnogim drugim mestima koja će biti obuhvaćena ovim sporazumom.

Skupština Republike Srbije usvojila je krajem 2004. godine set zakona iz oblasti zaštite životne sredine, koji su usaglašeni sa zako-nima Evropske unije, gde je zaštita životne sredine na prvom mestu prioriteta u zemljama članicama EU. Ako se svesno dozvoli nepošto-vanje ekoloških zakona, ko će biti odgovoran za ugrožavanje zivota i zdravlja građana Pančeva i ostalih ugroženih mesta u Vojvodini, jer se postrojenja gasno-naftne industrije nalaze skoro isključivo u Vojvodini? Treba li ponovo da budemo kolateralna šteta, kao u vreme patriotskih igara vlasti u Beogradu, ali sada kao rezultat mutne trgovi-ne? Po tim zakonima obavezno je obaveštavanje i učešće javnosti u donošenju odluka o aktivnostima koje mogu ugroziti životnu sredinu. Ako oni koji su doneli zakon ne poštuju taj isti zakon, šta više reći!

Poznato je da su kao posledica bombardovanja rafinerija u Pančevu i Novom Sadu, nastala velika zagađenja zemljišta i vode, velike količine opasnog otpada za koji ni do danas nije nađeno rešen-je, jer Srbija nema sistem za uništavanje i odlaganje opasnog otpada. Lokacija Rafinerije Novi Sad bila je predviđena 2003. godine, u vreme ministarke Anđelke Mihajlov, za izgradnju postrojenja za tretman i deponovanje opasnog otpada, za celu Srbiju, ali je na inicijativu Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, Izvršno veće Vojvodine donelo odluku da se na teritoriji Vojvodine ne dozvoli gradnja ovakvog postrojenja.

Ministarstvo rudarstva i energetike je 2006. godine pripremilo strategiju privatizacije NIS-a, ali ona do danas nije usvojena. Šta u njoj piše, koji su uslovi privatizacije vezani za obavezno ulaganje u sanaciju šteta i zagađenja životne sredine nastalih pre privatizacije i ulaganje u nove ekološki prihvatljive tehnologije, još uvek je tajna.

Članovi Vlade iz DSS-a naglašavaju strateški značaj rusko-srp-skog sporazuma, koji bi, po njima, garantovao ekonomsku budućnost i privredni razvoj Srbije. Pitamo se samo po cenu čijeg zdravlja?

Piše: Maja Sedlarević

Piše: Nada Lazić

SLOBODNA VOJVODINA

Nafta je najkomercijalniji vojvođanski energenat. Do sada je u Vojvodini otkriveno 143 miliona tona geološ-kih rezervi nafte, a od navedene količine proizvedeno

je oko 32 miliona tona. Oko 22 miliona tona nafte je proizve-

deno sa teritorije opština Kanjiža i Kikinda, dok je 10 miliona tona proizvedeno sa teritorija opština Zrenjanin, Subotica, Sečanj, Srbobran, Alibunar, Plandište, Čoka i Novi Kneževac. Vojvođanska naftna polja i ležišta spadaju u mala i srednja u evropskim razmerama, tako da je samo višedecenijska najop-

timalnija eksploatacija nafte doprinela ovako dobrim proizvodnim rezultatima. Izuzetak čini naftno polje Turija, koje je zbog pritiska Miloševićevog režima u velikoj meri izraubovano.

Ako se nastavi sa optimalnom eksplatacijom, otkri-venih rezervi nafte, u narednih 20 godina može se oče-kivati prizvodnja od 12-15 miliona tona, što po sadašn-joj tržišnoj vrednosti iznosi od 7,5-9 miliardi dolara. Navedene rezerve nafte su skoncentrisane u četiri vojvođanske opštine - Kanjiži, Kikindi, Srbobranu i Zrenjaninu.

