SNV Bulletin #13 Politička akademija SNV-a — budućnost

Politička akademija SNV-a — budućnost Srba u Hrvatskoj

SNV Bulletin #13

/ SNV Bulletin #13

fotografija na naslovnici: Tena Križanec

Impressum

Bulletin #13: Politička akademija SNV-a — budućnost Srba u Hrvatskoj

Izdavač / Srpsko narodno vijeće

zA IZDAVAČA / prof. dr. sc. Milorad Pupovac

Urednik / Dejan Jović

priprema materijala / Branko Jurišić, Jelena Nestorović

Autori / polaznici Političke akademije snv-a

dizajn / Parabureau

Tisak / IT Graf

Tiraža / 500

ISSN / 1849-7314

ISBN / 978-953-7442-41-5

CIP zapis je dostupan u računalnome katalogu Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 000985996.

podrška / Ured za ljudska prava i prava nacionalnih manjina VRH Grad Zagreb

Zagreb, januar 2018.

Politička akademija SNV-a — budućnost Srba u Hrvatskoj

SNV Bulletin #13

/ Politička akademija SNV-a — budućnost Srba u Hrvatskoj / 5

izvještaj: Polaznici Političke akademije Srpskog narodnog vijeća o problemima i perspektivama srpske zajednice u Hrvatskoj

U sklopu Političke akademije Srpskog narodnog vijeća u 2017. godini održan je šesti ciklus predavanja i razgovora, u kojem su kao stalni polaznici sudjelovali mladi aktivisti iz srpske zajednice s ciljem među-sobnog upoznavanja, razmjene iskustava i stjecanja znanja korisnog za daljnje djelovanje na trima područjima, i to: 1) unutar srpske zajednice, odnosno u njezinim kulturnim, prosvjetnim, privrednim i društveno-po-litičkim organizacijama, 2) na području predstavljanja srpske zajednice u lokalnim, županijskim i državnim tijelima te 3) u široj javnosti, po-sebno povezano s temama važnima za srpsku zajednicu. Akademiju je pohađalo 16 polaznika, uglavnom mlađih.

Pred zadnji susret ovogodišnjeg ciklusa polaznici su zamoljeni da napišu kratke eseje na dvije teme:

1. Što vide kao glavne probleme s kojima se suočavaju Srbi u Hrvatskoj — i na lokalnoj razini (tamo gdje oni, polaznici, žive) i na nacionalnoj razini?

2. Kako vide budućnost Srba u Hrvatskoj u narednih desetak godina, s ciljnom godinom 2027.? Što se može učiniti — ako se išta može učiniti — da se problemi koje su identificirali u odgovoru na prvo pitanje riješe i da se položaj srpske zajednice unaprijedi u odnosu na sadašnje stanje?

Na temelju pristiglih eseja, 29. listopada 2017., vodila se jednoipolsatna inicijalna rasprava među polaznicima šeste generacije koji su predstavi-li svoje odgovore na ova dva pitanja. U toj je raspravi svima omogućeno da komentiraju odgovore koje su dali drugi polaznici kao i da eventual-no ospore odgovore drugih ili dodaju popisu odgovora još poneki. Ta ra-sprava vođena je po metodološkim načelima koja odgovaraju fokusnoj grupi. Da bi se omogućila najveća moguća sloboda odgovaranja, svim je sudionicima zajamčena anonimnost pri doprinosu izvještaju koji ovdje prezentiramo. Vođena je u potpunosti slobodna i vrlo produktivna rasprava, koju su pojedini sudionici naročito pohvalili naglašavajući da dosad nisu imali mnogo prilika za izražavanje mišljenja na taj način, kao ni za predlaganje rješenja. Smisao rasprave, kao i prethodnog eseja, bio je u stvaranju kolektivnog odgovora na postavljena pitanja oko kojeg se svi ili velika većina sudionika mogu složiti.

/ SNV Bulletin #13 / 6

Kako bismo postigli dodatnu kvalitetu i obuhvatili ne samo ovogodiš-nje polaznike Akademije nego i neke druge mlade aktiviste iz redova srpske zajednice, istodobno je desetak drugih aktivista, iz prethodnih generacija polaznika Akademije, zamoljeno da također sudjeluje u diskusiji i da odgovori na ista pitanja. Ta druga grupa sudionika služila je kao testna grupa da bismo vidjeli je li mišljenje ovogodišnjih pola-znika tipično ili atipično s obzirom na jednako veliku grupu polaznika iz prethodnih generacija.

Ukupno smo primili 21 esej, a u cijelom je postupku sudjelovalo oko 30 ispitanika (neki sudionici nisu napisali esej, ali sudjelovali su u raspra-vama).

Nakon što je napisana prva verzija ovog izvještaja, o njegovu se sadrža-ju raspravljalo na posebnom susretu predstavnika ovogodišnje s pred-stavnicima prethodnih generacija polaznika Akademije, koji je održan 11. studenog 2017.

U izvještaju predstavit ćemo odgovore ispitanika na dva postavljena pitanja, pa će i prva dva dijela izvještaja biti strukturirana po tim pita-njima. U trećem ćemo dijelu navesti i citate iz pristiglih eseja da bismo ilustrirali neke zaključke koje iznosimo u prvim dvama dijelovima.


/1 Što su glavni problemi srpske zajednice u Hrvatskoj — na lokalnoj razini (tj. tamo gdje ispitanici žive) i na nacionalnoj razini?

Odgovarajući na ovo pitanje, ispitanici su istaknuli da su problemi na lokalnoj i nacionalnoj razini vrlo povezani te da je skoro nemoguće označiti neke od tih problema samo kao lokalne.

Pa ipak, od onih koje je moguće tretirati kao lokalne, ističu se sljedeći:

/1 Lokalna infrastruktura, posebno u selima u kojima Srbi čine većinu stanovništva. U više eseja je istaknuto da u nekim selima nema struje, vode ni drugih minimalnih uvjeta za život primjerenih 21. stoljeću.

/2 Nedostatak kulturnih sadržaja u manjim mjestima, posebno selima — što stvara osjećaj da se sve aktivnosti događaju u većim mjestima, a malo toga u selima. To stvara potrebu za iseljavanjem iz manjih mjesta i pobuđuje osjećaj zanemarenosti.

/3 Neusklađenost politika na nacionalnoj s onima na lokalnoj razini. Iako su srpski zastupnici uključeni u politiku na nacionalnoj razini, nisu svugdje na lokalnoj, a ako i jesu, nema dovoljne koordinacije između predstavnika na tim dvjema razinama.

/4 U krajevima u kojima je rat ostavio vidljivijeg traga postoji veća distan-ca između Srba i Hrvata.

/5 U drugim krajevima izraženiji su problemi asimilacija i “skrivanje identi-teta”.

Ostali problemi zajednički su i lokalnoj i nacionalnoj razini. To su:

/1 Negativno prikazivanje Srba u medijima, uključujući i one najvažnije. Time se narušavaju odnosi između Hrvata i Srba, čak i u onim sredi-nama u kojima su ti odnosi — zahvaljujući međusobnom poznavanju i osobnom iskustvu — dobri ili imaju potencijal da se poprave. Zbog negativne uloge medija ostaje “neugodno biti Srbin ili Srpkinja”.

/2 Trend “nove fašizacije” u društvu koji je vidljiv i po povećanju broja na-pada na Srbe i na objekte/simbole važne za srpski nacionalni identitet. Od 2013., kako pokazuju i izvještaji objavljeni u biltenima SNV-a, raste broj fizičkih napada, što potiče bojazan i strah kao i želju za “skrivanjem identiteta”, odnosno za etničkom mimikrijom.


/3 Trendovi asimilacije, koji su vidljivi u podozrenju prema upotrebi riječi koje pripadaju specifično srpskoj varijanti jezika kao i u oklijevanju u proslavi srpskih praznika, naročito krsnih slava.

/4 Odlazak mlađih Srba iz Hrvatske, naročito iz krajeva u kojima nema mogućnosti zapošljavanja. To dovodi do vrlo loše starosne strukture stanovništva. Istaknuto je da je srpsko stanovništvo u prosjeku daleko starije od hrvatskog, što stvara osjećaj da odumire i da nema mogućno-sti za revitalizaciju.

/5 Diskriminacija u primjeni prava koja su garantirana zakonom, a naročito pri zapošljavanju te ostvarivanju usluga socijalne skrbi i zdravstvenih usluga, prava bivših nositelja stanarskog prava kao i mirovinskih prava. Posebno se to odnosi na ljude koji su bili izbjeglice, a koji su nakon po-vratka u Hrvatsku naišli na velike teškoće u ostvarivanju svojih prava.

/6 Pravna nesigurnost koju pripadnici srpske zajednice osjećaju u vezi s presudama. Srbi nemaju osjećaj da je pravosuđe neutralno u odnosu na nacionalnu pripadnost. I dalje ima suđenja u odsutnosti, hapšenja na granicama prilikom pokušaja ulaska u zemlju Srba koji žive u inozem-stvu, a suci ne sude svima jednako.

/7 Neispunjena obećanja — na svim razinama. Srbima se mnogo toga obećava pred izbore, a posebno tamo gdje su njihovi glasovi važni za prevagu jedne ili druge opcije (HDZ-a ili SDP-a), a u pravilu se kasnije, nakon izbora, ništa od onoga što je obećano ne ostvari.

/8 Siromaštvo srpskog stanovništva. Mnogi žive na selu, bez stalnih prihoda. Nemaju mogućnost zapošljavanja jer su nekad dostupni javni i državni poslovi sada nedostupni, a u godinama su u kojima ne mogu ili ne znaju započeti s privatnim poduzetništvom. Pokušaji da se povežu i pokrenu zadruge ili poduzeća često su neuspješni, između ostalog i zato što su te zadruge ili poduzeća često etiketirani kao etnobiznisi. Uspješni poslovni ljudi, koji su porijeklom iz krajeva u kojima žive Srbi, nedovoljno investiraju jer skeptični su prema investiranju u Hrvatskoj. Interes je srpske dijaspore za investiranje u Hrvatsku minimalan, tako da se ni iz tih izvora ne može očekivati veća pomoć u razvojnom smislu.

/9 Ukupna predodžba o Srbima i Srbiji te pozicija Srbije u međunarodnoj areni. Navodi se primjer sasvim drukčije pozicije Srbije u odnosu na, primjerice, Italiju — čije pozitivna slika i pozicija u međunarodnoj zajed-nici izrazito koriste Talijanima u Hrvatskoj, između ostalog, zahvaljujući atraktivnosti učenja talijanskog jezika i pohađanja škola na tom jeziku te dodatnim prilikama koje nudi sama Italija kad se radi o zapošljavanju Talijana i zaradi za one koji ostaju živjeti u Hrvatskoj, ali imaju povreme-ne ili online poslove s partnerima u Italiji.


U diskusijama, u obama susretima, ispitanici su najčešće isticali slje-dećih pet glavnih problema s kojima se suočava sadašnja generacija Srpkinja i Srba u Hrvatskoj:

/1 Ekonomska nerazvijenost — za koju je najveći broj sudionika u ovom istraživanju rekao da predstavlja najveći problem i da posebno pogađa ruralno stanovništvo u krajevima gdje su Srbi brojniji;

/2 problemi povezani s pitanjima identiteta i percepcije stvorene u javnosti — koji su direktna posljedica produživanja rata stalnim isticanjem njega kao temelja hrvatskog identiteta te kontinuiranog stvaranja osjećaja kolektivne krivnje koja obuhvaća cijelu populaciju Srba u Hrvatskoj;

/3 neravnopravnost i nemogućnost ostvarivanja prava, čak i onih koja su garantirana Ustavom i zakonima;

/4 obrazovanje i osposobljavanje koji bi omogućili aktivan privredni i dru-štveni život te

/5 nepovoljni demografski trendovi koji su posljedica i onih problema koje srpsko stanovništvo dijeli s drugima u Hrvatskoj, no i posebnih pro-blema srpske zajednice, npr. snažnih asimilacijskih trendova, starosne strukture stanovništva i intenzivnijeg odlaska mladih Srpkinja i Srba iz Hrvatske.

Uz ove probleme, srpska zajednica se suočava i s nekim problemima na koje bi mogla utjecati jer tiču se prije svega nje same. To su:

/1 Nedostatak jasne strategije vlastitog razvoja. Više diskutanata, kao i onih koji su pisali eseje, istaknulo je potrebu za stvaranjem takve stra-tegije. Rad na strategiji mora biti inkluzivan obuhvaćajući sve postojeće kapacitete zajednice. Pokazalo se da je model “velike koalicije” koristan za srpsku zajednicu te je oko strateških pitanja potrebno postići širi legitimitet i zajedništvo.

/2 Heterogenost po pitanjima identiteta, što je dijelom rezultat njezine raspršenosti unutar Hrvatske. Istaknuto je da se članovi srpske zajed-nice međusobno slabo poznaju i da je potrebno više učiniti da bi se upoznali i razmijenili iskustva koja nisu ista u svim dijelovima Hrvatske.

/3 Unutar zajednice potrebno je detabuizirati teme koje se odnose na prošlost te je važno biti otvoren za dijalog s drugima, prije svega s Hrvatima, s kojima živimo u skoro svim mjestima Hrvatske. Zajednica se ne smije getoizirati, a njezin odnos prema drugim zajednicama, a posebno hrvatskoj, treba biti temeljen na principima građanske solidar-nosti, a ne na politici “mi” ili “oni”.


/4 Potrebno je više raditi na sebi kako bi Srbi u Hrvatskoj bili uspješni u poslovima kojima se bave te time postali uzor ne samo drugim Srbima u Hrvatskoj nego i Hrvatima. Time bi se najbolje promijenila slika o Srbima.

/5 Potrebno je snažnije uvesti u javni život novu generaciju Srba i Srpkinja, rođenu nakon 1991., koja već samim time što nije sudjelovala u rat-nim događajima ima veće šanse da stekne povjerenje Hrvata kao i da osmisli novu, prema budućnosti okrenutu agendu. Ta bi nova generacija trebala nastojati izaći iz tradicionalističkih okvira koji nisu primjereni za novo doba.

/6 U situacijama u kojima se to može, treba osmišljenije i svrsishodnije koristiti moć veta kako bi se postigli ciljevi važni za srpsku zajednicu. Iako je malo srpskih glasača, u nekim je situacijama njihov glas — i na lokalnom i na nacionalnom nivou — presudan, te tu prednost treba bolje iskoristiti. Legitimno je inzistirati na vlastitim interesima i posta-viti donju crtu ispod koje se neće podržavati političke opcije koje ne poštuju interese srpskih glasača.


/2 Što bi trebalo učiniti da se situacija popravi u sljedećih desetak godina? Odgovor na drugo postavljeno pitanje — što bi trebalo učiniti da se situacija popravi do 2027. godine — djelomično je već ponuđen u prethodnim rečenicama jer identificiranje je problema ujedno i prvi korak prema njihovom rješavanju. Uz navedeno, međutim, istaknuto je i sljedeće: /1 Srpska zajednica treba raditi na samoodrživosti, gdje god je to moguće. Prioritetno pitanje je razvoj. Treba poticati privatne i grupne poduzet-ničke inicijative i osloniti se više na sebe nego što je dosad bio slučaj.

/2 Politički predstavnici trebaju osigurati da država, županije i općine ne stvaraju prepreke takvoj inicijativi, nego da je omogućavaju, prije svega stvaranjem uvjeta: zakonskih, u praksi, a posebno infrastrukturnih uvjeta koji su osnova za malo i srednje poduzetništvo, obrazovanje i razvoj kulture i identiteta Srba u Hrvatskoj. Predloženo je da se pokre-ću posebni fondovi za razvoj i da se intenzivira rad Centra za razvoj i investicije.

/3 Suradnja s Hrvatima na temelju zajedničkih interesa korisna je za sve i treba je poticati. Time će se najbolje odgovoriti na predrasude i stereo-tipe koji danas predstavljaju problem i prepreku za poboljšanje položaja Srba u Hrvatskoj. Otvorenost prema drugome, a ne zatvaranje u sebe, predstavlja put prema napretku. Nažalost, dosad je uključivanje pred-stavnika Srba u institucije bilo često samo formalnost, a u stvarnosti su i dalje ostali isključeni iz stvarnog procesa odlučivanja ili su se suočava-li s nesavladivim preprekama.

/4 Treba nastaviti razvijati institucije i organizacije Srba u Hrvatskoj, koje trebaju biti inkluzivne i temeljene na principima solidarnosti i razumije-vanja. Srpske organizacije trebaju još izravnije surađivati s nevladinim organizacijama s kojima često imaju zajedničke interese.

/5 Treba koristiti prednosti članstva u Europskoj uniji kako bi se brže razvili nerazvijeni krajevi, od kojih su mnogi upravo oni gdje žive Srbi u Hrvat-skoj. To se posebno odnosi na apliciranje za razvojne fondove Europske unije kao i na razvijanje ekspertize kad se radi o međunarodnoj pravnoj zaštiti za manjinska i ljudska prava. Trebalo bi povećati koordinaciju tih pitanja, možda kroz poseban i stalan ekonomski forum koji bi pove-zivao srpsku dijasporu s domaćim poduzetnicima te kroz stvaranje regi-stra poduzetnika.


/6 Treba imati aktivan pristup — odnosno proaktivnu, a ne primarno palijativnu ili reaktivnu — politiku prema kategorijama koje zbog svoje važnosti za srpsko stanovništvo traže posebnu pažnju: npr. prema mla-dima, demografskoj politici, pitanju povratka ili uključivanja u razvojna pitanja onih koji su otišli i starijeg stanovništva, koje danas predstavlja važan dio srpske zajednice u Hrvatskoj.

Iako se u prethodnim, sličnim istraživanjima stavova Srba u Hrvatskoj često naglašavao pesimizam kad se radi o budućnosti razvoja srpske zajednice, ni polaznici ove generacije Akademije ni predstavnici pret-hodnih generacija nisu bili samo i isključivo pesimistični, a i kad su isticali svoj pesimizam, mnogi su smatrali da je ipak potrebno djelovati, a ne biti pasivan, kako bi se stanje popravilo. Dominantan stav je da je situacija loša (posebno da se pogoršala nakon 2011.), ali da to ne znači da se ne može popraviti — i to širim djelovanjem u cjelini hrvatskog društva kao i specifičnim aktivnostima koje bi trebalo provesti u okviru srpske zajednice u Hrvatskoj. U fokusnoj grupi koja je diskutirala o ovim pitanjima 29. listopada 2017. šest polaznika misli da će položaj Srba u Hrvatskoj za deset godina biti bolji nego je sada, četiri ih je reklo da će biti lošiji, a preostalih šest smatra da će ostati isti kakav je i danas. U grupi koja je o ovim pitanjima diskutirala 11. studenog 2017. čak 12 od 16 sudionika izrazilo je stav da će u sljedećih deset godina ipak doći do nekog napretka.

Oni koji su bili optimističniji naglašavali su da je stanje sada bolje nego je bilo prije deset godina i da će se ono poboljšavati kako nova, mlada generacija bude preuzimala odgovornost za društvo. No, izrazito je važ-no da se definiraju ciljevi i strategija razvoja srpske zajednice u Hrvat-skoj i da se u skladu s njom aktivno i koordinirano djeluje. U tom slučaju uspjeh neće izostati. Nasuprot tome, oni pesimističniji isticali su da se broj Srba u Hrvatskoj permanentno smanjuje i da će to biti vidljivo na prvom sljedećem popisu stanovništva, 2021. godine. Smanjeni broj Srba oslabit će njihovu poziciju, a tome će doprinijeti i daljnji asimilacijski trendovi, koji su izraženiji kod mlađe generacije. Također, oni ukazuju na stalno perpetuiranje naracije o ratu i nastavak nacionalističkih tenden-cija u hrvatskom društvu, koje se nisu smanjile ulaskom zemlje u EU i NATO. Zbog toga očekuju da će se stanje pogoršati.


/3 Sažeci eseja s odgovorima na dva postavljena pitanja U daljnjem, trećem dijelu ovog izvještaja navodimo neke ocjene iz pristiglih eseja da bismo ilustrirali zaključke iznijete u njegovim prvim dvama dijelovima. Eseje označavamo brojevima od 1 do 21 (poredane slučajnim odabirom, bez ikakva posebna razloga) i navodimo skraćene, glavne zaključke svakog od njih:

/1 Položaj Srba ovisi o mjestu prebivališta, tj. o gradu ili selu u kojem izjaš-njeni Srbi žive. Kažem “izjašnjeni” jer ima i onih za koje se zna da su Srbi, ali se nisu izjasnili jer se boje ili misle da Srbi u Hrvatskoj ne mogu biti Srbi. Postoji strah od izjašnjavanja, od slavljenja Božića 7. januara, od obilježavanja svoje slave i odlaska na prelo u vlastitome selu… Kad čuju na vijestima: “Srbi ovo, Srbi ono, Srbi krivi za rat, Srbi napravili ono”, ljudi osjećaju strah jer možda njihov prvi susjed zna da su baš oni Srbi i da se to odnosi i na njih. Ta vatra tinja sve ove godine. Ispada da su samo Srbi krivi, da samo Srbi hoće neka posebna prava… Ljudima je puna kapa toga jer žele samo pronaći posao, zadržati stanove i kuće, primati plaću i čuvati zdravlje koliko je moguće… Zato odlaze, teška srca ostavljajući sve svoje u domovini.

/2 U Dalmaciji i Lici, gdje su prije rata većinom živjeli Srbi, danas su opustošena naselja u kojima živi uglavnom starije stanovništvo u lošim uvjetima — često bez vode, struje, kanalizacije i drugih civilizacijskih dostignuća. Apsolutno nikomu nije stalo da ulaže u ta sela jer je svima jasno da će ona za koju godinu biti prazna. Mladi odlaze u gradove. Srbi koji žive u gradovima nemaju te probleme, ali imaju probleme s oko-linom zbog svoje nacionalnosti. To ovisi u kojem dijelu Hrvatske žive: u Dalmaciji je taj problem izraženiji, u Istri najmanje. Velik broj Srba, zbog straha od osuđivanja, krije svoj identitet. Najveći razlog tomu je opća politička i svjetonazorska klima u zemlji. Nije bezopasno izja-sniti se kao Srbin jer ljudi u nama vide krivce za zločine koje je srpska vojska počinila u zadnjem ratu, iako konkretna osoba možda nije ni bila rođena tada. Ta vječna krivnja koja se pripisuje Srbima neće tako brzo nestati. Strašno je da se riječi “Srbin” i “srpsko” na javnim mjestima šapuću kao da su pogrdne. U Hrvatskoj se kad se nekoga želi uvrije-diti kaže da je on Srbin ili četnik. Ta stigma koju Srbi nose jedan je od najvećih problema koji ne izuzima ni mlađe generacije, koje s ratom nemaju veze… Mladi ljudi zbog svega toga, kao i zbog nezaposlenosti, napuštaju zemlju. Žele živjeti u društvu u kojem nacionalnost i religija nisu presudna stvar i gdje se pri zapošljavanju traži stručnost, a ne pripadnost vjeri, naciji ili političkoj stranci. Porast nacionalizma i loša ekonomska situacija glavni su razlozi masovnog iseljavanja mladih, a


posebno mladih Srba…. Srpski predstavnici trebaju se fokusirati na to da mladima osiguraju normalne uvjete za život… Ljudi trebaju prestati kriti svoju nacionalnost i sramiti se nje. Ako svi počnemo razgovarati otvoreno, jednog će se dana o tome prestati šaptati. Trebamo se potru-diti da se nove generacije mladih Srba u svojoj zemlji ne osjećaju kao državni neprijatelji… Ljude koji žive pod ozbiljnim pritiskom sredine ne treba kriviti ako ne govore o svojoj nacionalnosti, ali ima i onih koji nisu ugroženi — njihova je dužnost da pomognu da se ukloni stigma s cijele zajednice… Ne mogu reći da imam neku optimističnu prognozu za Srbe u Hrvatskoj. Nemam je ni za Hrvatsku općenito, ali to ne znači da treba odustati i da se svi trebamo odseliti. Moramo učiniti koliko možemo da osiguramo bolju budućnost sebi i onima nakon nas… Vjerujem da će za deset godina ekonomska, politička i svjetonazorska situacija u zemlji biti bolja, ali to ovisi o nama.

