Različite su priče oko nas, i različiti ljudi. Često se prelamaju jedni kroz druge i jedni u druge, tvoreći tako mnoštvo svetova. Neke primećujemo, neke ne, a od nekih okrećemo glavu. U ovoj publikaciji predstavljen je jedan od njih, jedan Svet oko nas. Oko fotografa/kinje sigurno drugačije vidi, možda izoštrenije, katkad dublje. Zato je važno da vidimo “kako to oko vidi”. U ovoj knjizi predstavljeno je 11 foto-priča koje je uradilo 11 autora i autorki, a to je ukupno 131 fotografija. Tematska raznolikost, motivska isprepletenost foto-priča daju ovoj knjizi specifičan ritam, vešto ukomponovanu dinamiku.

Fotografije su dokumentarne, društveno angažovane. One su, dakle, rađene sa jasnim ciljem, promišljene su. Njihovi autori i autorke, iako svi sa različitim pozadinama, svi drugačiji jedni od drugih, sa družim ili kraćim fotografskim stažom, vođeni su jasnom mišlju, politikom koja teži otvorenom, ponegde čak i ogoljenom, ali sa željom da svoje okruženje, taj jedan Svet oko nas – učine boljim. To je aktivistički impuls ove knjige. Ona predstavlja, ukazuje i poziva na prisutnost. Nema zatvaranja očiju i okretanja glave, ili guranja glave u pesak, nema ignorisanja, Svet oko nas treba pogledati pravo u oči. Jer, toliko je priča, ljudi. Jer nismo sami.

Bojan Krivokapić

Izdavač i produkcija:Omladinski centar CK13

Vojvode Bojovića 13, Novi Sad,ck13.org

Urednik:Srđan Srđanov

Autor uvodnog teksta:Bojan Krivokapić

Lektura i korektura:Bojan Krivokapić

Dizajn publikacije:Anica Stojanović

Autorka fotografije na naslovnoj strani:

Mina Delić

Koordinator projekta:Srđan Srđanov

Logistika i organizacija projekta:Višnja Šijačić

Mentori na projektu:Marko Risović, Nemanja Pančić (foto kolektiv „Kamerades“)

CIP - Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice Srpske, Novi Sad

77.04(100)”20” (083.824)

SVET oko nas : publikacija radova polaznika/ca radionica društveno angažovane fotografije “Fokusiranje demokratije” / autor uvodnog teksta Bojan Krivokapić ; dizajn publikacije Anica Stojanović. - Novi Sad :

Omladinski centar CK 13, 2013 (Novi Sad : Balaton štampa). - 123 str. : ilustr. ; 23 cm

Tiraž 300. - Biografski podaci o umetnicima.

ISBN 978-86-915887-3-1

a) Fotografija - U svetu - 21. v. - Izložbeni kataloziCOBISS.SR-ID 280572679

SVET OKO NASPublikacija radova polaznika edukativnih radionica

društveno angažovane fotografije „Fokusiranje demokratije“

Novi Sad, 2013.

6

OSLUŠKIVANJE SAMOĆE

Mitar Simikić

7

8

9

Bosna i Hercegovina ima nesreću da dvije trećine mladih ima samo jednu želju: kako što prije otići „vani“, bilo to u zemlje regiona, Evrope ili na drugi kontinent. Osim ove pogubne migracije postoji još jedna – odlazak mladih iz manjih opština u Sarajevo, Banja Luku, Tuzlu i Mostar i druge veće gradove. Kada mladi odu na studije u jedan od ovih gradova rijetko se vraćaju. Ostalih 130 BiH opština ostaju bez kvalitetnih kadrova, a bez kvalifikovane strukture mladih te opštine nemaju budućnost. Ako se ovi trendovi nastave uskoro će ovih 130 opština postati napuštena sela u okolici većih bh. gradova. Ova fotopriča dokumentuje posljednjih deset usamljenih godina života osamdesetdvogodišnje Cvije Dokić. Kao majka troje djece, doživjela je nesreću odlaska djece sa jednom željom: otići iz Bosne i Hercegovine. Šta nam onda donosi budućnost? Budućnost je takva da će od nasljeđa i života naših baka, očeva i majki ostati samo spomenici sjećanja.

10

1 1

12

1 3

14

1 5

Mitar Simikić je rođen 1986. godine u Bijeljini. Nakon završenih osnovnih studija Grafičkog dizajna na SPU Univerzitetu u Bijeljini, upisuje master studije na Akademiji umjetnosti, Likovni departman, smer Fotografija, u Novom Sadu. Učestvovao na radionici u organizaciji British Councila i Goethe Intituta u Bosni i Hercegovini pod mentorstvom predavača i ujedno članova stručnog žirija, koji su sačinjavali Paul Lowe (Velika Britanija) i Andry Spura (Nemačka) i osvojio pohvalu u takmičenju “Foto-priča budućnosti BiH”. Dobitnik druge nagrade fotografskog konkursa na temu broj “40” u organizaciji Vispak, Visoko, BiH. Trenutno radi i živi u Bijeljini.