U cilju prikaza pogubnosti i ogromne štete koja će nastati usled privatizacije NIS-a od strane ruske kompanije navešćemo samo najznačajnije argumente. Ruske kompanije su poznate po neracionalnoj eksploa-tacija naftnih ležišta, jer u Rusiji se proizvede samo 30-50% bilansnih rezerva nafte, što je duplo manje od svetskog proseka. To znači da bi u Vojvodini proizveli samo 5 miliona tona nafte za nekoliko godina i nakon toga obustvili proizvodnju zbog izraubovanih ležišta, nakon čega će uslediti gubitak posla za 10 000 radnika u Vojvodini. Prestanak proizvodnje nafte za vojvođans-ke opštine biće ogroman gubitak prihoda. Takođe, došlo bi do zapuštanja i propadanja infrastukture u Vojvodini, jer NIS trenutno investira značajna sredstva u izgradnju i održavanje puteva u Vojvodini, bušenje

bunara,itd.Kao primer najpravični-

je privatizacije naftne kom-panije u okruženju, treba navesti primer privatizacije INE od strane MOL-a. Za 25% vlasništva MOL je pla-tio 525 miliona dolara. Ovim potezom su profitirali i drža-va Hrvatska i radnici INE i građani Hrvatske, jer INA trenutno puni 20% budže-ta Hrvatske, dok se vred-nost akcija radnika povećala osam puta, a vrednost akcija građana povećala čtiri puta. Ovako poštena i pravična privatizacija je za ruske kompanije nezamisliva.

Savet za energetiku GrO LSV

SPECIJALNO IZDANJE 7

NAFTA – STRATEŠKI RESURS VOJVODINE:

Privatizacija NIS-a – neizmerna šteta za Vojvodinu

Proveo je Nestor Paroški celoku-pan radni vek u Naftagasu. Seća se početaka: - Od male

firme u Zrenjaninu koja se bavila bušenjem, izrastao je pravi industrijski gigant. U kolektiv sam došao kada je imao vrlo skromnu opremu, dva-tri vozila, do bušećeg postrojenja išlo se pešice i po 10-tak kilometara, nije bilo zaštitne odeće i obuće. Mada interesantan, naftaški život je povezan sa velikim rizicima. Bio sam nepo-sredni svedok nekoliko erupcija nafte i gasa koje su mogle katastrofalno da se završe. Zahvaljujući velikom požrtvovanju, prisebnosti i znanju ljudi, sprečeno je najgore. Razvijao sam se zajedno sa kolektivom i kao čovek i kao stručnjak. Naftagas je brinuo o svojim ljudima, školovao je kadrove i vodio računa o standardu zaposlenih. U njemu sam provodio više vremena nego kod kuće.

(„Naftaš“ br. 559)

BUŠENJE – NAJPROFITABILNIJI POSAO DANAŠNJICE

U Vojvodini je od 1949. godine do danas izbušeno preko 2 000 naftnih, gasnih i geotermalnih bušotina. Dubine ovih bušo-

tina iznose od 800 – 4000 metara. Kada se uzme u obzir da bušenje i opremanje jedne bušotine prosečne dubine od 1500 metara iznosi oko milion dolara, može se zaključiti da je za bušenje u Vojvodini do sada investirano oko dve milijarde dolara. Teritorija Vojvodine je relativno neravno-merno prekrivena bušotinama, a najveća gustina je u domenu većih naftnih polja i ležišta, odnosno u Severnom Banatu i Severnoj Bačkoj.

Naftagas trenutno poseduje 12 bušaćih postro-jenja čija vrednost iznosi oko 30 miliona dolara. Dnevni angažman bušećeg postrojenja u inostranstvu iznosi od 15 do 25 hiljada dolara zajedno sa bušaćom posadom, zavisno od kapaciteta i opremljenosti bušaćeg postrojenja.

Ako se uzme u obzir da se od postojećeg broja bušaćih postrojenja momentalno u inostranstvu nalaza pet bušaćih postrojenja, onda se može doći do podatka de je prosečna mesečna zarada za 80% efektivnog radnog vremena bušenja oko 190.000 dolara.

S obzirom da se moderna bušaća dizel električna NATIONAL I i II trenutno nalaze u Egiptu, odnosno u Kaspijskom regionu, njihov dnevni angažman na slobodnom svetskom tržištu iznosi preko 25.000 dolara dnevno.

Na to traba dodati još i sedam bušaćih postrojenja u zemlji, iz čega proizilazi da se poslovi bušenja mogu dobro valorizovati.

U drugoj polovini XX veka i početkom XXI veka u Vojvodini je izgrađeno stotinak proizvodnih obje-kata i sistema za naftu, gas i geotermalnu energiju, čija vrednost iznosi oko 250 miliona dolara.

Ceo život u Naftagasu

Organizovano istraživanje nafte i gasa u Vojvodini počinje 10. februara 1949. godine, tj. traje neprekidno već 59 godina, a još je daleko od kraja.

