ТЕХНОЛОГИЈА ОСИГУРАЊАОСИГУРАЊЕ МОТОРНИХ ВОЗИЛА

Основне карактеристике и значај

• Индустрија моторних возила, посебно аутомобилска индустрија, једна је од водећих грана на пољу научног, технолошког, техничког и организационог истраживања. • Ова индустријска грана има велик утицај на развој светске, па и националне индустрије. • Аутомобилска индустрија утиче на економски развој појединих земаља, у њој се запошљавају милиони људи, а светом се креће стотине милиона моторних возила. Све је то повезано са осигурањем моторних возила. • Саобраћај је савременом човеку донео истовремено и благодети и недаће, па парадоксално питање – је ли човек произвео добро за самоуништење, изгледа сасвим реално. То нарочито важи када се имају на уму огромна уништења материјалних добара, људских живота, загађеност природне околине, несносна бука и сл. • Осигурање моторних односно путничких возила, има посебан значај у развоју осигурања. Поље развоја осигурања лимитирано је развојем моторне, односно аутомобилске индустрије. • Развој ове веома важне привредне делатности, прати осигурање моторних возила, и то пре свега каско осигурање и обавезно осигурање, односно осигурање од одговорности власника, односно корисника моторних возила. Подела и врсте осигурања

• Приликом поделе осигурања рекли смо да се оно дели на осигурање имовине и лица. У саставу осигурaња имовине налази се и осигурање моторних возила, (моторно возило је возило на моторни погон које је првенствено намењено за превоз лица и ствари на путевима или које служи за вучу прикључених возила намењених за превоз лица и ствари, осим возила за превоз лица и ствари која се крећу по шинама, бицикала са мотором, пољопривредних трактора и других средстава на моторни погон која нису првенствено намењена за превоз ствари), односно путничких аутомобила.

• Осигурање моторних, па према томе и путничких возила,делимо на две групе: 1. каско осигурање (добровољно осигурање) 2. осигурање од одговорности (обавезно осигурање).

• Моторна возила у нашој земљи осигуравају се по Тарифи премија Х, која се дели на 11 тарифних група. • Прва тарифна група односи се на осигурање путничких аутомобила који се осигуравају по два основа, и то каско и обавезно. • Осталих десет тарифних групаТарифе Х чине осигурање теретних возила, аутобуса,вучних возила, специјалних возила, мотоцикала, приколица, контејнера, моторних возила иностране регистрације, аутомеханичарских и ауторемонтних радионица, радних моторних возила и шинских возила. • Подела осигурања моторних возила може се вршити на разне начине, зависно од тога да ли је посматрано са становишта осигуравача или осигураника. Каско осигурање

• Реч каско је шпанског порекла и значи труп брода. • У ствари, овај термин се најпре почео употребљавати у поморском осигурању да би се касније пренео и на осигурање транспортних средстава: авиона, камиона, речних бродова, односно путничких и других возила. • Када се говори о каско осигурању моторних возила, мисли се на добровољно осигурање, које се реулише уговором о осигурању између осигуравача и осигураника. То значи да зависи од воље странака да ли ће ступити у однос, у конкретном случају, каско осигурање моторних возила.

• Под каско осигурањем моторног возила код нас, подразумевамо осигурање самог возила, у чији састав долази још осигурање алата, прибора и резервних делова, стандардно испоручених за дотично возило, као и уређаја за обезбеђење крађе , ватрогасне справе у возилу, сигурносни троугао, појасеви за везивање, ручна апотека и сл. • Поред осигурања моторног возила и његове стандардне опреме, ако се посебно уговори, осигуравају се још и пртљаг, путне колекције возача и путника у моторном возилу, путници у возилу и возач од последица несрећног случаја. • Поред стандардне опреме у возилу, ако се посебно уговори, осигурањем је покривено и осигурање пресвлака, додатне опреме, радио-апарата, касетофона, телевизора у возилу, алата који није добијен са возилом итд.

• Код каско осигурања моторних возила обично постоје два основна типа осигурања, потпуно и делимично каско осигурање:• Потпуним каско осигурањем обухваћени су следећи ризици: 1. саобраћајне незгоде нпр.судар, удар, исклизнуће, преврнуће и др., 2. пожар, експлозија, олуја,град, удар грома, снежна 4. лавина, пад летелице и сл. 5. обест трећих лица, манифестације и демонстрације и др., 6. крађа, разбојничка крађа, 7. превара, утаја и сл.за возила која се издају у најам, 8. трошкови , настали приликом спасавања возила, трошкови вуче хаварисаног возила и др. • Делимичним каско осигурањем могу се обухватити следећи ризици (у зависности од избора осигураника приликом склапања уговора о осигуравању): 1. пожар, удар грома, екплозија, олуја, пад летелице, крађа, разбојништво, демонстрације, манифестације и др., 2. лом стакла на моторном возилу, осим стакла на светлима, као и штете које би могле бити непосредно проузроковане од дивљачи и домаћих животиња, 3. трошкови шлепања возила, односно превоз возача и путника од места саобраћајног удеса до пребивалишта и др. • Код делимичног осигурања постоји низ комбинација приликом закључивања уговора о осигурању, зависно од којих врста ризика осигураник жели да се осигура. • За разлику од пуног каско осигурања, делимично осигурање код нас је веома слабо развијено мада пружа низ погодности и у односу на пуно каско осигурање је знатно јефтиније. • Према условима и тарифама премија, моторно возило се осигурава највише до набавне вредности новог возила у моменту закључења уговора о осигурању, а у случају настанка осигураног случаја штете, меродавна је набавна цена новог возила на дан утврђивања висине штете умањене за изгубљену вредност услед техничког и временског рабаћења (амортизације), уколико није другачије уговорено. • Мада каско осигурање пружа апсолутну сигурност накнаде штете приликом настанка осигураног случаја и обухвата скоро све могуће ризике (изузев намере и пијанства), оно у нашој земљи, посебно осигурање моторних возила у приватном сектору, из године у годину опада. • Каско осигурање моторних возила спадау ону групу осигурања гдје се посебно инсистира на непромењивости (осигураника), као услову за пуноважност уговора. Условима је предвиђено да променом носиоца права својине на осигураном возилу уговор о осигурању престаје да важи у 24,00 часова, оног дана када је нови власник преузео возило • При томе, ранији власник, односно сопственик, има право на поврат премије за неискоришћено време осигурања, под условом да се у протеклом периоду трајања осигурања није остварио осигурани случај. • Промена власника не утиче на важење уговор једино у случају да је до промене власника дошло на основу наслеђивања или да је осигуравач прихватио промену власнка. • Правило је, као и код имовинских осигурања, да у случају настанка делимичне штете возило и даље остаје осигурано. Међутим, у случају тоталне штете на осигураниковом возилу, осигурање престаје након исплате накнаде штете.

• По важећим правилима, понашање уговарача осигурања и лица којима је осигураник препустио управљање моторним возилом, а ако се не докаже супротно, и лица која са осигураником живе у заједничком домаћинству сматра се као знање и понашање осигураника. • Осигуравач није у обавези да надокнади штету и трошкове настале услед: квара за време погона возила (тзв.погонске штете); због снижавања течности у хладњаку или блоку мотора и штете на мотору настале због губитка иља или течности из хладњака; губитком погонског материјала услед осигураног случаја; губитком уља из мотора, диференцијала и мењача и течности за хлађење; од товара који се возилом превози, осим у случају саобраћајне незгоде; услед тога што је возило стављено у погон пре коначне оправке; за време превоза другим возилом на копну, унутрашњим водама и мору, осим превоза скелом или трајектом у приобалној пловидби у Јадранском мору; умањењем вредности возила после оправке која је извршена у вези са оствареним осигураним случајем; за време док је возило мобилисано или реквирирано, услед ратних операција или побуна.• Поред наведених видова искључења обавеза осигуравача, постоје и случајеви губитка права из осигурања, и то за време док возилом управља лице без одговарајуће дозволе (уз одређене изузетке) , за време док возилом управља возач под дејством алкохола, дрога или других наркотика, ако је штета проузрокована намерно или преваром од стране уговарача осигурања, осигураника или чланова њихове уже породице која са њим живи у истом домаћинству. • Начин закључења уговора о осигурању ауто-каска подложан је честим променама. Стога ћемо навести неколико најновијих модалитета. • Основно правило је да се осигурање ауто-каска закључује на суму осигурања коју сам осигураник одређује. При томе се осигураник може определити: а) да у моменту закључења уговора, уговори месечну корекцију суме осигурања и наравно, плаћање месечне премије (која се плаћа у дванаест рата, с обзиром да се уговор закључује на годину дана), и то за коефицијент раста цене индустријских производа који објављује Савезни завод за статистику,б) да у моменту закључења уговора уговори месечну ревалоризацију суме осигурања, уз плаћање одговарајућег доплатка на годишњу премију осигурања,ц) да у моменту закључења уговора одреди фиксни износ суме осигурања који може у току трајања осигурања мењати, само ако се до промене суме осигурања није десио осигурани случај.• Како би се, с обзиром на принцип уговарања суме осигурања, ипак утврдили одређени оквири, прописано је да је основица за обрачун премије осигурања уговорена сума осигурања која у моменту закључења уговора о осигурању не може бити нижа од 50% од новонабавне вредности возила које се осигурава, као ни виша од новонабавне вредности возила које се осигурава. • С обзиром да се моторна возила састоје од бројних различитих делова са различитим ценама, утврђен је принцип, код осигурања путничких аутомобила, теретних возила и аутобуса, да се накнада из осигурања у моменту ликвидације штете утврђује у износу суме осигурања оштећеног дела или склопа возила, а највише до суме осигурања (било да је коригована или ревалоризована у складу са уговором о осигурању) одређеног дела или склопа возила који се утврђује према стандардима за део, односно склоп возила. • Стога су за поступак ликвидације штете на моторним возилима од изузетног значаја такозвани стандарди учешћа појединих делова и склопова за путничке аутомобиле, теретна возила и аутобусе (нпр.прописано је да предњи браник учествује са 0,45% у укупној суми осигурања за домаће путничке аутомобиле, а са 0,40% за стране путничке аутомобиле, да фар по комаду учествује са 0,40% за домаће, а са о,43% за стране путничке аутомобиле итд). • У сваком случају, и код овог осигурања максимална обавеза осигуравача по штетном догађају је сума осигурања, која не може бити већа од стварне вредности возила на дан ликвидације штете, уколико се ради о тоталној штети, односно од уговорене суме, која се може кориговати или ревалоризовати у складу са уговором о осигурању. • Институт бонуса и малуса налази своју пуну примену код осигурања аутокаска. Уколико је возило било без прекида осигурано најмање годину дана, и ако у том премену осигураник није примио накнаду из осигурања, одобрава му се попуст у премији на то возило у следећој години (нпр. 10% ако у једној години трајања осигурања