/3 Stanje je loše jer se svi problemi u Hrvatskoj projiciraju i na položaj Srba u njoj: ekonomski i društveni problemi, intenziviranje nacionalizma, rehabilitacija ekstremnih ideologija i iseljavanje. Srbi su tretirani kao agresori, uz poticanje govora mržnje i nasilja, što stvara strah i diskri-minaciju. Oduzimaju nam se osnovna prava poput prava na upotrebu jezika i pisma. Imamo ustavne i zakonske garancije, npr. članak 22. Ustavnog zakona, ali se one ne poštuju. Zbog straha od osude sredine, mnogi pripadnici naše zajednice se ne pozivaju na prava koja im jamči članak 22. Nedavne izmjene Zakona o prebivalištu rezultirale su brisa-njem velikog dijela hrvatskih građana srpske nacionalnosti iz popisa birača u Hrvatskoj… Na lokalnoj razini mnogi su problemi rezultat naše neaktivnosti i inercije. Pasivni smo i lijeni, nezainteresirani da sudjelu-jemo u radu zajednice. To je, između ostalog, i posljedica asimilacije, koja je pak potaknuta strahom od izjašnjavanja s jedne strane, i sve manjim osjećajem pripadnosti zajednici s druge, posebno kod mlađih generacija. Primjer je Zagreb: na popisu u Zagrebu ima 21 hiljada ljudi, a na skupovima i događajima koje organiziramo skupi ih se tridese-tak… Kakva je budućnost? Ljudi koji su izbjegli neće se vratiti jer nema uvjeta za povratak. Gdje bi se vratili — u polunapuštena sela, srušene kuće, u nesigurnu egzistenciju? Drugi će se asimilirati, a treći otići u inozemstvo. Naše stanovništvo sve je starije. Ostat će na kraju gotovo zanemariv postotak Srba u Hrvatskoj… Kako to spriječiti? Demografski pad dijelimo s Hrvatima, pa s njima treba raditi na zajedničkim mje-rama da se on ublaži ili prekine. Također, treba tvrdokornije zastupati barem osnovne zahtjeve za ravnopravnost, a ne zauzimati taktičke pozicije. Diskriminaciju i strah potrebno je suzbiti čvrstim stavovima, a ne vrludanjem. Vijeća na lokalnoj razini trebaju biti aktivnija i držati nas zajedno. Treba više pažnje posvetiti mlađim generacijama: treba biti više programa kao što su Politička akademija SNV-a, kampiranje, semi-nari i radionice. Mladih Srba koji žele ostati u Hrvatskoj ima, pa čak ima


i onih koji se žele vratiti, što treba poticati. Treba iskoristiti fondove koje nudi EU. Ako bude dovoljno suradnje svih srpskih institucija u Hrvatskoj i adekvatnih programa orijentiranih na budućnost Srba u Hrvatskoj, budućnost ne mora nužno biti crna.

/4 Mnogi su problemi zajednički Hrvatima i Srbima. Radi se, prije svega, o nezavidnoj ekonomskoj situaciji, visokoj stopi nezaposlenosti, teško-ćama pri pronalasku posla i niskom životnom standardu, a potom i o negativnoj društvenoj i političkoj klimi koja prati ovakvo stanje. Osim turizma, Hrvatska je ekonomski slaba, i to dovodi do iseljavanja i de-populacije. Sve se to događa i kod Srba u Hrvatskoj, ali nije samo naš problem. Međutim, ima i specifičnih problema koji pogađaju posebno Srbe. Nisu rijetki slučajevi ličkih ili kordunskih sela bez struje, vodovoda i ceste, gdje neki djed i neka baka žive u posvemašnjem siromaštvu i odsječeni od svijeta. U mom se selu vodovod gradi već deset do petna-est godina. Ove godine cijevi su došle gotovo do kuća i ostalo je do njih još tridesetak metara, ali gradnja je stala. Zašto? Vjerojatno ćemo mo-rati čekati sljedeće izbore. Činjenica da se radi o srpskom selu dodatna je otežavajuća okolnost…. Druga posebna okolnost koja nas pogađa fašizacija je i radikalizacija hrvatskog društva. Osobama zdravog razu-ma ne može biti svejedno što se u jednom društvu u 21. stoljeću rehabi-litiraju ustaški zločinci, ustaški pozdrav i simboli — a osobama srpske nacionalnosti posebno. Kad se javno i nekažnjeno negiraju povijesne činjenice o stradanju u Jasenovcu te o zločinačkom karakteru NDH, a isto tako ustaškog režima, mora nam biti jasno da je društvo u kojem se to događa i koje to dopušta ozbiljno civilizacijski zastranilo. Ozbiljan je problem i što se 22 godine nakon završetka posljednjeg rata opet vra-ćamo na početak, pa ponovno strepimo zbog svog imena, prezimena i porijekla. Brinemo hoće li se u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti taj trend radikalizacije i fašizacije pretvoriti iz riječi u djela… Kako to promijeni-ti? Jedan je od važnih načina da oni u srpskoj zajednici koji su vidljivi i imaju glas u javnosti uvijek djeluju kada treba. Važno je i da lokalne vlasti, uključujući i one koji u njima predstavljaju Srbe, ne dopuštaju da vodovod stane 30 metara od kuće, nego da stalno inzistiraju na tome da se on uvede u kuće. Iseljavanje će se nastaviti, ali u tome ne vidim prevelik problem. Nije nelogično otići negdje gdje ćemo ostvariti bolji i smisleniji život… Najveću nadu imam u obrazovanje i usavršavanje jer pojedinac onda može čak i usred generalno nepovoljne slike za sebe izgraditi pristojne životne uvjete.

/5 Korijeni problema srpskog naroda u Hrvatskoj u politici su koja se vodi u Hrvatskoj. Sama država onemogućava Srbima da ostvare svoja Ustavom zajamčena prava. Najveći problem predstavlja nacionalizam, odnosno manipuliranje nacionalnim osjećajima. Nove generacije odra-staju u okruženju u kojem ih se uči mrziti. Zato se Srbi svih uzrasta sve


više asimiliraju; da bi izbjegli da ih se promatra kao nepoželjne i da ne bi bili izopćeni iz društva. Asimilacija je naročito prisutna u miješanim brakovima i uzrokuje smanjenje broja Srba u Hrvatskoj… Uz to, izražen je i problem nezaposlenosti. Velika je vjerojatnost da će poslodavac ra-dije zaposliti Hrvata nego Srbina, bez obzira na iste ili bolje kvalifikacije. To potiče odlazak Srba iz Hrvatske. Oni koji odu nikad se ne vraćaju, što dodatno smanjuje broj Srba. Time se zavlačimo u crnu rupu svakodnev-nog propadanja… Na selu su posebno zastupljeni problemi pitke vode i struje. To je sramotno za zemlju koja je članica EU-a, a ne omogućava minimalne uvjete za normalan život. Glavni razlog zašto nemamo grad-sku vodu u selima je to što smo pripadnici srpskog naroda. U obližnjim gradovima političari daju jasno do znanja da njima “nekoliko Srba ništa ne znači”, pa nemaju potrebu nešto poduzeti. Da bi se riješio problem koji nije trebao ni nastati, potrebno je podmićivati i trgovati, najčešće politički — a to je ono osnovno na čemu ova država počiva… Ti su problemi posljedica rata jer je od tada srpski narod obilježen etiketom velikog zločinca kojeg treba još više brojčano smanjiti pa na kraju i u potpunosti eliminirati s ovog područja… Čvrsto vjerujem da ni buduć-nost nije optimističnija. Broj Srba se smanjuje, pa nas za 20–30 godina neće ni biti. Srbi će ostati bez svojih prava jer neće se imati tko za njih boriti… Što se može učiniti? Treba promijeniti politiku Hrvatske prema nacionalnim manjinama. Kad bi taj odnos bio pozitivniji, ljudi bi imali više volje, nade i vjere da se bore za bolje sutra. Ali vjerojatno se to neće dogoditi jer nas se i dalje tretira kao agresorski narod.

/6 Glavni je problem rat od 1991. do 1995. i percepcija velikog dijela hrvat-skog društva danas da su svi Srbi u Hrvatskoj bili u ratu ili prešutno ili aktivno. Nisam doživjela nikakvo loše iskustvo u kontaktu s lokalnim starosjediocima Hrvatima, ali s doseljenim osobama jesam. Uglavnom ne otkrivam svoju nacionalnost. Moji prijatelji je znaju i poštuju je, ali na poslu ne otkrivam tko sam i što sam… Za 20 godina bit će bolje jer će proći više vremena od rata.

/7 Srbi imaju visoku razinu pravne zaštite, ali u praksi je situacija sasvim drukčija. Postoji velika diskriminacija Srba. Lokalne sredine su zbog centralizacije ovisne o državnoj vlasti. Već na prvi pogled uočljiva su područja gdje žive Srbi: od neasfaltiranih putova za koje nijedna vlast

“nema sredstava”, preko neobnovljene infrastrukture — prije svega one za provod električne energije — do načina obnove koji završava na poluproizvodu koji ni po kakvim standardima EU-a ne bi mogao dobiti atest za korištenje. Tu su i drugi pravni problemi: izgubljena stanarska prava, diskriminacija učenika u školama, otežano zapošljavanje, sprje-čavanje bilo kakvog prosperiteta i napretka Srba na ovim prostorima. Načelnici srpske nacionalnosti kao ni dožupani Srbi ne mogu mnogo učiniti jer ovise o nacionalnoj razini: radi se o potpomognutim po-


dručjima, a time i ovisnima o državnom proračunu… Na nacionalnoj razini jača nacionalizam koji dodatno demonizira preostale Srbe u Hrvatskoj, širi međunacionalnu mržnju i netrpeljivost pod prešutnim odobravanjem izvršne i sudbene vlasti. Sve to dovodi do razbuktavanja straha i nemira među preostalim srpskim stanovništvom… Što će biti u budućnosti? Nastavit će se trend smanjivanja broja Srba zbog starenja stanovništva i svih ovih problema koje sam već opisao. Povratnici su uglavnom stariji ljudi, čija su djeca ostala u Srbiji na školovanju i koja se neće vratiti. Asimiliranje je često jedini put prema osiguravanju nekih prava i ravnopravnosti. Teško je kao pojedinac opstati u dominantno hr-vatskoj sredini i očuvati svoj nacionalni identitet. Okruženi drugom et-ničkom grupom, prihvatili smo njihove praznike kao svoje, a kod biranja društva, prijatelja, žena, muževa i drugih izbor nam je ograničen samo na nju. To vodi gubitku nacionalnog identiteta, ako ne u ovoj, onda u sljedećoj generaciji. Pravo rješenje za ovaj problem ne postoji, nažalost, bit će nas sve manje i manje i u konačnici ćemo nestati s ovih prosto-ra. Jedino što možemo napraviti — odgoditi je taj neizbježan trenutak što je moguće dalje. Prvenstveno treba poraditi na jačanju nacionalne svijesti kroz održavanje postojećih organizacija i razvoj novih: kulturnih, političkih, ekonomskih i drugih, posebno u mladoj generaciji. S obzirom na to da je to teško izvedivo oslanjanjem samo na Hrvatsku, treba dio djelovanja usmjeriti prema nadnacionalnoj razini, tj. EU, Rusiji i drugim svjetskim silama. U to treba uključiti Srpsku pravoslavnu crkvu kako bi se stvorila čvršća zajednica. Ali brodolom je izvjestan, njega smo zapravo već doživjeli 1995. Za njega nisu odgovorni samo Hrvati nego i promašena politika naših tadašnjih političkih vođa koji nisu umjeli, znali ni htjeli sagledati realnu situaciju. Prvi, prisilni i masovni val našeg nestanka dogodio se 1995., a drugi traje postepeno, polako, prirodnim (demografskim) i asimilacijskim putem.

/8 Današnji položaj Srba u Hrvatskoj možemo slikovito opisati kao smiraj dana jednog naroda prije nego nastupi tama. U političkom smislu, Srbi još uvijek imaju neku mogućnost utjecaja jer su važan koalicijski par-tner za formiranje vlade. Ali njihova je moć u demografskom i ekonom-skom pogledu u slobodnom padu. U demografskom smislu, kucamo na vrata biološkog nestanka. Objektivno nezaustavljivi demografski pad predstavlja naš najveći problem. Ekonomska pozicija je slična demo-grafskoj. Radi se o odsustvu bilo kakve ekonomske perspektive, čime se pustoše ionako opustošeni vjekovno srpski krajevi. Problem aktualnog jačanja desnih političkih stranaka nije ni izbliza glavni problem srpskog naroda, nego je samo rezultat loše ekonomije, koja nagriza cijelo druš-tvo. Što je neka lokalna zajednica siromašnija, to su veći problemi u njoj

— bogatije zajednice nemaju problema s provedbom manjinskih prava, nego manjinama izlaze ususret. Na nacionalnoj razini problemi izviru iz loše politike, realno negativne ekonomske situacije i iz institucionalne


diskriminacije. Dodatan problem je i u upotrebi teme “Srbi” svaki put kad je to potrebno vlastima da bi skrenuli pažnju s drugih pitanja. To u pravilu dovodi do kulminacije govora mržnje i do raznih naciona-lističkih ispada… Što učiniti? Malo toga se može učiniti: budućnost Srba u Hrvatskoj bit će slična sadašnjosti Srba u Mađarskoj, Albaniji i Rumunjskoj. Ipak, moguće je učiniti dvije stvari: 1) osmisliti vlastitu ekonomsku aktivnost formiranjem ekonomskog foruma koji bi okupio srpske privrednike iz svih grana. Takva organizacija bila bi platforma za povezivanje, komuniciranje, razmjenu iskustava, edukaciju i uzajamnu pomoć među Srbima u Hrvatskoj. Organizacija bi se trebala baviti: a) prikupljanjem, analizom i selekcijom podataka o našim poduzetnicima, b) posredovanjem između naših gospodarstvenika i ministarstava, c) pružanjem usluga savjetovanja i informiranja, d) povezivanjem podu-zetnika, e) zajedničkim apliciranjem za EU-ove fondove te f) organizi-ranjem pomoći mladima za obrazovanje, starijima (umirovljenicima) i ljudima slabijeg imovinskog stanja. 2) Potrebno je osmisliti plan i strategiju međusobnog komuniciranja kao i komuniciranja sa Srbijom. Treba nam snažnija medijska kampanja kako bi se postigla interakcija jer se njome stvara kohezija. U to umrežavanje putem medija, koji su danas na raspolaganju svima koji imaju kompjutore i pristup interne-tu, treba uključiti i Republiku Srpsku. Time bi se smanjio trend gubitka osjećaja za druge krajeve u kojima žive Srbi i povećao osjećaj pripadno-sti, što bi smanjilo i efekte asimilacijskih pritisaka.

/9 Današnji položaj Srba u Hrvatskoj slika je i prilika tranzicijskog društva, namjerno zaboravljenih sličnosti i zajedničkog iskustva te potenciranja i stvaranja razlika u procesu izgradnje Drugog. U okviru toga, teško je identificirati elemente srpskog identiteta jer identitet je prilično ap-straktna kategorija. Dva tradicionalna elementa srpskog identiteta — jezik i vjera — nisu jednoznačna. Jezik je Srba u Hrvatskoj teško razdvo-jiti od hrvatskog, a mnogi Srbi nisu vjernici. Najistaknutije osobe kulture Srba u Hrvatskoj ujedno su i istaknute osobe hrvatske kulture, jer su djelovale u širem kontekstu i značajno doprinijele cijeloj Hrvatskoj. Sto-ga smo upućeni na Hrvate, s njima dijelimo skoro sve… Istodobno, po-stoje velike razlike u oblikovanju srpskog identiteta u Hrvatskoj. Stanov-ništvo koje živi u istočnoj Slavoniji ipak je ostalo prilično kompaktno, a čini oko 30 posto ukupnog stanovništva, što im omogućuje bolju zaštitu identiteta i lakše ostvarivanje prava. Ti su predjeli blizu Srbiji, pa su Srbi tamo oslonjeni na Srbiju. No u manjim mjestima, a posebno tamo gdje su stradanja Srba bila veća, situacija je teža. U mnogim krajevima postoji animozitet prema Srbima, pa oni nemaju jednak tretman pred državnim institucijama. Nema jednakosti pri zapošljavanju. U većim gradovima postoji asimilacija koja je više pravilo nego izuzetak. To je donekle paradoksalno jer se u većim gradovima osjeća veća sloboda i veće poštivanje ljudskih prava. Ali se Srbi u većim gradovima odluču-


ju za građanske opcije jer im nacionalna pripadnost nije dominantna odrednica u životu. Što učiniti? Politika Srba u Hrvatskoj trebala bi ići u pravcu građanskog i pokušati dosegnuti interese svih građanki i građa-na u Hrvatskoj, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Trebalo bi se povezati s onima koji traže poštivanje univerzalnih ljudskih vrijed-nosti i sloboda… Treba se otvorenije suočiti s prošlošću, uključujući i introspektivno, kako novi naraštaji ne bi odrastali na suprotstavljenim narativima… Nove generacije ne bi smjele biti zarobljene narativima iz Domovinskog rata i 1990-ih jer nisu djeca rata. Srbi bi trebali da se suo-če sa sopstvenim političkim greškama po pitanju ko je za šta kriv i zašto je nešto ispalo kako jeste. Političari predstavnici Srba trebali bi jasnije reći što zapravo žele, a ne samo održavati postojeće stanje. Mišljenja sam da bi trebalo doći do promjene generacija unutar same zajednice jer mlađe generacije ne nose direktnu stigmu rata, te je njihova pozicija u tom smislu daleko lakša, i mogu lakše postići bolje odnose između Hrvata i Srba. Trebalo bi prihvatiti različitosti i unutar srpske zajednice.

/10 Trebalo bi definirati sliku “pravog Srbina”, odnosno onakvog kakvim bismo htjeli da bude. On bi trebao biti neka kombinacija suvremenosti i tradicije. Ne treba zanemarivati nijedan od ova dva aspekta. Strah od prihvaćanja da smo Srbi i pravoslavci nije danas ničim opravdan. Kad se to prihvati, može se krenuti u izgradnju bolje budućnosti za našu zajednicu. Jedan od problema je i slabi utjecaj Srbije u svjetskoj politi-ci, zbog čega ona ne može značajnije pomoći ostvarivanju prava Srba u Hrvatskoj. Glavni problemi su: povrat oduzete imovine, pronalazak nestalih osoba, registracija škola na srpskom jeziku, brisanje Srba iz bi-račkih popisa, uvođenje poreza na imovinu Srba koji ne žive u Hrvatskoj. Srbi ponekad prihvaćaju sporedna mjesta u ministarstvima, umjesto da — kad su važni za sastav vlade — inzistiraju na utjecajnijim pozici-jama… Nisam optimističan. Broj Srba će se smanjiti, a to će dovesti do daljnjeg smanjenja prava. Možda se stvari preokrenu ako dođe do većih investicija, do otvaranja novih radnih mjesta i prestanka prebrojavanja krvnih zrnaca prilikom zapošljavanja. Trebamo se više pouzdati u sebe, povećati utjecaj Crkve i Srbije u zaštiti naših sunarodnjaka u Hrvatskoj, bolje surađivati s dijasporom, povezati se kao zajednica, od lokalne do državne razine te napraviti srednjoročne i dugoročne planove. Mora-mo birati najstručnije i najsposobnije da nas vode, a ne najpodobnije i najposlušnije.

/11 Teško je biti Srbin u Hrvatskoj jer sustav diskriminira Srbe i vlada loša politička klima koja se prenosi medijima. Srbi koji se uspiju zaposliti rade na slabije plaćenim radnim mjestima, a oni koji to ne uspiju gleda-ju da napuste Hrvatsku. Velik broj Srba živi na ruralnom području, gdje je velika izolacija i manje su mogućnosti povezivanja. Mnogi su neupu-ćeni u svoja prava. Svakodnevno smo primorani slušati i pratiti u medi-


jima ono što je bilo u vrijeme ratova, Drugog svjetskog i Domovinskog… Povijest se ne može promijeniti, ali bismo trebali utjecati na budućnost. Zbog govora o ratu djeca doživljavaju diskriminaciju u školama. Nacio-nalno pitanje stavlja se ispred svih drugih… Kako to promijeniti? Treba razviti vlastite potencijale i podržavati jedni druge. Veliku ulogu u tome imaju općine s većinskim srpskim stanovništvom jer mogu biti primjer dobre prakse za druga područja. Važno je razvijati partnerske odnose među općinama kako bi se nešto postiglo na nacionalnoj razini. U rad zajednice treba uključiti i Srpsku pravoslavnu crkvu radi čuvanja tradici-je i kulturne baštine. Treba osnivati udruge i zadruge da bismo se borili za vlastite interese. Važno je ostati pozitivan i djelovati već sad, bez obzira na to što će promjene biti spore.

/12 Problemi Srba mogu se podijeliti na: socijalne, ekonomske, političke, pravne, kulturne, demografske, identitetske i društvene. U socijalnoj sferi: siromaštvo, nezaposlenost, nerazvijena infrastruktura, nedostu-pnost obrazovanja i usluga na području socijalne i zdravstvene skrbi te problem prometne izolacije. U ekonomskoj sferi: nedostatak radnih mjesta, poteškoće u privatnom poduzetništvu, nejednaka regionalna razvijenost, diskriminacija pri zapošljavanju na osnovi etničke pripad-nosti te korupcija, klijentelizam i nepotizam. U pravnoj sferi: nemoguć-nost ostvarivanja pojedinih prava, prije svega stambenih, mirovinskih i radnih, te izostanak osuda za ratne zločine protiv Srba u Hrvatskoj. U kulturnoj sferi: nedostupnost i nedostatak kulturnih sadržaja i progra-ma, naročito u ruralnim sredinama. U demografskoj sferi: smanjenje stanovništva, odlazak, dominacija starijeg stanovništva, niska stopa nataliteta i zaustavljen povratak iseljenog srpskog stanovništva. U identitetskoj sferi: podvojeni identitet, osjećaj stigmatiziranosti, izgu-bljenost između srpskog i hrvatskog identiteta, radikalna asimilacija, nacionalizam i naglašena vjerska pripadnost. Problem su i predrasude. U društvenoj sferi: diskriminacija i stigmatizacija Srba, revizija prošlo-sti, manipuliranje povijesnim činjenicama, neobjektivno obrazovanje o povijesti u školama, veličanje ustaštva, odbacivanje antifašizma, društvena netrpeljivost, nedostatak političke volje, posebno kod ratnih dragovoljaca, da se postigne pomirenje… Što učiniti? Bolje uskladiti lokalne vlasti s državnom. Promijeniti ekonomsku politiku poticanjem poduzetništva. Educirati o sredstvima iz europskih fondova. Stvarati strategijske planove za domaće i strane investicije. Starijem stanov-ništvu osigurati bolju zdravstvenu i socijalnu uslugu. Decentralizirati socijalne usluge i postići bolju koordinaciju pružatelja usluga kako bi se poboljšala kvaliteta usluga. Stipendirati djecu i mlade. Otvarati više vrtića. Održati i unaprijediti obrazovanje po modelima A, B i C. Osno-vati Akademiju znanosti i umjetnosti Srba u Hrvatskoj. Otvarati nove knjižnice, muzeje, povećati kulturnu ponudu u krajevima gdje žive Srbi. Povećati broj sportskih aktivnosti, osnovati nove sportske klubove.


Poboljšati kvalitetu slobodnog vremena. Osnovati odjele za pružanje besplatne pravne pomoći.