Na osnovu čega se to može tvrditi? Najpre na osnovu naftnog potencijala Vojvodine. Naime, urađena je, po svetski priznatim metodologilama i tehnolo-gijama, procena i ocena naftnog potencijala, kao i procena i ocena mogućnosti akumuliranja stvorene nafte u ležištima iz kojih bi se mogla vtšiti ekonomski isplativa proizvodnja.

Dosadašnji rezultati istraživanja pokazuju da je samo 55% utvrđenog ukup-nog naftnog potencijala potvrđeno u ležištima. Od ukipnog potencijala, 22% je u ekonomski isplativoj proizvodnji, 18% se ne eksploatiše zato što se ne primenjuju nove tehnologije, nove ideje i nova rešenja, a samo 15% se ne može ekonomski isplativo eksploatisati po poznatim tehničko-tehnološkim postupcima.

Od 22% korišćenog ukupnog naftnog potencijala, do sada je proizvedeno oko 30 milijardi dolara nafte i gasa, po sadašnjoj ceni od oko 600 dolara tona.

Na Pitanje šta treba raditi sa preostalih 45% nepronađenog i 18% pronađe-nog, a nekorišćenog naftnog potencijala jedini odgovor je da treba nastaviti sa naftnogeološkim istraživanjem.

Tokom predstojeće prodaje NIS-a, ne sme se dozvoliti kupcu da u paketu sa rafinerijama, pumpama, skladištima, zgradama I sl. kupi naftna i gasna polja u proizvodnji i istražni prostor, pošto ovi resursi predstavljaju prirodno bogatstvo Vojvodine. Ovi resursi Vojvodine moraju biti predmet posebnog pregovaranja, na osnovu člana 5. Zakona o koncesijama. Ovo je važno zato što budući koncesio-nar mora da plati koncesionu naknadu, od koje 30% ide pokrajini, a 5% lokalnoj samoupravi za razvoj infrastrukture.

Pored ležišta u proizvodnji, predmet koncesionog pregovaranja mora biti i 45% nepronađenog kao i 18% pronađenog, a neiskorišćenog ukupnog naftnog potencijala Vojvodine. Ako se ova 63% potencijala iskoristi na pravi način, može se dobiti proizvodnja od najmanje 50 milijardi dolara nafte i gasa.

Na ovu proizvodnju, koncesionar plaća naknadu za korišćenje mineralnih sirovina (nafte i gasa) od 3% od tržišne cene sirovine. Od ove naknade, na osno-vu člana 16a Zakona o rudarstvu - dopuna, 10% predstavlja prihod pokrajine, a 50% je prihod opštine na kojoj se vrši proizvodnja nafte i gasa.

Koristeći prethodne podatke lako se može izračunati da bi prihod Vojvodine bio za oko 100 miliona, a prihod opština za oko 900 miliona dolara veći za vreme trajanja koncesionog ugovora, ne računajući prethodno pomenutu koncesionu naknadu. Ovi prihodi se mogu smatrati izvornim prihodima.

Takođe, treba računata na povećanje zaposlenosti građana Vojvodine, direktno na poslovima istraživanja i proizvodnje nafte i gasa. Zarade zaposle-nih na ovim poslovima, svuda u svetu su u samom vrhu zarada za tu regiju. Istovremeno treba računati na povećane potrebe za usluge iz građevinske, mašinske, elektro, informatičke, ugostiteljske i struka vezanih za zaštitu životne sredine, što bi, takođe, povećalo zaposlenost građana Vojvodine.

Sve ovo bi znatno uticalo na povećanje životnog standarda svih građanki I građana Vojvodine ponaosob.

Savet za energetiku GrO LSV

Koncesije: Budućnost istraživanja i proizvodnje nafte i gasa u Vojvodini

Renta je prihod od Fonda za korišćenje dobara od opšteg interesa za proizvodnju električne energi-je, nafte i gasa. Namenjena je za sanaciju šteta

nastalih eksploatacijom rudnog bogatstva. Ova renta predstavlja značajan prihod za ona mesta u čijem ataru se nalaze polja na kojima se vrši eksploatacija. Trenutno, rudna renta puni 40% budžeta Kanjiže, 30% budžeta Srbobrana, 20% budžeta Kikinde i nešto manje od 10% budžeta Zrenjanina.

