Tajna istorija

Biblioteka Istorijska merenjaUrednik Dragan Mojović

Prokopije iz CezarejeTAJNA ISTORIJAPrevod ALBIN VILHARPredgovor i komentar Dr RADIVOJ RADIĆBeogradDerÂ

Naslov originala:Historia arcana (’AvétcSota)Copyright © Vladimir Vilhar i JAA iz Beograda© Ovog izdanja Grafički atelje DERETA (Slobodna prava dcla)CK€HHPÛ0Teoaop AmuuoaSlika na koricama:Miroslav Cvijović: „Poklopac tajne škrinje“PREDGOVORPropast zapadnog dela Carstva, koje je 476. pod- leglo pred nezadrživom varvarskom najezdom, nikako nije mogla da u isto vreme uništi i svest o jedinstvu Rimske imperije. Naprotiv, ta svest kojoj je pored izvesne her-metičnosti bila svojstvena i svojevrsna konzervativnost nastavila je da živi i u docnijim stolećima, doživljavajući međutim jasan preobražaj. Shvatanje rimskog univerzalizma postepeno i lagano preinačeno je u teoriju hrišćan- skog ekumenizma, postajući večita ali ipak nedostižna težnja Vizantinaca. Smatralo se, naime, da vizantijski va- silevs, budući da je bio zakoniti naslednik rimskih careva, polaže neprikosnoveno pravo na potpunu vlast nad čitavom vaseljenom. Pošto je istočni deo Carstva, pre svega zahvaljujući snažnijoj privredi i gušćoj naseljenosti, uspeo ne samo da prevlada krizu kojoj Zapad nije odoleo nego i da ojača, krajem V i početkom VI veka stekli su se osnovni preduslovi za pokušaj da se povrate raniji posedi kojima su sada gospodarili varvari. Nošen snagom te ideje koja ga je zaokupljala gotovo do stepena opsednutosti na taj se korak odvažio Justinijan I (527-565), najveći vladar vizantijskog

ranog srednjovekovlja. Njemu je pošlo za rukom da Rimsku imperiju vaspostavi u punom sjaju iz nekadašnjih slavnih vremena, što je bio poduhvat koji se graničio sa pravim podvigom. Ponovo je Carstvo, rasprostirući se na tri kontinenta, Evropi,Aziji i Africi, gordo i slavodobitno nosilo oreol svetske države, i ponovo su velika osvajanja pretvorila Sredozemno more u rimsko jezero. Nikada kasnije, tokom postojanja koje se produžilo skoro čitav jedan milenijum, Vizantija nije uspela da dosegne toliku moć i postigne takav opseg. Složen sistem država koji se 11 međuvremenu razvio na evropskom tlu sasvim je isključivao ovakvu mogućnost.Vladavina Justinijana I pripada takozvanom ra- novizantijskom periodu, vremenu kada je antički svet već naginjao svome zalasku ustupajući mesto sređnjove- kovnom koji se tek rađao. Nikakva oštra granica, naravno, ne razdvaja ova dva sveta, poznoantički i ranovizan- tijski. Stoga bi bilo ne samo isuviše pojednostavljeno nego i pogrešno izjednačavati poznoantičko sa paganskim 1 ranovizantijsko sa lirišćanskim, budući da hrišćanstvo i paganstvo nisu stajali jedno nasuprot drugom kao dva zatvorena sveta, sasvim odvojena i nedodirljiva. Radikalnu isključivost ranog hrišćanstva koje je spremno i tlosle- dno odricalo sve na čemu je bio žig paganstva, postepeno je smenila neka vrsta pomirenja između antičkog i hrišćanskog pogleda na svet. Dakle, bilo je to vreme kada se u sukobljavanju i međusobnom prožimanju starog sa novim rađala kultura potonjeg srednjovekovnog društva. I sama ličnost Justinijana I, vladara koji je na osoben način obeležio jedno

razdoblje svetske istorije, po mnogo čemu je izuzetna ali i satkana od protivrečnosti. Uzdizanje čo- veka neznatnog porekla, koji je poticao iz udaljenih za- biri balkanskih provincija, do najvišeg položaja u Vizan- tijskom carstvu očigledno je svedočanstvo o izvanrednoj vertikalnoj pokretljivosti onovremenog romejskog društ- v. .1 čiji se sastav odlikovao velikom raznorodnošću i nes- talnošću. Na drugoj strani, izrastanje Justinijana 1 u najobrazovanijeg čoveka epohe rečito govori kako o ogromnoj i blagotvornoj civilizatorskoj moći vizantijske prestonice tako i o čudesnoj prijemčivosti slavoljubivog došljaka na tekovine jedne rafinirane i nadmoćne kulture. Svojstveni su mu bili zadivljujuća energija i izvanredan smisao za organizaciju, s jedne, ali i preterana sujeta, prevrtljivost a katkad i pomanjkanje odlučnosti, s druge strane. Uprkos svestranom duhu i neospornoj veličini njegove ličnosti, poput svih skorojevića bio je neotporan prema laskanju. Neizmerne zasluge Justinijana I za sjajan uzlet Vizantije u VI stoleću nimalo ne umanjuje ni činjenica da nije neposredno učestvovao gotovo ni u jednom od nekolicine krupnih poduhvata koje je pokrenuo, a koji su menjali povest ranog srednjeg veka. Presudni su, međutim, bili dalekosežnost i širina njegovih pogleda kao i duboko poimanje istorijskih kretanja. Okolnost da je na vizantijski presto stupio u zrelom dobu, kada se već uveliko približavao pedesetoj godini života, nije ohladila njegovu rešenost da se lati neizvesnih i teških poduhvata. Mora se, međutim, naglasiti da je za Justinijana 1 od osobitog značaja bila mogućnost da se okruži ljudima nesvakidašnjeg dara, obrazovanja i

sposobnosti, [storija gotovo da ne poznaje sličan primer da se na okupu nađe nekolicina toliko nadarenih pojedinaca kadrih da pokreću svet i menjaju epohu. Dogodilo se tako da su svoje raskošne umne sposobnosti u službu jedne politike stavili i genijalne vojskovoće Velizar i Narzes, i izvanredni poznavalac prava Tribonijan i veliki stručnjak za pitanja finansija i administracije Jovan Kapađokijski. Ipak, potrebno je upozoriti da je presudan bio podsticaj velikog cara koji je natkriljavao sve preduzete poduhvate i čiji je duh lebdeo nad svim velikim idejama VI stoleća.Međutim, pogrešno bi bilo smatrati da je vladavina Justinijana I proticala bez teškoća i ozbiljnih potresa. Nekoliko godina posle stupanja na presto on je morao da se suoči sa najvećom unutrašnjom krizom Vizantije 11 VI stoleću, krizom čija je eskalacija trajala svega osam dana, od 11. do 19. januara 532, ali je iz temelja uzdrmala Carstvo. Reč je o poznatoj buni koja je prema pokliču pobunjenika dobila naziv Nika (grčki = pobeduj!). Taj ustanak je na neki način predstavljao sudar centralističkih stremljenja carske vlasti i gradskih političkih organizacija, oličenih u demama ili takozvanim strankama „plavih“ i „zelenih“. Deme su prvobitno bile sportska udruženja koja su svoja imena, „crveni“, „zeleni“, „plavi“ i ,,beli“, dugovala bojama hipodromskih kočijaša. Budući da se čitav javni život u Carigradu odvijao na Hipodromu, mestu gde je narod ispoljavao svoja htenja, vremenom su te stranke poprimile znatno političko obeležje. Polarizacija je išla dotle da su sc docnije „crveni“ spojili sa „zelenima“ a „beli“ sa „plavima“, pa su na taj način ostale samo dve stranke. Porast njihove političke snage bio je toliki da

su počele da igraju značajnu ulogu u životu Carigrada i ostalih velikih gradova Vizantije, a počev od sredine V veka odnosi između „plavili“ i „zelenili“ su umnogome opredeljivali pojedina zbivanja u političkom životu Carstva. Premda su obe stranke obuhvatale najšire gradsko stanovništvo, suprotnosti između njih bile su plod različitih pogleda vodećih slojeva koji su određivali osnovni smer delovanja. Tako su „plavi“ izražavali interese stare veleposedničke senatorske aristokratije naklonjene pravoslavlju, dok su „zeleni“ zastupali težnje novog činovničkog staleža i pogotovo stremljenja sloja bogatih trgovaca sa Istoka sklonih monofizitizmu i drugim tamošnjim sektama. Kada se uzme u obzir da su ove dve stranke predstavljale ostatke starih slobodarskih tradicija antičkih gradova, onda namah postaje shvatljivo zašto su morale doći u sukob sa autokratorskom politikom Justinijana l koji je nastojao da sputavanjem njihovog đelovanja ojača centralnu vlast. Trebalo bi upozoriti da su upravo izuzetna centralizovanost države i postojanost cara, po čemu je Vizantija znatno isprcdnjačila u odnosu na novostvorene varvarske države Zapada, blagotvorno uticale na njenu ekonomiku, politiku i kulturu. Pošto je prema strankama vodio prilično prevrtljivu politiku, podržavajući u zavisnosti od trenutnog rasporeda snaga bilo „plave“ ili „zelene“, Justinijan 1 je morao da na sebe navuče gnev i jednih i drugih. Ta dvolična politička igra, udružena sa prekomernim državnim izdacima koji su nemilosrdno pritiskivali podanike, ujedinila je dojučerašnje suparnike i oštricu njihovog napada usme- rila prema caru. Nemiri su zahvatili

prestonicu koja je, kako su prilježno zapisali pouzdani svedoci, gorela u plamenu. Činilo se da je za Justinijana I kucnuo poslednji čas. Razularena svetina je uz oduševljeno klicanje na Hipodromu proglasila novog cara, što je sasvim onespo- kojilo starog, već spremnog da spas potraži u bekstvu. Brodovi su bili u pripravnosti, ali je do izražaja došla ne- verovatna prisebnost carice Teodore koja je u posled- njcm trenutku uspela da odgovori obeshrabrenog supruga od neslavnog uzmicanja, pa su čitavu stvar po kratkom postupku razrešile vojskovođe Justinijana I. Prepredeni Narzes je vešto vodeći pregovore podrio jedinstvo pobunjenika, a odlučni Velizar je sa odredom varvarskih najamnika, koji su tek prispeli sa ratišta na Istoku i koji su bili potpuno neosetljivi na vizantijske unutrašnje razmirice, upao na Hipodrom i pobio nekoliko desetina hiljada ljudi. Ovaj pokolj je spasao vladavinu Justinijana I i u isto vreme predstavljao težak udarac za senatorsku aristokratiju, s jedne, i staru municipalnu organizaciju, s druge strane. Represalijama koje su usleđile car je učvrstio svoju vlast i prevladao nastalu krizu, ali nije mogao da otkloni njene glavne uzročnike.Vladavina Justinijana I bila je razdoblje velikih osvajanja i vreme blistavih uspeha vizantijskog oružja na mnogobrojnim bojištima. Na Istoku, protiv persijske države koja je pod dinastijom Sasanida doživljavala snažan uspon, borbe su vodene sa promenljivom ratnom srećom. Vizantijski car je nastojao, dosledno i uporno, da makar i po cenu plaćanja danka na toj strani održava „večiti mir“. Na taj način bi dobio odrešene ruke prema Zapadu, cilju

prema kome je, podstican velikom idejomo restauraciji nekadašnjeg Rimskog carstva, usredsredio sve raspoložive snage. Pošto je Velizar za relativno kratko vreme potpuno uništio Vandalsku kraljevinu, čitava severna Afrika došla je pod skiptar vizantijskog cara. Potom su odredi Justinijana I osvojili ne samo Rim nego i celo Apeninsko poluostrvo. Vizantinci su držali sva ostrva u Sredozemlju, a posedanjem jugoistočnog dela Spa- nije njihov san je postao java.Velika osvajanja bila su praćena i odgovarajućim privrednim poletom države Justinijana I. Očuvanje krupnih gradova i gradske ekonomike, što je bila jedna od suštinskih osobenosti rane Vizantije, doprinelo je da ona nadmaši Zapad kako u zanatstvu tako i u trgovini. Stoga su upravo ti društveni slojevi podržavali osvajačku politiku Justinijana I i blagonaklono gledali na njegovu izrazitu težnju da ojača centralnu vlast. Carigrad je izrastao u najveći trgovački centar, a vizantijski trgovci ne samo da su u potpunosti gospodarili Sredozemljem nego su stizali i do najudaljenijih kutaka ondašnjeg poznatog sveta. Mora sc istaći da je pri tom veći značaj imala trgovina sa Istokom, prevashodno sa Indijom i Kinom, nego trgovina sa Zapadom koji je još uvek trpeo posledice velike Seobe naroda. Posebno obeležje privrednom usponu Carstva dala je široka i mnogostruka graditeljska delatnost Justinijana I čiji zamah nije mogla da ponovi nijedna docnija epoha u dugoj istoriji Vizantije.Mnogo vremena i energije posvetio je veliki car crkvenim pitanjima, težeći stvaranju jedinstvene

imperije na osnovama hrišćanske vere. On je u sebi pomirio ličnost poslednjeg rimskog imperatora na vizantijskom prestolu sa ličnošću vladara koji se iskreno i revnosno zalaže za širenje hrišćanstva i potiskivanje neznaboštva. Stoga i zatvaranje znamenite Akademije u Atini, koja je bila jedno od poslednjih uporišta paganskog neoplatonizma, treba tumačiti kao osoben dokaz privrženosti Hristovoj veri. Lako su uočljiva dva stremljenja u crkvenoj politici Justinijana I. Na jednoj strani je izdašno pokroviteljstvo nad crkvenim ustanovama, ispoljeno u bogatim dariva-njima i ličnoj brizi cara, a na drugoj sasvim određeno isticanje primata svetovne vlasti nad duhovnom koje je preraslo u pravi cezaropapizam. Ostalo je zabeleženo da je s godinama vremešni car sve strasnije učestvovao u beskonačnim bogoslovskim rasprama, da je pisao teološke traktate i crkvene himne. U borbama protiv mnogobrojnih jeresi nije birao sredstva jer je to smatrao časnim dugom svoje savesti. Zato su mnoge od tih borbi poprimile oblike istinskih građanskih ratova sa hiljadama mrtvih. Međutim, suštinsko pitanje jedinstva i mira sa zapadnom crkvom nije uspeo da razreši na način koji bi odgovarao njegovim željama. Da bi ostvario to približavanje morao je da se obračuna sa monofizitizmom koji je bio duboko ukorenjen u pojedinim vizantijskim provincijama, Egiptu i Siriji na primer. Otežavajuću okolnost predstavljala je i činjenica da su sukobi na religijskoj osnovi imali i svoju političku i socijalnu konotaciju. Mo- nofiziti su za izmirenje kao uslov postavljali raskid sa crkvom na Zapadu. Dakle, mir s jednom stranom istovremeno je nosio neminovan raskid s

drugom. Pokušaj da jednim srednjim rešenjem zadobije naklonost i jednih i drugih propao je na Perom vaseijenskom saboru u Carigradu 553. godine. Raspre sa monofizitima su nastavljene, a toliko priželjkivan mir sa Rimom nije bio postignut. Naprotiv, mimo Justinijanovih želja dve crkve istočna i zapadna, krenule su svojim putevima koji nc samo da se nisu podudarali nego su se katkad i sudbonosno razmimoilazili.Najvažnijom tekovinom Justinijanove epohe smatra se kodifikacija rimskog prava oličena u monumentalnom spisu Corpus iuris civilis, delu koje se sa puno razloga ubraja u najveće pisane spomenike svetske civilizacije. Ako se restauratorskoj politici može uputiti zamer- ka da predstavlja vraćanje na prošlo, a crkvenoj da je op-terećena izvesnim konzervatizmom, onda se zakonodavnim delatnostima velikog cara mora odati priznanje kao poduhvatu koji ide daleko ispred svog vremena. Preispitivanjem tri poznate starije zbirke zakona - Gregorijano- vog, Hermogenijanovog i Teodosijevog kodeksa - komisija pravnika koju je predvodio Tribonijan, „alfa i omega“ svih poduhvata u zakonodavstvu ove epohe, napravila je takozvani Justinijanov kodeks, zbirku važećih carskih zakona iz vremena posle Hadrijana (117-138). Još veći značaj ima sistematizacija ogromnog nasleđa klasičnih rimskih pravnika koje je u VI stolećc dospelo u veoma haotičnom stanju, izvršena u delu Digeste (Pandekte). Objavljivanjem trećeg spisa, takozvanih Institucija, koji je bio neka vrsta izvoda iz prethodna dva i korišćen je kao priručnik za studije prava, i publikovanjem drugog izdanja Kodeksa, rad na

kodifikaciji prava bio je okončan. Međutim, to nije značilo i prestanak zakonodavnih delatnosti jer je svakodnevni život nametao nove zahteve. Tako je nastala zbirka Justinijanovih Novela, novih zakona koji su izdati između 534-535. i 565. godine.Važno bi bilo upozoriti da ova sistematizacija kojom jc bio regulisan pravni život Carstva ni u kom slučaju nije bila svedena na mehaničku kompilaciju starog rimskog prava, nego je morala da bude usklađena sa strogim postulatima koje je propisivao hrišćanski moral i da obuhvati već postojeće naslage običajnog prava. U Justinijano- vom zakonodavstvu svoj vrhunac dosegla je evolucija teorije prava, a takođe se iskristalisalo poimanje univerzalnog prava. Upoznavanje Zapada sa rimskim pravom u XII stoleću, kroz kvintesenciju koju mu je ponudio Justi- nijanov Korpus, presudno je uticalo 11a razvitak pravnih i političkih shvatanja u čitavoj Evropi sve do najnovijih vremena.Ispostavilo se da velika osvajanja Justinijana I, pohodi neospornog značaja i širine, imaju i tamnu stranu. Postignuta uz ogromna naprezanja države, što su na sebi najbolje iskusili podanici vizantijskog cara, ona su veoma brzo pokazala i svoje naličje. Na Istoku, pred snažnom persijskom protivofanzivom, Vizantija je nevoljno prihvatila tegobnu ulogu onoga koji se brani. Još gore je, međutim, bilo na Balkanskom poluostrvu, gde su romejske pozicije opasno ugrožavali česti upadi Slove- na koji su dopirali do obala Egejskog i Jonskog mora. U početku su se oni vraćali u svoje prekodunavske oblasti, ali se bližilo vreme kada će se trajno nastaniti i postati značajan politički činilac na

Balkanskom poluostrvu. Budući da se vizantijska vlast ni u ostalim udaljenim prede- lima Carstva nije uvek odlikovala osobitom čvrstinom postalo je jasno da ideja o restauraciji Rimske imperije, na kojoj je Justinijan 1 grozničavo istrajavao, nije imala su-trašnjicu. Veliki car je svojim sledbenicima ostavio u nasleđe ogromnu, ali i prilično iscrpenu i umornu državu. Zamršeni i teško predvidivi tokovi istorije ubrzo su pokazali da vreme Justinijana I nije označilo početak nove epohe u svetskoj istoriji, kako je on žarko želeo, već je predstavljalo završetak jedne velike epohe - Antike.Neposredni svedok ovih burnih vremena, očevidac mnogih važnih dogadaja, bio je Prokopije, najveći vizantijski istoričar VI stoleća. Nošen snagom radoznalog i pronicljivog duha, proputovao je veliki deo ondašnjeg poznatog sveta, boraveći na gotovo svim važnim ratištima gde sli romejske trupe pronosile osvajačku slavu Justinijana I. Za Prokopijeva dela se sa puno razloga smatra da su neuporedivo najbogatije i najpouzdanije sve- dočanstvo o ovome dobu. Osnovne podatke o njegovom životu saznajemo uglavnom iz njegovih knjiga, a delimi- čno i iz spisa njegovih mlađih savrernenika: Evagrija, Aga- tija Mirinejskog, Jovana Epifanijskog, Menandra Prorektora i Teofilakta Simokate. Palestinska Cezareja, poznati lučki grad u istočnom Sredozemlju, sredina u kojoj su se helenski uricaji preplitali sa istočnim, rodno jc mesto Prokopija. Smatra se da je rođen krajem V ili na samom početku VI vcka, najverovatnije između 490. i 507. godine, u uglednoj i imućnoj porodici. U mladosti je stekao blistavo obrazovanje, svestrano i produbljeno, u samoj

Cezareji, a i u znamenitoj retorskoj školi u Gazi. Nije bio samo izvanredan poznavalac grčkog, nego je po svemu sudeći ovladao, naravno u različitom stepenu, latinskim, sirijskim, persijskim, gotskim, hebrejskim i jermen- skim jezikom. Karijeru je započeo kao advokat, ali je već 527. postao Velizarov sekretar, što je bio događaj od presudnog značaja za njegovu životnu sudbinu. Kao član štaba velikog vojskovođe, bio je na skoro svim bojištima, kako na Istoku tako i na Zapadu, imajući neposredan uvid u najpoverljivija dokumenta i posmatrajući izbliza mnoge istorijske događaje. Tako je od 527. do 531. pratio Velizara u ratovima protiv Persijanaca, a od 533. do 536. boravio je u severnoj Africi, gde su se Vizantinci borili sa Vandalima. Potom se obreo u Italiji gde je njegov pretpostavljeni još od 535. nastojao da pokori Istočne Gote, što mu je pošlo za rukom 540. godine. Već 541. sa Velizarom ponovo je na Istoku, a u proleće 542. boraveći u Carigradu preživeo je kugu koja je besnela četiri meseca. Najmanje poznatim razdobljem u Prokopi- jevom životu, ma koliko se to možda činilo neobičnim, smatraju se njegove poslednje godine koje je po svoj prilici proveo u vizantijskoj prestonici. Kolika je krhkost i oskudnost raspoloživih svedočanstava, rečito govori i podatak da je neizvestan datum njegove smrti. Veruje se da jt lo bilo negde oko 565. godine.Mogućnost da ima neposredan uvid u najvažnija zbivanja epohe, uz vanrednu moć zapažanja i golemo lično iskustvo, s jedne, i sjajno obrazovanje i umeće znalačkog korišćenja nataloženog iskustva svojih antičkih prethodnika, s druge strane, Prokopije je

pretočio u ne samo učeno i trezveno nego i na mnogim mestima nadahnuto istorijsko delo, koje po vrednosti nema premca u ranovi- zantijskoj istoriografiji. Istorija ratova (De bellis), svakako njegov najznačajniji spis, ne svodi se samo na suvo- parno ređanje događaja, već je protkana obiljem podataka koji je pretvaraju u enciklopediju najraznovrsnijih činjenica iz etnografije, demogralije i kulture rane Vizanti- je i sveta koji ju je okruživao. Ovo monumentalno delo čiji je junak zapravo Velizar, predvodnik svih velikih ratova, a ne Justinijan I, podeljeno je u osam knjiga. Međutim, ta je podela veštačka i izvršena je tek u XII stoleću. Prve dve knjige obrađuju ratove protiv Persijanaca (Bellum Persicum), treća i četvrta ratove protiv Vandala (Bellum Vandalicum), a peta, šesta i sedma protiv Gota (Bellum Gothicum), dok je osma, koju sam autor zove šarena, naknadna dopuna prethodnih. Prvih sedam je redigovano i konačno objavljeno 551. a osma 553. godine, lako je u deki proslavljao vladavinu Jusrinijana I i Teodore, mora se priznati da na pojedinim mestima, u rečenicama opreznim i uzdržanim, zaiskri poneka oštrija prirnedba na njihov račun. Premda mu je Istorija ratova donela sasvim zasluženo priznanje publike i odobravanje dvora, duboko u njemu ostalo je da tinja nezadovoljstvo koje nije uspela da uguši ni stečena slava.Razdiran nedoumicama zbog prikrivanja prave istine, osmelio se da u potaji napiše novo delo, sasvim drugačije od prethodnog, u kojem bi do same srži razgolitio vladavinu Justinijana I i Teodore, i najtamnijim bojama prikazao naličje velike epohe. Skinuvši obrazinu dvorskog istoričara, što je Prokopije

bio samo delimično, odanog i, zašto ne reći, ponekad i pomalo snishodljivog, sa iznenađujućom žestinom se obrušio na ličnosti Justinijana I i Veiizara, a pogotovo na njihove žene, Teodoru odnosno Antoninu, osobe neznatnog porekla i naglašene amoralnosti, ali i zadivljujuće preduzetnosti. Tako je nastalo delo koje se po mnogo čemu opire ustaljenim klasifikacijama i gotovo da nema svog srodnika ni u prethodnim ni u docnijim epohama. Poređenje sa Svetonijevom PovešĆH dvanaest rimskih careva ipak mora ostati u ravni uslovnog i delimičnog. To nije istorijsko delo u pravom smislu reči, već svojevrsna hronika skandala, politički pamflet koji kao da nije pisan mastilom nego žuči. Nastao oko 550, spis je poznat kao Tajna istorija (Historia arcana), a u originalu se zvao ’AveKSota. budući da je objavljen tek posle piščeve i Justinijanove smrti. Uz istinoljubivost i mržnja je bila jedan od podsticaja koji su Prokopija naveli da napise ovo delo. Stoga se u njemu osim istine mogu naći i izvesna preterivanja, pa i prećut- kivanja. Dokle seže autorova netrpeljivost prema Justini- janu I vidi se jasno iz jedne rečenice u Tajnoj istoriji, u kojoj Prokopije hiperbolično ističe da je čitava večnost nedovoljna da se ispričaju nedela koja je počinio veliki car. Očigledne razlike između onog što je pisao u Istvriji ratova i Tajnoj isloriji dale su plodno ile za proučavanje složene i prilično zagonetne piščeve ličnosti.I, najzad, poslednje Prokopijevo delo, koje je pokaj-nički ne bez izvesne griže savesti napisao pred kraj vlade Justinijana 1 je spis O građevinama (De aedificiis). U njemu neumereno proslavlja graditeljsku

delatnost Justinijana 1, u šest knjiga, udvorički opisujući šta je sve izgrađeno u periodu od 530. i 552. godine. Za ovo delo se bez preterivanja može reći da je panegirik napisan u najboljim tradicijama toga žanra. Pojava ovog spisa, naravno, unela je još veći nesklad u pokušaje da se odredi prava Prokopijeva ličnost, dajući obilje dodatnog materijala i širok prostor za proučavanje njegovih osobenosti.Ni o jednom piscu ranovizantijskog perioda nije toliko pisano koliko je to učinjeno o Prokopiju. Naravno, ocene do kojih su došli pojedini istraživači ne samo da nisu istovetne nego su i sasvim oprečne. Dok većina naučnika Prokopiju ne odriče izvanredno obrazovanje aristokrate i nepokolebljivu rešenost da saopšti istinu ma koliko ona bila ružna, pojedinci su spremni da u njemu vide i dvoličnog i prevrtljivog Levanrinca. Istina je da su ličnost velikog istoričara i njegovo monumentalno delo ostavili dubok utisak na savremenike i nešto mlađe naraštaje. O Prokopiju se veoma pohvalno izražavaju, na primer, poznati crkveni istoričar Evagrije Sholastik, a i Agatije Mirinejski. S razlogom se smatralo da je od vremena Polibija upravo on bio najveći istoričar koji je pisao grčkim jezikom. Najbolja ilustracija stava koji su prema njemu imali nešto mlađi savremenici je lapidarna ali stoga ne manje ubedljiva ocena koju je izrekao Menan- dar Protektor. Upoređujući svoje delo sa Prokopijevim, istakao je da je ono poput male svetiljke prema blešta- vom mlazu svetlosti. Uprkos izvesnim razmimoilaženjima u ocenama o njegovoj ličnosti, uostalom sasvim prirodnim i očekivanim, moguće je pouzdano utvrditi pojedine odlike koje su

mu bile svojstvene. Nema nikakve sumnje da Prokopije mnogo duguje antičkoj literaturi, pre svega Herodotu, Tukididu, Polibiju, pa i Salustiju, čiji je uticaj kod njega očigledan. Načelo istine, toliko primereno velikim istoričarima Antike, Prokopije uzima kao svoj isto- rijski kredo, ističući da retorici priliči krasnorečivost, poeziji je potrebna fantazija, a istoriji dolikuje istina. Mada se može reći da nastupa sa pozicija konzervativnih krugova stare senatorske aristokratije, ipak se ne bi moglo tvrditi da je eksponent te klase koja je lagano odlazila sa istorijske pozornice, budući da su njegovi interesi mnogo širi od usko klasnih. Dobrobit Carstva i dugoročni planovi za njegovu budućnost, osnovne su Prokopije- ve težnje, te je otuda žal za prohujalim vremenima zbog opadanja rimske moći i slave. S tim u vezi je zaziranje od budućnosti, pomešano sa saznanjem o promenljivosti i trošnosti svega što je zemno, razmišljanje u kome je prepoznatljiv odjek skeptičke filozofske škole. Za Prokopi ja se ne bi moglo reći da ima neku izgrađenu filozofiju istorije, jer je kod njega antičko poimanje sudbine spojeno sa verovanjem u božansku promisao. Po pitanjima vere, što je s obzirom na epohu u kojoj je živeo i stvarao osobito važno, njegov se stav može označiti kao indiferentan. Dok se među kasnoantičkim piscima u pagane mogu uvrstiti Amijan Marcelin, Evnapije, Olimpiodor ili Zosim, s jedne, a u bezuslovno privržene hrišćanstvu Teofilakt Simo- kata, s druge strane, dotle su Prokopije i Agatije Mirinej- ski uglavnom ravnodušni prema pitanjima vere, a sasvim daleko od nekog religijskog fanatizma, mistike ili pod- vižništva. Prokopijevi pogledi, to se

mora posebno naglasiti, daleko su širi od dogmatskih i kod njega je pri- metno odsustvo bilo kakve konfesionalne isključivosti, što se može objasniti nasledem starog Rimskog carstva. Na drugoj strani, nastupajući kao aristokrata blagonaklon je prema klasi iz koje je poticao, a u isto vreme prezriv prema varvarima i ljudima niskog porekla. Nikakve sumnje nema da je njegovo mesto u samim vrhovima hi- ljadugodišnje vizantijske istoriografije, kao što je takode neosporan njegov snažan uticaj na potonja pokolenja romejskih pisaca kojima je bio nekom vrstom uzora.Drevna izreka o tome da sve knjige imaju svoju sudbinu, ispoljena na najraznovrsnije načine i dokazana bezbroj puta, u slučaju Tajne tstorije poprimila je nesvakidašnja obeležja istinske uzbudljivosti i iznenađujućih obrta. Objavljena posle smrti Justinijana I i Prokopija, već od samog početka imala je sasvim osoben položaj. Smatra se, naime, da je tokom višestolctnog postojanja Vizantij- skog carstva bila dostupna samo malom broju povlašćenih čitalaca. Rukopis Tajne istorije, pohranjen u bogatu riznicu papske biblioteke u Rimu, privukao je pozornost Nikole Alemanusa. Ovaj pokatoličeni Grk iz Ankone, koji se od 1614. starao o rukopisima i knjigama Vatikana, i sam je bio zatečen neobičnošću spisa koji je dospeo u njegove ruke i koji je bacao sasvim drugačiju svetlost na velikog Justinijana 1. Nije potrebno posebno naglašavati da je čuveni vizantijski car iz VI stoleća, pre svega zahvaljujući kodifikaciji rimskog prava i znamenitim osvajanjima, u Evropi uživao upravo gigantski autoritet. Stoga je sasvim

razumljivo da je publikovanje Tajne istorije, na koje se Nikola Alemanus ipak odlučio 1623. godine, izazvalo ozlojeđenost intelektualnih krugova i pokrenulo pravu lavinu negodovanja i žučnih raspri u istoriografiji. Taj gnev bio je usmeren kako protiv dela i autora - Prokopi- je je bio dobro poznat evropskoj javnosti a njegova Isto- rija ratova vrlo popularna - tako i protiv samog izdavača. Koliko su strasti bile uzburkane svedoči i činjenica da se u optužbama išlo čak dotle da se smatralo kako je Nikola Alemanus sam napisao delo koje je pripisivao Prokopiju. Bilo je vatrenih pokušaja da se spisu ospori autentičnost ili razotkriju interpolacije bilo da su one poticale joŠ iz vizantijskog doba bilo da ih je uneo svojom rukom naglo omraženi Grk iz Ankone. Među onima koji su štitili autoritet slavnog cara bilo je i onih koji su tvrdili da je karakter Justinijana I izražen u Tajnoj istoriji psihološki nemoguć. Sa nesmanjenom žestinom raspre su se vodile čitava dva i po veka, produživši se duboko u XIX stoleće. Prokopijevo autorstvo Tajne istorije, toliko dugo dovođeno u ozbiljnu sumnju, danas je nedvojbeno dokazano. To je učinio nemački naučnik Feliks Dan 186.5. godine, a pogotovo ubedljivo obrazložio ugledr.i ruski vizantolog Boris Pančenko sredinom poslednje decenije XIX veka. Od prvog izdanja koje je priredio Nikola Alemanus pa do naših dana Tajna istorija je publikovana u više navrata, a naročito su mnogobrojni njeni prevodi na razne svetske jezike. Uprkos tome, izranjajući iz neprozirne dubine proteklih vekova, ovo delo i danas pleni pažnju, uvek iznova se postavljajući kao izazov za nove naraštaje istraživača.

Dr Radivoj RadićTAJNA ISTORIJA (’AveKSoia - Arcana historia)Sve što se dogodilo romejskom narodu u toku njegova ratovanja pa do dana današnjeg ja sam ispričao tako, koliko je to bilo moguće, da sam sva pripovedanjao njegovim delatnostima i radu rasporedio prema tač- nom vremenu i mestu zbivanja. A odsada dalje ja se više neću držati ovakvoga plana pri sastavljanju, jer ću ovde izložiti sve što god se zbilo na bilo kom mestu u Romejskom carstvu. Razlog tome je što nije bilo moguće da sve ove stvari iznesem onako kako bi trebalo da se iznose dok su tvorci tih događaja još živi. Jer, s jedne strane, nije bilo moguće sakriti se od gomile uhoda kao što ne bih mogao izbeći ni najsvirepiju smrt da sam bio otkriven. S druge strane, nisam se mogao osloniti ni na najbliže među svojim rođacima. Štaviše, u mnogim slučajevima opisanim u mojim ranijim delima bio sam primoran da prikrijem uzroke koji su do njih doveli. Sve ono što je dosad ostalo napomenuto, a i sve uzroke onih događaja koje sam već opisao, biće, dakle, potrebno da otkrijem u ovoj knjizi.Kad sada, dakle, nastojim da počnem jedan novi posao, veoma opasan i veoma težak, budući da se stvarno radi o životopisima Justinijana i Teodore, vidim da zamuckujem i da što više mogu bežim od toga, procenju- jući da treba da opisujem takve stvari koje ljv dima ka- snijili pokolenja neće izgledati ni moguće ni verovatne; naročito kad snažan tok vremena priču čini nešto zasta- relom, ja se plašim da neću steći glas jednog pripovedača bajki pa da me ne uvrste medu tragične pesnike. Ali ja neću pobeći od ovog

svog ogromnog zadatka, jer se uz- dam u to da moja priča neće biti lišena pomoći svedoka. Jer ljudi, koji žive sada i koji su svedoci s punim poznavanjem dogadaja, biće dovoljno jemstvo za to da će budućih pokolenjima preneti svoje verovanje u moju dobru nameru prilikom iznošenja činjenica.Pa ipak je postojalo još nešto što me je u trenutku kad sam želeo da otpočnem s pričanjem dugo vremena u tome sprečavalo. Shvatio sam, naime, da za ljude budućih pokolenja ovako nešto neće biti od koristi, jer će biti najbolje da najgora dela po mogućstvu ostanu nepoznata za potonja vremena, što je svakako bolje nego da dođu do ušiju vladara i da postanu predmet ugledanja za njih. Jer kod najvećeg broja vladara njihovo neiskustvo uvek čini da podražavanje zlih dela njihovih predaka postane lako, i oni se uvek s velikim žarom i lakoćom obraćaju greškama koje su načinili vladari ranijih vremena. Kasnije me je na pisanje istorije ovih događaja navela pomisao da će svakako biti jasno onima što posle toga budu vladali i imali potpunu vlast, da će biti verovatno kažnjeni za grehe i nedela što su ih ovi ljudi doživeli. A zatim, da će i njihova dela i karakteri biti zabeleženi za sva buduća vremena, tako da će možda biti manje skloni da čine prestupe. Jer ko bi od potonjih ljudi mogao saznati za raskalašni život Semiramide ili za ludilo Sardanapa- lovo i Neronovo da pisci njihovoga doba nisu ostavili za sobom zabeleške i sećanja o svemu tome? A i inače, i kad bi neko trpeo nešto slično od vladara, ovaj spis neće biti bez koristi za njega. Jer svi oni koji su nešto prepa- tili, naučili su da se teše mišlju da nesreće nisu pogodile samo njih. I zbog ovog upravo ja ću početi da

pričam najpre sva zla dela koja je počinio Velizar, a posle toga izneću na videlo sve zločine koje su počinili Justinijan i Teodora.Velizar je imao ženu koju sam pomenuo već u ranijim knjigama. Njen deda i otac bili su vozači na trka- ma koji su svoju veštinu prikazivali i u Carigradu i u So-lunu; njena majka je bila jedna javna žena koja je obavljala svoj zanat u timeli. Ova žena je u ranijim godinama živela raskalašnim životom i postala je razuzdanog karaktera ne samo zato što se mnogo družila s čarobnjacima u krugu njenih roditelja, nego je stekla i znanje u svemu što joj je kasnije bilo potrebno. Kasnije se udala za Velizara, pošto je pre toga već postala majka mnogobrojne dece. Od samog početka je, dakle, odlučila da postane preljubnica, ali je veoma vešto prikrivala svoj posao, ne zbog toga što bi se stidela svojih postupaka, niti što se uopšte plašila ukoliko se to ticalo njenog muža (jer ona nikad nije osećala ni najmanji stid ni zbog onoga što je radila, a pomoću magije je stekla potpunu vlast nad svojim mužem), nego što je strahovala od kazne koja bi je mogla snaći od strane carice. Jer Teodora je bila sklo-na i da nad njom iskali svoju srdžbu i da pobesni. Ali pošto ju je učinila pitomom i popustljivom jer joj je činila usluge u najpotrebnijim stvarima - ona je u prvom redu raspolagala Silverijem na način koji ćemo kasnije opisati, a zatim je dovela do propasti Jovana Kapadokij- skog - kao što sam u svojim ranijim knjigama izneo - rako ona naposletku nije oklevala da bez straha i ne krijući više sprovodi svakakva nevaljalstva.U Velizarovoj kući je živeo nekakav mladić iz Trakije,

po imenu Teodosije, koji je vodio poreklo iz porodice koja je ispovedala veru Evnomijanaca. Kad se Velizar spremao na pohod u Libiju, okupao je ovog mladića u svetom kupatilu, iz koga ga je svojeručno podigao, i na taj način ga je učinio usvojenikom i svojim i svoje že-ne, onako kao što hrišćani usvajaju decu. 1 žena mu Antonina je posle toga volela Teodosija kao da je njen rođeni sin, kroz svetu reč, i sa velikom ljubavlju čuvala ga je pored sebe. U toku same plovidbe ona se preko mere zaljubila u njega, i pošto je bila nezasita u svojoj strasti, odbacila je od sebe i strah i poštovanje svega što je božan- sko i ljudsko, pa je s njim vodila telesnu ljubav, najpre 11 potaji, a posle čak i u prisustvu slugu i služavki. Naime, pošto ju je sad obuzela strast i jer je očigledno bila savladana ljubavlju, ona više u tom delu nije videla nikakav prestup. I jednom prilikom Velizar je u Kartagini uhvari na delu, ali je dobrovoljno dozvolio da bude prevaren od žene. Jer, mada ih je oboje zatekao u jednoj podzemnoj odaji i bio lud od besa, ona je, ne izigravajući kukavicu niti pak pokušavajući da prikrije svoje sramno delo, rekla: „Sišla sam ovamo dole da bih uz dečakovu pomoć sakrila najdragocenije stvari iz plena, da car o tome ne bi saznao.“ Ona je to kazala, naravno, kao izgovor, ali on se pravio da ga je zadovoljilo, pa je stvar ostavio na miru, mada je video da je odvezan kaiš koji je pridržavao dečakove pantalone koje su i prikrivale njegov organ. Jer, iz Ijubavi prema roj ženi, on nije hteo da verujc ono što je svojim sopstvenim očima video.Ova razuzdanost je postajala sve gora i gora, dok nije izbio nečuveni skandal, i mada je narod, koji je po-

smatrao šta se dogada, uglavnom ćutao, ipak je neka robinja, po imenu Makedonija, prišla Velizaru u Sirakuzi, pošto je bio osvojio Siciliju, zaklela svoga gospodara najstrašnijim zakletvama da to neće nikad odati njenoj gospodarici i ispričala mu čitavu priču, a kao svedoke dovela je dvojicu mladića kojima je bila poverena dužnost oko spavaće sobe. I kad je ovo saznao, Velizar naredi nekima od svojim pratilaca da ubiju Teodosija. Ali ovaj je to nekako saznao pa je pobegao u Efes. Jer većina ljudi koji su bili u Velizarevoj službi, zbog nestalnog karaktera njegova, više su voleli da se dodvore njegovoj ženi nego da budu njemu naklonjeni. To je bio razlog zašto su izneverili naređenje koje im je tada bio dao i koje se odnosilo na Teodosija. A Konstantin je primetio da se Veli- zar veoma zabrinuo zbog svega što se dogodilo, i pošto je držao njegovu stranu rekao je: „Da sam na tvom mestu, ja bih radije uništio tu ženu nego mladića!“ I kad je An- tonina za to čula, počela je u potaji da se ljuti na njega, vrebajući zgodnu priliku da iskali svoj gncv. Jer ona je imala narav škorpije, i prikrivala je svoj bes. I tako je ubrzo posle toga, služeći se ili magijama ili zavođenjem, uverila svoga muža da je optužba one devojke bila lažna. Velizar je Teodosija smesta pozvao natrag i pristao je da preda Makedoniju i sluge u ruke svoje žene. Priča se da je ona najpre svima odsekla jezike, zatim ih je sekla ko-mad po komad, bacala komade tela u džakove i posle toga pobacala u more. Za sve to vreme uz nju je stajao jedan sluga, po imenu Evgenije, onaj isti koji je izvršio ono bezbožno delo nad Silverijem. A uskoro posle toga, po nagovoru svoje žene, Velizar je ubio i

Konstantina. Naime u to vreme se desio slučaj sa Presidijem i mačevima, kao što sam izložio u prethodnoj knjizi. Mada je ovaj čovek trebalo da bude oslobođen, Antonina nije popustila sve dok ga nije kaznila zbog one primedbe koju sam maločas pomenuo. Zbog svega toga Velizar je postao veoma omrznut i kod cara i kod svih uglednih Romeja.Tako je, dakle, tekla ta stvar. Ali Teodosije je izjavio da neće moći da dođe u Italiju, gde su u to vreme boravili Velizar i Antonina, ako Fotije ne bude uklonjen. Fotije je, naime, bio takav da nije podnosio ako neko drugi ima više uticaja na nekoga nego on sam. U slučajuTeodosija i njegovih drugova Fotije je slučajno imao razloga da bude ozlojeđen, jer o njemu, mada je bio njihov sin, uopšte nije vođeno nimalo računa, dok je Teodosije uživao veliku vlast i sticao ncizmerno bogatstvo. Priča se da je u Kartagini i u Raveni opljačako sto centenarija iz dve palate, pošto je njima upravljao bez pomoćnika i s punomoćjem. Kad je, dakle, Antonina čula za Teodosije- vu odluku, ona nije prestajala da plete zamke oko mladog Folija. Gonila ga je i postavljala mu zasede s namerom da ga ubije, sve dok nije postigla da otputuje odande i da krene 11 Vizant, pošto više nije mogao da se odupire njenim spletkama. Tako Teodosije dode u Italiju k njoj. Tamo je u punoj meri uživala i pažnju svoga ljubavnika i glupost svoga supruga, a kasnije se s obojicom vratila u Carigrad. Tako se Teodosije uplašio, jer je bio svestan svoje krivice, i bio je na mukama. Mislio je, naime, da nipošto neće moći uspeti da ostane neotkriven, jer je video da žena više ne može da krije

svoju strast niti pak da je ispoljava u tajnosti, nego se, naprotiv, uopšte nije ni ljutila na prebacivanja da je zaista preljubnica i da je takvom nazivaju. Zato se još jednom vratio u Efes i primivši monaški postrig, kao što je bio običaj u takvim slučajevima, postao je monah, kako se oni već zovu. Ona je posle toga sasvim poludela: zamenila je haljine, u isto vreme zamenila je i način života u tugovanje, prolazila je odajama neprestano uzdišući, plačući i kukajući; čak i kad je njen muž bio negde u blizini, žalila se kako je veliko dobro izgubila u svom životu, kako joj je Teodosije bio veran, kako je divan, kako mio i kako energičan. Najzad je čak i svoga muža uvukla u ovu kuknjavu i naterala ga da sedi pored nje. I tako je ovaj jadnik pla-kao i dozivao voljenog Teodosija. A kasnije je zaista pošao caru i moleći ga nagovorio i njega i caricu da pošalje po Teodosija, jer je i sada i ubuduće neophodan njegovom dvoru. Ali je Teodosije odbio da ode iz Efesa, po- navaljujući da je čvrsto rešen da se pridržava monaškog života i običaja što je moguće duže. Međutim, to mu je bio samo izgovor jer mu je namera bila da smesta, čim Velizar otputuje iz Carigrada, krišom dođe Antonini. A to se i dogodilo.Velizar je bio iznenada poslat da sa Fotijem krene u rat protiv Flozroja, dok je Antonina ostala u Carigradu, na što ranije nije bila navikla. Jer ona je uvek udešavala da svuda putuje zajedno s mužem, bojeći se da bi on, ako ostane sam, mogao da se osvesti i da ne vodeći računa o njenim mađijama, stekne pravo mišljenje o njoj. A da bi Teodosije ponovo imao pristupa njoj, po- starala se da ukloni Fotija s puta. Ona, dakle, nagovori neke ljude iz Velizareve pratnje da ga stalno muče i

napadaju i da ga ni u jednoj prilici ne poštede od toga. Ona, opet, sa svoje strane, takoreći svakoga dana, pisala je i neprestano ga klevetala i pokretala sve što je mogla protiv toga mladića. Tako je i mladić bio primoran da se posluži klevetama protiv majke, i kad je neka osoba došla iz Carigrada i javila da se Teodosije krišom nalazi kod Antonine, on ovoga odvede pravo pred Velizara i naredi mu da ispriča sve što zna. Kad Velizar ču ovu priču, pobesne, pade Fotiju pred noge i zatraži od njega da osveti svoga oca, koji pati od onih ljudi od kojih bi se to najmanje moglo očekivati. „Sine moj najmiliji“, govorio je, „ti znaš ko je bio tvoj otac. Jer, dok si ti još bio na majčinim grudima, on je završio svoj život i ostavio te, a ti nisi iskoristio nijedan đeo njegovog imetka; on nije bio suviše srećan kad je reč o posedu. Ali tebe sam ja odgojio, mada sam ti samo očuh, i sada si u godinama kad ti je dužnost da me braniš svim silama kad trpim nepravdu. Ti si postigao čin konzula i stekao si toliko bogatstvo, sine moj, da s punim pravom mogu biti nazvan, a po pravu bih i bio, i tvoj otac i majka, i tvoja porodica. Jer, ljudi su ne samo krvlju, nego i delima naučili da utvrđuju svoju Ijubav jedni prema drugima. Došlo jc, dakle, vreme za tebe da ne stojiš uza me i da, uz propast moje kuće, posmatraš kako sam lišen rako velikog imanja i kako tvoja majka na sebe navlači toliku sramotu u očima svih ljudi. Ne zaboravi da gresi žena ne padaju samo na njihove muževe, nego još mnogo više nanose sramotu deci; uglavnom će njihova sudbina biti da na sebi nose izvestan glas o tome da liče na svoje majke po svom karakteru. Treba ovako da gledaš i razmišljaš o svemu, da ja svoju ženu volim

iznad svega, i ako mi pođe za rukom da se osvetim onome koji uništava moju kuću, ja joj neću ništa nažao učiniti. Ali, dokle god Teodosije živi, ja ne bih mogao da joj oprostim optužbu protiv nje.“Čuvši sve ovo, Fotije reče da će mu u svemu po- moći, ali primeti da se plaši da će zbog toga imati neprilika, jer se nipošto nije mogao pouzdati u nestalan sud Velizarov u vezi s njegovom ženom; mnogo štošta, a naročito sudbina Makedonije, uznemiravalo ga je. Zato su se oba čoveka zaklela svim mogućim zakletvama koje su hrišćanima najsvetije i koje se tako i zovu, da nikad neće jedan drugoga izdati, čak i ako se nad njima nadvije opasnost koja im preti uništenjem. Zato im zasad nije izgledalo zgodno da nešto preduzmu, već kad Antonina bude stigla iz Carigrada, i kad Teodosije bude pošao u Efcs, u tom trenutku Fotije treba da stigne u Flfss i da stavi ruku na Teođosija i na njegov imetak. Upravo tada, kad su pripremali ratni pohod protiv Persije s celokupnom vojskom, slučajno je spor oko Jovana Kapadokij- skog izbio u Carigradu, kao što sam to ranije izneo u svojim pripovedanjima. Ali u onoj drugoj priči ja sam prešao preko jedne stvari, iz straha da je Antonina varala i Jovana i njegovu ćerku, uveravajući ih bezbrojnim zakletvama, od kojh kod hrišćana ništa nije strasnije, da nema nikakvih izdajničkih namera prema njima. Pošto je dakle ovo obavila i osetila mnogo veće poverenje u cari- čino prijateljstvo, ona posla Teodosija u Efes, a sama krenu na istok ne sumnjajući i ne predviđajući nikakvu smetnju. I baš kad je Vclizar zauzeo tvrđavu Sisavranon, javi mu neko da je Antonina na putu k njemu. Na to on, ne vodeći računa ni o čemu drugom,

povuče vojsku natrag. 1 tako se dogodilo, kao što sam već ranije ispričao, da se u logoru desilo nešto drugo što ga je nateralo da se vrati. I to ga je zaista još mnogo brže navelo na to da donese odluku. Ali, kao što rekoh na početku ove knjige, meni je u to vreme izgledalo opasno da iznesem razloga za sve što se zbilo. Posledica ovog Velizarevog postupka bila je da su ga Romeji optužili da je navažnije državne interese žrtvovao interesima svoje sopstvene porodice. Naime, na početku ga je na to primoravalo loše ponašanje njegove žene tako da nije bio nimalo voljan da krene u jednu zemlju tako udaljenu od romejske teritorije, da bi se mogao, čim je saznao da je žena stigla iz Carigrada, vratiti nazad, uhvatiti je i smesta kazniti. To je bio razlog što je naredio Aretu i njegovim ljudima da pređu reku Tigar, i oni su krenuli kući, ne obavivši ništa što bi bilo vredno pomena, dok se on sam postarao za to da ne bude udaljen od romejske granice nijedan dan hoda. Od tvrđave Sisavranona, ako se ide putem prema Nisibisu, put je zaista duži od jednog dana za neopterećenog prtljagom, od romejske granice, ali s druge strane rastojanje iznosi samo polovinu toga. Pa ipak, da je bio voljan da pređe reku Tigar sa celokupnoin svojom vojskom, mislim da je mogao opljačkati čitavu asirsku zemlju i da je mogao stići do grada Ktesifona, a da pri tom uopšte ne naiđe ni na kakav otpor. Time bi oslobodio i zarobljenike iz Antio- hije i sve ostale Romeje koji su slučajno bili tamo, pre nego šro bi se vratili u svoje rodno mesto. Osim toga, on je bio glavni krivac što se Hozroje vratio iz Kolhide kući, i to u priličnoj bezbednosti. Sta sc na ovaj način dogodilo, ispričaću odmah.