16

ČETIRI BRATA

Nenad Karlić

1 7

18

Ovo je priča o četiri brata, o kovačima, nastavljanju porodičnog zanata.

Ovo je jedna moguća verzija Životne priče ljudi koji nas okružuju.

Nakon smrti oca, četiri brata odlučuju da nastave da se bave kovačkim zanatom koji je započeo njihov deda. Gubitak oca uticao je na sve njih, četiri brata i njihovu majku. Svako na svoj način odlučuje kako će ići dalje. Ovo je i priča o odgovornosti. I pitanje - da li je svako kovač svoje sreće?

1 9

20

2 1

22

2 3

24

2 5

26

2 7

Nenad Karlić je rođen 1987. godine u Novom Sadu. Završio je Osnovnu školu “Prva vojvođanska brigada” i srednju elektrotehničku školu “Mihajlo Pupin” u Novom Sadu. Pošto mu je otac poznati novosadski fotograf, otud i ljubav prema fotografiji koja datira od malih nogu. Kao fotoreporter započinje svoju karijeru 2007. godine u dnevnim vojvođanskim novinama Dnevnik Vojvodina press, gde je proveo pet meseci. Zatim prelazi da radi u novosadske dnevne novine Građanski list. Posle godinu i po dana dobija ponudu da radi za beogradski list Večernje novosti. Zbog aktuelnih dešavanja u Novom Sadu i Vojvodini, imao je priliku da mu se fotografije više puta nađu na naslovnim stranama. U Večernjim novostima je radio godinu i po, a zatim dobija ponudu da pređe za drugu kompaniju, Blic Ringier Axel Springer, tako da se njegove fotografije objavljuju u svim izdanjima koje pomenuta kompanija izdaje (Alo!, NIN ,Auto Build, Blic žena, 24 sata, Blic puls…). Iz Blica prelazi u dnevni list Kurir-info. Kao povremeni saradnik sarađivao je sa agencijama Reuters, France Press (AFP), imao je objavljene fotografije na naslovnim stranama novina poljski Fakt, hrvatski Večernji list i Danas, a sarađivao je i sa portalom Telegraf.

28

HARE KRIŠNA POKRET

Boris Mirkov

2 9

U Srbiji, zemlji od sedam do osam miliona stanovnika, živi najveći broj hrišćana, pripadnika Srpske pravoslavne crkve, oko koje se i zasniva najveći deo verskog života Srbije. Osim islama i judaizma, nema verskih grupa koje nemaju mnogo prilike da se istaknu i nađu svoje mesto u društvu. Jedna od tih verskih grupa je i beogradska Hare Krišna. Koliko je Srbija povoljno mesto za život ljudi koji su se odlučili za neku drugu versku filozofiju, kako su prihvaćeni od okoline, kako se prilagođavaju brzoj promeni vremena u kojem živimo? Svima je jasno da je verska sloboda jedno od osnovnih ljudskih prava, ali je uvek pitanje koliko smo spremni da to i primenimo u praksi.

30

3 1

32

3 3

34

3 5

36

3 7

38

Boris Mirkov je rođen 1986. godine. Završio je osnovne studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kod profesora Branimira Karanovića, a trenutno završava master studije na istom fakultetu. Fotografijom se aktivno bavi od 2006. godine, da bi se pored ostalih vidova fotografije najviše zainteresovao za dokumentarnu fotografiju. Učestvovao na mnogim zajedničkim izložbama i na dve samostalne.

3 9

40

B-BOYING

Miloš Jakšić

4 1

42

Na pomen reči ples, kroz glavu nam prolaze slike laganog valcera ili strastvene salse, ali ovog dečka ta reč podseća na znoj, prašinu, padove, krv i modrice. Za razliku od svih drugih plesova ovaj se odlikuje grubošću. Potiče sa ulice i trenira se na ulici, na hladnom i prašnjavom betonu. Povrh svega, padovi su sastavni deo ovog plesa. Često oguljena koža na ramenima, laktovima i kolenima biva ponovo povređena tokom novog treninga. Najuporniji svakodnevnim treninzima ne dozvoljavaju ranama da zacele mesecima. ‘Break se ne trenira, on se živi’ kaže Novak. Od momenta kada ustane do mometa kada zaspi prati ga hip-hop muzika. Na ulici ga možete videti u širokoj trenerci i duksu, sa slušalicama u ušima. Vansove ili Adidasova patike sa oguljenim đonom i izvučenim pertlama. Noći provodi sa društvom na

4 3

platou ispred doma kulture u Smedervu gde trenira preko dana. Kasni dolasci kući rezultiraju kasnom ustajanju i kašnjenjem u školu, gde dolazi uprkos želji da to vreme provede trenirajući. Nije retkost videti ga kako na papirima crta grafite ili prstima pokušava da simulira pokrete iz breaka. Vrlo često biva prozivan od strane svojih vršnjaka za stil oblačenja. Nakon škole provodi vreme trenirajući na platou. Do kasne jeseni dok temperature ne predstavljaju problem, trenizi bivaju na otvorenom, ali kada zahladni, snalazi se i sa ekipom iznajmljuje prostore u kojima treniraju. To su jedina mesta gde se može reći da postoje uslovi za pravi trening. Ali uprkos tome, on bez pogovora nastavlja sa svojim treninzima ne obraćajući pažnju na uslove.