Petar Mihajlov, dugogodišnji član i predsednik Saveta Mesne zajednice Elemir o značaju „naftne rente“ kaže:

– Dolaskom demokratski opredeljenih snaga na vlast počela je u zrenjaninskoj opštini primena zakona o nadoknadi radi otklanjanja štetnih posledica od eksploa-tacije nafte i gasa. Za Elemir je to oko 6 miliona dinara godišnje. Novac je trošen uglavnom za saniranje nastalih šteta i unapređenje životne sredine. U prethodnom periodu izgradili smo vodotoranj, asfaltirali sve seoske ulice, uradili uličnu rasvetu, dalekovod, trafo-stanice, adaptirali pravoslavnu i katoličku crkvu, izgradili 5 kilo-metara asfaltnog puta u ataru, pružali pomoć sportskom društvu i lovačkom udruženju a takođe je novac ulagan i za namene u obrazovanju i kulturi. Po obimu urađenog vidi se da su sredstva od velike koristi za Elemir i da mnogo toga bez „naftne rente“ ne bi bilo urađeno. Kako se bliži privatizacija NIS-a, Elemirci strahuju da bi mogli da budu uskraćeni za ovih nekoliko miliona dinara od potencijalnog ruskog kupca. O tome, pre svega, govori sam način prodaje. Izostala je transparentnost i aktuelna vlast će verovatno pogodbom otuđiti NIS.

Osim Elemira, ovaj prihod dobija i Mesna zajednica ,,Melenci’’. O tome koliko sredstava iz Fonda za otklan-janje posledica od štetnog uticaja eksploatacije električne energije, nafte i gasa znače Mesnoj zajednici Melenci

govori Milovan Mijatov: – Od kada koriste sredstva iz ovog fonda u Melencima je finansirano nekoliko značaj-nih i skupih projekata. Započeta je izgradnja kopleksa plivačkih bazena, u mestu su asfaltirani putevi, poprav-ljeni su i izgrađeni atarski putevi, izvršeno je bušenje i opremanje bunara za vodu, u centru je izgrađena eko česma, kupljen je kamion za odvoženje smeća, izvrše-na je sanacija pravoslavne crkve, pomoć je upućivana osnovnoj školi i crkvenoj opštini, izvršena je sanacija ulične rasvete a bilo je i niz drugih projekata. Od kada je prestao mesni samodoprinos, sredstva iz fonda su postala najznačajniji izvor finansiranja u našem selu. Kako se nalazimo u tranziciji još nisu pronađeni dobri modeli finansiranja velikih mesnih zajednica a ovaj vid je od ključnog značaja za finansijsku samostalnost seoskih sredina. Želeli bismo da verujemo da predstojeća privati-zacija NIS-a neće Melence ostaviti bez novca za sanaciju šteta izazvanih eksploatacijom nafte i gasa.

Šta će biti sa rudnom rentom?

Petar Mihajlov

› ZABRINUTA EVROPAEvropska komisija, kako piše «Glas javnosti», zabrinuta je zbog, kako je saopštila, eventualne kontroverzne prodaje NIS-a „Gaspromu“. Evropska komisija navodi da stručna javnost procenjuje da «NIS vredi mnogo više od 400 miliona evra, koliko nude Rusi, te da je za njega zainteresovano i nekoliko evropskih kompanija i da prodaja treba da bude transparentna». › ČEMU SE NADA DSSSredinom janura, Demokratska stran-ka Srbije (DSS) je saopštila da će Demokratska stranka (DS) doneti “razumnu odluku i podržati predlog Rusije o energetskom sporazumu”. Portparol DSS Andreja Mladenović izjavio je da DSS taj sporazum vidi kao najveći starateški interes zemlje. “Odbijanje tog sporazuma bilo bi opa-san vid ekonomske izolacije zemlje i ugrožavanje privrednog razvoja Srbije”, rekao je Mladenović, dodao da su svi ministri iz DSS-a i Nove Srbije prihvatili ruski predlog i da je u interesu Srbije da DS odmah podrži sporazum.

› VISOKOZAVISNIUpitan da prokomentariše šta bi u perspektivi značilo za Srbiju da “Južni potok” prođe preko Srbije, ministar rudarstva i energetike Aleksandar Popović izjavio je nedavno kako bi “prolazak tranzitnog gasovoda bio od nemerljivog značaja za našu zemlju, jer od današ-njeg stanja, u kome Srbija 91 odsto potreba za gasom zadovoljava uvozom, dolazimo u poziciju tranzitne države, koja ima ogromne prihode od tranzita”. Na pitanje da li će se gradnjom “Južnog potoka”, završetkom Banatskog Dvora i većinskom prodajom NIS-a uspostavi-ti ruski monopol u Srbiji, Popović kaže da je “Srbija u ovom momentu visokozavisna od ruskog gasa i da izgradnja deonice ’Južnog potoka’ kroz Srbiju tu zavisnost neće izmeniti”.