Kad je Hozroje, sin Kabadov, upao u zemlju Kol- hidu i obavio sve ono što sam ranije bio izneo, i zauzeo Petru, desilo se da su mnogi ljudi iz armije Međana stradali ili u borbi, ili zbog teškog prirodnog položaja zemlje. Jer, kao što sam već rekao, Lazika je zemlja s lošim putevima, puna provalija i strmina. Pored toga, pojavila se i kuga u vojsci i odnela veći dco vojnika; mnogi vojnici su takođe našli smrt zbog nemaštine i oskudice u potrebnim stvarima. U tom trenutku su neki ljudi iz Persije, koji su tuda prolazili, javili da je Velizar pobedio Nabe- desa u bici blizu grada Nisibisa i da kreće dalje, da je posle opsade zauzeo tvrđavu Sisavranon, uhvatio Bleshama i zarobio osam stotina persijskih konjanika. Dalje, da je poslao još jednu romejsku vojsku pod komandom Areta, vođe Saracena, i da je ova vojska prešla reku Tigar i opustošila čitavu tu zemlju, koja pre toga nikada nije bila opljačkana. Desilo se takode da je Hozroje poslao i jednu vojsku Huna protiv Jermena, koji su bili romejski podanici, kako zbog posla s ovom snagom Romeji ne bi primetili šta se dešava u Laziki. Drugi vesnici su javiii da su se ovi varvari sastali s Valerijanom i Romejima, da su se s njima sukobili, i pošto su bili u bici pobedeni, najvećim delom su uništeni. Kad su Persijanci to čuli, s jedne strane zbog nevolja koje su pretrpeli u Laziki, s druge strane zbog toga što su se plašili da bi mogli biti uništeni ako bi za vreme povlačenja naišli na kakvu neprijateljsku silu u klancima u krajevima obraslim gustim šumama, veoma se uplašiše i zabrinuše za sudbinu svojih žena, dece i rodne zemlje, pa su svi dotad lojalni i verni ljudi u međanskoj armiji počeli da napadaju i grde Hozroja

jer je, tobož, povredio sve zakletve i obaveze kojih se ljudi obično verno pridržavaju; da je za vremc primirja ve- rolomno napao jednu romejsku zemlju na koju nije imao nikakvo pravo i da je vredao državu, staru i poštovanja dostojnu, najpoštovaniju od svih država, koju svakako ne bi mogao savladati u ratu. I umalo da dođe do rata. Hozroje je bio potpuno zbunjen zbog ovog stanja stvari, ali je za ovu nesreću našao leka. Naime, on pred njima pročita jedno pismo koje je carica nedavno slučajno poslala Zaberganu. Pismo je glasilo ovako: „Kako zahvalna sam ti, Zabergane, jer verujem da si nam ostao veran, to ti već znaš, jer si nedavno bio kod nas. Ti bi postupio sasvim u skladu sa visokim mišljenjem koje imam o tebi kad bi nagovorio kralja Hozroja da prihvati miroljubivi stav prema našoj državi. U slučaju da ti tako učiniš, ja ti obećavam da ćeš od strane moga muža steći velike koristi, jer on bez moga saveta ne preduzima nikakve mere.“ I kad je Hozroje pročitao ovo pismo persijskim prvacima, on ih je grdio ako misle da država zaista postoji gde njome upravlja žena. Na taj način je uspeo da proveri hrabrost ovih ljudi. Ali je, i pored svega toga, odavde otišao u velikom strahu, jer je mislio da će im Velizar i njegova vojska preprečiti put. Međutim, nijedan neprijatelj se nije pojavio na putu, i on se radosno vratio u svoju zemlju.Kad je Velizar stigao u romejsku zemlju, zatekao je ženu koja je doputovala iz Carigrada. On ju je držao u nemilosti i pod stražom, i mada je više puta donosio odluku kako da je ubije, njegov se bes stišao, jer ga je, kako mi izgleda, svladavala neka vatrena ljubav. Ali priča se takođe da je ona svojim magijskim činima

uspela da ga podredi svojoj volji, te iu je odmah oslobodio. Sad Fotija brzo pošalju u Efes, i on povede sa sobom nekog evnuha, po imenu Kaligona, kao zarobljenika, koji je bio nekakav posrednik njegove ljubavnice. Ovaj mu, stavljen na muke, otrkije sve tajne tc žene. Ali je Teodosije o svemu tome unapred saznao pa je pobegao u crkvu Svetoga Jovana apostola koja je tamo najsvetija i veoma visoko cenjena. Andrcja, prvosveštenik u Efesu, primio je mito i predao čoveka Fotiju. U tome Teodora, zabrinuta za Antoninu, jer je čula sve što joj se dogodilo, pozove Velizara i nju da dođu u Carigrad. Kad Fotije to ču, pošalje Teodosija u Kilikiju, gde su se njegovi kopljanici i čuvari nalazili na zimovanju, a pratiocima naredi da toga u najvećoj tajnosti prebace, a kad stignu u Kilikiju, da nikome ne kažu gde se nalazi. A on sam, s Kaligonom i Teodosijevim novcem, jednom priličnom sumom, đođe u Carigrad. Carica se pred svim ljudima javno pokazala i izjavila da ona dobro zna kako krvave usluge treba nagraditi još većim i još bezbožnijim nagradama. Antonina je, naime, nedavno isplela zamke oko jednog Teodorinog neprijatelja, Kapadočanina, i izdala ga, dok je Teodora Antonini predala gomilu ljudi i uspela da budu pobijeni bez ikakve optužbe. Jer ona je najpre mučila neke bliske prijatelje Velizarove i Fotijeve, optužujući ih samo zbog toga što su bili prijatelji ove dvojice, pa je posle toga s njima postupila tako da se ni do dana današnjeg ne zna kakva je bila njihova sudbina; druge je kaznila izgnanstvom navodeći istu optužbu protiv njih. A jednog od onih koji su pošli s Fotijem u Efes, po imenu Teodosije, mada je postigao dostojanstvo

senatora, lišila je imanja i naterala ga da u jednoj podzemnoj prostoriji, potpuno mračnoj, stoji pored jasala, vezavši ga za njih nekim konopcem koji je bio tako kratak da je neprestano bio zategnut i da se nije mogao olabaviti. I tako je ovaj jadnik stajao neprestano uz jasle, tako je jeo i spavao i vršio sve ostale prirodne potrebe, i bilo je potrebno još samo da njače da bi potpuno ličio na magarca. Najmanje četiri meseca proveo je ovako, pa kada se razboleo od potištenosti i poludeo i tek potom su ga oslobodili tamnice. Ubrzo posle toga je umro. Velizara je protiv njegove volje naterala da se pomiri sa svojom ženom Antoninom. Posle toga je Fotija stavila na sve moguće muke kao roba; između ostalog, izložila ga je udarcima biča po leđima i ramenima i naredila mu da kaže gde se nalazi Teodosije i onaj posrednik. A ovaj je, mada je bio tako mučen, odlučio da se čvrsto drži svoje zakletve. Mada je bio bolešljiv i u ranijim godinama raspušten, ipak je redovno negovao svoje telo, jer nije nikad okusio ni razuzdanost, niti pak neku tešku nesreću. On, dakle, nije otkrio nijednu Velizarovu tajnu. Kasnije je, razume se, sve što je dotle bilo skriveno izbilo na videlo. Ona tamo nađe i Kaligona i predade ga Antonini, a Teodosija pozove u Carigrad. 1 čim je tamo stigao, sakrije ga u palati; sutradan pozove Antoninu i reče joj: „Draga moja patricijko, juče mi pade u ruke biser kakav nijedan čo- vek još nije video. A ako želiš, neću ti zavideti da ga vidiš, nego ću ti ga pokazati.“ Ova nije shvatila ništa o čemu se radi pa je usrdno molila da joj pokaže taj biser. I ona izvuče Teodosija iz jedne odaje, određene za evnuhe, i pokaza joj ga. Antonina je bila odmah

tako obuzeta radošću da je ostala bez reči, a zatim je priznala Teodori da joj je učinila veliku uslugu, nazivajući je i spasi- teljkom i dobročiniteljkom. Carica je Teodosija držala u palati, smatrala ga dostojnim raskoši i svih ostalih zadovoljstava, pa je čak zapretila da će ga vrlo brzo postaviti za romejskog vojskovođu. Ali ju je preduhitrila sudbina, jer se ovaj čovek razbole od dizenterije i ova ga odnese. Teodora je imala prostorije koje su bile skrivene, mračne i potpuno odvojene, gde se nije moglo znati ni kad je dan ni kad je noć. Tamo je zatvorila Fotija i držala ga je veoma dugo. Ali Fotije je imao sreću da odavde pobegne, ne jednom nego dvaput, i da se sakrije. Prvi put je pobegao u hram Bogorodičin, koji se u Vizantinaca (žitelja Carigrada) smatra najsvetijim, kako je stvarno i nazvan, i sedeo je pored svete trpeze kao čovek koji traži utočište. Ona ga je silom naterala da odande izađe i ponovo ga je zatvorila u tamnicu. Drugi put je dospeo do crkve Svete Sofije i odmah seo blizu same krstionice, koju hrišćani poštuju iznad svega. Ali ženi je pošlo za rukom da ga i sa toga mesta odvuče. Jer njoj nijedno nepovredivo mesto nikad nije bilo nepristupačno. Ona se nije osvrtala na to i da sveta mesta oskrnavi. Pored naroda, i hrišćanski sveštenici su zaplašeni stajali po strani i dozvoljavali joj sve to. I tako mu prođoše tri godine u ovom načinu života. Tada mu se u snu pojavi prorok Zaharija i uz zakletvu mu naredi, kažu, da pobegne, obećavajući mu da će mu pomoći u poduhvatu. Ovo priviđenje ga je uverilo, pa je ustao, pobegao i neotkriven stigao u Jerusa- lim. I mada su ga tražile desetine hiljada ljudi', ovoga mla-dića nije mogao niko videti, čak i kad bi prošao kraj

njega. Tu se ošišao i obukao monaško odelo kako to kažu. i tako mu je pošlo za rukom da izbegne Teodorinu osvetu.Ali Velizar je pogazio zakletvu i odlučio da nikako ne pomaže tom čoveku, mada je podnosio bezbrojne patnje, kao što je već ispričano. Zato je u svim svojim kasnijim poduhvatima, kao što i treba, video da mu je sam Bog neprijateljski raspoložen. Jer odmah posle toga, kad su ga poslali u pohod protiv Međana i Hozroja, koji su po treći put vršili napad na romejsku zemlju, bio je kriv za kukavičluk. Pa ipak je izgledalo da je uradio nešto vredno pomena u tome što je otklonio rat odande.' Prokopije ovde i na još nekim mestima u Tajnoj istoriji koristi termin mirijada (= 10 000), ali tu brojku ne bi trebalo shvatiti bukvalno već više metaforički.Ali kad je Hozroje prešao reku Tigar, zauzeo bogato naseljeni grad Kalinik, koji niko nije branio, i kad je zarobio mnoge mirijade Romeja, a Velizar nije smatrao da neprijatelja treba goniti, stekao je glas da je na tom mestu ostao iz dva razloga: ili zato što je namerno loše postupio, ili zato što je bio kukavica.U to vreme otprilike dogodi mu se i ovo. Naime, kao što sam već u ranijim pripovedanjima2 izneo, u Carigradu je medu stanovnicima besnela kuga. I desilo se da se i car Justinijan vrlo teško razboleo, tako da jc bilo javljeno čak i da je umro. O tome se prepričavalo svuda, pa je glas o tome stigao i do romejske vojske. Tamo su neki od komandanta počeli da govore kako nikako neće dozvoliti da Romeji postave nekog drugog cara u Carigradu. Ali nešto kasnije dogodi se da se car oporavi, te komandanti romejske vojske počeše jedni

druge da kle- vetaju. Generali Petar i Jovan, koga nazivaju i Prožđrljiv- cem, izjaviše da su Velizar i Vuzes govorili ono što sam upravo spomenuo. Carica Teodora tad izjavi da su ljudi ovo govorili protiv nje, i žestoko se naljuti. Pozvala je, dakle, smesta sve u Carigradu i naredila istragu. Vuzesa neočekivano pozva u žensku odaju kao da ima nešto veoma važno da mu saopšti. U palati su postojale neke podzemne odaje, sigurne, pravi lavirint, tako da su ličile na Tartar, i tamo je obično držala zatvorene one ljude koji su je uvredili. I tako Vuzesa baciše u ovu provaliju, i tamo je taj čovek, rodom iz porodice konzula, ostao, i više se za njega ništa nije znalo. Jer, sedeći tamo u mraku, on nije mogao da razlikuje da li je dan ili noć, i nije ni s kim mogao da se sastane. Čovek koji mu je svakoga dana ubacivao hranu, viđao ga je kao što se sastaje zver saIstorija ratova, II 22, 23.drugom zveri, neme jedna kao i druga, i svi su ljudi smesta pomislili da je umro, ali se niko nije usuđivao ni da ga pomcne. Dve godine i četiri meseca kasnije carica se smilovala i oslobodila ga. A on je svima izgledao kao da je ponovo oživeo. Ali je taj čovek od toga vremena patio od slabog vida, a i čitavo njegovo telo bilo je bolesno.Eto, to se dogodilo Vuzesu. A Velizara je car, mada mu nije dokazano ništa od optužbe, na navaljivanje carice oslobodio dužnosti vrhovnog zapovednika koju je zauzimao, i na njegovo mesto za komandanta Istoka postavio je Martina i naredio mu da kopljanike i stražare Velizarove i sve njegove sluge koji su bili ugledni ljudi u ratu, rasporedi u izvesne zapovednike i

evnuhe u carskoj palati. Ovi su, dakle, bacili kocku za njih i podelili ih među sobom, i oružje i sve onako kako je to kome pripalo. Mnogima od onih koji su ranije bili njegovi prijatelji ili su na neki način ranije kod njega služili zabranio je da Velizara posećuju. A on, Velizar privatni građanin u Carigradu, šetao je okolo - jedan neverovatan prizor - gotovo potpuno sam, uvek zamišljen i tmuran, plašeći se nasilne smrti. A kad je carica saznala da on ima mnogo novca na Istoku, poslala je jednog od dvorskih evnuha i dobila sve natrag. Antonina, s druge strane, kao što sam već rekao, svađala se sa svojim mužem, ali je bila najdraža i najmilija caričina prijateljica, jer je videla da je naposletku udeslila da propadne Jovan iz Kapadokije. Tako carica, u želji da Antonini -izrazi svoju naklonost, nije propuštala ništa da pokaže kako se uspešno zanimala za njenoga muža: da ga je sačuvala od velikih neprilika i da je uspela u tome da ne samo što će je pomiriti sa nesrećnim čovekom, nego kao da će ga i spasti kao da je ratni zarobljenik čiji mu je život ona spasla. A to se dogodilo ovako. Jednom je prilikom Velizar rano ujutru došao na dvor, u pratnji, kao što mu je bio običaj.s nekoliko vernih sledbenika. Kad je video da car i carica nisu dobro raspoloženi prema njemu i pošto su ga prosti i niski ljudi napadali, on je krenuo svojoj kući kasno uvcče, okrećući se često putem i gledajući na sve strane, strahujući od mogućeg napadača. I u takvom stanju zaplašenosti on se pope u svoju sobu i sede na krevet, sam, ne razmišljajući ni o čemu pametnom, i ne sećajući se da je ikada bio čovek. Neprestano se znojio, mučila ga je nesvestica, dahćući

snažno u bespomoćnom strahu, mučen ropskom neizvesnošću i brigama. To su bile misli kukavice, sasvim nedostojne jednog muškarca. Za to vreme Anto- nina, pretvarajući se kao da ne zna šta se dešava ili da očekuje ma šta što će se dogoditi, šetala se neprestano gore- -dole, izigravajući kao da je boli stomak; oni su naime još uvek sumnjičili jedno drugo. U međuvremenu je sa dvora stigao neki čovek, po imenu Kvadrat, pošto je sunce već bilo zašlo; prošao je kroz dvorišna vrata i iznenada se zaustavio pred vratima što vode u muško odeljenje, tvrdeći da ga je tamo poslala carica. Kad je Velizar to čuo, povukao je i ruke i noge na krevet i legao nauznak, potpuno spreman na to da će ga ubiti. Tako ga je sasvim ostavilo osećanje da je muškarac. Kvadrat još nije ni došao kod njega, kad mu je pokazao caričino pismo. Pismo je glasilo ovako: „Poznato ti je, dragi prijatelju, šta si nam pričinio. Ali ja, koja sam veoma obavezna tvojoj ženi, odlučih da ti sve to oprostim što te tereti, poklanjajući joj tvoj život. Ubuduće, dakle, možeš imati hrabrosti i poverenja što se tiče tvoga života i tvoga imanja; a kakav ćeš biti prema njoj, to ćemo znati po tvojim postupcima.“ Pošto je ovo pročitao Velizar je bio van sebe od radosti, i želeći da u isto vreme iskaže svoje osećanje, on odmah ustade i pade ničice pred ženine noge. Obgrli joj noge obema rukama, i prelazeći neprestano jezikom s jedne pete na drugu, nazivao je uzrokom svoga spasenja i života i obećao joj da će odsad biti njen verni rob, a ne muž. Od njegovog imanja carica je dala trideset centenarija caru, a ostatak je vratila Velizaru.To su, dakle, bili događaji 11 vezi sa Velizarom, voj-

skovođom, čovekom kome je nešto ranije sudbina predala u ruke Gelimera i Vitiga, kao ratne zarobljenike. Ali, još od davnina bogatstvo ovoga čoveka je bilo trn u oku Justinijanu i Teodori, jer je bilo preterano i dostojno jednog carskog dvora. Oni su tvrdili da je na nekom tajnom mestu sakrio veći deo državnog blaga koje je pripadalo Gelimeru i Vitigu, i da je samo mali i sasvim neznatan deo roga blaga predao caru. Ali pošto su pretresli i pro- ceniii napore ovoga čoveka i klevete koje su dolazile sa strane, i pošto u isto vreme nisu mogli da nešto preduzmu na osnovu bilo kakvog zadovoljavajućeg izgovora, oni su mirovali. Ali upravo tada je carica, koja ga je zatekla uplašenog i u stanju krajnjeg kukavičluka, jednim jedinim postupkom uspela u tome da postane gos-podarica njegovog celokupnog imanja. Jer oni su ušlu u srođničke veze sklapanjem braka: Velizarova jedinica, Joanina, bila je verena za caričinog unuka Anastasija. Velizar je sad zatražio da mu vrate komandu, i pošto je bio određen za generala na Istoku, trebalo je ponovo da povede romejsku vojsku protiv Mcđana i Hozroja. Ali Antonina to nikako nije dopuštala. Tvrdila je da ju jc on uvredio upravo u ovim oblastima koje više nikad ne želi da vidi.Iz ovog razloga Velizar je postao zapovednik carskih konjanika i bio po drugi put poslat u Italiju, pošto je, kako kažu, caru obećao da za sve vreme rata nikad neće od njega zatražiti novca, nego da će sam nabaviti celokupnu opremu potrebnu za vojsku sopstvenim sredstvima. Sad su opet svi sumnjali da je Velizar, pošto je u vezi sa svojom ženom sredio sve prilike onako kao što sam opisao i caru dao ovo obećanje,

kako sam ovde izneo, u vezi s ratom, sve to uradio u želji da se povuče iz javnog života u Carigradu; mislili su da će odmah, čim iziđe van gradskih zidina, dohvatiti oružje i doneti plemenitu i odvažnu odluku da kazni svoju ženu i sve ostale koji su mu naneli toliko nevolja. Ali on je prešao preko svega što se dogodilo, zaboravio je sve, i zakletve koje je bio dao Fotiju i ostalim rođacima, pa je nemuški pošao za ženom, jer je bio neverovatno obuzet ljubavlju prema njoj, mada joj je tada bilo već šezdeset godina. No, kad je stigao u Italiju, stvari su počele da se razvijaju loše po njega, jer je i sam Bog bio protiv njega. Pre svega, plano vi ovoga komandanta protiv Teodota i Vitiga u datim okolnostima, mada je izgledalo da su loše podešeni prema zbivanjima, uglavnog su imali srećan završetak. Međutim, kasnije, mada je uživao glas da je svoje planove najbolje načinio, zbog iskustva koje je stekao u vođenju ratnih poslova, njegove nesreće su se pripisivale njegovoj gluposti. Tako je jasno da ljudskim poslovima ne upravlja ljudska mudrost, nego božja sila, mada su ljudi skloni da to nazivaju sudbinom, budući da ne znaju zašto se događaji menjaju onako i na onaj način na koji im postaju jasni. Jer sve ono što izgleda bezumno i neuračunljivo rado se naziva sudbinom. Ali o tome neka svako razmišlja onako kako mu je drago.Velizar je u Italiju došao po drugi put, ali se odande vratio na najsramniji način. Naime, za vreme od pet godina, kao što sam u prethodnim knjigama ispričao, nije ni na jednom mestu uspeo da se iskrca osim tamo gde se nalazilo neko utvrđenje, nego je za sve ovo vreme neprestano plovio i posećivao jednu luku za

drugom. I To- tila je prosto besneo da ga uhvati izvan nekih gradskih zidina, ali u tome nije uspevao, jer je i njega samoga i celokupnu romejsku vojsku obuzimao velik strah. Tako on nije povratio ni ono što je ranije izgubio, nego je, uz sve to, izgubio i Rim i, takoreći, sve ostalo. Za to vreme je postao pohlepan na novac više no ostali ljudi, brinuo se kako da se dočepa sramne dobiti, jer od cara ništa nije bio dobio; bezobzirno je pljačkao gotovo sve Itale koji su živeli oko Ravene i na Siciliji, i sve ostale kojih se mogao dočepati, govoreći da će mu platiti račun za svoja dela u ranijem životu. Tako je čak i Herodijana gonio i od njega tražio novac, preteći mu na sve moguće načine. Ovaj se na takve postupke naljutio, pa se odvojio od romejske vojske i odmah sa svojima i sa Spolitionom predao se Totili i Gotima. A kako je došlo do toga da se posvađaju on i Vitalijanov nećak Jovan - a to je bio događaj koji je romejskoj stvari naneo najviše štete - ja ću odmah sada ispričati.Carica je u tolikoj ineri tnrzela Germana - a ovaj je njenu mržnju svima učinio potpuno jasnom - da se niko nije usudio da se oženi iz njegove porodice, mada je bio carev nećak i mada su njegovi sinovi ostali neoženjeni sve do svog zrelog doba. Njegova ćerka Justina je već napunila osamnaest godina, ali je još uvek bila neu- data. Zbog toga, kad je Jovan stigao od Velizara u Carigrad u nekoj misiji, German je bio prmoran da počne pregovore s njim u vezi sa brakom, premda je Jovan po položaju bio mnogo niži od njega. Plan se svideo obojici, pa su odlučili da se povežu najstrašnijim zakletvama da će svim silama nastojati da tu vezu ostvare jer nisu imali mnogo poverenja

jedan u drugoga: jedan zato što je shvatao da traži nešto iznad svoga položaja, a drugi zato što mu je zet bio veoma potreban. Međutim, carica je bila izvan sebe, koristila je svaku mogućnost i nije čak ni oklevala da izvrši pritisak na njih kako bi sprečila pregovore. Ali, pošto nije mogla da ubedi ni jednog ni drugog, mada je pokušavala i da ih zastraši, zapretila je otvoreno da će ubiti Jovana. I, naravno, kad je Jovan bio poslat uItaliju, nije se uopšte ni usudio da se sastane sa Veliza- rom, jer se plašio Antoninine zavere, sve dok se Antonina nije vratila natrag u Carigrad. Jer da je carica ovoj poručila da ga ubije, to jc svako s pravom mogao da posumnja, i, ocenjujući Antoninin karakter, znao je vrlo dobro što je u stvari i bilo, da Velizar svojoj ženi u svemu popušta, pa se veoma uplašio i sve to ga je veoma uznemiravalo. To stanje je naravno veoma uzdrmalo položaj Romeja koji su još pre ovih dogadaja stajali na jednoj nozi, o oborilo ih na zemlju.Tako je, dakle, tekao za Velizara rat sa Gotima. Najzad je (Velizar) u očajanju zatražio od cara da mu dozvoli da se što pre povuče odande/ A kad je video da je car prihvatio njegovu molbu, vratio se smesta kući, sre- ćan što je mogao da kaže zbogom i romejskoj vojsci i Italima; ostavio je veći deo uporišta neprijatelju i grad Peruziju u najstrašnijoj opsadi; taj grad je, dok je on još bio na putu, bio zauzet na juriš i proživeo je sva moguća stradanja, kao što sam već ranije ispričalo.'1 Ali se dogodilo i to da se na njegovu kuću sručila nesreća.Carica Teodora je navaljivala da se privede kraju veridba Velizarove kćeri s njenim unukom i

neprestano je pisala i dosađivala roditeljima te devojke. Ovi su, međutim, pokušavali da izbegnu predloženu vezu, pa su pokušavali da sklapanje braka odlože dok sami ne dođu. Kad ih je carica pozvala u Carigrad, oni su se izgovarali da zasad ne mogu ostaviti Italiju. Ali carica je žudela za tim da njen unuk postane gospodar Velizarovog imanja, jer je znala da će đevojka biti naslednica, pošto Velizar nije imao druge dece. Ona nije imala nimalo poverenja uAntoninine namere, i plašed se da posle njene smrti An- tonina neće ostati verna njenoj kući, mada joj je carica bila tako odana u vreme najveće nevolje, i da će ovaj sporazum raskinuti, ona je izvršila jedno teško i bezbožno delo. Naterala je, naime, dečaka da sa devojkom živi mimo svakog zakona. Pričaju da ju je potajno zaista primorala da mu se poda protiv svoje volje, i pošto je devojka sada bila osramoćena, carica je udesila venčanje, tako da car ne bi više mogao da spreči njene lukave igre. Kad je sve to bilo svršeno, Anastasije i devojka su se strasno zavo- leli, i u tome je prošlo oko osam meseci. A kad se Anto- nina posle caričine smrti (548. godine) vratila u Carigrad,' namerno je zaboravila sva dobročinstva koja joj je carica ranije bila ukazivala, i nimalo ne vodeći računa o tome da će ćerkin prethodni život, ako sad počne da živi s nekim drugim čovekom, biti smatran životom jedne prostitutke, ona je odbacila vezu s Teodorinim unukom i naterala mladu ženu da protiv svoje volje ostavi voljenog čoveka. Tim svojim postupkom ona je kod svih ljudi stekla glas ncblagodarnosti. A kad je stigao i njen muž, njoj nije bilo nimalo teško da ga nagovori da bude na njenoj strani u ovom bezbožnom

postupku. 1 tako se u potpunosti pokazao pravi karakter ovoga čoveka. Mada se ranije bio zakleo Fotiju i nekim svojim rođacima i mada je ovu svoju zakletvu u potpunosti odbacio, njemu su svi ljudi oprostili, jer su sumnjali da razlog njegovom neverstvu nije bila vlast njegove žene, nego u prvom redu strah od carice same. Ali kad posle Teodorine smrti,5 koju sam pomenuo, nije ni Fotiju niti nekom drugom od njegovih rođaka pokazivao nikakvu pažnju, nego su svi ljudi uvideli da je ona gospodarica nad njim, a da je posrednik Kaligon njegov gazda, svi su ga ljudi naposletku odbacili, rugali mu se i ismejavali ga, sramoteći ga kao čoveka ludog i glupog. Ovako su otprilike, da kažemo bez prikrivanja, izgledali gresi koje je Velizar počinio.Nedela koja je u Libiji izvršio Vakhov sin Sergije dovoljno sam opisao na određenom mestu. Ovaj čovek je zaista postao glavni krivac za propast romejske uprave u tim krajevima, i zbog toga što je raskinuo zakletve dare Levatima na Jevanđelje, i što je naredio da se ubije osamdeset poslanika bez ikakvog opravdanja.8 Treba samo još ovo da dodam svome pričanju. Ovi ljudi nisu došli Sergiju s nekom zlom namerom, niti je pak Sergije imao ikakvog opravdanog podozrenja prema njima. Naprotiv, on je bio zakletvom obavezan, kad je ove ljude pozvao na gozbu i tamo ih na najsramniji način pobio. Zbog toga se dogodilo da su Solomon i romejska vojskasvi Libijci bili uništeni. Jer posle Solomonove smrti, onako kao što sam ispričao" nijedan komandant ili pak običan vojnik nije više smatrao potrebnim da se izlaže

5b Uporedi: Istorija ratova, VII 30, 40.

opasnostima rata. A najvažnije od svega, Jovan, sin Sisi- niolov, zbog svoga neprijateljstva prema Sergiju, odbio je da se bori10 dok u Libiju nije stigao Areovind. Sergije je, naime, bio mekušan i neratoboran čovek, a bio je veoma mlad i po knratkeru i po godinama, ali je njime vladala ne- umerena ljubomora, i zavist i hvalisavost, prema svim ljudima, i bio je raskalašan i nadut od oholosti. A otkako je postao prosac ćerke Velizarove žene Antonine, carica nikako nije bila voljna da ga kazni ili da ga razreši dužno- sri, mada je videla da Libija potpuno propada, ona i car ostaviše Sergijevog brata Solomona nekažnjenog zbog Pegazijevog ubistva. O tome ću odmah ispričati sve.Kad je Pegazije otkupio Solomona" od Levata, i pošto su se varvari vratili svojim kućama, Solomon s Pega- zijem, koji ga je bio otkupom oslobodio, i nekoliko vojnika, krenuše u Kartaginu. Na tom putu Pegazije, pri- metivši da Solomon čini neke nepravde, podseti ovoga da treba da ima na umu da ga je nedavno sam Bog spasao iz ruku neprijatalja. Ovaj se razbesni, jer je verovao da mu Pegazije prebacuje što je bio u bici zarobljen, ubi Pegazija na licu mesta i tako plati čoveku za svoje oslobođenje. I kad je Solomon stigao u Carigrad, car ga oslobodi optužbe zbog ubistva i to zato što je ubio izdajnika romejske vlasti. Dao mu je, štaviše, i preporuku koja mu je u tom pogledu osiguravala potpunu bezbednost. Tako je Solomon izbegao kaznu, zatim je otišao na Istok da poseti svoju rodnu zemlju i porodicu kod kuće. Ali ga je na ovom putu zatekla kazna Božja i odnela sa ovoga sveta. To se, dakle, dogodilo u vezi sa Solomonom i Pegazijem.

A sada ću ispričati kakvi su to ljudi bili Justi- ni j a n i Teodora i način na koji su oni uništili romejsku državu. Kad je Lav u Carigradu držao neograničenu vlast, tri mlada seljaka, rodom Ilirci, po imenu Zimarh, Ditivist i Justin iz Vederijane, ljudi koji su se kod kuće neprestano borili protiv nemaštine i bede i svih nevolja koje ih prate, u želji da poprave svoj položaj, krenuše da se pridruže vojsci. I tako oni dodoše u Carigrad, idući sve s ogrtačima na ramenima, i kad stigoše na cilj, oni u tim krpama nisu imali ništa drugo do prepečenog hleba'6 Istorija ratova, IV 22, 14.koji su još kod kuće bili u njih zavili. Car ih je primio u vojsku odredivši da budu stražari na dvoru. Oni su, naime, bili veoma lepo razvijeni ljudi. Kasnije se Anasta- sije, koji je stupio na presto, upleo u rat protiv naroda Isavrijanaca koji su se s oružjem podigli protiv njega. Poslao je ogromnu vojsku protiv njih, pod zapovedništvom Jovana s nadimkom Grbavac. Taj Jovan baci Justina u tamnicu zbog nekakve uvrede i reši se da ga odstrani s ovoga sveta već sledećeg dana; to bi svakako i uradio da mu se u to vreme u snu nije pojavilo priviđenje i sprečilo u toj nameri. Naime, vojskovođa je izjavio đa mu je u snu došla neka osoba, neko stvorenje ogromnih udova koje je i u drugom pogledu bilo suviše moćno i silno da bi ličilo na čoveka. Ovo priviđenje je navaljivalo na njega da oslobodi zatvorenika koga je toga dana slučajno bio zatvorio. Kad se probudio iz sna, izjavio je da privi-đenju više nije poklanjao nikakvu pažnju. Međutim,

6 Istorija ratova, IV 21, 28.

Istorija ratova, IV 23, 32.

sle- deće noći pričinilo mu se ponovo da čuje reči koje je već ranije bio čuo. Pa i pored toga on nije bio voljan da izvrši dato naređenje. I po treći put se priviđenje pojavilo pred njim i zapretilo mu strašnom sudbinom, ako ne izvrši ono što mu je naređeno, i dodalo još to da će ubuduće, kad se naročito razbesni, imati potrebu za ovim čovekom i njegovom porodicom.tako se u to vreme dogodi da Justin na ovaj način bude oslobođen iz tamnice, i kako je vreme prolazilo, ovaj Justin je napredovao do velike vlasti. Car Anastasije ga, naime, postavi za zapovednika dvorske straže. I kad car umre, on sam, zbog vlasti koju je imao, dođe na presto kao naslednik. Tada je već bio star čovek, zreo za grob. Nije znao ni jedno slovo i bio je, kao što se kaže, analfabeta, nešto što se među Romejima ranije nikad nije dogodilo. Kod cara je bilo uobičajeno da na sve isprave koje sadrže njegova naređenja stavi svoja slova, a ovaj nije bio u stanju ni da sam izdaje naređenja, niti da razume ono što se radi. Ali čovek kome je pripala sudbina đa sedi uz njega kao njegov savetnik, po imenu Proklo, koji je obavljao dužnost kvestora, kako se to kaže, radio je sve sam nezavisno. Ali, da bi imali dokaz careve ruke, ljudi kojima je ovaj posao bio poveren, izmislili su sle- deće: Uzeli bi komad obrađenog drveta i urezali u njega neku vrstu kalupa od četiri slova koje na latinskom jeziku znače „pročitao sam“ (legi), zamočili pero u mastilo one boje kojom se carevi obično služe pri pisanju, i to stavili caru u ruku. Oni bi na dokument stavili ovaj komadić dveta koji sam spomenuo, uhvatili cara za ruku, stavili je u pokret, a pero u kalup od ova četiri slova, pratili je dalje prema linijama savijenim i urezanim u drvo, pa

onda odlazili, noseći sa sobom ovakvu vrstu carevog pisanja slova.Romeji su, dakle, imali ovakvog vladara u ličnosti Justinovoj. On je živeo sa ženom koja se zvala Lupikina. Bila je robinja, i varvarka, i naložnica čoveku koji ju je ranije bio kupio. I ona je s Justinom na kraju svoga života dobila i presto. Justin svojim podanicima nije mogao da učini niti neko dobro, niti da im nanese zlo. Bio je, naime, veoma prostosrdačan čovek. Nije umeo mnogo da priča: bio je prava seljačina. Njegov sestrić, koji je još uvek bio mlad, upravljao je celokupnom vladom i postao je za Romeje vinovnik nesreća o kakvima svet verovatno ranije nikada nije ni čuo. On je vrlo laka srca pristupao ubijanju nevinih ljudi i oduzimanju njihove imovine. Za njega nije ništa značilo što su mnoge desetine hiljada ljudi bivale uništene mada mu za to nisu dale nikakva povoda. Nije smatrao potrebnim da sačuva ono što je u državi bilo dobro uhodano, nego je uvek u svemu uvodio neke novotarije, da kažemo jednom rečju: taj čovek je bio najveći rušilac svega što je bilo dobro uspostavljeno. I kugu, koju sam opisao u svojim ranijim knjigama12, mada jc zavladala čitavim svetom, izbeglo je ne manje ljudi nego što je broj onih koje je odnela zato što ih bolest uopšte nije zahvatila. Međutim, od ovog čove- ka nijedno živo stvorenje čitave romejske države nije moglo pobeći; on nijedno jedino biće na svetu nije ostavio potpuno nedirnuto, kao što je to slučaj s drugom nesrećom koju je nebo poslalo na čitav ljudski rod. Naime neke je on poubijao bez ikakvog razloga, druge je opet ostavljao u bedi i činio ih još nesrećnijim nego što su bili oni koji su

umrli, tako da su ga preklinjali da ih oslobodi muka smrću, koja je milostivija. U nekim slučajevima je, naravno, uništavao i imanja i ljude. Ali pošto za njega ništa nije značilo da uništi samo Romejsko carstvo, on je uspeo da pokori i Libiju i Italiju samo iz toga razloga da bi mogao uništiti stanovnike tih zemalja zajedno sa onim drugima koji su ranije već bili pod njegovom vlašću. I, zaista, još nije bio ni deset dana na vlasti a već je ubio Aman- tija, upravnika carevih evnuha, zajedno s nekim drugima, bez ikakvog razloga, optužujući ga samo zato što je tobože rekao nekoliko nepromišljenih reči o Jovanu, prvo- svešteniku u gradu. Odmah je pozvao i Vitalijana, uzurpatora, kome je pre toga ponudio jemstvo za bezbednost, podelivši s njim hrišćanske sakramente. A malo kasnije, kad je pao u sumnju da ga je nešto uvredilo, on ga je u samoj palati, zajedno s njegovim prijateljima, ubio, bez ikakvog opravdanog razloga, ne pitajući da održi da- tu svečanu zakletvu, onako strašnu kao što je bila.Narod je od davnina bio podeljen na dve strane, kao što sam već opisao u svojim ranijim knjigama,1’ ion se sad pridružio jednoj od njih, zvanoj „Veneti“ (ili „plavi“)7, čiji je ranije bio oduševljeni pristalica, pa mu je tako pošlo za rukom da napravi pravi darmar 11 sva-kom pogledu: na taj način je romejsku državu naterao da padne na kolena.1' Ali nisu svi „plavi“ odlučili da se drže volje toga čoveka, nego samo oni koji su

7 O tome detaljnije u Isloriji ratova, II 11, 32. Njihova boja je bila plava pre svega u hipodromu.

Izraz znači ratnika, iznemoglog i bespomoćnog, a uzet je iz klasične poezije.