није примио накнаду из осигурања, 20% ако у протекле две године трајања осигурања није примио накнаду из осигурања итд.). • Овакав вид бонуса се одобрава за оне осигуранике, који имају осигурано до пет возила. • За оне који имају шест и више каско осигураних возила, бонус се одобрава у зависности од постигнутог техничко резултата у протекле три године. • Сходно овом приступу, осигуранику који има закључено потпуно каско осигурање за пет возила, а уколико је у текућој години било ликвидирано две или више штете, обрачунава се доплатак (малус) на основну годишњу премију (нпр., доплатак премије осигурања код друге штете износи 50%, код треће штете 80% итд.). • Уговорачу осигурања који има закључено потпуно каско осигурање за шест или више возила, а код кога је технички резултат за протекле три године преко 110%, такође се обрачунава одређени доплатак. • Као посебна кондиција, омогућава се и преношење бонуса на новонабављено возило између чланова уже породице, под одређеним условима.• Уобичајено је да се у оквиру потпуног каско осигурања обухвата и ризик крађа путничког аутомобила. У протеклих неколико гидина тај ризик је, због свог енормног реализовања, код једног броја осигуравача у понуди ауто-каска био изостављен. • Како је поново ризик крађе реактивиран, сматрамо да је интересантно у најкраћем образложити актуелне услове за закључење потпуног каско-осигурања, укључујући и ризик крађе путничког аутомобила. • На бази актуелних услова које образлажемо, ризик крађе путничког возила се уговара само уз потпуни каско, и то у виду допунског ризика, тј.плаћа се посебан доплатак уз одговарајућу премију за пуни каско. • При томе је премијска стопа диференцирана у зависности од сума осигурања коју уговарач осигурања сам одређује. При томе је поменута додатна премија, односно премијска стопа, нижа уколико је сума осигурања нижа, односно виша, уколико је и сума осигурања виша. • Због изезетно високог ризика који у актуелним околностима представља ризик крађе, уведена је франшиза од 20% коју уговарач осигурања не може откупити. • Услов да се закључи потпуни каско, са ризиком крађе, је и постојање алармног уређаја, што се мора и констатовати на полиси. • Само власници путничких аутомобила мање вредне марке су ослобођени обавезе постојања уграђеног алармног уређаја као услова за закључење потпуног каска. • Интересантне су комбинације различитог начина осигурања при закључивању каско осигурања. Већ смо напоменули да се каско осигурање уговара на суму осигурања коју сам осигураник одреди. • Међутим, уз потпуни каско путничког аутомобила може се уговорити осигурање лома стакла у интересу очувања бонуса, али на први ризик, односно суму осигурања коју осигураник сам одреди у прописаном распону. У том случају, одабрана сумаосигурања је и основица за обрачун премије. • Значајно је напоменути да је уобичајено да су сва возила за која се може закључити каско осигурање, изузевши посебне облике осигурања, разврстана у следеће групе премија: – Путнички аутомобили – Теретна возила – Аутобуси – Вучна возила – Специјална моторна возила – Моторбицикли – Прикључна возила – Моторна возила иностране регистрације – Возила на поправци у аутомеханичарским и ауторемонтним радионицама за прање и подмазивање – Радна возила – Шинска возила. • При томе се, наравно, прописују посебни модалитети каско-осигурања за поједине, претходно поменуте врсте моторних возила.

Осигурање од одговорности• Осигурање сопственика, односно корисника моторних возила од одговорности за штете које настају употребом моторног возила трећим лицима, данас је најчешћи облик обавезног осигурања и оно је, за разлику од каско осигурања, законом условљено. • Када се говори о одговорности аутомобилисте, мисли се у првом реду, на његову објективну и субјективну одговорност према трећим лицима (која не учествују у аутомобилском саобраћају). Међутим, то није једина и искључива његова одговорност. Он одговара и оштећеним путницима. • Осигурање корисника, односно сопственика моторних возила за штете према трећим лицима обавезно је за правна лица од 6.априла 1965.године, по Закону о обавезном осигурању имовине и лица. • Можемо слободно констатовати да је мало земаља у свету у којима је на тако добар и хуман начин решено питање обавезног осигурања, као што је то учињено у нашој земљи с циљем да се заштите жртве саобраћаја било да је реч о штетама материјалне или нематеријалне природе. • Власници превозних средстава на које се односе одредбе закона о обавезном осигурању, имају обавезу да закључе уговор о обавезном осигурању са неком од регистрованих организација за осигурање. • Постоји, дакле, обавеза закључивања осигурања власника моторних возила и прикључних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима и то пре него што превозно средство стави у саобраћај. • И поред тога што постоји обавезност закључивања ове врсте осигурања, не постоји монополско права ни једне осигуравајуће организације да се са њом закључи такав уговор, што управо у овој области омогућује максималну тржишну утакмицу између осигуравајућих организација. • Због неадекватног праћења ове области од стране надлежних органа, велики број новооснованих осигуравајућих организација се бави само овом врстом осигурања, без одговарајућих стручних и материјалних услова, што је довело до ерозије овог осигурања. • Закључивањем ове врсте осигурања по изузетно ниским ценама, уз већ поменуто непостојање елементарних стручних и материјалних предуслова, власници моторних возила практично само формално осигуравају своју одговорност за штете причињене трећим лицима, тако да оштећенима, који не могу да наплате штету од осигуравајућих организација, или могу да је наплате само до изузетно малог износа (што је условљено одређеним објективно малим лимитима које утврђује Савезна влада), остаје да потпуну накнаду штете остварују од штетника путем суда. • Власник моторног и прикључног возила обавезан је да закључи уговор о осигурању за штету коју употребом моторног или прикључног возила причини трећим лицима услед смрти, повреде тела, нарушавања здравља, уништења или оштећења ствари, осим за штету на стварима које је примио на превоз. • Регистрација моторног или прикључног возила не може се извршити док се уз остале документе не поднесе и полиса осигурања ауто-одговорност • Право на накнаду штете, по основу осигурања ауто-одговорности, немају власник, сувласник и други ималац моторног возила и онда кад нису управљали возилом у часу наступања штете; возач моторног возила који је одговоран за штету; лице које је учествовало у противправном обузимању моторног возила чијом је употребом проузрокована штета. • Значајно је навести правило да уколико најнижи осигурани износи, на које се мора уговорити осигурање ауто-одговорности нису довољни да се надокнади сва штета проузрокована истим штетним догађајем, тада се првенствено надокнађује штета на лицима. • Уколико, пак, има више оштећених лица, а укупна накнада је већа од осигураног износа који је утврђен на основу Закона, тада се права оштећених лица према организацији за осигурање сразмерно смањују. • Уколико је оштећено лице истакло одштетни захтјев непосредно према организацији за осигурање, тада организација за осигурање не може у одговору на такав захтев истицати приговоре који би, на основу закона или уговора о осигурању, могла истаћи према осигураном лицу због непридржавања закона или уговора. • Организација за осигурање, која је надокнадила штету, и то за износ исплаћене накнаде, камату и трошкове под условом да није наступила његова обавеза према условима уговора и осигурању ауто-одговорности, има права регресног потраживања.

• Осигурањем ауто-одговорности су обухваћене и штете проузроковане употребом моторног возила које је користило, односно којим је управљало лице које за то није имало овлашћење. • Када у том случају организација за осигурање надокнади штету, тада ступа у право оштећеног лица према лицу које је одговорно за штету, и то за исплаћени износ надокнаде штете, камату и трошкове. • И даље важи правило да уколико се у току трајања осигурања промени власник моторног возила, права и обавезе из уговора о осигурању ауто-одговорности прелазе на новог власника и трају до истека текућег периода осигурања. • Код ове врсте осигурања посебну примену налазе правила о бонусу, тј.умањивању висине премије оним осигураницима који у одређеном временском периоду нису имали штете. Иако је одређивање висине бонуса једно од тржишних компоненти на основу којег осигуравајуће организације међусобно конкуришу једна другој, уобичајено је да се максимални бонуси крећу од 40-60% од висине премије. • Закон о осигураању имовине и лица (1996.године) директно се примењује на целој територији СР Југославије, за разлику од претходног закона који је давао оквире у којима су републике доносиле своје законе. • Оваквим решењем, као у свим модерним законодавствима, и код нас је загарантована једнакост субјеката у осигуравајућем односу на целој територији Савезне државе. • Обавезно осигурање регулисано је у петој глави Закона, у којој је осигурање власника односно корисника моторног и прикључног возила од одговорности за штету причињену трећим лицима регулисано као друго од четири по Закону обавезних осигурања. • Уводним одредбама овог поглавља регулисано је да: власници односно корисници превозних средстава на које се односи Закон морају уговор о осигурању закључити пре него што се превозно средство стави у саобраћај; организација за осигурање која се бави обавезним осигурањем мора да закључи уговор о осигурању са сваким ко јој се обрати, под јединственим условима; осигуравачи здравственог, инвалидског и пензијског осигурања не могу истицати регресне захтјеве по осигурању од ауто-одговорности (на које су по Закону из 1990.године имали право); осигураници од ауто-одговорности чији је осигуравач престао да постоји дужни су да закључе уговор о обавезном осигурању са другом организацијом за осигурање, и то у року од 8 дана од дана када је престанак организације за осигурање објављен у средствима јавног обавештавања; одредбе Закона се не односе на војску Југославије. • Део Закона који регулише област осигурања од ауто-одговорности одређује круг лица и врсте моторних возила која морају имати осигурање од аутоодговорности, онако како је то већ раније речено. Круг трећих лица је негативно регулисан, па је побројано да право на накнаду штете по основу осигурања од ауто-одговорности немају: власник, сувласник, корисник или други ималац, као и возач возила којим је начињена штета, те лице које је учествовало у противправном одузимању тог возила. Значи, сви други су трећа лица и имају право на накнаду штете. • Трећим лицима је дато право директног обраћања осигуравачу од ауто-одговорности (ацтио дирецта), а осигуравачу је ускраћено право да оштећеном трећем лицу истиче приговоре које по уговору о осигурању може истицати свом осигуранику у регресном поступку.