/13 Na lokalnoj razini manjinska su vijeća neaktivna, a u njima sjede ljudi koji su neobrazovani i ne znaju skoro ništa o svrsi i funkciji vijeća. Što se tiče identiteta, često se osjećamo kao Pale sam na svijetu. Ne računa-jući svoju obitelj i rod, Srba kao da nije bilo. Svi su u stanju mimikrije. Ja to razumijem, ne osuđujem, ali žalim… Od nas troje u razredu, dvoje su pisali pod nacionalnost — “X”. U mom gradu od srpskih instituci-ja funkcionirala je jedino crkva. No ljudi koji dolaze u crkvu su tužni, većinom samci, stari, nemoćni, traže utjehu. Kad sam sina htjela upisati na pravoslavni vjeronauk, to nije bilo moguće organizirati jer nije bilo dovoljno djece u školi za to: bilo ih je u cijelom gradu samo troje ili četvero. U društvenom kontekstu biti Srbin mi se čini isto kao biti travka u pustinji… Na nacionalnoj razini SNV radi dobar posao jer nam daje mogućnost da se upoznamo, da prvi put budemo u nekom društvu koje je većinski srpsko, što smanjuje osjećaj izolacije i usamljenosti. Na Političkoj akademiji sam prvi put srela druge mlade ljude koji su Srbi. Političko vodstvo Srba je u poziciji da mora vagati svaku riječ — to je odraz situacije u kojoj se nalazimo. Mediji su devijantni; žive od sen-zacionalizma, izmišljanja i preuveličavanja sukoba. Medijski je položaj Srba u Hrvatskoj takav da bi onaj koji bi redovito pratio sve medije i objave koje se tiču nas, lako mogao zaključiti da valjda u Hrvatskoj nema nijedne osobe koja ne mrzi Srbe. A znamo da to nije istina. Ne možemo medije popraviti — ali ih možemo ne shvaćati preozbiljno i ne dopustiti im da nas truju i plaše. Što učiniti? Što više se družiti i među-sobno se upoznavati. Potom: glavu gore. Ne treba plakati za prolivenim mlijekom. Ne treba negirati vlastiti identitet. Treba se stalno dokazivati pred ostalima jer će nas inače odbacivati. Treba raditi na sebi: jačati obrazovne programe, posebno za mlade, u kojima će se moći educi-rati o informacijskim tehnologijama, programskim jezicima, stranim jezicima, ekološkoj poljoprivredi, fondovima, projektima. Treba organi-zirati razmjene, ljetne škole i studijska putovanja te nuditi stipendije. I konačno, treba razmisliti o planu B: držati neke opcije otvorenima ako stvari krenu baš najlošijim smjerom.

/14 Položaj je Srba prilično loš. Najveći problemi su: niska razina zaposleno-sti srpskog stanovništva, teškoće pri povratu i obnovi imovine, nera-zvijena ili nedovoljno razvijena infrastruktura u povratničkim selima i naseljima, nepriznavanje radnog staža, siromaštvo i neimaština, rase-ljavanje, nepoštivanje Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina, vrijeđanje i prijetnje na osnovi etničke pripadnosti. Većina je članaka Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina, nažalost, samo slovo na papiru. To se naročito vidi prilikom zapošljavanja, i to u manjim sre-dinama, gdje bi lokalne i područne jedinice trebale osigurati razmjernu


zastupljenost članova pripadnika nacionalnih manjina u svojim izvršnim tijelima, što u većini slučajeva nije ostvareno. Naročito je diskriminiraju-će kad vam poslodavac kaže da vas baš zbog tog određenog članka nije zaposlio. Problem je što su se ljudi odrekli svog identiteta jer smatraju da im on šteti. Zajednicu i dalje vode ljudi koji bi trebali svoje ovlasti prepu-stiti mlađima. Što učiniti? Prije svega, održavati zajedništvo. Dati priliku mladim ljudima da kreiraju politiku srpske zajednice. Ljudi moraju shvati-ti da i oni sami moraju biti aktivni. Razvijati obiteljska poljoprivredna gospodarstva, proizvodnju domaćih proizvoda, seoski turizam. Koristiti prednosti pojedinih krajeva, npr. Like. Osmisliti programe i događanja kojima će se potaknuti ljude da se druže i upoznaju te da čuvaju kulturu i tradiciju. No bez funkcionirajuće pravne države teško je očekivati uspjeh.

/15 Postoji razlika između a) urbane Hrvatske i dijelova Hrvatske koji nisu bili zahvaćeni ratom te b) ruralne Hrvatske i teritorija koji su bili u RSK-u. Problemi se snažnije manifestiraju tamo gdje je bio rat, odnosno na područjima koja su bila u RSK-u. Glavni problem je diskriminacija koja se očituje u različitim sferama društva. Ekonomska diskriminacija uključuje a) diskriminaciju pri zapošljavanju u javnim poduzećima i u pravosuđu, b) diskriminaciju pri zapošljavanju u privatnim poduzećima, c) nepoštivanje Zakona o pravima nacionalnih manjina te d) nedosta-tak mehanizama za provođenje tog zakona. Pravosudna diskriminacija očituje se u tome što Srbi dobivaju puno veće kazne, ne samo za ratne nego i za druge zločine. Govor mržnje protiv Srba gotovo se u pravilu ne sankcionira, dok se učestalo koristi protiv Srba. Edukacijska diskrimina-cija ogleda se u nemogućnosti djelovanja škola sa srpskim programom igdje izvan istočne Slavonije, a infrastrukturna diskriminacija u nedo-stupnosti električne energije, vodovodne mreže i neodržavanju puteva i cesta. Diskriminacija u javnom diskursu provodi se tako što se svaka vijest koja uključuje Srbe povezuje s Domovinskim ratom ili s proble-mima u odnosima između Hrvatske i Srbije. Stambena diskriminacija odnosi se na to što pitanje preuzetog stanarskog prava nije nikad riješe-no. Srbi gotovo nikako ne mogu dobiti stanove, posebno zbog toga što braniteljska populacija automatski dobiva 100 dodatnih bodova…. Osim toga, problem je i financiranje vijeća nacionalnih manjina koje ovisi o dobroj volji lokalne samouprave, a te volje nema, posebno na područjima koja su bila u RSK-u. Donačelnici i dožupani nemaju skoro nikakvu moć. Postojala je mogućnost za djelovanje i povijesni moment u kojem se ovo moglo bolje riješiti — prije ulaska Hrvatske u EU — ali se nije riješilo. U gradskim sredinama asimilacija je velik problem. Koji su uzroci tome? Ratu se pristupa demagoški te se tvrdi da su Srbi bili zli i agresori, da su “došli na tenkovima, a otišli na traktorima”, da je rat bio agresija, da mu je uzrok zločinačka velikosrpska politika i slično. Ratu se ne pristupa historiografski i neutralno, već s puno emocija. Od toga imaju koristi političari i braniteljska populacija, kojima nije u interesu da se stvari


normaliziraju. Permanentno stanje konflikta i izazivanje najnižih emo-cija u društvu u interesu su vladajućih kako bi dobili glasove. Na po-dručju bivšeg RSK-a gotovo ekskluzivno su na vlasti desničarske stranke (HDZ). U srži problema su novac i moć koje ove populacije dobivaju iz konflikta koji održavaju. Što je rješenje? 1) Efikasnije uklanjanje grafita i drugih fizičkih elemenata govora mržnje: u nekim sredinama odmah se uklanjaju, a drugdje zanemaruju. Efikasnije sankcionirati govor mržnje općenito — na stadionima i većim skupovima. Zakonska regulativa postoji, ali policija i pravosuđe moraju reagirati na adekvatan način. Isto tako, možemo se organizirati i tužiti one koji promoviraju govor mržnje. Treba donijeti zakon o obavezi moderiranja komentara na internetskim portalima. 2) Što se tiče opće negativne atmosfere prema Srbima, treba uvesti Građanski odgoj u škole i utjecati na medije da smanje histeriju povezanu s temom Domovinskoga rata (prvenstveno na HRT). 3) Raditi na sprječavanju diskriminacije pri zapošljavanju. 4) Pratiti sudske presude te uspoređivati statistiku koja se odnosi na presude protiv Srba s presudama protiv Hrvata. 5) Potrebna je koordinirana aktivnost na razini SNV-a i manjinskih vijeća kako bi se maksimiziralo povlačenje sredstava iz fondova EU-a. To može biti i način poticanja povratka mla-dih Srba iz Srbije. 6) Potrebno je isticati i srpske žrtve u ratu fokusirajući se posebno na 1991. 7) A ujedno je potrebno poticati veću integraciju Srba kako bi se spriječila asimilacija.

/16 Svi naši problemi nastali su zadnjim ratom. U Jugoslaviji smo živjeli normalno, radili i bili ravnopravni stanovnici — bez obzira na naci-onalnost. Ovaj rat sve to je uspio uništiti. Od rata se vodi huškačka politika prema nama. Bez obzira tko je na vlasti, desni ili lijevi, nitko prema nama ne zauzima stav kao prema jednakim članovima društva. Isključuju nas iz svih sfera i sa svih razina… Zašto je toliki problem na turističku kartu nekog grada, pored katoličkog, smjestiti i pravoslavni hram? Zašto u 2017. ljudi žive u selima bez struje, vode i puteva? Pogle-dajmo samo put od Gline do Dvora — nema rasvjete u svim selima na tom potezu. Kako je moguće da Islam Latinski ima vodu, a Islam Grčki nema? Sela su nam pusta, crkve porušene, društveni domovi i škole de-vastirani… Što učiniti? Naše institucije trebale bi postati velike razvojne agencije koje bi radno sposobne obučavale kako da povuku što više sredstava iz europskih fondova, da obnove svoja domaćinstva, osigura-ju penzije i sredstva potrebna za život. Mladima treba osigurati stipen-dije za školovanje i pomoći im pri zapošljavanju, jer ako to ne uradimo, za 20 godina će nam sela biti pusta, a u gradovima će se ljudi potpuno asimilirati. Pomogao bi politički zaokret u zemlji kojim bi se stalo na rep neoustaštvu i kojim bi se poboljšala ekonomska situacija.


/17 Stanovništvo je staro, a povratnika nema. Iako je bilo nekih pozitivnih pomaka od 2003. do 2010. godine, poslije 2011. stanje se pogoršalo, pa su se srušile sve iluzije o boljem društvu i ostvarivanju osnovnih prava u njemu. Mnogi nisu uspjeli ostvariti pravo na obnovu obiteljskih kuća na adekvatan način. Bivši nositelji stanarskih prava, ljudi koji su izdva-jali novac za stambeni fond i njime gradili stambene jedinice u svojim sredinama, sada su ugurani u socijalnu kategoriju, a ako su imali igdje neki drugi posjed u vlasništvu, izgubili su pravo na svoj stan. Kad bi ipak ostvarili to pravo, bili bi opstruirani u procesu otkupa stanova, pa bi nakon smrti starih nositelja stanarskog prava djeca ostala bez prava na nasljeđivanje ako nisu bila upisana u rješenje o dodjeli stana ranije. To je sve smanjilo broj mladih u našim sredinama. Za razliku od Srba, Hr-vati su dobivali stanove po povlaštenim cijenama, a doseljenici iz Bosne i Hercegovine, također Hrvati, dobili su ih bez utrošene kune, a pritom su pravo povrata stanova ostvarili i u Bosni. Mnogi Srbi nisu ostvarili pravo na radni staž i mirovine, pa su ostali bez njih ili su postali socijalni slučajevi. Nažalost, i 22 godine nakon rata imamo kuće i sela bez struje, vode i putova. Jesu li to adekvatni životni uvjeti za 21. stoljeće? Poduze-ća su privatizacijom uništavana, a naši sunarodnjaci ostali su bez šanse za zapošljavanje u državnim i javnim službama zbog privilegija koje imaju Hrvati po različitim osnovama. Naročito nas brine pojava radika-lizma i ustaštva te politički pritisak na srpsku zajednicu koji se obnavlja nakon 2011. Ljudima je dosta radikalizma, pa odlaze — čak i Hrvati, a posebno Srbi. Ne žele slušati više o 1941. i 1991. kao i općenito o pro-šlom stoljeću, o četnicima i ustašama, vjersko-nacionalnim i sličnim temama. Sve to dovodi do smanjenja broja Srba u Hrvatskoj. Ako se uskoro nešto ne promijeni, smanjivat će se i dalje.

/18 Hrvatska kao država funkcionira na principu vladavine većine kao i na stalnoj potrebi da za sve propuste i neuspjehe nađe krivca. Srbima je ukinuta konstitutivnost i ravnopravnost da bi se pokazalo da je Hr-vatska država isključivo hrvatskog naroda. Nije bilo dovoljno da Srbi nestanu u pravnom smislu kao narod nego je bilo poželjno da nestanu i fizički, a da pritom u Hrvatskoj ostane sva njihova intelektualna, po-kretna i nepokretna imovina. O Srbima se uporno gradi percepcija da su dežurni krivci za sve probleme koji pritišću hrvatski narod. Urušava nam se dostojanstvo jer nam se nameće teza o kolektivnoj i trajnoj krivnji. Rat je prošao, ali su gorčina, gnjev i želja za pobjedom nad onim drugim ostali. Strogo se vodi računa o tome tko je Hrvat, a tko Srbin, odnosno tko je “veći” Hrvat ili Srbin. Najprije se onemogućavao, a sada se otežava povratak ljudi koji su nakon Oluje napustili Hrvatsku. Kad je povratak bio omogućen, odnosio se uglavnom na starije stanovništvo, pa sad imamo prazna ili poluprazna srpska sela. Zapošljavanje u javnim poduzećima, policiji, državnoj, regionalnoj i lokalnoj upravi bilo je i osta-lo zanemarivo. Još nismo postigli predratni životni standard, a pitanje je


hoćemo li ga ikada i doseći… Što učiniti? Kod ruralne populacije glavni su problemi: loša komunalna infrastruktura te nepostojanje kapaciteta na lokalnoj razini za zapošljavanje, obrazovanje, kulturni život i napre-dovanje. U urbanoj sredini problem je u frustraciji mnogih s njihovom nacionalnom pripadnošću, koja rezultira promjenom imena i prezimena, osjećajem inferiornosti, nedostatkom samopouzdanja i nacionalnog ponosa te željom za nepripadanjem srpskoj populaciji. I tu je vidljiva diskriminacija pri zapošljavanju. Moguća su sljedeća rješenja: 1) po-staviti veći naglasak na obrazovanje, posebno akademsko, kako bismo mogli aplicirati za bolje plaćene i utjecajnije poslove, 2) stipendirati osobe deficitarnih obrazovnih profila, i to za školovanje u Hrvatskoj, ne u Srbiji, 3) poticati razvoj privrede uz pomoć Republike Srbije i firmi iz Srbije, čime bi se pomoglo ljudima da ostanu na područjima na kojima su im živjeli predci, 4) formirati nacionalni razvojni centar i županijske centre koji bi pomogli pri pisanju projekata za financiranje iz fondova EU-a, 5) poboljšati informiranje — primjerice, radijskom stanicom koja bi kasnije prerasla u televiziju, čime bi se postiglo objektivno i pravovre-meno informiranje kao i očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta, 6) surađivati sa SPC-om na obnavljanju i izgradnji naših vjerskih objekata i drugih kulturno-povijesnih spomenika. Dobrodošla je i važna suradnja predstavnika Crkve s predstavnicima Srba i njihovim institucijama.

/19 Iako su stvarne razlike između Hrvata i Srba male, one se stalno proizvode i ističu kako bi se održalo stanje permanentnog sukoba i opravdao koncept novih država, koji se gradi s odlučnim odmakom u odnosu na ono što je nekad bilo. U tom procesu manjine su one oko kojih se lome koplja i koje se stoga nalaze između dviju vatri, koje ih češće opeku nego što ih griju. Zbog ekonomske situacije, ali i zbog bezidejnog, inertnog i nehrabrog vodstva, događa se snažna indok-trinacija i klerikalizacija. Iako je rat završio, stavljen je na aparate za održavanje na životu. Imamo razna “ministarstva istine” koja proizvode mržnju. Ponovno se piše povijest, a sve to dovodi građane na put za koji zapravo ne znamo kamo vodi. U tom okviru relativne neslobode Srbima se nameće kolektivna i trajna uloga agresora, krivca, neprija-telja, uloga onih koji ne vole i ne žele Hrvatsku. Riječ “Srbin” povezana je s negativnim konotacijama, pa je potrebna velika hrabrost da bi se netko deklarirao javno kao Srbin. To sa sobom povlači osuđivanja i presuđivanja ulice kroz diskriminaciju, podozrenje, isključivanje, oprez, uvrede i napade. Bijeg u asimilaciju ili getoizaciju sve su češći načini zaštite, ali oni ne rješavaju problem ni za koga. S tim u vezi pojavljuje se i pitanje — što su, zapravo, odrednice srpskog identiteta u Hrvatskoj: jezik, pravoslavlje, pismo, antifašizam, odnosno koji su to specifični elementi naše kulture? S obzirom na sličnosti s Hrvatima, pojavljuje se opravdan strah od asimilacije. Drugi je problem u održivosti zajednice s obzirom na to da je naše stanovništvo staro u prosjeku 53, a hrvat-


sko 43 godine. Teškoće na koje nailazimo ne čine Hrvatsku poželjnim mjestom za život, pa perspektiva nije ohrabrujuća. Srpsko stanovni-štvo na područjima pogođenima ratom snosi dodatnu cijenu državne nebrige ili namjernog zaobilaženja tih područja, ponašanja kao da to nije Hrvatska. Sustavno se onemogućava povratak izbjeglih Srba, pa je Hrvatska na tim područjima zemlja bez ljudi u kojoj hiljade kuća zjape prazne. Tu nema ni sadašnjosti ni budućnosti — a prošlost još traje. Dodatan razlog za napuštanje Hrvatske u suženoj je slobodi, odnosno u smanjenoj mogućnosti da se bude ono što jesi. Ima li izlaza iz toga? U rukama je svakog čovjeka da skroji svoju budućnost, tako da pesimizam nije dobar saveznik. Treba podvući crtu i preći na iduću razinu. U tome veliku ulogu imaju najznačajnije srpske institucije, srpska intelektualna elita, Crkva i druga zainteresirana javnost. Treba napraviti strategiju budućeg djelovanja te jasno definirati prioritete i smjer djelovanja kao i raspodjelu posla unutar zajednice. Strategija budućeg rada i djelovanja ugovor je o radu na određeno vrijeme. Predlažem sljedeće prioritete: 1) obrazovanje i kultura, jer su to temelji stabilne kuće i najsigurniji jamci očuvanja identiteta. Treba ulagati u formalno i neformalno obrazovanje mladih generacija u Hrvatskoj, raditi na srpskim i hrvatskim obrazov-nim politikama, unaprijediti postojeće modele, sistematski i koordinira-no raditi s profesorima te obnoviti interes za ćirilično pismo i pozitivne dosege srpske nauke i kulture. Kultura nije samo amatersko bavljenje folklorom: ostati na toj razini šamar je ozbiljnijim pokušajima bavljenja ovom temom. 2) Drugim je prioritetom ekonomija, jedno od najbitnijih područja. Treba nam pomoć za realizaciju razvojnih programa i razvija-nje modela koji bi u budućnosti mogli jamčiti samoodrživost zajednice ako dođe do pogoršanja odnosa prema njoj. To se može postići većim oslanjanjem na nacionalne i europske fondove, razvijanjem savjetodav-nih službi za poljoprivrednike i male poduzetnike, pomaganjem poljo-privrednicima i brigom o zemljišnom fondu Srba u Hrvatskoj, pronala-skom modela za poticanje zapošljavanja mladih i obrazovnih osoba te povezivanjem ekonomskih ciljeva s modelima stipendiranja učenika i studenata. 3) Važno se koncentrirati i na pravo i politiku. Treba detaljno i sistematično pratiti pravnu regulativu, poznavati pravila i predlagati izmjene tamo gdje su potrebne. U političkom smislu, treba se držati

“srednjeg puta” — ni lijevo ni desno. Postojanje jedne relevantne srpske strane pokazuje da Srbi, iako su ljudi različitih uvjerenja i iskustava, imaju razloga modificirati klasični pluralizam i udružiti se u “veliku koaliciju” oko zajedničkih interesa. Tim putem treba nastaviti gradeći ono što je progresivno, uključivo i miroljubivo u našoj politici. Sinergij-sko djelovanje može ponuditi neke razloge za optimizam kad se radi o budućnosti.

/20 Potrebna nam je strategija koju ne bi radili konzultanti, nego mi sami. SNV treba okupiti sve relevantne faktore koji bi mogli osmisliti svr-


sishodnu i provedivu razvojnu politiku. Stanje zajednice definirano je malobrojnošću. U zapadnoj Slavoniji radi se o 200 do 300 mladih srpskih porodica koje predstavljaju potencijal na ovom velikom podru-čju. Nažalost, u sljedećih 20 godina moglo bi se dogoditi da se taj broj prepolovi: brutalno, ali istinito. Treba, dakle, usmjeriti snage na održivi dio naše zajednice, a naročito na mlade. To se odnosi i na izgradnju na-ših organizacija. Nema smisla održavati ih tamo gdje nas nema, samo formalnosti radi. Ako u nekom kraju imamo 10 poduzetnika i 100 kvali-tetnih OPG-ova, treba ih okupiti i služiti im kao servis. Zaustavimo me-galomaniju jer nekad ni minimalne planove ne možemo ispuniti. Glavni prioritet nam je ekonomsko jačanje zajednice i mijenjanje negativne percepcije o Srbima u javnosti. Iako više ne trpimo direktne i vidljive diskriminacijske pritiske, na asimilacijske trendove utječe konstantna negativna percepcija o Srbima u javnosti. Da bismo to promijenili, treba nam pomoć stručnjaka za odnose s javnošću. Mi često trpimo ozbiljne udarce, a naši odgovori na njih izazivaju dodatno negativne posljedi-ce. Na tržištu imamo stručnjake koji znaju kako se ponašati u kriznim situacijama, a mi smo konstantno u takvoj situaciji i treba nam pomoć ozbiljnih ljudi da ustanovimo kako strateški djelovati prema ublažava-nju negativnih učinaka mašinerije medija koji nas negativno percipiraju i koji truju generacije ljudi, uključujući i mlade. Mladi ljudi iz urbanih sredina po prvi put u historiji imaju slabo izraženu nacionalnu svijest. Treba razmisliti kako ih zadržati u okviru srpske populacije. Folklorom i aktivnostima koje su bile primjerenije za 19. vijek teško da to možemo postići. Treba se osuvremeniti, prilagoditi novoj generaciji i osloniti se na rad s porodicama da bi se njegovala nacionalna svijest. Kad se radi o ekonomskom razvoju, već 20 godina oslanjamo se na razne udruge i međunarodne organizacije, a djelomično i na državu, ali nema želje-nog rezultata. Morali smo ponekad pratiti modele razvoja koje su nam nametnuli strani donatori, iako se znalo da nisu primjenjivi. Recimo, mnogi su lupili glavom o zid po pitanju zadrugarstva, iako su se nara-dili i pokušavali što su mogli. Takav model ne uspijeva jer se u zadruge uključuju ekonomski jači i tamo provode svoje interese, a slabiji ostaju po strani i bez koristi od toga. Treba, stoga, poticati zadrugarstvo samo za jače igrače i to na mikroregionalnom nivou, npr. srpske zadruge za zapadnu Slavoniju, za Liku i sl. — ako za to ima interesa. Kod otkupa proizvoda i stoke, treba vidjeti ima li Srba u Dalmaciji koji se bave tim poslovima, a ne da se oslanjamo na na kupce koji vode računa samo o sebi. U pitanjima ekonomskog razvoja, važno je kreirati financijske instrumente za povratnička područja. Osim razvoja poljoprivrede, naš fokus treba biti na osmišljavanju pomoći poduzetnicima i obrtnicima, uz izradu modela obučavanja za praćenje njihova razvoja. Donacije su

— iako često neproduktivne — ponekad dobar model ako obavezuju pri-matelja da vrati uslugu time što će neke proizvode ili usluge dati na ras-polaganje onima kojima je potrebna. Osvrtom na EU-ove fondove, zado-


voljavamo se sitnicama, a veliki projekti koji bi mogli donijeti milijarde prolaze pored nas. Treba osmisliti projekt pomoći za naše mikroregije (Banija, zapadna Slavonija, Kordun, Lika, Dalmacija i istočna Slavonija) te tražiti novac za veće projekte koji bi podigli ekonomsku snagu tih po-dručja i omogućili bolji život. Dugoročno gledano, treba nam moderno organizirana, povezana zajednica koja prepoznaje i koristi potencijale pojedinaca njegujući istodobno svoj identitet, kulturu, vjeru i tradiciju. Glavni strateški ciljevi su: 1) razvoj gospodarstva, turizma i poljoprivre-de, 2) postizanje društvene pravednosti, 3) razvoj kulturne autonomije i modela integracije te 4) razvoj ljudskih potencijala i unaprjeđenje kvalitete života. Prioriteti su nam u gospodarstvu: 1) ravnomjerni razvoj, 2) izgradnja financijskog mehanizma za razvoj povratničkih područja, 3) održivi razvoj poljoprivrede i 4) jačanje suradnje unutar zajednice, a u dosezanju društvene pravednosti: 1) kontinuirano praćenje položaja srpske zajednice, 2) kreiranje pozitivne prepoznatljivosti Srba u Hrvat-skoj i borba protiv stigmatizacije u medijima, 3) Ustavni zakon.