44

4 5

46

4 7

48

Miloš Jakšić, rođen u Užicu 1995.godine. Živeo je u mnogim gradovima Srbije od Priboja, Prijepolja, Višegrada, do Smedereva, gde se skrasio 2002. godine. Od ranog školovanja pokazuje zanimanje za vizuelne umetnosti. Aktivno se bavi fotografijom od 2007. godine . Dodatnu motivaciju dobija nakon svojih prvih honorara koje je zaradio fotografijom. Učestvovao je na dve grupne izložbe, a nakon radionice u Novom Sadu uobličio je svoj prvi dokumentarni projekat.

4 9

50

SANDŽAČKI SKEJTER

Irfan Ličina

5 1

52

5 3

Sandžački skejter je naziv projekta u kojem je opisan život jednog pazarskog srednjoškolca, koji živi život pazarskih sokaka i mahala. On se bavi skejtbordingom, kao i promovisanjem te subkulture. Politički je opredeljen za anarhizam i velikim delom to i živi. Roditelji su mu razvedeni. Sa mlađom sestrom živi kod oca, koji radi kako bi mu obezbedio sve uslove za život, kakve imaju i njegovi vršnjaci. A on, skejter, on se vodi rečima kultne pesme EKV-a: “Budi sam na ulici”. S tim u vezi, počeo je i da konzumira alkohol i duvan. Pratio sam ga mesec dana kako bih i drugima prikazao njegov interesantni život.

54

5 5

56

5 7

58

5 9

Irfan Ličina je rođen 1990. godine u Novom Pazaru gde i danas živi i radi. Bavi se fotografijom već 4 godine, dokumentarnom fotografijom se bavi dve godine. Radi kao volonter za pojedine dnevne novine i časopise koji se bave kulturom fotografije. Izlagao je na više kolektivnih izložbi, član je Foto kluba Novi Pazar. Učestvovao je na više foto radionica i međunarodnih foto projekata.

60

MLADI KADAR

Srđan Srđanov

Godine 1992. Zoran Petakov Zeka prvi put prisustvuje antiratnim protestima ispred Skupštine grada u Novom Sadu. Tada ima petnaest godina i njegova politička svest počinje da se budi.

Te 1992. raspala se SFRJ, Janko Fejdi imao je sedam godina, Željko Stanetić i Živan Kolarski šest, a Nataša Midić tek se rodila. Iste godine počinje i rat u Bosni i Hercegovini. Usledile su godine rata, krvoprolića, inflacije i opšte devastacije onoga, što bi se do tada, moglo nazvati normalnim životom.

Bili su na prolećnom raspustu kada je počelo bombardovanje, 1999. godine.

Sebastian Šijačić rođen je 1994. godine. Te dane, dane bombardovanja, proveo je sa porodicom u novosadskom vikend naselju Kamenjar, igrajući sa dedom igru Pogodi šta gađaju. Samo godinu dana kasnije, 5. oktobra 2000. godine, delovalo je kao da se društvo menja.

40 povređenih na ulicama Beograda bilans je prve Parade ponosa održane 2001. godine. Adorjan Kuruc se javno i aktivno uključuje u borbu za prava LGBT populacije. Nakon toga zakazano je još 5 Parada ponosa. Od toga se niti jedna nije održala u miru i bez straha.

Koncept fotografija „Politika u mladima“ bavi se istraživanjem načina artikulisanja političkog stava i društvenih odluka omladine u Novom Sadu. Shvatajući politiku, u najopštijem smislu, kao skup vrednosti koji počinje od individualnog, a ispoljava se u društvenom radu, ovaj koncept dovodi u pitanje taj vrednosni sistem formiran u ovdašnjem društvenom kontekstu i način njegovog kanalisanja. Odabirajući aktere ove priče iz redova partija, ali i grupa građana, želeo bih da predstavim dve forme političkog angažmana. Stavljajući aktere pred fotoaparat, dajem im slobodu da sami kodiraju svoju poruku, birajući lokaciju, govor tela i sadržaj kadra. Jedini zahtev koji sam stavio pred aktere priče je odabir predmeta koji vezuju za svoj politički angažman. Na taj način, razmišljajući o predmetima, objašnjavajući taj izbor, dolazi do projektovanja njihovog političkog identiteta i njegovog vizuelnog definisanja.

6 1

Iako je bio na samo 60 km od moje kuće i iako sam redovno viđao avione i konvoje, rat je za mene bio daleko, nešto što se dešava van kontrole ljudi koji su me okruživali. Ali kada sam saznao da su se u kafani Velika Srbija, koja je bila tek par ulica udaljena od moje kuće, pravili spiskovi Hrvata koje treba proterati, moje mišljenje se promenilo. Celokupno društvo imalo je ulogu u tim ratovima i svako ima svoju odgovornost. Nadam se da ćemo jednog dana toga postati svesni. Tek kada se bude znalo ime svake žrtve i sudbina svih nestalih, moći ćemo da se suočimo sa tim periodom.