• Ово значи да, на пример, штету од алкохолисаног возача осигуравач мора надокнадити у целости, али до висине уговорене полисом осигурања, па тек потом осигуранику приговорити алкохолисаност у поступку регресног потраживања штете. • Осигурање од ауто-одговорности односи се на возило, а не на власника, односно продајом возила осигуравајућа заштита се преноси на новог власника. • Најзад, осигуравач од ауто-одговорности дужан је да штету причињену у иностранству исплати по прописима и до висине одређене законом државе у којој је штета настала. • Закон садржи одредбе којима је регулисана накнада штете проузроковане употребом моторног возила иностране регистрације.

• Овде је прописано да возила иностране регистрације које улази на територији СР Југославије морају имати ваљану исправу о осигурању од ауто-одговорности, која важи за територију СР Југославије, или неки други доказ о постојању таквог осигурања које покрива штету по закону у Југославији. • Постоји неколико земаља, (на пример Мађарска), које гарантују да све возила њихове регистарске ознаке имају осигурање од ауто-одговорности којим је покривена штета по југословенским прописима (ово се регулише такозваним Допунским споразумом између националних бироа). • Под ваљаним исправама о осигурању од ауто-одговорности подразумевају се оне исправе које признаје Удружење осигуравајућих организација Југославије (национални биро). • Лица која немају ваљану исправу или доказ о постојању осигуравајућег покрића по југословенким прописима дужна су закључити гранично осигурање од ауто-одговорности са домаћом осигуравајућом организацијом. Оштећени од возила иностране регистрације на територији Савезне Републике Југославије одштетни захтјев постављају домаћој осигуравајућој организацији која је овлашћена за решавање и исплату оваквих штета од странеУдружења осигуравајућих организација Југославије. Југословенска осигуравајућа организација овакве штете решава у складу са законима и правним правилима у Југославији. • Накнада штете од неосигураних и непознатих моторних возила, као и подмирење обавеза осигуравајућих организација у стечају, надокнађују се из гарантног фонда. • Гарантни фонд чине средства која се образују доприносом организације за осигурање, из премије осигурања и из остварених регресних захтјева од лица која нису закључила уговор о обавезном осигурању. Средствима гарантног фонда управља Удружење осигуравајућих организација Југославије, ради економске заштите путника и трећих оштећених лица. • Према Закону:''средства гарантног фонда користе се за накнаду штете: 1. проузроковане употребом моторног возила, односно ваздухоплова, за који није био закључен уговор о обавезном осигурању у смислу овог Закона; 2. због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузроковане употребом непознатог моторног возила или ваздухоплова; 3. проузроковане употребом моторног возила, односно ваздухоплова за који је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом над којом је отворен стечајни поступак''. • Организације за осигурање не одговарају за обавезе из гарантног фонда према трећим лицима. Оштећена трећа лица имају од гарантног фонда иста права на накнду штете која би имала и од организација за осигурање у случају када је штета причињена осигураним моторним возилом. • У домену обавезног осигурања од ауто-одговорности Удружењу осигуравајућих организација Југославије поверена су одређена јавна овлашћења. • Сагласно повереним јавним овлашћењима, Удружење осигуравајућих организација Југославије: 1) прописује и штампа обрасце и врши контролу употребе међународне карте за осигурање власника моторних возила од одговорности за штете настале њиховом употребом у земљи и иностранству, као и обраду штете у вези са тим осигурањем (зелена карта), 2) представља организације за осигурање пред државним и надлежним органима у земљи и међународним организацијама за осигурање; 3) утврђује висину доприноса организација за осигурање за образовање средстава гарантног фонда; 4) управља и користи средства гарантног фонда; 5) обрађује предмете штета , закључно са исплатом и остварује регресне захтјеве у вези са коришћењем гарантног фонда; 6) доноси кодекс о понашању у пословима осигурања; 7) прикупља статистичке и друге податке од организација за осигурање и врши њихову обраду ради израде техничких основа, тарифа премија и за обављање других актуарских послова. • Надзор над вршењем јавних овлашћења Удружења осигуравајућих организација Југославије врши надлежни Савезни орган.

• Пословање организације за осигурање која се бави осигурањем од аутоодговорности у складу са економским начелима и правилима струке осигурања обезбјеђује се прописивањем: 1) структуре премијских стопа; 2) правила за израчунавање премијских стопа класификоване према групама које се могу дефинисати и обележити једнаким факторима ризика; 3) услова под којим се нове премијске стопе могу уводити или постојеће премијске стопе мењати; 4) услова под којима се може одступити од премијских стопа осигурања појединих врста или група возила; 5) услови за израчунавање вишкова премија ради смањења премијских стопа; 6) услови максималних накнада (провизија) које се могу плаћати за обављање послова посредовања и заступања у пословима осигурања ауто-одговорности према врсти и обиму извршених услуга.

• Ако се приликом вршења контроле прописаних услова за пословање организације за осигурање из става 1.овог члана утврди да нису испуњени ови услови – наложиће се њихово испуњење у року од 15 дана од дана утврђивања да ови нису испуњени. • Организација за осигурање која обавља послове осигурања од ауто-одговорности се у свом пословању не придржава економских начела и правила струке осигурања, ако њене премије с условима за тарифирање трајно не гарантују солидан однос премија и штета којим се обезбеђује испуњење уговорних обавеза организација за осигурање, а који произилази из сопственог искуства по штетама и искуства свих организација за осигурање у земљи или из искуства иностраних организација за осигурање.

• Испуњеност услова из става 1.овог члана утврђује надлежни савезни орган. • Овакав однос законодовца према осигурању од ауто-одговорности мора се поздравити, јер је то једини начин да се на тржишту овог осигурања уведе ред и спречи нелојална конкуренција. Која се увек испољава на штету савесних осигуравача и оштећених трећих лица.

Осигурање са елементом иностраности• Стални развој међународне робне размене, као и туризма, који је уследио после Другог светског рата, отворио је питање заштите жртава саобраћајних незгода које проузрокују возила иностране регистрације, као и заштите самих штетника. • Колико је проблем постајао акутан и за нашу земљу, преко чијих отворених граница прелазе милиони возила, најбоље говоре подаци даје 1960.године у СФРЈ ушло 400.600 путничких аутомобила, а већ 1980.тај број је износи 7.716.000.163. • Према подацима Удружења осигуравајућих организација Југославије, возачи са возилима иностране регистарске ознаке учествовали су са 10% од 12% и у свим саобраћајним незгодама насталим на територији бивше Југославије. • Још 1949.године Пододбор економске комисије при Уједињеним нацијама доноси Препоруку Уједињених нација број 5, која је упућена владама европских земаља са позивом да од својих осигуравача затражи закључење споразума који би возачима моторних возила обезбедио покриће осигурања у посећеној земљи. • Према Препоруци, споразум је требало да се базира на следећим принсипима: осигуравачи оснивају националну организацију, биро, коју ће влада признати, бирои, својим чланицама, оигуравајућим организацијама, обезбеђују исправу о осигурању, а они је издају својим осигураницима, исправа о осигурању потврђује да је њен ималац закључио осигурање ауто-одговорности и она му обезбеђује онакво покриће какво захтјевају прописи посећене земље, штете, које ималац међународне карте осигурања причини у посећеној земљи, исплаћује биро те земље, а тако исплаћене износе рефундира од бироа који је издавач те карте осигурања. • На бази принципа садржаних у Препоруци у Лондону се 1953.године образовао Савет бироа који чине национални бирои и који сачињава типски споразум који представља конкретизацију принципа садржаних у Препоруци Уједињених нација бр.5.

• Тиме су створени предуслови за брзо и несметано одвијање друмског саобраћаја између земаља потписница пошто се власници моторних возила на граничним прелазима , ако поседују међународну исправу о осигурању, тзв.зелену карту, њеним презентирањем ослобађају обавезе закључивања осигурања у посећеној земљи. • Зелена карта гарантује исто покриће које имају аутомобилисти посећене земље. • На овај начин максимално су заштићени и грађани посећене земље за штете које претрпе од возача возила иностране регистрације, с обзиром да они морају да поседују одговарајућу заштиту, а и сам поступак накнаде штете је знатно олакшан јер се са захтјевом обраћају домаћим осигуравајућим организацијама, које у име и за рачун иностраних организација врше накнаду претрпљене штете. • Од настанка Лондонског споразума па до данас, њену су се прикључиле све западноевропске земље, као и већи број источноевропских, а СФР Југославија постала је пуноправни члан 1976.године. • На сличним принципима и источноевропске земље 1963.године, биле су створиле систем плаве карте који се од система зелене карте разликује по томе што се у пружању помоћи аутомобилистима отишло корак напред јер се предвиђала и могућност пружања тзв.каско помоћи што је омогућавало осигураницима да у посећеној земљи наплате трушкове оправке свог хаварисаног возила, шлепање и сл, а све то од осигуравача у посећеној земљи. • Од настанка Лондонског споразума па до данас, њену су се прикључиле све западноевропске земље, као и већи број источноевропских, а СФР Југославија постала је пуноправни члан 1976.године. • На сличним принципима и источноевропске земље 1963.године, биле су створиле систем плаве карте који се од система зелене карте разликује по томе што се у пружању помоћи аутомобилистима отишло корак напред јер се предвиђала и могућност пружања тзв.каско помоћи што је омогућавало осигураницима да у посећеној земљи наплате трушкове оправке свог хаварисаног возила, шлепање и сл, а све то од осигуравача у посећеној земљи.• При томе је одређено да сва моторна возила морају бити осигурана и установљена је обавеза националних бироа за оне штете које су причињене од стране неосигураних возила. На основу ове конвенције је такође омогућено оштећеном лицу да поднесе непосредно тужбу Националном бироу, при чему осигуравајуће организације немају право да истакну приговор на основу закљученог уговора о осигурању, који би иначе имале право да поднесу, у својој држави. • У овој области постоји и Хашка конвенција усвојена 1971.године, којом се регулишу проблематика саобраћајних удеса, при чему је посебно значајно то што се даје приоритет примени Закона места штете у односу на закон земље у којој је возило регистровано. • Поред правила да је осигуравајућа организација код које је власник возила осигурао ауто-одговорност дужна да надокнади штету трећем лицу која је прузрокована употребом возила у иностранству до висине одређене прописима о обавезном осигурању државе у којој је штета настала, важи и правило да лице које моторним возилом иностране регистрације улази на територију СР Југославије, мора имати ваљану међународну исправу о осигурању ауто-одговорности која важи за територију СР Југославије или неки други доказ о постојању таквог осигурања који покрива штете најмање до најнижих осигураних износа прописаних законом. • При томе се међународним исправама и доказима сматрају оне исправе и докази које признаје Удружење осигуравајућих организација Југославије. Лица која немају међународну исправу или доказ који је признаје морају на граници да закључе уговор о осигурању ауто-одговорности који важи за териториј СР Југославије, и то са југословенском осигуравајућом организацијом. • Прописан је и поступак накнаде штете проузроковане употребом моторног возила иностране регистрације. Лице, коме је причињена штета, подноси захтев једној од осигуравајућих организација које обављају осигурање аутоодговорности. • При томе, ако осигуравајућа организација којој је поднет одштетни захтев са потребном документацијом не исплати надокнаду штете, тада оштећено лице има право да одштетни захтев поднесе Удружењу осигуравајућих организација Југославије. Уколико Удружење не исплати надокнаду штете по захтјеву са потребном документацијом, тада оштећено лице може да поднесе тужбу против Удружења осигуравајућих организација Југославије.