/21 Situacija je teška, ali ovo nije najteže razdoblje za Srbe u Hrvatskoj. Ipak, prijeti stvarna opasnost od potpunog nestanka jer prevladava starija populacija, a mladi odlaze. Taj trend bit će vrlo teško zaustaviti. Stvore-na je spirala negativnih događaja. Potrebno je napraviti važan iskorak iz toga. Tragičnu prošlost treba ostaviti iza nas, a probleme treba rješavati bez tenzija i onako kako to rade druge nacionalne manjine u Hrvatskoj. Važno je da ne dođe do pogoršanja trendova. Problemi su na nižim razinama diskriminacija, podzastupljenost u tijelima lokalne i regional-ne uprave, obespravljenost u upravnim postupcima, prepreke u stjeca-nju prava na obrazovanje u duhu vlastite tradicije i kulture, stambeno zbrinjavanje, marginaliziranje i loša materijalna situacija. Na državnoj razini problemi su stvaranje osjećaja krivnje, stigmatizacija i dr. Treba stoga donijeti strategiju razvoja srpske zajednice u Hrvatskoj i to širo-kim uključivanjem svih onih koji se osjećaju dijelom te zajednice. Ona bi trebala obuhvatiti sljedeća područja: 1) obrazovanje i kulturu kako bi mladi pripadnici naše zajednice mogli biti obrazovani na svom jeziku i u svojoj tradiciji. Danas čak i tamo gdje postoje, škole na srpskom jeziku nisu registrirane i njihov je status nejasan. Na području kulture treba osmisliti nove sadržaje. Velika je uloga u tome Prosvjete, Privrednika i SPC-a. 2) Treba smanjiti financijsku ovisnost o državnom proračunu kako bi se izbjegla ucjenjivanja i osmisliti alternativan način financi-ranja oslanjajući se i na EU. Potrebno je stvoriti tim koji će se baviti razvojnim i drugim fondovima kojima bi se financirale naše aktivnosti. Dobar primjer za to je općina Erdut. 3) Važno je statusno osnaživanje institucija srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, a prije svega SNV-a i ZVO-a koji predstavljaju ključne institucije za status i interese Srba u Hr-vatskoj. Treba ih ojačati da bi se istakla važnost tih institucija za zajed-nicu. 4) Potrebna je veća prisutnost u pravosudnim tijelima i u tijelima


lokalne i državne uprave. Ne poštuje se zakon koji predviđa razmjerno prisustvo Srba u tim tijelima. 5) Nužna je tješnja veza s matičnom državom i veća suradnja s izbjeglim Srbima. Te odnose treba intenzivi-rati jer danas mnogi Srbi u Hrvatskoj ne osjećaju da imaju ikakvu vezu sa Srbijom, a za opstanak naše manjine važna nam je pomoć matične države i mogućnost oslanjanja na nju. Isto se odnosi i na suradnju s izbjegličkim grupama i organizacijama te kulturnim i sportskim, obra-zovnim i privrednim institucijama. Moguća je i prekogranična suradnja kojom bi se pospješilo međusobno upoznavanje i pomaganje. 6) Važno je i područje međunarodne pravne zaštite i kontakti s međunarodnim institucijama. Nacionalne manjine trebaju pronaći način da dođu do međunarodne pravne zaštite ako iscrpe mogućnosti na svim sudskim instancama u zemlji. Taj nastup treba biti zajednički i temeljen na zašti-ti vitalnih interesa — ne zato da se stvori novi razlog za konfrontaciju, nego zato da Hrvatska i sama ima koristi od poštivanja zakona i princi-pa tolerancije, odnosno poštivanja manjinskih ljudskih prava. U srpskoj zajednici treba formirati tijelo koje bi se bavilo međunarodnim odno-sima, odnosno međunarodnom pravnom praksom u pogledu zaštite manjina. To može biti ili samostalno tijelo unutar SNV-a ili, u suradnji s drugim manjinama, zajedničko tijelo svih manjina. Cilj rada takvog tijela bila bi međunarodna suradnja kao i praćenje primjene zakona iz oblasti prava nacionalnih manjina u Hrvatskoj, ali i na razini EU-a, te usvajanje i usavršavanje pozitivnih primjera. 7) Potrebna je veća integracija srpske nacionalne manjine u hrvatsko društvo. S integracijom još uvijek ima problema, ali uspjeh se ne može postići bez nje. Važno je da Srbi steknu utisak da imaju pravo i mogućnost da iznesu stav i djeluju ne samo oko specifično manjinskih nego oko širih društvenih pitanja. Potrebno se dodatno otvoriti i pokazati želju za aktivizmom kad se radi o cijelom hrvatskom društvu. Time ćemo unaprijediti međusobno povjerenje iz-među većinskog i manjinskog naroda. Treba raditi na stvaranju mladog i obrazovanog kadra koji će biti u mogućnosti da zajednicu zastupa u raznim sferama društvenog života i raznim zanimanjima.

U Zagrebu, 14. studenog 2017.

Izvještaj napisao: prof. dr. sc. Dejan Jović predsjednik Savjeta Političke akademije SNV-a

Политичка академија СНВ-а — будућност Срба у Хрватској

SNV Bulletin #13

/ ПОЛИТИЧКА АКАДЕМИЈА СНВ-А — БУДУЋНОСТ СРБА У ХРВАТСКОЈ / 3

ИЗВЈЕШТАЈ: Полазници Политичке академије Српског народног вијећа о проблемима и перспективама српске заједнице у Хрватској

У склопу Политичке академије Српског народног вијећа у 2017. години одржан је шести циклус предавања и разговора, у којем су као стални полазници судјеловали млади активисти из српске заједнице с циљем међусобног упознавања, размјене искустава и стјецања знања корисног за даљње дјеловање на трима подручјима, и то: 1) унутар српске заједнице, односно у њезиним културним, просвјетним, привредним и друштвено-политичким организацијама, 2) на подручју представљања српске заједнице у локалним, жупанијским и државним тијелима те 3) у широј јавности, посебно повезано с темама важнима за српску заједницу. Академију је похађало 16 полазника, углавном млађих.

Пред задњи сусрет овогодишњег циклуса полазници су замољени да напишу кратке есеје на двије теме:

1. Што виде као главне проблеме с којима се суочавају Срби у Хрватској — и на локалној разини (тамо гдје они, полазници, живе) и на националној разини?

2. Како виде будућност Срба у Хрватској у наредних десетак година, с циљном годином 2027.? Што се може учинити — ако се ишта може учинити — да се проблеми које су идентифицирали у одговору на прво питање ријеше и да се положај српске заједнице унаприједи у односу на садашње стање?

На темељу пристиглих есеја, 29. листопада 2017., водила се једноиполсатна иницијална расправа међу полазницима шесте генерације који су представили своје одговоре на ова два питања. У тој је расправи свима омогућено да коментирају одговоре које су дали други полазници као и да евентуално оспоре одговоре других или додају попису одговора још понеки. Та расправа вођена је по методолошким начелима која одговарају фокусној групи. Да би се омогућила највећа могућа слобода одговарања, свим је судионицима зајамчена анонимност при доприносу извјештају који овдје презентирамо. Вођена је у потпуности слободна и врло продуктивна расправа, коју су поједини судионици нарочито похвалили наглашавајући да досад нису имали много прилика


за изражавање мишљења на тај начин, као ни за предлагање рјешења. Смисао расправе, као и претходног есеја, био је у стварању колективног одговора на постављена питања око којег се сви или велика већина судионика могу сложити.

Како бисмо постигли додатну квалитету и обухватили не само овогодишње полазнике Академије него и неке друге младе активисте из редова српске заједнице, истодобно је десетак других активиста, из претходних генерација полазника Академије, замољено да такођер судјелује у дискусији и да одговори на иста питања. Та друга група судионика служила је као тестна група да бисмо видјели је ли мишљење овогодишњих полазника типично или атипично с обзиром на једнако велику групу полазника из претходних генерација.

Укупно смо примили 21 есеј, а у цијелом је поступку судјеловало око 30 испитаника (неки судионици нису написали есеј, али судјеловали су у расправама).

Након што је написана прва верзија овог извјештаја, о нјегову се садржају расправљало на посебном сусрету представника овогодишње с представницима претходних генерација полазника Академије, који је одржан 11. студеног 2017.

У извјештају представит ћемо одговоре испитаника на два постављена питања, па ће и прва два дијела извјештаја бити структурирана по тим питањима. У трећем ћемо дијелу навести и цитате из пристиглих есеја да бисмо илустрирали неке закључке које износимо у првим двама дијеловима.


/1 Што су главни проблеми српске заједнице у Хрватској — на локалној разини (тј. тамо гдје испитаници живе) и на националној разини? Одговарајући на ово питање, испитаници су истакнули да су проблеми на локалној и националној разини врло повезани те да је скоро немогуће означити неке од тих проблема само као локалне. Па ипак, од оних које је могуће третирати као локалне, истичу се сљедећи:

/1 Локална инфраструктура, посебно у селима у којима Срби чине већину становништва. У више есеја је истакнуто да у неким селима нема струје, воде ни других минималних увјета за живот примјерених 21. стољећу.

/2 Недостатак културних садржаја у мањим мјестима, посебно селима — што ствара осјећај да се све активности догађају у већим мјестима, а мало тога у селима. То ствара потребу за исељавањем из мањих мјеста и побуђује осјећај занемарености.

/3 Неусклађеност политика на националној с онима на локалној разини. Иако су српски заступници укључени у политику на националној разини, нису свугдје на локалној, а ако и јесу, нема довољне координације између представника на тим двјема разинама.

/4 У крајевима у којима је рат оставио видљивијег трага постоји већа дистанца између Срба и Хрвата.

/5 У другим крајевима израженији су проблеми асимилација и “скривање идентитета”.

Остали проблеми заједнички су и локалној и националној разини. То су:

/1 Негативно приказивање Срба у медијима, укључујући и оне најважније. Тиме се нарушавају односи између Хрвата и Срба, чак и у оним срединама у којима су ти односи — захваљујући међусобном познавању и особном искуству — добри или имају потенцијал да се поправе. Због негативне улоге медија остаје

“неугодно бити Србин или Српкиња”.


/2 Тренд “нове фашизације” у друштву који је видљив и по повећању броја напада на Србе и на објекте/симболе важне за српски национални идентитет. Од 2013., како показују и извјештаји објављени у билтенима СНВ-а, расте број физичких напада, што потиче бојазан и страх као и жељу за “скривањем идентитета”, односно за етничком мимикријом.

/3 Трендови асимилације, који су видљиви у подозрењу према употреби ријечи које припадају специфично српској варијанти језика као и у оклијеванју у прослави српских празника, нарочито крсних слава.

/4 Одлазак млађих Срба из Хрватске, нарочито из крајева у којима нема могућности запошљавања. То доводи до врло лоше старосне структуре становништва. Истакнуто је да је српско становништво у просјеку далеко старије од хрватског, што ствара осјећај да одумире и да нема могућности за ревитализацију.

/5 Дискриминација у примјени права која су гарантирана законом, а нарочито при запошљавању те остваривању услуга социјалне скрби и здравствених услуга, права бивших носитеља станарског права као и мировинских права. Посебно се то односи на људе који су били избјеглице, а који су након повратка у Хрватску наишли на велике тешкоће у остваривању својих права.

/6 Правна несигурност коју припадници српске заједнице осјећају у вези с пресудама. Срби немају осјећај да је правосуђе неутрално у односу на националну припадност. И даље има суђења у одсутности, хапшења на границама приликом покушаја уласка у земљу Срба који живе у иноземству, а суци не суде свима једнако.

/7 Неиспуњена обећања — на свим разинама. Србима се много тога обећава пред изборе, а посебно тамо гдје су њихови гласови важни за превагу једне или друге опције (ХДЗ-а или СДП-а), а у правилу се касније, након избора, ништа од онога што је обећано не оствари.

/8 Сиромаштво српског становништва. Многи живе на селу, без сталних прихода. Немају могућност запошљавања јер су некад доступни јавни и државни послови сада недоступни, а у годинама су у којима не могу или не знају започети с приватним подузетништвом. Покушаји да се повежу и покрену задруге или подузећа често су неуспјешни, између осталог и зато што су те задруге или подузећа често етикетирани као етнобизниси. Успјешни пословни људи, који су поријеклом из крајева у


којима живе Срби, недовољно инвестирају јер скептични су према инвестирању у Хрватској. Интерес је српске дијаспоре за инвестирање у Хрватску минималан, тако да се ни из тих извора не може очекивати већа помоћ у развојном смислу.

/9 Укупна предоџба о Србима и Србији те позиција Србије у међународној арени. Наводи се примјер сасвим друкчије позиције Србије у односу на, примјерице, Италију — чије позитивна слика и позиција у међународној заједници изразито користе Талијанима у Хрватској, између осталог, захваљујући атрактивности учења талијанског језика и похађања школа на том језику те додатним приликама које нуди сама Италија кад се ради о запошљавању Талијана и заради за оне који остају живјети у Хрватској, али имају повремене или онлине послове с партнерима у Италији.

У дискусијама, у обама сусретима, испитаници су најчешће истицали сљедећих пет главних проблема с којима се суочава садашња генерација Српкиња и Срба у Хрватској:

/1 Економска неразвијеност — за коју је највећи број судионика у овом истраживању рекао да представља највећи проблем и да посебно погађа рурално становништво у крајевима гдје су Срби бројнији;

/2 проблеми повезани с питањима идентитетаи перцепцијестворене у јавности — који су директна посљедица продуживанја рата сталним истицањем њега као темеља хрватског идентитета те континуираног стварања осјећаја колективне кривње која обухваћа цијелу популацију Срба у Хрватској;

/3 неравноправност и немогућност остваривања права, чак и оних која су гарантирана Уставом и законима;

/4 образовање и оспособљавање који би омогућили активан привредни и друштвени живот те

/5 неповољни демографски трендови који су посљедица и оних проблема које српско становништво дијели с другима у Хрватској, но и посебних проблема српске заједнице, нпр. снажних асимилацијских трендова, старосне структуре становништва и интензивнијег одласка младих Српкиња и Срба из Хрватске.

Уз ове проблеме, српска заједница се суочава и с неким проблемима на које би могла утјецати јер тичу се прије свега ње саме. То су:


/1 Недостатак јасне стратегије властитог развоја. Више дискутаната, као и оних који су писали есеје, истакнуло је потребу за стварањем такве стратегије. Рад на стратегији мора бити инклузиван обухваћајући све постојеће капацитете заједнице. Показало се да је модел “велике коалиције” користан за српску заједницу те је око стратешких питања потребно постићи шири легитимитет и заједништво.

/2 Хетерогеност по питањима идентитета, што је дијелом резултат њезине распршености унутар Хрватске. Истакнуто је да се чланови српске заједнице међусобно слабо познају и да је потребно више учинити да би се упознали и размијенили искуства која нису иста у свим дијеловима Хрватске.

/3 Унутар заједнице потребно је детабуизирати теме које се односе на прошлост те је важно бити отворен за дијалог с другима, прије свега с Хрватима, с којима живимо у скоро свим мјестима Хрватске. Заједница се не смије гетоизирати, а њезин однос према другим заједницама, а посебно хрватској, треба бити темељен на принципима грађанске солидарности, а не на политици “ми” или

“они”.

/4 Потребно је више радити на себи како би Срби у Хрватској били успјешни у пословима којима се баве те тиме постали узор не само другим Србима у Хрватској него и Хрватима. Тиме би се најбоље промијенила слика о Србима.

/5 Потребно је снажније увести у јавни живот нову генерацију Срба и Српкиња, рођену након 1991., која већ самим тиме што није судјеловала у ратним догађајима има веће шансе да стекне повјерење Хрвата као и да осмисли нову, према будућности окренуту агенду. Та би нова генерација требала настојати изаћи из традиционалистичких оквира који нису примјерени за ново доба.

/6 У ситуацијама у којима се то може, треба осмишљеније и сврсисходније користити моћ вета како би се постигли циљеви важни за српску заједницу. Иако је мало српских гласача, у неким је ситуацијама њихов глас — и на локалном и на националном нивоу — пресудан, те ту предност треба боље искористити. Легитимно је инзистирати на властитим интересима и поставити доњу црту испод које се неће подржавати политичке опције које не поштују интересе српских гласача.


/2 Што би требало учинити да се ситуација поправи у сљедећих десетак година? Одговор на друго постављено питање — што би требало учинити да се ситуација поправи до 2027. године — дјеломично је већ понуђен у претходним реченицама јер идентифицирање је проблема уједно и први корак према њиховом рјешавању. Уз наведено, међутим, истакнуто је и сљедеће:

/1 Српска заједница треба радити на самоодрживости, гдје год је то могуће. Приоритетно питање је развој. Треба потицати приватне и групне подузетничке иницијативе и ослонити се више на себе него што је досад био случај.

/2 Политички представници требају осигурати да држава, жупаније и опћине не стварају препреке таквој иницијативи, него да је омогућавају, прије свега стварањем увјета: законских, у пракси, а посебно инфраструктурних увјета који су основа за мало и средње подузетништво, образовање и развој културе и идентитета Срба у Хрватској. Предложено је да се покрећу посебни фондови за развој и да се интензивира рад Центра за развој и инвестиције.

/3 Сурадња с Хрватима на темељу заједничких интереса корисна је за све и треба је потицати. Тиме ће се најбоље одговорити на предрасуде и стереотипе који данас представљају проблем и препреку за побољшање положаја Срба у Хрватској. Отвореност према другоме, а не затварање у себе, представља пут према напретку. Нажалост, досад је укључивање представника Срба у институције било често само формалност, а у стварности су и даље остали искључени из стварног процеса одлучивања или су се суочавали с несавладивим препрекама.

/4 Треба наставити развијати институције и организације Срба у Хрватској, које требају бити инклузивне и темељене на принципима солидарности и разумијевања. Српске организације требају још изравније сурађивати с невладиним организацијама с којима често имају заједничке интересе.

/5 Треба користити предности чланства у Еуропској унији како би се брже развили неразвијени крајеви, од којих су многи управо они гдје живе Срби у Хрватској. То се посебно односи на аплицирање за развојне фондове Еуропске уније као и на развијање експертизе кад се ради о међународној правној заштити за мањинска и људска права. Требало би повећати координацију тих питања,


можда кроз посебан и сталан економски форум који би повезивао српску дијаспору с домаћим подузетницима те кроз стварање регистра подузетника.

/6 Треба имати активан приступ — односно проактивну, а не примарно палијативну или реактивну — политику према категоријама које због своје важности за српско становништво траже посебну пажњу: нпр. према младима, демографској политици, питању повратка или укључивања у развојна питања оних који су отишли и старијег становништва, које данас представља важан дио српске заједнице у Хрватској.

Иако се у претходним, сличним истраживањима ставова Срба у Хрватској често наглашавао песимизам кад се ради о будућности развоја српске заједнице, ни полазници ове генерације Академије ни представници претходних генерација нису били само и искључиво песимистични, а и кад су истицали свој песимизам, многи су сматрали да је ипак потребно дјеловати, а не бити пасиван, како би се стање поправило. Доминантан став је да је ситуација лоша (посебно да се погоршала након 2011.), али да то не значи да се не може поправити — и то ширим дјеловањем у цјелини хрватског друштва као и специфичним активностима које би требало провести у оквиру српске заједнице у Хрватској. У фокусној групи која је дискутирала о овим питањима 29. листопада 2017. шест полазника мисли да ће положај Срба у Хрватској за десет година бити бољи него је сада, четири их је рекло да ће бити лошији, а преосталих шест сматра да ће остати исти какав је и данас. У групи која је о овим питањима дискутирала 11. студеног 2017. чак 12 од 16 судионика изразило је став да ће у сљедећих десет година ипак доћи до неког напретка.

Они који су били оптимистичнији наглашавали су да је стање сада боље него је било прије десет година и да ће се оно побољшавати како нова, млада генерација буде преузимала одговорност за друштво. Но, изразито је важно да се дефинирају циљеви и стратегија развоја српске заједнице у Хрватској и да се у складу с њом активно и координирано дјелује. У том случају успјех неће изостати. Насупрот томе, они песимистичнији истицали су да се број Срба у Хрватској перманентно смањује и да ће то бити видљиво на првом сљедећем попису становништва, 2021. године. Смањени број Срба ослабит ће њихову позицију, а томе ће допринијети и даљњи асимилацијски трендови, који су израженији код млађе генерације. Такођер, они указују на стално перпетуирање нарације о рату и наставак националистичких тенденција у хрватском друштву, које се нису смањиле уласком земље у ЕУ и НАТО. Због тога очекују да ће се стање погоршати.


/3 Сажеци есеја с одговорима на два постављена питања У даљњем, трећем дијелу овог извјештаја наводимо неке оцјене из пристиглих есеја да бисмо илустрирали закључке изнијете ѕ нјеговим првим двама дијеловима. Есеје означавамо бројевима од 1 до 21 (поредане случајним одабиром, без икаква посебна разлога) и наводимо скраћене, главне закључке сваког од њих:

/1 Положај Срба овиси о мјесту пребивалишта, тј. о граду или селу у којем изјашњени Срби живе. Кажем “изјашњени” јер има и оних за које се зна да су Срби, али се нису изјаснили јер се боје или мисле да Срби у Хрватској не могу бити Срби. Постоји страх од изјашњавања, од слављења Божића 7. јануара, од обиљежавања своје славе и одласка на прело у властитоме селу… Кад чују на вијестима: “Срби ово, Срби оно, Срби криви за рат, Срби направили оно”, људи осјећају страх јер можда њихов први сусјед зна да су баш они Срби и да се то односи и на њих. Та ватра тиња све ове године. Испада да су само Срби криви, да само Срби хоће нека посебна права… Људима је пуна капа тога јер желе само пронаћи посао, задржати станове и куће, примати плаћу и чувати здравље колико је могуће… Зато одлазе, тешка срца остављајући све своје у домовини.

/2 У Далмацији и Лици, гдје су прије рата већином живјели Срби, данас су опустошена насеља у којима живи углавном старије становништво у лошим увјетима — често без воде, струје, канализације и других цивилизацијских достигнућа. Апсолутно никому није стало да улаже у та села јер је свима јасно да ће она за коју годину бити празна. Млади одлазе у градове. Срби који живе у градовима немају те проблеме, али имају проблеме с околином због своје националности. То овиси у којем дијелу Хрватске живе: у Далмацији је тај проблем израженији, у Истри најмање. Велик број Срба, због страха од осуђивања, крије свој идентитет. Највећи разлог тому је опћа политичка и свјетоназорска клима у земљи. Није безопасно изјаснити се као Србин јер људи у нама виде кривце за злочине које је српска војска починила у задњем рату, иако конкретна особа можда није ни била рођена тада. Та вјечна кривња која се приписује Србима неће тако брзо нестати. Страшно је да се ријечи “Србин” и “српско” на јавним мјестима шапућу као да су погрдне. У Хрватској се кад се некога жели увриједити каже да је он Србин или четник. Та стигма коју Срби носе један је од највећих проблема који не изузима ни млађе генерације, које с ратом немају везе… Млади људи због свега


тога, као и због незапослености, напуштају земљу. Желе живјети у друштву у којем националност и религија нису пресудна ствар и гдје се при запошљавању тражи стручност, а не припадност вјери, нацији или политичкој странци. Пораст национализма и лоша економска ситуација главни су разлози масовног исељавања младих, а посебно младих Срба…. Српски представници требају се фокусирати на то да младима осигурају нормалне увјете за живот… Људи требају престати крити своју националност и срамити се ње. Ако сви почнемо разговарати отворено, једног ће се дана о томе престати шаптати. Требамо се потрудити да се нове генерације младих Срба у својој земљи не осјећају као државни непријатељи… Људе који живе под озбиљним притиском средине не треба кривити ако не говоре о својој националности, али има и оних који нису угрожени — њихова је дужност да помогну да се уклони стигма с цијеле заједнице… Не могу рећи да имам неку оптимистичну прогнозу за Србе у Хрватској. Немам је ни за Хрватску опћенито, али то не значи да треба одустати и да се сви требамо одселити. Морамо учинити колико можемо да осигурамо бољу будућност себи и онима након нас… Вјерујем да ће за десет година економска, политичка и свјетоназорска ситуација у земљи бити боља, али то овиси о нама.