Uporedi Tajnu istoriju, glavu IX.

slučajno bili ratoborni. Pa čak i ovi su izgledali kao najumereniji ljudi na svetu"’ kad je zlo jačalo, i njihova nedela nisu zaostajala za njihovom slobodom da ih čine. Naravno, ni stranka „zelenih“ nije ostajala mirna, sli su i oni uvek imali posla sa zločinima ukoliko im je to bilo moguće, mada su stalno bili kažnjavani, jedan po jedan. Ali baš to ih je podsticalo da su postajali sve smeliji, jer ljudi kojima se čini nepravda, rado padaju u očajanje. Tako u to vreme, dok je neprestano dolivao ulje na vatru i javno podsticao „plave“, čitava romejska država je bila uzdr-mana do temelja kao da ju je zadesio zemljotres ili po-top, ili kao da je svaki grad bio zarobljen od neprijatelja. Jer u svemu je stvorena zbrka na svakom mestu i nigde ništa nije ostalo na svom mestu, nego su zakoni i državni poredak bili ispreturani zbrkom koja je nastala.Na prvom mestu pripadnici stranke su i doteriva- nje kose izmenili 11a neki sasvim novi način: nisu, naime, kosu uopšte šišali, kao što to rade ostali Romeji. Nisu uopšte brijali brkove ni bradu nego su želeli da im kosa uvek poraste vrlo dugačka, kao što je to uobičajeno u Persijanaca. Ali kosu na glavi su sekli napred sve do sle- poočnica, ostavljajući onaj deo pozadi da visi, i to u velikoj dužini, bez ikakvog ukusa, onako kao što to rade Masa- geti. Zato su i ovu modu nazvali „hunskom modom“.Što sc tiče odevanja, svi su želeli da budu obučeni u lepu odeču, oblačeći se u odela suviše fina za njihov stalež. Bilo im je, naime, omogućeno da sve što je potrebno nabavljaju kradom. I onaj deo hitona oko ruku oni su obavijali veoma tesno oko zgloba, dok se

odande pa preko ramena talasao u neverovatnoj širini. 1 čim bi podigli ruku, bilo kad su dovikivali u pozorištima ili hipodromima, ili na uobičajeni način navijali za pobedu pojedinaca, ovaj deo odeće bi stvarno leteo u vis i tako glu- pake gonio da uobraze i pretpostavljaju da njihova tela moraju biti tako divna i snažna da moraju biti pokrivana ovakvom odećom, ne uzimajući pri tom u obzir činjenicu da praznine i retko tkanom odelu pre pokazuju i ističu mršavost, nego čvrstinu njihovih tela. I njihovi ogrtači i pantalone, a naročito njihova obuća, prozvani su „hunskim“, kako po nazivu tako i po modi.Noću su gotovo svi javno nosili oružje, a danju dvosekle mačeve, krišom ispod ogrtača, uz sam bok. Skupljali su se u grupama čim bi se smrklo i vrebali bi imućnije ljude kako na čitavom trgu tako i u tesnim ulicama, otimajući žrtvama i odelo, i pojaseve, i zlatne bro- ševe i sve što su imali kod sebe. Smatrali su da opljačkane treba i ubiti da ne bi mogli nikome reći šta se dogodilo. Sve ovo je naročito ljutilo pristalice „plavih“, i to one koji nisu bili ratoborni, jer ni oni nisu bili potpuno otporni na to. Posledica svega toga je bilo to da su ljudi u većini nosili pojaseve i broševe od bronze i ogrtače ispod svoga ranga i dostojanstva, da ne bi zbog svoje Iju bavi prema lepim stvarima izgubili život, i još pre zalaska sunca oni bi se sklanjali u svoje kuće. Pošto se ovo zlo nastavljalo u nedogled, jer vlasti u gradu nisu preduzimale nikakve rnere protiv prestupnika, drskost ovih ljudi je sve više rasla. Naime, kad se zločinu daje puna podrška, on raste preko mere, jer ni oni zločini koji se kažnjavaju obično se ne mogu potpuno iskoieniti, pošto ljudi po samoj

prirodi nepromišljeno srljaju u porok.Eto, takve su bile prilike sa „plavima“. A od njihovih protivnika, pristalica „zelenih“, neki su prešli na njihovu stranu i želji da bez kazne mogu vršti zločine zajedno s njima, a drugi su, opet, pobegli i nestali u nekim stranim zemljama. Mnogi su bili uhvaćeni i ovde u gradu, gde su ih uništili njihovi protivnici ili ih je vlast kaznila smrću. U ovo društvo su nagrnuli mnogi mladi ljudi koji se ranije nikada nisu zanimali za takve stvari, a sada ih je privukla želja za vlašću i zgodna prilika da se odaju raspojasanosti i drskosti. Jer ne postoji nijedno prljavo delo koje bi imalo svoje ime kod ljudi, da ga u ovom vremenu nisu izvršili, a da je bilo kažnjeno. Pre svega su uništavali svoje protivnike, ali su s vremenom počeli da ubijaju i one koji ih uopšte ničim nisu uvredili. Mnoge su takođe pridobili podmićivanjem, pa su ih posle proglasili svojim ličnim neprijateljima i smesta ih ubijali, okrivlju- juću ih da su „zeleni“, mada 11 stvari nisu ni znali za „zelene“. To se više nije radilo u mraku ili tajno, nego u svako doba dana, 11a svakom mestu u gradu; zločini su vršeni, takoreći, pred očima najuglednijih ljudi. Zločinci nisu imali ni potrebe da prikrivaju svoje zločine, jer nikakav strah od kazne za njih nije postojao. Naprotiv, pojavila se među njima i neka vrsta takmičenja, pošto su javno izlagali svoju muški snagu, pri čemu su pokazivali kako jednim jedinim zamahom mogu ubiti nenaoružanog čoveka kojeg bi sreli na putu, tako, da se nijedan živi čovek više nije mogao nadati da će ostati živ u ovim opasnim prilikama svakodnevnog života. Svi su slutili da im sa svih strana preti smrt; u takvom strahu im nijedno mesto nije

izgledalo sigurno, niti je ijedna prilika pružala jcmstvo bezbednost: bilo kom čoveku. Ljudi su bili ubijani i u najsvetijim hramovima, čak i u vreme božje službe, bez ikakvog razloga, i više nikakva veza nije postojala ni kod prijatelja ni kod rođaka. Jer mnogi su ljudi bili ubijeni upravo zbog izdajstva svojih najbližih rođaka.Za počinjena nedela nije vršena nikakva istraga, ali su neočekivane patnje uvek predstojale i niko se nije usuđivao da ubijene osveti. Ni u jednom zakonu ili ugovoru nije bila ostavljena neka određena snaga na osnovu postojećeg reda, nego se sve redom pretvorilo u nasilje i nered, koji su sve više rasli, a vlast sama je ličila na tiraniju, ali ne na tiraniju koja je bila uspostavljena, već na onu koja se svakog dana menjala i koja je neprestano iznova počinjala. Odluke upravljača ličile su na odluke zaplašenih ljudi, čiji je duh bio u strahu od jednog jedinog čoveka. Oni, opet, koji su sudili nisu davali svoje glasove za ono što im je izgledalo pravilno i zakonito, nego prema tome kako je koja od spornih strana održavala prijateljske ili neprijateljske odnose sa strankama. Jer, kad bi neko od sudija prenebregao uputstva koja su ovi ljudi davali, smesta bi se nad njim nadvila smrtna kazna.Mnogi pozajmljivači novca bili su silom naterani da svojim dužnicima vrate priznanice a da nisu pri tome primili nijedan deo od svoga pozajmljenog novca, a mnogi su protiv svoje volje oslobodili svoje robove. Kažu da su izvesne žene bile prisiljavane od strane sopstvenih robova na dela koja su bila pritiv njihove volje. I sinovi ljudi visokih položaja, družeći se s ovakvim mladićima, primoravali su svoje očeve da mnogo štošta učine protiv svoje volje, a naročito da im

daju novac. I mnogi dečaci su protiv volje bili primorani na održavanje neprirodnog odnosa, i to uz znanje svojih očeva. Žene, koje su živele sa svojim muževima, doživljavale su isto takav postupak. Priča se da je jedna žena, obučena u skupocene haljine, odlazila s mužem u neko predgrade na suprotnoj strani grada; za vreme ovog polaska naišli su na neke „strankare“, koji su je silom otrgli od muža preteći joj i odveli je u svoj čamac. Kad je ušla s mladim ljudima u čamac, nije prestajala da bodri svoga muža da bude hrabar i da se ne boji da će joj se dogoditi neko zlo, jer neće dopustiti da se nad njom izvrši makakav zločin. 1 dok je njen muž još uvek sa velikim bolom gledao za njom ona se bacila u more i smesta potonula i oslobodila se nevaljalaca.Takvo je, dakle, bilo vladanje „strankara“ u to vreme u Carigradu. Ali sve to je građane manje žalostilo nego zločini koje je Justinijan počinio protiv države. Jer u slučaju žrtava koje su pretrpele najsvirepija mučenja od strane zločinaca, najveći deo nesreće koja dolazi usled političkih nereda ublažava se stalnim iščekivanjem kažnjavanja koje će izvršiti zakoni i vlast. U svojoj stalnoj nadi u budućnost, ljudi podnose svoje sadašnje nevolje lakše nego kad ih muči nasilje koje vrši vlast, u ime države. Oni, naravno, mnogo više tuguju nad svojom zlom sudbinom i bivaju neprestano bacani u očajanje jer znaju da ne mogu očekivati nikakvu kaznu. A Justinijan nije činio nepravdu samo time što je odbijao da zastupa pravdu zlostavljanih ljudi, nego što nikako nije odbijao da javno ostane zaštitnik „strankara“. Davao je velike sume novaca ovim mladićima, a mnoge od njih je

držao 11 svojoj blizini, neke je čak i postavio na vlast i smatrao ih dostojnim da postignu i ostala dostojanstva.To se, dakle, dešavalo i u Carigradu i 11 svakom drugom gradu. Jer, kao svaka druga bolest, zlo je počelo odande i proširilo se, na sve delove Romejskog carstva. Car, međutim, nije ni najmanje mario za sve to što se događa, jer, u stvari to nije ni znao, mada je bio u svako doba očevidac svega što se događalo na hipodromima. Bio je, naime, pretereno naivan i ličio je na glupog magarca, koji poslušno ide za čovekom koji ga vodi na uzdi, i uz to neprestano maše ušima. Justinijan je svojim postupcima bacao državu u veliki nered. Čim je ovaj čovek primio vlast od svoga ujaka, smesta je počeo da javne fondove rasipa bez ikakvog reda, pošto je postao njihov vlasnik i gospodar. Velike sume je potrošio na državne troškove u vezi sa Hunima, koji su neprestano dolazili kod njega. Zato je romejska zemlja bila izložena mnogobrojnim napadima. Jer kad ovi varvari jednom okusiše slast bogatstva Romeja, oni se više nisu ustručavali da krenu putem koji vodi tamo, u Carigrad.Smatrao je takođe potrebnim da mnogo novca baca na nekakve građevine duž morske obale, pokušavajući da zaustavi neprestane udare morskih talasa. On je pošao od obale gomilajući kamenje, rešen đa se nosi s morskim talasima, pokušavajući da se snagom svoga bogatstva takmiči sa snagom mora. Prikupio je privatnu svojinu svih Romeja na ćelom svetu optužujući jedne od njih za bilo kakav zločin, koji oni, naravno, nisu počinili, a druge je zaiudeo i prevario da su mu činili poklone. Mnogi, opet, koji su bili okrivljeni za neko ubistvo ili neke druge slične zločine

predavali su mu svoje celokupno imanje da bi tako izbegli kaznu za svoje zločine. Drugi, koji su polagali pravo na neka zemljišta prema svojim su- seđima, a ono im nije pripalo, pošto su videli đa nisu u stanju da pomoću arbitraže postignu presudu protiv svojih protivnika jer je zakon protiv njih, poklonili bi sporno imanje caru i tako se oslobodili posla, a za sebe jednim darom koji ih ništa nije koštao, stekli poznanstvo s ovim čovekom. Tako im je pošlo za rukom da na najnezakoni- tiji način postignu prednost pred zakonom ispred svojih protivnika.Mislim da je u redu ako opišem i kako je ovaj čovek izgledao. Telom nije bio ni visok ni preterano malog rasta, nego srednje visine, ne mršav nego dosta čvrsto nabijen. Imao je okruglo lice, ali nije bio ružan. Kad bi postio dva dana, njegovo lice je ostajalo rumeno. Ali da bih čitav njegov izgled jezgrovito opisao u nekoliko reci: bio je to čovek veoma sličan Domicijanu, Vespazijanovom sinu, zbog čijeg su lošeg karaktera Rimljani toliko od njega propatili da su - pošto su njegovo telo raskomadali na parčad - osetili da nisu zadovoljili svoj bes uperen protiv njega, nego su jednom odlukom senata rešili da čak ni ime toga vladara ne sme da se pojavi na dokumentima, niti da se sačuva bilo kakva njegova slika. Šta- više, i njegovo ime svuda na natpisima u Rimu, ili gde je ono slučajno bilo napisano, bilo je izbrisano, i to samo ovo ime između sviju ostalih, kao što svaki posmatrač može videti, i nijedna njegova statua ne može se videti nigde u čitavoj Rimskoj imperiji s izuzetkom jedne jedine bronzane statue, i to sa sledećeg uzroka: Domicijan je imao ženu plemenita roda, divnu u svakom pogledu, i

ona sama nikad nikome nije nanela nikakve nevolje, niti je pak odobravala nedela svoga muža. Zato je bila veoma omiljena i senat ju je pozvao i naredio joj da zatraži što god želi. A ona je zamolila samo to da sme uzeti Do- micijanovo telo i sahraniti ga i da joj bude dozvoljeno da mu podigne jednu statuu od bronze gde bude to htela. Senat joj jc to dozvolio. A žcua, u želji da budućim pokolenjima pokaže nečovečnost onih ljudi koji su joj muža raščerečjli, izmislila je sledeće: pokupila je Domicija- nove komade tela, sastavila ih što je mogla brižljivije i spojila jedan s drugim, te čitavo telo sašila. Zatim ga je pokazala vajarima i naredila im da bronzanom statuom predstave patnje njenoga muža. Umetnici odmah načiniše statuu. Žena ju je zatim uzela i podigla na putu koji vodi na Kapitol, s desne strane kad se ide sa Foruma. Statua prikazuje i Domicijanov lik i njegovo stradanje, sve do današnjeg dana1 . Čovek bi mogao naslutiti da sc u ovoj statui javno pokazuje Justinijanovo telo uopšte, a naročito njegovo lice i sve karakteristične crte njegovog lika.Takav je, dakle, bio Justinijan, ali njegov karakter ne bih mogao jasno prikazati. Jer ovaj čovek je bio i zlo-činac, naime, lako ga je bilo navesti na zločine. Takvog čoveka zovu i prevrtljivac.18 On nikad nije govorio istinu onima koje bi sreo, nego je sve radio i govorio s lukavim namerama i bez muke su ga mogli prevariti ako su to že- leli. U njemu se pojavila neka neobična mešavina gluposti i zlobe. 1 možda upravo ovo objašnjava neka izreka jednog od filozofa peripatetičara u staro doba - da sc, naime, u prirodi jednoga čoveka mogu naći najsuprotnije osobine, baš kao u pomešanim bojama. Pišem, naime, o onome o

čemu nisam mogao biti nadležan. Ovaj car je bio dvoličan i prepreden, sposoban da stvori mišljenje koje je hteo da podržava; mogao je lako pustiti suze, ali ne od radosti ili od muke, nego kako mu je bilo u datom trenutku potrebno. Uvek je lagao, ali temeljito, uvek je uz to davao svoj potpis i najstrašnije zakletve u cilju učvršćenja sporazuma, i to prema svojim podanicima. Ali on se udaljavao od sporazuma i od zakletve, baš kao što najbedniji robovi, koji su iz straha od predstojećih pretnji morali da priznaju i ona dela koja su pod zakletvom porekli. Bio je nesiguran prijatelj, nepomirljivi neprijatelj, vatren ljubitelj ubistava i novca, svađalica i veliki novotar. Lako je davao da ga zavode na stranputicu, ali nikakav savet nije mogao uticati na njega da bude pravičan; uvek je bio spreman da smisli i ostvari odvratna dela; smatrao je da je čak i slušanje o dobrim stvarima odvratno i neukusno.' Nijedna takva statua nije pronađena.Is Reč p.copor|i3T|c; je sastavljena od nćopo«; i f)i3o<; ima dakle značenje neke kombinacije između gluposti, ludila i nevaljalstva.Kako hi čovek mogao da bude pozvan da tačno opiše Ju- srinijanov karakter? Ove mane i još mnoge druge i veće imao je očigledno protiv ljudske prirode. Naprotiv, priroda kao da je od svih ostalih ljudi uklonila celokupno nevaljalstvo i usredsredila ga u duši tog čoveka! Pored ostalih mana, bio je i preterano sklon da veruje klevetama, ali je bio i veoma strog u kažnjavanju. Nikada nije donosio presudu posle podrobnog istraživanja, nego je saslušavao klevetnika i odmah donosio odluku i naređivao da se ona objavi. Bez ikakvog oklevanja izdavao je naređenja da se

gradovi zauzmu ili spale i da se čitavi narodi porobe, i to bez ikakvog razloga. I kad bi neko hteo da proceni sve nesreće koje su romejski narod zadesile u ranijim vremenima i da ih uporedi s nesrećama današnjih dana, čini mi se da bi utvrdio da je ovaj čovek izvršio veći pokolj ljudi nego što je to bio slučaj u svim ranijim vremenima. Bio je bez ikakvih obzira prema mirnom sticanju novca drugih ljudi jer se nikada nije pravdao, ili je pravdu iznosio kao zaklon za svoja nedela. Kad je hteo da prisvoji nešto što nije bilo njegovo, to je činio pod plaštom pravde. A kad mu je novac dospeo u ruke, bio je savršeno spreman da pokaže svoj prezir prema njemu i da ga baci varvarima bez ikakvog računa i razuma, kao najveća raspikuća. I da kažemo jednom rečju: niti je on sam imao novca, niti je pak dozvoljavao drugima da ga imaju: kao da njime nije ovladao tvrdičluk, nego da je bio pun zavisti prema onima koji su novca imali u izobilju. Tako je on, dakle, vrlo brzo lišio romejsku zemlju bogatstva i postao je vinovnik siromaštva za sve.Ovakve su bile otprilike crte Justinijanova karaktera, ukoliko je moguće da to kažemo. Oženio se ženom o kojoj ću sad da iznesem podatke. Pošto se udala za ovoga čoveka, preokrenula je romejsku državu iz os-nova. Nekada je u Carigradu živeo neki Akakije, čuvar životinja koje su upotrebljavane u cirkusu, pristalica „zelenih11. Zvali su ga „čuvarom medveda“. Taj čovek je umro prirodnom smrću za vremc vlade Anastasija. Ostavio je tri ženska dcteta - Komitu, Teodoru i Anastasiju; najstarija još nije imala ni sedam godina. Žena je zapala u krajnju bedu i udala se za drugog čoveka, koji je treba

lo kasnije da joj pomaže i u kućanstvu i u poslovima njenog prvog muža. Ali majstor igre „zelenih“, po imenu Asterije, bio je podmićen od nekog drugog čoveka da te ljude ukloni sa ove dužnosti i da bez ikakve muke uvede u posao ovoga čoveka koji mu je dao novac. Naime, majstori igre mogli su da to rešavaju slobodno onako kako su hteli. I kad je žena videla narod koji se bio skupio u cirkusu, stavila je devojkama vence na glave i u ruke, i postavila ih tamo da sede kao da mole milost. „Zeleni“ nikako nisu bili voljni da prihvate molbu, pa su im „plavi“ dodelili ovo počasno mesto, pošto je i čuvar medveda nedavno bio umro. Kad su obe devojčice porasle, njihova majka ih je odmah smestila na pozornicu, doduše, ne sve u isto vreme, nego kako je koja sazrevala za taj poziv. Prva od njih, Komito, već je među svojim drugaricama heterama zablještala. A Teodora, druga po redu, ogrnuta u haljinicu kakva priliči robinji, pratila bi je svuda, obavljajući razne poslove, i uvek je na ramenima nosila stoličicu na kojoj je njena sestra obično sedela na skupovima. Dok još nije bila sazrela, Teodora nikako nije mogla da spava s muškarcima, odnosno da ima polni odnos kao žena. Ali se ona upuštala s propalicama u neku vrstu muških nemoralnih odnosa, i to s robovima koji su pratili svoje gospodare u pozorište i iskorišćavali zgodnu priliku da bi izvršili ovaj odvratan posao. Tako je Teodora mnogo vremena provela u javnoj kući i obavljala svoj neprirodni posao sa svojim telorn. Ali čim je odrasla i sazrela, pridružila se ženama na pozornici i odmah postala kurva, i to takva kakvu su ljudi nekad nazivali „pešakinjom“. Jer ona nije bila ni

sviračica u flautu, ni u harfu, nego je svoju devojačku lepotu prodavala svima koji bi naišli, vršeći svoj posao, takoreći, čitavim svojim telom. Kasnije se pridružila glumcima i učestvovala u svim poslovima koji se tiču pozorišta, prateći ih u njihovim lakrdijama i izazivanjima smeha. Bila je veoma bistra, ali i neobično zajedljiva, i po tome je ubrzo postala zapažena. Nije imala nimalo stida, i nikad je nijedan čovek nije video zbunjenu. Bestidne radnje obavljala je bez ikakvog oklevanja: bila je takva osoba da je, i kad bi je tukli, izbacivala poneku šalu ili bi prasnula u glasan smeli, svlačila bi se i pokazivala i prednje i zadnje delove svoga tela gole - ono što je normalno da ljudi nc vide i da bude skriveno - svakome ko bi naišao.Sa svojim ljubavnicima je orgijala i izazivala njihovu pohotu, uvek pronalazeći nove načine polnog opš- tenja. Tako joj je uvek uspevalo da pridobije razuzdane ljude. Ona čak nije smatrala potrebnim da to čeka da urade ljudi s kojima je bila, nego je naprotiv sama razuzdanim šalama i grubim pokretima kukova izazivala sve prolaznike, naročito ako su to bili golobradi mladići. Zaista, gori rob strasti 11 svim oblicima se nikada nije rodio. Često je odlazila na zajedničke ručkove sa deset ili više veoma snažnih mladića, koji su se kurvali s njom; ona je ležala sa svima čitavu noć, a kad bi svi klonuli i više nisu mogli da vrše taj posao, odlazila bi njihovim slugama kojih je bilo tridesetak, i sa svakim od njih spavala, ali se nikako nije mogla zasititi u bludu.Jednom prilikom je ušla u kuću jednog od uglednih ljudi za vreme gozbe. Kako pričaju, ona se pred svima

popela na onaj deo sofe na kojoj su uzvanici ležali, gde se nalaze njihove noge, podigla je bestidno haljinu, ne oklevajući nimalo da pokaže svoju razuzdanost. I ma-da je radila uvek na tri „otvora“, ona je prebacivala prirodi što joj nije stvorila dublje rupe i na grudima kako bi mogla da izmisli neki novi način da i na ovom mestu polno uživa. I mada je više puta ostala trudna, uvek je pronalazila i izmišljala neki način kako da izvrši pobačaj.Često je i u samom pozorištu, pred očima celoga sveta, skidala haljinu i hodala naga, samo sa jednim pojasom oko slabina i oko polnog organa, ne zato, razume se, što bi se stidela, da i to pokaže svetini, nego zato što nikome nije bilo dozvoljeno da uđe tako potpuno go, nego bar s pojasom oko slabina. Obučena ovako, ona bi legla nauznak na pod. A nekoliko robova kojima je to bio zadatak, bacali su joj na polni organ zrna ječma, koji su naročito u tu svrhu pripremljene guske kljucale zrno po zrno, vadile odande i gutale. A kad bi se digla, ne bi ni pocrvenela od stida, već je izgledalo kao da se ponosi ovom bravurom. Ona nije bila samo bestidna, nego je bila pronicljiva u pronalaženju bestidnih dela. Za nju je bilo sasvim obična stvar da se skine gola i stane usred glumaca na pozornici, isturajući svoju zadnjicu prema onima koji su stajali oko nje, koji su već imali posla s njom i onima koji joj se još nisu približili na taj način, šepureći se tako poslovima koje je bila izučila u jedinoj palestri koju je poznavala. Svoje telo je tako izglagala bludu da je izgledalo kao da polnog organa nema tamo gde ga je priroda dala ostalim ženama, nego na samom licu! Svi koji su bili u intimnim odnosima s njoj odmah su shvatili da ne vrše

blud s njom prema zakonima prirode. Čestitiji ljudi koji bi je sreli na trgu sklanjali bi se i brzo prolazili po-red nje da ne bi dodirnuli haljinu te propalice, da se ne bi time zarazili. Jer za sve one koji bi je ugledali, naročito rano izjutra, ona je bila ptica zloslutnica. S druge strane, prema svojim drugaricama na pozornici bila je izuzetno divlja, jer je bila neverovatno zavidljiva.Kasnije je pošla nekim Hekebolom, čovekom rodom iz Tira. koji je primio upravu Pentapolisa, služeći mu na najsramniji način. Međutim, ona ga je nešto uvredila, pa su je što su mogli brže oterali odande. To je bio razlog da je pala u nevolju te nije imala sredstava ni za životne potrebe. Tako se morala izdržavati neprirodnim radnjama svoga tela, onako kao što je bila naučila. Najpre je stigla u Aleksandriju, zatim je proputovala čitav Istok, i ponovo se vratila u Carigrad. Svoj zanat je obavljala u svakom gradu. Mislim da čoveku koji bi ga naveo po imenu - Bog nikada ne bi bio milostiv baš kao da sam đavo nije mogao dopustiti da neko mesto ostane postra- ni i da ne upozna Teodorinu razuzdanost.Tako se, dakle, rodila ova žena i tako je bila vaspitana i tako postala razvikana i među javnim ženama i među svim ljudima. A kad se vratila u Carigrad, Justini- jan se zaljubio u nju neizmernom ljubavlju. Najpre joj se približio kao ljubavnici, podigavši je zatim u dostojanstvo pratricijke. Teodora je ubrzo stekla prekomeran uticaj i prilično veliko bogatstvo. Ona je, naime, tom čoveku izgledala nešto najlepše na svetu, što se obično dešava ljubavnicima koji bezumno vole; a on je bio spreman da svojoj ljubavnici učini

velike usluge i dade sva bogatstva. Država je postala gorivo za ovu ljubav. Jer pomoću Teo- dore Justinijan je još više upropastio narod nego ranije, i to ne samo tamo (11 Cagrigradu) nego u čitavom Romej- skom carstvu. Oboje su bili pristalice „plavih“, pa su ovoj stranki davali veliku slobodu u vezi s državnim poslovima. Mnogo vremena kasnije ovo zlo je uglavnom nestalo, i to na ovaj način.Justinijan je, naime, više dana bio bolestan i za vreme te svoje bolesti bio je u takvoj opasnosti da se već govorilo da je umro. Pristalice stranaka su za to vreme obavljale svoja nedela onako kako sam ih opisao. Tako ubiše nekog uglednog čoveka, po imenu Ipatija, i to usred bela dana u crkvi Svete Sofije. Uzbuna zbog ovog nedela dođe i do cara i njegovih dvorana. Koristeći se Ju- stinijanovim odsustvom, njegovi dvorani su zločin još više uveličavali, pričajući caru sve redom kako se to dogodilo. Tada car naredi prefektu grada da kazni sve vinovnike zločina. To je bio prefekt Teodot, s nadimkom „Tikva“. Ovaj je podrobno ispitao čitav slučaj i pošlo mu je za rukom da mnoge od zločinaca uhvati i na osnovu zakona usmrti. Međutim, mnogi su se sakrili i tako spasli, jer su to uglavnom bili ljudi koji su bili određeni da preuzmu nadzor nad Romejima i njihovim stvarima. Vladar je odjednom neočekivano ozdravio i odmah naredio da Teodota ubiju kao trovača i mađioničara. Ali pošto nije imao nikakvog izgovora koji bi opravdao ubistvo toga čoveka, on je neke od njegovih prijatelja najsvirepije mučio i naterao ih da protiv njega daju izjave koje su bile krajnje neistinite. 1 kako su svi zavisili od njega i u tišini žalili zbog

zavere protiv Teodota, Proklo koji je vršio dužnost kvestora kako se to kaže, jedini izjavi da je čovek nevin i da nipošto ne zaslužuje smrt. 1 tako je carevom odlukom Teodot upućen u Jerusalim. Ali pošto je saznao da će i tamo doći neki ljudi da ga ubiju, on se čitavo vreme krio u crkvi. Tako je dugo još živeo i umro je prirodnom smrću.To se, dakle, dogodilo s Teodotom.A pristalice stranaka postadoše otada najrazumniji ljudi na svetu. Jer oni više nisu mogli da vrše onakve prestupe kao ranije mada im je bilo moguće da u još većem bezakonju i s manje straha provode svoj život. Dokaz za to je ovo: naime, kad je nekolicina ljudi kasnije pokazalo sličnu drskost, nikakva kazna ih nije stigla. Jer oni koji su imali vlast da kažnjavaju šurovali su s onima koji su skrivili zločine i omogućavali su zločincima da se sakriju, podstičući ih da na raj način gaze zakone.Sve dok je stara carica8' još bila živa, Justinijan uopšte

8 * Lupikina je bila Justinova žena. Vidi: Tajna istorija, VI. Justin je

četiri meseca vladao zajedno s Justinijanom.

"1 Justinijan (Flavius Anicius Iulianus Iustinianus) određen je suvladarom 1. aprila 527. godine (dobio titulu Augustus), i stupio na presto 1. avgusta iste godine.

"" Proskineza je predstavljala najodanije ukazivanje počasti i obožavanja i taj način odavanja počasti bio je obavezan na persijskom dvoru. Međutim, Herodot priča (VII 136) kako Grci, odnosno njihovi poslanici, kad bi došli na dvor persijskog kralja, u svom ponosu i osećanju dostojanstva to ne bi uvek činili. I kad je Aleksandar Veliki uveo ovaj običaj na svoj dvor on je time izazvao veliko nezadovoljstvo kod svojih podanika. I u Novom zavetu stoji ova reč (Matej 2,2) koja se stavlja u ruke kraljevima koji su došli sa Istoka da se poklone Hristu. I sam Hristos se tako moli, Matej 26,39. Na Istoku je do nedavna (a možda još ima ponegde taj običaj) proskineza vršena. Kad je 1901. godine u Pekingu bio ubijen nemački poslanik von Ketteler, kineski ambasador je u Berlinu pred carem Viljemom II načinio

nije mogao da Teodoru učini svojom venčanom ženom. Jedino u tome je carica bila protiv njega, mada mu se inače ni u čemu nije protivila. Ova žena je bila daleko od svakog nevaljalstva, ali je bila jednostavna seljanka, rođena varvarka, kao što sam već rekao. Ona ni u kom slučaju nije mogla učestvovati u vladi, već je ostala potpuno neupoznata s državnim poslovima; nije ni na dvor dolazila pod svojim imenom, jer joj je to bilo smešno, nego samo pod imenom Eufemija. Kasnije se dogodilo da carica (Lupikina) umre. Car Justin20 je tada bio veoma star i sulud. Gotovo svi građani su ga omalovažavali, jer više nije ni shvatao šta se oko njega događa. Justinija- na su, naprotiv, poštovali s velikim strahom. Jer on je smutnjom i zbrkom redom sve okretao naopako. I tada je tek počeo da priprema veridbu s Teodorom. Ali pošto nije bilo moguće da jedan čovek sa senatorskim dosto-janstvom sklopi brak s heterom, što je bilo zabranjeno zakonima već od najstarijih vremena, Justinijan natera cara da stavi zakon van snage i da ga zameni nekim drugim zakonom; i od toga vremena on je s Teodorom živeo kao s udatom ženom, pa je time i ostalim ljudima dao primer da se mogu veriti s heterama, a kao tiranin je odmah preuzeo autokratorsku počast prikrivajući izmišljenim izgovorom svoj nasilni postupak. Naime, proglasili su ga carem zajedno sa stricom svi ljudi na visokim položajima, koje je na biralište doveo veliki strah. Tako Justinijan i Teodora preuzeše presto tri dana pre uskršnjih praznika, kada

proskinezu! Muslimani to obavljaju u svojim verskim obredima i zato njihov fes nije imao oboda, a nisu ga ni skidali za vreme molitve.Ovo oslovljava nje, najviše što postoji, odgovara rimskomdomina.

nije bilo dozvoljeno ni pozdravljati svoga prijatelja ili ga osloviti recima: „Mir s tobom!“. Ne mnogo dana kasnije Justin je umro od bolesti, provevši devet godina na vlasti, pa je Justinijan, sam sa Teodorom, zauzeo presto.2'Kao što sam ispričao, Teodora je rođena i odgojena na taj način a dostojanstvo vladarke je postigla neometana ni u čemu. Jer čoveku koji se njome oženio nije ni na um pala neka misao da je uradio neko zlo, mada je svoj izbor mogao izvršiti u čitavom Romejskom carstvu i oženiti se ženom koja bi u najvećoj meri bila dostojna i iz najuglednije porodice i koja bi imala i najbolje obrazovanje; žena koja bi dobro vodila računa o svemu što je skromno, žena koja je bila čestita i čedna, koja bi, uz svoju lepotu, bila još uvek devica i, što se kaže, čvrstih grudi. A on nije bežao od toga da zajedničku ljagu čitavog sveta načini svojom sopstvenom, nije bio zapla- šen nijednim njenim nedelom za koje je ranije znao i nije se ustručavao i da spava sa ženom koju ne samo zato što su okruživale neizmerne prljavštine, nego je i vršila mnogobrojna čedomorstva dobrovoljnim pobačajima. Mislim da nema potrebe da kažem ništa više što bi bilo u vezi s karakterom ovog čoveka. Jer ovaj broj nedela je sam u velikoj meri dovoljan da pokaže sve bolesti njegove duše i da nam ujedno bude i kao tumač i svedok i istoričar njegovog karaktera. Ćovek koji nimalo ne vodi računa o sramoti zbog ranije izvršenih dela i koji se ne ustručava da se pred svojim drugovima prikaže kao odvratan karakter; za takvog čoveka nijedan put bezakonja nije nepristupačan; nego ohrabren bestidnošću, koja se uvek ispoljavala na njegovom

čelu, on vrlo lako i bez ikakve muke prilazi najodvratnijim postupcima. Nijedan jedini član senata, videći kako država uzima na sebe krunu ovakve sramote, nije smatrao potrebnim da pokaže svoje protivljenje tako što bi takav postupak zabranio, mada su se svi senatori pred njom klanjali kao pred Bogom.22 Čak nijedan od sveštenika nije pokazao da je uvređen i ponižen, iako su se spremali da je oslov-ljavaju sa „despina“.23 A svetina koja je radije posmatra- la njena izvođenja, bez ikakvog stida je uzdignutih ruku tražila da postane i da se zove njenim robom. Nijedan vojnik se nije ljutio što će za Teodoru morati podnositi svakojake opasnosti na ratnim pohodima, nijedan drugi čovek joj se nije protivio uopšte, mislim zato, jer su smatrali da su za takvu sudbinu predodređeni, pa su dopuštali da se ova ljaga i sramota ispune: kao da je sudbina pokazala svoju moć kojoj, budući da upravlja svim ljudskim stvarima, i nije joj stalo do toga da li je razumno ono što je urađeno ili da li ljudima samo izgleda kao da se dogo-dilo saglasno s razumom. Ona tako iznenada podiže do najviše počasti jednog čoveka nerazumnim vršenjem svoje moći, mada izgleda da je imao mnoge prepreke; ona mu se ni u čemu ne protivi štogod preduzima. Štaviše, čoveka sve prilike nose onamo kuda mu je određeno, dok svi ljudi bez gunđanja stoje po strani, ili Čak prave mesto Sudbini kad prolazi pored njih. Ali neka ove stvari idu onako kako je Bogu drago i neka se tako i nastave.Teodora je bila lepog lica i privlačna u svakom pogledu, ali je bila niska rastom i uopštc nije imala lep ten, nego pomalo žut; pogled joj je bio strašan i namrš-

ten. Ceo vek ljudski ne bi bio dovoljan da se ispričaju svi njeni poduhvati u pozorištu, ali ja sam odabrao nekoliko takvih u prethodnom pripovedanju i mogao sam dati jednu lepu crtu karaktera te žene za ljude budućih pokolenja. A sada treba da ukratko iznesemo i dela njena i njenoga muža, jer oni u toku svoga života nisu uradili ništa odvojene jedno od drugoga. Dugo se mislilo da su oni sasvim suprotni kako u mišljenju tako i u načinu života, ali se kasnije pokazalo da su oni namerno takav utisak izazivali, kako njihovi potomci, dogovorivši se, ne bi podigli pobunu protiv njih, nego kako bi se mišljenja njihovih podanika međusobno razlikovala u odnosu na njih dvoje.Oni tako unesoše neslogu među hrišćane i pretvarajući se da svaki od njih ide različitim putem u spornim pitanjima pođe im za rukom da ih sve redom podvoje, kao što ću o tome uskoro pričati.2'1 Zatim su razjedinili i stranke: Teodora se pretvarala da se svim silama zauzima za „plave“2' i, dajući im svu slobodu rada i postupaka prema njihovim protivnicima, ona im je omogućila da vrše svoje zločine, nasilja i nedela. A Justinijan, opet krišom, ličio je na čoveka koji se ljuti, ali nije bio u stanju da se otvoreno usprotivi svojoj ženi. Više puta bi i izmcnili izgled vlasti i zastupali suprotne pravce pozivajući se jedno na drugoga. Jer dok je on nastojao da se „plavi“ kazne kao prestupnici, ona bi se pretvarala da se ljuti i govorila bi da je bila pobeđena od strane svoga muža protiv njene volje.Pristalice stranke „plavih“, kao što sam rekao9, bile su izgleda najumerenije.10 Smatrali su da svoje suse- de

9 Tajna istorija, VII.10Neki misle da je ovo sudbonosno delovanje „zelenih“ i „plavih“

ne treba terati u krajnost u oštrim sukobima u vezi sa parnicama gde je izgledalo da svaka strana podržava jednoga od parničara; ali ipak je bilo neizbežno da pobedi onaj od dvojice koji je zastupao nepravdu i da na taj način dobiju za sebe kao plen najveći deo od imetka protivnikovog. Mnoge ljude, koje ovaj avtokrator smatrao svojim prijateljima, podizao je do počasti i tako su ovi sad imali vlast da postupaju po svojoj volji i da državi nana- se zlo onako kako su baš želeli; ali čim su raspolagali nekom većom sumom novca, odmah se pronašlo da su na neki način uvredili ženu (caricu) i da su s njom nekako 11 neprijateljskim odnosima. U početku car nije oklevao da se za ove ljude zauzme svom dušom i srcem, ali kasnije je zaboravio svoju naklonost prema ovim ljudima, pa je odjednom počeo da biva neodlučan u tom svom oduševljenju za njih. A ona (carica) bi ih sad potpuno uništavala, dok bi se car pri tome pretvarao kao da ne zna šta se događa; ali bi oduzeo celo njihovo imanje, stečeno na bestidan način. Car i carica su ove podvale činili 11 dogovoru, a javno su iznosili kako se ne slažu u tim postupcima, pa im je tako uspelo da među svojim podanicima stvore neslogu i da u najvećoj meri učvrste svoju tiraniju.

zapravo nasleđeno od starih Rimljana. Vizantinci nisu uzeli vrline starih Rimljana za svoj uzor, nego njihove mane. Za vreme Anastasija pristalice „zelenih“ pobiše tri hiljade „plavili“ mačevima i oružjem skrivenim za voće prilikom jedne svečane povorke. Ta zaraza je obišla sve gradove; svuda, u svakoj porodici stvorila se nesnosna atmosfera; gaženi su svi zakoni, i ljudski i božanski. I prilikom postizanja visokih počasti, kako državnih tako i crkvenih, ove strasti su igrale ogromnu ulogu. „Zeleni“ su bili uz Anastasija, „plavi“ uz Justinijana; iz ortodoksnosti ovaj je gotovo pet godina štitio te sektaše i izlagao opasnosti i dvor i državu.

Kad je, dakle, Justinijan preuzeo presto, uspeo je vrlo brzo da načini zbrku i nered u svemu. Jer ono što je ranije zakonom bilo zabranjeno, on je uvodio u ustav, i sve postojeće uredbe, koje su bile uobičajene, on je ukinuo, kao da je obukao carski ogrtač pod uslovom da će sve stvari izmeniti i preobratiti u drugi plašt. Ukidao je postojeće službe i činovnike, postavljao nove u cilju kontrole državnih poslova. Zakone je donosio i podelu vojske vršio ne obazirući se na to da li je to korisno za državu; samo je gledao da sve bude novo i da nosi njegovo ime. Što se riče pljačkanja novca, uzimanja imanja i ubijanja ljudi bio je nezasit. Čim bi opljačkao mnogobrojne kuće bogatih ljudi, tražio je uvek nove bogataše. Bogatstvo stečeno otimanjem trošio je na davanje poklona raznim varvarima ili na besmisleno podizanje zgrada. Pošto bi rako bez ikakvog opravdanog razloga poubijao na desetine hiljada ljudi (mirijade) odmah bi se počeo pripremati da ubija mnogo više. Romeji su tada živeli u miru sa svim lju-dima u svetu, a on u svojoj krvožednosti nije znao šta da radi, pa je i dalje nastavljao da sve varvare među sobom pozavadi. Tako je bez ikakvog razloga pozvao vođe Huna, izručio im u iznenađujućem rasipništvu bogate poklone'1'~H Istorija ratova, VIII, 18, 19.tvrdeći kako im to daje kao zalog prijateljstva. Pričalo se da je to isto radio i za vreme vladavine cara Justina. Ovi bi primili darove, a zatim bi poslali glasnike u svoju zemlju, naredili da njihova vojska napadne i opustoši Rome- je, kako bi mogli da prodaju mir ovom čoveku koji ga je bez ikakvog opradanog razloga hteo na taj način da kupi. Huni bi onda počeli da

porobljavaju Romejsko carstvo, a za to vreme bi njihove vođe od cara primali platu. Posle ovih odmah bi drugi preuzeli taj posao oko pljačkanja nesrećnih Romeja, a posle izvršene pljačke oni bi od cara, kao nagradu za izvršeni napad, dobijali bogate poklone. Tako bismo mirne duše mogli reći da su varvari svake godine, pa i u svako godišnje doba, vršili pljačke; pljačkali bi i otimali bez razlike sve, nikad ne propuštajući priliku. Jer ovi varvari imaju mnogo vođa, pa je rat vođen redom, i raj rat je započeo jednom nerazumnom darežljivošćir’ i nikad nije mogao da se završi, već se neprestano okretao samo oko sebe. I zato za ovo vreme nijedno naselje, nijedna planina, nijedna pećina, ništa što je bilo u rukama Romeja nije bilo pošteđeno od pljačke, a mnoga mesta su imala tu sreću da budu i po pet puta osvojena. Pa ipak sve ovo i sve što behu uradili Međani, Saraceni, Sloveni’" i Anti i ostali varvari, sve to sam izložio u svojim ranijim knjigama; ali, kao što napomenuh na početku ove knjige, ja sam na ovom mestu morao da iznesem razloge za sve ono što se dogodilo.mada je Hozroju platio ogromne sume zlata u za- menu za mir, on je ipak radio na svoju ruku i postao je glavni uzrok za prekid primirja u svojoj neumerenoj želji da postigne savez s Alamundarom i sa Hunima koji su persijski saveznici.Mislim da sam o tome bez ikakvog prikrivanja ispričao u knjizi koja govori o njima.'1 I dok je on oživljavao za Romeje zla stranaka i ratova, potpirujući plamen, misleći samo na to kako zemlja treba da bude ispunjena krvlju i kako da opljačka što više novca, on je za svoje podanike smislio još jedno klanje u većoj

razmeri i to na sledeći način.U čitavom Romejskom carstvu postoje mnogobrojna odbačena učenja hrišćana, koje oni obično nazivaju „sektama“, „jeresima“. To su „montanisti“, „sabatijani“ i svi ostali koji navode ljude na pogrešna mišljenja. Svim ovim jereticima naredio je da izmene svoje verovanje preteći im mnogim neprilikama ako ga ne poslušaju, naročito da ubuduće neće smeti da svoju imovinu predaju u nasledstvo svojoj deci ili nekim drugim rođacima. Svetilišta ovih jeretika, kako se oni zovu, a naročito onih koji su ispoveđali Arijevu veru, sadržala su nečuvena bogatstva, tako da se ni čitav senat ni ti neka druga veća grupa romejske države ne bi u pogledu bogatstva mogla uporediti s ovim svetilištima. Oni su imali toliko dragocenosti od zlata i srebra i ukrase od dragog kamenja da je nemoguće sve ispričati i nabrojati ih, zatim kuće i sela u velikom broju, i velik deo zemljišta u svim delovima sveta. Raspolagali su i sa svim ostalim vrstama bogatstava koje postoji i za koje, među ljudima, ne postoji neki naziv, jer ih nijedan raniji vladar nikad nije uznemiravao. A mnogi ljudi, i to oni od ortodoksne veroispovesti, pravdajući se poslovima kojima su se zanimali, uvek su zavisili od imanja tih sekti za održavanje svoga života. I tako je car Justinijan počeo da oduzima imanja ovih crkava, te im je tako oduzeo celokupnu imovinu. I zbog toga se događalo da mnogi od ovih jeretika nisu više imali od čega da žive.Mnogi ljudi su na svoju ruku dolazili i obilazili pojedina mesta primoravajući ljude na koje bi nailazili da promene veru.'2 I pošto su seljacima ovakvi

postupci izgledali bezbožni, oni rešiše da se odupru svima koji donose ovakve poruke. Dok su tako mnogi bili poubijani od vojnika, a mnogi i sami sebi oduzeli život, nalazeći u svojoj zazlepljenosti da pravilno postupaju, većina njih, ostavila je svoje domove i izbegla u izgnanstvo. Monta- nisti čije je sedište bilo u Frigiji, zatvoriše se u svojim crkvama, zapališe ih i tako izgoreše zajedno s njima, bez razumnog razloga. Tako je čitava Rimska imperija bila ispunjena ubistvima i izgnanicima.1 kad je odmah zatim donet jedan ovakav zakon i protiv „Samarićana“, zahvatila je Palestinu neopisiva gužva. Svi stanovnici moga grada Cezareje" i svih ostalih gradova, smatrajući da je glupo izlagati se patnjama za odbranu neke besmislene dogme, prihvatiše ime hrišćana umesto onog koje su dotle nosili. Ovakvim pretvaranjem pošlo im je za rukom da uklone opasnost koja im je pre- cila na osnovu zakona. I svi oni među njima koji su imali malo pameti i razuma nisu pokazivali nikakve znakove protivljenja da lojalno pristanu uz ovu veru, razočarani što su protiv svoje volje i pod pritiskom promenili veru svojih otaca, pa su se smesta priklonili „manihejcima“ i takozvanim „mnogobošcima“. Svi seljaci, skupljeni u velikom broju, odlučiše da dignu oružje protiv cara, proglasivši za svoga cara nekakvog razbojnika, Julijana, sina Savarovog. 1 kad su se sukobili s vojnicima, neko vreme izdržaše, ali najzad su bili poraženi i izgiboše svi, zajedno sa svojim vođom. Priča se da je u ovoj borbi izginulo sto hiljada ljudi, a zemlja, koja je najbolja na svetu, ostala je bez seljaka. Sopstvenike zemlje koji su bili hri- šćani ovo sve je

dovelo do velike nesreće, jer su bili primorani da caru plaćaju danak iako nisu imali nikakvog prihoda od svoga zemljišta, pošto se u ovom pogledu nije nikome ništa praštalo.Odande je proganjanje prencto na Grke, kako se oni zovu, zlostavljanja, i otimanja njihovih imanja bila su na dnevnom redu. Čak i oni koji su odlučili da prime hiršćanstvo na recima, pokušavajući da tako otklone neprilike koje im prete, kasnije su bili uhvaćeni prilikom prinošenja libacija i žrtava i drugih bezbožnih činova. O merama preduzetim protiv hrišćana pričaću kasnije.’'4Posle toga je car zakonom zabranio pederastiju, ne ispitujući u pojedinostima prekršaje zakona, nego sa-mo ona lica koja su već ranije bila zahvaćena ovom bolešću. Proganjanje ovih prekršitelja izvršeno jc bezobzirno, kazne su izvršavane bez suđenja, jer jc reč pojedinog čo- veka, ili dečaka, ili čak običnog roba, ako se to desilo, iako protiv njegove volje nateranog da da izjavu protiv svoga gospodara, bila dovoljna i smatrana punim dokazom. Ove ljude su vodili okolo u povorci, odsekavši im polne organe. Doduše, ovakva kazna nije u početku vršena nad svima, nego samo nad onima za koje se smatralo da su „zeleni“, ili koji su imali velika bogatstva, ili koji su slučajno na neki način uvredili vladara.1 protiv meteorologa5' car i carica su bili loše ras-položeni. Zato ih je činovnik određen za pitanje lopova11'’ zlostavljao bez ikakvog drugog razloga osim što su bili astrolozi, okitio bi ih mnogim trakama po leđima i vodio ih u svečanoj povorci kroz čitav grad na

11 476. godine.

kamilama. A to su sve bile starije i inače ugledne osobe kojima niko nije imao šta da zameri, osim što su želeli da budu mudri u nauci koja se odnosi na zvezde. Tako je veliki broj ljudi neprestano bežao iz grada kako među varvare tako i među druge Romeje, koji su živeli daleko. U svakom selu i svakom gradu mogle su se videti izbeglice u velikom broju. A da bi se sakrili, mnogi su rado zamenili svoju rodnu zemlju sa stranom zemljom, kao da su njihovu domovinu osvojili neprijatelji. Imanja ljudi koji su bili smatrani bogatim kako u Carigradu tako i u svakom drugom gradu, to jest, onih koji su po položaju bili posle članova senata, bila su opljačkana i oduzeta od Justinija- na i Teodore, onako kao što sam opisao. A kako su uspeli da i senatore liše celokupne svojine, pokazaću sada.XTI. U Carigradu je živeo neki čovek po imenu Zenon, unuk onog Antemija koji je ranije postigao carsko dostojanstvo na Zapadu.' Ovoga čoveka oni namerno načiniše prefektom Egipta i poslaše ga tamo. On je natovario brod najskupocenijim stvarima i spremio se za polazak na put. Imao je neprocenjivo mnogo predmeta od srebra i zlata, ukrašenih biserima i smaragdima i drugim dragocenim kamenjem. Oni su sad podmitili neke ljude, koje su smatrali najodanijima, i uklonili sve dragocenosti sa broda što su brže mogli, zatim sam brod zapalili a naredili da se Zenonu javi da je na brodu slučajno izbila vatra i da je njegova imovina na taj način uništena. Posle izvesnog vremena desilo se da je Zenon iznenada umro, pa su car i carica, kao naslednici, odmah postali sopstvenici njegovog imanja. Izneli su, naime, nekakav testament za koji se govorilo da ga nije napisao Zenon.