• Правило је да штету проузроковану употребом возила иностране регистрације које је осигурано код југословенске осигуравајуће организације надокнађује та организација, и то по одредбама закона који важи за возило југословенске регистрације. Међународне конвенције у осигурању од ауто-одговорности

• Повећање међународног саобраћаја моторних возила и проузроковање штете возилима изван држава у којима су регистрована и осигурана, условило је потребу да у оваквим случајевима државе међусобно регулишу обезбеђивање права оштећених. • Односе између осигуравача различитих држава и њихових националних (државних) асоцијација (бироа), европске земље су регулисале кроз три најзначајније међународне конвенције и мноштво билатералних споразума. • Најзначајније међунаодне конвенције су: Кретски споразум (интер-биро споразум о зеленој карти осигурања), Страсбуршка конвенција и Хашка конвенција (Поштанска конвенција споразум о плавој карти, угасила се распадом ''источног'' блока. • Сваку од поменуте три конвенције, у овом тексту обрадићемо само у основним најкраћим цртама.

Кретски споразум

• Конвенција о међународној карти осигурања – зеленој карти, представља основни документ на основу којег се у Европи регулишу међусобни односи осигуравача, осносно њихових асоцијација. Донета је 30.05.2002. године, а измењена у Лисабону 29.05.2008.године. • Основ на којем се по овом споразуму регулишу међусобни односи, почива на одредби да национални биро (асоцијација осигуравача једне државе) штампа зелену карту на типском обрасцу, утврђеном од Савета бироа и дистрибуира га својим члановима. • Чланови националног бироа зелене карте издају својим осигураницима, као међународну исправу о осигурању, односно као препис и превод полисе осигурања од ауто-одговорности, са назнаком у којим државама се пружа осигуравајуће покриће. • Национални биро представља гаранта да ће његов члан измирити обавезе из одговосности свога осигураника по издатој зеленој карти, односно да ће у случају неизмирења обавезе члана измирити обавезу и санкционисати понашање свога члана. • По Кретском споразуму штете се решавају, како је то већ речено, према прописима државе у којој се саобраћајни удес догодио.

Страсбуршка конвенција

• Поједностављење граничне контроле и сигурност оштећеног у реализацији обештећења били су разлози за сачињавање и потписивање конвенције између једанаест западноевропских држава у Страсбуру 1059.године (касније су конвенцији приступиле још неке државе). • Овом конвенцијом је регулисано да свако моторно возило мора бити осигурано, односно конституисана је обавеза националних бироа за штету од неосигураних возила. • Оштећеном је дато право директне тужбе националног бироа , а осигуравачима је ускраћено право на истицање приговора које би по основу уговора о осигурању могли истицати у својој земљи (Југославија је сличне билатералне уговоре имала са неким суседним земљама и Швајцарском, до увођења санкција Уједињених нација).

Хашка конвенција

• У интересу унификације међународног приватног права у законима који регулишу област саобраћајних удеса на путевима, 1971.године, донета је Хашка конвенција. • Овом конвенцијом, предвиђана је примена закона места штете (leh loci delicti), а у случају када овај закон колидира са законом земље из које је возило (сукоб закона) како се настала ситуација превазилази. Због осетљивости материје, ова конвенција није довољно децидирана, тако да су повремено, без обзира на њено постојање, могући правно спорни случајеви. Обавезна осигурања

• Сходно Предлогу Закона осигурања која се обавезно морају закључити су: 1) обавезно осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја, 2) осигурање власника моторних и прикључних возила од одговорности за штете причињене трећим лицима, 3) осигурање власника ваздухоплова од одговорности за штете причињене трећим лицима, 4) осигурање депозита грађана код банака и других финансијских организација.

• Основно правило је да је закључивање уговора о осигурању добровољно. • Међутим, у свим развијеним земљама постоје осигурања која се морају закључити и са осигуравајућом организацијом, с обзиром да се само на тај начин може успоставити потпуна заштита одређених добара и одређених категорија лица. • У односу на важећи закон, истичемо да се у Предлогу, поред три већ класична вида обавезног осигурања, уводи и обавезно осигурање депозита грађана код банака и других финансијских организација.

1. Власници превозних средстава (аутобуси којима се обавља јавни превоз путника, путнички такси, аутобуси којим се обавља превоз запослених на посао и са посла, шинска возила за превоз путника, све врсте поморских , језерских и речних пловила, ваздухоплови којима се обавља јавни превоз путника итд.), која служе за превоз путника у јавном саобраћају, обавезни су да закључе уговор о осигурању путника од последица несрећног случаја. При томе је битно нагласити да обавезно осигурање од одговорности не може да супституише обавезно осигурање путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја.• Путницима се сматрају лица која се ради путовања налазе у превозном средству и то без обзира да ли су купили возну карту или имају право на бесплатну вожњу, као и лица која се налазе у кругу станице, пристаништа, луке, аеродрома, или у непосредној близини превозног средства пре укрцавања, односно после искрцавања, лица која су имала намеру да путују одређеним превозним средством, или су њиме путовала, изузев лица којима је место рада на превозном средству. • Предвиђене су знатно веће највише осигуране суме на које се мора уговорити обавезно осигурање по једном путнику, и то: за случај смрти путника 6.000 УСД; за случај трајног губитка опште радне способности путника 12.000 УСД; за случај прелазне неспособности за рад, на име накнаде за губитак зараде и стварних нужних трошкова и лечења путника 3.000 УСД, све у динарској противвредности, по курсу на дан закључења уговора. • Основно је правило да путник који претрпи штету, односно одређени корисник у случају смрти путника, има право да се за накнаду штете обрати осигуравајућој организацији са којом је власник превозног средства закључио уговор о осигурању путника. • Међутим, ако власник возила није закључио уговор, или је над осигуравајућом организацијом, са којом је закључио уговор отворен стечај, тада путник, односно корисник у случају смрти путника, има право да тражи накнаду штете од гарантног фонда. 2. Обавезно осигурање власника моторних и прикључних возила обрађено је у делу осигурања моторних возила. 3. Власници југословенског ваздухоплова су такође дужни да се осигурају од одговорности за штете које настану из основа посредовања или употребе ваздухоплова. Ваздухоплов, који није југословенски, а улази у

ваздушни простор СР Југославије, мора бити осигуран од одговорности за штете причињене трећим лицима, уколико није пружено друго обезбеђење за накнаду штете, или ако међународним уговором није друкчије одређено. Предлогом Закона су такође одређени највиши осигурани износи на које се мора уговорити осигурање власника ваздухоплова. 4. Осигурање депозита грађана код банака и других финансијских организација, постаје обавезно осигурање , с тим да ће се начин и услови под којима ће банке и друге финансијске организације осигуравати депозите грађана уређивати актима пословне политике осигуравајућих организација, а у складу са законом.5. установљава се гарантни фонд, ради економске заштите путника и трећих оштећених лица , који треба да чине средства која се образују доприносом осигуравајућих организација.• Предвиђа се да се средства гарантног фонда могу користити: а) ако је штета проузрокована употребом возила, односно ваздухоплова, а није био закључен уговор о обавезном осигурању,б) ако је штета проузрокована употребом возила односно ваздухоплова, а претходно је закључен уговор о обавезном осигурању са осигуравајућом организацијом над којом је отворен стечајни поступак.• Предвиђа се да осигуравајуће организације образују гарантни фонд издвајањем из премије обавезног осигурања и средстава остварених од регресних захтева према лицима која нису закључила уговор о осигурању од одговорности.

-Врсте штете-

Материјалне штете• Штете настале употребом путничког возила надокнађују се на основу закона и правних правила, односно услова за осигурање корисника, односно сопственика моторних возила од одговорности, за штете причињене трећим лицима и то сваке осигуравајуће организације посебно. • Мада су услови у нашим организацијама за осигурање уједначени, ипак код неких од њих постоје извесна одступања и специфичности. • Материјалне, односно имовинске штете су штете које настају на стварима, у конкретном случају услед употребе аутомобила као опасне ствари. • Ове штете настају на возилу и на стварима у возилу и изван њега. • На лицима штете настају услед повреде тела, нарушавања здравља или смрти као последице повреда задовијених у саобраћајној несрећи. • Код возила се, по правилу, признају штете поправке возила (када је у питању делимична штете), трошкови превоза или шлеповања оштећеног возила , трошкови уништеног возила (ако је у питању тотална штета), трошкови настали на стварима, пртљагу, личним стварима, трошкови превоза чланова породице до хотела или места боравка, трошкови осигурања и регистрације, трошкови чувања возила, накнада за умањену вредност возила, накнада за изгубљену зараду и др. • У трошкове настале услед смрти или повреде лица, по основу имовинских, односно материјалних штета, убрајају се трошкови лечења од задобијених повреда и други трошкови лечења ако није одмах наступила смрт,, трошкови сахране, као и трошкови које је смрт изазвала (црнина, надгробни споменици, обичаји везани за сахрану и сл.), накнада за изгубљену зараду у случају смрти повређеног, а за време повреде до смрти путни трошкови до болнице, обилазак повређеног и сл. • Накнада материјалне, односно имовинске штете може , поред поменутог, бити изражена и кроз низ других видова. Она није статична, мења се, а често је условљена и судском праксом.

Нематеријалне штете• Нематеријалне, односно, неимовинске, или како се још зову моралне штете, које се исплаћују по основу одговорности су много ређе и за њих је износ надокнаде знатно нижи. • Нематеријалне штете представљају повреду личних права човека, повреду његовог интегритета, животне способности и психичке равнотеже.