/3 Стање је лоше јер се сви проблеми у Хрватској пројицирају и на положај Срба у њој: економски и друштвени проблеми, интензивирање национализма, рехабилитација екстремних идеологија и исељавање. Срби су третирани као агресори, уз потицање говора мржње и насиља, што ствара страх и дискриминацију. Одузимају нам се основна права попут права на употребу језика и писма. Имамо уставне и законске гаранције, нпр. чланак 22. Уставног закона, али се оне не поштују. Због страха од осуде средине, многи припадници наше заједнице се не позивају на права која им јамчи чланак 22. Недавне измјене Закона о пребивалишту резултирале су брисањем великог дијела хрватских грађана српске националности из пописа бирача у Хрватској… На локалној разини многи су проблеми резултат наше неактивности и инерције. Пасивни смо и лијени, незаинтересирани да судјелујемо у раду заједнице. То је, између осталог, и посљедица асимилације, која је пак потакнута страхом од изјашњавања с једне стране, и све мањим осјећајем припадности заједници с друге, посебно код млађих генерација. Примјер је Загреб: на попису у Загребу има 21 хиљада људи, а на скуповима и догађајима које организирамо скупи их се тридесетак… Каква је будућност? Људи који су избјегли неће се вратити јер нема увјета за повратак. Гдје би се вратили — у полунапуштена села, срушене куће, у несигурну егзистенцију? Други ће се асимилирати, а трећи отићи у иноземство. Наше


становништво све је старије. Остат ће на крају готово занемарив постотак Срба у Хрватској… Како то спријечити? Демографски пад дијелимо с Хрватима, па с њима треба радити на заједничким мјерама да се он ублажи или прекине. Такођер, треба тврдокорније заступати барем основне захтјеве за равноправност, а не заузимати тактичке позиције. Дискриминацију и страх потребно је сузбити чврстим ставовима, а не врлудањем. Вијећа на локалној разини требају бити активнија и држати нас заједно. Треба више пажње посветити млађим генерацијама: треба бити више програма као што су Политичка академија СНВ-а, кампирање, семинари и радионице. Младих Срба који желе остати у Хрватској има, па чак има и оних који се желе вратити, што треба потицати. Треба искористити фондове које нуди ЕУ. Ако буде довољно сурадње свих српских институција у Хрватској и адекватних програма оријентираних на будућност Срба у Хрватској, будућност не мора нужно бити црна.

/4 Многи су проблеми заједнички Хрватима и Србима. Ради се, прије свега, о незавидној економској ситуацији, високој стопи незапослености, тешкоћама при проналаску посла и ниском животном стандарду, а потом и о негативној друштвеној и политичкој клими која прати овакво стање. Осим туризма, Хрватска је економски слаба, и то доводи до исељавања и депопулације. Све се то догађа и код Срба у Хрватској, али није само наш проблем. Међутим, има и специфичних проблема који погађају посебно Србе. Нису ријетки случајеви личких или кордунских села без струје, водовода и цесте, гдје неки дјед и нека бака живе у посвемашњем сиромаштву и одсјечени од свијета. У мом се селу водовод гради већ десет до петнаест година. Ове године цијеви су дошле готово до кућа и остало је до њих још тридесетак метара, али градња је стала. Зашто? Вјеројатно ћемо морати чекати сљедеће изборе. Чињеница да се ради о српском селу додатна је отежавајућа околност…. Друга посебна околност која нас погађа фашизација је и радикализација хрватског друштва. Особама здравог разума не може бити свеједно што се у једном друштву у 21. стољећу рехабилитирају усташки злочинци, усташки поздрав и симболи — а особама српске националности посебно. Кад се јавно и некажњено негирају повијесне чињенице о страдању у Јасеновцу те о злочиначком карактеру НДХ, а исто тако усташког режима, мора нам бити јасно да је друштво у којем се то догађа и које то допушта озбиљно цивилизацијски застранило. Озбиљан је проблем и што се 22 године након завршетка посљедњег рата опет враћамо на почетак, па поновно стрепимо због свог имена, презимена и поријекла. Бринемо хоће ли се у некој ближој или даљој будућности тај тренд радикализације и


фашизације претворити из ријечи у дјела… Како то промијенити? Један је од важних начина да они у српској заједници који су видљиви и имају глас у јавности увијек дјелују када треба. Важно је и да локалне власти, укључујући и оне који у њима представљају Србе, не допуштају да водовод стане 30 метара од куће, него да стално инзистирају на томе да се он уведе у куће. Исељавање ће се наставити, али у томе не видим превелик проблем. Није нелогично отићи негдје гдје ћемо остварити бољи и смисленији живот… Највећу наду имам у образовање и усавршавање јер појединац онда може чак и усред генерално неповољне слике за себе изградити пристојне животне увјете.

/5 Коријени проблема српског народа у Хрватској у политици су која се води у Хрватској. Сама држава онемогућава Србима да остваре своја Уставом зајамчена права. Највећи проблем представља национализам, односно манипулирање националним осјећајима. Нове генерације одрастају у окружењу у којем их се учи мрзити. Зато се Срби свих узраста све више асимилирају; да би избјегли да их се проматра као непожељне и да не би били изопћени из друштва. Асимилација је нарочито присутна у мијешаним браковима и узрокује смањење броја Срба у Хрватској… Уз то, изражен је и проблем незапослености. Велика је вјеројатност да ће послодавац радије запослити Хрвата него Србина, без обзира на исте или боље квалификације. То потиче одлазак Срба из Хрватске. Они који оду никад се не враћају, што додатно смањује број Срба. Тиме се завлачимо у црну рупу свакодневног пропадања… На селу су посебно заступљени проблеми питке воде и струје. То је срамотно за земљу која је чланица ЕУ-а, а не омогућава минималне увјете за нормалан живот. Главни разлог зашто немамо градску воду у селима је то што смо припадници српског народа. У оближњим градовима политичари дају јасно до знања да њима “неколико Срба ништа не значи”, па немају потребу нешто подузети. Да би се ријешио проблем који није требао ни настати, потребно је подмићивати и трговати, најчешће политички — а то је оно основно на чему ова држава почива… Ти су проблеми посљедица рата јер је од тада српски народ обиљежен етикетом великог злочинца којег треба још више бројчано смањити па на крају и у потпуности елиминирати с овог подручја… Чврсто вјерујем да ни будућност није оптимистичнија. Број Срба се смањује, па нас за 20–30 година неће ни бити. Срби ће остати без својих права јер неће се имати тко за њих борити… Што се може учинити? Треба промијенити политику Хрватске према националним мањинама. Кад би тај однос био позитивнији, људи би имали више воље, наде и вјере да се боре за боље сутра. Али вјеројатно се то неће догодити јер нас се и даље третира као агресорски народ.


/6 Главни је проблем рат од 1991. до 1995. и перцепција великог дијела хрватског друштва данас да су сви Срби у Хрватској били у рату или прешутно или активно. Нисам доживјела никакво лоше искуство у контакту с локалним старосједиоцима Хрватима, али с досељеним особама јесам. Углавном не откривам своју националност. Моји пријатељи је знају и поштују је, али на послу не откривам тко сам и што сам… За 20 година бит ће боље јер ће проћи више времена од рата.

/7 Срби имају високу разину правне заштите, али у пракси је ситуација сасвим друкчија. Постоји велика дискриминација Срба. Локалне средине су због централизације овисне о државној власти. Већ на први поглед уочљива су подручја гдје живе Срби: од неасфалтираних путова за које ниједна власт “нема средстава”, преко необновљене инфраструктуре — прије свега оне за провод електричне енергије — до начина обнове који завршава на полупроизводу који ни по каквим стандардима ЕУ-а не би могао добити атест за кориштење. Ту су и други правни проблеми: изгубљена станарска права, дискриминација ученика у школама, отежано запошљавање, спрјечавање било каквог просперитета и напретка Срба на овим просторима. Начелници српске националности као ни дожупани Срби не могу много учинити јер овисе о националној разини: ради се о потпомогнутим подручјима, а тиме и овиснима о државном прорачуну… На националној разини јача национализам који додатно демонизира преостале Србе у Хрватској, шири међунационалну мржњу и нетрпељивост под прешутним одобравањем извршне и судбене власти. Све то доводи до разбуктавања страха и немира међу преосталим српским становништвом… Што ће бити у будућности? Наставит ће се тренд смањивања броја Срба због старења становништва и свих ових проблема које сам већ описао. Повратници су углавном старији људи, чија су дјеца остала у Србији на школовању и која се неће вратити. Асимилирање је често једини пут према осигуравању неких права и равноправности. Тешко је као појединац опстати у доминантно хрватској средини и очувати свој национални идентитет. Окружени другом етничком групом, прихватили смо њихове празнике као своје, а код бирања друштва, пријатеља, жена, мужева и других избор нам је ограничен само на њу. То води губитку националног идентитета, ако не у овој, онда у сљедећој генерацији. Право рјешење за овај проблем не постоји, нажалост, бит ће нас све мање и мање и у коначници ћемо нестати с ових простора. Једино што можемо направити — одгодити је тај неизбјежан тренутак што је могуће даље. Првенствено треба порадити на јачању националне свијести кроз одржавање постојећих организација и развој нових: културних, политичких,


економских и других, посебно у младој генерацији. С обзиром на то да је то тешко изведиво ослањањем само на Хрватску, треба дио дјеловања усмјерити према наднационалној разини, тј. ЕУ, Русији и другим свјетским силама. У то треба укључити Српску православну цркву како би се створила чвршћа заједница. Али бродолом је извјестан, њега смо заправо већ доживјели 1995. За њега нису одговорни само Хрвати него и промашена политика наших тадашњих политичких вођа који нису умјели, знали ни хтјели сагледати реалну ситуацију. Први, присилни и масовни вал нашег нестанка догодио се 1995., а други траје постепено, полако, природним (демографским) и асимилацијским путем.

/8 Данашњи положај Срба у Хрватској можемо сликовито описати као смирај дана једног народа прије него наступи тама. У политичком смислу, Срби још увијек имају неку могућност утјецаја јер су важан коалицијски партнер за формирање владе. Али њихова је моћ у демографском и економском погледу у слободном паду. У демографском смислу, куцамо на врата биолошког нестанка. Објективно незаустављиви демографски пад представља наш највећи проблем. Економска позиција је слична демографској. Ради се о одсуству било какве економске перспективе, чиме се пустоше ионако опустошени вјековно српски крајеви. Проблем актуалног јачања десних политичких странака није ни изблиза главни проблем српског народа, него је само резултат лоше економије, која нагриза цијело друштво. Што је нека локална заједница сиромашнија, то су већи проблеми у њој — богатије заједнице немају проблема с проведбом мањинских права, него мањинама излазе усусрет. На националној разини проблеми извиру из лоше политике, реално негативне економске ситуације и из институционалне дискриминације. Додатан проблем је и у употреби теме “Срби” сваки пут кад је то потребно властима да би скренули пажњу с других питања. То у правилу доводи до кулминације говора мржње и до разних националистичких испада… Што учинити? Мало тога се може учинити: будућност Срба у Хрватској бит ће слична садашњости Срба у Мађарској, Албанији и Румуњској. Ипак, могуће је учинити двије ствари: 1) осмислити властиту економску активност формирањем економског форума који би окупио српске привреднике из свих грана. Таква организација била би платформа за повезивање, комуницирање, размјену искустава, едукацију и узајамну помоћ међу Србима у Хрватској. Организација би се требала бавити: а) прикупљањем, анализом и селекцијом података о нашим подузетницима, б) посредовањем између наших господарственика и министарстава, ц) пружањем услуга савјетовања и информирања, д) повезивањем подузетника, е) заједничким аплицирањем за ЕУ-ове фондове


те ф) организирањем помоћи младима за образовање, старијима (умировљеницима) и људима слабијег имовинског стања. 2) Потребно је осмислити план и стратегију међусобног комуницирања као и комуницирања са Србијом. Треба нам снажнија медијска кампања како би се постигла интеракција јер се њоме ствара кохезија. У то умрежавање путем медија, који су данас на располагању свима који имају компјуторе и приступ интернету, треба укључити и Републику Српску. Тиме би се смањио тренд губитка осјећаја за друге крајеве у којима живе Срби и повећао осјећај припадности, што би смањило и ефекте асимилацијских притисака.

/9 Данашњи положај Срба у Хрватској слика је и прилика транзицијског друштва, намјерно заборављених сличности и заједничког искуства те потенцирања и стварања разлика у процесу изградње Другог. У оквиру тога, тешко је идентифицирати елементе српског идентитета јер идентитет је прилично апстрактна категорија. Два традиционална елемента српског идентитета — језик и вјера — нису једнозначна. Језик је Срба у Хрватској тешко раздвојити од хрватског, а многи Срби нису вјерници. Најистакнутије особе културе Срба у Хрватској уједно су и истакнуте особе хрватске културе, јер су дјеловале у ширем контексту и значајно допринијеле цијелој Хрватској. Стога смо упућени на Хрвате, с њима дијелимо скоро све… Истодобно, постоје велике разлике у обликовању српског идентитета у Хрватској. Становништво које живи у источној Славонији ипак је остало прилично компактно, а чини око 30 посто укупног становништва, што им омогућује бољу заштиту идентитета и лакше остваривање права. Ти су предјели близу Србији, па су Срби тамо ослоњени на Србију. Но у мањим мјестима, а посебно тамо гдје су страдања Срба била већа, ситуација је тежа. У многим крајевима постоји анимозитет према Србима, па они немају једнак третман пред државним институцијама. Нема једнакости при запошљавању. У већим градовима постоји асимилација која је више правило него изузетак. То је донекле парадоксално јер се у већим градовима осјећа већа слобода и веће поштивање људских права. Али се Срби у већим градовима одлучују за грађанске опције јер им национална припадност није доминантна одредница у животу. Што учинити? Политика Срба у Хрватској требала биићи у правцу грађанског и покушати досегнути интересе свих грађанки и грађана у Хрватској, без обзира на њихову националну припадност. Требало би се повезати с онима који траже поштивање универзалних људских вриједности и слобода… Треба се отвореније суочити с прошлошћу, укључујући и интроспективно, како нови нараштаји не би одрастали на


супротстављеним наративима… Нове генерације не би смјеле бити заробљене наративима из Домовинског рата и 1990-их јер нису дјеца рата. Срби би требали да се суоче са сопственим политичким грешкама по питању ко је за шта крив и зашто је нешто испало како јесте. Политичари представници Срба требали би јасније рећи што заправо желе, а не само одржавати постојеће стање. Мишљења сам да би требало доћи до промјене генерација унутар саме заједнице јер млађе генерације не носе директну стигму рата, те је њихова позиција у том смислу далеко лакша, и могу лакше постићи боље односе између Хрвата и Срба. Требало би прихватити различитости и унутар српске заједнице.

/10 Требало би дефинирати слику “правог Србина”, односно онаквог каквим бисмо хтјели да буде. Он би требао бити нека комбинација сувремености и традиције. Не треба занемаривати ниједан од ова два аспекта. Страх од прихваћања да смо Срби и православци није данас ничим оправдан. Кад се то прихвати, може се кренути у изградњу боље будућности за нашу заједницу. Један од проблема је и слаби утјецај Србије у свјетској политици, због чега она не може значајније помоћи остваривању права Срба у Хрватској. Главни проблеми су: поврат одузете имовине, проналазак несталих особа, регистрација школа на српском језику, брисање Срба из бирачких пописа, увођење пореза на имовину Срба који не живе у Хрватској. Срби понекад прихваћају споредна мјеста у министарствима, умјесто да — кад су важни за састав владе — инзистирају на утјецајнијим позицијама… Нисам оптимистичан. Број Срба ће се смањити, а то ће довести до даљњег смањења права. Можда се ствари преокрену ако дође до већих инвестиција, до отварања нових радних мјеста и престанка пребројавања крвних зрнаца приликом запошљавања. Требамо се више поуздати у себе, повећати утјецај Цркве и Србије у заштити наших сународњака у Хрватској, боље сурађивати с дијаспором, повезати се као заједница, од локалне до државне разине те направити средњорочне и дугорочне планове. Морамо бирати најстручније и најспособније да нас воде, а не најподобније и најпослушније.

/11 Тешко је бити Србин у Хрватској јер сустав дискриминира Србе и влада лоша политичка клима која се преноси медијима. Срби који се успију запослити раде на слабије плаћеним радним мјестима, а они којито не успију гледају да напусте Хрватску. Велик број Срба живи на руралном подручју, гдје је велика изолација и мање су могућности повезивања. Многи су неупућени у своја права. Свакодневно смо приморани слушати и пратити у медијима оно што је било у вријеме ратова, Другог свјетског и Домовинског… Повијест се не може промијенити, али бисмо требали утјецати на


будућност. Због говора о ратудјеца доживљавају дискриминацију у школама. Национално питање ставља се испред свих других… Како то промијенити? Треба развити властите потенцијале и подржавати једни друге. Велику улогу у томе имају опћине с већинским српским становништвом јер могу бити примјер добре праксе за друга подручја. Важно је развијати партнерске односе међу опћинама како би се нешто постигло на националној разини. У рад заједнице треба укључити и Српску православну цркву ради чувања традиције и културне баштине. Треба оснивати удруге и задруге да бисмо се борили за властите интересе. Важно је остати позитиван и дјеловати већ сад, без обзира на то што ће промјене бити споре.

/12 Проблеми Срба могу се подијелити на: социјалне, економске, политичке, правне, културне, демографске, идентитетске и друштвене. У социјалној сфери:сиромаштво, незапосленост, неразвијена инфраструктура, недоступност образовања и услуга на подручју социјалне и здравствене скрби те проблем прометне изолације. У економској сфери: недостатак радних мјеста, потешкоће у приватном подузетништву, неједнака регионална развијеност, дискриминација при запошљавању на основи етничке припадности те корупција, клијентелизам и непотизам. У правној сфери: немогућност остваривања појединих права, прије свега стамбених, мировинских и радних, те изостанак осуда за ратне злочине против Срба у Хрватској. У културној сфери: недоступност и недостатак културних садржаја и програма, нарочито у руралним срединама. У демографској сфери: смањење становништва, одлазак, доминација старијег становништва, ниска стопа наталитета и заустављен повратак исељеног српског становништва. У идентитетској сфери: подвојени идентитет, осјећај стигматизираности, изгубљеност између српског и хрватског идентитета, радикална асимилација, национализам и наглашена вјерска припадност. Проблем су и предрасуде. У друштвеној сфери: дискриминација и стигматизација Срба, ревизија прошлости, манипулирање повијесним чињеницама, необјективно образовање о повијести у школама, величање усташтва, одбацивање антифашизма, друштвена нетрпељивост, недостатак политичке воље, посебно код ратних драговољаца, да се постигне помирење… Што учинити? Боље ускладити локалне власти с државном. Промијенити економску политику потицањем подузетништва. Едуцирати о средствима из еуропских фондова. Стварати стратегијске планове за домаће и стране инвестиције. Старијем становништву осигурати бољу здравствену и социјалну услугу. Децентрализирати социјалне услуге и постићи бољу координацију пружатеља услуга како би се побољшала


квалитета услуга. Стипендирати дјецу и младе. Отварати више вртића. Одржати и унаприједити образовање по моделима А, Б и Ц. Основати Академију знаности и умјетности Срба у Хрватској. Отварати нове књижнице, музеје, повећати културну понуду у крајевима гдје живе Срби. Повећати број спортских активности, основати нове спортске клубове. Побољшати квалитету слободног времена. Основати одјеле за пружање бесплатне правне помоћи.

/13 На локалној разини мањинска су вијећа неактивна, а у њима сједе људи који су необразовани и не знају скоро ништа о сврси и функцији вијећа. Што се тиче идентитета, често се осјећамо као Пале сам на свијету. Не рачунајући своју обитељ и род, Срба као да није било. Сви су у стању мимикрије. Ја то разумијем, не осуђујем, али жалим… Од нас троје у разреду, двоје су писали под националност — “X”. У мом граду од српских институција функционирала је једино црква. Но људи који долазе у цркву су тужни, већином самци, стари, немоћни, траже утјеху. Кад сам сина хтјела уписати на православни вјеронаук, то није било могуће организирати јер није било довољно дјеце у школи за то: било их је у цијелом граду само троје или четверо. У друштвеном контексту бити Србин ми се чини исто као бити травка у пустињи… На националној разини СНВ ради добар посао јер нам даје могућност да се упознамо, да први пут будемо у неком друштву које је већински српско, што смањује осјећај изолације и усамљености. На Политичкој академији сам први пут срела друге младе људе који су Срби. Политичко водство Срба је у позицији да мора вагати сваку ријеч — то је одраз ситуације у којој се налазимо. Медији су девијантни; живе од сензационализма, измишљања и преувеличавања сукоба. Медијски је положај Срба у Хрватској такав да би онај који би редовито пратио све медије и објаве које се тичу нас, лако могао закључити да ваљда у Хрватској нема ниједне особе која не мрзи Србе. А знамо да то није истина. Не можемо медије поправити — али их можемо не схваћати преозбиљно и не допустити им да нас трују и плаше. Што учинити? Што више се дружити и међусобно се упознавати. Потом: главу горе. Не треба плакати за проливеним млијеком. Не треба негирати властити идентитет. Треба се стално доказивати пред осталима јер ће нас иначе одбацивати. Треба радити на себи: јачати образовне програме, посебно за младе, у којима ће се моћи едуцирати о информацијским технологијама, програмским језицима, страним језицима, еколошкој пољопривреди, фондовима, пројектима. Треба организирати размјене, љетне школе и студијска путовања те нудити стипендије. И коначно, треба размислити о плану Б: држати неке опције отворенима ако ствари крену баш најлошијим смјером.


/14 Положај је Срба прилично лош. Највећи проблеми су: ниска разина запослености српског становништва, тешкоће при поврату и обнови имовине, неразвијена или недовољно развијена инфраструктура у повратничким селима и насељима, непризнавање радног стажа, сиромаштво и неимаштина, расељавање, непоштивање Уставног закона о правима националних мањина, вријеђање и пријетње на основу етничке припадности. Већина је чланака Уставног закона о правима националних мањина, нажалост, само слово на папиру. То се нарочито види приликом запошљавања, и то у мањим срединама, гдје би локалне и подручне јединице требале осигурати размјерну заступљеност чланова припадника националних мањина у својим извршним тијелима, што у већини случајева није остварено. Нарочито је дискриминирајуће кад вам послодавац каже да вас баш због тог одређеног чланка није запослио. Проблем је што су се људи одрекли свог идентитета јер сматрају да им он штети. Заједницу и даље воде људи који би требали своје овласти препустити млађима. Што учинити? Прије свега, одржавати заједништво. Дати прилику младим људима да креирају политику српске заједнице. Људи морају схватити да и они сами морају бити активни. Развијати обитељска пољопривредна господарства, производњу домаћих производа, сеоски туризам. Користити предности појединих крајева, нпр. Лике. Осмислити програме и догађања којима ће се потакнути људе да се друже и упознају те да чувају културу и традицију. Но без функционирајуће правне државе тешко је очекивати успјех.

/15 Постоји разлика између а) урбане Хрватске и дијелова Хрватске који нису били захваћени ратом те б) руралне Хрватске и територија који су били у РСК-у. Проблеми се снажније манифестирају тамо гдје је био рат, односно на подручјима која су била у РСК-у. Главни проблем је дискриминација која се очитује у различитим сферама друштва. Економска дискриминација укључује а) дискриминацију при запошљавању у јавним подузећима и у правосуђу, б) дискриминацију при запошљавању у приватним подузећима, ц) непоштивање Закона о правима националних мањина те д) недостатак механизама за провођење тог закона. Правосудна дискриминација очитује се у томе што Срби добивају пуно веће казне, не само за ратне него и за друге злочине. Говор мржње против Срба готово се у правилу не санкционира, док се учестало користи против Срба. Едукацијска дискриминација огледа се у немогућности дјеловања школа са српским програмом игдје изван источне Славоније, а инфраструктурна дискриминација у недоступности електричне енергије, водоводне мреже и неодржавању путева и цеста.