Na sličan način se proglasiše i naslednicima Tati- jana, i Demostena, i Hilare, koji su u svakom pogledu i po dostojanstvu bili prvi u romejskom senatu. U nekim slučajevima su krivotvorili pisma, na testamente, i tako sticali imanja. Na taj način su postavili naslednicima Dionisija koji je živeo u Libanu, i Jovana, sina Vasilije- vog, koji je, mada je bio najistaknutiji među svim ljudima u Edesi12, silom izručen Persijancima kao talac od strane Velizara, kao što sam već ranije ispričao. ' ’ Jer posle toga je Hozroje odbio da oslobodi Jovana prebađva- jući Romejima što su porekli sve uslove pod kojima ga je Velizar bio predao, ali on nije pristao na to da ga proda kao čoveka koji je postao ratni zarobljenik. A baka toga čovcka, koja je slučajno još bila živa, nabavila je otkupnu cenu, ne manju od dve hiljade funti srebra, i nameravala da time otkupi svoga unuka. Ali kad je ovaj otkup došao u Daru'10, saznavši za to, car je odbio da izda dozvolu da se izvrši otkup da tobože, kako reče, bogatstvo Romeja ne bi dospelo varvarima u ruke. Ubrzo zatim dogodi se da se Jovan razboli i umre, i predstavnik vlasti u tom gradu napisa nekakvo pismo i izjavi da mu je Jovan nedavno pisao kao svom prijatelju da je njegova želja da imanje posle njegove smrti pripadne caru. Ja, zaista, nisam u stanju da nabrojim imena svih ljudi čija su imanja oni nasledili.Ali sve do takozvane pobune Nika'", oni su smatrali da mogu imanja bogatih ljudi prigrabiti postupno, jedno po jedno. Međutim, posle ove pobune, kao što sam

12,h Udesa je utvrđeni grad u Mesopotamiji.J ’ Istorija ratova, II, 21, 27.Daras, danas Dara. Grad se, međutim, zvao Darai, lat. Darae, ne

Daras kao što stoji u Prokopija.

pisao u prethodnoj knjizi, oni su počeli masovno da oduzimaju sva imanja gotovo svih članova senata. Opremu i najbolju zemlju delili su kako su hteli, ali su odvajali ona imanja za koja se morao platiti velik i veoma težak porez, pa, pretvarajući se da su plemeniti, vraćali bi ih bivšim sopstvenicima. Prigušeni tako porezima i pritisnuti kamatama koje stalno teku, ovi ljudi su polako umirali. Zbog ovakvih postupaka meni i većini od nas ovo dvoje nikad nisu izgledali kao ljudska stvorenja, nego pre neka vrsta demona osvetnika, kao što pesnici kažu: „dva utamanjivača ljudi“;42 neprestano su izmišljali kako da najbrže i najlakše istrebe sva ljudska plemena i njihova bogatstva. Tako, primivši ljudski oblik, a uistinu demoni, oni uzdrmaše čitavu vasionu. To bi se moglo zaključiti na osnovu mnogih znakova, a naročito na osnovu snage koju su njihovi postupci imali. Demoni se, naime, razlikuju od ljudskih bića jednom značajnom crtom. Zaista, mada su se mnogi ljudi u roku vekova ili slučajno, ili pak po prirodi pokazali u najvećoj meri strašnim, rušeći jedni gradove, drugi zemlje, ili nešto drugo, ipak" Godine 532. To je bio pokušaj ujedinjenih „plavih“ i „zelenih“ da Justinijana zbace sa presloga i uspostave neku bolju vlast.12 Ovaj izraz jc već kod Homera, Ilijada V 31, Odiseja VIII 115, kao epitet boga Aresa; kod tragičara svega jednom, Aesch. Hi- ket. 66. U jednom natpisu je i Apolonov epitet.nijedan dosad, osim ovo dvoje, nije uspeo u tome da uništi celokupno čovečanstvo i da izazove nesreće za čitavu vasionu. U lome uništavanju ljudi i sudbina im

je pomagala: ona je s njima sarađivala u uništavanju ljudi zemljotresima, kužnim zarazama i poplavama, kao što ću odmah ispričati. Tako oni ta strašna nedela nisu vršili ljudskom snagom, nego snagom neke druge vrste.Pričaju da je Justinijanova majka izjavila nekim poznanicima da on nije sin Sabatija, njenog muža, niti uopšte sin ijednog čoveka. Jer, kad je trebalo da ga zane- se, posetio ju je neki nevidljivi demon, ali je ona nekako osetila njegovo prisustvo, koji je učinio nešto kao čovek kad opšti sa ženom, pa je zatim kao u snu nestao.Neki od ljudi, koji su se s njim zadržali duboko u noć i sastajali se s njim, očigledno u dvoru, čija je duša bila čista, videli su - umesto njega - nekakvo čudno pri-viđenje, njima nepoznato. Jedan od ovih ljudi je tvrdio da bi se on odjednom podigao s carskog prestola i počeo da šeta gore-dole; a zaista nije bio navikao da duže vremena sedi. Tada bi nestalo Justinijanove glave, ali je ostali do njegovog tela i dalje šetao gore-dole, a on sam bi stajao ljutit i zbunjen, kao da razmišlja da nešto nije u redu s njegovim vidom. Kasnije, kad bi se glava ponovo vratila telu, on je mislio na svoje iznenađenje, da može ispuniti ono što je dotle bilo neispunjeno i prazno. Jedan drugi čovek priča da je stajao pored njega dok je sedeo i odjednom video da mu je lice postalo kao neka bezlična masa mesa, jer ni obrve ni oči se nisu nalazile na odgovara-jućim mestima, niti je imao neki drugi znak raspoznavanja; međutim, posle nekog vremena crte njegovog lika su se ponovo vratile. Ovo pišem, iako ja lično to nisam posmatrao, ali sam to čuo od ljudi koji

su tvrdili da su to videli.Pričaju da je nekakav monah, koji je bio veoma drag Bogu, bio nagovoren od ljudi koji su živeli u divljini zajedno s njim da krene u Carigrad, da bi se zauzeo za ljude koji su živeli u blizini manastira i koji su bili zlo-stavljani i mučeni na nepodnošljiv način. Čim je stigao, car ga je odmah primio. Kad je trebalo da stane pred njega, prešao je preko praga jednom nogom, ali se odjednom trgao i pošao nazad. Evnuh koji ga je bio uveo i svi koji su bili prisutni molili su čoveka da produži napred, ali ovaj nije ništa odgovorio, već je, kao čovek koji je pretrpeo udar, otišao odande u stan gde je bio odseo. A kad su se njegovi pratioci raspitivali zašto je tako postupio, kažu da je otvoreno odgovorio da je video kako na prestolu u palati sedi sam vladar demona, a s njim nije želeo da se sastane, niti od njega da nešto zatraži. I kako bi taj čovek mogao biti neki zločinački demon koji se nikad nije zasitio ni hranom, niti je dovoljno spavao, nego je nekako samo okusio nešto od onoga što je pred njega bilo izneto; šetao oko palate noću kad mu nije vreme, mada je bio veoma odan Venerinim uživanjima?Neki Teodorini ljubavnici pričaju da je - dok je ona još nastupala na pozornici - noću na njih silazio nekakav demon koji ih je terao iz sobe u kojoj su s njom provodili noć. Postojala je i neka igračica po imenu Makedonija, koja je u Antiohiji pripadala stranci „plavih“ i koja je stekla veliku moć. Ona je, naime, Justinijanu pisala pisma, još dok je vladao umesto Justina i bez ikakvih poteškoća uništavala bi svakoga medu istaknutim ljudima na Istoku, koga bi god želela, i postizala da njihova imanja budu oduzeta. Kažu da je

ta Makedonija jednom prilikom pozdravljajući se s Teodorom koja se vraćala iz Egipta i Libije, primetila da je veoma neraspoložena i besna zbog uobraženog i drskog postupanja Hekebola'3, a i zbog toga što jeVidi Tajna istorija, IX.izgubila nekakav novac na tom putu. Tešila ju je i hra-brila, govoreći joj da će Sudbina još jednom moći da joj bude putovođa u neko veliko bogatstvo. Pričaju da je Teodora tom prilikom primetila da je zaista upravo protekle noći sanjala da joj je rečeno da se nimalo ne brine zbog novca. Jer, čim bude stigla u Carigrad, leći će u krevet sa gospodarom demona i s njim živeti kao sa svojim venčanim mužem, i pomoću njega će postati gospodarica svekolikog bogatstva.Ovako su, dakle, stvari stajale što se tiče mišljenja ljudi. I dok je Jlistinijan u pogledu svoga karaktera bio onakav kao što sam ga opisao, uvek se pokazivao pristupačnim i ljubaznim prema svima koji su s njim došli u dodir, i nijednom se čoveku nije desilo da bi mu bio sprečen pristup k njemu. Naprotiv, on nikad nije bio ljut čak ni na one koji su propustili da mu ukazu poštovanje bilo kad stoje ili govore u njegovom prisustvu. Naravno, on zbog toga nije ni pocrveneo pred onima koji su bili određeni da ih uništi. Nikad nije pokazivao ni bes ni osornost kojima bi otkrio osećanje prema ljudima koji su ga uvredili, nego je blagog izraza lica, spuštenih obrva i mirnim glasom dao naređenje za smrt mirijada nevinih ljudi, za razaranje gradova, i za oduzimanje svih njihovih imanja i novca. Po tim postupcima bi čovek mogao suditi da je imao karakter jagnjeta. Ali ako bi se neko usudio da molbama i preklinjanjem zamoli za ljude

koji su ga uvredili, i da tako za njih postigne oproštaj, on bi pobesneo, pokazao zube13'1; izgledalo bi kao da će da pukne tako da niko od ljudi za koje se smatralo da su njegovi prisni prijatelji nije imao nikakvu nadu da će posle toga dobiti oproštaj kome se nadao.Izgledalo je da čvrsto veruje u Hrista, ali je time nanosio propast svojim podanicima. Naime, on je svešte- nicima slobodno dozvoljavao da nanose štelu svojim susedima, i kad bi oni pljačkali njihovu imovinu, on bi im na tome čestitao misleći da time iskazuje poštovanje Bogu. Kad bi ovakve slučajeve presuđivao, mislio bi da radi pošteno, ako bi neko u ime vere na osnovu svoga dokaza uspeo da prigrabi nešto što nije bilo njegovo, pobedio i otišao. On je, naime, smatrao da se pravda sastoji u tome da sveštenici budu jači od svojih protivnika. A on sam, kad bi stekao na potpuno nezakonit način imanja ljudi bilo živih ili mrtvih i odmah ih posvetio nekoj od crkava, osećao bi se ponosnim u ovakvom pretvaranju da je pobožan. Njegov cilj je, naravno, bio da se imanje nipošto ne vrati ponovo u ruke ovako oštećenih lica. Čak je bezbrojna ubistva izvršio u tom cilju. Pošto je težio da sve ljude prikupi u jednoj veri u Hrista, on je bez ikakvog razloga uništavao ostale ljude, i sve je to radio izgovarajući se svojom pobožnošću; njemu nije izgledalo da je izvršio ubistvo ako njegove žrtve nisu bile iste vere. Tako je njegov jedini cilj bio da neprestano uništava ljude izmišljajući, sa svojom ženom, neprestano optužbe koje su dovodile do takvog kraja. Obe ove osobe imale su želje koje su

13 * Izraz prema Aristofanu, Mir 620: frypio)^£vo; te icai 5e5rpox;.

najvećim delom bile iste, a kad bi se slučajno desilo da se one razlikuju u svom karakteru, mada su i jedno i drugo bili pokvareni, pokazivali bi najsuprotnije težnje i tako uništavali svoje podanike. Jer on je u svom prosuđivanju bio lakši od prašine, izlažući se uticaju onih koji bi s vremena na vreme želeli da ga vode u nedela prema svome nahođenju, osim ako je plan sadržao filantropiju ili neki gubitak i stalno je slušao reči udvorica i laskavaca. Njegovi laskavci mogli su ga bez ikakvih teškoća uveriti u to da je podignut na nebo i da šeta u vazđuhu.Jednom prilikom Tribonijan, koji je sedeo pored njega, izjavi da se veoma plaši da jednoga dana zbog svoje pobožnosli Justinijan ne bude neprimećcno uznesen u nebo. Takve pohvale ili šale on bi tumačio saglasno sa svojim čvrstim ubedenjem u duši. Ali, i kad bi ne-kim slučajem izrazio svoje divljenje za vrline nekoga čo- veka, on bi ga samo malo kasnije grdio kao propalicu. I pošto bi zlostavljao nekog od svojih podanika, on bi ponovo počeo recima da ga hvali, promenivši svoju occnu bez ikakvog povoda. Jer njegovo mišljenje je bilo tačno suprotno onome što je sam govorio i onome što je želeo da se prikaže. Već sam opisao njegov karakter u vezi s prijateljstvom i neprijateljstvom, iznoseći kao dokaz većim delom one stvari koje je zaista uradio. Kao neprijatelj bio je uporan i nepokolebljiv, a prema prijateljima preterano nestalan. Tako je stvarno prouzrokovao propast velikog broja ljudi koje je ccnio, ali nikad nije postajao prijatelj nijednog medu onima koje je mrzeo. Ali one ljude koje je najbolje poznavao i smatrao najbližim, izložio bi vrlo brzo propasti predajući ih svojoj ženi ili

nekom drugom čoveku u cilju vršenja neke usluge, mada je vrlo dobro znao da će oni poginuti jedino zbog svoje odanosti prema njemu. Jer on je bio nepoverljiv u svemu, osim u svireposti i lakomosti. Nikome nije pošlo za rukom da ga odvrati od ove (lakomosti). Pa i u onome na šta ga njegova žena nije mogla nagovoriti, ona hi mu otvarala velike izglede i nadu u novac koji će dobiti u toj svojoj akciji, pa ga je tako, kao svoga muža, mogla pridobiti i protiv njegove volje, za poduhvat koji je pripremala. Jer, zbog izvesnog dobitka on nikad nije odbijao ni da donese zakone niti da ih ponovo ukine.Presude nije donosio na osnovu zakona koje je sam bio napisao, nego prema tome da li je imao izgleda na ne-ku veću ili veličanstveniju dobit novca. Čak je verovao da mu nikakvu sramotu ne nanosi ako malim krađama oduzme imanje svojim podanicima kad već nije mogao uz neki izgovor odneti sve odjednom, bilo na osnovu neke neočekivane optužbe, ili pak pod izgovorom da postoji neki testament koji nikad nije bio načinjen. Dok je on vladao Romejima, ni religija, ni vera u Boga nije bila sigurna, nijedan zakon nije bio siguran, nijedan posao nije bio siguran, nijedan ugovor nije bio siguran. I kad bi neke od svojih odanih prijatelja poslao na neki zadatak, ako bi im pošlo za rukom da unište mnoge od njih na koje bi naišli i da opljačkaju veliku količinu novca, onda bi oni caru odjednom izgledali i da su sposobni i dostojni njegovog poverenja, jer su sve tačno izvršili što im je bilo naređeno. Ali kad bi mu se vratili pa pokazali milost prema nekim ljudima na bilo koji način, on je posle toga bio ncpoverljiv i neprijateljski raspoložen prema

njima. Nije više priznavao sposobnost tih ljudi, kao da je to nešto zastarelo, i više ih nije pozivao u službu. Zato su mnogi nastojali da se pokažu što većim nevaljalcima, mada sami po sebi nisu bili takvi u svom običnom ponašanju. Nekima bi više puta dao obećanje, i to potvrdio zakletvom i pismeno, pa bi odjednom samovoljno postao zaboravan, jer je verovao da mu takav postupak donosi nekakav ugled. Tako je Justinijan postupao ne samo prema svojim podanicima, nego i prema mnogim svojim neprijateljima, kao što sam već ranije‘,s izneo.Nije mogao da spava, da kažemo onako uopšte- no, i nikad se nije u potpunosti zasitio ni jelom ni pićem, nego bi obično vrhom prsta uzimao hranu, okusio, i otišao. To mu je izgledalo kao nekakav sporedni posao prirode, jer bi često ostajao bez hrane po dva dana i dve noći, naročito pred praznik zvani Uskrs. Tako bi često po dva dana, kao što sam rekao46, ostao bez jela, živeo je od malo vode i izvesnih divljih biljaka. Pošto bi prespavao možda jedan sat, on bi preostalo vreme proveo u neprestanom hodanju. I da je želeo da ovo vreme'14 provede u obavljanju dobrih dela, stvari bi napredovale sa velikim uspehom. A ovako je, koristeći se svojom prirodnom snagom, za propast Romeja uspeo da do dna uništi njihovo državno uređenje. Jer on je smatrao svojim zadatkom i svojom dužnošću da stalno bude budan i da se izlaže nevoljama i naporima samo zato da bi neprestano, svakoga dana, smišljao nove nesreće za svoje podanike. A bio je, kao što smo

14 7.7.8.47 Tj. vreme Uskrsa.■48

Istorija ratova, III, 9, 25; Tajna istorija, VIII.4y U originalu: ’aCTriKpfjn^. To su carski sekretari.

rekli,4ti neverovatno spretan u smi- šljanju i brz u sprovođenju bezbožnih dela, tako da su naposletku i njegove dobre prirodne osobine dovele do uništenja njegovih podanika.U vršenju poslova to je bilo vreme najveće zabune; ništa od uobičajenog nije ostalo, kao što ću ispričati u nekoliko primera, dok sve ostalo treba da preću- tim, tako da će moja priča ostati nedovršena. Pre svega, on sam nije imao nikakve osobine koje bi dobro pristaja- le carskom dostojanstvu, a nije se ni starao da takve osobine neguje u drugih ljudi. U govoru, oblačenju i mišljenju bio je pravi varvarin. Što god je sam hteo da napiše, to nije slao, kao što je bio običaj, čoveku kome je bila poverena čast kvestora da to objavi, nego je smatrao da to treba da pročita on lično, mada je njegov govor bio neskladan i grub, dok je velika gomila slučajno prisutnih odobravala, tako da ljudi koji su time trpeli neku štetu, nisu imali nikoga kome bi se požalili. A činovnicima, zvanim „asecretis“,4"' nije bila dodeljena dužnost pisanja carevih tajnih spisa, radi čega su bili i postavljeni, nego je, takoreći, sam pisao sve lično. Kad god bi bilo potrebno da se daju neka uputstva gradskim sudijama, on je uvek davao pismena uputstva o tome kako da postupe s presudom koju treba da donesu. U čitavom Ro- mejskom carstvu nije nikome dozvoljavao da donosi odluke ili nezavisan sud, nego je nekom nerazumnom tvr- doglavošću i nekom neshvatljivom otvorenošću unapred određivao kakve odluke treba da se donesu, saslušavši jednog od parničara, i tako je neposredno, bez istrage, poništavao neke slučajeve koji su već bili presuđeni, ali ne zato što bi na njega uticao neki zakon ili što bi bio vođen

pravdom, nego očigledno samo zbog toga što je bio pod uticajem odvratne gramzivosti. Car se nimalo nije stideo da prima mito, jer ga je nezasita gramzivost potpuno zaslepila.Često su i odluke donete od strane sazvanog senata i autokratora završene drugačijom presudom. Jer senat je tobože zasedao, ali nije imao ni glasa niri uticaja na nešto dobro, i sastajao se samo da tako izgleda i radi nekakvog starog zakona, jer nije postojala nikakva mo-gućnost ni za jednog od tako skupljenih ljudi da progo-vori, nego su se car i njegova žena obično pretvarali da među sobom podele sporna pitanja. Ali je preovladala uvek ona strana o kojoj su se bili među sobom sporazu- meli. A ako bi nekome izgledalo da nije sigurno da će pobediti, pošto je prekršio zakon, on bi caru poslao više zlata i odmah osigurao proglašenje zakona koji će biti protivan svim zakonima, koji su prethodno već bili proglašeni. A kad bi se neko na takav ukinuti zakon pozivao, car se nije protivio da ga ponovo povrati i uspostavi, i ništa nije bilo čvrsto i stalno, nego su se terazije pravde pomerale na sve strane, prema tome da li ih je veća težina zlata obarala i mogla pokrenuti u ovom ili onom pravcu. Pravda je deljena na trgu, na javnom mestu, i to iz dvora, i tamo su se nalazile prodavnice ne samo sudskih odluka, nego i samog zakonodavstva.Ni sami takozvani referendariji'1’ nisu se više za-dovoljavali podnošenjem molbi molitelja upućenih caru i zatim objavljivanjem magistratima, kako je bilo uobičajeno, kakve su njegove odluke o molitelju, nego su sa svih strana od svih ljudi prikupljali neopravdan

razlog15, pa su Justinijana varali raznolikim prevaranta' ’ i sofizmima, pošto je on bio laka žrtva ljudi koji su taj posao obavljali. A čim bi se našli van dvora, odmah bi preduze-mere do odvoje parničare od onih s kojima su sami ra-zgovarali, počeli da iznuđuju novac, a da niko nije bra-nio prava parničara, tako da im se sve to nije moglo dokazati i u količinama koje su im izgledale dovoljne. Vojnici koji su u palati čuvali stražu došli bi kod onih koji su zasedali u carskoj galeriji'' i silom ih nagonili da donesu takvu presudu. Svi vojnici su, takoreći, u to vreme napuštali svoja mesta i po svojoj volji šetali zabranjenim putevima, kojima pre toga nisu smeli da se kreću. A stvari su išle bez ikakvog reda, ne zadržavajući čak svoja sopstvena imena, i država je ličila na carstvo dece5'1 u igri. Ali, ja ostale stvari moram da izostavim, kao što sam napomenuo na početku ove priče16: ali ću ipak reći ko je bio prvi čovek koji je ovog cara nagovorio da primi mito, dok je predsedavao jednom suđenju.Bio je neki Lav, rodom iz Kilikije, čovek neverovatno pohlepan za novcem. Taj je Lav posrao najmoćniji medu laskavcima; bio je u stanju da glupim ljudima nametne nešto o čemu je već bilo ranije odlučeno. Imao je neku moć ubedivanja koja mu je pomogla kod tiraninove gluposti pri uništavanju ljudi. Ovaj čovek je prvi nagovorio Justinijana da sudija

15 Mesto uzeto iz Aristofana (Oblaci 889) gde je "A8iKoq personifikacija koja brani novo Sokratovo učenje.16 Ova carska galerija (drocc) nalazi se blizu crkve Svete Sofije, sa zapadne strane. To je bunar (koji još uvek služi, danas Yeri Batan Sersi),i koji je Justinijan iskopao ispod jednog dela carske stoe.

proda za novac presudu. A kad je ovaj čovek jednor naučio kako se krade, više nikad nije stao i to zlo je napredovalo sve dok nije dostiglo velik zamah; ko god bi želeo da podigne nepravedno tužbu protiv nekog građanina uglednog staleža, išao bi pravo Lavu obećavajući da će izvestan deo sporne svojine pri- pisati tiraninu i njemu. Taj bi već unapred dobio parni-cu, mada nepravedno, još pre nego što je napustio palatu. A Lav je odande mogao đa prikupi veoma velika sredstva, postao je gospodar velikih poseda, a time i najveći krivac što je romejska država pala na kolena. Zaista više nije bilo nikakve sigurnosti za one koji bi ulazili u ugovaranje, nije bilo zakona, ni zakletve, ni dokumenata, ni određene kazne - uopšte nije postojalo više ništa osim mogućnosti da se novac daje i Lavu i caru. Ali1,4 Carstvo dece. Misli se na dečju igru paaiMvSa u kojoj deci naređuje car, sa dostojanstvenicima pored sebe, onako kako je to u njihovoj zemlji. Uporedi pričanje Herodotovo o Kiru (I I 14). Tajna istorija, I.ni ovo nije zadovoljilo Lava, jer je nastojao da novac dobije i sa druge strane. Jer, kradući neprestano i na jednoj i na drugoj strani, car nikad nije ni pomislio da je sramno i bestidno potcenjivati one koji su mu poklonili poverenje i ići protiv njih. Smatrao je da ništa nije ružno, samo kad se od toga ima koristi, ako se iskoriste i jedna i druga strana.Ovakav je otprilike bio Justinijan. A Teodora je čvrsto i stalno razmišljala samo o svireposti. Ona nikad nije nešto uradila nagovorena ili primorana od neke druge osobe, nego je sve radila sama tvrdoglavo prime- njujući svoju moć, i niko se nije ni usuđivao da se zau-

zme za onoga koji je učinio neki prestup i da ga oprav-da. Ni dužina vremena, ni preteranost kazne, ni pretnja smrtnom kaznom, ni neka spletka u vezi s molbom, makar očekivala da će sa neba pasti kazna na čitav ljudski rod, nisu je mogli nagovoriti da imalo popusti od svoga gneva. Prosto rečeno, niko nikada nije video Teodoru da se pomirila s nekim koji joj je naneo uvredu, ni onda kada bi taj čovek umro, nego bi i sin pokojnikov od carice primio u nasledstvo istu mržnju koju je od oca nasledio, i prenosio ju je na treće pokolenje. Jer njen bes je uvek bio spreman da se pokrene na propast ljudi, ali je bilo nemoguće ublažaiti ga.Svoje telo je negovala sa više pažnje nego što je to bilo potrebno, ali ipak manje nego što bi to sama želela. U kupatilo je odlazila vrlo rano, a iz njega vrlo kasno iz-lazila, pošto bi se okupala, išla bi đa doručkuje, a posle doručka bi se odmarala. O ručku i večeri uzimala bi od svih jela i pića; spavala bi uvek vrlo dugo, i to danju do prvog mraka, a noću sve do izlaska sunca. Iako je svoje vreme neumereno trošila, ipak ga je imala dovoljno da bi vladala Romejskim carstvom. I kad bi car nekome poverio neki zadatak bez njenog pristanka, sudbina toga čoveka bi se rako preokrenula, da bi ubrzo posle roga bio otpušten sa svoje počasne službe uz veliku mržnju, i umirao bi od najsramnije srmti.Za Justinijana je bilo lako da upravlja svim stvarima, ne samo zbog njegovog nestalnog raspoloženja, nego i zato što je većim dolom malo spavao - kao što sam već rekaoSf> - i što je bio od svih ljudi najpristupačniji. Ljudi su imali veliku mogućnost, čak i oni niskog roda i neugledni, ne samo da se sretnu s ovim tiraninom,

nego i da razgovaraju s njim, i da se s njim potajno sastaju. Kod carice, naprotiv, nisu mogli ući ni predstavnici vlasti, bez dugog čekanja i napora. Svi su morali beskrajno čekati, onako kako je njoj odgovaralo, s nekom ropskom upornošću, u jednoj tesnoj i zagušljivoj prostoriji. Postojala je velika opasnost za svakog činovnika da bude odsutan. 1 tako bi oni neprestano stajali na vrhovima prstiju, i svako bi izvijao svoj vrat više nego oni koji su bili do njega, da bi ga zapazili evnusi pri izlasku iz sobe. I neki od njih bili bi naposletku pozvani, s mukom i posle mnogo da-na. Tada bi ulazili kod nje u velikom strahu i vrlo brzo odlazili, pošto bi izvršili proskinezu i vrhom usnice dodirnuli ris na njenim nogama. Nije bilo dozvoljeno ni progovoriti ni nešto zatražiti, ako ona to ne bi dozvolila. Država se, naime, srozala u ropstvo, s njom kao nadzornicom robova. Tako je Romejsko carstvo upropašćivano jednim delom od tiranina koji je izgledao pitom, i od Teodore, koja je bila teška i preterano zlovoljna. U pitomom čoveku se krila nestalnost, a u teškoj prirodi njenoj krila se prepreka za rad.Jasna je bila razlika između njihovog načina mišljenja i načina života, a zajednički su im bili gramzivost,5h Tajna istorija, Glava XIII.strast za ubijanjem i nepoverenje prema svemu i svakome. Jer oboje su imali izvanredan dar za laganje, i ako bi se za nekog ko je uvredio Teodoru javilo da radi nešto što nije u redu, pa makar to bilo nešto što nije zasluživalo nimalo pažnje, ona bi odmah izmislila optužbe koje nisu imale nikakve veze s tim čovekom, pa bi tako ovu tobožnju krivicu pretvarala u strašan

zločin. Slušala je mnoštvo optužbi. Postojao je sud o ukidanju postojećih zakona. Sudije su se skupljale po njenom izboru i njihov je zadatak bio da se međusobno takmiče u tome koji će pokazati više svireposti na suđenju i tako biti pogodniji od ostalih da zadovolji caričine želje. Tako bi ona odmah naređivala da se oduzme celokupna imovina prestupnika, mada je dotični pripadao staroj porodici patricija, i nije nimalo prezala da ga kazni ili izganstvom ili smrću. Ali, ako bi neko od njenih miljenika bio kriv za neopravdano ubistvo ili neki drugi veliki zločin, ona bi se ismevala i rugala revnosti sudija, pa bi ih protiv njihove volje prisiljavala da ćute o onome što se dogodilo.Ali i najozbiljnije stvari znala bi zgodnom prilikom pretvoriti u komediju, kao da je na pozornici, i to je bio njen posao kad god bi joj to izgledalo zgodno. Jed-nom prilikom neki patricije, star čovek, koji je dugo vremena proveo u službi (njegovo ime, mada mi je poznato, nipošto neću pomenuti, da ne bih u beskrajnost produžio njegove patnje koje su ga zadesile), ne mogavši da naplati dug od jednog caričinog službenika koji mu je dugovao veliku sumu novca, došao je k njoj da se žali na krivca koji je s njim bio sklopio pogodbu, i da je zamoli da mu pomogne da dobije pravdu. Ali je Teodora već unapred znala za njegovu nameru, pa je naučila svoje evnuhe da se pri patricijevom dolasku svi okupe oko nje u krug i da je pažljivo slušaju dok bude govorila, navodeći im pri tom reči koje treba da izgovore kao odgovor.I kad je patricije ušao u caričine odaje, on je načinio proskinezu pred njom na uobičajeni način, i uplakan

rekao: „Vladarko, teško je to za patricija da bude bez novca. Jer ono što kod drugih ljudi izaziva zaboravnost i sažaljenje, to se kod ljudi moga dostojansrva smatra uvredljivim. U slučaju bilo kog drugog čoveka koji se nalazi u krajnjoj nevolji postoji mogućnost da se to kaže poveriocima, pa da smesta izbegnu neprilike, a čovek patricijskog roda, kad nema sredstava da isplati poveriocima, svakako bi se stideo da to kaže; a ako bi to i kazao, nikoga ne bi mogao uveriti u to, jer se smatra nemogućim da takav položaj prati beda. Ali, ako ih i uveri u to, do- godiće mu se da pretrpi najsramnije i najstrašnije poniženje. I ja, gospodarice, imam poverioce koji su mi pozajmili svoj novac, a neki su, opet, od mene uzeli na zajam. Što se tiče mojih poverilaca koji me prate u stopu, ja nisam u stanju da ih iz stida od moga položaja oteram, dok se oni drugi, moji dužnici, koji nisu patricijskog porekla, sklanjaju uz nekakve nečovečne izgovore. Zato dolazim i molim te i preklinjem da mi pomogneš da dobijem svoje pravo i da me izbaviš iz ovih mojih nevolja.“ Tako on reče. A žena odgovori skladno: „O patricije (nazivajući ga imenom)“. I hor eunuha, prihvativši melodiju, zapeva kao odgovor: „Veliku kilu imaš!“ 1 kad je čovek ponovio svoju molbu i govorio reči slične ranijim recima, žena odgovori opet istom melodijom, a hor je otpevao odgovor, dok nesrećnik nije učinio proskinezu 11a koju je bio navikao, otišao odande i vratio se svojoj kući.Najveći deo godine provodila je u predgrađima pored mora, a naročito u mestu koje se zove Herija' , zbogHerion, nazvan takođe HeraSum, ili prosto Hieron, nalazi se na azijskog obali Bosfora, kao što stoji u

Prokopija, O građevinama, I 3, 10. Arijan (Periplus 12) piše ovako: ,,U blizini tračkog Bosfora i čega je gomila njenih pratilaca bila u velikoj nevolji. Naime, tamošnji stanovnici su oskudevaii u potrebnim namir-nicama i bili izloženi opasnostima sa mora, naročito oluji, ili kad bi se tamo gde pojavio kit.ss Ali onfk' su smatrali da patnje čitavog čovečanstva uopšte nisu nikakvo zlo, samo da njima bude omogućeno da žive u izobilju. A kakav je bio Teodorin karakter u odnosu prema onima koji su učinili neku uvredu i prestup, ja ću odmah sad izneti, podsećajući samo na neke malobrojne stvari, da ne bi izgledalo kao da preuzimam neki beskrajan posao.U vreme kad je Amalasunta, u želji da napusti boravak kod Gota, odlučila da izmeni svoj život i nameravala da otputuje u Carigrad, kao što sam već u prethodnim knjigama izneo60, Teodora je, razmislivši o tome kako je ta žena plemenita porekla i kraljica, a veoma lepa i izvanredno spretna u izmišljanju načina i sredstava za postizavanje svega što želi, puna sumnje zbog njene dostojanstvenosti i izrazite smelosti, i u isto vreme plašeći se brzopletosti svoga muža Justinijana, izrazila je svoju ljubomoru, ne zbog nekih sitnica, već je odlučila da toj ženi splete smrtnu zamku. I zato odmah nagovori svoga muža da pošalje Petra samoga kao poslanika u Italiju. I kad se ovaj spemao na put, car mu je dao uputstva, kao što sam izneo na odgovarajućim mestima61,Crnoga mora (Pontus Euxirius), sa azijske strane desno od mesta koje pripada plemenu Birinjana, leži mesto zvano Hieron; tamo se nalazi hram posvećen Zevsu Ourios. Ovo je polazno mesto za sve koji žele da

uplove u Crno more.“* Ovo čudovište, nazvano I>orphyrion, uzmeniravalo je moreplovce u tom delu sveta oko pedeset godina, kako nam isti Proko- pije priča, Istorija ratova, VII, 29, 9.Jusrinijan i Teodora.60 Istorija ratova, V 2, 22. b 1 Istorija ratova, V 4, 17.gde, razume se, nisam mogao zbog straha od carice da otkrijem pravu istinu o svemu što se dogodilo. A ona mu je naredila jedno: da što pre ukloni ovu ženu sa ovoga sveta, pružajući čoveku nadu da će dobiti veliku nagradu ako izvrši naređenje. Čim je, dakle, ovaj stigao u Italiju (jer čovekova priroda ne zna za oklevanje da izvrši ubistvo, kad se može nadati nekom položaju, ili možda nekoj velikoj sumi novca), nagovorio je Teodota ne znam kakvim podsticanjem da ubije Amalasuntu. Kao nagradu za ovo dobio je dostojanstvo magistra, dospeo je do najveće moći, ali je navukao i najveću mržnju kod svili.Ovako se, dakle, završilo s Amalasuntom. Ali Jus- tinijan je imao nekakvog sekretara Priska, savršenog ne- valjalca i larmadžiju koji je uvek bio spreman da se dodvori svom gospodaru, ali je i car bio veoma raspoložen prema njemu. Zato je ovaj Prisk na nepošten način vrlo brzo postao vlasnik velikog bogatstva. Toga čoveka je Teodora oklevetala kod muža da se ponaša oholo prema njoj i da pokušava čak i da joj se protivi. U početku nije ništa postigla, ali malo kasnije ona je usred zime ukrcala čoveka na lađu i poslala ga onamo kuda je želcla, naredila da ga ošišaju i, protiv njegove volje, naterala da postane sveštenik. Justinijan se pretvarao da o svemu tome

ništa ne zna, pa nije ni istraživao gde se Prisk nalazi, niti je više mislio na njega. Sedeo je mirno kao obuzet nekom obamrlošću, ali pri tom nije, naravno, zabo-ravljao da pljačka ono malo što je preostalo od njegovog imanja. Pojavila se i neka sumnja da se Teodora zaljubila u jednog od svojih slugu, po imenu Areovinda, var- varina po rođenju, ali veoma lepog i mladog; ona ga je lično postavila za svoga slugu. U želji da pobije optužbu, mada je toga čoveka, kako kažu, silno volela, ona odluči da s njim najsvirepije postupi bez ikakvog razloga, a posle ovoga mi više ništa ne znamo o tome čoveku niti ga je do današnjeg dana iko ikad više video. Naime, ona je time želela da prikri je ćelu stvar, i o tome više niko nije govorio, niko je nije ni pominjao, i nije bilo nikome dozvoljeno da o tome priča nešto svojim srodnicima ili bilo kome ko je želeo da sazna istinu o njemu, da se raspituje, pa makar bio veoma radoznao. Jer otkako postoje ljudi, nikad nije postojao ovakav strah od nekog tiranina. Uopšte nije bilo moguće sakriti od nje ikakav prestup. Gomila doušnika dostavljala joj je sve što se govorilo i radilo kako na trgu tako i po kućama. A kad nije želela da se kazna prestupnika javno iznosi, ona je postupala ovako: pozvala bi čoveka, ako je to slučajno bio neko od uglednih ljudi, i krišom bi ga predala jednome od svojih slugu i naredila mu da čoveka odvede na krajnje granice Romejskog carstva. Tako bi on u neobično vreme noću ovoga čoveka zakukuljenog i vezanog, ukrcala na ladu čak i sam pošao s njim onamo gde mu je Teodora prethodno naredila. Tamo bi ga krišom predao čoveku, koji je bio pripremljen za takvu vrstu službe. Posle toga bi otputovao, pošto bi naredio da

zatvorenika čuvaju što je moguće sigurnije, zabranivši da bilo kome o tome nešto govori, dok se carica ne smiluje na nesrećnika, ili dok naposletku potpuno iznuren ne umre, podnoseći godinama postepeno umiranje zbog mučenja i patnji na tom mestu.Ona se tako razgnevila na nekog Vasiana, uglednog i mladog čoveka, pristalicu „zelenih“, zbog toga što ju je veoma grdio. Zbog toga je Vasian (jer je bio saznao za ovu srdžbu) pobegao u crkvu Arhanđela. Ona je smesta poslala jednog činovnika (verovatno kvestora, prim. prev.) i naredila mu da uopšte ne pominje nikakvu grdnju, već ga je optužila zbog pederastije. Činovnik je ovoga čoveka isterao iz crkve i kaznio ga nekom nepodnošljivom kaznom. A kad je narod video kako tako ugledan, slobodan i bogat čovek strada, svi se ražališe i uz kuknjavu digoše viku do neba tražeći milost za mladića. A ona ga tada još gore kazni: odseče mu polni ud, a zatim ga dade ubiti bez suđenja, a imanje mu oduzela. Kad god bi se ova ženturača razbesnela, nijedan hram nije pružao zaštitu niti je više važila neka zakonska zabrana, niti je pak molba čitavog grada mogla osloboditi okrivljene, ništa nije moglo da je spreči na njenom putu.1 na nekog Diogena je bila besna, jer je bio pristalica „zelenih“, čoveka uglednog i voljenog od svih, pa i samoga cara. Nameravala ga je isto tako optužiti zbog pederastije. Ona nagovori dvojicu njegovih slugu da budu ujedno i tužitelji i svedoci protiv svog gospodara. Nad njima nije vršena istraga u velikoj tajnosti, nego javno; određeno je mnogo uglednih sudija zbog Diogeno- vog ugleda. I pošto sudijama, jer su želeli da sve tačno utvrde, nije izgledalo da su iskazi slugu

dovoljno jaki, da bi opravdali donošenje jedne odluke, pogotovo što su oni bili još dečaci, onda je bacila Teodora, jednog od Diogenovih prijatelja u one uobičajene ćelije. Tamo je čoveku prišla s mnogim laskanjima, ali i s pretnjama. Ali pošto to nije imalo nikakvog uspeha, ona je slugama naredila da oko čovekove glave obaviju kožni pojas, oko ušiju, pa da pojas stežu i uvijaju. Teodor je osećao kao da su mu oči iskočile iz duplji, ali nije hteo da da lažan iskaz. Tako sudije naposletku oslobodiše Diogena zbog nedostatka dokaza o krivici, zbog čega je čitav grad održao javnu proslavu.Tako se i ova spletka završila. Ali ja sam na početku ove knjige62 ispričao sve što je Teodora uradila Velizaru, Fotiju i Vuzesu. Dva člana stranke „plavih“ rodom iz Kilikije navališe s velikom bukom na Kalinika,6" Tajna is tori ja, 1 - IV.upravitelja Druge Kilikije, da nad njim izvrše nasilje, i ubiše njegovog konjušara koji je stajao pored njega i pokušavao da brani svoga gospodara, i to pred očima namesnika i čitavog naroda. I on je ove stasiote (članove stranke) na osnovu zakona ubio, jer su bili krivi i za ovo ubistvo i za mnoga druga ubistva. Kad je Teodora to saznala, i u želji da pokaže svoje simpatije za „plave“, naredila je da ga bez ikakvog razloga na samom grobu ubica nabiju na kolac, još dok je bio na vlasti. A car je, pretvarajući se da plače, i žali, i kuka nad ubijenim čovekom, sedeo i uzdisao, i mada je mnogo pretio izvršiocima toga dela, ništa nije učinio, ali je ipak odbio da opljačka pokojnikovo imanje.

Teodora se pobrinula i za kazne zbog telesnih gre- hova. Prostitutke, kojih je bilo više od pet stotina i koje su po ceni od tri obola obavljale svoj rad nasred trga, za zaradu od koje se jedva moglo živeti, pokupila je i poslala na kopno s druge strane grada i zatvorila ih u manastir Pokajanje (tako se zvao)61 i naterala ili da tamo izmene svoj način života. 1 neke od njih su se noću strmoglavile u ponor i ubile, da bi se oslobodile nametnutog načina života.U Carigradu su živele dve sestre - devojke. One su bile kćerke oca konzula, a tri generacije njihovih predaka takode su bili konzuli. Bile su, dakle, najplemenitije krvi od davnina u ćelom staležu. Obadve su se udale, ali se dogodilo da su im muževi umrli, pa su ostale udovice. Teodora odmah odabra dva čoveka prostog roda, odvratna stvorenja i naredi da ovi žive s njima i da ih optuži za nečastan život. A one, uplašene da se to ne bi dogodilo, pobegoše u crkvu Svete Sofije, uđoše u svetu krstionicu i čvrsto rukama obgrliše krstionicu koja se tamo nalazi. Ali carica im je nametnula takva ograničenja i takve patnje da su, da bi izbegle patnje, pristale da se udaju za onu dvojicu. I tako za nju nije nijedno mesto ostalo neokaljano ili nepovredivo. Tako su ove žene protiv svoje volje prihvatile brak s ljudima prosjacima i propalicama, po položaju daleko ispod njihovog dostojanstva, mada su imale prosaca iz plemenitih krugova. Njihova majka, koja je i sama postala udovica, nije se usudila ni da uzdiše, ni da zaplače, ali je bila prisutna veridbi. Kasnije je Teodora, u želji da ispravi ovu gadost, odlučila da ih uteši na račun javnih nevolja, pa je i jednog i drugog postavila za visoke službenike. Ali devojkama ni na

ovaj način nije pružena nikakva uteha. 1 strašne i nepodnošljive patnje prenosile su se od strane ovih ljudi, takoreći, na sve njihove potčinjene, kao što ću o tome u kasnijim knjigama ispričati.6' Teodora nije cenila nimalo ni vlast ni državu, i uopšte ni za šta nije brinula izuzev za ispunjavanje svojih želja.Desilo se tako da sa jednim od svojih ljubavnika zatrudni, još dok je bila na pozornici. Pošto to nije od-mah znala, ona je, po svom običaju, uradila sve da izvrši pobačaj, ali joj to nije pošlo za rukom uprkos svim pri- menjenim sredstvima da ubije neželjeno dete, kojemu nije trebalo mnogo da dobije ljudski oblik. Pošto joj to, dakle, nije uspelo, odluči da se pomiri na sudbinom, i bi primorana da rodi dete. 1 kad je otac novorođenčeta video da je ona nesrećna i nezadovoljna što je postala majkom, jer se više neće služiti svojim telom kao što je dotad radila, s pravom je sumnjao da će ona dete ubiti, pa ga jeh Ovo obećanje Prokopije nije nikad ispunio.priznao za svoje. Time što ga je rukama podigao, dao mu je ime Jovan, jer je bio dečak, pa je krenuo na put u Arabiju kuda je trebalo da otputuje. A kad je i sam bio na samrti, a Jovan bio već momčić, otac mu ispriča čitavu priču o njegovoj majci. Ovaj je svome ocu učinio sve uobičajene počasti posle smrti, pa je malo kasnije stigao u Carigrad i stvar ispričao onim ljudima koji su imali stalan pristup do njegove majke. A ovi su mislili da će ona razmišljati kao svako drugo ljudsko biće, pa javiše majci da je njen sin Jovan stigao. Ali ova žena, u strahu da priča o tome ne dopre do njenog muža, naredi da joj dovedu mladića. A kad je ovaj došao i pošto ga je videla, poveri ga jednom od svojih

slugu, kome je uvek povera- vala slične stvari. Na koji je način ovaj jadnik nestao sa ovoga sveta, ne mogu da kažem, ali ga niko do danas nije mogao da vidi čak ni posle caričine smrti.U to doba se desilo da su se, takoreći, sve žene moralno pokvarile. Grešile su prema svojim muževima u potpunoj slobodi, jer im ovakav postupak nije donosio nikakvu opasnost ni štetu, budući da preljubnice niko nije pozivao na odgovornost. Naime, u slučaju optužbe, one bi smesta odlazile carici, prikazale stvari naopako, i podnosile tužbu protiv svojih muževa i pozivale ih pred sud, mada nikakve optužbe nisu protiv njih postojale. I pošto se ništa nije moglo dokazati, muževi su morali da plate kaznu u dvostrukom iznosu ženinog miraza, a zatim su bili bičevani i obično odvođeni u tamnicu. Posle su još morali da mirno gledaju kako se njihove žene-kur- ve doteruju i još drskije primaju udvaranja svojih ljubav-nika. Mnogi preljubnici su na ovakav način sricali počasna zvanja. I zato su muževi većim delom trpeli od žena ove bezočne stvari: još su bili srećni što su ćutanjem izbegli bičevanje, dajući ženama potpunu slobodu, i pretvarajući se da one misle kao da uopšte nisu bile otkrivene.Ova žena (Teodora) je polagala pravo na to da u državi u svemu upravlja prema sopstvenom nahođenju. Ona je dodeljivala i počasne službe i svešteničke činove, ispitujući pri tome i veoma uporno čuvajući samo jedno: da nijedan pošten i valjan čovek ne bude uzet u obzir za do- bijanje dostojanstva, ili možda neko drugi koji ne bi bio spreman da izvrši njene naredbe. I sve brakove je sređivala jednim autoritetom, tako da

kažemo, jedne stara- majke. Tada su ljudi i žene prvi put napustili običaj da pre braka stupe u odnos verenički; jer čovek je neočekivano dobio ženu, ne zato što mu se dopadala - što je uobičajeno čak i u varvara - nego zato što je to bilo po Teodori- noj želji. To isto se dešavalo i udatim ženama, koje su bile primoravane da se protiv svoje volje sastaju s muževi-ma. Teodora je često i nevestu uklanjala iz bračne sobe bez ikakvog razloga i mladoženju ostavljala neoženje- nog, istakavši jedino to u svome besu da joj se ta žena ne sviđa. A to je priredila mnogim ljudima, medu njima i Lavu, koji je obavljao posao referenđara; i Saturninu, sinu Hermogenovom, koji je bio magistar, kod njihovih verenica. Ovaj Saturnin je iinao neudatu bratučedu s kojom je bio veren, ženu slobodna roda i uglednu, koju mu je obećao njen otac Kiril, pošto je Hermogen već bio umro. I kad je njihova bračna odaja već bila zatvorena za njima, ona izvede mladoženju i odvede ga u drugu bračnu odaju gde se, uzdišući i tugujući, morao oženiti Hrizomalinom ćerkom. Ta Hrizomalo je ranije bila igračica, posle toga hetera, ali je u to vreme živela na dvoru s drugom Hrizomalom i Inđarom. Jer, umesto ljubavnog naslađivanja i života u pozorištu, one su ovde obavljale svoj posao. A kad je Saturnin spavao s devojkom i video da je već bila izgubila devičanstvo, on je nekome od slugu poverio da se oženio devojkom koja je već imala posla s muškarcima. Kad je to došlo Teodori do ušiju, ona naredi slugama da čoveka podignu uvis, kao što se radi s dečacima koji odlaze u školu, zato što se pravio važan i sebi pripisivao dostojanstvo koje nije imao. Zatim ga je izbubotala po leđima mnogim udarcima i

zabranila mu da koješta brblja.Što je Teodora uradila s Jovanom Kapadokijskim, ispričano je već u ranijim pričama.6" To sve je učinila u besu a ne zbog nekih prestupa prema državi (dokaz za to je što kasnije ništa nije preduzimala protiv podanika koji su još gore stvari bili skrivili), nego zato što se usudio da joj se suprotstavi u drugim stvarima, naročito zbog toga što ju je klevetao kod cara, i malo je trebalo pa da je zavadi sa njenim mužem. Ali ja ovde moram, kao što sam i obećao, da iznesem razloge za njeno ponašanje, koji su potpuno istiniti. To što je ovaj čovek u Egiptu bio zatvoren u tamnicu, gđe je podneo sve patnje koje sam ranije bio opisao, nije bilo dosta ovoj ženi i ona nije nikad prestajala da traži lažne svedoke protiv njega. Posle četiri godine pođe joj za rukom da pronađe dva člana stranke „zelenih“ u Kiziku, gde se na njih sumnjalo da su bili među pobunjenicima protiv episkopa.17 Lepim i laskavim recima, a i pretnjama, ona je ove ljude pridobila za sebe, tako da je jedan od njih, u strahu, a i zanet nadama, zločin ubistva episkopa svalio na Jovana. A onaj drugi čovek nikako nije liteo da protivreči istini, mada je toliko bio mučen da se sasvim sigurno očekivalo da će odmah umreti, i zato, mada nije mogla da ovim izgovorom ubije Jovana, bez obzira kakvim se sredstvima služila, ona od- seče svakom mladiću desnu ruku, jednome zato što nikako nije hteo da lažno svedoči, a drugome - da se njena zavera uopšte ne bi otkrila. I mada se sve ovo obavljalo javno na trgu,

17 Tajna istorija, XII. Jovan je bio optužen da je ubio Evse- vija, episkopa u Kiziku, kuda ga je car bio prognao, Istorija ratova, I 25, 13.40, a što nije bilo dokazano.