62

6 3

Veoma rano sam počeo da primam informacije o društvenim događajima. Sa sedam godina gledao sam vesti, jer sam morao da ih prevodim na znakovni jezik mojim roditeljima. Kompletna situacija 90tih godina na mene je ostavila jak utisak. Sećam se dnevnika, sećam se lupanja u šerpe i pištaljki. Sve to je uticalo i na moje političko opredeljenje. Skoro odmah posle osamnaestog rođendana učlanio sam se u DS. Na poslednjim izborima glasali su klinci koji su se rodili 1994. godine. Njihovi stavovi su formirani u znatno drugačijim društvenim okolnostima.

Ja verujem u ideju Evropske unije, zato i želim da Srbija bude deo te zajednice. Vezivanjem Srbije za EU očekujem da se uspostavi jedan jasniji i bolji sistem vrednosti od onog u kojem danas živimo.

64

6 5

Prema sećanju njegove mame, Sebastian je još u petom razredu izjavio da želi da se učlani u Srpski pokret obnove. “Jedva sam čekao da napunim osamnaest godina da mogu da glasam i da se učlanim u SPO”, rekao je Sebastian. Bez obzira što je ona sama članica Lige socijaldemokrata Vojvodine, ideološki dijametralno supotrotne stranke, Sebastianova mama kaže da joj je drago što je on odlučio da se posveti politici, “bar znam da slobodno vreme provodi u stranci, a ne na ulici”. Prema Sebastianovim rečima, upravo je sve i počelo tamo. U razgovoru sa drugovima i blejanju na “zidiću” iza banke.

66

2001. godine u Beogradu „održala“ se prva Parada ponosa. Posle toga je bilo još nekoliko pokušaja, ali nijednom nismo prošetali gradom u miru i bez straha. Više od četiri decenije nakon stonewall-ske pobune (1969. godine), Srbija i dalje tumara u mraku - sa zabranjenim prajdovima, LGBT zajednicom koja je sve samo ne zajedno i pokretom koji tapka u mestu, ne znajući da koristi postojeće metode i alate koji su doveli do željenih promena u razvijenijim državama.

6 7

68

Iako ima tek 21 godinu, ona je već predsednica omladine gradskog odbora PUPUS-a (Partije ujedinjenih penzionera Srbije). “Mnogi misle da je čudno što sam se učlanila u penzionersku partiju, ali ja ne mislim tako”, kaže Nataša. “Jesam mlada, ali moram da mislim na svoju budućnost, a i starost jer je ono što nas čeka. U jednom momentu bakina penzija bila nam je važan deo budžeta i taj penzioni ček je donekle razlog zbog kojeg sam se učlanila u ovu stranku.”

6 9

70

Sa svojih 37 godina, Zoran Petakov odavno ne spada u omladince, ali njegovo političko sazrevanje desilo se u godinama koje će obeležiti naše društvo i ostati teg razvoja tokom narednih decenija. Godine 1992. slučajno je prisustvovao antiratnom mitingu ispred Skupštine grada u Novom Sadu. “U rečima tih ljudi prepoznao sam svoje ideje”, rekao je Zoran. Usledile su godine relativizacije svega onoga što se dogodilo. Konačno, 2007. godine, dobio sam novu nadu kada se na antifašističkom mitingu pojavilo više hiljada ljudi. Tokom protestne šetnje, kod ograde Doma Vojske Novosađani su fizički sprečili paradu neonacista.

7 1

Srđan Srđanov je rođen 1986. godine u Novom Sadu. Fotografijom se bavi više od deset godina. Apsolvent je žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dokumentarnu fotografiju je otkrio nedavno, nakon što se oprobao u mnogim drugim njenim žanrovima, od fotografije arhitekture do portretne i komercijalne fotografije. Veruje da je neformalno obrazovanje bitan deo razvoja fotografa i nova mogućnost da se uobliči lični stil.

Kontakt: paparazzit@gmail.com

72

BABJAK

Marija Erdelji

7 3

74

7 5

76

7 7

Projekat o izgubljenom i zaboravljenom selu koje se nalazi u Slavoniji nedaleko od grada Osijeka. Malo selo po imenu Branimirovac, ili kako se zvalo pre rata devedesetih godina Babjak, čine dve ulice u obliku ćiriličnog slova G sa otprilike sto kuća od kojih je danas možda tek petnestak naseljeno. Razlog za to je delom zbog rata, ali i iz razloga što omladina ne vidi svoju budućnost u ovom malom mestu, već u većem gradu. Kroz svoje fotografije predstavljam tišinu, odumiranje ovog sela: “tiho je sve, ne čuju se ljudi, tek poneki cvrkut ptica i listić koji poleti slobodno vazduhom. U selu vlada samoća, sve je ostalo prirodi usamljenoj. Najveći jad je ostaviti dom!”. Želim da se ljudi zapitaju da li je prava odluka otići iz ovakvog mesta, da li selo za mlade i one koji su ostali bez posla može da bude alternativa za siromaštvo u gradovima?