Дискриминација у јавном дискурсу проводи се тако што се свака вијест која укључује Србе повезује с Домовинским ратом или с проблемима у односима између Хрватске и Србије. Стамбена дискриминација односи се на то што питање преузетог станарског права није никад ријешено. Срби готово никако не могу добити станове, посебно због тога што бранитељска популација аутоматски добива 100 додатних бодова…. Осим тога, проблем је и финанцирање вијећа националних мањина које овиси о доброј вољи локалне самоуправе, а те воље нема, посебно на подручјима која су била у РСК-у. Доначелници и дожупани немају скоро никакву моћ. Постојала је могућност за дјеловање и повијесни момент у којем се ово могло боље ријешити - прије уласка Хрватске у ЕУ — али се није ријешило. У градским срединама асимилација је велик проблем. Који су узроци томе? Рату се приступа демагошки те се тврди да су Срби били зли и агресори, да су “дошли на тенковима, а отишли на тракторима”, да је рат био агресија, да му је узрок злочиначка великосрпска политика и слично. Рату се не приступа хисториографски и неутрално, већ с пуно емоција. Од тога имају користи политичари и бранитељска популација, којима није у интересу да се ствари нормализирају. Перманентно стање конфликта и изазивање најнижих емоција у друштву у интересу су владајућих како би добили гласове. На подручју бившег РСК-а готово ексклузивно су на власти десничарске странке (ХДЗ). У сржи проблема су новац и моћ које ове популације добивају из конфликта који одржавају. Што је рјешење? 1) Ефикасније уклањање графита и других физичких елемената говора мржње: у неким срединама одмах се уклањају, а другдје занемарују. Ефикасније санкционирати говор мржње опћенито — на стадионима и већим скуповима. Законска регулатива постоји, али полиција и правосуђе морају реагирати на адекватан начин.Исто тако, можемо се организирати и тужити оне који промовирају говор мржње. Треба донијети закон о обавези модерирања коментара на интернетским порталима. 2) Што се тиче пће негативне атмосфере према Србима, треба увести Грађански одгој у школе и утјецати на медије да смање хистерију повезану с темом Домовинскога рата (првенствено на ХРТ). 3) Радити на спрјечавању дискриминације при запошљавању. 4) Пратити судске пресуде те успоређивати статистику која се односи на пресуде против Срба с пресудама против Хрвата. 5) Потребна је координирана активност на разини СНВ-а и мањинских вијећа како би се максимизирало повлачење средстава из фондова ЕУ-а. То може бити и начин потицања повратка младих Срба из Србије. 6) Потребно је истицати и српске жртве у рату фокусирајући се посебно на 1991. 7) А уједно је потребно потицати већу интеграцију Срба како би се спријечила асимилација.


/16 Сви наши проблеми настали су задњим ратом. У Југославији смо живјели нормално, радили и били равноправни становници — без обзира на националност. Овај рат све то је успио уништити. Од рата се води хушкачка политика према нама. Без обзира тко је на власти, десни или лијеви, нитко према нама не заузима став као према једнаким члановима друштва. Искључују нас из свих сфера и са свих разина… Зашто је толики проблем на туристичку карту неког града, поред католичког, смјестити и православни храм? Зашто у 2017. људи живе у селима без струје, воде и путева? Погледајмо само пут од Глине до Двора — нема расвјете у свим селима на том потезу. Како је могуће да Ислам Латински има воду, а Ислам Грчки нема? Села су нам пуста, цркве порушене, друштвени домови и школе девастирани… Што учинити? Наше институције требале би постати велике развојне агенције које би радно способне обучавале како да повуку што више средстава из еуропских фондова, да обнове своја домаћинства, осигурају пензије и средства потребна за живот. Младима треба осигурати стипендије за школовање и помоћи им при запошљавању, јер ако то не урадимо, за 20 година ће нам села бити пуста, а у градовима ће се људи потпуно асимилирати. Помогао би политички заокрет у земљи којим би се стало на реп неоусташтву и којим би се побољшала економска ситуација.

/17 Становништво је старо, а повратника нема. Иако је било неких позитивних помака од 2003. до 2010. године, послије 2011. стање се погоршало, па су се срушиле све илузије о бољем друштву и остваривању основних права у њему. Многи нису успјели остварити право на обнову обитељских кућа на адекватан начин. Бивши носитељи станарских права, људи који су издвајали новац за стамбени фонд и њиме градили стамбене јединице у својим срединама, сада су угурани у социјалну категорију, а ако су имали игдје неки други посјед у власништву, изгубили су право на свој стан. Кад би ипак остварили то право, били би опструирани у процесу откупа станова, па би након смрти старих носитеља станарског права дјеца остала без права на насљеђивање ако нису била уписана у рјешење о додјели стана раније. То је све смањило број младих у нашим срединама. За разлику од Срба, Хрвати су добивали станове по повлаштеним цијенама, а досељеници из Босне и Херцеговине, такођер Хрвати, добили су их без утрошене куне, а притом су право поврата станова остварили и у Босни. Многи Срби нису остварили право на радни стаж и мировине, па су остали без њих или су постали социјални случајеви. Нажалост, и 22 године након рата имамо куће и села без струје, воде и путова. Јесу ли то адекватни животни увјети за 21. стољеће? Подузећа су приватизацијом уништавана, а наши сународњаци остали су


без шансе за запошљавање у државним и јавним службама због привилегија које имају Хрвати по различитим основама. Нарочито нас брине појава радикализма и усташтва те политички притисак на српску заједницу који се обнавља након 2011. Људима је доста радикализма, па одлазе — чак и Хрвати, а посебно Срби. Не желе слушати више о 1941. и 1991. као и опћенито о прошлом стољећу, о четницима и усташама, вјерско-националним и сличним темама. Све то доводи до смањења броја Срба у Хрватској. Ако се ускоро нешто не промијени, смањиват ће се и даље.

/18 Хрватска као држава функционира на принципу владавине већине као и на сталној потреби да за све пропусте и неуспјехе нађе кривца. Србима је укинута конститутивност и равноправност да би се показало да је Хрватска држава искључиво хрватског народа. Није било довољно да Срби нестану у правном смислу као народ него је било пожељно да нестану и физички, а да притом у Хрватској остане сва њихова интелектуална, покретна и непокретна имовина. О Србима се упорно гради перцепција да су дежурни кривци за све проблеме који притишћу хрватски народ. Урушава нам се достојанство јер нам се намеће теза о колективној и трајној кривњи. Рат је прошао, али сугорчина, гњев и жеља за побједом над оним другим остали. Строго се води рачуна о томе тко је Хрват, а тко Србин, односно тко је “већи” Хрват или Србин. Најприје се онемогућавао, а сада се отежава повратак људи који су након Олује напустили Хрватску. Кад је повратак био омогућен, односио се углавном на старије становништво, па сад имамо празна или полупразна српска села. Запошљавање у јавним подузећима, полицији, државној, регионалној и локалној управи било је и остало занемариво. Још нисмо постигли предратни животни стандард, а питање је хоћемо ли га икада и досећи… Што учинити? Код руралне популације главни су проблеми: лоша комунална инфраструктура те непостојање капацитета на локалној разини за запошљавање, образовање, културни живот и напредовање. У урбаној средини проблем је у фрустрацији многих с њиховом националном припадношћу, која резултира промјеном имена и презимена, осјећајем инфериорности, недостатком самопоуздања и националног поноса те жељом за неприпадањем српској популацији. И ту је видљива дискриминација при запошљавању. Могућа су сљедећа рјешења: 1) поставити већи нагласак на образовање, посебно академско, како бисмо могли аплицирати за боље плаћене и утјецајније послове, 2) стипендирати особе дефицитарних образовних профила, и то за школовање у Хрватској, не у Србији, 3) потицати развој привреде уз помоћ Републике Србије и фирми из Србије, чиме би се помогло људима да остану на подручјима на којима су им живјели


предци, 4) формирати национални развојни центар и жупанијске центре који би помогли при писању пројеката за финанцирање из фондова ЕУ-а, 5) побољшати информирање — примјерице, радијском станицом која би касније прерасла у телевизију, чиме би се постигло објективно и правовремено информирање као и очување културног и националног идентитета, 6) сурађивати са СПЦ-ом на обнављању и изградњи наших вјерских објеката и других културно-повијесних споменика. Добродошла је и важна сурадња представника Цркве с представницима Срба и њиховим институцијама.

/19 Иако су стварне разлике између Хрвата и Срба мале, оне се стално производе и истичу како би се одржало стање перманентног сукоба и оправдао концепт нових држава, који се гради с одлучним одмаком у односу на оно што је некад било. У том процесу мањине су оне око којих се ломе копља и које се стога налазе између двију ватри, које их чешће опеку него што их грију. Због економске ситуације, али и због безидејног, инертног и нехраброг водства, догађа се снажна индоктринација и клерикализација. Иако је рат завршио, стављен је на апарате за одржавање на животу. Имамо разна “министарства истине” која производе мржњу. Поновно се пише повијест, а све то доводи грађане на пут за који заправо не знамо камо води. У том оквиру релативне неслободе Србима се намеће колективна и трајна улога агресора, кривца, непријатеља, улога оних који не воле и не желе Хрватску. Ријеч “Србин” повезана је с негативним конотацијама, па је потребна велика храброст да би се нетко декларирао јавно као Србин. То са собом повлачи осуђивања и пресуђивања улице кроз дискриминацију, подозрење, искључивање, опрез, увреде и нападе. Бијег у асимилацију или гетоизацију све су чешћи начини заштите, али они не рјешавају проблем ни за кога. С тим у вези појављује се и питање — што су, заправо, одреднице српског идентитета у Хрватској: језик, православље, писмо, антифашизам, односно који су то специфични елементи наше културе? С обзиром на сличности с Хрватима, појављује се оправдан страх од асимилације. Други је проблем у одрживости заједнице с обзиром на то да је наше становништво старо у просјеку 53, а хрватско 43 године. Тешкоће на које наилазимо не чине Хрватску пожељним мјестом за живот, па перспектива није охрабрујућа. Српско становништво на подручјима погођенима ратом сноси додатну цијену државне небриге или намјерног заобилажења тих подручја, понашања као да то није Хрватска. Суставно се онемогућава повратак избјеглих Срба, па је Хрватска на тим подручјима земља без људи у којој хиљаде кућа зјапе празне. Ту нема ни садашњости ни будућности

— а прошлост још траје. Додатан разлог за напуштање Хрватске


у суженој је слободи, односно у смањеној могућности да се буде оно што јеси. Има ли излаза из тога? У рукама је сваког човјека да скроји своју будућност, тако да песимизам није добар савезник. Треба подвући црту и прећи на идућу разину. У томе велику улогу имају најзначајније српске институције, српска интелектуална елита, Црква и друга заинтересирана јавност. Треба направити стратегију будућег дјеловања те јасно дефинирати приоритете и смјер дјеловања као и расподјелу посла унутар заједнице. Стратегија будућег рада и дјеловања уговор је о раду на одређено вријеме. Предлажем сљедеће приоритете: 1) образовање и култура, јер су то темељи стабилне куће и најсигурнији јамци очувања идентитета. Треба улагати у формално и неформално образовање младих генерација у Хрватској, радити на српским и хрватским образовним политикама, унаприједити постојеће моделе, систематски и координирано радити с професорима те обновити интерес за ћирилично писмо и позитивне досеге српске науке и културе. Култура није само аматерско бављење фолклором: остати на тој разини шамар је озбиљнијим покушајима бављења овом темом. 2) Другим је приоритетом економија, једно од најбитнијих подручја. Треба нам помоћ за реализацију развојних програма и развијање модела који би у будућности могли јамчити самоодрживост заједнице ако дође до погоршања односа према њој. То се може постићи већим ослањањем на националне и еуропске фондове, развијањем савјетодавних служби за пољопривреднике и мале подузетнике, помагањем пољопривредницима и бригом о земљишном фонду Срба у Хрватској, проналаском модела за потицање запошљавања младих и образовних особа те повезивањем економских циљева с моделима стипендирања ученика и студената. 3) Важно се концентрирати и на право и политику. Треба детаљно и систематично пратити правну регулативу, познавати правила и предлагати измјене тамо гдје су потребне. У политичком смислу, треба се држати “средњег пута” — ни лијево ни десно. Постојање једне релевантне српске стране показује да Срби, иако су људи различитих увјерења и искустава, имају разлога модифицирати класични плурализам и удружити се у “велику коалицију” око заједничких интереса. Тим путем треба наставити градећи оно што је прогресивно, укључиво и мирољубиво у нашој политици. Синергијско дјеловање може понудити неке разлоге за оптимизам кад се ради о будућности.

/20 Потребна нам је стратегија коју не би радили конзултанти, него ми сами. СНВ треба окупити све релевантне факторе који би могли осмислити сврсисходну и проведиву развојну политику. Стање заједнице дефинирано је малобројношћу. У западној Славонији


ради се о 200 до 300 младих српских породица које представљају потенцијал на овом великом подручју. Нажалост, у сљедећих 20 година могло би се догодити да се тај број преполови: брутално, али истинито. Треба, дакле, усмјерити снаге на одрживи дио наше заједнице, а нарочито на младе. То се односи и на изградњу наших организација. Нема смисла одржавати их тамо гдје нас нема, само формалности ради. Ако у неком крају имамо 10 подузетника и 100 квалитетних ОПГ-ова, треба их окупити и служити им као сервис. Зауставимо мегаломанију јер некад ни минималне планове не можемо испунити. Главни приоритет нам је економско јачање заједнице и мијењање негативне перцепције о Србима у јавности. Иако више не трпимо директне и видљиве дискриминацијске притиске, на асимилацијске трендове утјече константна негативна перцепција о Србима у јавности. Да бисмо то промијенили, треба нам помоћ стручњака за односе с јавношћу. Ми често трпимо озбиљне ударце, а наши одговори на њих изазивају додатно негативне посљедице. На тржишту имамо стручњаке који знају како се понашати у кризним ситуацијама, а ми смо константно у таквој ситуацији и треба нам помоћ озбиљних људи да установимо како стратешки дјеловати према ублажавању негативних учинака машинерије медија који нас негативно перципирају и који трују генерације људи, укључујући и младе. Млади људи из урбаних средина по први пут у хисторији имају слабо изражену националну свијест. Треба размислити како их задржати у оквиру српске популације. Фолклором и активностима које су биле примјереније за 19. вијек тешко да то можемо постићи. Треба се осувременити, прилагодити новој генерацији и ослонити се на рад с породицама да би се његовала национална свијест. Кад се ради о економском развоју, већ 20 година ослањамо се на разне удруге и међународне организације, а дјеломично и на државу, али нема жељеног резултата. Морали смо понекад пратити моделе развоја које су нам наметнули страни донатори, иако се знало да нису примјењиви. Рецимо, многи су лупили главом о зид по питању задругарства, иако су се нарадили и покушавали што су могли. Такав модел не успијева јер се у задруге укључују економски јачи и тамо проводе своје интересе, а слабији остају по страни и без користи од тога. Треба, стога, потицати задругарство само за јаче играче и то на микрорегионалном нивоу, нпр. српске задруге за западну Славонију, за Лику и сл. — ако за то има интереса. Код откупа производа и стоке, треба видјети има ли Срба у Далмацији који се баве тим пословима, а не да се ослањамо на на купце који воде рачуна само о себи. У питањима економског развоја, важно је креирати финанцијске инструменте за повратничка подручја. Осим развоја пољопривреде, наш фокус треба бити на осмишљавању помоћи подузетницима и обртницима, уз израду


модела обучавања за праћење њихова развоја. Донације су — иако често непродуктивне — понекад добар модел ако обавезују приматеља да врати услугу тиме што ће неке производе или услуге дати на располагање онима којима је потребна. Освртом на ЕУ-ове фондове, задовољавамо се ситницама, а велики пројекти који би могли донијети милијарде пролазе поред нас. Треба осмислити пројект помоћи за наше микрорегије (Банија, западна Славонија, Кордун, Лика, Далмација и источна Славонија) те тражити новац за веће пројекте који би подигли економску снагу тих подручја и омогућили бољи живот. Дугорочно гледано, треба нам модерно организирана, повезана заједница која препознаје и користи потенцијале појединаца његујући истодобно свој идентитет, културу, вјеру и традицију. Главни стратешки циљеви су: 1) развој господарства, туризма и пољопривреде, 2) постизање друштвене праведности, 3) развој културне аутономије и модела интеграције те 4) развој људских потенцијала и унапрјеђење квалитете живота. Приоритети су нам у господарству: 1) равномјерни развој, 2) изградња финанцијског механизма за развој повратничких подручја, 3) одрживи развој пољопривреде и 4) јачање сурадње унутар заједнице, а у досезању друштвене праведности: 1) континуирано праћење положаја српске заједнице, 2) креирање позитивне препознатљивости Срба у Хрватској и борба против стигматизације у медијима, 3) Уставни закон.

/21 Ситуација је тешка, али ово није најтеже раздобље за Србе у Хрватској. Ипак, пријети стварна опасност од потпуног нестанка јер превладава старија популација, а млади одлазе. Тај тренд бит ће врло тешко зауставити. Створена је спирала негативних догађаја. Потребно је направити важан искорак из тога. Трагичну прошлост треба оставити иза нас, а проблеме треба рјешавати без тензија и онако како то раде друге националне мањине у Хрватској. Важно је да не дође до погоршања трендова. Проблеми су на нижим разинама дискриминација, подзаступљеност у тијелима локалне и регионалне управе, обесправљеност у управним поступцима, препреке у стјецању права на образовање у духу властите традиције и културе, стамбено збрињавање, маргинализирање и лоша материјална ситуација. На државној разини проблеми су стварање осјећаја кривње, стигматизација и др. Треба стога донијети стратегију развоја српске заједнице у Хрватској и то широким укључивањем свих оних који се осјећају дијелом те заједнице. Она би требала обухватити сљедећа подручја: 1) образовање и културу како би млади припадници наше заједнице могли бити образовани на свом језику и у својој традицији. Данас чак и тамо гдје постоје, школе на српском језику нису регистриране и њихов је статус нејасан. На подручју


културе треба осмислити нове садржаје. Велика је улога у томе Просвјете, Привредника и СПЦ-а. 2) Треба смањити финанцијску овисност о државном прорачуну како би се избјегла уцјењивања и осмислити алтернативан начин финанцирања ослањајући се и на ЕУ. Потребно је створити тим који ће се бавити развојним и другим фондовима којима би се финанцирале наше активности. Добар примјер за то је опћина Ердут. 3) Важно је статусно оснаживање институција српске националне мањине у Хрватској, а прије свега СНВ-а и ЗВО-а који представљају кључне институције за статус и интересе Срба у Хрватској. Треба их ојачати да би се истакла важност тих институција за заједницу. 4) Потребна је већа присутност у правосудним тијелима и у тијелима локалне и државне управе. Не поштује се закон који предвиђа размјерно присуство Срба у тим тијелима. 5) Нужна је тјешња веза с матичном државом и већа сурадња с избјеглим Србима. Те односе треба интензивирати јер данас многи Срби у Хрватској не осјећају да имају икакву везу са Србијом, а за опстанак наше мањине важна нам је помоћ матичне државе и могућност ослањања на њу. Исто се односи и на сурадњу с избјегличким групама и организацијама те културним и спортским, образовним и привредним институцијама. Могућа је и прекогранична сурадња којом би се поспјешило међусобно упознавање и помагање. 6) Важно је и подручје међународне правне заштите и контакти с међународним институцијама. Националне мањине требају пронаћи начин да дођу до међународне правне заштите ако исцрпе могућности на свим судским инстанцама у земљи. Тај наступ треба бити заједнички и темељен на заштити виталних интереса — не зато да се створи нови разлог за конфронтацију, него зато да Хрватска и сама има користи од поштивања закона и принципа толеранције, односно поштивања мањинских људских права. У српској заједници треба формирати тијело које би се бавило међународним односима, односно међународном правном праксом у погледу заштите мањина. То може бити или самостално тијело унутар СНВ-а или, у сурадњи с другим мањинама, заједничко тијело свих мањина. Циљ рада таквог тијела била би међународна сурадња као и праћење примјене закона из области права националних мањина у Хрватској, али и на разини ЕУ-а, те усвајање и усавршавање позитивних примјера. 7) Потребна је већа интеграција српске националне мањине у хрватско друштво. С интеграцијом још увијек има проблема, али успјех се не може постићи без ње. Важно је да Срби стекну утисак да имају право и могућност да изнесу став и дјелују не само око специфично мањинских него око ширих друштвених питања. Потребно се додатно отворити и показати жељу за активизмом кад се ради о цијелом хрватском друштву. Тиме ћемо унаприједити међусобно


повјерење између већинског и мањинског народа. Треба радити на стварању младог и образованог кадра који ће бити у могућности да заједницу заступа у разним сферама друштвеног живота и разним занимањима.

У Загребу, 14. студеног 2017.

Извјештај написао: проф. др. сц. Дејан Јовић предсједник Савјета Политичке академије СНВ-а

SNC's Political Academy — Future of Serbs in Croatia

SNV Bulletin #13

/ SNC's Political Academy — Future of Serbs in Croatia / 3

report: Participants of the snc's Political academy about the Serb community's problems and perspectives in Croatia

As part of the Serb National Council’s Political Academy in 2017 the sixth cycle of lectures and negotiations was held with young activists from Serb community as regular participants. The goal was that they should get to know each other, to exchange experience and acquire knowledge useful for further activities in three areas: 1) within the Serb communi-ty, i.e. in its cultural, educational, and social-political organisations, 2) representing Serb community in local, county and state bodies and 3) in public life, especially regarding subjects relevant for the Serb community. 16 participants, mostly younger persons, have attended the Academy.

Ahead of the last meeting in this year’s cycle, participants were asked to write short essays on two topics:

1. What they see as the main problems that Serbs in Croatia are faced with — both at the local level (where they, the partici-pants live) and at the national level.

2. How they see the future of Serbs in Croatia in the next decade with 2017 as the target year? What, if anything, can be done to solve the problems which they have identified in their answer to the first question and to improve the Serb community’s position in comparison with the current situation.

Based on the essays that arrived by 29 October 2017, the sixth genera-tion of participants held a one-and-a half hour discussion in which they have presented their answers to these two questions. During discussion all present had the opportunity to comment the answers given by their colleagues and to possibly question their responses or to add some other suggestions to the list. The discussion was conducted according to methodological principles applied in focus groups. To ensure the highest possible level of freedom in answering, all participants were guaranteed anonymity of their contributions which we have presented here. The discussion was entirely free and very productive. Some participants praised it particularly emphasising that they so far did not have many opportunities to express their opinions or propose solutions in such a way. The aim of the discussion, same as the preceding essay, was to forge a collective answer to the above questions that majority of those present could agree on.


To achieve an added quality, we brought together not only this year’s attendees of the Academy, but also some other younger activists from the ranks of the Serb community. At the same time about a dozen other activists, who attended the Academy in previous years, have been asked to take part in the discussion and answer the same questions. This other group of participants served as a test group so that we could establish whether the opinion of the current attendees was typical or atypical in comparison with the larger group of attendees from previo-us generations.

We have received a total of 21 essays, and some 30 participants were involved in the entire procedure. (Some participant did not write the essay, but still took part in the discussions.)

After the first version of this report has been drafted, its contents were discussed at the special meeting of representatives of current and previous generations of attendees of the Academy which was held on 12 November 2017.

In this report we will present the answers to the two questions menti-oned above, hence the first two parts will be structured to reflect these questions. In the third part we will quote from the essays to illustrate some conclusions laid out in the first two parts.


/1 What are the main problems of the Serb community in Croatia, at the local level (where respondents live) and at the national level?

Answering this question respondents emphasised that problems at the local and national level were tightly connected and that it was almost impossible to define any of them as purely local.

Still, among the problems that could be treated as local, they stressed the following:

/1 Local infrastructure, especially in the villages where Serbs constitute majority of population. Several essays pointed out that some villages lacked electricity, water supply and other minimum conditions for life expected in the 21st century.

/2 Lack of cultural contents in smaller towns, especially in villages, which leaves an impression that everything happens in lager towns and very little in villages. This encourages abandonment of smaller settlements and leaves an impression of neglect.

/3 Lack of coordination of policies at national and local levels. Although Serb representatives are involved in politics at the national level, locally it is not always the case, and even if they are involved, coordination among representatives at these two levels is not sufficient.

/4 In areas where war left more visible marks, the distance between Serbs and Croats is greater.

/5 In other areas more pronounced is the problem of assimilation or “hi-ding identity”.