Justinijan se pravio kao da uopšte ništa ne zna šta se događa.A da on nije bio čovek, nego neki demon u ljudskom obliku, kao što je bilo rečeno67, moglo bi se dokazati veličinom zla koja je on čovečanstvu naneo. Jer u onom što je prcterano veliko u delima ogleda se i snaga onoga koji je to uradio. Mislim da nikome osim Bogu ne bi bilo moguće da tačno navede broj onih koje je on uništio. Lakše bi čovek prebrojao sva zrnca peska, nego broj onih koja je car poubijao. Ali, procenjujući zemlje koje su ostale bez stanovnika, rekao bih da su poginule mirijade mirijada mirijada ljudi.68 Libija je, naime, dos- pela dotle i do takve propasti i u takvim razmerama da čoveku koji dugo putuje nije bilo lako naići na nekog čo- veka. Vandala, koji su se nedavno6* prihvatili tamo oružja, bilo je na broju osam mirijada, a što se tiče njihovih žena i robova, ko bi mogao pogoditi njihov broj? Što se tiče Libi jaca, onih koji su ranije živeli u gradovima, onih koji su obrađivali zemlju i onih koji su svoje poslove obavljali na moru, što sam ja slučajno lično sve video, kako bi čovek mogao da prebroji sve te ljude? A još mnogobrojniji od ovih bili su tamo Mavri, koji su najzad svi zajedno s njihovim ženama i njihovom decom bili uništeni. Mnoge od romejskih vojnika i od onih koji su pošli za njima iz Carigrada pokrila je zemlja. Tako, kad bi čovek rekao da je poginulo pet stotina mirijada ljudi u

Libiji, mislim da ne bi rekao tačno kako to odgovara stanju stvari. A razlog za to je bio što odmah posle poraza Vandala Justinijan ne samo što nije nastojao da pojača svoju vlast nad osvojenom teritorijom, i ne samo što se nije postarao za to da njeno bogatstvo sačuvaju naklonjeni stavnovniđ te teritorije, nego je odmah opozvao Velizara da se bez odlaganja vrati kući, optuživši ga, uostalom, sasvim neopravdano, zbog tiranije70, tako da bi posle toga, upravljajući Libijom potpuno po svojoj volji, mogao da ovu zemlju proguta i da je na taj način potpuno opljačka.Na isti način 011 je odmah poslao procenjivače zemlje i nametnuo je vrlo oštre namete, koji ranije nisu postojali. 18 Najbolja zemljišta je prisvojio za sebe. Pristalicama Arijeve jeresi je zabranio održavanje svetih tajni7’ kojih su se pridržavali. Bio je takođe spor u plaćanju svojih vojnih snaga, a i na drugi način postao je težak vojnicima. Zbog svega toga nastale su pobune koje su dovele do velikih šteta. Jer on nikad nije mogao da se drži utvrđenih dogovora, nego je po prirodi bio sklon da svuda izazove zbrku i pometnju.I Italija, koja nije manja nego trostruka Libija, ostala je još u većoj meri bez ljudi nego Libija. Zato će i procena ljudi, uništenih na sličan način ovde biti lakša. Jer uzrok za sve što se dogodilo u Italiji ja sam već ranije izneo' 1 sve greške, koje je bio počinio u Libiji, ponovio je on i ovde. I pošto je upravi ove

18 Tajna istorija, XXIV.

zemlje dodao još i takozvane logotete, 19 on je i tamo vrlo brzo sve ispreturao

19VU 1,28.

i upropastio. Vlast Gota se pre toga protezala od Galske zemlje sve do granice Dakije, u kojoj se nalazi grad Sir- mijum.71 Veći deo Galije i zemlje Vencta držali su Germani u vreme kad je u Italiju stigla romejska vojska. Sir- mijum i oblasti oko njega drže Gepidi, a sve to je, ukratko rečeno, potpuno bez ljudi. Jedni su bili uništeni ratom, druge je odnela bolest i glad, redovni pratioci svakoga rata. Ilirik i čitavu Trakiju, sve od Jonskog zaliva " do predgrađa Carigrada, zajedno s Grčkom i zemljom Hersonesa , gotovo svake godine napadaju Huni, Slove- ni i Anti, otkako je Justinijan preuzeo Romejsko carstvo.oni izazvaše strahovita pustošenja među ljudima u toj zemlji. Mislim da je u svakom upadu izginulo više od dvadeset mirijada Romeja, ili je bilo zarobljeno, tako da je svuda u ovoj zemlji nastala prava skitska pustinja. *To je učinio rat u Libiji i Evropi. U međuvremenu su Saraceni napadali Romeje istočno od Egipta do grani-ca Persije, kroz. čitav ovaj vremenski period, bez prekida, i ostavljajući svuda takvu pustoš i uništenje da je čitava oblast imala vrlo malo stanovnika. Mislim da nikad neće biti moguće nijednom čoveku da otkrije broj onih koji su na ovaj način bili uništeni. Persijanci su pod Hozrojem četiri puta provalili preostale posede Romejskog carstva, uništavajući gradove i ljude, koje bi zatekli u gradovima koje su zauzeli, i u svakoj pokrajini; jedne su ubijali, druge odvodili u ropstvo, a zemlju ostavljali bez stanovnika gde god bi slučajno naišli. I otkako su upali u zemljus Danas Sremska Mitrovica.’ Danas Jadransko more.

To bi odgovaralo nekako čitavom Balkanskom poluostrvu.7H «.Sinonim za pustoš i divljinu. U stvari je to nenaseljeni deo opisan u Herodotovoj Istoriji (IV 17).

Kolhidu, Kolhiđani, Lazi i Romeji su i dalje izloženi uništavanju sve do današnjeg dana.Ni Persijand, ni Saraceni, ni pleme Slovena, kao ni neki drugi varvari nisu imali sreću da se neoštećeni povuku sa romejske teritorije. Jer, na svojim pohodima, naročito za vreme opsada gradova i borbi sukobljavali su se s mnogim preprekama i isto tako bih uništavani, zajedno sa svojim neprijateljima. Naime, nisu samo Romeji, nego takoreći gotovo svi varvari osetili su Justinijanovu strast za prolivanjem krvi. Istina, i Hozroje je bio čovek pokvarenog karaktera; kao što sam već rekao na odgovarajućim mestima,79 on mu je pružao sve povode za ratovanje. On nije smatrao za potrebno da svoje postupke izvede u zgodnom trenutku, nego je sve radio protiv vremena, jer je i za vreme mira i za vreme primirja uvek smišljao neke nove povode za rat protiv svojih suseda, u vreme rata bez ikakvog razloga bi postajao mlitav, pa je pripreme za vojne poduhvate vršio oklevajući, i to sve zbog svoje škrtosti. I umesto da se posveti takvim stvarima, ispitivao je prirodu neba i pokazivao zanimanje za proučavanje prirode Božje; nije prestajao ni da ratuje, jer je bio krvožedan i odvratan čovek; niti je, pak, bio sposoban da nadmaši svoje neprijatelje, jer ga je u tome sprečavao njegov tvrdičluk, da bi mogao raditi nešto što je bilo neophodno. I tako je za vreme njegove vladavine čitava zemlja bila natopljena krvlju Romeja, kao i go-

tovo svih varvarskih naroda.Ovo se, dakle, događalo, jednom rečju svuda u Romejskom carstvu, i sve ovo vreme. A ako računam i one događaje koji su se zbili za vreme pobuna u Carigradu i gotovo u svakom gradu, mislim da nije poubijano

manje ljudi na ovaj način, nego u samom ratu. Naime, pravda i nepristrasno kažnjavanje za vršenje nedela jedva da su postojali. Od dve postojeće stranke jednu je podržavao car, a i druga stranka nije sasvim mirovala. Naprotiv, pošto su jedni uvek bili pobedivani, a drugi puni pouzdanja, njima je pred očima stalno bilo očajanje i ne- promišljenost; nekada bi jedni druge napadali u velikim grupama, ili bi se, opet, borili u malim grupama; ili su čak u slučaju potrebe nameštali zasede jedni drugima. Tako su trideset i dve godine bez prestanka jedni drugima nanosili nečuvena nedela, a i od strane vlasti, postavljene radi nadzora nad svetinom80, u velikoj meri su bili ubijani. Ali kazna za prestupe je najvećim delom vršena nad „zelenima“. Pored toga, kažnjavanje Samarićana i takozvanih jeretika ispunilo je Romejsko carstvo još brojnijim ubistvima. Ove stvari na ovom mestu pominjem samo u glavnim crtama, pošto sam već ranije o tome dovoljno govorio.“1 Takve su, dakle, nevolje snašle sve ljude za vreme demona, ovaploćenog u telu Justinijanovom, a povod za sve to dao je on pošto je postao car. Pokazaću takođe kakve nesreće je naneo ljudima svojom tajnom snagom i demonskom prirodom. Naime, dok je ovaj Romej upravljao svetom, dogodile su se i mnoge druge nevolje i pretnje, za koje neki tvrde da je to usledilo zbog prisustva zlog demona i pomoću njegovih smicalica, dok drugi, opet, tvrde da se samo Božanstvo, omrznuvši njegova nedela, okrenulo od Romejskog carstva, ustupilo mesto odvratnim demonima da sve ovo tako učine. Tako se reka Skirt

izlila i poplavila Edesu, i izazvala bezbroj nesreća ljudima toga mesta, kao što ću opisati u sledećoj knjizi.“2 Nilso Tzv. praetor plebis, vitli Tajna istorija, XX. Sl Tajna istorija, IX.HJ' O građevinama, II, 7, 2.je porastao kao obično, ali se nije povukao u pravo vrerne pa je stanovnicima naneo strašne štete, kao što sam već ranije ispričao*1. Reka Kidnos se razlila i gotovo čitav Tars opkolila kroz mnogo dana, i voda se nije povukla, sve dok nije nanela nenadoknadivu štetu.“4 A zemljotresi uništiše Antiohiju, prvi grad na Istoku, i Seleuki- ju, koja se nalazi blizu, i najpoznatiji grad u Kilikiji, po imenu Anazarb. I ko bi mogao nabrojati ljude koji su izginuli zajedno s ovim gradovima? Moglo bi se tome dodati i Iboru i Amaziju, koja je bila prvi grad u Pontu, pa Polibotos u Frigiji, i grad koji Pisidani nazivaju Filome- da, i Lihnid u Epiru, i Korint - sve gradovi koji su od dav-nine bili najgušće naseljeni. Jer svi ovi gradovi doživeli su sudbinu da za ovo vreme budu razoreni od zemljotresa, a stanovnici zajedno s njima, takoreći, uništeni. Tome zlu pridružila se još i kuga, koju sam pomenuo već ranije,"" koja je odnela gotovo polovinu ljudi koji su još ostali živi.Toliko je ljudi nastradalo najpre dok je upravljao Romejskim carstvom, a zatim i kad je postao car8h.Sada ću ispričati kako je od države opljačkao celokupan novac. Govorio je o priviđenju u snu koje je imao neki ugledan građanin u početku Justinove vlade. Govorio je, naime, da mu je u snu izgledalo kako stoji

negde u Carigradu na morskoj obali, preko puta Halkedona, i kako je video nekog čoveka'' da stoji tamo na sredini tesnaca.'ss Najpre je popio svu vodu iz mora, tako da je imao utisak kao da stoji na suvu, pošto voda više nije ispunjavala tesnac na tome mestu; posle toga se pojavila druga voda na istom mestu; puna blata i prljav- štine, i izvirala je iz kanala koji su se nalazili na obe strane tesnaca i čovek je tu vodu odjednom popio pa su mesto i tesnac ponovo postali suvi.Priviđenje u snu je, dakle, pokazalo ovo. A Justi- nijan, kad je njegov ujak Justin preuzeo carsku vlast, našao je državu dobro snabdevenu novcem. Naime Anasta- sije je bio i najdalekovidiji i najštedljiviji među svim vladarima, i u strahu od onoga što se dogodilo, da ne bi njegov naslednik na carskom prestolu, u nestašici sredstava, pristupio možda pljačkanju svojih podanika, on je sve riznice napunio do vrha zlatom još pre nego što je ispunio određeni tok života. Sav taj novac Justinijan je potrošio što je moguće brže, jednim delom na građevine pored mora, potpuno bez ikakvog smisla, a ostalo na svoja prijateljstva prema varvarima. Pa ipak bi čovek, pored svega toga, mogao pomisliti da bi taj novac čak i za jednog krajnje rasipničkog vladara mogao biti dovo-ljan za sto godina. Jer oni što su upravljali celokupnim blagom i svim riznicama i ostalim carskim imanjima koje je Anastasije posle svoje vladavine nad Romejima, koja je trajala više od dvadeset sedam godina, ostavio za sobom našli su u riznici tri hiljade devetsto centenarija zlata. Ah tokom devet godina

Justinove vlade, dok je ovaj Justinijan stvarao zbrku i nered u državi, nezakonito je u ovu riznicu uneto - kažu - četiri hiljade centenarija, a od svega toga nije ostala nijedna para, jer, dok je Justin još bio živ, ovaj čovek je sve to spiskao na načinTj. južni deo Bosčora, veoma dubok, koji čini utisak kao da „teče“ u Mramorno more.opisan u jednom ranijem odeljku/'' Što se tiče iznosa, koje je on za sve vreme dok je bio na vlasti nezakonito prikupio, pa zatim potrošio, prisvajajući ih za sebe, ne postoji mogućnost da čovek to izračuna ili proceni, ili, pak, da to nabroji. Jer, kao nepresušna reka, dok je svakog dana pljačkao i otimao od svojim podanika, sve je teklo odmah varvarima kojima je on to davao kao poklon.Narodno bogatstvo je, dakle, na ovaj način potrošio, pa je odmah zatim bacio oko na svoje podanike. Vrlo velikom broju ljudi oduzeo je imanja, pljačkajući i vršeći nasilja potpuno neopravdano, pozivajući pred sud za zločine, koji se nikad nisu dogodili, ljude u Carigradu i u svakom drugom gradu, one koji su bili poznati po bogatstvu; jedne je optuživao zbog mnogoboštva, druge što pripadaju nekoj jeresi medu hrišćanima, treće zbog pederastije; nekima je, opet, prebacivao što vode ljubav sa svetim ženama, ili imaju neke druge zabranjene odnose; neke je optuživao zbog toga što podstiču svet na pobunu, ili što vole stranku „zelenih“, ili što napadaju njega; ili je izmišljao bilo kakvo ime za krivicu, ili je sam sebe proglašavao naslednikom pokojnika - ako je bilo potrebno, i živih - jer je tobože od njih bio postavljen kao naslednik.

Eto, to su bila njegova najuzvišenija dela. A kako je postupio u pobuni protiv njega koju nazivaju „NIKA“, da je odmah postao naslednik imanja svih članova senata, i o tome kako je on još pre pobune pokrao imanja i novac ne baš malog broja ljudi među njima, uzimajući jedno po jedno - o tome sam nedavno pričao.91’Sve varvare, ne časeći ni časa, darivao je velikim novcem, kako one na istoku i na zapadu, tako i one na severu i jugu, sve do stanovnika Britanije, sve narode i svuda na ćelom svetu o kojima ranije nismo ni čuli, ili za čije smo ime saznali tek pošto smo ih i sami vidcli. Jer oni su sami, saznavši za prirodu toga čoveka, sa čitavog sveta navaljivali u Carigrad. A on ih je bez ikakvog oklevanja, štaviše, neizmerno uživajući u tome i smatrajući da je sreća što može bogatstvo Romeja prosipati na varvare ili ga bacati na uzburkane morske talase, svakoga časa i svakoga dana ipraćao sa silnim novcem. Na taj način su svi varvari svuda postali sopstvenici romejskog bogatstva, bilo što su novac primili od cara na poklon, ili što su pljačkali Romejsko carstvo, ili, pak, što su prodavali ratne zarobljenike, ili što su se cenkali oko primirja. Tako se priviđenje u snu, koje sam upravo bio spomenuo, ostvarilo onom čoveku koji ga je video. Ali je Justi- nijan izmišljao i druge načine da bi iščupao plen od svojih podanika (te ću načine opisati odmah ako budem u stanju da to uradim), pomoću kojih mu je pošlo za rukom da opljačka svojinu svih ljudi, ne odjednom, nego malo-pomalo.Pre svega je narodu Carigrada kao nešto najvažnije

postavio prefekta grada'” koji je delio godišnji prihod s onima koji su vršili nadzor nad trgom, i planirao da ih ovlasti da prodaju svoju robu po ceni kako to žele. Posledica toga za narod u gradu bila je da su morali da plate trostruku cenu za namirnice koje su kupovali, a da se nikome nisu imali požaliti. Iz toga se razvila velika nevolja. Jer, pošto je carska blagajna dobijala jedan deo tih nameta, to je i upravnik, koji je ovu stvar vodio, želeo da se od tih nameta i sam obogati. Dalje, i službenik koji se pri- hvatiio da obavija ovaj sramni posao, i svi nadzornici tržnice, drsko se osmelivši, nisu poštovali zakone, vređali su oneM Uporedi: Tajna istorija, IX.koji su u to vreme morali da kupuju ne samo tako što su naplaćivali višestruko, kao što smo rekli, nego su izmišljali i neke nečuvene prevare u vezi s robom koja je bila na prodaju.Zatim je car postavio mnogo takozvanih monopola i prodavao blagodet svojih podanika onima koji su spremni da vrše takva bezakonja. Tako je on, s jedne strane, imao izvesnu dobit za obavljeni posao, a, s druge strane, svima onima koji su s njim sklopili sporazum davao je povlastice da vode svoje poslove po svojoj volji. To je on primenjivao javno i na sve ostale službe. Pošto je car uvek dobijao neki mali deo proneverenog novca od strane službenika, to su i vlasti i predstojnici svih poslova sve više bez straha pljačkali svakoga ko bi im pao šaka. I kao da mu svi ovi uredi koje je uspostavio nisu bili dovoljni za tu svrhu, on je pronašao još dve službe da se staraju o državi, mada je pre toga prefekt grada imao posla sa svim žalbama i

pritužbama. Ali da bi broj dostavljača20 povećao i da bi mogao još delotvornije zlostavljati građane koji nisu počinili nikakvo zlo, on je odlučio da uspostavi još dve nove službe. Jednoj od njih je očigledno odredio nadležnost nad lopovima, kao što je govorio, i dao joj ime „praetor plebis“; drugom uredu dodelio je nadležnost da kažnjava sve one koji su upražnjavali pederastiju i koji su sa ženama održavali takve odnose koje je zakon zabranjivao, i koji nisu Boga poštovali na ortodoksni način, i toj službi je nadenuo ime „kvestora“. Ako bi sad pretor našao među proneverenim novcima neku veću vrednost, on bi taj novac predao caru s napomenom da se sopstvenici toga novca nigde ne mogu naći. I tako je car uvek mogao da dobije deo od najdragocenije pljačke. A kvestor, kako se već zvao, kad bi dobio pod svoju vlast one koji su se s njim sukobili, predao bi caru sve što je hteo, dok bi se i sam obogatio imovinom drugih ljudi, uprkos svim zakonima. Jer potčinjeni ovim službenicima ne bi dovodili ni tužitelje niti svedoke za ono što se uradilo, nego su, naprotiv, za sve ovo vreme nesrećnici koji su im pali u ruke i dalje bez ikakve optužbe ili ikakvih dokaza u najvećoj tajni bili ubijani, ili bi im bio oduziman novac.A kasnije je ovo čudovište naredilo ovim vlastima i prefektu grada da uzmu u postupak sve optužbe, s na-ređenjem da se takmiče među sobom da bi se utvrdilo ko od njih može da uništi veći broj ljudi i s najvećom brzinom. Pričaju da mu je odmah postavljeno pitanje ako neko odjednom okleveta tri osobe, ko će moći da

20To su t/v. sikofanti, doušnici.

donese presudu u tom slučaju? Na to je car odgovorio: „Onaj koji preduhitri ostale.“ Ali i sa ustanovom zvanom kve- stura postupao je nedolično. O roj ustanovi su se raniji vladai naročito brinuli, da ljudi koji tom ustanovom upravljaju imaju veliko iskustvo i naročitu veštinu u poznavanju zakona i očigledno treba da budu nepodmitljivi u pitanju novca. Jer, moglo bi biti veoma štetno po državu, ako bi ljudi koji tom ustanovom upravljaju bili bez iskustva ili bi popuštali pred lakomošću. Ali, car je napre na to mesto postavio Tribonijana čiju sam veštinu dovoljno opisao u svojim prethodnim knjigama. '1 I kad je Tribonijan preminuo, Justinijan je zaplenio jedan deo njegove imovine, mada su bili živi njegov sin i veliki broj unučadi. Na čelo ove ustanove postavio je nekog Libijca," I storija ratova, I 24.16. Ovaj Tribonijan, čovek izvanredno inteligentan i sposoban, ali prilično gramziv - a tu crtu je Prokopije naročito istakao - postavljen je 527. godine za člana komisije (kako bismo danas kazali) za kodifikaciju rimskog prava, i on je taj posao, kako znamo, izvršio izvanredno dobro, spretno, znalački i pedantno.po imenu Junila, M čoveka koji za zakone nije bio ni čuo, pošto nije bio čak ni retor; on je, doduše, znao latinski, ali, što se tiče grčkog jezika, nije nikad posećivao ni učitelja gramatike niti je pak mogao da taj jezik izgovara na grčki način (zaista, kad bi u mnogim prilikama pokušavao da izgovori neku grčku reč, počinjao bi smeli kod njegovih pratilaca); on je neverovatno voleo bestidno bogaćenje, što potvrđuje

činjenica da uopšte nije osetio nikakav stid ni sram, kad je izneo na javnu prodaju isprave koji su pripadali caru. A za cenu jednog zlatnog statera on se nikad nije dvoumio da pruži ruku ljudima na koje bi naišao. I za manje od sedam godina država je na ovaj način bila jedno ruglo. A kad je i Junil bio pri kraju života, on je na ovo mesto postavio Konstantina, čoveka koji je po-znavao zakone i bio vrlo mlad, ali dotad nije imao iskustva u parničkim problemima; osim toga, bio je najveći kradljivac i najveći hvalisavac među svim ljudima. Taj je čovek postao veoma blizak Justinijanu i jedan od njegovih najdražih prijatelja, te se ovaj car nikad nije dvoumio da se njime posluži kao svojim posrednikom u krađama i donošenju sudskih odluka. Stoga je Konstantin za kratko vreme prikupio velike sume novca. Služio se nekom preteranom uzvišenošću, hodao je „po oblacima“ i sve ljude posmatrao s prezirom; i kad bi neki bili spremni da mu predaju velike količine novca, oni bi to stavili u rukeOvaj nam je čovek poznat samo po ovom jetkom opisu Prokopijevom. On, kako kaže Prokopije, nije bio „retor“, to jest, član legalne, zakonske, profesije koja se bavi proučavanjem i pri- menjivanjem zakona. Ali, valja ovde spomenuti i to da je Justinija- nov prethodnik na carskom prestolu, Justin, bio nepismen kao što Prokopije priča o njegovom načinu potpisivnja ukaza i uredbi. A sam Justinijan je takođe u ovom pogledu prikazan kao smešan, glava XIV. Junil je morao postali kvestor godine 543, jer je Prokopije ovu Tajnu istoriju napisao 550. godine, ili možda nešto ranije.

nekih njegovih najodanijih ljudi i tako uspevali da postignu ono što su hteli. Ali bilo je potpuno nemoguće sresti se s tim čovekom ili razgovarati s njim, i to uopštc nikome, naročito kad bi jurio caru, ili odlazio od njega, ne korakom, nego s velikom žurbom i brzinom samo zato da bi sprečio da mu ljudi koje bi sreo nametnu neki posao koji ne donosi nikakve koristi.Takve su, dakle, bile prilike s ovim carem. A pretorijski prefekt za godinu dana prikupio je više od trideset centenarija javnih nameta. To je on prozvao „vazdušnim porezom“, objavljujući time, kako ja mi-slim, da to nije nikakav redovan ili uobičajen porez, nego da ga je uvek dobijao srećom, kao da sam od sebe dolazi iz vazduha, mada se ovakva stvar morala zvati pravilno podlaštvom s njegove strane. A ovim imenom su se služili svi koji su bili kasnije predstojnici toga ureda i sa sve manje straha pljačkali su svoje podanike. I premda su ovi tvrdili da novac predaju caru, ipak im nimalo nije bilo teško da prisvoje carsko blago. A sam Justinijan je smatrao da ne treba na to uopšte da se obazire, jer je čekao zgodnu priliku da, čim oni budu prisvojili neku veliku sumu, podnese protiv njih neku optužbu gde neće biti mesta za pravdanje, te će tako moći odjednom da oduzme njihovo imanje. A to je i uradio s Jovanom iz Kapadokije. Svi oni koji su tom

ustanovom upravljali u to vreme, postali su odjednom prekomerno bogati, samo sa dva izuzetka. To je bio Foka - njega sam pomenuo u jednoj ranijoj knjizi '' - čovek koji je u najvećoj meri poštovao pravdu; taj je čovek ostao bez ikakve dobiti uopšte dok je bio na vlasti. Drugi je bio Vasos, koji jc dužnost primio kasnije. Ali nijedan od ove dvojice nije mogao

zadržati mesto godinu dana, zbog toga što su bili sasvim nekorisni i potpuno strani duhu vremena, pa su bili oslobođeni njihove dužnosti u roku od nekoliko meseci. Ali, da moja priča ne bi išla u beskonačnost time što pripove- dam svaku stvar za sebe, hoću da kažem da se to događalo u svim ostalim službama u Carigradu.Svuda u Romejskom carstvu Justinijan je postupao ovako: Odabrao bi najgore ljude i prodavao im za skupe pare javne službe da bi ih ovi upropastili. Jer, nijedan pametan čovek, ili čovek sa imalo razuma, ne bi ni pomislio da plaća svojim sopstvenim novcem zato da bi kupio za sebe pravo da pljačka ljude kuji ništa nisu skrivili. Zatim bi pokupio novac od onih ljudi s kojima se bio pogodio i prepustio im vlast da sa svojim potčinjenima rade kako im se svidi. I kao posledica svega toga, oni su bili određeni da od toga vremena sami postanu veoma bogati, pošto bi zajedno sa stanovništvom upropastili i sve oblasti koje su im bile poverene. A ovi ljudi bi od banke uz dobre kamate pozajmili sume koje su bili platili za gradove, i odmah, čim bi stigli u svoje gradove, svojim sugrađanima nametnuli svakojake nevolje ne obazi- rujući se ni na šta, izuzev kako da ispune obaveze koje su imali prema svojim poveriocima, pa da i sami budu ubrajani odsad među najimućnije ljude. Videii su da takav posao ne predstavlja nikakvu opasnost za njih, nego im čak donosi izvesnu slavu, u odnosu prema broju onih ljudi koji su im pali šaka i koje su mogli bez ikakvog pravdanja da ubijaju i da ih pljačkaju. Jer nazivi „ubica“ i „razbojnik“ bili su od njih cenjeni i

odgovarali su nazivu „energičan“. Justinijan je osetio da svi ti pritežavaoci vlasti obiluju bogatstvom, pa ih je na osnovu izmišljenih optužbi pohvatao i smesta im oduzeo sve što su imali.Kasnije je doneo zakon da svi koji traže službu treba da se zakunu da će biti čisti od svake krađe, da neće ni primati, niti davati ništa radi službe. Na njih jc bacio sve kletve kakve su pominjali ljudi od najstarijih vre-mena, ako se učini nešto mimo ugovorenog i napisanog. Ali ovaj zakon nije bio na snazi ni punu godinu, a on je, zanemarivši sve pisane uslove i kletve i sramotu zbog svega toga, još drskije nego ranije počeo pregovarati o cenama službi, i to ne potajno, već javno, na samom trgu. I oni koji bi kupili službu, mada pod zakletvom, pljačkali su redom još više nego ranije.Zatim je izmislio nešto što prevazilazi sve što se može čuti. Naime, odlučio je da više neće prodavati, kao ranije, te službe za koje je smatrao da najviše vrede kako u Carigradu tako i u ostalim gradovima, nego je potražio najmljene ljude i uveo ih u službu i naredio im da za nekakvu platu donose sve što bi uterali. Ovi bi uzeli svoje plate te počeli da prikupljaju i odnose sve iz čitave zemlje, bez ikakvog straha, i tako je jedna najmljena vlast obilazila zemlju i u ime vlasti pljačkala podanike. Tako je car tačno ispitivao i stalno postavljao na vlast upravo one ljude koji su zaista bili najveći nevaljalci na svetu. Zaista, kad je postavio prvu grupu zločinaca na vlast i kad je sloboda vlasti iznela na svetio njihovo nevaljalstvo, mi smo se čudili da ljudska priroda može kriti u sebi toliko nevaljalstva. A kad su oni drugi koji su ih kasnije nasledili na toj

dužnosti mogli da ih još i prevaziđu u velikoj meri, ljudi su se među sobom čudili kako je to moguće da ljudi, koji su ranije izgledali najpokvareniji, mogu da budu sad i prevaziđeni u toj meri da sad izgleda da su oni ljudi bili veoma karakterni u svom postupanju; treća grupa je, razume se, nadmašila drugu u svim oblicima nevaljalstva, a posle njih još drugi su svojim novim postupcima u zločinima postigli da njihovi prethodnici budu nazvani časnim imenom! A pošto se zlo nastavljalo, mogli su svi ljudi naučiti iz činjenice što nevaljalstvo kod ljudi raste do bezgraničnosti, ako je podsticano znanjem stečenim od prethodnika i mogućnošću slobodnog rada, dovedeno dotle da se njome mogu okaljati svi koji se pojave, - onda izgleda da nevaljalstvo postiže takve razmere, da čak ni mašta njihovih žrvata ne može da ih izmeri.Takvo je, dakle, kod Romeja bilo stanje u vezi s njihovim službenicima. Kad su neprijateljske vojske Huna porobljavale i pljačkale Romejsko carstvo, generali u Trakiji i Iliriku su često donosili odluke da napadnu neprijatelja koji se povlačio, ali bi od toga odustali pošto bi pročitali uputstvo cara Justinijana koji im je zabranio da napadaju varvare, jer su oni porebni Romejiina kao saveznici protiv Gota ili nekih drugih neprijatelja. I posledica toga je bila da su ti varvari pljačkali i zarobljavali ove Romeje kao neprijatelji, a zatim su se s plenom i zarobljenicima vraćali svojim kućama kao prijatelji i saveznici Romeja. Često bi se i neki od tamošnjih seljaka, pogođeni gubitkom svoje dece i žena koje su bile odvedene u ropstvo, okupljali i napadali neprijatelja na povlačenju i uspevali da pobiju

mnoge i da njihove konje zajedno s celokupnim plenom otmu, ali su se posle toga našli u velikoj neprilici. Naime, neki ljudi poslati iz Carigrada bez oklevanja su zlostavljali i sakatili njihova tela i nametali im globe, sve dok ne bi vratili sve što su bili oteli od varvara.Pošto su car i Teodora smenili Jovana iz Kapadokije, želeli su da na njegovo mesto postave nekoga i trudili su se zajedno kako bi našli nekog još goreg čoveka; na sve strane su tražili oruđe za tiraniju, ispitivali su mišljenja svih koji su dolazili u obzir za to mesto kako bi mogli još brže da upropaste svoje podanike. Tako umesto njega postaviše smesta Teodota, koji, mada lošeg karaktera, nije bio potpuno pogodan da im u svemu ugađa. Posle toga su ispitivali drugu mogućnost. I neočekivano nađoše nekog menjača novca, po imenu Petra, rodom iz Sirije, čiji je nadimak bio Barsim.21 On je ranije sedeo za stolom gde se menja novac od bronze i iz toga posla izvlačio najodvratniji dobitak vrlo spretno vršeći krađu obola i uvek zaslepljujući korisnike brzinom svojim prstiju. Bio je, naime, spretan, da slobodno krade svojinu onih ljudi s kojima bi došao u dodir, n kad bi bio uhvaćen, da se kune i da zla dela svojih ruku prikriva svojim drskim jezikom. Odabran da bude član pretori- janske straže, on je postao toliko drzak da se neverovatno dopao Teodori, kojoj je vrlo spremno ukazivao po- moć u neshvatljivim pojedinostima njenih nepoštenih

21Tj. Simonov sin.Grčki ek xo\> KC(pa\a'\.ox> xfj<; 7toXixeiaq što neki prevode i

„prestonica“, centar države. Međutim, mislim da se to odnosi na glavu,

poglavara države, Justinijana.

postupaka. Zato car i carica smesta otpustiše Teodota sa mesta na koje su ga bili postavili posle Kapadočanina i namestiše Petra, koji je sve poslove obavljao na njihovo puno zadovoljstvo. Jer, mada je vojnicima u službi otimao njihovu celokupnu platu, on nikad nije pokazivao ni da se stidi niti da se plaši, nego je, naprotiv, nudio službe na prodaju još više nego što je to ranije rađeno; i pošto ih je načinio manje poštovanim, on ih je prodavao ljudima koji nisu prezali od toga da obavljaju ovaj bezočni posao koji dajući, sasvim jasno svim onima što su kupili službe, dozvolu da po svom nahođenju postupaju sa životima i imanjima svih koji su pod njihovom vlašću. Jer, između njega i onih što su isplatili novac za službu zaključio je sporazum koji je ovima davao punu vlast da pljačkaju i otimaju. Tako se od glave*' države razvila trgovina ljudskim životima; sprovođen je takođe sporazum o uništavanju gradova, dok se pred najvišim sudovima i javno na samom trgu šetao ozvaničeni razbojnik koji je svoj posao označavao kao prikupljanje novca koji je bio izdao kao cenu za kupovinu svoje službe, a nikakva nada nije postojala da će se ikad naći kazna za zločine. Među svim onim ljudima koji su služili pod njegovom vlašću, a mnogi među ovima su bili odlični ljudi, prikupljao je uvek najgore. A u tome nije grešio samo on, nego svi koji su i pre njega i posle njega stekli položaj.Ista zloupotreba je vršena i u službi takozvanog magistra, i među službenicima na dvoru koji obično imaju posla oko blagajne i takozvanih privatnih fondova i s upravljanjem patrimonija, 'h i, jednom

rečju, 11 svim službama koje postoje ne samo u Carigradu nego i u drugim gradovima. Jer otkako je ovaj tiranin primio upravu poslova 11a sebe, u svakoj službi prihode, koje su pripadali nižim službenicima, tražio je za sebe bez ikakvog opravdanog razloga - ponekad Jlistinijan sam, ponekad čovek čija je to služba bila; ljudi koji su služili pod njim, dovedeni 11 krajnju bedu, bili su primorani da za sve ovo vreme rade pod najropskijim uslovima.Tako je u Carigrad dopremljena veoma velika količina žita; veći deo roga je već istruleo, ali ga je on u sraz- mernim količinama odredio svakom gradu na Istoku, mada više nije valjalo za ljudsku ishranu; on je to žito dodelio, ne po ceni po kojoj se obično prodaje najbolje žito, nego po mnogo višoj ceni, i kupci su bili primorani da utroše veoma velike sume novca zbog preterane cene, pa da zatim žito bace 11 more ili 11 kanal. A pošto je velika količina zdravog i neistrulelog žita još uvek bila na stovarištu, on odluči da i to proda velikom broju gradova kojima je žito bilo potrebno. I on je na ovaj način postigao dvostruku sumu novca od one koji je blagajna'h Ovim fondovima je upravljao car lično, jer ih je, kao „patrimonium“, nasledio do svoga prethodnika na prestolu.ranije platila za isto žito onim zemljama koje su imale da plaćaju danak. A sledeće godine, kad prinos žita nije bio tako obilan, brodovlje sa žitom je prispelo u Carigradu sa manje žira nego što je bilo potrebno. Petar je bio u gubitku zbog ovoga što se događalo, pa je odlučio da sa zemljišta u Bitiniji, Frigiji i Trakiji

nabavi veliku količinu žita. Stanovnici ovih oblasti bili su primorani da sa velikim naporom doteraju tovare žita na morsku obalu i da ih otpreme u Carigrad, izlažući se velikom riziku, a da od njega prime neznatne sume koje su važile kao ccna za žito; gubitak je za njih bio toliki da su bili zadovoljni da im se dozvoli da žito poklone vladinim stovarištima i da za tu privilegiju plate još neku izvesnu sumu. To je onaj teret koji su oni nazivali ctuvcovi'i (rekvizicija). ’ ' Ali kad ni ova količina žita u Carigradu nije bila dovoljna da pokrije potrebe, mnogi se caru požališe na stanje u gradu. A u isto vreme gotovo svi ljudi u vojnoj službi, uvidevši da nisu dobili svoju običnu platu, pridružiše se pobunama i velikim nemirima u gradu. Tako je naposletku ovaj čovek caru dosadio i on je rešio da ga skine s položaja i zbog svega ovoga što sam ispričao, a i zbog toga što je bio čuo da je sklonio neverovatno veliku sumu novca koju je bio opljačkao od vlade. Tako je i bilo. Ali Teodora nije dozvolila svome mužu da išta preduzme, jer je Barsima neobično volela zbog njegove pokvarenosti, kako mi izgleda, i zato što je bio neverovatno spretan i upropašćiva- nju podanika. Jer i ona sama je bila veoma svirepa i puna nečovečnosti i nemilosrdnosti, pa je tražila od svojih miljenika da joj što je moguće više odgovaraju po karakteru. Pričaju takođe da je bila opčinjena i omađijana Pet-avvcovri, latinski „coemptio“ znači kupovinu od strane vlade po ceni koja praktično znači rekviziciju, konfiskaciju. To smo, uostalom, dobro osctili za vreme ovih svetskih ratova.rom i da je prema njemu ispoljavala naklonost i preko

svoje volje. Jer taj Barsim je pokazivao naročito intereso- vanje za čarobnjake i zle duhove i veoma je cenio manihejce, kako su se već zvali, i nikad nije odbijao da javno stane na njihovu stranu. Pa čak, pošto je carica saznala za ovo, ona nije menjala svoje raspoloženje prema tom čoveku, nego je resila da ga zbog toga još više štiti i voli. Naime, i ona se od svoga detinjstva družila s mađioničarima i čarobnjacima, i kao da ju je njen način života tome vodio, i tokom čitavog svog života ona je neprestano verovala u takve stvari i uvek imala puno poverenja u njih. Priča se takođe da Justinijana nije pridobila samo ulagujući mu se, koliko primenjujući na njega snagu zlih demona. Jer, ovaj čovek nije bio blagonaklon ili pravičan da bi uvek bio stalan u vrlini, da bi mogao savladati sve takve napade na njega, nego je, naprotiv, bio slabiji prema ubistvima i novcu, a onima koji su ga varali i laskali mu lako je popuštao. Ali i u stvarima za koje se naročito zanimao on bi menjao svoj stav bez ikakvog opravdanog razloga i postao je zaista kao oblak prašine u nestalnosti.'00 Zbog toga nijedan od njegovih rođaka i uopšte niko od njegovih poznanika nije se nikad mogao pouzdati u njega; on je neprestano menjao svoje mišljenje o tome šta treba raditi; na taj način je, kao što smo već rekli, bio uvek pristupačan čarobnjacima, i bez po muke je Teodo- ri postao potčinjen i upravo zbog toga carica je naročito volela Petra, jer je on bio veoma vest u tim stvarima. Tako ga je car s teškom mukom skinuo s položaja koji je ranije zauzimao, ali, na navaljivanje Teodorino, on ga je ubrzo posle toga postavio za upravnika državne blagaj-

ne, oslobađajući Jovana toga posla, koji je tu dužnost preuzeo nekoliko meseci ranije. Taj je čovek poreklom bio Palestinac, veoma pitom i dobar čovek, koji nije bio vest u sticanju novca na nepošten način, niti je ikad ranije loše postupao sa bilo kojim čovekom uopšte. Zaista ga je čitav narod neobično voleo. I zbog toga on nikako nije zadovoljavao Justinijana i njegovu ženu, jer čim bi oni među svojim podanicima neočekivano pronašli nekog valjanog i poštenog čoveka, izgubili bi glave i bili veoma nesrećni, pa su nastojali da takvoga na sve moguće načine što je moguće pre izbace.Tako je, dakle, i ovog Jovana nasledio Petar i primio upravu nad carskom riznicom, i još jednom postao najveći krivac za sve što se dogodilo. On je ukinuo naj-veći deo novca koji je odavno bio određen da se predaje caru u vidu „utehe“, a lično se na nepošten način obogatio javnim novcem, od čega je jedan deo davao caru. A ljudi kojima je novac bio oduzet bili su u velikoj žalosti, jer se on postarao za to da stavi u opticaj zlatan novac,"’1 ali ne po običnoj vrednosti, nego smanjujući mu stvarnu vrednost, što ranije nikad nije bilo urađeno.Ovakvi su otprilike bili odnosi cara prema onima koji su bili u upravi. A sad ću ispričati kako je upropastio one ljude koji su posedovali zemljište. Bilo nam je dovoljno da malopre spomenemo službenike koji su bili razaslati u sve gradove i da iznesemo i o patnjama i stradanjima tili ljudi. Jer, najpre su ovi službenici nasilno opljačkali sopstvenike imanja. Ali, i onako ću sve ostalo ovde ispričati.Prvo, mada je bilo od davnina uobičajeno da svaki

vladar Romejskog carstva ne samo jednom već više puta svojim podanicima otpiše ostatak njihovog du-govanja državnoj blagajni, da bi se sprečilo da ljudi u nevoljama i oni koji nisu imali sredstava da isplate sva zaostala dugovanja ne budu suviše pritisnuti, i da bi, s druge strane, skupljače poreza snabdcli izgovorima u slučaju kad bi pokušali da prijave one koji, mada dužni da plaćaju porez, nisu ništa dugovali u zaostatku - ovaj čovek nije za trideset dve godine22 ništa slično uradio sa svojim podanicima. I zbog toga ovi su siromasi morali da pobegnu i da se nikad više ne vrate. A potkazivači su mučili uglednije posednike preteći im optužbom, kao da su dugo plaćali manji porez nego što je bio razrezan za njihovo zemljište. Ovi jadnici imali su sad da se plaše ne samo da će porez ponovo platiti, nego i mogućnosti da bi mogli biti uništeni pod težinom poreza za toliki broj godina za koje ga nisu plaćali. Mnogi ljudi su stvarno predavali svoja imanja ovim potkazivačima ili državnoj blagajni, i odlazili svojim putem. Dalje, mada su Međani i Saraceni opljačkali veći deo Azije, a Huni, Sloveni i Anti čitavu Evropu, a neki od gradova bili sravnjeni sa zemljom, drugima oteto njihovo bogatstvo nametnutim dankom, i mada su porobili celokupno stanovništvo zajedno sa svim što su imali čineći tako da svaka oblast, njihovim svakodnevnim upadima, ne ostane bez stanovništva - on nije ipak nikome opraštao porez, s jednim jedinim izuzetkom, što su osvojeni gradovi bili oslobođeni za godinu dana. Sada je odlučio kao što je to uradio car

22 Tj. od stupanja na presto Justina (518. godne), jer je Justinijan

već tada bitno uticao na politiku Carstva.

Anastasije, da je svim osvojenim gradovima oprostio poreze za sedam godina, mislim da i na taj način ne bi uradio sve što je trebalo da uradi. Kabad je, naime, otišao ne nanevši nikakvu štetu zgradama, a Hozroje ne samo što je spalio sve i sravnio sa zemljom, nego je svojim žrtvama naneo još više patnji. I ovim ljudima kojima je oprostio jedan smešno mali deo poreza, i svim ostalima koji su često podnosili napade međanske vojske, mada su Huni i Saraceni neprekidno pustošili istočne zemlje, i mada ništa manje nisu varvari u Evropi svakog dana i neprestano vršili ovakva razaranja, ovim ljudima, velim, car se pokazao teži, ne- podnoŠljiviji, nego svi ovi varvari zajedno. Jer svojim ,,synonama“'03 i takozvanim „epibolijama“'04 i „dijagra- fama“23 sopstvenici zemljišta bili su upropašteni odmah posle povlačenja neprijatelja. A šta ovi nazivi znače i šta su oni objasniću.Sopstvenici imanja bili su primorani da romejsku vojsku snabdevaju srazmerno porezu koji svaki sopstvenik ima da plaća, a predaja ima da se izvrši, ne tamo gde to dozvoljava godišnje doba u koje prisilno oduzimanje treba da se izvrši, nego tamo gde vlasti nalaze da je to moguće i gde su to odlučile. Prilikom ovih uzimanja ne vrši se nikakvo ispitivanje da bi se utvrdilo mogu li seljaci imati na svom zemljištu namirnice koje se traže. 1 tako se dešava da ovi nesrećnici moraju da nabavljaju namirnice za vojnike i konje, kupujući ih po mnogo višoj ceni nego što će za njih dobiti i to još na trgu koji može biti veoma udaljen od njihovih imanja, da onda te

23Plaćanje na osnovu koga se dobijala priznanica.

namirnice vuku na ono mesto gde se vojska slučajno nalazi. Morali su da namirnice izmere oficirima re vojske, ne onako kako je ro zakon kod svih ljudi, nego kako to ti oficiri žele. I to je ono što se zove ,,synone“, a zbog toga se desilo da su svima sopstvenicima imanja presečeni nervi.""' Ovim postupkom oni su primorani da svoj godišnji porez plaćaju ne manje nego desetostruko. Videli su kako im često pada u deo ne samo da namirnicama neposredno snabdevaju vojsku, kao što smo rekli, nego da posle svega roga imaju da prevoze žito u Carigrad. Naime nije se samo taj čovek, po imenu Barsim, usudio da čini toliku nepravdu, nego je to radio i Jovan Kapadokijski pre njega, a kasnije i oni što su došli posle Barsima i primili dostojanstvo ove službe.Tako su stvari stajale oko ,,synone“. A izraz ,,epibole“ upotrebljava se obično za opisivanje nepredviđe-nog upropašćavanja koje odjednom pada na sopstvenike zemljišta i potpuno i u samom korenu uništava njihovu nadu u život. Jer to znači porez na zemljište koje je napušteno ili je postalo neplodno, čiji su sopstvenici ili ratari već imali tu nesreću da potpuno propadnu ili da, napustivši svoja pradedovska imanja, sada žive u bedi zbog nevolja nanetih im ovim epibolijama. Pa ipak, vlast se nije ustezala da re poreze nameće svakome ko još nije bio sasvim upropašćen.To je, dakle, značenje ove reči „epibole“ koja je, kao što se moglo očekivati uzela u najvećoj meri maha. A što se tiče „dijagrafa“, da sa najmanje reči kažem nešto o tome, stvar izgleda ovako. U svim epohama, a na-ročito u ovoj, bilo je neizbežno da gradovi budu

izloženi mnogim kaznama i nametima; motive i načine njihovih primenjivanja neću iznositi, da moja priča ne bi bila beskrajna. Te namete su plaćali sopstvenici zemljišta,'"h To znači da su iskrvavili, bili uništeni materijalno.

plaćajući rime namet određen u srazmeri s porezom koji se redovno od njega prikupljao. Ali nevolja za njih nije ostala tu. Naprotiv, kad je naišla kuga koja je zahvatila čitav civilizovani svet, a naročito Romejsko carstvo"’ , i pokosila većinu seljaka, i kad su zbog toga, kao što se i moglo očekivati, imanja ostala napuštena, car prema sopstvenicima ove zemlje nije pokazao nimalo milosti. U stvari, on nikad nije popustio u ubiranju godišnjeg poreza, ne samo što ga je odredio za svako lice odvojeno, nego je zahtevao i onaj deo koji je pripadao već pokojnim susedima. Pored toga, oni su morali da podnesu sve namete koje sam maločas pomenuo, a koji su uvek padali na ne- srećne ljude koji su posedovali imanje, a, pored toga, morali su da daju konačište vojnicima u najboljim i najskupocenijim svojim odajama, i da ih dvore, dok su oni sami za to vreme živeli u svojim najgorim i najzanemarenijim kućicama.Sva ta zla su neprestano pogađala ljude za vreme Justinijanove i Teodorine vladavine, jer se desilo da za to vreme nisu jenjavali ni rat niti druge velike nesreće. A pošto smo pomenuli konake, ne smemo preći preko činjenice da su sopstvenici kuća u Carigradu, koji su morali svoje stanove ustupiti kao prebivališta varvarima, a bilo ih je više od sedamdeset hiljada, to ni oni nisu mogli imati nikakvu korist od svojih poseda, nego su takođe bili pogođeni ovim i drugim

nevoljama.Ne smemo ćutke da pređemo ni preko njegovih postupaka prema vojnicima, kojima je na čelo postavio najgore ljude, naredivši im da i odatle prikupe što više novca, a oficiri su vrlo dobro znali da će im od svega što na taj način ostvare pripasti jedna dvanaestina.