• Саобраћајне несреће поред уништења имовине, често унесрећеном наносе психички и физички бол, страх, патње, долази до нарушавања здравља, губљења екстремитета и других органа, патње због унакажености. • Ове штете, за разлику од имовинских, тешко је оценити и питање је да их се уопште могу надокнадити. • Тешко је одредити неку реалну скалу вредности појединих штета, тако да се висина исплате и неимовинских, односно нематеријалних штета одређује од случаја до случаја и најчешће се заснива на већ стеченој судској пракси. • Често висина штете зависи од оцене лекара – експерта за дотичну штету, а то је једино и реално. • У нематеријалне, односно неимовинске штете, најчешће убрајамо следеће штете које се признају осигураницима: - накнада за претрпљени физички бол, - накнада за наруженост (умањење естетсог изгледа), - накнада за претрпљени страх, - накнада за смањење уопште животне способност, - накнада за претрпљени душевни бол услед смрти блиског сродника и сл.

• По основу осигурања од одговорности покривена је одговорност према сапутницима, изузев лица која припадају кругу осигураника, која су искључена из осигурања као што су: власник, сувласник, корисник, овлашћени или неовлашћени возач, брачни друг, блиски сродник и др. • Да је утврђивање нематеријалне, односно неимовинске штете сложен посао, потврђује и судска пракса. Наиме, за сваки од наведених видова нематеријалне штете утврђују се посебни модалитети надокнаде. • Тако се накнада за претрпљене физичке болове утврђује у зависности од тога да ли је у питању незнатна, средња или тежа, односно вишеструка повреда. • Накнада за претрпљене душевне болове због унакажености, одређује се у зависности од тога да ли је претрпљени душевни бол лаког, средњег или великог степена. • Накнада за претрпљени страх се одређује имају у виду да ли је у питању примарни страх високог интензитета, уз секундарни страх који је трајао дуже време или је у питању примарни страх високог интензитета, уз секундарни страх изузетно дугог трајања. • Накнада због умањења опште животне способности се одређује у зависности од процента утврђеног умањења. • Накнада за душевни бол услед смрти блиског сродника, одређује се у зависности од тога да ли је у питању сродник из првог степена сродства, директне усходне или нисходне линије, или је у питању сродник другог степена побочне линије, уз испуњење услова претходног живљења у заједничком домаћинству.

ОСИГУРАЊЕ ТРАНСПОРТА • Увод

• Појам и улога транспортног осигурања

• Када се осигурање посматра са економског аспекта, транспортно осигурање спада међу најсложеније, а уједно је и једна од најважнијих грана делатности из области осигурања.

• За време транспорта имовина (ту подразумевамо превозно средство, као и робу) је у непрекидној опасности, изложена је разним врстама ризика од

природних сила, техничких недостатака или мана, па до људских грешака које су продукт незнања, немарности, нехата и сл.

• Због своје специфичности, транспортно осигурање је веран пратилац робног промета, односно спољне трговине било да се ради о увозу, или извозу робе и услуга.

• Транспортно осигурање је област осигурања коју чине осигурање превозних средстава, осигурање робе у превозу, осигурање од одговрности возара и

осигурање других интереса који се појављују у транспорту.

Привредни значај осигурања транспорта

• Имовинске вредности које се ангажују у саобраћају, морем , железницом, друмским итд., пак , ваздушним путем и сл., су огромне. Остваривање ове веома важне привредне активнсоти без транспортног

осигурања било би незамисливо.

• Важност осигуравајуће заштите од ризика који угрожавају само транспортно средство или добра која се транспортују, уочена је већ на самом почетку међународних трговачких контаката. Данас се делатност промета, транспорта и поморства не може замислити без ефикасне подршке осигуравајућих организација.

Врсте и подела транспортног осигурања

• Речено је да транспортно осигурање обухвата осигурање превозних средстава и робе која се превози, као и осигурање од одговорности возара за причињене штете на роби.

• Поред поменутих, код транспортног осигурања поморских бродова и ваздухоплова, имамо осигурање од одговорности за смрт и телесну повреду путника, као и за штету нанету трећим лицима.

• Најосновнија подела транспортног осигурања је: каско осигурање - осигурање превозних средстава (поморско, речно и авионско), карго осигурање -осигурање робе у превозу (поморско, речно, авионско, железничко, камионско, односно ПТТ пошиљака) и осигурање од одговрности.

• Међутим, подела транспортног осигурања у нас и у свету може се извршити према основним обележјима као што су:

• осигурање према врсти интереса, • према путевима самог транспорта, • према трајању осигурања.

• Поделу према врсти осигураног интереса већ смо споменули код поделе на каско и карго осигурање.

• Поморско-речно језерска транспортна средства су свуда предмет каско осигурања у оквиру транспорта. Код копнених транспортних средстава то већ није случај.

• Већина превозних средстава се не осигурава у оквиру транспортног осигурања.

• Тако, нпр., возила у друмском и железничком превозу осигуравају се у нас, а и у свету, по основу осигурања

моторних возила. Осигурање летилица код нас спада у транспортно осигурање, а у иностранству је осигурање летилица посебна грана осигурања - изван транспортних осигурања.

• Подела према путевима транспорта врши се на:

- , - , - , - , , ( , .,-, -, - .), , .

..

:

)

- ,

- ,

)

- , -

..

• Односи у осигурању уређују се уговором о осигурању, а он регулише сва права и обавезе за одређени посао у међународном превозу робе. Субјекти уговора о осигурању робе су осигуравач, осигураник и уговарач осигурања.

• Уговором о осигурању обавезују се уговарачи осигурања да на начелима осигурања плаћају

одређени износ - премију осигурања и да је, уколико дође до осигураног случаја, осигуравач обавезан да исплати осигуранику или неком трећем лицу накнаду, односно уговорени износ.

• Код транспортног осигурања посебно долази до изражаја разликован је између настајања уговора о осигурању и времена сношења ризика.

• То произилази из околности да у часу склапања уговора роба која је предмет осигурања још није

изложена ризицима превоза.

• У погледу трајања осигурања постоје четири типа уговора о осигурању, и то: уговор на време, уговор на путовање, уговор према вредности робе и уговор према количини робе.

• У уговору према вредности, уговара се вредност робе.

• Мада у свим уговорима вредност робе чини један од основних елемената, овом врстом уговора вредност

робе добија посебан значај.

• Код овог уговора утврђује се максимална вредност робе, без обзира којим средствима и на колико путовања ће се дотична роба превозити. Када се

превезе уговорена роба, уговор о осигурању престаје да важи.

• Претходне две врсте уговора могу се комбиновати са овим уговором.

Закључивање уговора о осигурању

• За закључење уговора о осигурању опште, па према томе и уговора о превозу робе, нису потребне посебне формалности.

• У нашем праву уговор о осигурању је неформалан, што значи да се може закључити писменим или усменим путем Уговор је пуноважан чим се постигне сагласност воља између осигуравача и уговарача осигурања по свим битним елементима уговора.

• Треба напоменути да, без обзира што је уговор о осигурању неформалне природе (консенсуални уговор), у међународном, па и домаћем транспортном осигурању обично се уговори склапају и закључују писменим путем.

• Приликом склапања уговора о транспортном осигурању, осигуравач и уговарач осигурања морају се споразумети о битним састојцима уговора.

• Да би уговор могао бити закључен, треба да се поднесе понуда која садржи неколико битних

елемената услова у осигурању, а то су:

- предмет осигурања, - вредност предмета који се жели осигурати, - сума осигурања, - осигурани износ.

- осигурани ризик који је обухваћен транспортним осигурањем, - трајање осигурања, - премија осигурања, - франшиза и др.

• Понуду осигурања може да достави осигуравач, уговарач осигурања или сам осигураник.

• Веома је чест случај да уговарач осигурања тражи од осигуравача под којим условима би се закључио

уговор о транспортном осигурању.

• Оваква понуда назива се још и квотација.

Полиса осигурања

• Уговор о транспортном осигурању закључује се (мада не мора) писменим путем.

• Приликом закључивања уговора, издаје се писмени докуменат који се назива полиса осигурања и тиме се потврђује да се уговор о осигурању склопљен.

• Полиса осигурања мора да садржи основне елементе, као што су уговорне стране, предмет осигурања, ризик обухваћен уговором о осигурању, датум издавања полице, потписе уговорних страна и др.

• У полиси се могу навести општи услови осигурања: може гласити на одређено лице, по наредби и на

доносиоца.

• Често нису познати сви елементи осигурања, те се не може издати полиса. У таквим случајевима прибегава

се издавању листе покрића у који се уносе битни елементи уговора.

• Полиса се може пренети на треће лице - корисника, и то само ако у тренутку настанка ризика, тј.подношења

захтјева за надокнаду штете, он има интерес на осигураној роби или ствари.

• Ово право из осигурања осигураник не може пренети уколико је такав пренос унапред искључен.

• У транспортном осигурању постоји неколико врста полиса:

- генерална полиса, - појединачна полиса,

- увозна полиса, - извозна полиса, - поморска и копнена полиса, односно тзв.“енглеска полиса“, - девизна и динарска полиса, - таксирана и нетаксирана (валутарна и невалутарна) и др.

Генерална полиса

• Генералне, или тзв.опште полисе испостављају се у оним случајевима када осигуравач и осигураник имају перманентан пословни интерес.

• Генерална полиса представља закључење генералног уговора о осигурању неодређене количине пошиљака неколико превоза у одређеном периоду времена.

• Генерална полиса има низ предности у односу на појединачне полисе, ако се ради о учесталим

уговорним односима истородног карактера између осигураника и осигуравача.

• Због тога се једна посебна врста генералне полисе, до одређене вредности назива отписна полиса (floating

policy) јер се на основу пријаве отписује уговорена осигурана вредност.

• Код генералне полисе осигураник, односно уговарач

осигурања, обавезан је да осигуравачу пријави пошиљке које се отпремају са свим потребним подацима, како би се могле утврдити коначне обавезе странака, сагласно потписаним општим уговором о осигурању транспорта робе.

• Генералне полисе нису типизиране. Оне се у сваком конкретном случају формулишу и тиме задовољавају потребу осигураника за осигуравајућом заштитом одређене групе пошиљака.

• Генералне полисе најчешће користе шпедитери, чија је делатност везана за отпрему робе, па према томе и за њено осигурање.

• Шпедитери од осигурања добијају књигу покрића у којој сваку пошиљку засебно обрачунавају, као и

премију, назначују ризике од којих је роба у пошиљци осигурана.

• Премија се између шпедитера и осигуравача обрачунава у одрешеним временским интервалима, како је то већ међусобно уговорено.

• Код генералне полисе имамо две врсте покрића и то тоталне или отписне полисе (то су полисе код којих се утврђује износ до којег се могу пријављивати пошиљке у периоду временског трајања уговора) и полисе стварног отвореног покрића (где се пријављују све пошиљке обухваћене условима осигурања без обзира на њихову вредност).