78

7 9

Marija Erdelji je diplomirala fotografiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Ivane Tomanović, a trenutno je studentkinja na master studijama fotografije. Sa svojim fotografijama učestvovala na više od 40 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, ali kao najbitnije izdvaja izložbe fotografija „International meetings of photography Plovdiv, academic scene” i RE:LOCATION 2013, Preston England. Učestvovala je na više radionica, kao i radionicama dokumentarne fotografije organizovanih od strane “OSCE” i “World Press Photo” 2012. godine. Više puta je nagrađivana za svoj rad iz oblasti fotografije, kao i dizajna.

Kontakt: erdeljimarija@gmail.com

80

8 1

82

HEROJI MOSTOGRADNJE

Anica Župunski

8 3

Most: Titov, Varadinski most bio je prvi stalni most od čelika u Evropi posle Drugog svetskog rata. Sagrađen za 160 dana, svečano je otvoren 20. januara 1946. godine uz prisustvo Maršala Tita, čije je ime i dobio.

Prvog aprila 1999. godine avijacija NATO pakta srušila je Varadinski most. Na mostu je u 29. godini života poginuo Novosađanin, Oleg. M. Nasov. Nekoliko dana ranije saznao je da će postati otac. Ljudski životi se ne mogu vratiti.

I pored NATO dejstava, ljudi su skelom stizali sa jedne na drugu stranu Dunava, da bi obavljali svoje zadatke, da bi se sretali.

Početkom avgusta 2000. godine počela je izgradnja današnjeg Varadinskog mosta. Izvođači radova su bili radnici sa ovog podneblja. U gradu tri porušena mosta - pontonac je zamenio skele.

Titov Varadinski Most

84

Iako u krajnje teškim uslovima, sa puno entuzijazma, graditelji su tokom avgusta, septembra i dela oktobra, premostili reku, ponovo su spojili njene dve obale.

Krajem devetog meseca 2000. godine na gradilištu su obavljani završni radovi. Radnici Mostogradnje su još jednom pokazali stručnost i sposobnost da i u najnepovoljnijim uslovima stvaranjem pobede razaranje.

Svitanja su postajala nežnija, mekša, izgradnja takvom brzinom lekovito je delovala na sve. Ogradica mosta farbana je posebnom pažnjom.

Došao je i dan testiranja. Plava-bela-žuta: boje neba-savršenstva-sunca!

Završen za nepuna tri meseca, pušten je u saobraćaj oktobra 2000. godine.

Sin i otac

8 5

Slomljena krila Ekološki

86

Pontonac

Zlatan prah

8 7

20.09.00Svitanje

88

Heroji radaTestiranje

8 9

Divna svetlost

90

9 1

Anica Župunski je rođena u Zrenjeninu 1946. godine. Medicinski fakultet završilaje u Sarajevu. Članica je Foto kino i video saveza Vojvodine. Godine 2012. Foto savez Srbije dodelio joj je izlagačko zvanje fotografa prve klase, i Međunarodni savez fotografske umetnosti, FIAP, zvanje umetnika fotografa: AFIAP.

Sa porodicom živi i radi u Novom Sadu.

Kontakt:anazupunski@gmail.com

Most ljubavi

92

BUNJEVCI

Igor Markov

9 3

94

9 5

96

9 7

98

Bunjevci su etnička skupina Hrvata, poreklom uglavnom iz Hercegovine, Dalmacije i Like. U okolini Mostara se nalazi reka Buna po kojoj su i dobili ime. Po veri su katolici, a govore ikavicom. U Vojvodinu su se doselili tokom XVI i XVII veka i naseljavaju sever Vojvodine, najviše Suboticu i okolinu, zatim Sombor kao i pogranične delove u Mađarskoj.

Godinama vlada mistifikacija njihove nacionalnosti i jezika. Tokom Austro-Ugarske je veliki broj učenih Bunjevaca mađarizovan, pa čak ni dan danas Bunjevci nemaju status nacionalne manjine u Mađarskoj. Hrvatska ih tretira kao svoju naciju, dok ih srpska statistika računa kao posebnu etničku skupinu. Na poslednjem popisu se pola Bunjevaca izjasnilo kao Hrvati, a pola kao Bunjevci.

Zbog toga je i značaj očuvanja njihove kulture veći, jer se neguje jedinstvena bunjevačka tradicija i

9 9

običaji. Centralno mesto u očuvanju kulture Bunjevaca je manifestacija Dužijanca, kojom se slavi uspešno završena žetva. Prva Dužijanca je održana kao crkvena svečanost 1911. godine, a prva gradska 1968. godine, da bi se 1993. ujedinile u jednu veliku proslavu. Dužijanca je s godinama rasla i postajala sve veća. Danas to nije jedna manifestacija, već niz manifestacija tokom celog leta u nekoliko različitih naselja, uključujući koncerte, izložbe, mise, smotre folklora, takmičenje risara, konjičke trke, likovne kolonije, književne večeri, itd. Dužijancu organizuje Hrvatski Kulturni Centar „Bunjevačko kolo“ osnovan 1970. sa preko 500 aktivnih članova, uz pomoć gradskih i državnih sredstava. Sa tradicijom od preko sto godina, izrasla je u jednu od najvrednijih manifestacija u Vojvodini.