Tim ljudima je dao ime „logoteti“108. A ovi su za svaku godinu naumili sledeće: naime zakon da se vojnička plata ne deli svima podjednako, godinu za godinom, nego, dok su ljudi još mladi i tek što su stupili u vojsku, imaju manju platu, a plata postaje veća za one vojnike koji su već bili u vojnoj službi i koji se sad nalaze nekako na sredini vojnog roka. A kad ostare i kad dođe vreme da budu otpušteni iz vojske, plata je znatno veća, ne samo da bi, kad budu živeli ubuduće kao privatni građani imali dovoljno sredstava za izdržavanje, nego da bi mogli i nešto od novca da ostave članovima svojih domaćinstava, pošto im sudbina dodeli da do kraja prožive dug vek. Na taj način vreme, stalnim unapređivanjem vojnika koji se nalaze na nižem mestu u čin onih koji su bili umrli ili su bili otpušteni iz vojske, određuje na osnovu starešinskog položaja plata svakom pojedincu, koliku treba da je primi od državne blagajne. Ali ovi logoteti, kako se već zovu, nisu dozvoljavali da se imena umrlih brišu sa spiskova vojnika, čak i kad bi veći broj njih umro iz drugih razloga, a naročito za vreme ratova, kao što je najčešće bio slučaj. Oni nisu ni popunjavali spiskove regruta,1'” i to za duže vreme. Posledica toga je za sve bila izvor nevolja, najpre za državu u tome što je uvek nedostajalo vojnika u aktvinoj službi, zatim za žive vojnike, zato što su oni bili izgurani od onih koji su umrli mnogo ranije, pa su tako bili ostavljeni u gorem položaju, nego što im je pipadao, i što su primali manju platu nego da su zauzi-mali položaj na koji su imali pravo. Najzad, to je pogađalo same logotete, koji su za sve vreme morali Justini- janu odvajati jedan deo od vojničkih plata.

Dalje, oni su ugnjetavali vojnike primenjujući i razne vrste kazni, kao da ih time nagrađuju za opasnosti podnete u ratovima, optužujući neke da su „Grci“, kao da je uopšte nemoguće da neko iz Grčke bude pošten čo- vek,"° a druge da se nalaze 11 vojsci bez carevog ukaza, mada su oni mogli pokazali u vezi s tim carsku odluku, koju su logoteti bez ikakvog stida odmah osporavali. Druge su, opet, optuživali što su slučajno nekoliko dana bili odsutni. Kasnije su poslati po čitavom Romejskom carstvu i neki od dvorske straže, i oni su stvarno tražili među vojskama one koji su bili sasvim nesposobni za vojnu službu; usuđivali su se i da skidaju ljudima pojaseve, kao da su nesposobni ili suviše stari. I ovi su posle toga morali da prose hleb od pobožnih ljudi na javnom trgu, tako da su bili neprestano povod za suze i plač svih onih koji bi ih videli. Od ostalih su tražili velike sume novca, da ne bi i oni đoživeli istu sudbinu, tako da su vojnici, ovako izmučeni i oslabljeni na razne načine, postali najbedniji ljudi, tako da nisu imali nimalo volje za dalje ratovanje. Zato se i dogodilo Romejima da budu u Italiji uništeni. I, stvarno, kad je Aleksandar logotet"1 bio poslat tamo, on se nije ničeg libio da vojnicima ovo prebaci pokušavajući da iznudi novac od Itala. Izgovarao se da ih kažnjava zbog njihovog držanja za vreme vladavine Teoderiha i Gota. Ali nisu samo vojnici bili ugnjetavani bedom i nemaštinom od strane logoteta, nego su i svi potčinjeni koji su služili pod svim zapovedni- cima, pre toga mnogobrojni i veoma ugledni vojnici, pa-

H° „Grke“ u pejorativnom smislu Prokopije više puta pominje, Istorija ratova, IV, 27, 38. To je, uostalom, i kod Rimljana čest slučaj: zvali su ih, malo podrugljivo, „Graeculi“!

tili od gladi i teške nemaštine, jer nisu imali sredstava da nabave ono što im je najpotrebnije za život.Još jednu stvar ću dodati ovom što sam sad ispričao, pošto me samo pitanje vojnika na to navodi. Ro- mejski vladari su u ranija vremena na svim mestima u granicama Carstva postavljali mnoštvo vojnika radi ču-vanja granica romejske države naročito na istočnom delu, zaustavljajući rako napade Persijanaca i Saracana, i te trupe su nazivali „limitaneiS ovima je car Justinijan najpre postupao tako nemarno i tako loše, da su njihovi blagajnici bili po četiri ili pet godina u zaostatku s plata- ma, i gde god je došlo do zaključenja mira između Persijanaca i Romeja, ovi nesrećnici su bili primorani da pod pretpostavkom da će uživati u nekoj blagodeti od mira, i sami morali načiniti blagajni poklon: platu koju im je državna blagajna dugovala. A kasnije je on, bez ikakvoga opravdanog razloga, ovima oduzeo i naziv regularne vojske. Posle toga su granice Romejskog carstva ostale bez čuvara, i vojnici su ubrzo morali početi da gledaju u ruke onih koji su naučili da obavljaju dela milostinje.Drugi vojnici, ne manje od tri hiljade i pet stotina na broju, bili su u početku postavljeni kao stražari u palati (dvoru), i njih zovu „sholarii“." 4 Državna blagajna je obično tim ljudima od starine plaćala uvek veće plate nego ostalima. Te vojnike su raniji carevi birali po njihovim odlikama i dodeljivali im tu počast birajući ih među Jermenima. Ali otkako je na presto došao Zenon, put je bio otvoren svima, i kukavicama i neratobornim ljudima, da postignu taj naziv. A kako je vrerne prolazilo, mogli su i robovi, plaćajući mito, da kupe stupanje u vojsku. Kad je, dakle, Justin preuzeo carstvo,

ovaj Justi- nijan je postavio mnoge ljude na ovo počasno mesto i na taj način sebi osigurao velik priliv novca. A kad je najzad uvideo da među ovim vojnicima nema više nijednog praznog mesta, on je tom broju dodao još dve hiljade novajlija, i ove su nazivali „prekobrojnima“. Ali, kad je sam preuzeo Carstvo, on je što je moguće brže odbacio te prekobrojne i, razume se, nije im dao uopšte nikakvu otpremninu.A za one koji su se nalazili u samom sastavu sho- larija uradio je ovo: naime, kad je trebalo očekivati da će jedna vojska biti poslata u Libiju, ili Italiju, ili Persiju, on bi im izdao naređenje da se pripreme kao da će učestvovati u vojnom pohodu, mada je dobro znao da uopšte nisu spremni za aktivnu službu. I oni bi u strahu vratili svoju platu za izvesno vreme, da se to ne bi dogodilo. I desilo se da je to bio više puta slučaj sa sholarijima. Petar ih je takođe za sve vreme dok je bio magistar, kako se već zvao, uznemiravao svakog dana s nečuvenim krađama. Jer, dok je on u stvari bio blag čovek i nenaviknut na bilo kakve smicalice, postao je najveći lopov od svih ljudi i pun sram.ie lakomosti. Ovoga Petra sam već pomenuo u ranijim knjigama"‘24 on je izveo ubistvo Amala- sunte, ćerke Teoderihove.Postoje i drugi ljudi u palati, mnogo poštovaniji, jer državna blagajna im obično daje veću platu zbog toga što su i oni, sa svoje strane, platili veće sume za tu titulu da pripadaju vojsci: to su takozvani „domestici“ i „protiktori“,1'5 • oni od davnina nisu imali posla sa ra-tovanjem. Naime, oni su se obično samo zbog položaja i ličnog ugleda upisivali u spiskove Palatinaca.25 Neki

24'1 Vidi: Istunja ratova, V, 4, 17 i Tajna istorija, XVI.

25'1'' Grčki 5o|ieotikoL i npoTtKTCopeq. Svakako protektori. ’ Grčki nadativoi,

od njih su od davnina imali svoje sedište u Carigradu, drugi u Galatiji, a neki, opet, na drugim mestima. Justinijan je i ove, na način kako sam opisao, zastrašivao i primoravao da ostavljaju svoje plate njemu. I o tome ču ispričati nešto u glavnim potezima. Postojao je zakon da car svake četvrte godine treba da svakom od svojih vojnika pokloni izvesnu količinu zlata. I tako bi svake četvrte godine slali izaslanike u sve delove Romejskog carstva i svakom vojniku bi poklanjali pet zlatnih statera. Nije bilo moguće da se to ne izvrši bilo na koji način. Ali, otkako je ovaj čovek primio upravu nad državom, više nije nikad uradio tako nešto, niti je nameravao da to uradi, mada je prošlo već vreme od trideset dve godine, tako da su ljudi već nekako zaboravili taj običaj.Sada ću preći na pričanje o još jednom načinu kako je car pljačkao svoje podanike. Naime, oni ljudi koji obavljaju stražu ili nose raspise za cara i ostale službe, ili obavljaju neki drugi posao, postavljeni su u spiskovima na poslednje mesto, a kako vreme prolazi, oni stalno napreduju i zauzimaju mesta umrlih ili onih koji su se povukli iz službe. I svaki napreduje od čina koji je imao do onog vremena kad zauzme najviše mesto i postigne najviši položaj u svojoj službi. Za one koji su dostigli taj stepen plata je bila odavna određena, tako da oni svake godine dobijaju više od stotinu centenarija u zlatu; tako su i oni sami bili zbrinuti za stare godine. A i mnogi drugi učestvuju u tome pa su većim delom od toga imali mnogi korisit, a stanje u državi je tada bilo u veoma velikom procvatu. Ali ovaj

dakle, palatinska garda.

car, lišavajući ih praktično gotovo svakog prihoda, donco im je jad i čemer i zajedno s njima i ostalim ljudima. Jer, najpre ih je zahvatilo siromaštvo, koje je posle prešlo i na ostale koji su ranije imali nekog udela u koristi. I kad bi neko izračunao gubitak koji su pretrpeli ti ljudi od takvog postupka u toku od trideset i dve godine, pronašao bi sumu za koju su sti- cajem prilika bili opljačkani.Ovako je tiranin zlostavljao ljude koji su služili vojsku. A sada ću ispričati kako je postupao s trgovcima, i mornarima, i zanatlijama, i piljarima i preko njih sa svim ostalima. Postoje dva tesnaca dve strane Ca-rigrada, jedan kod Helesponta između gradova Šesta i Abi- da, a drugi na ulazu u more zvano Pontus Euxinus (Crno more) gde se nalazi mesto zvano Herija" . Na Helespon- tskom tesnacu nije uopšte postojala javna carinarnica, nego neka vlast postavljena od cara bila je smeštena u Abidu; ona je nadzirala more da li možda dolazi neka lađa s oružjem u Carigrad bez careve dozvole, i takođe da li neko kreće iz Carigrada bez dozvole i pečata od strane ljudi kojima je taj posao poveren. A bilo je, naime, nezakonito otputovati iz Carigrada bez dozvole ljudi koji služe u toj ustanovi koja se zove „Magister“. Magister je skupljao od kapetana broda carinu koja nije bila velika, ali koja je predstavljala neku vrstu plate, na koju je polagao pravo čovek koji je držao tu službu, kao nagradu za svoj rad. Međutim, čovek koji je bio postavljen na drugom tesnacu primao je uvek platu od cara, i on je vrlo pažljivo nadgledao ono što sam poinenuo, a pored toga je proveravao i to da Ii se što šalje varvarima, naseljenim na obalama Crnoga mora, nešto što nije do-

zvoljeno da se sa romejske teritorije izvozi neprijatelji-ma. Tome čoveku nije bilo dozvoljeno da primi bilo šta od ljudi koji su plovili tim putem. Ali otkako je car Justi- nijan preuzeo Carstvo, on je na svakom moreuzu podigao carinarnicu, redovno slao tamo dva plaćena službenika, i mada je predvideo platu s kojom su se složili, on im je naredio da svim sredstvima nastoje da mu od toga prihoda šalju što je najviše moguće novca. A ovi nisu imali na umu ništa drugo do da mu pokažu svoju odanost, pa su od prevoznika otimali celokupnu vrednost brodskog tereta i odlazili svaki na svoju stranu.Ovako je postupao na oba moreuza. A u Carigradu je uradio ovo: postavio je tu jednog od svojih odanih ljudi, nekog Sirijca, po imenu Adej, i naredio mu da za njega obezbedi neku korist od brodova koji ulaze u to pristanište. I od tog vremena on nijednom brodu koji bi uplovio u Carigrad ne bi dozvolio da mirno isplovi, nego je ili globio kapetane brodova za vrednost njihovih brodova, ili bi ih naterao da se vrate u Libiju i Italiju. Neki od njih nisu hteli da prime teret na povratku pa da i dalje nastave poslovanje na moru, nego su bili zadovoljni što su svoje brodove spalili i otišli. A svi oni, koji su morali da žive upravo od toga posla, najpre bi pokupili trostruke namete od trgovaca uvoznika i posle toga tovarili robu; a što se trgovaca tiče, izlaz iz te nevolje bio im je da svoj gubitak nadoknade na račun onih koji su robu kupovali. I tako se događalo da su Romeji umirali od gladi zbog ovakvih zloupotreba.Tako su tekle stvari u vezi s državnom upravom. Ali mislim da ne smem propustiti da pomenem i to što se

carevima događalo u vezi sa sitnim novcem. Naime, dok su menjači novca ranije imali običaj da onima što su se s njima cenkaii daju za jedan zlatan stater dvesta deset obola, koje zovu „folleis“ "s, oni su odredili da se za stater da samo sto osamdeset obola. Na taj način oni su smanjili vrednost svog zlatnog novca za jednu sedminu.Ali pošto su ovi vladari većinu robe stavili pod kontrolu takozvanih monopola, i svakoga dana ugnjetavali one koji su hteli nešto da kupe, a samo radnje gde su se prodavale tkanine ostale su nedirnute od njih, oni izmisliše smicalice i za taj posao. Svilene haljine su se od davnine proizvodile u gradovima Bejrutu i Tiru u Feniki- ji. Tamo su živele i zanatlije i umetnici te robe i od davnina odande su tu robu raznosili po čitavom svetu. A kad su za vreme Justinijanove vlade ljudi koji su se bavili ovim zanatom u Carigradu i u ostalim gradovima ovu robu prodavali po preterano visokoj ceni, pravdajući se time što su u to vreme plaćali Persijancima više cene nego ranije, i da sada postoji više carinarnica na romejskoj teritoriji, car svima pruži prilike da vide kako je time nezadovoljan, te zakonom odredi da jedna funta te robe ne sme da košta više od osam zlatnika. A kazna za prekr- šioce zakona bila je da se oduzme sav novac koji imaju. To je ljudima izgledalo sasvim nemoguće i nedopustiv-, jer uvoznicima koji su ovaj tovar kupili po višoj ceni, nije bilo moguće da ga prodaju po nižoj ceni. Stoga su od-lučili da više ne uvoze tu robu, i postepeno su se oslobađali preostalog tereta gotovo na lopovski način, prodajući ga nekim uglednim ljudima koji su bacali novac na to da bi se mogli što lepše doterati, ili su na

neki drugi način bili primorani da tako rade. A kad je carica saznala od doušnika za ovakvo poslovanje mada nije ispitivala da li su istinite priče koje su se širile među ljudima, ođ-'IX <l>6AAi<; bakarni vizantijski novac koji je krajem V veka uveo car Anastasije I.mah oduže sve tovare ljudima i uz to im nametnu globu od jednog centenarija zlata."" Ovim poslom upravlja, bar kod Romeja predstojnik gradske riznice. Pošto su, dakle, na upravu doveli Petra, s nadimkom Barsim, uskoro posle toga, dozvoljavali su mu da vrši nečuvene i bezočne stvari. Dok je od ostalih ljudi tražio da se strogo pridržavaju zakona, od zanatlija ovoga posla zahtevao je da rade samo za njega, i on bi prodavao boje, ali ne više krišom, nego javno na pijaci, po ceni koja nije bila manja od šest zlatnika po jednoj unci za običnu vrstu, a više od dvadeset i četiri zlatnika za carsku boju koju nazivaju „holoverum“.26 Odande je i caru donosio mnogo novca, a sam je još više zarađivao, i to neprimećeno od ljudi, i ovo poslovanje koje je s njim započelo, ostalo je stalno. Jer on je jedini sve do današnjeg dana postavljen potpuno javno i kao uvoznik i kao trgovac ove robe. Trgovci, dakle, koji su ranije obavljali tu trgovinu i u Carigradu i u ostalim gradovima, na suvu i na moru, sada su, kao što se moglo i očekivati, podnosili nevolje zbog takvog poslovanja. U gradu je gotovo sav narod odjednom bio doveden na prosjački štap, jer zanatlije i rukotvorci su bili, kao što je bilo prirodno, primorani da se bore sa glađu i mnogi su zato promenili državljanstvo i kao

26 Grčki 6Xć>Pr|pov.

izbeglice otišli među Persijance. Samo je upravnik riznice ostao kao jedini rukovodilac osvih poslova, i kad je pristao da caru pošalje jedan deo dobiti, kao što smo rekli, on sam je grabio još veći deo za sebe i bogatio se na narodnoj bedi i nevolji. To se, dakle, tako događalo.Sad ću da ispričam na koji način je uspeo da uništi lepotu gradova i sve ukrase kako u Carigradu takoi u svakom drugom gradu. Prvo je rešio da ukine dosto-janstvo retora.27 On je, naime, odmah sve retore lišio takmičarskih nagrada, kojima su se ranije razmetali i ponosili obavljajući svoju funkciju kao advokati, i naredio onima koji su međusobno bili u sukobu da se svađaju pod zakletvom, pa pošto su zbog toga bili prezreni, pali su u veliko očajanje. A pošto je senatorima i ostalim ljudima koji su smatrani imućnim i u Carigradu i na čitavoj teritoriji Romejskog carstva, kao šro je rečeno, oduzeo sva njihova imanja, retori su ostali gotovo besposleni, jer građani nisu imali uopšte više ništa što bi vredelo pomena, zbog čega bi se međusobno sporili. Odmah je, dakle, od velikog broja ostalo malo njih: od ljudi koji su bili veoma cenjeni postali su ljudi bez poštovanja, pritisnuti, kao što se moglo očekivati, velikim siromaštvom i, najzad, od svoga rada primali su samo još uvrede.Ali i lekare i učitelje slobodno rođene dece doveo je do toga da nisu imali ono što je neophodno za život. Jer snabdevanje hranom iz opštih zaliha, što su ranije vladari odredili da se daje ovim pozivima, car je u pot-punosti ukinuo. I sve one doprinose koje su stanovnici

27 Retor nije više bio učitelj govorništva, rečitosti, učen čo- vek i

literarno obrazovan, nego je obavljao posao advokata ili javnog zastupnika.

svih gradova za svoje građanske potrebe ili za javne predstave spremili, on je preneo i usudio se da ih pomeša s narodnim porezima. Posle toga niko od lekara ni od učitelja nije bio nimalo poštovan, niti je iko mogao da se stara o javnim zgradama, niti su se na javnim mestima palile svetiljke; nije uopšte postojala neka uteha za njihove stanovnike. Pozorišta i hipodromi i cirkusi bili su većim delom svi zatvoreni, mesta gde se njegova (Justinijanova) žena rodila i bila odgojena i vaspitana. Kasnije je naredio da sve ove predstave u Carigradu budu ukinute, tako da riznica ne bi morala da daje uobičajene sume mnogobrojnim, gotovo bezbrojnim, ljudima koji su od toga živeli. I na zasebnim i javnim mestima je vladala tuga i očajanje, kao da je ljude pogodila neka nova nesreća s neba, i život ovih ljudi je tekao dalje bez smeha. I u razgo-vorima među ljudima ništa se nije drugo pričalo, i kod kuće i na javnim mestima, ili u crkvama osim o nesrećama i patnjama i neizmernom broju nesreća nove vrste.Takvo je bilo stanje u gradovima. Još nešto je ostalo što zaslužuje da ispričam. Naime, svake godine su birana dva romejska konzula, jedan u Rimu, a drugi u Cari-gradu. I svako ko je bio pozvan na to počasno mesto, znao je sigurno da će se od njega zatražiti da za državu potroši više od dvadeset centenarija zlata; od te sume je manji deo bio njegov novac, a ostalo je dobijao od cara. Ovaj je novac podeljen onima koje sam pomenuo i onima koji su uvek bili bez sredstava za život, a naročito glumcima na pozornici, i tako je to bila stalna pomoć za takve poslove u gradu. Ali otkako je Justinijan preuzeo upravu carstva, ovo se više nije

vršilo u prigodnim vremenima; i mada je konzul najpre za Romeje bio postavljen posle dugog vremena, ipak narod ovog dostojanstvenika nije video čak ni u snu'28. Prema tome narod je bio veoma mučen nekom vrstom siromaštva, pošto car više nije snabdevao svoje podanike onim što su oni bili naučili da primaju, nego je nastojao da ih liši na svaki način i svega onoga što su još imali.Mislim da sam dovoljno opisao način kako je ovaj pljačkaš progutao sve javne fondove i kako je članovi-ma senata očerupao njihovu celokupnu imovinu, i privatno i javno; i kako je ostale ljude, za koje se smatralo da su imućni, prevario raznim načinima ucenjivanja i kako je uspeo da im otme novac, mislim da sam sasvim dovoljno ispričao; zatim vojnike, i one koji služe svim vlastima, i one što služe na dvoru kao stražari, i seljake, i sopstvenike, i gospodare imanja, i one čija je profesija oratorstvo, još više, uvoznike i kapetane brodova i mornare, mehaničare i zantalije, i nadničare, i trgovce, i piljare, i ljude koji žive od rada na pozornici, i sve ostale, koji su pretrpeli štetu koju im je nanosio ovaj čovek.Sad ćemo odmah ispričati i o tome kako je postupao sa prosjacima i običnim svetom, i siromasima i ljudima unakaženim svim mogućim nedostacima. U narednoj knjizi opisaću kako je postupao sa sveštenicima.121 Pošto je preuzeo nadzor, kao što smo rekli nad svim tr-govima i pošto je uveo takozvane monopole na sve neophodne stvari, on je na celokupno stanovništvo udario više nego trostruke uobičajene namete. O ostalim stvarima, koje mi izgledaju bezbrojne, ja ne bih

281 Konzulat je bio ukinut 541. g.

mogao, što se mene tiče, da ih nabrojim čak ni beskrajnim pričanjem. Od prodavača hleba on je najbezdušnije krao uvek i bez prekida, a ljudi nadničari, i prosjaci i oni koji su pogođeni svim telesnim nevoljama nisu mogli da ne kupuju hleb. Jer, da bi od ovoga posla mogao ostvariti tri centenarija svake godine, on je tražio da hlebovi budu i skuplji i puni pepela; nije se libio da pristupi jednom takvom činu bezbožnog sticanja bogatstva. A ljudi kojima je ovaj posao bio poveren služili su se ovim izgovorom da bi stekli što više dobiti za sebe; zaista su vrlo lako mogli steći izvesno bogatstvo. A oni su time, što je protiv svake zdrave pameti, siromašnog čoveka bacali u glad u vrcme izobilja.Bilo je, naime, uopšte zabranjeno da se ma sa koje strane uvozi žito, već su svi morali da kupuju i jedu ovakav hleb.Dalje, mada se znalo da je gradski vodovod pokvaren i da dovodi samo nešto malo vode u grad, oni o tome nisu vodili računa i nisu pristajali da na njegovu opravku uopšte potroše neki novac, uprkos tome što se velika gomila ljudi punih nezadovoljstva skupljala na česmama, i što su sva kupatila bila zatvorena. Pa ipak, 011 je bez ikakvog opravdanog razloga bacao ogromne sume novca za građevine pored mora124 i ostale besmislene građevine, podižući nove u svim delovima predgrađa, kao da sve palate, u kojim su ranije carevi živeli, do kraja života nisu mogle biti za njih dovoljne. Dakle, nije se radilo iz želje za štednjom, već da bi se upropastila sva živa bića, što su rešili da zanemare izgradnju jednog vodovoda, jer niko, otkako ima sveta i veka, nije bio spremniji od ovog Justinijana i da na

sraman način stiče novac i da ga zatim odmah potroši na još luđi način. Ostala su još dva izvora, hrana i piće, za ljude koji su živeli i u krajnjoj be- đi. Ali ovo je car upotrebljavao na njihovu štetu, kao što sam ispričao, pošto je jedan od njih, vodu učinio nedostupnom, a drugi, hleb, mnogo skupljim.Ali ovako nije postupao samo sa prosjacima u Carigradu nego i s ljudima koji su živeli na drugim mestima, kao što ću sad ispričati. Naime, pošto je Teoderih osvojio Italiju, ostavio je tamo ljude koji su služili kao vojnici u palati u Rimu, da bi se sačuvao bar jedan trag Politije (države),29'' ostavljajući svakom čoveku jednu malu dnevnicu. Broj ovih vojnika je bio vrlo velik. Jer ,,si- lentiarii“'2* i „domestici“'“ i „sholarii“,lzs kako su se već z.vali, nalazili su se među njima, mada im je ostalo samo ime vojske, i ova plata, koja je jedva mogla da stiže za život. Teoderih je naredio da se to prenese i na njihovu decu i potomke. Prosjacima pored crkve Apostola Petra12' naredio je da blagajna svake godine daje tri hiljade mera žita, i to su oni uvek primali sve dok nije u Italiju došao Aleksandar zvani Psalidije130. Ovaj čovek je odmah, bez odlaganja naredio da se to ukine. I kad je ovo čuo, Justi- nijan, vladar Romeja, odobrio je ovaj postupak i Aleksandra je imao još u većoj milosti nego dotad. Na ovom

29 Uporedi: Tajna istorija, XXV.

Smatra se da je to bila crkva koju je Konstantin Veliki podigao na mestu

gde se danas nalazi bazilika svetog Petra.

' Kao logotet, Aleksandar je svirepo postupao prema vojnicima.

Nadimak Psalidios je dobio po reci i(/<xM8iov = makaze, jer je bio

izvanredno spretan da „obrezuje“ zlatan novac, i na taj način stvara za sebe

bogatstvo. Uporedi: Istorija ratova, VII, 2, 20-28. Taj nadimak Aleksandrov

Prokopije pominje i na drugim mestima.

pohodu Aleksandar je Grcima i ovo priredio:Naime, utvrđenje kod Termopila bilo je od davnine povereno brizi seljaka koji su tamo obrađivali zemlju, i oni su redom čuvali zidine, kad god se očekivalo da će varvaril ili neki drugi neprijatelj upasti na Peloponez. Ali kad je Aleksandar bio tamo, pretvarajući se da radi u interesu Peloponcžana, odbio je da prepusti seljacima utvrđenje koje se tamo nalazilo, već je tamo smestio dve hiljade vojnika i odredio da im se plata ne izdaje iz državne blagajne. Sve javne fondove i sve pozorišne fondove svih gradova u Grčkoj preneo je u javnu blagajnu, pod izgovorom da ovi vojnici moraju biti snabdevani odande, pa zbog toga u čitavoj Grčkoj, a ni u Atini, nijedna javna građevina nije mogla biti popravljena, niti se išta dobro moglo uraditi. Ali je Justinijan bez oklevanja sve odobrio što god je Psalidije preduzeo.Tako su, dakle, tekle stvari. Ali mi treba sad da krenemo među siromahe u Aleksandriji. Tamo je među retorima živeo neki Hefest, koji je bio preuzeo vlast u Aleksandriji; stišao je stranačku borbu među narodom, pokazao se stasiotima kao izvor straha, i svim stanovni-cima naneo je najveću od svih beda. On je, naime, sve gradske trgovine pretvorio u takozvane monopole, i nijednom trgovcu nije dozvoljavao da se bavi tim poslom, nego je on jedini postao trgovac. Prodavao je robu svake vrste, utvrđujući cene samovoljnošću svoga položaja. Grad Aleksanđrija je bio prigušen nestašicom svih životnih potrepština, i to grad u kome su ranije sve stvari bile neverovatno jevtine čak i za ljude 11 krajnjoj bedi. Naročito ih je mučio u pitanju snabdevanja hlebom. Naime, sam je kupovao od Egipćana žito, ne

dozvoljavajući nikome da kupi ni jednu mericu, pa je tako sam određivao i kolika treba da bude veličina hlebova i cena hleba. Tako je za kratko vjreme stekao ogromno bogatstvo i ispunio carevu želju u tom pogledu. I dok je stanovništvo Aleksandrije iz straha od Hefesta mukotrpno podnosilo sve ove nevolje, car je toga čoveka neizmerno voleo iz poštovanja prema novcu koji se stalno prelivao k njemu.Ovaj Hefest, u želji da se još više dodvori caru i stekne njegovu naklonost, izmislio je, pored ostaloga, još i ovo. Naime, još je Dioklecijan, raniji rimski car, od-lučio da se ogromna količina žita preda svake godine blagajni za siromašne ljude u Aleksandriji. Narod je u to vreme delio žiro među sobom, i taj običaj preneo na svoje potomke do današnjeg dana. A Hefest je odsada ovim ljudima u oskudici oduzeo oko dva miliona merica i smestio ih u državna stovarišta, obaveštavajući pismeno cara da je narod do roga vremena primao ovo žito greškom, na štetu države. Car je, naravo, odobrio ovaj postupak, a njega je još više zavoleo, dok su oni Aieksandrijci, koji su imali još ovu nadu u život, teško patili od ove krajnje nečovečnosti.Nedela koja je Justinijan počinio tako su mnogobrojna da ni čitava večnost ne bi bila dovoljna da se ispričaju. Ja ću samo mali broj da odaberem i pomenem, na osnovu čega će se jasno pokazati i budućim ge-neracijama da je bio pritvorica, da nije mario ni za Boga, ni za sveštenike, ni za zakone, ni za narod (mada ga je ovaj naoko poštovao), da nije mario ni za kakvu pristojnost, ni za dobrobit države, ni za ikakvo dobro koje bi se njoj moglo dogoditi; za njegova nedela nije se moglo naći nikakvo opravdanje. Nijedna stvar uopšte

nije za njega ništa značila osim jedino otimanje novca, koliko ga je bilo na svetu. Počeću odatle.Car je Aleksandrijcima kao arhijereja postavio Pavla. A slučajno je u to vreme u Aleksandriji držao vlast neki Rodon, rodom iz Fenikije. Njemu je car naredio da u svemu podržava Pavla uz punu naklonost, tako da nijedno njegovo naređenje ne ostane neispunjeno. On se nadao da će na taj način moći pridobiti za sebe jereti- ke među Aleksandrijcima za sabor u Halkedonu.'1' BioSabor u Halkedonu, 451. godine, bio je od velike važ- nosti za tzv. I Iristologiju. Na tom saboru je Istoku nametnuto učenjeo jednoj osobi i dve prirode Hrista, što je već Tertulijan učio. Arija- nizam je isticao čovekovu prirodu u Hrista, monofizitizam opet njegovu božansku prirodu, a nestorijanizam ljudsku hipostazu Hristo- vu, uz njegovu božansku prirodu. Ma kako nam ovaj problem danas izgledao beznačajan, za hrišćane prvih vekova bio je od najveće važ- nosti. 1 uz to ima toliko pokušaja o tome da se reši (preko mitološke spekulacija gnose i teologije tzv. apologeta). Trebalo je odrediti taje i neki Arsenije, rodom Palestinac, koji je služio Teo- dori u najvažnijim stvarima, pa je zbog toga stekao ve-liku vlast i prikupio gomilu novca; dospeo je do senator- skog dostojanstva, mada je bio ovejana propalica. Taj je čovek u stvari bio „Saraarićanin“,1 u ali, da ne bi izgubio vlast koju je imao, on je bio spreman da primi ime bri- šćanina."’ Njegov otac i brat, međutim, oslanjajući se na vlast ovoga čoveka, istrajali su u Skitopolisu,30sačuvavši svoju pradedovsku veru, i

30 > s Tj. da prime odluke sabora u Halkedonu (Chalcedon). ' '6 Tajna is tor ija, X.

po uputstvu dobijenom od njega, nanosili su hrišćanima nečuvena ncdela. Zbog toga se građani pobuniše protiv njih i na najsvirepiji način ubiše obojicu, a zbog toga su Palestince snašle velike nevolje. U to vreme ni Justinijan ni carica nisu Arseniju činili nikakvo zlo, mada je on bio glavni vinovnik za sve nesreće i teškoće, ali su mu zabranili da dolazi više na dvor, jer su se hrišćani neprestano zbog toga uznemira- vali. I ovaj Arsenije, misleći da će se dodvoriti caru, malo kasnije, zajedno s Pavlom, krene u Aleksandriju da bi mu pomogao u drugim poslovima, a naročito da bi mu pomogao da sa svim svojim uticajeni i moći postigne daAleksanđrijce natera na poslušnost.'” Izjavio je da u ono vreme kad mu je, na njegovu nesreću, zabranjen pristup na dvor, nije propustio priliku da se upozna sa svim hriš- ćanskim učenjima. To je Teodoru ljutilo, jer je ona nameravala da se u tom pogledu usprotivi caru, kao što sam tokom ranijeg pripovedanja izneo.',h Kad su, dakle, Pavle i Arsenije stigli medu Aleksanđrijce, Pavle preda Rodonu nekog đakona po imenu Psoj, da ga ubije, govoreći da jedino on predstavlja prepreku, što ne može izvršavati careve odluke. A Rodon, postupajući po pisanim uputstvima carevim, koja su bila i česta i veoma hitne prirode, odluči da čoveka stavi na muke. I ovaj umre razapet na spravi za mučenje. Kad je sad ovo došlo caru do ušiju, on smesta, na žestoko navaljivanje caričino, pokrenu sva sredstva protiv Pavla, Rodona i Arsenija, kao da je sasvim zaboravio uputstva koja je ovim ljudima bio dao. Tako on postavi Liberija,11 jednog od rimskih patricija, za upravnika Aleksandrije,

' ' Istorija ratova, VII, 36, 6.

i posla nekoliko istaknutih sveštenika u taj grad da bi ispitali tamošnje stanje, a među njima i rimskog arhiđakona Pelagija, koji je primio dužnost glavnog sveštenika Vigilija, kao što mu je Vigilije bio naredio. I pošto je ubistvo dokazano, smesta lišiše Pavla svešteničkog čina. A Rodon je pobegao u Carigrad, gde mu car odseče glavu i zapleni celokupnu imovinu u korist državne riznice, mada je čovek izneo trinaest pisama koja mu je car bio napisao terajući ga i ozbiljno nastojeći i zapovedajući mu da podrži Pavla u svim stvarima i da mu se ni u čemu ne protivi, kako bi bio u stanju da izvršava careve odluke u vezi s religijom. I Liberije, po želji Teodore, nabije Arsenija na kolac, a car je oduzeo njegova imanja mada nije mogao da ga optuži ni zbog čega drugog nego za to što se družio s Pavlom.Ja ne mogu da kažem da li je on sve ovo radio po pravdi ili ne, ali zašto sam o tim stvarima pričao, hoću sad odmah da iznesem. Pavle je nešto kasnije došao u Carigrad i zatražio da dobije natrag svešteničko zvanje, tobože zato što mu je ono po nepravdi bilo oduzeto. Jus- tinijan ovaj novac primi blagonaklono i čoveka zadrži u časti; složio se s tim da ga smesta postavi za glavnog sve- štenika u Aleksandriji, mada je već neko drugi obavljao tu počasnu dužnost. On kao da nije znao da je on sam ubio i opljačkao imanje ljudi koji su živeli s njim i usudili se da mu služe. Ali Vigilije, koji je tad bio prisutan, odlučno je odbio da se povinuje caru u slučaju da on izda jedno takvo naređenje. Govorio je da ne može da poništi svoj glas, misleći na Pelagijevo mišljenje. Iako ovaj car nije imao interesovanja ni za šta osim za stalno oduzimanje novca od drugih. Ispričaću

još nešto.Bio je neki Faustin, rodom iz Palestine, poreklom Samarićanin, ali je pod pritiskom zakona primio ime hri- šćanina. Ovaj Faustin je postigao dostojanstvo senatora i dobio upravu nad zemljom. Tu upravu su mu malo kasnije oduzeli, i on dođe u Carigrad, gde su neki sveštenici počeli da ga kleveću trudeći da održava samarićanske obrede i da nad hrišćanima u Palestini vrši strašna neđela. Ju- stinijan je izgledao kao da se ljuti i kao da teško podnosi sve ovo, jer, dok on vlada Romejima, niko ne sme da vređa ime Flrista. I kad je senat sproveo istragu povodom toga, oni kazniše Faustina izgnanstvom, jer je na to navaljivao sam car. Ali car je od njega primio sav novac koji je tražio i odmah je opozvao odluku koja je već bila doneta. Tako je Faustin ponovo dobio svoje počasno mesto, udružio se s carem, i kad je bio postavljen za nadzornika carskih imanja u Palestini i Fenikiji, on se osećao slobodnijim da sprovede sve mere, koje su odgovarale njegovim ličnim željama. A što se tiče načina kojima je Justinijan odlučio da hrani prava hrišćana, mada nije mnogo ono što smo mi izneli, ipak se može ivesti zaključak, pa ma-kar kako kratak on bio. A kako je bez ikakvog ustruča-vanja potresao zakone kad je bio u izgledu novac, o tome ću ispričati najkraće.Naime, u gradu Emesi'1* je živeo neki Prisk, koji je imao velike sposobnosti u podražavanju tuđih rukopisa; u tom prljavom poslu on je bio velik umet- nik. Desilo se, dakle, da je crkva u Emesi pre mnogo vremena postala naslednik jednog uglednog građanina. Taj je čovek, Mamijan po imenu, imao patricijsko dostojansto, bio je uglednog porekla i posednik velikog bogatstva.

Za vreme cara Justina Prisk je istraživao poreklo svih porodica pomenutog grada, i ako bi našao nekog koji je bio bogat istanju da podnese velike gutitke novca, on bi brižljivo tragao za njegovim precima. I kad bi naišao na neke nji-hove stare pisane dokumente, napravio bi dokumente kao da su ih oni napisali, i u kojima su obećavali da će Mamijanu isplatiti velike sume, jer su navodno to ranije od njega primili kao depozit. I celokupan iznos priznat u ovim krivotvorenim dokumentima iznosio je ne manje od stotinu centenarija1 Izabrao je rukopis izvesnog lica koji je obično sedeo na trgu za vreme Mamijanovog ži-vota, čoveka s velikim ugledom zbog poštenja i čestitosti uopšte, i koji je oaično sastavljao sve isprave građana, lično ih overavao svojim potpisom - takvo lice Rimljani zovu „tabcllius“. Prisk jc načinio neverovatno vernu kopiju rukopisa ovog čoveka i predao dokumenta onima koju su upravljali crkvom u Emesi, jer su oni bili obećali da će jedan deo sume dobijene na taj način pripasti njemu. Ali, pošto je smetao zakon koji je predviđao da svi obični slučajevi treba da budu ograničeni na trideset godina, i da samo neki malobrojni slučajevi, zajedno sa slučajevima hipoteke, treba da budu produženi na četrdeset godina, oni izmisle ovu smicalicu. Dođu u Carigrad i plate velike iznose novca caru; oni ga zamole da sarađuje s njima na uništenju svih građana, koji inače nikakvu krivicu nisu počinili. A on je, pošto je novac primio, bez ikakvog oklevanja objavio zakon da crkva bude oslobođena od gonjenja i traženja svojih prava, ne posle redovnog vremenskog roka, nego posle isteka punih sto godina, i pređvideo da to ne važi samo u Emesi, nego na teritorjiji čitavog

Romejskog carstva. A da bi tu stvar sredio za narod 11 Emesi, on je postavio nekog Longina, veoma energičnog i snažnog čoveka, koji je kasnije zauzimao i mesto prefekta u Carigradu. A oni što su upravljali crkvom za početak naložiše globu nekom građaninu u iznosu od dva centenarija, pa na osnovu pomenutih dokumenata, osiguraše smesta da građanin bude osuđen, jer zbog tolike dužine roka i zbog toga što nije znao šta je bilo urađeno u tom periodu, nikako nije mogao ni da se brani. 1 svi su ljudi bili veoma uvređeni, a pre svega najistaknutiji građani u Emesi, pošto su svi podjednako bili izloženi doušnicima. I pošto se ovo zlo sada širilo nad većim delom građana, slučajno se dogodi neko božje proviđenje, i to na ovaj način: Longin naredi Prisku, vinovniku ove nesreće, da iznese pred njega sve dokumente. 1 kad je ovaj to odbio, ošamari ga svom snagom. A ovaj nije mogao da podnese udarac tako snažnog čove- ka, pade na leđa, i drhteći i zaplašen, pomisli da Longin zna za sve te zloupotrebe, i tako priznade istinu. Tako su sva ova nečuvena nevaljalstva izbila na videlo, i doušni- štvo je prestalo.Ah ovo njegovo vršljanje sa romejskim zakonima nije bilo jedino zlo kome je 011 bio vinovnik. Car se, naime, potrudio da ukine i zakone koje Jevreji poštuju. Ako bi se ikad dogodilo da, na primer, praznik Pashe padne pre hrišćanskog praznika,1-" on nije dozvoljavao Judejcima da u odgovarajuće vreme proslavljaju praznik i da prinose Bogu žrtve na taj praznik, niti pak da obavljaju ikakve obrede koji su kod njih uobičajeni. Mnogi od njih su bili izvedeni pred sud zbog toga što su u to vreme okusili meso |agnjeta, i to od ljudi koji su držali

vlast, i ovi bi ih kažnjavali teškim globama okrivljujući ih za povredu državnih zakona. 1 mada su mi poznata bezbrojna druga i slična Justinijanova nedela, ja neću ništa dodati, jer moram ovom pripovedanju da dodam kraj. Karakter toga čoveka biće prikazan dovoljno jasno na osnovu svega onoga što je već rečeno.Odmah ću pokazati da je bio neiskren i dvoličan čovek. Liberija, koga sam maločas pomenuoM2, otpustio jc iz službe i na njegovo mesto postavio je Jovana s nadimkom Laksarion, Egipćanina po rođenju. I kad je za ovo saznao Pelagijc, koji jc bio Liberijev blizak prijatelj, raspitao se kod cara da li je izveštaj o Laksa- rionu tačan. Ovaj jc porekao da nije ništa slično uradio i uručio mu pismo za Liberija, sa uputstvima da sc čvrsto drži uprave i da je nipošto ne napušta, jer on ne želi da ga sada udalji s toga mesta. Jovan je imao jednog ujaka u Carigradu, po imenu Evdcmon, koji je postigao senatorsku čast i, pošto je stekao veliko bogatstvo, bio je ne-ko vreme upravnik carevog ličnog imanja. Kad je ovaj Evdemon čuo izjave koje smo pomenuli, takođe je upi-tao cara da li je njegov nećak siguran u svojoj službi. I to je car porekao ono što je napisao Liberiju i napisao pismo Jovanu, upućujući ga da se svom silom zauzme za svoje mesto, jer on sa svoje strane nema nikakve namere da izvrši neku promenu u vezi s tim. Jovan, ubeđen na osnovu ovih izjava, naredi Liberiju da se povuče iz svoje rezidencije jer je otpušten iz službe i sa vlasti. Ali se Liberije usprotivi i reče da ga nipošto neće slušati, očigledno i sam rukovođen carevim pismima da tako postupi. I tako Jovan naoruža svoje prijatelje i krene protiv Liberija, a ovaj se takođe sa svojim prijateljima spremi za otpor. Izrodi se borba u kojoj

mnogi izgiboše, a s njima i sam Jovan koji je držao to mesto i vlast. Liberije bude zbog toga smesta pozvan u Carigrad, jer se Evdemon za to žestoko zauzimao. Senat ispita stvar koja se desila i oslobodi čoveka, jer se zločin dogodio u samoodbrani, a ne u napadu. Ali car nije odustao od suđenja, pa ga je krišom kaznio novčanom globom.Ovako je Justinijan znao da govori istinu i ovako otvoreno je govorio. Ali ja mislim da nije izlišno ako ovde dodam jednu stvar koja spada u ovu priču. Ovaj Evdemon je uskoro posle toga umro. Iako je ostavio mnogo rođaka za sobom, nije sastavio nikakav testament, niri je uopšte što izjavio. Otprilike u isto vreme umre neki čovek po imenu Eufrat,14’ koji je bio nadzornik evnuha u palati, ostavljajući jednog nećaka, a da nije ništa odredio u vezi sa svojim imanjem koje je bilo vrlo veliko. Car je oduzeo oba imanja, proglasivši se neposrednim naslednikom i ne dajući ni paru nijednom od zakonitih naslednika. Eto, takvo poštovanje zakona i srodnika svojih službenika je ovaj car pokazao. Na isti način je prigrabio i imanje Irinejevo, koji je umro mnogo ranije, mada nije imao uopšte nikakvo pravo na nj.Međutim, ja ne bih želeo da prećutim jedan događaj koji se desio otprilike u isto vreme, i koji je povezan s ovim. Bio je neki Anatolije koji je zauzimao prvo mesto u spisku senatora iz Aškalona144. Kćerka ovoga čoveka bila je zakonita žena nekog čoveka iz Cezareje,14" po imenu Mamilijan, čoveka iz veoma ugledne kuće. Devojka je bila naslednica, jer je bila Anatolijeva jedinica. Nekim starim zakonom bilo je propisano da, kad god neki senator iz bilo koga grada

umre, a da ne ostavi za sobom mušku decu, onda četvrtina njegove imovine treba da bude pre- data carskom veću, dok prirodni naslednici pokojnikovi uživaju ostalo. Ali je car i ovde dao dokaza o svom ka-rakteru, jer je slučajno nedavno bio objavio jedan zakon koji je te stvari regulisao upravo na suprotan način: kad neki senator umre bez muškog poroda, njegovi prirodni naslednici treba da naslede jednu četvrtinu njegovog imanja, a sve ostalo da preuzme državna blagajna i da se unese u gradski spisak.14'’ Nikad otkako ima sveta i vckaI storija ratova, VIII, 3, 19.•'' * U Palestini.ts Cezareja je rodno mesto Prokopijevo.’ Grčki êijKGj|ia što odgovara latinskom album senatorium.nisu ni državna blagajna ni car bili ovlašćeni da dele blago senata. Dok je. dakle, ovaj zakon bio na snazi, dođe Anatoliju poslednji čas života, i njegova kćerka je imanje podelila s blagajnom i gradskim većem, saglasno zakonu. A car i službenici na spisku Aškalonita napisaše joj pismo oslobađajući je od naknadili zahteva u toj stvari, jer su svoj deo dobili pravilno i po pravdi. Kasnije je i Mamilijan umro, koji je bio Anatolijev zet. I on je ostavio jedinicu, koja je dobila očevo imanje sama, kao što je trebalo očekivati. Ali kasnije je i ona, dok joj je majka još bila živa, došla na kraj života, pošto je bila udata za jednog od uglednih ljudi, ali koja nije postala majka ni ženskog ni muškog poroda. Međutim, Justinijan je smesta oduzeo celokupno imanje dajući neverovatnu izjavu da je za Anatolijevu kćerku, sada već staricu, bezbožno da se

obogaćuje novcem svoga muža i oca. Ali da ova žena ipak ne bi spala u redove prosjaka, on naredi da ona svakoga dana prima po jedan zlatan stater sve dok živi, unevši to pismeno u dokumenat na osnovu kojeg je izvršio otimačinu da taj stater daje iz pobožnosti. Rekao je: „To je zaista moj običaj da radim samo ono što je pošteno i pobožno“.O svemu ovome je dovoljno reći toliko da moje pričanje ne bi izgledalo preterano, jer nijedno živo biće nije u stanju da navede sve. A sad ću ispričati kako nije uopšte vodio računa ni o pristalicama „plavih“, za koje se držalo da su njegovi miljenici - ako je bio u pitanju novac. Tako je u Kilikiji bio neki Maltan, zet onog Lava koji je obavljao službu takozvanog referendara,14 kao što smo već ranije rekli. Njemu je poručio da zaustavi nasilja u Kilikiji. Maltan je ovaj izgovog pirhvatio i većini Kilikijaca naneo nečuvena zla, i pošto je opljačkao njihov Privatni sekretar.novac, poslao je nešto od toga i tiraninu, dok se posta-rao da se ostatkom novca i sam obogati. Ostali ljudi su svoju nesreću ćutke podnosili, ali „plavi“ u gradu Tarsu, drski zbog careve naklonosti, napadoše pogrdama Mal- tana na javnom trgu kad se nije nalazio među njima. Kad je Maltan to saznao, dođe noću u Tars s velikom grupom vojnika, pošalje ih po kućama rano u zoru i naredi da se u njima nasele. A „plavi“ su, mislili da je to neki napad, pa ustanu da se brane koliko su mogli. Još mnoge druge nevolje su se dogodile u mraku, ali je najgore bilo to da je Damijan, član senata, poginuo od pogotka strele. Taj Damijan je bio tamo zaštitnik „plavih“. 1 kad se vest o tome pročula u