› VELJIN PROBLEMU trenutku kada je Mlađan Dinkić napustio radnu grupu Vlade Srbije zbog neslaganja sa koncepcijom pro-daje NIS-a, ministar za infrastrukturu Velimir Ilić nije novinarima želeo da kaže čak ni to da li se Vlada sastala da razmotri ovu situaciju. “Ne znam šta se dešava. Trebalo je da bude danas sastanak. Nisam siguran, ali mora danas da se prelomi. Ovo što su nam Rusi ponudili je dugoročno izu-zetno povoljno, jedini problem je Dinkić koji se tome suprostavlja”, rekao je Ilić.

› ĐELIĆ: PO SPECIFIČNOM MODELUVicepremijer Božidar Đelić izjavio je za “Blic” da će javnost biti upoznata sa modelom privatizacije NIS-a. Đelić je istakao da u Vladi postoji konsenzus da se privatizacija obavi po, kako je rekao, „specifičnom zakonu koji mora ići u Skupštinu“. Prema njegovim rečima, o modelu privatizacije NIS-a prvo će se izjasniti komisija za restrukturiranje i privatizaciju javnih preduzeća, a potom i Vlada.

› “U VEZI SA STAVOM”Vuk Đoković, iz Centra za visoke ekonomske studije, ocenio je za B92 da je interesovanje “Gasproma” za energetski sektor Srbije u vezi s ruskim stavom o Kosovu i da Moskva očekuje podršku Beograda za prodor na evropsko energetsko tržište. On kaže da je u svakom slučaju dobro što jedna velika kompanija kao što je Gasprom pokazuje interesovanje za Srbiju i za ulaganje u srpski energetski sektor. “Međutim, tom pitanju treba pažljivo pristupiti i jasno razgraničiti šta znači gasovod, šta znači skladište gasa u Banatskim Dvorima, a šta znači privatizacija NIS-a”, kaže Đoković.

› BAR DVE MILIJARDEMinistar ekonomije i regionalnog razvoja Srbije Mlađan Dinkić izjavio je da privatizacija NIS-a treba da bude odvojena od gasnog aranžmana Srbije i Rusije i da je minimalna cena za 51 odsto te kompanije dve milijarde evra. “Za Srbiju je najbolje da se proda većinski udeo u NIS-u, i to na kvalifikacionom tenderu, s aukcijom pred TV kamerama u završnici, gde su dobrodošli i Rusi, kao i svi drugi zainteresovani strateški investitori”, rekao je Dinkić.

› HODORKOVSKI IZ ZATVORA UPOZORAVA SRBIJUBivši vlasnik ruske naftne kompanije Jukos Mihail Hodorkovski, koji je već pet godina u zatvoru u Rusiji zbog pronevera i neplaćanja poreza, a preti mu i novo suđenje pod optužbom za pranje novca, upozorio je danas Srbiju da ne ulazi u energetski aranžman sa Rusijom, odnos-no kompanijom Gazprom. Hodorkovski se oglasio posredstvom svog pravnog zastupnika, advokata Roberta Amsterdama, a sam Amsterdam održao je svojevrsnu konferenciju za štampu, obrativši se novinarima nekoliko beogradskih redakcija, pozvanih u predstavništvo kompanije Hoheger - telefonom. On je rekao da Gazprom i Kremlj “nastoje da iskoriste situaciju u Srbiji, odnosno predsedničke izbore, i da “za male pare postane monopo-lista na srpskom tržištu”. Njegov pravni zastupnik Amsterdam nije danas objasnio zašto se Hodorkovski oglasio tek sad, u završnici pregovora Rusije i Srbije, i - u kom svojstvu.

SLOBODNA VOJVODINA, Novi Sad, osnivač i izdavač: Liga socijaldemokrata Vojvodine, Trg Mladenaca 10, Novi Sad; Uređuje: redakcijski kolegijum; Štampa: “COLOR PRINT”, Novi Sad;

Pre-press: Studio “Gvatemala”, Novi Sad

RUSKE TAJNE: "GASPROM" HOĆE I EPS?