Reportaža želi da prikaže kulturu (nošnja, rukotvorine, zanati, verovanja, muzika, ples) i običaje ovog jedinstvenog naroda, i da ih približi javnosti, kao i da zainteresuje posmatrače za manifestaciju Dužijanca.

100

Igor Markov je rođen je u Senti 1984. godine. Diplomirao na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, gde i danas živi i radi.

Fotografijom se bavi od 2005. godine. Inspiraciju pronalazi u brojnim putovanjima, a najčešći motivi njegovih fotografija su ljudi, pejzaži i arhitektura.

Učestvovao je na preko 30 grupnih izložbi na tri kontinenta. Njegovi radovi su objavljeni u knjigama, časopisima, kalendarima i u vidu promo materijala. Od više osvojenih nagrada posebno se ističu dve nagrade kineske folklorne fotografske asocijacije i UNESCO-a, zatim od strane NATO-a na temu života u Jugoistočnoj Evropi, dve nagrade na konkursu „Lepo lice Srbije” za seriju najboljih fotografija Srbije i šest nagrada Foto kino video saveza Vojvodine.

Kolekciju umetničkih fotografija možete pogledati na sajtu www.markovigor.com

1 0 1

102

VELIKA HOČA

Mina Delić

103

Rat dođe nehotice i kao plima obrgli svaku pukotinu ljudskih života koji su tuda nemarno i spokojno prolazili, baš tada, kada je plima nadošla. A kada se povuče, za sobom ostavlja ožiljke duboko i bolno urezane u snažne stene i njihova sećanja. Krajem devedesetih godina takva plima je obrglila i Kosovo i Metohiju. Ušuškana u pobrđu jugozapadnog dela Kosova i Metohije nalazi se Velika Hoča, naselje u opštini Orahovac. Golema Oča, kako je mnogi i danas zovu, nekada je meštanima pružala miran suživot. Svaki dan bi se organizovanim prevozom odlazilo na posao u okolne fabrike. Po završetku radnog vremena vraćali bi se svojim kućama, a ostatak dana bi provodili sa svojim porodicama, okopavajući svoje bašte ili samo sedeći pred kućnim pragom i uživajući u razgovoru sa svojim prvim komšijama. I tako sve dok sunce ne zađe za Dečanske vinograde, koji kao čuvari sela stražare na proplanku.

Jednog dana plima je neočekivano nadošla i sa sobom odnela dotadašnji život i još neke živote.

Na trenutak život je stao. Uplašio se. Snažne stene su zadrhtale, valovita brda su zatreperila, potoci su zaćutali, nebo se sakrilo. U fabrike više niko nije išao, bašte niko nije okopavao, ceo dan je bio ostatak dana, porodice su se mnogo volele, a komšije su se razdvojile.

Danas život nastavlja da teče. Iako se plime svi još sećaju, stare stene su ponovo snažne, a mladi potoci razigrani. I nebo je plavo. I komšije se polako vraćaju na kućni prag. Teško je zaboraviti ono što je plima donela i odnela. Ali život daje nadu, a nada snagu. Nijedan rat ne bi trebalo da se desi.

104

105

106

107

108

109

110

1 1 1

112

1 1 3

Mina Delić je rođena 1988. u Senti. Diplomirala je na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno završava master studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Stipendistkinjaje Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta. Fotografijom se bavi od 2008. godine, a u poslednjih godinu dana posebnu pažnju posvećuje dokumentarnoj fotografiji. Osvojila je drugu nagradu za kolekciju fotografiju na 41. Međunarodnom festivalu umetničke fotografije „Žisel“ u Omoljici (2013) i prvu nagradu na foto-konkursu „Izeš naviku“ fonda Ekotopija u Beogradu (2013). Učestvovala je u projektu Ambasade Kraljevine Holandije povodom Dana ljudskih prava, tokom kojeg je održana izložba njenih fotografija u Kragujevcu (2013). Svoje radove je izlagala u okviru projekta „SCAR Exhibitions“ (Serbian Contemporary Artists Reveal – Mladi srpski umetnici), u organizaciji Centra za savremenu umetnost Strategie Art u Beogradu (2012), kao i u Uličnoj galeriji na temu „Izazovi trećeg životnog doba”, u organizaciji Mikroarta u Beogradu (2012). Imala je izložbu fotografija u okviru projekta „Ada Art“, u organizaciji udruženja građana Interkultivator u Beogradu (2012) i učestvovala je u projektu „Zlatno doba života“, NVO Društvo za obrazovanje odraslih iz Beograda (2012).

Na konkursima Foto, kino i video saveza Vojvodine osvojila je sledeće nagrade: 1. nagradu za kolekciju fotografija na izložbi „Žena 2013“; specijalnu diplomu za doprinos fotografiji Vojvodine, 2012; pohvalu za pojedinačan rad na izložbi Vojvođanske fotografije, 2012; 2. nagradu za pojedina;an rad na izložbi fotografije Vojvodine, 2012; 2. nagradu za pojedinačan rad na izložbi „Horseville 2012“; 3. nagradu za kolekciju fotografije na izložbi „Novi Sad i Novosađani 2012“; pohvalu za pojedinačan rad na izložbi Fotografije mladih, 2009.