Carigradu, „plavi“ se razbesneše i po ćelom gradu podigođe veliku uzbunu, dosađujući mnogo caru zbog toga događaja. Sa najstrašnijim pretnjama klevetali su Lava i Maltana na svakom mestu. I car sam se pretvarao da nije manje ljut od njih zbog svega što se dogodilo. Zato je srnesta napisao pismo i naredio da se povede istraga i izvrši kazna za Maltanove postupke. Ali je Lav, predajući mu veliku količinu zlata, uspeo da car ublaži bes i umanji svoje simpatije prema „plavima“. Mada je stvar ostala neispitana, kad je Maltan došao u Carigrad pred cara, ovaj ga primi veoma prijateljski i ukaza mu počast. Ali kad je izišao od cara, „plavi“, koji su ga posmatrali, počeše da ga tuku na samoj kapiji dvora. I sigurno bi ga ubili, da ih neko u tome nije sprečio; a to su bili oni ljudi što su od Lava slučajno i potajno već primili novac. I ko ne bi nazvao najjadni-jom onu državu u kojoj njen car, pošto je primio mito, ostavlja krivice podmićivača neispitane, i koji pristalica stranke, dok se car nalazi u palati, srne da bez ikakvog ustezanja napadne jednog od službenika i da na njega izvrši neopravdani napad? Kazna, razume se, nije uopšte bila određena zbog ovih postupaka, ni za Maltana ni za njegove napadače. I neka sad na osnovu ovoga, ko to želi, pro- ccni kakav je bio Justinijanov karakter!XXX. Da li je Justinijan uopšte vodio nekog računa o blagostanju države, otkriće postupci prema javnoj pošti i prema doušnicima. Romejski vladari prošlih vremena, predviđajući način kako da im sve što se događa bude javljeno i da se ništa ne izlaže odlaganju, na primer, šteta koju bi neprijatelj naneo pojedinim zemljama, i sve što bi se dogodilo u gradovima u slučaju građanske

pobune, ili neke nepredviđene nesreće, postupci vlasti i službenika i svih ostalih u svakom delu Romejskog car-stva, najzad i zato da bi oni koji šalju godišnje poreze, mogli bezbedno stići do prestonice, bez ikakvog odlaganja i rizika - stvorili su brzu poštu u svim mestima, otprilike na ovaj način.1411 Na rastojanju od jednodnevnog putovanja lakoopremljenog čoveka'4"* oni su odredili stanice, ponekad osam, ponekad i manje, ali uglavnom ne manje od pet. Na svakoj stanici bilo je spremnih četrdeset konja. Prema broju konja bili su određeni i glasnici na svim stanicama. Putujući uvek uz često menjanje konja, koji su uvek bili najbolje rase, ljudi kojima je bila poverena ova dužnost prešli su u datom slučaju, u toku jednoga dana, desetodnevni put, i obavili sve poslove koje sam maločas pomenuo. Naravno, i sopstvenici zemljišta svuda, a naročito ako su njihovi posedi ležali između ovih stanica, bili su zbog ovog uređenja veoma imućni. Jer oni bi svake godine višak žita i prihoda prodavali,4h O sličnom uređenju javnih pošta u persijskoj državi priča i Herodot VIII 98.14 ^ To je iznosilo otprilike dvadeset i četiri milje na dan. Zanimljivo je podsetiti na ovom mestu i na podvige čuvenih tatara kneza Miloša koji su nosili poštu iz Beograda u Carigrad i taj put prevaljivali za dva-tri dana.

vladi radi održavanja konja i konjušara i rako dobro zarađivali. Zbog roga je državna blagajna uvck dobijala porez određen za svakoga čoveka, ali su oni koji su poreze plaćali novac odmah primili natrag,150 i tako je bilo ispunjeno sve što je državi bilo potrebno.U ranije vreme je, dakle, bilo tako. Ali je ovaj car najpre ukinuo poštu od Halkedona do Dakivize31' i naterao sve glasnike, i protiv njihove volje, da krenu iz Carigrada direktno za Helenopolis morskim putem. I kad oni prolaze malim čamcima kojim se ljudi služe prilikom prelaska zemljouza, u slučaju oluje izlažu se velikoj opasnosti. Jer, za njih je obavezna žurba, i zbog nje oni ne mogu čekati povoljnije vreme, niti pak da se more stiša. Na drugom mestu on je na drumu koji vodi u Persiju dozvolio da prethodno uređenje i dalje ostane, ali je za sve ostale istočne zemlje, sve do Egipta, dozvoljavao samo jednu stanicu za jednodnevno putovanje, i to nije davao konje, nego mali broj mazgi. Zato nije nikakvo čudo, dakle, što se za stvari koje se dešavaju u pojedinim zemljama, pošto se o njima javlja, s teškoćama doznavalo i sa zakašnjenjem pa se nisu mogle preduzimati ni neke mere, a o sopstvenicima poseda nije se uopšte vodilo računa, pa je letina trunula na njivama, i sopstvenici su stalno imali gubitke.Što se tiče doušnika, stvari stoje ovako. Mnogi ljudi su u ranijim vremenima bili izdržavani od države da

31'5' Danas Gebiza.

bi odlazili u neprijateljsku zemlju. Ulazili su čak u persijski dvor, pod izgovorom da im nešto prodaju, ili na neki drugi način. Pošto bi podrobno ispitali sve, vratili bi se na romejsku teritoriju gde su mogli da jave vlastima sve

rajne neprijatelja. A ovi bi, opet, unapred snabdeveni ovim izveštajima, bili oprezni, i ništa nepredviđeno ne bi im se dogodilo. Takva praksa je postojala i kod Medana od davnina. Kažu da je Hozroje povećao nagrade svojim uhodama, i da je zbog toga imao koristi, jer mu nije izmaklo ništa što se događalo među Romejima. A J Listi - nijan, odbijajući da ma šta potroši na njih, odstranio je iz romejske zemlje čak i ime doušnika i zato su činjene velike greške. Tako su i Laziku zauzeli neprijatelji, dok Romeji nikako nisu mogli otkriti gde se nalaze persijski kralj i njegova vojska. Štaviše, država jc od starine navikla da održava velik broj kamila koje su pratile romejsku armiju na pohodima protiv neprijatelja i nosile sve što je bilo potrebno. U to vreme ni seljaci nisu morali da obezbede prevoz robe, niti je pak vojnicima išta nedostajalo što im je bilo potrebno. Ali je Justinijan i ovo ukinuo, takoreći sve. 1 tako danas, kad romejska vojska kreće protiv neprijatelja, više se ne mogu preduzeti potrebne mere obezbeđenja.Najveći državni poslovi su se, dakle, odvijali tako. Neće biti loše ako pomenem i neku od Justinijanovih gluposti. Među besednicima u Cezareji nalazio se i neki Evangel, neugledan čovek koji je postao sopstvenik dosta novca i velikih poseda, jer je dah vetra sreće bio za njega povoljan. Kasnije je kupio čak i jedno selo na morskoj obali, po imenu Porfireon, plativši za njega tri centenarija zlata. Kad je Justinijan to čuo, odmah mu oduzme imanje, davši mu za to mali deo njegove vređnosti i napomenuvši da se to s njim, Evangelom besednikom, ne slaže da bude

sopstvenik jednog takvog sela. Ali više o tome neću govoriti nego samo sam to spomenuo.Među novotarijama Justinijanovim i Teodorinim u upravljanju državom nalaze se sledeće. U staro vreme je senat, kad bi dolazio pred cara, obično učinio podvo- renje na taj način što bi svaki čovek patricijskog roda načinio proskinezu desnom nogom, a car bi ga poljubio u glavu, pa zatim otpustio; svi ostali bi najpre savili desno koleno pred carem, pa bi se posle toga povukli. Međutim. uopšte nije bilo uobičajeno da se pozdravlja carica. Ali u slučaju Justinijana i Teodore, svi članovi senata i svi oni koji su imali dostojanstvo i rang patricija, kad god bi ulazili pre njih, bacali bi se ničice na pod, a ruke i noge bi držali raširene tako da bi svojim usnama mogli dodirnuti nogu jednog i drugog, pa bi zatim ustajali. Jer ni Teodora nije odbijala ovo ukazivanje počasti i smatrala je kao da pred njenim nogama leži čitavo Romejsko carstvo. Nije imala ništa protiv da prima čak i poslanike Persijanaca i drugih naroda i da daje poklone u novcu, nešto što se od pamtiveka nikad nije dešavalo. I dok su cara u ranija vremena svi koji bi mu prilazili obično nazivali carem, njegovu ženu caricom, a ostale magistrate oslovljavali prema položaju koji je tada zauzimao, ipak, kad bi neko stupio u razgovor s jednim ili drugim od njih i upotrebio reč „car“, ili „carica“, i propustio da ih nazove sa .,gospodar“ (despot) i „gospodaricom“ (despina), ili bi pokušavao da nekog od magistrata oslovi drukčije nego „robovima“, takvu bi osobu smatrali i glupom i čovekom drskog jezika, i sa

osećanjem kao da je načinio najstrašniju grešku i da je uvredio one koje nipošto nije trebalo da uvredi, odlazio bi od njih (od cara i carice).1 dok je u ranije vreme veoma mali broj lica ulazio u palatu, i to s teškoćom, od vremena kad su ovi došli na presto, i magistrati i svi ostali boravili su stalno u palati. Razlog tome je bio taj što je u stara vremena magistratima bilo dvozvoljeno da rade ono što je pravično i zakonito, prema njihovom sopstvenom nahođenju. Zato su magistrati, zauzeti sopstvenim administrativnim poslovima, ostajali u svojim domovima, a podanici, budući da nisu ni čuli ni videli nikakvo nasilje, dosađivali su carevima vrlo malo, kao što se moglo i očekivati. Ali ovi vladari su uvek sve stvari uzimali u svoje ruke na propast svojih podanika, terali su svoje podanike da na naj- ropskiji način čekaju da ih prime. Moglo se videti, gotovo svakog dana, da su sudovi najvećim delom prazni, bez ljudi, dok bi u carevom sudu vrvelo od ljudi, a tu bi bilo i drskosti, i velikog guranja i, u svako doba, ropske sni- shodljivosti. A oni, za koje se smatralo da su bliski prijatelji carskog para, ostajali bi tamo po čitav dan, a redovno i veći deo noći, bez sna i bez hrane u određenim časovima, iznureni do smrti, i to je bila njihova celokupna sreća i blagostanje. I kad su se najzad svega toga oslobodili, jadnici bi se među sobom svađali oko pitanja gde se nalazi novac romejskih građana. Jer, dok su neki tvrdili da se sav novac nalazi u rukama varvara, drugi su govorili da ga čuva car zatvorenog u naročitim prostranim odajama. Kad, dakle, Justinijan umre,1,2 ako je čo- vek, ili

završi svoj život kao vladar demona, svi oni koji ga budu nadživeli, saznaće istinu.'s_ Umro je 565. godine, iste godine kao i njegov veliki vojskovođa Velizar.

KOMENTARglavaCarstvo sa prestonicom u Carigradu, saglasno tradiciji bilo je rimsko i stoga su njegovi podanici sebe nazivali Romejima tj. Rimljanima. U suštini bila je to nova i znatno drugačija državna tvorevina, duboko prožeta hrišćanstvom i helenskim kulturnim nasleđem. U delima vizantijskih pisaca već od V veka upotrebljava se termin Romeji kao oznaka za žitelje Carstva. Iz tog razloga je i u prevodu korišćen izraz Romeji, a i njegove izvedenice, osim u slučajevima kada se radilo o zbivanjima neposredno vezanim za Rim.Semiramida je bila asirska vladarka, Neron (54-68) rimski car, a Sardanapal (669-626 p.n.e.) poslednji veliki asirski kralj. Na ovom mestu su pomenuti kao primeri ekstravagancije, raskalašnosti i tiranije.O Velizaru, predvodniku gotovo svih osvajačkih po-duhvata Justinijana 1 i bez sumnje jednom od najvećih vojskovođa ranog srednjeg veka, bilo je više reči u predgovoru.Govoreći o Carigradu, koji je tokom svoje duge istorije verovatno promenio više imena nego bilo koji drugi grad u svem, Prokopije redovno koristi naziv Vizantion. Tako su nazvali svoju novu koloniju, osnovanu oko 660. p.n.e, žitelji dorske države Megare prema legendarnom tračkom kralju i Posejdonovom sinu Vizasu. Rimski car Sep- timije Sever (193-211) je najpre 196, razorio Vizantion, a potom ga obnovio i nazvao Augusta Antonina. Presudan trenutak za isroriju Carigrada bila je odluka Kon- stantina Velikog (324-337) da na mestu beznačajnog Vi- zantiona

sagradi novu prcstonicu. Radovi su počeli novembra 324, ali. maja 330. svečano je proglašena nova prestonica - Konstantinopolis. 1, najzad, Carigrad je slovenski naziv ove prestonice.Prvobitio je timela označavala mesto za žrtvovanje, a potom u starogrčkoj drami Dionisov žrtvenik oko koga je hor igrao kolo. Vremenom je, međutim, ovaj termin poprimio i jedno opštije značenje, pa se odnosio uop- šte na pozorište. U tom značenju ga upotrebljava i Pro- kopije u prvom poglavlju Tajne istorije.Kao i njegov otac Hormisdas (514-523) i Silve- rije (536-537) je bio rimski papa. Na papsku stolicu došao je kao štićenik ostrogotskog kralja Teodota (535-536). Premda je pomogao Vizantincima da osvoje Rim, 10. decembra 536, već u martu 537. bio je svrgnut i proteran, a na njegovo mesto bio je postavljen Vigilije (537-555). Presudnu ulogu u ovim događajima odigrala je carica Teodora. Prisiljavan da u progonstvu navodno živi samo na suvom hlebu i vodi, Silverije je ubrzo umro.Pretorijski prefekt Istoka Jovan Kapadokijski bio je čovek neznatnog porekla i beskrupulozan, ali i iz-vanredan stručnjak za finansije. Mračnim putevima ste-kao je ogromno bogatstvo, a Justinijan I, kome je za velika osvajanja i graditeljsku delatnost bio potreban novac, rado ga je postavio na tako odgovoran položaj. Na toj se dužnosti sjajno pokazao pa je izvesno vreme bio drugi čovek Carstva, ali je postao omrznut kod naroda. Prema nekim izvorima, Jovanu Lidu na primer, neraspoloženje prema Jovanu Kapađokijskom dovelo je i do čuvene pobune Nika, 532. godine, kada je bio i

smenjen. Kasnije je, međutim, ponovo vraćen i tekao je veliku karijeru sve do 541. kada je pao u nemilost.U Prokopijevim delima pod Libijom bi trebalo pođrazumevati severnu Afriku gde je Velizar ratovao protiv Vandala čija je prestonica bila u drevnoj Kartagini.Evnomijanci ili evnomijani su pristalice učenja Evnomija, koji je oko 360. bio episkop maloazijskog grada Kizika. Pošto je kao sledbenik arijanstva podrža-vao neortodoksne puteve po pitanjima svetog Trojstva, prognali su ga najpre Valens (364-378) a potom i Teodo- sije I (379-395). Budući da su bili jeretici, prilikom prelaska u pravoverje podvrgavani su pokrštavanju. Tako treba i shvatiti ovaj Prokopijev podatak da je Velizar okupao evnomijana Teodosija u svetom kupatilu.Velizar je ušao u Sirakuzu 31. decembra 535, pa je na taj način čitava Sicilija došla pod vizantijsku vlast.Konstantin je bio valjan i uspešan romejski vojskovođa u službi Velizara, poznat i iz Istorije ratova. Uče-stvovao je u borbama protiv Gota.Sluga Evgenije je navodno po nalogu Antonine umorio papu Silverija.Presidiju, uglednom Romeju iz Ravene, jedan Konstantinov sluga je u Spoletu zaplenio dva skupoccna mača ukrašena dragim kamenjem. Zato je Presidije otišao u Rim da se žali Velizaru, pa je ovaj naredio da se mačevi vrate pravom vlasniku. Dvojica vojskovođa su se sporečkala i Konstantin je tobože potegao bodež na Velizara. Zbog toga je bio zarobljen i docnije pogubljen. O tome Prokopije piše u Istoriji

ratova (VI, 8). Na ovom mestu Tajne istorije, međutim, on donosi unekoliko različitu priču o tome šta su bili pravi razlozi za pogubljenje Konstantina.Fotijc je bio Antoninin sin i Velizarov pastorak. Pominje se i u Istoriji ratova.Budući da centenarij ili kentinarij odgovara težini od 32,256 kilograma, ovde se radi o 3225,6 kilograma zlata.glavaHozroje 1 Anuširvan (531-579) bio je persijski vladar iz dinastije Sasanida, za čije vlade je Persija doživela veliki uspon.Kao deo rimskog nasleđa, institucija konzula nastavila je da živi i u Vizantiji. Međutim, izgubila je dosta od svog značaja i postala najviša počasna titula koju je davao senat. Ustanova konzula konačno je ukinuta 541. godine.Pohod protiv Persije i afera oko Jovana Kapado- kijskog odigrali su se 541. godine. Padu Jovana Kapa- dokijskog presudno su doprinelc carica Teodora i Antonina.Aret (531-570), sin Gabale, bio je vladar ara- bljanskog Gasanidskog carstva. Kao vazal romejskog cara pomagao je Vizantincima u ratovima protiv Persije.Ktesifon na reci Tigru bio je prestonica persijske države dinastije Sasanida. Sisavranon i Nisibis su veoma važne pogranične persijske tvrđave u Mesopotamiji.Kolhida je oblast smeštena između Crnog mora i Kaspijskog jezera. Docnije se za to područje koristio naziv Lazika.

Kabad je persijski vladar iz dinastije Sasanida koji je u dva maha sedeo na prestolu, između 488. i 498, i 501. i 531. godine.O upadu Hozroja u Kolhidu, 541. godine, Prokopije je pisao u Istoriji ratova (II, 17).Petra je najvažnija od nekoliko tvrđava koje je u Kolhidi izgradio Justinijan I.Pod Međanima u delima Prokopija trebalo bi podrazumevati Persijance.Nabedes, zapovednik pogranične persijske tvrđave Nisibisa, poznat je i iz ostalih Prokopijevih knjiga.Blesham je bio zapovednik persijske tvrđave Si- savranona koga je porazio i zarobio Velizar. Docnije je u romejskoj službi ratovao protiv Gota u Italiji, pa ga Pro- kopije pominjc na više mesta u Istoriji ratova.Pod Saracenima se podrazumevaju pljačkaška nomadska plemena Arabljana u oblastima između Sirije i Mesopotamije.Valcrijan je romejski vojskovođa poznat i iz ostalih Prokopijevih dela.Zabergan je persijski izaslanik koga Prokopije pominje i u knjigama o ratovima protiv Persijanaca.glavaEvnuh Kaligon se ne pominje u ostalim Proko- pijevim delima. Trebalo bi istaći da su evnusi igrali važnu ulogu u Vizantiji i često zauzimali najviše društvene položaje. Podsećanja radi, i veliki vojskovođa Narzes bio je evnuh.Ovo je jedino mesto u Prokopijevim delima gde se navodi Anđreja, episkop Efesa.Kilikija je oblast u jugoistočnom delu Male Azije.

Kao što je već rečeno, Jovan Kapadokijski je posle intrige koju su priredile Teodora i Antonina pao u nemilost, bio prognan u Kizik i čak prisiljen da navuče monašku rizu, dok mu je celokupno imanje zaplenjeno. Tek posle Teodorine smrti, 548. godine, Justinijan I mu je dozvolio da se vrati, ali je njegova moć zauvek bila uništena.Senator Teodosije pominje se samo na ovom mestu u delima Prokopija.Pod izrazom Vizantinci ovdc bi trebalo podrazumevati samo stanovnike Carigrada. Potrebno je naglasiti da su termini Vizantija i Vizantinci u njihovom današnjem značenju bili potpuno nepoznati vizantijskoj eposi. Prema imenu drevnog Vizantiona termini Vizantija i Vizantinci nastali su u XVI veku.Pošto je stari hram Svete Sofije izgoreo za vreme bune Nika, januara 532, Justinijan I je naredio da se sagradi novi. Zadatak je bio poveren dvojici slaviih arhitekata, Isidoru iz Mileta i Antemiju iz Trala. Pod njihovim rukovodstvom deset hiljada ljudi js nekoliko godina podizalo ovaj hram, pravo arhitektonsko čudo koje je označilo početak nove epohe u istoriji hrišćanske arhi-tekture. Budući da su osim najboljeg mermera koji je donošen i iz najudaljenijih krajeva, korišćeni zlato, srebro i slonovača izdaci su bili ogromni. Smatrajući to pitanjem svoje časti i duga religiji, Justinijan 1 nije ni pomišljao da odustane, pa de 26. decembra 537. hram Svete Sofije bio konačno osvećen.Unutrašnjost crkava i pogotovo oltarski prostor obezbeđivali su beguncima sigurno utočište. Međutim, tokom vizantijske istorije bilo je slučajeva kada su se

najsvirepija ubistva odigrala upravo na tim mestima. Jedan od najpoznatijih zbio se u leto 1258, u crkvi So- sandrskog manastira, posle pomena tek preminulom ca-ru Teodoru II Laskarisu (1254-1258), kada su plaćenici Mihaila Paleologa, potonjeg vasilevsa i osnivača poslednje dinastije koja je vladala Vizantijom, isekli na komade trojicu braće Muzalona, poznatih velikodostojnika Ni- kejskog carstva.Kalinik je romejski grad na reci Eufratu. Ovde se govori o persijskoj ofanzivi iz 542. godine.glavaKugu koja je harala Carigradom u proleće 542. Prokopije je opisao u Istoriji ratova (II, 22-23). Uz onu poznatu iz 1348. zvanu „Crna smrt“, bila je to najveća kuga tokom srednjeg veka.Petar, Jovan i Vuzes su poznate romejske vojskovođe koje Prokopije pominje i u ostalim svojim knjigama.U grčkoj mitologiji Tartar je duboki procep ispod Hada, do koga ne dopiru ni sunce ni vetar, u koji je Zevs bacio pobeđene titane i zatvarao bogove koji su se suprotstavljali njegovoj volji.Velizar je opozvan sa Istoka 542. godine. Martin je bio dobro poznati romejski vojskovođa koji je ratovao na gotovo svim bojištima onoga vremena: u severnoj Africi, na Istoku, u Italiji. U svojoj Istoriji ratova Prokopije ga pominje veoma često.Teodorin glasnik Kvadrat ne pominje se u ostalim Prokopijevim delima.-Trideset kentinarija iznosi 967,68 kilograma.Gelimer (530-534) je bio poslednji kralj vandalske države u severnoj Africi, a Vitig (536-540) kralj Os-

trogota. Obojicu je pobedio i zarobio Velizar, a potom trijumfalno odveo u Carigrad.Teođot (535-536) je bio ostrogotski kralj koji je ratovao protiv Velizara. Vitig ga je svrgao i potom naredio da ga ubiju.Ličnost Anastasija koji je trebalo da se oženi Velizarovom jedinicom Joaninom unekoliko je sporna. Neki istraživači smatraju da on nije bio Teodorin unuk, kako Prokopije izričito kaže u ovom poglavlju Tajne istorije, nego zapravo caričin sestrić.Poslednje rečenice IV poglavlja Tajne istorije, u kojima Prokopije govori o božijoj sili, veoma su zanimljive za njegovu filozofiju istorije o čemu je bilo reči u predgovoru.glavaU leto 544. Velizar se ponovo našao u Italiji, ali s obzirom na poljuljano povcrenje kod Justinijana 1 ovo-ga puta nije dobio ni novac ni vojsku. Uz to, pokazao je i odsustvo odlučnosti, što mu ranije nije bilo svojstveno, pa su usledili neuspesi.-Totila (Baduila) (541-552) je ostrogotski kralj koji je podigao ustanak i sasvim poljuljao vizantijsku vlast u Italiji. Čak je i slavni Velizar doživeo nekoliko neuspeha, a posle zamornog i dugog ratovanja tek jc Narzes dobio rat, pobedivši Totilu u bici kod Tagine juna 552. godine. Tom prilikom je i poginuo ratoborni i smeli ostrogotski kralj.Herodijan je romejski vojskovođa poznat iz ratova protiv Gota.Spolition, današnji Spoleto, je grad u srednjoj Italiji. Vizantinci su ga zauzeli 536. godine.

Vitalijan je vizantijski vojskovođa koji je 513. godine podigao ustanak protiv cara Anastasija I (491-518), i u tri maha stigao nadomak Carigrada. Ipak, u odlučuju-ćem sukobu bio je poražen. Po stupanju na presto Justin(518-527) je dao da se popularni vojskovođa ubije. Vi- talijanov nećak Jovan dobro je poznat iz ostalih Proko- pijevih dela.German, Justinijanov bratanac i poznati vizantijski vojskovođa, ratovao je u Italiji, Africi, na Istoku, a i protiv Slovena, na Balkanskom poluostrvu. Umro je iz-nenada, u jesen 550. godine. Njegovu kći Justinu Prokopije pominje jedino na ovom mestu.Velizar se iz Italije vratio u leto 548. godine. Bio je to prilično neslavan završetak jedne velike karijere.Peruzija (danas Peruđa), važna tvrđava u srednjoj Italiji, pala je u ruke Vizantinaca 536. godine. Me-đutim, ostrogotski kralj Totila je 548. osvojio ovaj grad.Carica Teodora je umrla od raka u nedelju 28. juna 548. godine,Sergije de bio namesnik Justinijana I u severnoj Africi. Na toj dužnosti smenio je svog strica evnuha So- lomona koji je poginuo 544. godine. Budući da je sređivanje prilika sa tamošnjim plemenima koja su zbacila vizantijsku vlast išlo veoma teško, Justinijan I je poslao senatora Areovinda đa zajednički sa Sergijem uguši ustanak. Između dvojice velikodostojnika došlo je do neprijateljstva, što je samo pogodovalo pobunjenicima. Stoga je vizantijski car 546. opozvao Sergija i celokupnu vlast dodelio Areovindu.

Levati su domorodačko berbersko pleme sa kojima je Sergije tokom boravka u severnoj Africi stupio u pregovore. O ubijanju osamdeset njihovih izaslanika Prokopije podrobnije govori u Istoriji ratova (IV, 21). Jevanđelje se često sreće kao sakralni svedok prilikom polaganja zakletvi.Evnuh Solomon, Vakhov brat i Sergijev stric, hrabar i iskusan vojskovođa, 534. je ugušio ustanak lokalnih plemena u severnoj Africi. Već 536. izbila je još veća pobuna, pa je Solomon zajedno sa Prokopijem morao da beži na Siciliju. Ponovo je došao u ove krajeve 537, i posle žestokih borbi 539. je uspeo da uspostavi vizantijsku vlast. Novi ustanak je izbio 543, a sledeće godine pobunjenici su porazili Solomonovu vojsku i njega ubili. Njegov bratanac, koji je lakođe nosio ime Solomon, pomenut je pred sam kraj ovoga poglavlja Tajne istorije.Pegazije, lekar iz afričkog grada Lariba, oslobodio je ovoga Solomona, Vakhovog sina i Sergijevog brata, ot-kupivši ga od Levata koji su ga prethodno zarobili.Jovan, sin Sisiniolov, je valjani vizantijski vojskovođa koji je ratovao na tlu severne Afrike. Prokopije piše o njemu u Istoriji ratova (IV, 19-24). U bici kod grada Sika Vencrija, godine 545, pošlo mu je za rukom da ubije Stocu, vođu pobunjenih vizantijskih vojnika. Međutim, i sam je našao smrt u ovom sukobu, u kome su ustanici pobedili regularnu roinejsku vojsku.Posle opozivanja Sergija 546. godine, Areovind je kao namesnik u Africi zadobio celokupnu vlast. Stanje se, međutim, nije popravilo, pa je ovaj vizantijski uglednik bio prisiljen da beži. Pribežište je našao u jedno; od

crkava u Kartagini, gde se sklonio sa porodicom. Pobu-njenicima je pošlo za rukom da ga izmame lažnim obe-ćanjima, a onda su ga ubili.glavaPošto se smatra da je Justin I rođen 450. ili 452, stupanje trojice mladih seljaka u romejsku vojsku, o če-mu Prokopije govori na samom početku ovoga poglav-lja, datuje se u vreme oko 470, godine, kada je na vizantijskom prestolu sedeo Lav I (457-474). U jednom selu nedaleko od Vederijane rođen je Justinijan 1. Međutim, ubikacija ovog grada u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva, koja je u nauci izazvala mnogo raspri, još uvek nije pouzdano utvrđena.Isavrijanci su inaloazijsko pleme, a njihovom vođi je pošlo za rukom da se pod imenom Zenon ustoliči na vizantijskom prestolu. Posle njegove smrti, 491. go-dine, novi car Anastasije 1 morao je još čitavih sedam godina da vodi borbu protiv ratobornih Isavrijanaca. Važnu pobedu u tim ratovanjima izvojevao je vojskovođa Jovan Grbavac li jesen 492, na području Frigije. Ipak, otpor Isavrijanaca konačno je skršen tek 498. godine.Proklo je poznata ličnost vizantijske istorije prve polovine VI veka, čuven po nepodmitljivosti. U či-novničkoj hijerarhiji kvestor je zauzimao veoma visoko mesto, a tokom V stoleća njegov značaj je porastao. Starao se o sastavljanju i distribuciji carskih ukaza, a kao glavni jurist Carstva ovladao je i sudskom vlašću.Veoma malo podataka sačuvano je o Justinovoj ženi Lupikini, osobi niskog porekla i skromnog obrazo-vanja, koja je docnije dobila ime Eufemija. Zna se da je

tvrdoglavo sprečavala sklapanje braka između Justinija- na I i Teodore. U Carigradu je sagradila jedan ženski manastir i crkvu sv. Eufemije, gde je i sahranjena. Tačan datum njene smrti nije poznat ali je to svakako bilo pre 1. aprila 527. godine.Pošto kao evnuh nije mogao da bude izabran za cara, ugledni velikodostojnik Amantije je želeo da uz po- moć Justina, čija je popularnost u vojsci bila velika, podigne na presto svog štićenika Teokrita. Međutim, sasvim neočekivano 10. jula 518. za cara je izabran Justin, koji se bez oklevanja obračunao sa mogućim suparnicima. Tada su, između ostalih, stradali i Teokrit, Amantije i Vitalijan.Reč je o carigradskom patrijarhu Jovanu II Ka- padokijskom (518-520). Razlozi za ubistvo Amantija bili su mnogo ozbiljniji nego što su to nepromišljene reči upućene poglavaru crkve. Prepredeni i slavoljubivi evnuh je, izgleda, spremao za veru protiv tek izabranog cara.O Vilalijanu je bilo rcči u komentaru za petu glavu Tajne istorije.glavaO strankama „plavih“ i „zelenih“ opširnije je raspravljano u predgovoru.Masageti su bili ratničko hunsko pleme.glavaIstraživači smatraju da saopštavajući vesti o rimskom caru Domicijanu (81-96) Prokopije zapravo prenosi narodnu tradiciju, koju preuzima pomalo nekritički, zanemarujući stvarnu istorijsku istinu sadržanu u podrobnim i verodostojnim izvorima. Car je izboden na

nekoliko mesta a ne isečen na komade, dok je njegova žena bila na strani zaverenika. Domicijanovo poprsje je postavila vojska u znak uspomene na mrtvog imperatora.Peripatetičku filozofsku školu osnovao je Aristotel u Atini 330. p.n.e.glava-Teodorin otac Akakije, koji je umro za vlade Ana- stasija I (491-518) ne pominje se u ostalim Prokopije- vim delima.Čini se da Asterije, pomenut na početku ovog poglavlja Tajne istorije, nije poznat iz ostalih raspoloživih izvora.Kod starih Helena hetera je bio naziv za obrazovanu i slobodnu ženu, često tuđinku ili oslobođenu robinju, koja je u robovlasničkom društvu bila izvan poro-dičnog uređenja. Prvobitno taj naziv nije imao pejorati-van prizvuk bludnice i žene sumnjivog morala.Po svoj prilici izraz „pešakinja“ trebalo bi shvatiti kao oznaku za jednu od najnižih kategorija žena lakog morala.Pentapolis je oblast na severnoafričkom tlu, zapadno od Egipta, koja se danas naziva Kirenaika. To ime dobila je pod Ptolomejima, jer je obuhvatala pet gradova, grčkih naseobina: Kirini, Apolonija, Vereniki, Arsinoj i Ptolemaida.Kod starih Grka i Rimljana palestra je naziv za rvalište, vežbalište, gimnastičku dvoranu, školu za mačevanje i uopšte borilište ili mesto gde su mladi vežbali. U ovom slučaju Prokopije navodi palestru uz ime carice Teodore sa jasnom i nedvosmislenom ironijom.Ipatije, uglednik koga su ubili u crkvi Svete Sofije, nije

poznat iz drugih sačuvanih izvora. Podsećanja radi, isto ime nosio je sinovac Anastasija 1, koga su na Hi-podromu za vreme pobune Nika, januara 532, proglasili za cara. I on je tragično završio - ubijen je, a telo mu je bačeno u more.Carigradski prefekt ili eparh imao je kako u ra- novizantijskom tako i u docnijem razdoblju vodeću ulogu u prestonici, pa je ne bez razloga u jednom poznijem izvoru označen kao „otac grada“. Pod njegovim su nadzorom bili sudstvo, trgovina, zanatstvo, snabdevanje Carigrada i održavanje reda i mira. Za ilustraciju njegove moći najbolje može da posluži čuvena rečenica Mihaila Psela, znamenitog intelektualca XI stoleća: „Eparhu nedostaje samo carski purpur, pa da bude car!“. Evnusi nisu mogli da budu birani za carigradske prefekte.Titula avtokratora, predviđena isključivo za cara, kao prevod latinske titule imperatora, u ranovizantij- skoj eposi zamenjuje ovu drugu u grčkim formulama ti- tulature vizantijskih careva.glavaProskineza, najodaniji znak počasti i obožavanja, pojavila se na Istoku veoma rano. Ovaj običaj u Rim-sko carstvo uveo je Kaligula (37-41), ali se njegova pri- mena ustalila tek docnije. Pripadnici užih dvorskih krugova bili su obavezni da kleknu i poljube skut careve odeće. Justinijan I je pooštrio zahteve proskineze koja je obuhvatala padanje ničice pred carem, udaranje čela o pod i ljubljenje obuče.Despina je bio uobičajeni termin kojim su se os-lovljavale vizantijske carice. U osnovnom značenju

pod njim se podrazumeva gospodarica.glavaAnti, grupa plemena bliska Slovenima u vreme Velike seobe naroda, pominju se prvi put krajem IV sto- leća. Vizantijske oblasti su ugrožavali najpre zajedno sa ostalim Slovenima, a potom i samostalno. Njihov plemenski savez oko 560. razbili su Avari. Posle prvih godina VII veka o Autima više nema pomena u istorijskim izvorima.Mundhir III (505-554) ili Alamundar, kako su ga Vizantinci zvali, bio je vladar carstva Lahmida, čija prestonica je bio grad Hira na donjem Eufratu. Njegovi arabljanski odredi upadali su i na romejske teritorije, dolazeći čak do Antiohije. Justinijan I je želeo da pridobije ovog odvažnog ali i prevrtljivog vladara za savez protiv Persije, o čemu je Prokopije opširnije pisao u Istoriji ratova (II, 1).Montanisti su pripadnici hrišćanske sekte, nastale oko 160. godine, čiji je osnivač Montan iz Frigije propovedao moralni asketizam i bio nastrojen protiv crkvene hijerarhije. Justinijan I ih je lišavao nekih gra-đanskih prava i izlagao žestokim progonima. Stoga su mnogi rnonlanisti bežali van granica Romejskog carstva, a nisu bili retki primeri da su se zatvarali u svoje hramove i sami spaljivali. Sabatijani su pristalice hrišćanske sekte čiji je osnivač Sabatije na prelazu iz V u VI stoleće uveo proslavljanje Uskrsa prema jevrejskom računanju vremena.Aleksandrijski prezviter Arije nije prihvatao jednakost Oca i Sina, pa sledstveno tome nije priznavao Hrista za Boga. Premda su shvatanja ovog učenog bogoslova

osuđena na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine, kada je usvojeno da je Sin „jedinosuštan“ Ocu, njegovo učenje je imalo velikog odjeka i u potonjim vremenima.Samarićani, žitelji jednog dela Palestine, po svojoj biti i veri, uprkos sličnostima ipak prilično različiti od Jevreja, budući da su u svoja učenja uvrstili i izvesne paganske obrede. Justinijan I je 528. izdao poseban edikt kojim je bilo predviđeno zatvaranje njihovih postojećih sinagoga i zabrana podizanja novih, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo koje se izlilo u opšti ustanak.Manihejci su sekta pobornika persijskog verou- čitelja Manija iz III stoleća, koji je principe dobra i zla, toliko svojstvene tradicionalnom persijskom religioznom dualizmu, spojio sa elementima hrišćanske religije. Ova jeres je imala velikog odjeka u istočnim provincijama Vi- zantijskog carstva, a naročito u Maloj Aziji. Justinijan I je u odnosu na manihejce zauzeo veoma oštar stav koji se ispoljavao u strahovitim pogromima. Ostalo je zabele- ženo u izvorima da su 527. godine mnogobrojni poklonici ove jeresi spaljeni na lomači.Veliki ustanak Samarićana koji je izbio u prole- će 529, ne samo da je poprimio i socijalni karakter nego se pretvorio u pravi građanski rat. Julijan je proglašen za cara i svečano krunisan, a u Palestini su mnogobrojne hrišćanske bogomolje bile spaljene. Ipak, ustanak je 530. krvavo ugušen, ali se zbilja zastrašujuća brojka od sto hiljada mrtvih mora smatrati preteranom. Julijan je bio ubijen a njegova glava je poslata caru u prestonicu.

Usle- dili su novi zakoni kojima su Samarićani lišeni svih građanskih prava. Novi ustanak u leto 555. takođe je bio ugušen.Pod Grcima bi trebalo podrazumevati helenski živalj koji je ostao veran paganstvu.Libacija ili žrtva levanica je naziv za vino ili uopšte neko piće koje se kao znak zahvalnosti ili molba za milost prinosi pojedinim božanstvima.Službu takozvanog pretora plebsa (Praetor plebis) ustanovio je Justinijan I. Prethodno je, godine 535, uki-nuta dužnost takozvanog „noćnog eparha“. Dužnost pretora plebsa bila je da se stara o redu u Carigradu i nadzire stanovništvo, a bio je odgovoran neposredno caru.glavaAntemije (467-472) bio je jedan od posleđnjih careva Zapadnog rimskog carstva. Njegov unuk Zenon u Prokopijevim delima pominje se samo na ovom mestu u Tajnoj istoriji.Istaknuti članovi senata, Tatijan, Deniosten i Hilara, kao i Dionisije koji je živeo na sirijskoj gori Li- banu, nisu poznati iz ostalih Prokopijevih dela.Navedena otkupna cena u srebru u iznosu od dve hiljade funti, koju su Persijanci tražili za izručenje Vasilijcvog sina Jovana, odgovara težini od 645,12 kilograma.O pobuni Nika više je bilo reci u predgovoru.Zanimljivo je upozoriti da je ovo poglavlje Tajne istorije jedino mesto u Prokopijcvim delima gde je na-vedeno ime oca velikog cara Justinijana I - Sabatije ili Savatije.