Појединачна полиса

• За разлику од генералне полисе, чије се покриће односи на више пошиљака, засновано на општем уговору о осигурању, појединачна полиса се односи на осигурање одређене пошиљке.

• Појединачна полиса као уговор о осигурању, садржи, између осталог, и следеће податке: име, назив и седиште осигураника, назив и податке о роби која се

осигурава, податке о амбалажи, о врсти ризика од којих је роба осигурана, време осигурања, датум испостављања полисе, франшизу, суму осигурања, потписе осигураника, односно уговарача осигурања, односно осигуравача и др.

• Код појединачних полиса издаје се, по правилу, само један оригиналан примерак полисе.

• Међутим, у међународном транспорту, често уговарач осигурања тражи да се изда полиса у више примерака. У оваквим случајевима осигуравач издаје више примерака са обавезном назнаком „оригинал“, односно „копија“.

Увозна полиса

• Увозне полисе употребљавају се приликом увоза робе страног порекла.

• Код увоза се мора знати чијег је порекла роба и на чији се ризик превози, да бисмо приликом склапања осигурања имали битне елементе: ко је осигураник и које ризике жели покрити осигурањем.

• Уколико се приликом увоза испоставља полиса осигурања, она има карактер доказне исправе о утврђеним условима закљученог осигурањ и обавезе осигуравача, које из тог уговора проистичу.

• Приликом закључивања увозно-транспортних послова, употребљива се формулар транспортне полисе на нашем језику, у који се уносе сви потребни подаци, о којима је већ неколико пута било речи.

• Уколико осигураник жели, поред полисе му се дају унапред штампани услови транспортног осигурања.

Извозна полиса

• Као код увоза, и код извоза робе, испоставља се полиса за осигурање робе у транспорту.

• Посебна карактеристика извозне полисе је да, и поред тог што служи као инструмент робе, служи и као инструмент међународног робног промета.

• Њена битна својства су следећа: она је доказна исправа о склопљеном осигурању, затим исправа о дугу (тј.обавеза осигуравача) која циркулише заједно са осталим робним документима, као и легитимациони папир.

• С обзиром да извозн полиса има само један потпис, служи као доказна исправа о склопљеном осигурању, а не као доказ о склопљеном уговору о осигурању.

• Ово је нормално, када се зна да на полиси имамо само потпис осигуравача и у начелу само његове

обавезе, док су дужност осигураника у полиси нзведено претежно само као услов од чијег испуњења зависи обавеза осигурања.

• Полиса не садржи износ премије који уговарач осигурања треба да плати за конкретно осигурање.

• Извозна полиса по својој форми предсавља исправу о дугу, тј.исправу којом осигуравач потврђује и признаје своју обавезу из уговор о осигурању.

• Захваљујући овом својству, извозна полиса је инструменат којим осигураник своја права из

осигурања може пренети на треће лице.

• Осигураник може цедирати своја права приликом продаје своје робе путем иноосирања чистом

предајом полисе. Преношење , односно продаја полисе се не може обавити ако је то клаузулом „непреносива“ онемогућено.

Транспортни ризик

• Ризик у осигурању је економски штетан догађај . Међутим за транспортни ризик можемо рећи да представља ризик коме су изложени транспортна средства и роба за време превоза.

• За време транспорта средства и роба изложени су многобројним врстама ризика, међу којима помињемо: основне и допунске ризике, штету услед мана и природних својстава робе, као и ратне, односно политичке ризике.

Основни ризици

• Под основним транспортним ризицима подразумевамо оне, који су типични за транспортна средства , било да се ради о онима на копну, мору, рекама или раздуху.

• У основне ризике убрајамо:

- саобраћајне незгоде (судар превозних средстава, удар, преврнуће, насукање, потонуће, исклизнуће,

рушење мостова и тунела, пад летелице и сл.),

- елементарне непогоде (олуја,снежне лавине, снажни ветрови и таласи, провале облака, поплаве, земљотреси и сл.),

- пожар (ватра која настаје услед непажње, самозапаљења, несрећног случаја, удара грома, експлозије и сл.).

• Карактеристика основних транспортних ризика је у томе што су они уско везани за транспорт и као такви не дешавају се често, али када настану могу бити, катастрофални.

• Сваким уговором о осигурању редовно су обухваћени основни транспортни ризици.

Допунски ризици

• У данашње време, наглим развојем науке и технике, основни ризици нису довољни да задовоље непредвидиве околности које могу угрозити, оштетити или потпуно уништити транспортно средство и робу.

• Из тих разлога осигураници, односно уговарачи транспортних осигурања, прибегавају примени тзв.допунских ризика.

• У допунске ризике убрајамо:

- крађу или неиспоруку, - манипулативне ризике, - остале допунске ризике.

• Под крађом и неиспоруком подразумевамо мањак на роби настао крађом коју је често веома тешко доказати. Због те чињенице уз ризик од крађе осигурава се неиспорука, што је далеко лакше доказати јер се не улази у то како је до мањка дошло.

• Треба истаћи да се код испоруке покрива неиспорука целих колета, док ризик крађе може да покрива крађу целих колета, или један део садржине колета.

• Манипулативни ризици су такви ризици, који се односе на робу приликом манипулације код утовара, претовара и истовара робе.

• Манипулативни ризици обухватају лом робе, цурење, оштећење амбалаже, расипање и сл. Ове штете су

веома бројне и представљају за осигуравача знатан издатак.

• У остале допунске ризике убрајамо покиснуће, рђу, додир са ддругом робом, бродско знојење

(кондензовање водене паре у складишту брода, због разлике у температури), цурење течности које се превозе у танкерима и сл.

Штете услед мане или природног својства робе

• Често, приликом транспорта робе, долази до настанка штете без утицаја неких спољних фактора. Ова врста ризика је продукт мана или природног својства одређене робе.

• Штете на роби услед мана могу да настану као последица неких околности приликом производње или после производње, или пак њене преправке, пре осигураног превоза, услед неодговарајуће амбалаже и сл.

• Овакви случајеви, где је ризик известан, нису покривени осигурањем.

• Такође нису покривене штете настале као последица природног својства робе, као што су кало, нормални

растур, квар услед дејства микроорганиама и инсеката, рђа због нормалне влаге у атмосфери, самозапаљење, експлозија, угинуће стоке и сл.

• Овакви ризици, настали као последица природног својства робе, без неког ванредног спољашњег

узрока, не сматрају се ризицима осигурања, па су као такви искључени из осигурања уколико се посебно не уговоре уз зарачунавање додатне премије.

Ратни и политички ризици

• Под ратним и политичким ризицима подразумевамо ризике као што су дејство мина, торпеда, разних ратних оруђа и, уопште, сваки акт који се може

подвести као ратни.

• Дејство нуклеарног оружја се искључује из ризика рата. Овдје још долази ризик штрајка и политички ризици, као што су заплена робе од страних власти,

разне наредбе политичких власти, при чему може да дође до оштећења робе и сл.

• Од ратних и политичких ризика, обично се осигурава превоз робе морем, односно ваздухопловом и поштанске пошиљке.

• Од поменутих ризика роба се узима у осигурање само онда када је роба у броду, односно авиону или

хеликоптеру.

• Иначе, ратни ризик у ужем смислу речи односи се пре свега, на ризике везане за поморски, ваздушни и

поштански транспорт и то само док се роба налази у броду, односно авиону.

Штете у транспортном осигурању

• Под штетом у транспортном осигурању подразумевамо настанак једног штетног догађаја који је проузроковао материјално оштећење и губитак осигураног предмета, као и настале трошкове услед остварења осигураног случаја - ризика.

• Једна од карактеристика транспортног осигурања је да постоје разне категорије штета, што се посебно односи на поморско осигурање.

• У мноштву штета које настају као последица транспортног ризика наводимо следеће:

• стварни потпуни губитак, • изведени потпуни губитак, • заједничке (генералне) хаварије, • засебне (партикаулрне) хаварије, • награде за спасавање, • засебни (партикуларни) трошкови, • обавезе накнаде трећим лицима.

Стварни потпуни губитак

• Под овом врстом штете, сматра се стварни потпуни физички губитак услед уништења или нестанка целокупне осигуране пошиљке.

• Такође, под потпуним губитком сматра се када је роба изгубила сваку употребну вредност за сврху којој је била намењена.

• До стварног потпуног губитка може доћи у следећим случајевима:

, ,

, , ( , .), , , , , (

),

.

..

• Уколико се роба толико оштети да би довођење у првобитно стање коштало више него сама вредност робе, онда се ради о тзв.изведеном потпуном губитку робе.

• У оваквим случајевима осигуравач надокнађује штету као да је роба у потпуности уништена.

• Да би ризик добио третман изведеног потпуног губитка потребно је да осигураник изврши тзв.напуштај робе. У оваквим случајевима осигураник даје изјаву осигуравачу о напуштању.

• Рок за давање изјаве о напуштању није одређен, али ако осигураник отеже са давањем изјаве, осигуравач може сматрати да је осигураник одустао од напуштања.

• Осигураник приликом настанка осигураног случаја може најавити осигуравачу да препушта осигурану ствар осигуравачу и да од њега захтева надокнаду у висини осигуране вредности.

• Овакав препуштај осигураног брода или робе осигуравачу назива се абундон.

Заједничке (генералне) хаварије

• Под заједничком или генералном хаваријом подразумевамо све материјалне штете и издатке који настају као последица намерног жртвовања једног дела терета или брода ради спаса од заједничке пропасти.

• Да би се штета сматрала генералном хаваријом, морају бити удовољене следеће претпоставке:

• да су у питању изузетне штете и издаци, • да су у питању штете и издаци због намерног и

оправданог поступка заповедника брода,

• да су поступци, мере и издаци последица мера које је заповедник преузео у заједничком интересу,

• да је постојала заједничка опасност,

• да су у питању штете и издаци које заједнички сносе бродар и власник терета.

Засебне (партикуларне) хаварије

• Под посебним или партикуларним хаваријама, подразумева се штета настала под утицајем непредвиђених околности које су условиле делимичне губитке и оштећења робе, а које у потпуности сноси власник робе, а ако је роба осигурана, осигуравач.

• Ризици који се обично јављају су: насукање брода, судар, губитак или оштећење терета услед невремена и сл.

Награда за спасавање

• Овај вид делимичне штете је награда онима који су на мору пружили драгоцену помоћ да би се спасао брод или терет.

• Ова врста награде регулисана је још 1910.године

Бриселском конвенцијом, а наша земља је спасавање регулисала посебним законом донетим 1966.године.