114

Nemanja Zdravković

NOVOROĐENI

1 1 5

116

Ova reportaža posvećena je ljudima koji su ostali bez svojih domova i svojih najbližih, izbeglicama koji žive u Srbiji nakon izbijanja ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

U Srbiji trenutno živi 57.000 izbeglih i 210.000 interno raseljenih lica, što je čini prvom državom u Evropi po broju izbeglih, i jednom od prvih pet zemalja u svetu sa produženom izbegličkom krizom. Ni u godinama nakon rata, 90% izbeglica se nije vratilo svojim domovima. Manji procenat se vratio u zemlje iz kojih su izbegli, ili su otišli u treće zemlje.

Nakon završetka sukoba i relativne normalizacije odnosa među državama, pokreće se pitanje povratka izbeglih. Većina njih se odlučuje da ostane u Srbiji iz više razloga. Najčešći problemi sa kojima se povratnici sreću jesu u vezi sa ostvarivanjem stanarskih prava.

Značajan broj povratnika u Hrvatsku, prema važećim propisima nema hrvatsko državljanstvo, već se prilikom povratka tretiraju kao strani državljani koji podležu strogoj, komplikovanoj i skupoj proceduri za priznavanja statusa stranca, sa privremenim ili stalnim boravkom.

Problemi sa povratnicima nisu prisutni samo u Hrvatskoj. 2009. na Kosovo se vratilo više od 700 osoba,

1 1 7

a 2010. oko 800, i od tada je broj povratnika značajno opao. Ove godine vratilo se 54 povratnika, a prošlog meseca, po prvi put, na Kosovo se nije vratio niko.

Većina onih koji su ostali vremenom je uspela da se integriše u društvo Srbije (dobijajući i ržavljanstvo Srbije), što je jedan od načina za trajno rešavanje izbegličkog statusa.

Danas je njihov najveći problem stambeno pitanje. 40 % izbeglica žive kao podstanari, ili su pronašli utočište kod rođaka i prijatelja. Međutim, mnogi i dalje žive u “divljim”, neregistrovanim kolektivnim centrima. U jeku krize, 1996. godine, u Srbiji je bilo između 650 i 700 kolektivnih centara, dok ih danas ima 29, od kojih 11 na Kosovu i Metohiji i 2 u Beogradu (Krnjača i Kaluđerica).

Osim nerešenog stambenog pitanja, izbeglice se suočavaju i sa natprosečnom nezaposlenošću koja iznosi 30%.

Posle više od 15 godina izbegličke krize na Balkanu, primetan je odlazak donatora, što sa sobom povlači i sve manje novca i volje za rešavanje problema sa kojima se suočavaju izbegla i interno raseljena lica.

118

1 1 9

120

Nemanja Zdravković je dokumentarni fotograf rođen 1984. godine u Beogradu. Završio je Visoku školu elektrotehnike i računarstva, IT akademiju, smer Print design, a osim toga učestvovao je na mnogim radionicama fotografije, od kojih izdvaja radionicu dokumentarne fotografije Imre Szabo u Beogradu 2010. godine i radionicu World Press Photo, pod pokroviteljstvom holandske ambasade i OSCE-a, održanu u Beogradu 2012. godine. Fotografijom je počeo da se bavi 2007. godine. Sarađivao je sa dnevnim novinama Blic (Alo novine). Njegovi radovi izdavani su u ReFoto časopisu sa kojim je i učestvovao na grupnoj izložbi “Beograd u Fokusu/Putujuća galerija”. Osim ove grupne izložbe, učestvovao je na

1 2 1

još nekoliko, prilikom saradnje sa magazinom Lice Ulice, tj. njegvom promocijom u Ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, gde je u istom magazinu objavio neke od svojih radova, grupna izložba sa fotografijama i slikama, sa studentima likovnih umetnosti u Beogradu i grupna izložba posvećena evropskim prestonicama kulture za 2011. Turku (Finska) i Talin (Estonija) kao projektu Opštine Stari grad, Beograd 2020. Trenutno radi kao fotograf u Ustanovi kulture Parobrod i New Concept studiju.

122

123

124

MENTORI PROJEKTA

Nemanja Pančić je dokumentarni fotograf iz Srbije. Posle obrazovanja u filmskoj školi zainteresovao se za fotografiju i fotožurnalizam. Uticaj filmske kulture i snažnog vizuelnog izraza može lako da se prepozna na njegovim fotografijama. Radio je za nekoliko novinskih kuća i izdanja od 2006. do 2010. godine, kada je odabran da učestvuje u masterclass radionicama “SEE New Perspectives” za profesionalne fotografe jugoistočne Evrope, u organizaciji World Press Photo i saradnji sa Robert Bosh fondacijom. Odmah nakon radionica biva nominovan ra prestižnu “Joop Swart Masterclass”.