Other problems, present at both local and national level are the following:

/1 Negative presentation of Serbs in the media including the main ones. This disrupts relations between Croatians and Serbs even in areas where these relations are good or have potential to be improved thanks to previous good personal relations and experiences. Because of this negative role of the media, it remains “unpleasant to be a Serb manor a woman”.


/2 The trend of “new fascism” in the society, which is evident from the in-creased number of attacks against Serbs and buildings/symbols signifi-cant for the Serb national identity. As reports in SNC’s bulletins show, as of 2013 the number of physical attacks has been rising. This incites fear and the urge to “hide identity” i.e. for the ethnic mimicry.

/3 The trends of assimilation are visible from suspiciousness about the use of words which belong to the specifically Serb variant of the langu-age as well as regarding celebrating Serb holidays, especially the Slava (a Serbian Orthodox Church tradition of annual celebration of a family patron saint).

/4 Young Serbs, especially from regions where there is no possibility of employment, are leaving Croatia. This creates a very unfavourable structure of population in terms of age. It was pointed out that the Serb population is generally far older than Croatian average, which creates a feeling that they are dying out and that there is no possibility of revival.

/5 Discrimination in exercising rights guaranteed by law, especially in employment, exercising services such as social welfare and health benefits, rights of former tenancy rights holders and rights to pensi-ons. This especially applies to former refugees who encountered great difficulties in exercising their rights upon return to Croatia.

/6 Members of Serb community feel legal uncertainty regarding verdicts. Serbs do not feel that judiciary is neutral in terms of nationality. Trials in absentia are still taking place, judges do not try everyone the same and arrests on border crossings still occur as Serbs who live abroad try to enter the country.

/7 Unfulfilled promises — at all levels. Ahead of elections Serbs are pro-mised many things, especially in places where their votes are pivotal for victory of one of the two main political options (HDZ or SDP). But as a rule, after elections, none of the promises are met.

/8 Serb population’s poverty. Many live in the country and have no regular income. They have no possibility of employment because public jobs and jobs in state institutions which were once available have become unavailable now and many have reached an age when they cannot or have no necessary knowledge to start their own businesses. Attempts to align and start cooperatives often fail because these cooperatives or companies are frequently labelled as ethno-businesses. Successful business people who originate form parts where Serbs live, do not invest here sufficiently because they are sceptical of investment in Croatia. Serb diaspora’s interest in investing in Croatia is minimal, so


that significant help in terms of development cannot be expected from such sources.

/9 General image of Serbs and Serbia and Serbia’s position in the inter-national arena. Participants gave the example of Italy, which unlike Serbia enjoys a positive image and position in the international com-munity. This greatly benefits the Italian minority in Croatia because of the attraction of studying Italian language, attending schools in that language and the employment opportunities that Italy is offering to Italians as well as earning potential for those who remain in Croatia but are involved in occasional or online work with partners in Italy.

In discussions on both occasions respondents have most frequently stressed five main problems that current generation of Serb women and men are faced with in Croatia.

/1 Economic underdevelopment which most participants identified as the greatest problem which especially affects rural population in areas where Serbs live in greater numbers;

/2 Problems connected with the issues of identity and perception created in public which are a direct consequence of extending war by constan-tly emphasising war as the basis of Croatian identity and a continued creation of the feeling of collective guilt which encompasses the entire Serb population in Croatia;

/3 Unequal position and lack of possibility to exercise rights, even those that are guaranteed by the Constitution and laws;

/4 Education and training which would allow an active economic life and

/5 Unfavourable demographic trends which are a consequence of pro-blems which Serb population shares with the others in Croatia. Howe-ver, Serb community’s specific problems include strong assimilation trends, age structure and increasing number of young Serb women and men who are leaving Croatia.

In addition to these problems, Serb community is also faced with some problems where it could have influence because they primarily concern the minority itself.

/1 Lack of a clear development strategy. Several debaters and those who wrote essays stressed the need to devise such a strategy. The work on the strategy should be comprehensive and involve all the existing capacities of the community. It turned out that the model of the “grand


coalition” was useful for the Serb community and that wider legitimacy and unity should be achieved regarding strategic issues.

/2 Heterogeneity regarding the identity, which is partly result of the fact that the community is dispersed throughout Croatia. It was emphasi-sed that members of the Serb community do not know each other well and that more should be done for them to become more familiar with each other and to exchange experiences which are not the same in all parts of Croatia.

/3 Within the community it is necessary to lift taboos from subjects rela-ted to the past and it is important to be open for the dialogue with the others, primarily Croatians with whom we live side by side in almost all places in Croatia. The community must not be ghettoised and its relationship with other communities, especially with the Croatian com-munity, must be based on the principles of solidarity and not the “us” or “them” policy.

/4 We should try harder so that Serbs in Croatia should become more successful in jobs they do and thus become a model not only for other Serbs in Croatia but also for Croatians. This would best achieve change of perception of Serbs.

/5 We should more proactively introduce new generation of Serb women and men into public life, especially those born after 1991, because this generation, simply since it had not participated in war events, has more chance to gain trust among Croatians and to devise a new more futu-re-oriented agenda. This new generation should strive to leave traditio-nalist frameworks which are not adequate for the new era.

/6 In situations where this is possible, we should use the power of veto in a more purposeful and better-defined way to achieve goals important for the Serb community. Although Serb voters are small in numbers, in some situations their vote – both at the local and national level — can be crucial, and this advantage should be used more effectively. It is legitimate to insist on our own interests and draw the bottom line below which we will not support political options which do not respect interests of Serb voters.


/2 What should be done to improve the situation over the next decade? The answer to the second question posed — what should be done to improve the situation by 2027 — has partly already been given in the sentences above, because identifying the problem is at the same time the first step towards its solution. In addition, the emphasis was on the following points: /1 Wherever possible, Serb community should work on its sustainability. Development is a priority. We should encourage private and group business initiatives and become more self-reliant than it has been the case thus far. /2 Political representatives should ensure that the state, counties, and municipalities do not pose obstacles to such initiatives, but to facilitate them, primarily by creating conditions: legal, practical, and especially infrastructural conditions which are fundamental for small and medi-um sized businesses, education and development of Serb culture and identity in Croatia. It has been proposed to initiate special funds for development and to intensify work of the Centre for development and investments.

/3 Cooperation with Croatians based on common interests is useful for all and should be encouraged. This is the best answer against prejudice and stereotypes which today represent a problem and an obstacle to improvement of the position of Serbs in Croatia.

/4 We must continue to develop institutions and organisations of Serbs in Croatia which should be inclusive and based on the principles of soli-darity and understanding. Serb organisations should even more directly cooperate with non-government organisations with which they often have shared interests.

/5 We should use advantages of the EU membership to speed up develop-ment of underdeveloped areas in Croatia, many of which are populated by Serbs. This especially relates to applying for the EU development funds and developing expertise on international legal protection for minority and human rights. We should increase coordination of these issues perhaps through a separate and permanent economic forum which would link Serb diaspora with domestic entrepreneurs and thro-ugh establishing an entrepreneurs’ registry.


/6 We should take an active approach — i.e. a proactive and not primarily palliative or reactive policy towards categories which require special attention due to their importance for the Serb population: i.e. youth, demographic policy, the issue of return or involvement in development issues of those who left the country and of the elderly population whi-ch today represents a significant part of the Serb community in Croatia.

Although similar previous researches of Serb opinions in Croatia often emphasised pessimism about the future of development of Serb com-munity, participants of this or previous generations of this Academy were not only and exclusively pessimistic. Even when they expressed pessimism, they still considered that one should act and not be passive to improve the situation. The still prevailing attitude is that the situati-on is bad (it has particularly deteriorated in 2011), but that this does not mean that it cannot improve — mostly by wider activities in the totality of Croatian society and through specific activities which should be carried out within the framework of the Serb community in Croatia. In the focus group which discussed these issues on 29 October 2017, six participants thought that position of Serbs in Croatia will be better ten years from now, four that it will be worse and six considered that it will remain the same as today. In the group which discussed these issues on 11 November 2017, as many as 12 out of 16 participants expressed the opinion that we would still see some progress over the next decade.

Those more optimistic were pointing out that the situation is now better than it used to be ten years ago and that it would continue to improve as the new young generation takes over and assumes respon-sibility for the society. But it is particularly important to define goals and a strategy of the development of Serb community in Croatia which must be followed by an adequate and coordinated action. In that case there will be success. On the other hand, those more pessimistic have stressed that the number of Serbs in Croatia is continually decreasing and that this would become evident at the next 2021 census. Reduced number will weaken their position and the assimilation trends, more present with the younger generation, will contribute to this. They had also pointed out perpetuation of the narrative about the war and continuation of nationalist tendencies in Croatian society which have not decreased with the country’s entry into the EU and NATO. For these reasons they expected the situation to deteriorate.


/3 Summaries of essays with responses to two questions posed In the next, third part of this report we quote some assessments from the essays which have arrived, to illustrate conclusions presented in the first two parts. We marked the essays with numbers from 1 to 21 (in a random order) and quoted shorter versions of main conclusions of each of these essays:

/1 Position of Serbs who declare themselves as such depends on the loca-tion of their residence. I say “declared” Serbs because there are those who are known to be Serbs but have not declared themselves because of fear… There is fear of celebrating Christmas on 7 January, declaring oneself as a minority, celebrating the Slava holidays or observing some other ethnic traditions in their own villages…When they hear in the news: “Serbs this, Serbs that, Serbs are to be blamed for the war, Serbs did that”, people feel fear because perhaps their first neighbour knows that they are Serbs, and this is all about them. This fire has been smo-uldering for all these years. It looks as if only Serbs are to blame, that only Serbs seek some special rights… People are sick and tired of this because all they want is to find a job, keep their flats and houses, keep receiving a salary and to preserve their health as much as possible… This is why they are departing, leaving everything behind with heavy hearts.

/2 In Dalmatia and Lika where Serbs made a majority before the war, now there are devastated settlements where elderly people live in bad conditions, mostly without water, electricity, sewerage, and other amenities of the civilisation. Absolutely no one wants to invest in these villages because in a year or two they will be empty. The young are leaving for cities. Serbs living in cities do not have such problems, but because of nationality they have problems in their surroundings. It all depends where in Croatia they live. The problem is more pronounced in Dalmatia, much less so in Istria. Many Serbs fear that they would be judged and hide their identity. Primary reason for this is general political and worldview climate in the country. Declaring oneself as a Serb is not harmless because people see us as culprits for crimes that Serbian army committed in the last war, although a person was not even born then. This eternal guilt ascribed to Serbs will not vanish so fast. It is terrible that words “Serb” or something that is connected to Serbs is publicly whispered as something derogatory. In Croatia, when one wants to offend a person they say the person is a Serb or a Chetnik. This stigma that Serbs carry is one of the biggest problems that has not spared younger generations which had nothing to do with the war… For


all these reasons and lack of employment, young people are leaving the country. They want to live in a society where nationality and religion are not crucial things and where qualification is key in gaining employ-ment, not affiliation to a religion, nationality, or a political party. The rise of nationalism and bad economic situation are main causes of mass emigration of youth, and especially of young Serbs… Serb represen-tatives should focus on securing normal life conditions for the young… People should stop hiding their nationality and being ashamed of it. If we all start speaking openly, once the whispering will stop. We need to make an effort so that young generations of Serbs should not feel as state enemy in their own country… People who live under a serious pressure of their environment should not be blamed if they do not speak about their nationality. There are also those who are not endangered, and it is their duty to help remove stigma from the entire community… I cannot say that I have an optimistic prognosis for Serbs in Croatia. I do not have it for Croatia in general either, but this does not mean that we should all give up and move elsewhere. We ought to do what we can to secure a better future for ourselves and those who will come after… I believe that in ten years’ time the economic, political and worldview situation in the country will be better, but this depends on us.

/3 The situation is bad because all problems that Croatia has are projected on the position of Serbs who live here — economic and social problems, rise of nationalism, rehabilitation of extreme ideologies and emigration. Serbs are treated as aggressors, there is inciting of hate speech and violence which all creates fear and discrimination. We are stripped of basic rights such as the use of language and script. We have consti-tutional and legal guarantees, e.g. the article 22 of the Constitutional Law, but they are not respected. For fear of being judged by community where they live, many members of our community do not invoke rights guaranteed by the article 22. Recent changes to the Law on Residence resulted in erasing a large part of Croatian citizens from the voting list in Croatia… At the local level many problems resulted from our own inactivity and inertia. We are being passive and lazy, disinterested in participation in community’s work. This is, among other, a consequence of assimilation, which is again incited by fear from declaring oneself as a minority; and the decreased sense of belonging to the Serb community, especially among younger generation. Zagreb is one of the examples: there are 21 thousand people on voting lists, and gatherings and events that we organize usually attract no more than thirty people… What will the future be like? People who left Croatia will not return because there are no conditions for that. Where could they return to — to half-aban-doned villages, toppled houses, uncertain existence? Some will become assimilated, and some will go abroad. Our population is growing older. In the end, only a negligible percentage of Serbs will remain in Croatia…


How to prevent this? We share demographic decline with fellow Croa-tians, so we should work together with them to find common measures which could alleviate or stop this trend. Also, we should take a more hard-line approach at least when advocating for our basic demands for equality, without resorting to tactical positions. Discrimination and fear should be countered with strong positions and not by rambling. At the local level councils should be more active and stick together. More attention should be paid to younger generations: there should be more programs such as the SNC’s Political Academy, camping, seminars, and workshops. There are still young Serbs who wish to stay in Croatia, there are even such who wish to return, and this should be supported. We should use funds offered by the EU. If there is enough cooperation among all Serb institutions in Croatia and if there are adequate pro-grams orientated towards future of Serbs in Croatia, the future does not need to be black.

/4 There are many problems shared by both Croatians and Serbs. Prima-rily, it is the unenviable economic situation, high unemployment rate, difficulties in finding jobs and low standard of living. Then there is the negative social and political climate which accompanies this situati-on. Apart from tourism, Croatia is economically weak, which leads to emigration and depopulation. All of this is also happening to Serbs in Croatia, but the problem is not just ours. However, there are some specific problems affecting only Serbs. It is not a rarity to see villages in Lika and Kordun without electricity, sewage system or roads, where the odd grandmother or a grandfather live in utter poverty, cut off from the world. In my village construction of the water supply system has taken ten to fifteen years now. This year the pipes have almost reached the houses, with some thirty more meters to be covered, but constru-ction was interrupted. Why? We will probably have to wait for another election. The fact that this is a Serb village is an additional aggravating circumstance… Another circumstance that affects us, is rise of pro-fas-cist tendencies and radicalisation of the Croatian society. Any persons with common sense, and especially Serbs, cannot remain indifferent that in this society in the 21st century Ustasha criminals, their greetings and symbols are rehabilitated. When historic facts about perishing in Jasenovac or about the criminal character of the Independent State of Croatia (NDH) are publicly denied with impunity, it must be clear to us that the society where this happens, and which allows this, has gone seriously astray. Another serious problem is that 22 years after the last war, we are back at the beginning and are again in fear because of our first and last name and our origin. We worry whether in near future this trend of radicalisation and fascist tendencies will make a transiti-on from words to acts… How to change this? One of important ways is that those in the Serb Community who have a profile and a voice


in public should act every time when it is needed. It is important that local authorities including those representing Serbs, should not allow for waterworks to stop 30 meters from a house, but to keep insisting that it should be brought all the way to houses. Emigration will conti-nue, but I do not see that as too big of a problem. It is not illogical to go somewhere where one can have a better and more meaningful life… My biggest hope lies in education and training because with that even amid a relatively unfavourable position, an individual can build decent life conditions.

/5 At the root of the problem of Serb people in Croatia is politics. The state prevents Serbs from exercising their rights guaranteed by the Constitution. The biggest problem is nationalism, i.e. manipulation with national feelings. New generations are growing up in an atmosphere where they are taught to hate. Therefore, Serbs of all ages are assimi-lating, to avoid being unwanted and not to be ostracised by the society. Assimilation is particularly present in mixed marriages and it causes reduction of number of Serbs in Croatia… Apart from this, there is a pronounced problem of unemployment. It is more probable for an em-ployer to give a job to a Croat than to a Serb notwithstanding the same or a better qualification. This encourages Serbs to emigrate. Those who have left are not returning which again reduces the number of Serbs. All of this drags us down the black hole of daily decline… Problems of potable water and electricity are particularly present in villages. This is shameful for a country which is a EU member, and yet it does not provide minimum conditions for a normal life. The main reason we do not have waterworks in villages is that we are members of the Serb minority. Politicians in nearby towns are making it clear that “several Serbs mean nothing to them”, hence they feel no need to do something about this. To resolve a problem that should not have been created in the first place, one must resort to bribe and political trade-offs and this is “the basis on which this state is founded”… These problems are a consequence of war because “Serb people have since been labelled as a great criminal who should be further reduced in numbers and in the end completely eliminated from these parts”… I am convinced that the future is not much more optimistic. The number of Serbs is reducing and in 20 — 30 years we will no longer exist. Serbs will remain without their rights because there will be no one left to fight for them… What can be done? There should be a change of policies towards national minorities. If this attitude were more positive, people would have more will, hope and faith to fight for the better tomorrow.

But this will probably not happen because we are still treated as the aggressor nation.


/6 The main problem is the 1991 to 1995 war and perception among a large part of Croatian society that all Serbs were in the war, either tacitly or actively. I have not had any bad experiences with my long-time Croa-tian neighbours, but I did have problems with the new settlers. Mostly I do not reveal my nationality. My friends know about it and respect it, but at work I do not reveal who and what I am… It will be better 20 years from now because more time will have passed since the war.

/7 Serbs enjoy a high level of legal protection, but the situation is diffe-rent in practice. There is a lot of discrimination against Serbs. Due to centralisation, local communities depend upon national government. Areas where Serbs live can be spotted at a first glance: they can be recognized by unpaved roads that “no government has resources for”, neglected infrastructure — mostly the electric grid — reconstruction leaving houses half-finished so that they could not get certificate for use under any EU standards. There are other legal problems: lost tenan-cy rights, discrimination against pupils in schools, difficulty in obtaining employment, obstruction of any prosperity and progress of Serbs in these parts. Serb heads of municipalities or deputy county prefects can do little because they depend on the national level. These are assisted areas and as such they depend on the national budget… At the natio-nal level nationalism is on the rise, which additionally demonizes the remaining Serbs, spreads inter-ethnic hatred and intolerance, with tacit approval of the executive and judicial power. “All this leads to flare-up of fear and anxiety among the remaining Serb population…” What will happen in the future? Trend of reduction of number of Serbs will continue because the population is getting older and because of the other problems that I have already listed. Returnees are mostly elderly people whose children staid in Serbia where they attend schools and will not come back. Assimilation is frequently the only path towards se-curing some rights and equality. “It is difficult to survive as an individu-al in predominantly Croatian environment and preserve one’s identity”. Surrounded by another ethnic group we have accepted their holidays as our own, and when choosing company, friends, wives, husbands, and others our choice is limited only to this group. This leads to loss of national identity, if not in this, then in the next generation. „Real soluti-on for this problem does not exist and unfortunately, we will decrease in numbers and finally disappear from these parts. All we can do is postpone this inevitable moment for as long as possible”. Primarily we need to work on strengthening national awareness by maintaining the existing organisations and developing new ones: cultural, political, and other, especially among the younger generation. Since this would be di-fficult to do relying only on Croatia, we should partly direct our efforts above the national level i.e. towards the EU, Russia, and other global powers. Serb Orthodox Church should also become involved in this to


create a tighter community. But the shipwreck is certain, we have alre-ady experienced it in 1995. It is not only Croats who are responsible for this but also the failed politics of our leaders who did not know how to, nor did they want to see the real situation. “The first forced mass wave of our disappearance took place in 1995, and the second one is gradual, slow and it is happening through natural (demographic) and assimilati-on processes”.

/8 “Position of Serbs today can be described as a twilight of a people before the nightfall”. In the political sense Serbs still have some in-fluence because they are an important coalition partner when forming governments. But in a demographic and economic sense their power is “in a freefall”. Demographically, we are knocking on the door of biological disappearance. “Objectively, our biggest problem is the unstoppable demographic decline.” The economic situation is simi-lar to the demographic one. It is about the “absence of any economic perspective whatsoever”, which “devastates the already devastated Serb areas”. The problem of the actual strengthening of rightist politi-cal parties is not even closely Serb people’s greatest problem, but only a result of a bad economy which erodes the entire society. The poorer a local community, the greater its problems. Richer communities do not have problems with exercising minority rights, they meet minorities half-way. The problems at the national level stem from bad politics, realistically negative economic situation and institutional discrimina-tion. An additional problem is the use of “Serbs” as a topic each time when authorities need it to divert attention from other issues. This

“generally leads to culmination of hate-speech and various nationalist escapades…” What to do? Very little can be done: the future of Serbs in Croatia will be similar to that of Serbs in Hungary, Albania, and Ruma-nia. Still, two things can be done: 1) design our own economic activity by forming an economic forum which would gather Serb businessmen from all branches of production. Such organisation could be a platform for linking, communicating, exchanging experience, education, and mutual assistance among Serbs in Croatia. This organisation should deal with: a) gathering, analysis and selection of data about our entre-preneurs, b) mediation between our businessmen and ministries, c) extending service of advising and informing, d) linking entrepreneurs, e) joint application to EU funds and f) organising assistance for educati-on of youth, elderly (retired people) and people without means. 2) We should devise a plan and a strategy of mutual communication as well as communication with Serbia proper. We need stronger media cam-paigns to achieve interaction because this creates cohesion. Republika Srpska should also be included in connecting through media which are today available to all who have computers and access to Internet. This would diminish the tendency to lose a sense for other areas where


Serbs live, and a sense of belonging would increase, which would in turn lessen effects of the assimilation pressure.

/9 Today’s position of Serbs in Croatia is an image of a transition society, intentionally forgotten similarities, and common experience and inste-ad emphasising differences in the process of building the Other. In such a framework it is difficult to identify the elements of the Serb identi-ty, because an identity is a pretty abstract category. Two traditional elements of Serb identity — language and religion — are ambiguous — The language of Serbs in Croatia is difficult to differentiate from Croa-tian, and many Serbs are not religious. The most notable personalities from Serb culture are also notable persons in Croatian culture because they had worked in the wider context and contributed to Croatia. This is why we have shared destiny with Croatians, we share almost everyt-hing with them… At the same time there are great differences in for-mation of a Serb identity in Croatia. Population in Eastern Slavonia has remained relatively compact since it makes a 30 percent of the entire population which allows better protection of identity and exercising rights. These areas are closer to Serbia and Serbs there lean on Serbia. But in smaller places where Serbs had suffered more during the war, the situation is more difficult. In many areas there is animosity towards Serbs and they do not have the same treatment before state instituti-ons. There is no equality in employment. In bigger cities assimilation is more a rule than an exception. “This is somewhat paradoxical because in greater cities there is a sense of greater freedom and respect for human rights. But in such cities Serbs mostly vote for civil (political centre) options because nationality is not their main frame of reference.

“What to do?” “Serb politics in Croatia should move more in the directi-on of civic and try to reach interests of all Croatian citizens, regardless of their nationality.” We should connect with those who seek respect of universal human values and freedoms… We should more openly face the past, including introspection, so that the new generations are not brought up on contradicting narratives… New generations should not be imprisoned by narratives of the Homeland War and the 1990ties, because they are not children of war. “Serbs should face their own political mistakes in terms who is guilty of what and why certain things turned out as they had.” Serb political representatives should say more clearly what they really want and not just maintain the status quo. “I believe that there should be a change of generations because youn-ger generations do not carry the direct stigma of war. Therefore, their position is far easier, and they could achieve better relations between Croatians and Serbs more easily.” We should also embrace differences within the Serb community.


/10 We should define the idea of a “true Serb”, i.e. what we would like it to be. He or she should be a combination of what is contemporary and traditional. None of the two aspects should be neglected. “Fear of accepting that we are Serbs and that we belong to the Orthodox religion is not justified by anything today. When we have accepted that, we can move on to build a better future for our community.” One of the problems is Serbia’s weak influence in global politics, which is why it cannot offer significant help to Serbs in Croatia in exercising their rights. Main problems are: return of property which was taken away, search for the missing persons, registration of schools in Serb langu-age, erasing Serbs from voting lists, introducing taxation of property belonging to Serbs who do not live in Croatia. Serbs sometimes accept secondary positions in ministries instead of — when they are important for composition of government — insisting on more influential posi-tions… I am not optimistic. The number of Serbs will decrease, which will lead to further reduction of rights. Perhaps things could change their course if there are larger investments, opening of new jobs and if they stop checking nationality in the employment process. We should rely more on ourselves, increase the influence of Church and of Ser-bia to protect our fellow nationals in Croatia, have better cooperation with diaspora, connect as a community from local to national level and make mid-term and long-term plans. We must elect the most qualified and most capable persons to lead us and not those who are the most politically acceptable and obedient.