• Карактгеристике поморског спасавања јесу: помоћ треба да пружи брод броду, помоћ треба пружити броду, људима и терету уколико су у опасности, помоћ треба пружити без икаквог претходног уговора, за пружену помоћ за спасавање брода, терета, људи припада награда.

Франшиза (интегрална и одбитна)

• Осигураник мора бити заинтересован да учини све што је у његовој моћи да до штете не дође, или да иста буде што мања. Тако, нпр.треба да буде

заинтересован да паковање робе буде што квалитетније, а утовар што стручније изведен.

• Поред тога, трошкови спровођења осигурања били би знатно већи да осигуравачи накнађују и мале,

тзв.багателне штете. Због тога, а и из неких других разлога (нпр., смањења премије осигурања) уведене су франшизе. Постоје интегралне и одбитне франшизе.

• Интегралном франшизом осигуравач не надокнађује штете до висине уговорене франшизе која се може уговорити или у проценту од суме осигурања , или у апсолутним износима.

• Све штете преко износа франшизе накнађује осигуравач без одбитка франшизе

• Одбитном франшизом осигураник очествује у висини уговорене франшизе.

• То значи да штете до висине франшизе у целости падају на терет осигураника, а у штетама већим од франшизе осигураник учествује у висини франшизе.

Значај поморског осигурања

• Ако имамо у виду напред изречену констатацију да је поморско осигурање условило развој осталих врста осигурања, онда на почетку можемо констатовати да је његова улога за развој привреде, трговине и трнспортног осигурања уопште, веома значајна.

• Поморско осигурање је уговор о обештећењу по коме се осигуравач обавезује да осигураника обештети у

случају губитка, штете или издатка у вези са осигураним ризицима наведеним у уговору (полисом), а осигураник се обавезује да осигуравачу плати премију осигурања.

• Како је поморско осигурање везано за уговор о поморском осигурању, навешћемо неколико његових основних елемената:

1. странке које склапају уговор морају бити правно и пословно способне,

2. осигураник мора имати интерес за осигурање, 3. уговором мора бити предвиђена премија, 4. воља странака мора бити сагласна, 5. уговор мора бити правно дозвољен.

• Значи, уговор о поморском осигурању, не разликује се од других, рецимо трговачких уговора, са изузетком што у њему постоји интерес за осигурање.

• Када је уговор о поморском осигурању у питању, за њега су везане карактеристике три групе елемената., и то:

Елемената чија је општа карактеристика обавезно правни посао, затим елемената који тај уговор чине специфичним привредно-правним послом и елемената својствених послу осигурања. Ти елементи могу бити својствни послу осигурања уопште или поморском осигурању посебно.

• Када посматрамо развој поморског осигурања, односно уговор о поморском осигурању, имамо на уму, пре свега , његов економски значај за сваку економију, његов утицај на развој токова друштвене репродукције.

• Ово осигурање као и сва остала, има, пре свега, задатак да надокнади последице наступа економски штетног догађаја, како на самом броду, тако и на роби, односно људима који се превозе.

• Овде се ради о огромним материјалним вредностима, и без осигурања поморски транспорт, односно развој поморске привреде, био би незамислив.

Осигурање речног транспорта

Осигурање у домаћем транспорту

• Осигурање робе у речном саобраћају, веома је слично осигурању робе у поморском саобраћају.

• Осигурање робе на домаћим рекама, каналима и језерима врши се на бази генералне полисе или појединачних осигурања. Ипак, обично се осигурање врши на бази генералне полисе, што је у сваком случају, за осигураника повољније.

• Осигуравач покрива штете које настану као последица судара, удара, насукања, пожара, потонућа, елементарних непогода, крађа, неиспоруке, манипулативних ризика и сл..

• Осигурањем нису покривене штете услед неправилне, неуобичајене амбалаже, услед пропуста имаоца права или његовог представника (шпедитера), услед гамади, инсеката, природних мана робе и ратних догађаја.

• Код настанка осигураног случаја, бродар је дужан да састави записник о насталој штети, да је пријави осигуравачу и, по могућности да покуша да спречи даље оштећење осигуране робе.

• При подношењу одштетног захтјева, осигураник, односно власник робе је дужан да прилођи полису, односно наведе број генералне полисе, товарни лист, рачун за читаву пошиљку, протест бродару,

хаваријски записник, као и остала документа која ће омогућити осигуравачу да штету без већих тешкоћа реши.

Осигурање у међународном транспорту

• Осигурање транспорта на рекама, каналима, и, евентуално, језерима у међународном саобраћају врши се на основу услова осигурања, основних ризика, ризика ААРа франшизом, као и на основу осталих ризика

• Основи ризици обухватају: насукање брода, судар брода, бродолом, пропуштање воде, пожар, неиспоруку целих колета без обзира на проценат и др.

• Треба напоменути да се пажња мора посветити допунском осигурању уколико осигураник жели да заштити робу од следећих ризика: манипулативног лома, цурења , цепања врећа, ризика корозије, рђе, оксидације, огреботина и сл.

• Условима ААР нису осигурани ратни и политички ризики, а уколико осигураник жели а и њих осигура, то мора учинити по посебним клаузулама.

• Трајање осигурања тече од момента када је роба напустила складиште, па до момента када је роба искрцана у месту које је наведено у полиси.

• Уколико дође до настанка осигураног случаја, заповедник брода, односно агент, сачиниће записник о настанку штете.

• Уколико је у полиси наведен хаваријски комесар, слично као и код поморског осигурања, треба тражити издавање хаваријског цертификата.

• Приликом подношења захтјева за надокнаду настале штете, осигуравачу треба приложити следећа документа:

, , (), , ,

, , .

..

• Основне карактеристике копненог осигурања

• За разлику од поморског осигурања у коме је (као што

је речено) начин осигурања у целом свету исти, или се мало разликује (јединствена „Lоyds“ полиса са свим карактеристикама, институтске клаузуле и др.), код осигурања робе у друмском и железничком саобраћају не постоји полиса са унапред детаљно

утврђеним условима, нити комплет клаузула којима би се према ширини покрића тачно утврђивали сви елементи осигурања.

• Полисе које се употребљавају код копненог транспорта су формулари без одштампаних одредаба.

• Елементи осигурања уносе се у полису у зависности до врсте осигурања, односно ризика на које се осигурање односи.

• Приликом закључивања осигурања, полиси се додају унапред умножене клаузуле које су релативно кратке и односе се на конкретно осигурање.

• Код копненог осигурања постоје велике разлике у пракси не само између појединих земаља, већ и унутар једне земље, између осигуравајућих друштава.

• Међутим, општа начела и принципи о уговору о осигурању, као и општа правила о поморском транспортном осигурању примењују се и на остала транспортна осигурања копненог и ваздушног транспорта.

• За осигурање робе у друмском и железничком транспорту важе одредбе Закона о облигационим односима у које су уграђени само темељи елемената о осигурању (склапање уговор о осигурању обавезе осигуравача, надосигурање, подосигурање и др.), затим важе одредбе Закона о организацијама за осигурање имовине и лиса, Општи услови за осигурање робе у превозу, као и Посебни услови за осигурање робе у превозу против свих ризика

Уговор о осигурању

• Уговор о осигурању је склопљен када уговорне стране потпишу полису осигурања или лист покрића (Закон о облигационим односима, чл.901/1ф).

• Уговор се може склопити генералном полисом која има следеће карактеристике:

,

, ,

, .

..

• Уговор о склопљеном појединачном осигурању има следеће карактеристике:

,

, ,

. ( ). ..

• Роба, која се осигурава у домаћем транспорту, може бити осигурана по основу генералне полисе, која врши покриће копненог транспорта само у границама СР Југославије и појединачне полисе, којом се врши осигурање у домаћем и међународном транспорту робе друмским и железничким путем.

• Основни елементи уговора закљученог по основу генералне полисе су следећи:

, , - , , , , , , . ..

• Како је о елементима уговора већ било речи, задржаћемо се само на осигураним опасностима, тј. ризицима покривеним генералном полисом.

• По основу генералне полисе, покривени су сви ризици физичког губитка, или оштећења осигураних ствари. Међутим, нису покривене штете које би настале услед.

, , , ,

, , , , , , , ,

() , , ,

, , , , , , .

..

• Значи, генерална полиса покрива само основне ризике, као што су: саобраћајна несрећа, елементарна непогода, пожар, неиспорука, крађа, манипулативни ризици (ломови, ломови амбалаже, цурење, цепање врећа, огреботине) и др.

• Ризици везани за посебна својства робе, тзв.специјални ризици, нису покривени генералном полисом. То су оксидација, рђа, корозија, лом ногу животиња и сл.

• Међутим, уколико је штета настала као последица више силе, саобраћајне незгоде превозног средства, неиспоруке, делимичне крађе, или крађе целе пошиљке, опасности за које возари одговарају на темељу уговора о превозу покривене су осигурањем генералне полисе, ако осигураник плати премију предвиђену тарифом премије осигурања.

• Осигуравач неће признати штету ни по којем основу у следћим случајевима: ако је постојала зла намера или груба немарност осигураника или његовог радника, затим ако су постојале скривене мане, у случају неке

природне особине робе, неправилно и ли недовољно паковање неправилна или нетачна декларација робе, ратни догађаји, побуне, обустава рада и сл.

• Појединачно осигурање, односи се на осигурање сваке пошиљке посебно, односно свака пошиљка се мора посебно пријавити у осигурање.

• Код осигурања робе железничким путем, односно друмским, речним или пак, поштом у границама СР Југославије, примењују се општи услови за

осигурање робе у превозу.

• Уз то се додају „посебни услови“ са којима осигуравач покрива основне ризике или пак, уговара осигурање против свих ризика (агаинст или рискс, скраћено ААР).

• Ризици, покривени условима осигурања против основних ризика су следећи:

, , , , ,

,

, , , , .

..

• Осигурањем против свих ризика (ААР) обухваћени су следећи ризици:

, , , ,

.

• Настале евентуалне штете осигуравач плаћа без одбитне франшизе.

• Треба напоменути да, без обзира на ширину покрића, осигуравач не покрива ризике настале као последица зле намере или грубе немарности осигураника или

његовог радника, скривене мане и природних особина саме робе, неправилног или немарног паковања, избора неадекватног превозног средства, неправилне или нетачне декларације робе, неправовремене предаје робе превознику, ратних и политичких догађаја, штрајкова Ад.

• Као и код уговора о осигурању робе у домаћем транспорту генералном полисом, тако и код појединачних уговора елементи уговора (које смо набројали) скоро су исти па их нећемо понављати.