Nagrade: “World Press Photo” prva nagrada, kategorija: primećeni portreti, foto: “Little Survivor”, “Status Magazine” foto konkurs, druga nagrada, foto: “Little Survivor” (2013), “Serbian Press Photo” specijalna nagrada, kategorija: životna foto priča: “Najdan Circles” (2011), “Serbian Press Photo” nagrada, kategorija: portret, foto: “Disconsolate Mother”, “Serbian Press Photo” nagrada, kategorija: sportska foto priča: “Fighting Spirit”, UNS (Udruženje novinara Srbije) “Laza Kostić”, Godišnja nagrada za fotografiju, foto priča: “Baba Mondi (Onaj koji otvara vrata)” (2010).

Marko Risović bio je privučen magijom fotografije još u ranoj mladosti. Posle višegodišnjeg eksperimentisanja fotografskim tehnikama u okviru različitih oblasti, otkrio je narativnu snagu fotografije i mogućnost njenog korišćenja kao jezika društveno angažovane komunikacije.

Nakon rada u mnogobrojnim medijskim kućama u Srbiji, Marko je napravio zaokret ka dugoročnim projektima koji se tiču društveno angažovanih tema. Kreirao je više opusa koji u formi foto eseja istražuju različite društvene pojave i marginalne grupe. Marko se izražava kroz tradicionalnu dokumentarnu fotografiju, sa željom da u neizmenjenom obliku, uz snažan autorski pristup, predstavi fenomene prema kojima razvija lični stav i formira kritičko mišljenje.

Markov rad je prepoznat od strane uglednih organizacija, i nagrađivan više puta. Neke od značajnijih nagrada su: Nagrada za najbolju fotografiju u medijima od strane Press Photo Srbija 2012. godine, četiri Press Photo Srbija nagrade u različitim kategorijama, u periodu 2010 – 2012, nagrada magazina Status za najbolju medijsku fotografiju 2010, nagrada agencije Beta za sportsku fotografiju, kao i tri prve nagrade za seriju fotografija na Republičkoj izložbi fotografija u Čačku. Ugledna organizacija World Press Photo izabrala ga je 2010. godine kao jednog od učesnika masterklas radionice za mlade fotografe iz jugoistočne Evrope.

Markov rad objavljivan je u mnogobrojnim domaćim i međunarodnim štampanim medijima i web izdanjima. Redovan je saradnik časopisa National Geographic Srbija, u kojem je do sada objavio deset reportaža. Imao je dve samostalne izložbe i bio učesnik preko pedeset grupnih. Član je sekcije umetničke

125

SADRŽAJ

Polaznici/ce radionica i autori/ke priča:

Mitar Simikić “Osluškivanje samoće”Nenad Karlić “Četiri brata”Boris Mirkov “Hare Krišna pokret”Miloš Jakšić “B-boying”Irfan Ličina “Sandžački skejter”Srđan Srđanov “Mladi kadar”Marija Erdelji “Babjak”Anica Župunski “Heroji mostogradnje”Igor Markov “Bunjevci”Mina Delić “Velika Hoča”Nemanja Zdravković (učesnik po pozivu) “Novorođeni”Biografije mentora projekta: Nemanja Pančić, Marko Risović

61527394959718191101113123

126

Fotografije koje su predstavljene u ovoj publikaciji nastale su na radionicama, u okviru projekta “Fokusiranje demokratije”. Radionice su održane u Omladinskom centru CK13 u julu 2013. godine.

Ovih 11 foto-priča 11 autora i autorki prikazuju stvarnost u kojoj smo, priče i probleme konteksta koji nas okružuje.

Namera projekta „Fokusiranje demokratije“ bila je da ohrabri iskusne fotografe/kinje koji žele da se bave dugoročnim foto projektima, a koji za cilj imaju stvaranje kolekcije fotografija ili foto priču o društveno-angažovanim temama. Ideja projekta je da motiviše reportere/ke i fotografe/kinje da razmišljaju o društvenim problemima, marginalizovanim grupama, političkim procesima i ljudskim pravima, i svojim fotografijama sačine jedinstvene analize društva u kojem živimo.

Omladinski centar CK13 je mesto susreta, razmene, upoznavanja, učenja, deljenja, davanja, mesto dijaloga različitih generacija. Nakon godina razvoja i transformacija, CK13 je danas otvoreni prostor u kojem se kontinuirano osmišljavaju i ostvaruju različiti programi i aktivnosti iz oblasti kulture, umetnosti i politike: muzički, filmski, književni programi, različite umetničke i aktivističke radionice, tribine, predavanja i diskusije. Vodeći se politikama uključivanja, CK13 biva mestom za osnaživanje kritičke misli i kreativnih procesa. CK13 čine Klub, Infoteka, Besplatna radnja, Otvorena kuhinja, Letnja pozornica i Bazarica.

Organizacija i realizacija projekta “Focusing Democracy”:

Projekat “Focusing Democracy” realizovan je uz podršku:

Partneri na realizaciji izložbe “Svet oko nas”:

omladinski centar

127

128