Tokom meseca novembra, beograd-ski štampani mediji, pre svih list “PRESS”, objavili su seriju tekstova o namerama ruskog “Gasproma” u Srbiji. Pored, sada već izvesne kupovine NIS-a, mediji su tvrdili da su predstavnici ruskog giganta, na sastanku sa Borisom Tadićem i Vojislavom Koštunicom, otvoreno stavili do znanja kako ne bi imali ništa protiv da “u paketu, pazare i Elektro-privredu Srbije (EPS)”. Urednica “Enerdžiobzervera” Sijka

Pištolova izjavila je tada da je “ulazak u partnerstvo sa EPS-om, pored NIS-a, bio pravi razlog razgovora čelnika „Gasproma” Aleksandra Medvedeva i Alekseja Milera sa predsed-nikom i premijerom Srbije. “Smatram da Medvedev i Miler ne dolaze zato što je ta kompanija preterano zainteresovana da njihov gasovod „Plavi potok” na putu prema Evropi prolazi kroz Srbiju. Prema nji-hovim trenutnim ekonomskim i političkim računicama, više im odgovara da on prolazi kroz Rumuniju i Mađarsku i da stigne do Austrije.Trasa Bugarska - Srbija - Hrvatska - Slovenija - Italija učinila bi Srbiju interesantnom zonom, ali mislim da je ova trasa još utopija”, izjavila je Pištolova. Ona je, između osta-log, dodala i da “u svetlu ulaska ruskog kapitala u srpska energetska preduzeća još više iznenađuje i najava navodnog dolaska Gasprom banke, koji je povezan sa EPS-om”. “Prema mojim nezvaničnim saznanjima, nije isključeno da se „Gasprom” pojavi kao finan-sijski strateški partner EPS-a, kako u proširenju postojećih, tako i u izgradnji novih elektro-energetskih objekata zajedno sa Republikom Srpskom. Ova banka je treća ruska banka po veličini kapitala i pruža usluge velikim međunarodnim projektima, kao što su gasovod „Jamal-Jurop”, koji se proteže od Sibira do Evrope, gas-ovod „Plavi potok” za transport gasa od Crnog mora do Turske, cevovodi na teritoriji cen-tralne, istočne i južne Evrope”, izjavila je Pištolova. Milan Kovačević, ekonomski analitičar, ocenio je tada da je zadatak naših političara da navedu „Gasprom” da gasovod prođe preko naše teritorije, ali bez „poklona”, u smislu preuzimanja NIS-a ili EPS-a.

DEJVID VIKTOR: "GASPROM" JE POLITIČKA žIVOTINJA!

Dejvid Viktor, direktor Odeljenja za energiju i svestrani razvoj na Univerzitetu Stenford, ocenio je, kako prenosi list “Danas”, da će ruska energetska politika “osim Zapadu, nevolje doneti i samoj Rusiji”. Prema njegovim rečima energetski oslonac Rusije, kom-panija “Gasprom” nije samo obično preduzeće nego je mnogo više od toga. “Gasprom nije gasna kompanija, to je politički kolos koji se našao u poslu s gasom. On se ne ponaša kao deo biznisa ili normalna gasna kompanija. Gasprom je politička životinja koja živi zahvaljujući svojoj monopolskoj poziciji i sasvim je organi-zovana da očuva taj monopol”, tvrdi Dejvid Viktor. On je ukazao i na to da “podaci jasno pokazuju da je samo jedna četvrtina “Gaspromovih” kapitalnih investicija, od 2000. do 2006. otišla u proizvodnju gasa”. “Većina njenih investicija otišla je sas-vim van gasnog sektora, uključujući medije i banke. Kompanija

i pored velikih prihoda od gasa, ne ide dalje da pronalazi i proizvodi više gasa. Rezultat je stvaranje krize gasa koja je prošle godine dotakla i ruske gradove”, tvrdi Viktor. Po njegovim rečima, Gasprom nije u stanju da proizvede dovoljne količine gasa da bi zado-voljio unutrašnje zahteve i izvozne obaveze. “Kriza je za sada prevaziđena zahvaljujući Turkmenistanu, ali naša grupa je izračunala da je Turkmenistan već prodao dva puta više gasa nego što je u stanju da proizvede. Turkmenistanski sat će se zaustaviti u ne tako dalekoj budućnosti i to će ojačati unutrašnje ruske probleme u nastojanju da se zadovolje unutrašnje i izvozne potrebe”, navodi Viktor.