Prokopijev podatak o elementarnim nepogodama koje su zadesile Carstvo, naveden u ovom poglavlju, u potpunosti se može smatrati verodostojnim. Zna se da su između 545. i 548. zemljotresi i obilne kiše prouzro- kovali slabu žetvu i glad. Pouzdano je utvrđeno da su se od ukupno pedeset pet zemljotresa koji su zabeleženi tokom hiljadugodišnje istorije Vizantijskog carstva, čak jedanaest dogodili za vlade Justinijana I.Isticanje Justinijanove odanosti Venerinim uživanjima je sasvim određena aluzija na carevu čulnost i pohotu.Igračica Makedonija, pristalica stranke „plavih“ u Antiohiji, jedino se ovde pominje u Prokopijevim knji-gama. Treba praviti razliku između nje i robinje Make-donije koja se navodi u prvom poglavlju Tajne istorije.Hekebol iz Tira je bio namesnik u Pentapolisu, što je Prokopije istakao u devetoj glavi Tajne istorije.glavaKvestor Tribonijan, čovek ogromne erudicije, darovit organizator i izvanredan jurist, bio je spiritus movens celokupne zakonodavne delatnosri Justinijano- vog vremena. O njemu je nešto više reči bilo u predgovoru. Epizoda koju donosi Prokopije u ovom poglavlju, a u kojoj prepredeni Tribonijan tobože izražava bojazan da zbog svoje blagočastivosti car ne bude još za života uz-nesen na nebo, obično se uzima kao slikovit primer Justinijanove bolećivosti prema laskanju.glavaO dužnostima koje je kvestor obavljao, kao i o značaju ovog visokog činovnika, više reči bilo je u komentaru VI poglavlja Tajne istorije, a u vezi sa ličnošću Prokla.Carigradski senat osnovao je Konstantin 1 (324-337)

istovremeno sa osnivanjem prestonice. Odlukom njegovog naslednika Konstancija (337-361) carigradski senat je 359. postao ravnopravan sa rimskim. Uloga senata uglavnom je bila savetodavna, da pomaže caru prilikom donošenja važnih odluka. Osim toga, u njegovom delokrugu bile su i izvesne zakonodavne delatnosti. Najvažnija uloga senata bila je prilikom smene na prestolu, ali samo u slučajevima kada se nije znao naslednik. Međutim, značaj senata postepeno je opadao. Prema recima samog Prokopija, za vlade Justinijana 1 ovo telo gotovo da nije imalo nikakvu stvarnu vlast.Referendar Lav iz Kilikije, pomenut još i u XVIIXXIX poglavlju Tajne istorije, nije poznat iz ostalih Prokopijevih dela.glavaPortret carice Teodore, okružene svitom, sačuvan je na zidnom mozaiku čuvene crkve San Vitale u Ra- veni, a datuje se u oktobar 547, dakle svega nekoliko meseci pre njene smrti. Predstavljena je mršava žena, niskog rasta i pomalo strogog ali stoga ne manje otmenog lika.glavaAmalasunta (Amalasvinta), kći i naslednica velikog ostrogotskog kralja leoderiha (493-526), kao regent vladala je u ime maloletnog sina Atalariha (526-534).Poznata jc bila po svojoj lepoti i širokom obrazovanju. Budući da je protiv sebe imala jaku opoziciju, 532. se obratila Justinijanu I sa molbom da u Vizantiji dobije utočište. Carica Teodora je bila uplašena mogućnošću braka njenog supruga i lepe kraljice, kojim bi Carstvo kao miraz moglo da dobije područje Italije. Posle smrti

sina Amalasunta se udala za svog rođaka Teodota (535-536) koji je tako postao vladar ostrogotskog kraljevstva. Ubrzo je Teodot, koji se povezao sa snagama lokalne opozicije, naredio da Amalasunta bude ubijena. Njegovi ljudi su je udavili 30. aprila 535. godine,Petar Patrikije, romejski velikodostojnik i odani diplomata, veoma je poznata ličnost vizantijske istorije VI stoleća. Rođen je u Solunu a u Carigradu je tekao karijeru uspcšnog advokata. U dva maha je kao izaslanik Justini- jana I išao u Italiju. Tri godine proveo je u ostrogotskom zarobljeništvu, a po povratku u Carigrad postao je magister officiorum. Potom je u više navrata boravio na persijskom dvoru pregovarajući sa Hozrojem I. Umro je ubrzo posle 563. godine u Carigradu. Njegovi spisi, od kojih su najvažniji oni u kojima opisuje obred krunisanja vizantijskih careva u V i VI veku, sačuvani su samo u fragmentima.Magister officiorum je zauzimao najvažniji položaj u centralnoj upravi, a podređena mu je bila celokupna državna administracija. U njegov delokrug spadale su mnoge važne dužnosti: bio je zapovednik carske garde, starao se o ličnoj bezbodnosti cara, brinuo o spoljnoj politici, primao strane poslanike, rukovodio dvorskim ceremonijalom i poštanskim saobraćajem. Ova funkcija bi se uslovno mogla nazvati „prvim ministrom“.Prisk, Areovind, Vasian, Diogen i Teodor su ličnosti koje Prokopije ne pominje u ostalim svojim knjigama. Neophodno je praviti razliku između sluge Areo- vinda, navedenog u ovom poglavlju, i istoimenog sena-

tora koji je ratovao u severnoj Africi i tamo bio ubijen, ao kome je bilo reći u V poglavlju Tajne istorije.Nije moguće pouzdano utvrditi u koju je od nekoliko crkava svetog Arhanđela koje se nalaze u Carigradu i njegovim predgrađima pobcgao Vasian.glavaKilikija, oblast na jugoistoku Male Azije, bila je podeljena na dva dela: zapadni - Prva Kilikija, i istočni - Druga Kilikija. Upravnik Druge Kilikije, Kalinik, nije poznat iz ostalih Prokopijevih dela.Obol je bio novac u Atici i predstavljao je šesti deo drahme. To je odgovaralo težini od 0,73 grama. U Vizantiji se termin obol koristio za bakarni novac follis. U svakom slučaju cena od tri obola koju navodi Proko- pije predstavljala je mali iznos.Teodorin sin Jovan se ne spominje u ostalim delima Prokopija. Neki istraživači su oprezni prema ovome podatku i ne isključuju mogućnost da su posredi dvorska spletkarenja.Saturnin, Indaro i dve žene koje su nosile ime Hrizomalo, budući relativno beznačajne ličnosti, nisu poznate iz ostalih poznatih izvora. Hermogen, koji je bio magister officiorum, ličnost je koja se često sreće na stranicama Prokopijeve Islorije ratova, a Kiril je ugledni romejski vojskovođa koji je osvojio Sardiniju i Korziku.glavaVandali su istočnogermansko pleme koje se posle lutanja Evropom tokom Seobe naroda obrelo na tlu severne Afrike. Tu su u prvoj polovini V veka

obrazovali svoju državu, koja je trajala oko sto godina. Pošlo im je za rukom da 455. zauzmu Rim. Njihovu kraljevinu srušili su Vizantinci u četvrtoj deceniji VI veka, posle čega se Vandalima gubi trag.Pod Libijcima bi trebalo podrazumevati romejski živalj koji je na tlu severnc Afrike živco i prc dolaska Vandala. Mavri, s druge strane, predstavljaju lokalna domorodačka plemena na tamošnjem prostoru.Izraz „skitska pustinja“ koji označava nenaseljeni odnosno opustošeni predeo koji se osim kod Hero- dota sreće i docnije kod drugih pisaca, Aristofana na primer, bio je veoma omiljen i u vizantijskoj istoriografiji. Tako ga između ostalih upotrebljavaju Mihailo Honijat, Georgije Akropolit i Nićifor Grigora.Pod zemljom Veneta trebalo bi podrazumevati severne obale Jadranskog mora i njihovo zaleđe, odnosno postojbinu ovih plemena koja su u II veku p.n.e. pala pod rimsku vlast i bila romanizovana.Gepidi su istočnogermansko pleme koje je od IV do VI veka naseljavalo područja oko reke Tise i dugo priznavalo vrhovnu vlast Huna. Udruženi Avari i Lango- bardi su 567. srušili njihovu državu.Upravo za vlade Justinijana I upadi Slovena na Balkansko poluostrvo uzimaju maha. Tako oni već 545. provaljuju u Trakiju, 548. dopiru do Drača, a 550. izbijaju na obale Egejskog mora. Prokopije je zabeležio da su 550/551. prvi put prezimili na Balkanskom poluostrvu.Trideset dve godine koje navodi kao razdoblje žustrih razmirica između stranaka „plavih“ i „zelenih“ Prokopije računa od 518. kada je Justin I došao na

presto. Smatrao je, naime, da je već za vlade svog ujaka Jus- tinijan I davao svoj pečat ukupnoj politici Vizantijskog carstva. Ovaj podatak bio je i jedan od važnih dokaza za darovanje nastanka Tajne istorije u vreme oko 550. godine.O takozvanom pretoru plebsa bilo je reči u komentaru za XI poglavlje Tajne istorije.Grad Tars se nalazio u Prvoj Kilikiji.Pisidija i Frigija su oblasti u središnjim prede- lima maloazijskog poluostrva.glavaHalkedon je grad koji se nalazi na maloazijskoj strani Bosfora, preko puta Carigrada.Vizantijski car Anastasije I (491-518), nekadašnji ugledni dvorski činovnik, iskazao je veliku umešnost u pitanjima finansija. Godine 498. uveo je čvrst kurs ba-karnog novca takozvanog fola (follis), a efikasnim izme- nama u poreskom sistemu znatno je povećao sredstva u državnoj blagajni. Svome nasledniku ostavio je čitavo bogatsvo u iznosu od dvadeset tri miliona zlatnika odnosno oko sto dvadeset šest tona zlata.glavaO dužnostima pretora plebsa više reči je bilo u komentaru XI poglavlja Tajne istorije.Ustanova kvestora ustanovljena je 539. godine.Kod Prokopija pod staterom treba podrazumevati uobičajeni zlatni solidus koji odgovara težini od 4,48 grama. Sedamdeset dva ovakva zlatnika su se nalazila u jednoj zlatnoj funti, dok je sto funti činilo jedan centenariji ili kentinarij.Kao i Junil, i kvestor Konstantin nije poznat iz ostalih

Prokopijevih spisa.glavaZahvaljujući podelama koje su svoj završni vid stekle krajem IV veka Carstvo, koje je obuhvatalo ogromne terirorije, sastojalo se od četiri pretorijske prefekture: Istočne, Ilirske, Ilalijanske i Galske. Na čelu ovih prostranih oblasti stajali su pretorijski prefekti sa veoma širokim ovlašćenjima. Doduše, nisu imali vojnu upravu u svojim rukama, ali su nadgledali sudstvo, administraciju, poštansku i poresku službu. Vremenom je, međutim, njihov značaj opadao. Pretorijski prefekt Vasos u Proko- pijevim delima pomenut je samo na ovom mestu u Tajnoj istoriji.Takozvani „vazdušni porez“ (oEpucov) javlja se veoma često kroz čitavu vizantijsku istoriju i prilična je nepoznanica. Pretpostavlja se da je to neka vrsta sudske globe koja je vremenom dobila trajni karakter.glavaTeodot, Petar iz Sirije i Jovan Palestinac nisu poznati iz ostalih Prokopijevih knjiga. Trebalo bi praviti razliku između ovog Teođota i onog pomenutog u IX poglavlju Tajne istorije koji je imao nadimak „Tikva“ i bio prefekt Carigrada.glavaU vizantijskom poreskom uređenju veoma važan je bio sistem epibole (e7ufk)Vr| odnosno adiectio sterilium) uslovljen nedostatkom radne snage u poljoprivredi. Primenjen je najpre u Egiptu, a od kraja III stoleća proširen je i na ostale delove Carstva. Sastojao se u pri-nudnom dodeljivanju zemljišta ekonomski jačim zemljo- posednicima koji su bili obavezni da ga

obrađuju i na njega uredno plaćaju porez. Uglavnom se to svodilo na plaćanje za ugareno, pusto ili od suseđa napušteno zemljište. Budući da je broj ostavljenih imanja rastao sistem epibole se pretvarao u veoma tešku obavezu.glavaTeoderih I Veliki (493-526), sin Teodomira, bio je osnivač ostrogotske kraljevine u Italiji. Prethodno je 493. morao da se obračuna sa drugim germanskim kraljem Odoakrom, vladarom koji je 476. srušio Zapadno rimsko carstvo.Pripadnici pograničnih vojnih jedinica, takozvani limitanei kao nagradu za svoju službu dobijaju zem- ljoposede i pretvaraju se na neki način u svojevrsnu se-ljačku miliciju. Zahvaljujući prihodima sa svojih imanja imaju obezbeđene uslove za život, a zauzvrat čuvaju granice od upada neprijatelja. Pokazalo se da ovakvoj organizaciji tek predstoji velika budućnost u Vizantijskom carstvu.Vođa Isavrijanaca Tarasikodisa uzeo je po dolasku u Carigrad grčko ime Zenon i najpre postao zet cara Lava I, a docnije se i sam popeo na carski presto i vladao od 474. do 475, i od 476. do 491. godineO Petru Patrikij u više je bilo reči u komentaru za XVI poglavlje Tajne istorije.Galatija je bio naziv za oblast smeštenu u središnjim delovima maloazijskog poluostrva. Bila je pođelje- na na Prvu i Drugu Galatiju.glavaU sačuvanim izvorima Sirijac Adcj se pominje jedino u ovom poglavlju Tajne istorije.

Proizvodnja svile je za Vizantiju imala osobit značaj. Budući da su svilu dobi ja li iz Kine, a preko Per- sije sa kojom Carstvo nije uvek bivalo u dobrim odnosima, ta se trgovina odvijala uz dosta teškoća. Stoga je od neizmerne važnosti bilo upoznavanje Romeja sa tajnom proizvodnje ovog skupocenog materijala. Prema legendi dvojica monaha su preko Samarkanda u svojim štapovima prokrijumčarili jajašca svilene bube. Usledio je veliki polet industrije svile, naročito u Carigradu, Antiohiji, Tiru i Bejrutu, a kasnije i u Tebi. Vizantinci su vekovima ljubomorno čuvali tajnu proizvodnje svile što im je donosilo ne male koristi u trgovini sa Zapadom. Međutim, Normani su T147. osvojili velike svilarske centre Tebu i Korint, i odveli u Palermo vizantijske majstore čime su Romeji izgubili monopol na proizvodnju svile u Evropi.-Jedna unca odgovara težini od oko dvadeset sedam grama.Smatra se da je oôpipov zapravo hibridna reč čije je značenje istinska odnosno prava purpurna boja. Poznato je, s druge strane, da je u Vizantiji za cara bila određena purpurna odnosno crvena boja. Tako je, između ostalog, jedino car imao pravo da nosi crvene cipele i da se potpisuje crvenim mastilom.glavaRetor Hefest se ne pominje u ostalim Prokopije- vim spisima.Dobro je poznato da je Egipat bio žitnica Vizan- tijskog carstva i jedna od njegovih najbogatijih provincija. Sredinom VII stoleća pao je u ruke Arabljana i Romeji su ga zauvck izgubili što je bio

gotovo nenadoknadiv gubitak.glavaArhijerej koga je car postavio Aleksandrijcima zapravao je aleksandrijski patrijarh Pavle (537-540).Prefekt Aleksandrije Rodon, Samarićanin Arse- nije, đakon Psoj i Faustin iz Palestine su ličnosti koje se pominju jedino u ovom poglavlju Tajne istorije. Senator Liberije, koji je postao upravnik Aleksandrije, poznat je i iz Prokopijeve Istorije ratova.Arhiđakon Pelagije je na papskoj stolici zame- nio Vigilija (537-555) i ostao poznat kao papa Pelagije I (556-561).glavaOvo je jedino mesto u Prokopijevim delima gde on pominje ličnosti Priska, Mamijana i Longina.Sto centenarija odgovara težini od 3225,6 kilograma.glavaBudući relativno beznačajne istorijske ličnosti, Jovan Laksarion, Evdemon, Irinej, Mamilijan iz Ceza- reje, Anatolije iz Aškalona, Maltan iz Kilikije i Damijan iz kilikijskog grada Tarsa ne pominju se u ostalim Pro-kopijevim delima.Pod staterom Prokopije podrazumeva standardni zlatni soliđns koji je odgovarao težini od 4,48 grama.glavaDakiviza i Helenopolis su gradovi koji su se nalazili u maloazijskoj oblasti Bitiniji.Persijanci su prodrli u Laziku i osvojili Petru 541. godine.Evangel, retor iz Cezareje, nije poznat iz drugih istorijskih izvora.

Tri centenarija zlata, koje je Evangel platio za kupovinu primorskog sela Porfireona u Fenikiji, odgovaraju težini od oko devedeset sedam kilograma zlata.-Justinijan 1 je umro u nedelju 15. novembra 565. godine.

INDEKS

AAbid,grad 128 Adej Sirijac 129, 179 adiectio sterilium 177; v. epibole Afrika 6, 10, 14, 157, 161-164, 174, 175Agatije Mirinejski, istoričar 14, 17, 18 Akademija u Atini 11 Akakije, otac carice Tcodore 56, 166Akropolit Georgije, istoričar 175 Alamundar, vladar 68, 168; v.Mundhir III Aleksandar Psalidije, logotet 124,i n. 130 Aleksandar Veliki 64 n. 22 Aleksandrija, grad 60, 137, 139,141, 180; Aleksandrijci 138, 140, 180 Alemanus Nikola, bibliotekar u Vatikanu 19, 20 Amalasunta, Amalasvinta, ćerka ostrogotskog kralja Teoderiha90, 126, 172, 173 Amalasvinta 172; v. Amalasunta Amantije, evnuh, upravnik carevih evnuha 47, 165 Amazija, grad 103 Amijan Marcelin, istoričar 18 Anastasija, čerka Akakija, sestra carice Teodore 57Anastasije I, vizantijski car (491-518) 45, 57, 66 n. 27, 104, 119, 130 n. 118, 162,166, 167,176 Anastasije, unuk/sestrić carice Teodore 38, 42, 161 Anatolije, senator 146, 147, 180 Anazarb, grad 103 Andreja, episkop Kfesa 32, 159 Ankona, grad 19, 20 Antemije iz Trala, arhitekta 160 Antemije, car Zapadnog rimskog carstva (467-472) 72, 170 Anti, narod 68, 100, 119, 168 Antiohija, grad 29, 76, 103, 168, 171, 179 Antonina, supruga Velizara 16, 24-29,32,33, 36, 37, 38,41, 43, 157-159 Apeninsko poluostrvo 10 Apolon, bog 74 n. 42 Apolonija, grad 167 Apostol Petar, crkva 136 i n. 126 Arabija 95; Arabljani 159, 180 Areovind, namesnik u Africi 43,

163, 164, 174 Areovind, sluga 90, 173 Ares, bog 74 n. 42 Aret, sin Gabale, vladar arabljan- skog Gasanidskog carstva (531-570)29,30, 158 Arijan, istoričar 88 n. 57arijanci, arijanizam 99 n. 72, 138 n. 131Arije, bogoslov 69, 99, 169 Aristofan, komediograf 77 n. 44,n. 51, n. 52, 175 Aristotel, filozof 166 Arsenije Palestinac 139, 140, 180 Arsinoj, grad 167 asecretis, carski sekretar 82 Asterije, pristalica »zelenih« 57, 166 Aškalon, grad 146, 180; Aškaloni- ti, žitelji Aškalona 147 Atalarih, sin Amalasunte 172 Atika, oblast 174 Atina, grad 11, 137, 166 Augusta Antonina 156; v. Carigrad Avari, narod 168 Azija 6, 119BBaduila 162; v. Totila Balkansko poluostrvo 13, 100 n.77, 162, 164, 175 Barsim 113, I 14, 116, 117, 121, 131; v. Petar Barsim Bejrut, grad 130, 179 »beli«, dema 8 Bellum Gothicum 15 Bellum Persicum 15 Bellum Vandalicum 15 Beograd, grad 149 n. 149 Berlin, grad 64 n. 22 Betsean, grad 139 n. 134; v. Skito- polisBitinija, oblast 89 n. 57, 116, 181 Blesham, zapovednik persijske tvrđave Sisavranona 30, 159 Bogorodičin hram 34 Bosfor, moreuz 88 n. 57, 93 n. 63, 104 n. 88, 176 Britanija 106CCarigrad, grad 8, 10, 12, 15, 23, 26-29, 31-36, 39-42, 44, 52,53, 56, 60, 72, 76, 77, 89, 93,98, 100, 101, 103, 105,

111-113, 115, 16, 121, 122, 127-133, 135, 140, 141,145, 148, 149 n. 149, 150,155, 156, 160-162, 165,170, 173, 174, 176, 178,179Carstvo 5, 8, 10, 13, 18, 119 n. 102, 125, 126, 155, 156, 165,173, 177, 179; v. Romej- sko carstvo, Vizantija centenarij (kentenarij), mera za težinu 38, 104, 110, 131, 133,151, 158, 176, 181 Cezar, državnik 70 n. 33 Cezareja, grad u Palestini 14, 70 i n. 33, 146 i n. 145, 151, 180, 181cezaropapizam 11coemptio 116 n. 99Corpus iuris civilis 12,13»crna smrt«, kuga 161Crno more (Pontus Euxinus) 89 n.57, 128 i n. 117, 129, 158 »crveni«, dema 8DDakija, oblast 100 Dakiviza (dan. Gebiza), grad 150, 181Damijan, senator iz Tarsa 148,180Dan Feliks, naučnik 20 Dara, tvrđava 73 i n. 40 De aedificiis (O gradjevinama) 17 De bellis (Istorija ratova) 15 Demosten, senator 73, 170 Digeste (Pandekte) 12 dijagrafe 120, 121 Diogen, pristalica »zelenih« 92,173Dioklecijan, rimski car (284-305)137

Dionisije, senator 73, 170 Dionisov žrtvenik 156Ditivist, llirac 44 domestik, funkcioner 126, 136 Domicijan, sin Vespazijanov, rimski car (81-96) 54, 166 Drač, grad 175 drahma, novac 174 Druga Gaiatija, oblast 178; v. Ga- latija, Prva Gaiatija Druga Kilikija, oblast 93, 174; v. Prva KilikijaĐĐenova 70 n. 33; Denovljani 70 n. 33EEdesa, grad 73, 102 Efes, grad 25, 26, 27, 28, 31, 32, 159Egejsko more 13, 175 Egipat 11,72,76,97,100,150,167, 177, 180; Egipćani 145, 137 Emesa (dan. Homs), grad 142,143 eparh, funkcioner 167; v. prefekt Carigrada epibole (adiectio sterilnim), epibo- li, epibolije, 120,121,177 Epir, oblast 103 Eufemija 62,165; v. Lupikina Eufrat, nadzornik evnuha u palati 146Eufrat, reka 160, 168 Evagrije Shoiastik, istoričar 14,17 Evangel, besednik iz Cezareje 151, 181Evdomon, ujak Jovana Laksariona 145,180 Evgenije, sluga 25, 157 Evnapije, istoričar 18 evnomijanci, evnomijani 23, 157 Evnomije, episkop Ki/.ika 157 Evropa 5, 13, 19, 100, 119, 120, 174, 179 Evsevije, episkop Kizika 97 n. 66FFaustin iz Palestine 141, 180 Fenikija, oblast 130, 138, 141,181Filomeda, grad 103 Foka, velikodostojnik 110 folleis, follis, bakarni novac 130 i n. 118, 174, 176 Forum u

Rimu 54 Fotije, pastorak Antoninin i Veli- zarov 25-28, 31-33, 39, 42,158Frigija, oblast 70, 103, 116, 165, 168, 176GGabala, otac Areta 158 Gaiatija, oblast J78; v. Prva Gaiatija, Druga Gaiatija Galija 100Galska prefektura 177 Gasanidsko carstvo 158 Gaza, grad 14Gebiza, grad 150; v. Dakiviza Gelimer, poslednji vandalski kralj (530-534)38, 161 Gepidi, narod 100, 175 German, bratanac Justinijana I, vojskovođa 40, 162 Germani, narod 100 Goti, narod 15, 40, 41, 89, 100, i 13, 124, 157, 159, 162 Graeculi 124 n. 110; v. Grci Gral 70 n. 33Grci, narod 64 n. 22, 71, 124 i n.110, 136, 167, 170; v. Heleni Grčka 100,124, 136, 137 Cregorijanov kodeks 12 Grigora Nićifor, istoričar 175IIHad 161Hadrijan, rimski car (117-138) 12Halkedon, grad 103, 138, 140 n.135, 150, 176 Hcfest, retor 137, 179 Hekebol, namesnik u Pentapolisu76, 171 Heleni, narod 166; v. Grci Hcicnopolis, grad 150, 181 Helesponr, moreuz 128 Herija, mesto 88, 128 Herion, Herasum 88 n. 57, 89 Hermogen, magister officiorum 96, 174 Hermogenijanov kodeks 12 Herodijan, vojskovođa 40, 162 Herodot, istoričar 18, 64 n. 22,n. 54, 100 n. 78, 149 n.

175 Hersones trački 100 hetera 166Hilara, senator 73, 170 Hipodrom u Carigradu 8, 9, 167 Hira, grad 168Historia arcana (Tajna istorija) 16 hiton, deo odeće 49 holoverum, carska boja 131 Homer, pesnik 74 n. 42 Homs, grad 142 n. 138; v. Emesa Honijat Mihailo, pisac 175 Hormisdas, rimski papa (514-523) 156 Hozroje I Anuširvan, persijski vladar (531-579) 27, 30, 31, 34, 35, 38, 68, 73, 100, 101, 120, 151,158 Hristos 11, 64 n. 22, 70 n. 33, 78,n. 131,141, 169 Hrizomalo, dvorkinja 96, 174 Hrizomalo, igračica 96, 174 Huni, narod 30, 53, 67, 68, 100, 113, 119, 120, 175 »hunska moda« 49II bor, grad 103Ilirci, stanovnici Ilirika 44Ilirik, prefektura 100, 113,177Indaro, dvorkinja 96, 174 Indija 10 Institucije 12 Ipatije, uglednik 61, 167 Irinej, poseđnik 146, 180 Isavrijanci, narod 45, 164, 165, 178Isidor iz Mileta, arhitekta 160 Istočna prefektura 177 Istočni Goti, narod 15; v. Goti Istorija ratova (De bellis) 15- 17, 19, 157-159, 161, 163, 164,174, 180 Itali, žitelji Apeninskog poluostrva 40,41, 124 Italija 15, 25, 26, 39, 41, 47, 89, 90, 99, 100, 124, 126, 129, 135, 136, 159, 161-163, 173, 178Italijanska prefektura 177JJadransko more 100 n. 76, 175 Jermeni 30, 125 Jerusalim, grad 34, 61 Jevreji, narod 144, 169 Joanina, ćerka Velizara 38,161 Jonski zaliv 100 Jonsko more

13 Josif iz Arimateje 70 n. 33 Jovan Epifanijski, istoričar 14 Jovan Grbavac, vojskovođa 45,165 Jovan II Kapadokijski, carigradski patrijarh (518-520)47, 165 Jovan Kapadokijski, pretorijski prefekt 7, 23, 28, 32, 36, 97, 110, 113, 114, 121, 156-159 Jovan Laksarion, funkcioner 145, 180Jovan Ud, pisac 156 Jovan Palestinac, upravnik držav-ne blagajne 117, 118, 177 Jovan Proždrljivac, vojskovođa 35, 161Jovan, nećak Vitalijanov 40, 162 Jovan, sin carice Teodore 95, 174[ovan, sin Sisiniolov, vojskovođa164 Jovan, sin Vasilija 73, 74, 170 Judejci 144; V. Jevreji Jitlijan, sin Savarov, pobunjenik 71, 170Junil Libijac, kvestor 108.109, 176 Justin I, vizantijski car (518-527) 44-46, 62, 63, 68, 76, 103, 104, 109 n. 94, 119 n. 102, 126, 142, 162, 164, 165, 175 Justina, ćerka vojskovođe Germana 40, 162 Justinijan 1 (527-565), vizantijski car 5-17, 19, 20, 21, 23. 35, 38, 44, 52, 53, 55, 56, 60, 62, 63, 65, 66 n. 27, 67, 68 n. 29, 69, 72, 74 n. 41, 75, 77, 79,8 I n. 46, 83-86, 89, 90, 98-102, 103 n. 86, 104, 106, 108, 109 n. 94, 110, 11 I, 113, 114 n. 97, 115, 117, 118, 119 n. 102, 122, 123, 125, 126,130, 132, 133, 135-139,142 i n. 139, 143 n. 140,145, 147, 149, 151-153,156, 158-160, 162-165, 168-173, 175, 181 Justinijanov kodeks 12KKabad, persijski vladar (488-498;

501-531)30,158 Kajsarija 70 n. 33; v. Cezareja Kaligon, evnuh 31-33, 43, 159 Kaligula, rimski car (37-41) 168 Kalinik, grad 35, 160 Kalinik, upravitelj Druge Kilikije174 Kapitol u Rimu 54 Kartagina, grad 24,26,44,157,164 Kaspijsko jezero 158 kentenarij 161, 176; v. centenarij Ketteler, kineski ambasador u Ber-linu 64 n. 22 Kidnos, reka 103Kilikija, oblast 32, 84, 92, 103, 147, 159, 172, 174, 180; Kili- kijci 147 Kina 10, 179Kir, persijski vladar (559-530 p.n.e.) 84 n. 54 Kirenaika 167; v. Pentapolis Kiril, vojskovođa 96, 174 Kirini, grad 167 Kizik, grad 97 i n. 66,157, 159 Kolhida, oblast 30,101, 158; Kol- hiđani 101; v. Lazika Komito, sestra carice Teodore 57 Konstancije, vizantijski car (337-361) 172 Konstantin 1 Veliki, vizantijski car (324-337) 125 n. 113, 136 n.156, 172 Konstantin, kvestor 109,176 Konstantin, vojskovodja 25, 157 Konstantinopolis 156; v. Carigrad konzul 27, 35, 93, 133, 158; konzulat 133 n. 122 Korint, grad 103, 179 Korzika, ostrvo 174 Ktesifon, prestonica persijske države Sasanida 29, 158 kuga 161Kvadrat, glasnik carice Teodore 37, 161kvestor, dužnost 46, 61, 81, 91,165, 171, 172, 176; kve- stura 108LLahmidi, dinastija 168 L.angobardi, narod 175 Larib, grad 164Lav 1, vizantijski car (457-474)164, 178av iz Kilikije, referendar 84, 85,

147, 148, 172 Lazika 30, 151, 158, 181; I a/i 101; v. Kolhida Levantinci, žitelji Levanta 17 Levati, narod 43, 44, 163, 164Liban, sirijska gora 73, 170 Liberije, upravnik Aleksandrije 140,144, 145, 180 Libija, oblast 23, 43, 44, 47, 76, 98-100, 126, 129. 157; Libijci 43,98, 170, 175 Lihnid, grad 103 limes 125 n. 112limitanei, vojnici graničari 125 i n.112,178 logotet 99, 123. 124, 136 n. 130 Longin, carigradski prefekt 143,180 Lupikina, supruga Justina I, 46,165; v. EufemijaMmagistar, dužnost 90, 96, 115, 126; v. magister officiorum magister officiorum, dužnost 173,174magister, ustanova 128; magistrati 83Makedonija, igračica iz Antiohije 76, 171Makedonija, robinja 24, 25, 28, 171Mala Azija 159, 169, 174 Maltan iz Kilikije, zet Lava referendara 147, 148, 180 Mamijan iz F.mese 142, 180 Mamilijan, zet Anatolija 146, 147,180manastir Pokajanja 93 manihejci 71, 169 Manije, persijski veroučitelj 169 Martin, vojskovođa 36, 161 Masageti, h li usko pleme 49, 166 Mavri, narod 98, 175 Medani 30, 34, 38, 68, 1 19, 151, 159; v. Persijanci Megara, grad 156 Menandar Protektor, istoričar 14, 17Mesopotamia, oblast 158, 159Mihailo VIII Paleolog, vizantijski car (1259-1282) 160

Mi let, grad 160 Miloš, knez 149 n. 149 monofiziti 11, 12; monofizitizam138 n. 131 Montan iz Frigije, osnivač hrišćan- ske sekte montanista 168 montanisti 69, 70, 168, 169 Mramorno more 104 n. 88 Mundhir III, vladar dinastije Lah- mida (505-554) 168; v. Ala- mundarMuzaloni, braća, velikodostojnici Nikejskog carstva 160NNabedes, zapovednik persijske tvrđave Nisibisa 30, 159 Nablus, grad 139 n. 132 Narzes, vojskovođa 7, 9, 159, 162 Neron, rimski car (54-68) 22, 155 Nika, buna 8, 74, 105, 157, 160,171 Nilceja, grad 169 Nikejsko carstvo 160 Nil, reka 102Nisibis, grad 29, 30,158, 159 noćni eparh, dužnost 170 Novele 12OÜ gradjevittama (De aedificiis) 17 obol, novac 118 n. 101, 130, 174 Odoakar, germanski voda 178 Olimpiodor, istoričar 18 Ostrogoti, narod 161; v. Istočni Goti«otac grada« 167; v. prefekt CarigradaPPalatinci, garda 127 Palermo, grad 179Palestina, oblast 70 i n. 33, 141, 146 n. 144, 169, 170, ISO; Palestinci 139 palestra, vežbalište 59, 167 Pančenko Boris, naučnik 20 Pandekte (Digeste) 12 Pasha, praznik 144 patricijc, titula 87, 88, 140, 152 patrimonij, prihod 115 i n. 98 Pavle, aleksandri jski patrijarh (537-540) 138-141, 180 Pegazije, lekar iz

I.ariba 44, 164 Peking, grad 64 n. 22 Pelagije 1, rimski papa (556-561)141, 145, 180 Peloponez, poluostrvo 136; Pelo- ponežani 136 Pentapolis, oblast 60, 167, 171; v.Kirenaika Pentateuh, knjiga 139 n. 132 Persija 28, 30, 100, 126,150, 158,179; Persijanci 14, 15, 30, 48, 73, 100, 101, 125,131, 152, 159, 170, 181; v. Međa ni Peruđa, grad 163; v. Peruzija Peruzija (dan. Peruđa), grad 41, 163 Petar Barsim, prefekt pretorija 113, 114, 116, 117, 131 Petar Patrikije, diplomata, magister officiorum 89, 90, 126,178Petar, menjač novca 113, 114,117, 118, 177 Petar, romejski vojskovođa 35,161 Petra, tvrđava 30, 158, 181 Pisidija, oblast 176; Pisidani 103 »plavi«, dema 8, 9,49, 50, 57, 60, 65, 66 in. 27, 74 n. 41,76,92,147, 148, 166, 171, 175 Polibije, istoričar 17, 18 Polibotos, grad 103 politija (država) 135 Pont 103; v. Crno more Pontus F.uxinus (Crno more) 128 Porfireon, selo u Fenikiji 151, 181Porphyrion, kit 89 n. 58 Posejdon, bog 156 Povest dvanaest rimskih careva 16 praetor plebis 102 n. 80, 107, 170 prefekt Aleksandrije 180 prefekt Carigrada 61, 106-108, 143, 167, 177; v. eparh Presiđije iz Ravene 25, 157 pretor plebsa (praetor plebis) 76, 170pretorijska prefektura 177; pretorijski prefekt 156, 177 Prisk iz Emese 142-144, 180 Prisk, sekretar Justinijana I, 90, 173 Proklo, kvcstor 46, 61, 165, 172 Prokopije, istoričar 14, 15-20,70 n. 32, 71, 73 n. 40, 81 n. 46, 88 n. 57, 89 n. 58, 93 n. 63,

98 n. 68, 103 n. 86, 108 n.118 n. 101, 124 n. 110, 128 n. 117, 142 n. 139, 146 n.155-164, 166-168, 170-172, 174-177,180, 181 proskineza 64 n. 22, 86, 168 protiktor, član careve straže 127 i n. 115Prva Galatija 178; v. Galati ja, Druga Galatija Prva Kilikija 174, 176; v. Druga KilikijaPsalidije 137; v. Aleksandar Psalidije Psalidios 136 n. 130; v. Psalidije Psel Mihailo, pisac 167 Psoj, đakon 140, 180 Ptolomaida, grad 167 Ptolomeji, dinastija 167RRavena, grad 26,40, 157, 172 referenda r (privatni sekretar), dužnost 96, 147, 172; referendari- ja 83Rim 10, 12, 19,40, 54, 133, 135, 155-157,175; Rimljani 54, 66 n. 27, 143, 155, 167Rimska imperija 5, 13, 54, 70;Rimsko carstvo 10, 19, 168 Rodon, prefekt Aleksandrije 138,180Romeji 25, 29, 30, 35, 41, 45, 46, 48, 53, 61, 67-69, 72, 73, 80,100-102, 104, 106, 113, 124, 125, 129, 131, 133, 136,151, 155, 179, 180; v. Vi- zantinciRomejsko carstvo 21, 47, 52, 60,68, 69, 82, 85, 86, 91, 100-103, 106, 111, 113, 1 19, 122, 124, 125, 127, 132, 143,152, 169; v. Vizantija, Vi- zantijsko carstvoSsabatijani 69, 169 Sabatijc, osnivač sekte sabatijana 169 Sabatije, Savatije, otac Justinijana I, 75,171

Salustije Krisp, istoričar 18 Samarićani, narod 70, 102, 139 n.132, 169, 170 Samarija, grad 139 n. 132 Samarkand, grad 179 San Vitale, crkva u Raveni 172 Saraceni 30, 68, 100, 101, 119, 120, 125, 159; v. Arabljani Sardanapal, asirski kralj (669-626 p.n.e.) 22, 155 Sardinija, ostrvo 174 Sasanidi, persijska dinastija 10,158 Saturnin, sin Hermogenov 96,174 Savar, otac Julijana 71 Savatije, v. Sabatije scholae, v. sholarii, sholariji Seleukija, grad 103 Semiramida, asirska vladarka 22, 155senat 54, 64, 69, 73, 74, 105, 145, 158, 170 Seoba naroda 10, 168, 174 Septimijc Sever, rimski car (193-211) 156Sergije, namesnik u sev. Africi 43, 44,163-165 Scst, grad 128sholarii, sholariji 125 i n. 113, 126, 136 Sicilija, ostrvo 24, 40, 157, 163 Sik Vcnerije, grad 164 sikofant, doušnik 107 n. 92 silentarii, dvorski funkcioneri 135-136Silverije, rimski papa (536-537) 23,25, 156, 157 Simon 114 n. 96 Sirakuza, grad 24, 157 Sirija, oblast 11, 114, 142 n. 138, 159Sirmijum, grad 100; v. Sremska Mi tro vica Sisavranon, tvrdjava 29,30,158,159 Sisiniol, otac vojskovođe Jovana 43, 164 Skirt, reka 102Skitopolis, grad (dan. Betsean) 139 Sloveni, narod 13, 68, 100, 101, 119, 162, 168, 175 Sokrat, filozof 83 n. 51 solidus, zlatni novae 118 n. 101, 176, 181Solomon, namesnik u sev. Africi, stric Sergijev 43, 163 Solomon, Sergijev brat 44, 164 Solun, grad 23,

173 Sosandrski manastir 160 Spoleto, grad 157, 162; v. Spolition Spolition (dan. Spoleto) 40, 162 Sredozemno more 6; Sredozemlje 10, 14Sremska Mitrovica 100 n. 75; v.Sirmium stasiot, član stranke 93 stater, novae 109, 118 n. 101,127, 176, 181 Stoca, pobunjenik 164 Sveta Eufemija, crkva 165 Sveta Sofija, crkva 34, 61, 83 n. 53,94, 160, 167Sveti Arlianđeo, crkva 91, 174 Sveti Jovan, crkva 32 Sveti Lorcnco, crkva 70 n. 33 SvetonijeTrankvil, rimski pisac 16 svnone 120, 121ŠSpanija 10 Ttabellius, činovnik 143 Tagina, bitka (552) 162 Tajna istorija (Historia arama) 16, 17,19,20, 156, 157,161-163,166, 170-172, 174-180 Tarasikodisa, vođa Isavrijanaca 178; v. Zenon Tars, grad 103, 148,176, 180 Tartar 35, 161 Tatijan, senator 73, 170 Teba, grad 179Teodat, Amalasuntin suprug, ostrogotski kralj (535-536) 39,156, 161, 173 Teoderih I Veliki, osnivač ostrogotske kraljevine u Italiji (493-526) 124, 126, 135, 136,178Teodomir, otac Teoderiha I Velikog 178Teodor II Laskaris, vizantijski car (1254-1258) 160 Teodor, Diogenov prijatelj 92, 173 Teodora, vizantijska carica, supruga Justinijana I, 9, 16, 21, 23, 32-35, 38, 41, 42, 44, 57, 60, 62-65, 72, 76, 77, 85-87, 89-94, 96, 97, 113, 114, 116,122, 139, 140, 151, 152, 156, 158, 159, 161, 163, 165-

167,172-174 Teodosije I, vizantijski car (379-395) 157 Teodosije, evnomijanac 23-29, 33, 157Teodosije, senator 32, 160 Teodosijev kodeks 12 Teodot Tikva, prefekt Carigrada177Teodot, funkcioner 113, 114, 177 lieofilakt Simokata, istoričar 14, 18 Teokrit, Amantijev štićenik 165 Termopili, klanac 136 Tertulijan, pisac 138 n. 131 Tigar, reka 29, 30, 35, 158 timela, žrtvenik 23, 156 Tir, grad 60, 130, 171, 179 Tisa, reka 175Totila (Baduila), ostrogotski kralj (541-552) 39,40, 162, 163 Trakija, oblast 23, 100, 113, 116,175Tral, grad 160Tribonijan, kvesror 7, 12, 79,171 Tukidid, istoričar 18Uunca, mera za težinu 179 VVakh, Scrgijev otac 43, 163, 164 Valens, vizantijski car (364-378) 157Valerijan, vojskovođa 30, 159 Vandali, narod 15, 98, 99, 157,175; Vandalska kraljevina 10Vaseljenski sabori: I (Nikeja 325) 169; IV (Halkedon 451) 138 i n. 131; V (Carigrad 553) 12 Vasian, pristalica »zelenili« 91,174 Vasilije, otac Jovanov 73, 170 Vasos, pretorijski prefekt 110, 177 Vatikan 19»vazdušni porez« 110, 177 Veđerijana, tvrđava 44, 164 Velizar. vojskovodja 7, 9, 10, 14-16, 23-25, 27-39, 41, 43,

73, 92, 99, 153 n. 152, 155, 157-159, 161-163 Venera, boginja 76, 171 Veneri (plavi), stranka u Carigradu 48Veneti, narod 100, 175 Vcrcniki, grad 167 Vespazijan, rimski car (69-79) 54 Vigilije, rimski papa (537-55.5) 140,141, 156, 180 Viljem II, nemački car (1888-1918)64 n. 22 Vitalijan, vojskovođa, uzurpator 40, 47, 162, 165 Vitig, ostrogotski kralj (536-540) 38,39, 161 Vizant, Vizantion 26, 155, 156, 160; v. Carigrad Vizantija 6-11, 13, 15, 118 n. 101, 158-160, 173, 174, 179; Vizantijsko carstvo 6, 19, 169, 171, 175, 178, 180; v. Romej- sko carstvoVizantinci 5, 10, J4, 34, 66 n. 27,158, 160, 162, 163, 168, 175; v. Romeji Vizas, Posejdonov sin 156 Vuzes, vojskovođa 35, 36, 92, 161ZZabergan, persijski izaslanik 31, 159Zaharija, prorok 34 Zapadno rimsko carstvo 170, 178 »zeleni«, dema 8, 9, 48, 50, 57, 66 n. 27, 72, 74 n. 41, 91, 92,102,105, 166, 175 Zenon, unuk cara Antemija 72, 73, 170Zenon, vizantijski car (474-475; 476-491) 125, 164, 178;v.Ta- rasikodisa Zevs Ourios, hram 89 n. 57 Zevs, bog 161 Zimarh, Ilirac 44 Zosim, istoričar 18

SADRŽAJPredgovor 5TAJNA ISTORIJA 21Komentar 155Indeks 183* Uporedi: Istorija ratova, VII, 30, 25.4 Uporedi: Istorija ratova, VII 35, 2.5 Uporedi: Istorija ratova, VII 30, 25.lstorija ratova. IV 31.1 ss.

O ovom opširnije u Istoriji ratova, IV 31.' ’ Istorija ratova, II 22, 23.11 Istorija ratova, I 24, 2."4 Tajna istorija, XVII.25 Tajna istorija, IX.Od strane cara Justinijana, razume se.111 lKAapr)voi.11 lstorija ratova, II, 1, 12.,2 To jeste, neznaboštva, „helenske vere“, kako

Prokopije ponekad kaže (lstorija ratova, I, 20, 1; Tajna istorija, XXVII).Cezareja u Palestini bila je rodno mesto Prokopijevo, v. lstorija ratova, I, 1. Gradova s ovim imenom bilo je više i oni su nazvali po Cezaru, grčki Kaisereia. Ovaj palestinski grad se danas zove Kajsarija. U ovom gradu su Đenovljani 1001. godine našli jedan sud koji se nalazi danas u -muzeju u Đenovi, u crkvi svetog Lorenca. Taj sud,

zvani Gral, italijanski ii sacro catino, navodno bio sud iz koga su Hristos i apostoli jeli uskršnje jagnje, ili je Josif iz Arimateje zahvatio Spasiteljevu krv dok je visio na krstu. Reč Gral dolazi od srednjove- kovno latinskog gradale, što znači da je sud bio izgrađen u stepeni- ma. Verovali su da je sud napravljen od jednog smaragda, ali se sud jednom prilikom razbio i onda se videlo da je načinjen od antičkog stakla. - Priča o Gralu i vitezovima Grala,

čuvara ove čudotvorne relikvije, bila je u ranom srednjem veku veoma raširena (priča o Parfi- salu, Locngrinu). Veliki kompozitor Rihard Vagner je te motive obradio u svojim muzičkim dramama Loengrin i Persifal.To obećanje Prokopije nije ispunio.Tj. astrologa.Službu je imao „praetor plebis“, upor. Tajna istorija, XX.

45 Tajna istorija, VIII.4" Tajna istorija, XII. Prokopije i u drugim svojim delima daje ovu karakteristiku cara Justinijana, na primer O građevinama,° U grčkom tekstu pecpepevSaploiq. To su bili službenici koji su caru saopštavali molbe upućene od strane molitelja i koji su posle careve odluke ovim saopštavali rezultat.52 Takode po Aristofanu, Vitez. 632.

65 Ime ovog manastira Metavoioc je u rukopisima Prokopije- ve Tajne istorije ispalo, pa su izdavači (Dindorf i Krašeninikov) tu lakunu dopunili iz Prokopijevog dela O građevinama, 1 9, 3) gde se ime toga mesta nalazi. Ovaj manastir je stajao na azijskoj obali Bosfora.65 Istorija ratova, 1, 25, 13.6 Tajna istorija, XII.6S Treći stepen od mirijada (=10.000) svakako ne

treba shvatiti kao račun, nego kao Prokopijevu želju da Jusiinijana što je moguće više ocrni i prikaže kao pravi „bič božji“.6J Godine 531.° Istorija ratova, IV, 8.2.2 Arijanci, slcdbcnici aleksanđrijskog sveštenika jeretika Arija.’ Istorija ratova, VII, 23.81 Istorija ratova, VII, 29, 6. s 1 O građevinama, V

5, 14.85 Istorija ratova, II, 22, 23.86 Ovde Prokopijc misli na vreme vladavine Justina I (518- 527) kada je Justinijan umnogome usmeravao politiku Carstva, a zatim i na godine njegove samostalne vladavine (527-565).Tj. Justinijana.s * Tajna istorija, VIII.11 Tajna istorija, XII.

100 Ova izreka je kao neka poslovica. Uporedi: Tajna istorija, XIII.101 Prokopije standardni zlatni novac naziva „staterom“ - to je bio „solidus“ i priča (gl. XXV 12) da je bio smenjen sa 210 „obola“ na 180, dakle, kako kaže, za nekih 14 odsto. Međutim, vrednost jednog solida se nije smanjila, i taj vizantijski zlatnik je stotinama godina služio kao novac sa standardnom vrednošću u trgovini između Vizantije,

Istoka i Zapada. Uostalom, teško je odrediti vrednost novca onoga doba upoređivanjem sa današnjom vrednosti. Znamo to da je vrednost novca stalno opadala.10' Tj. kupovanje po cenama koje više odgovaraju rekviziciji, konfiskaciji. Vidi o tome već ranije glava, XXII 19 s napomenom.104 ...Davanja, porezi, nameti.

"IS Vidcli smo već (gl. XVIII) da su logoteti bili službenici državne blagajne za ubiranje poreza.109 Tj. prikupljanjem i upisivanjem novih regruta.112 Limitanei, nazvani tako po reci „limes“ (granica). To bi dakle bili dakle, graničari.111 Scholarii, nazvani tako po Scholae: to su bile čete kadeta određenih za službu u palati. Tu carsku stražu je, mesto ranijih pre- torijanskih kohorta, osnovao car Konstantin I. Uporedi: Istorija ratova,

VIII, 27, 2.117 Taj grad je Prokopije već spomenuo, glava XV. Moderna karantinska stanica za brodove koji dolaze iz Crnog mora nalazi se blizu ovoga mesta.1'y Upor. glavu I, i komentar na 158 str.'23 Tajna tstorija, I.l~'t Prokopije se često obara na Justinijana zbog takvog podizanja zgrada. Vidi: l'ajna istorija, VIII.

'~5 Tj. trag da je nekad tu bio centar sveta, da se tu vodilapolitika za ceo svet.'~h Oni su se starali o redu i miru u palati. Uporedi: Istorija ratova, II, 21, 2.1-7 Uporedi: Istorija ratova, III, 4, 7.čno odnos Hrista prema Ocu (učenje o sv. Trojici), zatim shvatiti Hristovu ljudsku prirodu (jer se rodio kao čovek) i ujedno njegovu božansku prirodu s tim

dovesti u sklad. A to je sve, uglavnom, završeno u toku tri veka (od 4. do 7. veka). Pri svemu tome glavnu teškoću nije prestavljala Hristova božanska, - u nju nikad nisu sumnjali - nego ljudska priroda. - I baš zbog roga što je bilo teško uklopiti sva učenja o „jednoj osobi" (prosopon, hypostasis) i dve prirode (physis), ljudske i božanske, morale su se pojaviti mnogobrojne jeresi.132 Samarićani su stanovnici veoma napredne

pokrajine Sama- rije u Palestini. Pridržavajući se, uglavnom, Pentateuha i nekih drugih jevrejskih knjiga, oni su stvorili svoje učenje (religiju) i sačuvali se do dana današnjeg. Godine 1960. bilo ih je, u okolini Nablusa, još 340.Tj. samo prividno da bi zavarao svet oko sebe.1 M Danas Betsean.138 Današnji Homs u Siriji.Ako je verovati Prokopiju, Prisk je želeo da crkvi

omogući veće nasledstvo i dobio je od Justinijana i odluku o tome da se prava crkve mogu sa četrdeset godina podići na sto, ako je u pitanju neko nasledstvo. - Kolika je bila pokvarenost i beskrupuloznost svih, od najviših predstavnika vlasti cara i caricc - do namesnika i ostalih činovnika. Neverovatno zvuči sve to i preterano u Prokopijevom pričanju.140 Justinijan je ovaj zakon doneo 535. godine u

Noveli 9. - Za verske institucije, dakle (locis venerabillihus) važi rok od sto godina.141 Tj. Uskrsa. Praznik Uskrsa formiran je u toku II veka i to prema jevrejskoj Pashi (passah), jer je već apostol Pavle uskršnje jagnje, zapravo jagnje koje su Jevreji jeli o Pashi doveo u vezu s Hri- stom (1 Korinćanima 5,7). Čak je Hristos i poslednju pashu proslavio s apostolima (Tajna večera). Taj praznik je bio uvek 14. nišana. Nekako u VI veku su

datum Uskrsa utvrdili astronomski (prva nedelja posle prvog prolećnjeg punog nieseca).'12 Tajna istorija, XXVII.1 Tj. u vidu plaćanja za usluge koje su činili, snabdevanje

Documents

Tajna istorija