/11 It is hard to be a Serb in Croatia because the system discriminates against Serbs and there is bad political climate which is spread by the media. Serbs who manage to find jobs work in positions that are paid less, and those who do not manage it are looking to leave Croatia. Many Serbs live in rural areas which are very isolated, and it is more difficult to connect. Many are not informed about their rights. “Every day we are forced to listen and follow in the media what had happe-ned during wars, the WW2 and the Homeland War… History cannot be changed but we should try to influence the future”. Because of this talk about war, children in schools face discrimination. National issue is placed above all others… How to change this? We need to develop our own potentials and support each other. Municipalities with majority Serb population have a large role to play in this because they can serve as examples of good practise for other areas. To achieve something at the national level it is important to develop partnerships among muni-cipalities. Serb Orthodox Church should be included in communities’ work because of preserving tradition and cultural heritage. We should establish associations and cooperatives to fight for our interests. It is important to stay positive and act now even if it is a fact that changes will be slow.


/12 Problems that Serbs are faced with can be divided among the following: social, economic, political, legal, cultural, demographic, identity related, and societal. Social sphere comprises issues such as poverty, unem-ployment, underdeveloped infrastructure, lack of available education and services in the field of welfare and health care and problems of traffic isolation. In the economic sphere problems are lack of workpla-ces, difficulties in private entrepreneurship, great differences in regio-nal development, discrimination in employment based on ethnic affilia-tion and corruption, clientelism and nepotism. In legal sphere problems include: lack of possibility to exercise certain rights, primarily tenancy rights, but also rights to pensions, labour-related rights, and absence of verdicts for war crimes committed against Serbs in Croatia. In cultural sphere problems are: lack and difficult access to cultural contents and programs, especially in smaller towns and villages. In demography: decrease of population, emigration, prevalence of elderly population, low birth-rate, and interrupted return of Serb population. In the sphere pertaining to identity: split identity, feeling of carrying stigma, feeling lost between the Serb and Croatian identities, radical assimilation, nationalism, and an emphasis on religious affiliation. Prejudice is also a problem. In social sphere: discrimination and stigmatisation of Serbs, revision of the past, manipulation with historic facts, biased education about history in schools, glorification of Ustasha movement, rejection of antifascism, social intolerance, lack of political will, especially among war veterans, to achieve reconciliation… What should be done? Local and national authorities should be better coordinated. Economic policy should be changed by encouraging entrepreneurship. There should be more education about resources from the European funds. We should devise strategic plans for domestic and foreign investment. Elderly population should be provided with better health and welfare services. Welfare services should be decentralised to achieve better coordinati-on of providers and to upgrade quality of service. Provide scholarships for children and youth. Open more kindergartens. Maintain and upgra-de education according to models A, B and C. Establish an Academy of Arts and Sciences for Serbs in Croatia. Open new libraries, museums, increase cultural offer in areas where Serbs live. Increase number of sports activities and found new sports clubs. Improve quality of free time. Establish departments for provision of free legal aid.

/13 At the local level minority councils are not active and they are filled with people who are not educated and know next to nothing about the function and purpose of these councils. When it comes to identity we often feel alone in the world. “If we leave out my family and relatives, it is as though Serbs have never existed. Everybody is in the state of mimicry. I understand it and do not judge, but I do regret… Out of the three of us in the same class, two wrote ‘X’ in the nationality column.


“In my town, out of all Serb institutions, only the church was functioning. But people attending church were mostly sad, single, old, and infirm people who seek consolation. When I tried to enrol my son in the Serb Orthodox religious classes it was not possible because there were not enough children in school to do it: there were only three or four in the entire town. “In the social context to be a Serb seems to be the same as being a blade of grass in a desert…” At the national level the SNC is do-ing good work because it gives us an opportunity to get to know each other, to be for the first time in a company which is predominantly Serb, and this reduces a feeling of isolation and loneliness. At the Political Academy for the first time I met young people who were Serbs. Serb political leadership is in a position where it must weigh every word. This is the reflection of the situation that we are in. Media are deviant, they live of sensationalism, making up stories and exaggerating con-flicts. “Position of Serbs in the media is such that someone who would regularly follow all media and articles concerning us, could easily reach a conclusion that there is probably not a single person in Croatia who does not hate Serbs. And we know this not to be the truth. We cannot improve the media, but we can take them less seriously and not allow them to poison and scare us.” What to do? We should socialize among ourselves as much as possible and get to know each other better. After that: chin up. We should not cry over the spilled milk. There is no need to deny our own identity. We should keep proving ourselves before others because otherwise they will keep rejecting us. We need to work on ourselves: strengthen educational programs, especially for youth, where they can get training in information technology, programming languages, foreign languages, eco-friendly agriculture, funds, projects. We should organize exchanges, summer schools and study trips and offer scholarships. Finally, we should consider plan B: i.e. “Keep our options open” should things turn for the worst.

/14 Position of Serbs is rather bad. Our problems are the following: low employment rate of Serb population, difficulties in restitution and reconstruction of property, underdeveloped or insufficiently develo-ped infrastructure in returnee villages and settlements, unrecognized work-period, poverty, penury, emigration, disrespect of the Constitutio-nal Law on National Minorities, offensive speech and threats based on ethnicity. “Most articles of the Constitutional Law on National Mino-rities unfortunately exist only on paper. This is especially visible when it comes to employment in smaller towns and villages where local and regional units should secure proportional representation of minority community members in their executive bodies, but in most cases, this does not happen. It is especially discriminating when your employer tells you that he has not employed you exactly because of this article of the law.” The problem is that people have renounced their identity be-


cause they consider that it does them harm. Community is still led by people who should relinquish their authority to the younger generation. What to do? First of all, maintain unity. Give the opportunity to younger people to create policies for the Serb community. People must under-stand that they themselves must be active. They should be developing family agricultural estates, production of home-made goods, tourism in the country. We should use the advantages of certain regions, e.g. Lika. We should devise programs and events which will encourage people to socialize and get to know each other and to preserve culture and heritage. But without the functioning rule of law it is difficult to expect success.

/15 There is a difference between a) urban Croatia and those parts that were not struck by the war and b) rural Croatia and territories which were part of the Republika Srpska Krajina (RSK). The main problem is discrimination evident in all spheres of the society. Economic dis-crimination includes: a) discrimination in employment with public companies and in judiciary, b) discrimination in employment in pri-vate companies, c) disrespect of the Law on the Rights of National Minorities and d) lack of mechanisms for implementation of this law. Judicial discrimination manifests in much graver punishments for war crimes and other crimes when culprits are Serbs. Hate-speech against Serbs, which is rather frequent, is not sanctioned as a rule. Educatio-nal discrimination is evident from lack of possibility for schools with Serb programme to function anywhere outside Eastern Slavonia, and discrimination related to infrastructure is evident from lack of available electricity, water-supply, and poor road maintenance.

Discrimination in public discourse is done so that every news that includes Serbs becomes connected with the Homeland war or pro-blems between Croatia and Serbia. Then there is discrimination related to tenancy rights which is a result of the fact that the issue has never been resolved. Serbs have almost no chance to get a flat because war veteran population automatically gets a 100 points… Another problem is financing National Minority Councils which depends on the good will of local self-government, and this will is not there, especially in areas which were once under the RSK. Deputy heads of municipality and deputy county prefects have almost no power at all. “There was a possibility to act and a historic moment when this could have been so-lved better — this was before Croatia entered the EU — but it was not solved.” In cities assimilation is a big problem. What are the causes? War is treated with demagoguery, it is claimed that Serbs were evil and aggressors, that they “arrived on tanks and departed on tractors”, that war was aggression, that its cause was criminal greater-Serbian politics and similar. “War is not treated from the historic point of view and


neutrally, but with much emotion.” This is convenient for politicians and the war veteran population who are not interested in normalisation.

“Permanent state of conflict and inciting the lowest feelings in the so-ciety are in the interest of those who rule, so that they could get votes. In the area of former RSK almost exclusively parties of the right (HDZ) are in power. At the heart of the problem are money and power which these leaderships are getting by maintaining the conflict.” What is the solution? 1) Better efficiency in removing graffiti and other physical ele-ments of hate-speech: in some places they are promptly removed and in others this is neglected. Hate-speech should be sanctioned more ef-ficiently in general — at stadiums and at big gatherings. Legal regulati-ons are in place, but police and judiciary should react accordingly. Also, we should organize ourselves and sue those who promote hate-speech. A law should be passed on obligation to moderate comments on the Internet portals. 2) Regarding the general negative atmosphere towar-ds Serbs, civic education should be introduced in schools and media should be influenced to tone-down hysteria connected with the topic of the Homeland war (primarily on HRT). 3) We should work on pre-vention of discrimination in employment. 4) We should monitor court verdicts and compare statistics related to verdicts against Serbs and those against Croats. 5) There is need for coordinated activity at all le-vels of the SNC and minority councils to maximise drawing the EU funds. This could serve as a way to encourage return of people from Serbia. 6) Serb victims in war should also be emphasised, with a focus on 1991. 7) At the same time, we should encourage greater integration among Serbs to prevent assimilation.

/16 All our problems have been created in the past war. In Yugoslavia we lived normally, we had worked and were equal citizens regardless of nationality. This war managed to destroy all that. Since the war in-flammatory politics is being led against us. Regardless of who is in power — the right or the left, no one treats us as equal members of the society. We are excluded from all spheres and all levels… Why is it such a problem to enter an Orthodox on the city tourist map beside the Catholic? Why in 2017 people live in villages without electricity, water, and roads? Let us just take a look at the road between Glina and Dvor

— there is no lighting in any of the villages along that stretch. How is it possible for Islam Latinski to have water, while Islam Grčki does not? Our villages are deserted, churches destroyed, community centres and schools devastated…What to do? Our institutions should become big development agencies offering training to work-able persons to draw as many resources as possible form European funds, to reconstru-ct their homesteads, secure pensions and means for a living. Young should be provided with scholarships and help in employment because unless we do this, in 20 years our villages will be deserted and in towns


people will be completely assimilated. What would help is a political turning point in the country which would stop neo-Ustasha tendencies and improve the economic situation.

/17 Population is old, and there are no returnees. Although there have been some positive moves between 2003 and 2010, after 2011 the situati-on deteriorated, and illusions evaporated about a better society and exercising basic rights. Many have not managed to properly exercise right to reconstruction of family homes. Former tenancy right holders, people who have been setting aside funds for construction fund and built residential units in their towns, are now part of the welfare system, and if they had some private property, they lost the right to the flat. If they still managed to exercise that right, they were obstructed in the process of purchasing, so that after death of the tenancy right holder, children remained without the right to inherit unless they were earlier included in the document about the allocation of property. All this decreased number of youth in our communities. Unlike Serbs, Croats were getting flats at beneficial prices and settlers from Bosnia-Herze-govina, also Croats, got these flats without a Croatian Kuna (HRK) spent and at the same time they realised their right to restitution in Bosnia. Many Serbs have not realised their right to recognition of work period and pensions, and became persons on welfare. Unfortunately, 22 years after the war we still have houses and villages without electricity, water, and roads. Are these adequate life-conditions for the 21st century? Companies were destroyed in privatisation and our compatriots were left without a chance for employment in state or public institutions because of privileges that Croatians enjoy on various basis. We are particularly worried about phenomena of radicalisation and Ustasha-dom and about political pressure on Serb community which has been revived after 2011. People have had enough of radicalism sand they are leaving — even Croatians, but especially Serbs. They no longer want to listen about 1941 and 1991 and about the last century in general, about Chetniks and Ustasha, religious-national and such subjects. All this leads to decline of the number of Serbs in Croatia. Unless something changes soon, this decrease of numbers will continue.

/18 Croatia as a state functions on the principle of majority rule and on constant need to find a culprit for all its omissions and failures. Serbs were stripped of their constitutional status and equality to show that it is a state exclusively of Croatian people. It was not enough for Serbs to disappear as a people in legal sense, but it was desirable that that they should disappear even physically, while Croatia retains all their intellectual, movable, and immovable property. Serbs are persistently perceived as scapegoats for all the problems which burden Croatian people. Our dignity is undermined because of the imposed idea abo-


ut our collective and permanent guilt. The war is over, but bitterness, anger and wish to conquer the other side remains. It is strictly scrutini-zed who is a Croat and who a Serb, i.e. who is the greater Croat or Serb. Return of people who left Croatia after the operation Storm was first prevented and then made difficult. When return was allowed, it was mostly for elderly population, so we now have vacant or semi-deserted villages. Employment in public companies, police, state, regional and local administration was and still is, negligible. We have not yet reac-hed the pre-war standard of living and it is questionable if we ever will… What to do? With rural population the main problems are: bad com-munal infrastructure and lack of local capacities for employment, edu-cation, cultural life, and progress. In urban environment problems are frustrations of many regarding their nationality, which results in their changing first and last names, feeling of inferiority, land ack of self-con-fidence and national pride, as well as wish to belong to Serb popula-tion. Discrimination in employment is evident here as well. Following solutions are possible: 1) to place more emphasis on education, espe-cially academic education so that we could apply for better paid and more influential jobs, 2) to provide scholarships for educational profiles in demand but these should be in Croatia, not Serbia, 3) encourage economic development with the assistance of Republic of Serbia and Serbian companies, which would help people to remain in areas where their ancestors had lived, 4) to establish national development centre and county centres which would assist in writing projects to be finan-ced from EU funds, 5) to improve media information — e.g. through a radio station that could later become a television, which would allow for objective and timely information as well as preservation of our cultural and national identity, 6) to cooperate with the Serb Orthodox Church on reconstruction and building of religious edifices and other cultural-historic monuments. Cooperation between Church representa-tives and representatives of Serbs and their institutions is welcome.

/19 Although real differences between Croats and Serbs are small, they are constantly being generated to maintain a situation of permanent conflict and to justify a concept of new states which is built on a clear distinction against “what used to be”. In this process minorities are the “apple of discord”. They are constantly “between two fires” which more often burn then warm them. Because of the economic situation but also because of the inert leadership devoid of ideas and courage, we are witnesses of a strong indoctrination and clericalization process. Although it is over, the war has been connected to “lifesaving machine” to keep it alive. We have various “ministries of truth” which generate hatred. History is being rewritten and all this is taking citizens on a path for which we do not know where it leads. In this framework of relative lack of freedom, collective and permanent roles of the aggre-


ssor, culprit, enemy and of those who do not love or want Croatia, has been imposed upon Serbs. The word “Serb” is connected with nega-tive connotations and it takes a lot of courage for a person to declare himself or herself as a Serb. Such declaration brings judgment by the

“street” through discrimination, suspicion, exclusion, caution, insults, and attacks. Escape to assimilation and ghettoization are becoming ever more frequent modes of protection, but they do not solve the problem for either side. This also brings up a question what are the de-fining points of the Serb identity in Croatia: language, orthodox religion, script, antifascism, i.e. what are the specific elements of our culture? Given the existing similarities with Croats, this brings up justified fear from assimilation. Another problem is sustainability of the community, since the average age of our population is 53, and for Croatian popu-lation 43 years. Difficulties that we encounter do not make Croatia a desirable place to live, hence perspective is not encouraging. Serb population in areas struck by war is paying an additional price of state’s neglect and circumvention of these parts, i.e. of a behaviour as if they did not belong to Croatia. Return of refugee Serbs has been systemati-cally thwarted, and as a result these parts of Croatia are now scattered with thousands of vacant houses. There is neither present nor future here, but the past is still ongoing. Another reason to leave Croatia is a narrowed down sense of freedom, i.e. reduced possibility to be what you are. Is there a way out of this? Every person is free to design his or her own future, therefore pessimism is not a good ally. We need to draw the line and transit to the next level. The most important Serb institutions, Serb intellectual elites, Church, and the rest of the intere-sted public have the most significant role in this. We need to create a strategy of future activities and to clearly define priorities and direction of action as well as division of labour within the community. Strategy of future work and activities should be a contract valid a limited period. I propose following priorities: 1) Education and culture, because they are foundations of a stable house and the strongest guarantors which preserve identity. We should invest in formal and informal education of young generations in Croatia, work on Serb and Croat educational policies, improve current models, work systematically and in a coordi-nated manner with professors and renew the interest in Cyrillic script and positive achievements of Serb science and culture. Culture is not limited to amateur folklore dances and similar: to remain at that level is a slap on the face to more serious attempts to tackle this issue. 2) Another priority is economy, one of the most essential areas. We need assistance to realize development programs and to design models which could in future secure sustainability of the community if there is deterioration in its treatment. This can be achieved by greater reliance on national and European funds, by developing advisory services for farmers and small entrepreneurs, by assisting farmers through care


for the Serb land in Croatia, by inventing models to employ young and educated persons, and by linking up economic goals with models of scholarships for pupils and students. 3) It is important to concentrate on law and politics. We need to follow systematically and in detail legal regulations, be familiar with the rules and propose changes where required. In the political sense we should stick to the “middle of the road”, neither to the left nor to the right. Existence of a single relevant Serb party shows that Serbs, although they are people of different convictions and experience, have a reason to modify classic pluralism and join the “grand coalition” focused on common interests. We should continue down this road by building what is progressive, inclusive and peace-building in our politics. Such synergy of activities could give us some reasons for optimism regarding the future.

/20 We need a strategy which would not be created by consultants, but by ourselves. The SNC should gather all the relevant factors able to structure a purposeful and applicable development policy. Status of our community is defined by our small numbers. In western Slavonia we have between 200 and 300 young Serb families who represent a potential in this vast area. Unfortunately, over the next 20 years, this number could be halved. This is the brutal truth. Therefore, we should direct our strength towards sustainable part of our community which is youth. This is also true of building our organizations. There is no point in maintaining them in places where we do not exist, purely for the sake of formality. If in an area we have 10 entrepreneurs and a one hundred good family-agricultural-estates (OPG), we should bring them together and offer them service. Let us drop megalomania because so-metimes we cannot implement even minimal plans. Our main priority is economic strengthening of the community and changing negative perception of Serbs in the public. Although we no longer experience direct and visible discriminative pressures, this constant negative perception of Serbs in public affects assimilation trends. To change it we need assistance of experts for public relations. We are frequently target of serious blows and our responses seem to cause additional negative consequences. There are experts on the market who know how to behave in crisis situations and since we are constantly in such a situation, we need assistance of serious people to determine how to strategically act towards mitigating negative effects of the media machinery which perceive us in a negative manner and which poison generations of people including youth. Young people from urban settin-gs for the first time in history have poor national awareness. We need to consider how to keep them within the framework of Serb population. This will be difficult to do with folklore and other activities better suited for the 19th century. We need to modernize, to adjust to the new gene-ration and to work with families to cultivate national awareness. When


it comes to economic development, for the past 20 years we have been relying on various associations and international organisations, partly also on the state, but the desired results failed to materialise. Sometimes we had to follow development models imposed by foreign donors, although it was clear that they are not applicable. For exam-ple, many have hit the wall regarding cooperatives, although they have put much effort in it and tried everything they could. Such a model is failing because cooperatives are joined by those who are economically stronger, and they exercise their interests there. Those who are weaker are left on the margins and gain no profit. Therefore, we must encoura-ge cooperatives only for stronger players and it should be done at the micro-regional level. For example, it can be done for western Slavo-nia, Lika and similar — if there is interest. With cattle purchasing and raising we should see whether there are Serbs in Dalmatia involved in this, without relying on buyers who are only focused on themselves. In economic development it is important to create financial instruments for returnee areas. Apart from agriculture, our focus should be on secu-ring assistance to entrepreneurs and craftsmen by creating a model for their training and to monitor their development. Although frequently unproductive, donations are sometimes a good model if they oblige the recipient to return favour by giving away some products or services to those in need. When it comes to the European funds we are satisfied with crumbs, while big projects which could bring billions pass us by. We should design a project of assistance for our micro-regions (Banija, western Slavonia, Kordun, Lika, Dalmatia and eastern Slavonia) and seek funds for larger projects which would increase economic power of these parts and generate a better life. In a longer term we need a mo-dern, well-connected community which recognizes and uses potentials of individuals, cultivating at the same time its identity, culture, religion, and heritage. Our main strategic goals are as follows: 1) development of economy, tourism, and agriculture, 2) achieving high level of social justice, 3) development of cultural autonomy and models of integration and 4) development of human resources and improving quality of life. Our priorities in economy are as follows: 1) uniform development, 2) to build financial mechanism for development of returnee areas, 3) susta-inable development of agriculture and 4) strengthening cooperation within the community. To achieve social justice, we need 1) continued monitoring of the status of Serb community, 2) to build positive reco-gnition of Serbs in Croatia and fight against our stigmatisation in the media, 3) Constitutional law.

/21 The situation is difficult, but this is not the most difficult period for Serbs in Croatia. Still the danger of complete disappearance is real because older population prevails, and young people are leaving. This trend will be difficult to reverse since a spiral of negative events has


been created. It is necessary to take an important step out from that. We should leave the tragic past behind and resolve problems without tensions and in the same way as other national minorities in Croatia are doing it. It is important that there is no deterioration of trends. Pro-blems at lower levels are discrimination, underrepresentation in bodies of local and regional self-government, deprivation in administrative procedures, obstacles in gaining right to education in the spirit of our own culture and heritage, housing accommodation, marginalisation, and bad material situation. At the state level problems are creation of a feeling of guilt, stigmatisation and other. Therefore, we should draft a strategy of development of Serb community in Croatia through wide inclusion of all who feel as part of this community. This should include the following areas of activity: 1) education and culture so that young members of our community could be educated in their own langua-ge and their own tradition. Today, even in areas where they do exist, schools in Serb language are not registered and do not have a clear status. In the field of culture, we should find new contents. Prosvjeta, Privrednik and Serb Orthodox Church should play a big role in this. 2) We should reduce financial dependency on state budget to avoid blackmail and find alternative ways of financing which also include the EU. We should gather a team to deal with development and other funds which would finance our activities. Municipality of Erdut is a good example of this. 3) It is important to boost status of the Serb national minority institutions, primarily of the SNC and the JCM, key institutions for status and interests of Serbs in Croatia. They need to be strengthe-ned so that their significance for our community is emphasized. 4) We need stronger representation in judiciary and bodies of local and state administration. Law which stipulates proportionate representation of Serbs in Croatia is not respected. 5) We need tighter connections with the Serbia proper and better cooperation with refugees in Serbia. These relations should be strengthened because today many Serbs in Croatia do not feel that they have anything in common with Serbia, and assi-stance of the state of origin and a possibility to rely on it is important for the survival of our minority. The same is true of cooperation with refugee groups and organisations as well as cultural, sports, educa-tional and economic institutions. Cross-border cooperation would improve our mutual familiarity and assistance. 6) Also important is the area of international legal protection and contacts with international institutions. National minorities should get access to international legal protection if they have exhausted all possibilities and instances at the national courts. In this sense we should act together aiming to protect our vital interests– not to create another reason for confrontation, but so that Croatia itself should reap some benefits from abiding by the law and principles of tolerance, i.e. respect for human rights. In Serb community we need to establish a body which would deal with interna-


tional relations, i.e. international legal practise regarding protection of minorities. This can be an independent body within the SNC, or a sepa-rate joint body of all national minorities. Its purpose would be internati-onal cooperation and monitoring of implementation of laws regulating national minority rights in Croatia and on the EU level, and adoption and adjustment of positive examples. 7) Serb national minority needs better integration into Croatian society. Integration is still problematic, but without it, there can be no success. It is important for Serbs to have an impression that they have the right and possibility to present their opinion and to be active regarding both minority and wider social ri-ghts. We need to be open and show will for activism in Croatian society in general. This will improve trust between the majority and minority nations. We need to help generate young and educated professionals able to represent the community in different spheres of social life and in different areas of expertise.

In Zagreb, 14 November 2017

Report has been written by Dejan Jovic President of the SNC’s Political Academy Council

Documents

SNV Bulletin #13 Politička akademija SNV-a — budućnost