• Поновићемо констатацију да се осигурање заснива на општим и посебним условима (ААЕ) за осигурање робе у превозу и Закона о облигационим односима.

Уговор о отвореном покрићу

• Оно што је осигурање робе у домаћем транспорту по основу генералне полисе, то је уговор о отвореном покрићу у међународном осигурању робе у превозу.

• Уговор о отвореном покрићу обавезује предузећа да осигуравајућим организацијама с којима имају закључен уговор, пријаве за осигурање све пошиљке приликом увоза и извоза робе. За узврат, организације за осигурање се обавезују да пријављену робу осигурају према одредбама уовора о отвореном покрићу.

• Ако уговарач осигурања не жели неки шири вид покрића по типском уговор о отвореном покрићу, све пошиљке се осигуравају по основу, против свих ризика (ААР). Да подсетимо под допунским осигурањем подразумевамо ризике као што су манипултивни ризици (цурење, цепање, амбалаже, лом, огреботине) и специјални ризици (покиснуће, мирис, оксидација и др.). • На бази осигурања о отвореном покрићу, уговарач у

одређеним интервалима (месечно, тромесечно, полугодишње итд.) мора осигуравачу пријављивати одређене пошиљке, како би овај могао да зарачуна премију осигурања.

• Уговор о отвореном покрићу садржи низ погодности за уговарача осигурања, односно осигураника. Једна од најбитнијих је премија нижа за 10% до 20% у односу на појединачне уговоре.

• Оваквом врстом уговора, омогућује се дугогодишње пословно поверење осигуравача и осигураника од редовног осигурања појединачних пошиљки ,

плаћање премије, пријаве, па до ликвидације

насталих штета и сл.

• У осигурању робе, у друмском и железничком транспорту, како домаћем, тако и међународном, постоји редослед активности после закључивања уговора о осигурању по било ком основу.

• Осигураник или уговарач осигурања пријављује одређене пошиљке, а после обрачуна се плаћа премија осигурања.

• У случају штете, она се пријављује осигуравачу или агенту, штета се процењује, односно сачињава се записник о процени, прибавља се потребна документација, утврђује се и исплаћује одштета, осигураник осигуравачу обезбеђује могућност

регресног права према трећем лицу и сл.

• Све ове, и низ ругих активнсоти, везане су за осигурани предмет уз закључење осигурања по једном од поменутих услова, односно клаузула и сл.

• Посао није нимало једноставан, без обзира да ли се ради о пословима осигуравача, осигураника или посредника.

Осигурање робе у ваздушном саобраћају

• Карго и каско осигурање у ваздушном саобраћају

• На основу Одредаба и услова за осиурање робе у превозу, као Закона о основним облигационим и материјално-правним односима у ваздушној пловидби, најчешће се осигуравају сви основни и допунски ризици у ваздушном саобраћају.

• Овде се ради о следећим ризицима: авионске несреће и незгоде, пожари, виша сила, неиспоруке, крађа, одговорност ваздушног возара, присилно атерирање авиона итд.

• Ако није посебно уговорено, не признају се ризици као што су природна својстсва робе, топлота, хладноћа, промене атмосферског притиска, закашњење у превозу и сл.

• Осигурање у ваздушном транспорту дели се на следеће врсте: осигурање од опасности којима су изложена лица (као путници, чланови посаде и као трећа лица), затим осигурање робе (карго) ваздухопловно каско осигурање летилица (авиона, хеликоптера и сл.), осигурање незгоде (смрт, инвалидитет, трошкови лечења), осигурање штете на имовини (пртљагу), односно осигурање од одговорности које може да се односи на одгорност причињену трећим лицима, одговрност за причињене штете путницима, одговорност за робу која се превози ваздухопловом осигурање од одговорности аеродрома итд.

• Каско осигурање у ваздушном транспорту односи се на осигурање ваздухоплова, односно летилица. Ризици покривени овим осигурањем односе се на околности под којима се штета може догодити, врсте штете као и обим штете који је покривен осигурањем.

• Уколико није другачије уговорено, осигурањем су покривене следеће штете: потпуни губитак осигураног предмета, делимичан губитак и оштећење осигураног предмета, трошкови спасавања и трошкови непосредног проузроковања наступања осигураног случаја, награда за спасавање, трошкови утврђивања и ликвидације штете покривене осигурањем.

• Осигурање ваздушног транспорта може сезакључити:

1. на одређено путовање, где су искључене штете које се односе на мане или неспособности летелице за сигурну ваздушну пловидбу, а то значи:

,

, .

..

2. , 1. , , :

, , , .

..

• У заједничким одредбама за уговор о ваздухопловном осигурању Закон ближе одређује шта се подразумева под појединим штетама, као и начин одређивања висине штете.

• Осигурање робе у ваздушном транспорту подразумева осигурање вредности робе (која се одређује у полазном месту), трошкове осигурања, возарину, царину, остале трошкове везане за превоз и испоруку робе, као и очекивани добитак.

• Ризици којима је роба у ваздушном превозу изложена бројни су и могу бити основни ризици (сматрају се покривеним без посебног навођења), допунски (покривени су посебним уговором, или ако је употребљена клаузула против свих ризика) и остали ризици покривени посебним условима и само ако је

уговором осигурање против свих ризика.

• Основи ризици јесу; саобраћајна несрећа превозног средства заједно са робом, крађа робе, итд, допунски ризици су; лом и оштећење предмета, цепање, цурење и расипање амбалаже, рђа, корозија и др., а специјални ризици робе су: квар меса, надувавање конзерви, осветљавање филмова итд.

• Осигурањем не могу бити покривени ризици настали немарним поступцима, крајњом непажњом осигураника, или лица за чије радње он одговара.

• Овде се још могу убројати ризици као што су; недовољно и неквалитетно паковање, неправилно означавање робе итд.

Осигурање поштанских пошиљака

• Под овом врстом осигурања, подразумевамо осигурање поштанских пошиљака у случају физичког губитка или оштећења, која настају услед саобраћајне незгоде превозног средства, пожара, више силе, неиспоруке и крађе.

• По основу осигурања могу се покрити и ризици као што су одговорност поштара, возара или било које друге особе овлашћене да манипулише поштанским пошиљкама.

• Поштански прописи о паковању су прилично строги, те се често прибегава осигурању пошиљака.

• Када је паковање пошиљке у питању, посебно скупљих пошта тражи квалитетније паковање, а уједно за пошиљке декларисане веће вредности зарачунава већу поштарину.

• Наведени услови који се траже од пошиљаоца пошиљака, условљавају веће интересовање за њихово осигурање.

• Чест је случај да пошиљалац наведе на омоту пошиљке мању вредност од стварне да би избегао већу поштарину, а у случају губитка или оштећења робе од осигуравача тражи пуну вредност осигуране вредности јер му се исплатило да осигура и плати премију (која је обично нижа од поштарине), а која му гарантује надокнаду настале штете. • Поштанске пошиљке се могу осигурати појединачно

или, пак, све заједно на бази генералне полисе код

домаћег транспорта. • У случају настанка штетног догађаја захтев за надокнаду, као и ликвидација штете обављају се на начин као и код осталих врста осигурања.

ОСИГУРАЊЕ КРЕДИТА

• ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ОСИГУРАЊА КРЕДИТА

• Развој многих грана осигурања везује се за драматичне догађаје који људима доказују њихову немоћност. Тако на пример, експанзија пожарног осигурања почиње након великог пожара у Лондону.

• Поморско осигурање се као и кредитно почињу развијати са развојем трговине у XIX веку.

• Развој осигурања кредита се везује за период непосредно после првог светског рата, када су економије земаља учесница уништене, инфраструктура оштећена, милиони људи постају незапослени, инфлација преко стагнације прераста у депресију.

• Владе западних земаља у овим условима биле су приморане да директним и индиректним мерама

поново покрену производњу и трговину.

• Осигурање кредита се први пут појављује баш у оваквим условма.

ПОДЕЛА ОСИГУРАЊА КРЕДИТА ПРЕМА ВРСТИ РИЗИКА Комерцијални ризици

• Под комерцијалним ризицима се подразумева могућност да поверилац претрпи штету због дужникове немогућности да плати дуг, због дејства неких субјективних чинилаца или резултата пословања.

• Ова врста ризика везана је за субјективне околности, који су својствени одређеном дужнику, ту пре свега спадају: неплаћање дуга у року, неплаћање дуга у

продуженом року, престанак платежне способности дужника (инсолвентност).

• У даљем тексту следи приказ осигурљивих комерцијалних ризика у другим земљама.

• ''Хрватска банка за обнову и развој'' пружа покриће за следеће врсте комерцијалних ризика:

, , ,

, ,

, ( ).

..

• У Немачкој код осигурања извозних кредита и осигурања укупног промета покривени су следећи комерцијални ризици:

- немогућност наплате дуга, услед инсолвентности страног купца, и то у случају стечаја, вансудског поравнања, немогућности измирења обавеза уз помоћ судског извршења, обуставом плаћања,

- неизвршење плаћања 6 месеци након настанка обавезе плаћања (неплаћање у продуженом року).

• Енглеска полица (ЕЦГД) осигурања извозних кредита подразумева покриће:

, ,

6 , .

..

• Под политичким ризицима у осигурању кредита подразумевају се политичке мере власти земље дужника, које могу довести до његове немогућности плаћања дуга, или инсолвентности.

• Постоје директни и индиректни политички ризици.

• Директни ризици су мере предузете од стране државе директно против дужника (национализација, конфискација) , и штете на његовој имовини током политичких немира.

• Индиректни политички ризици су могућности преудзимања мера од стране државе и њених институција, које доводе до немогућности извршења обавеза од стране дужника.

• Код остварења ових ризика дужник не постоје инсолвентан, већ постоји стварна немогућнот извршења обавеза. У ове ризике спадају: отказивање трговинских уговора, забрана плаћања и трансфера,...

• Закон о фонду за осигурање и финансирање

спољнотрговинских послова (службени лист СРЈ бр.3/2002) формулише некомерцијалне (политичке) ризике на следећи начин:

, ,

, • општи мораторијум плаћања (немогућност конверзије

валута), ,

..

,

, , ,

, , , , 12

, , .

..

• У кредитном осигурању под катастрофалним ризицима се подразумевају догађаји великих пустошења и разарања услед изненадних деловања елементарних непогода. • Ове врсте ризика остављају трајне последице у угроженом поручју, долази до поремећаја на тржишту и опадања куповне моћи. • Узрок ових поремећаја може бити директно уништење

имовине дужника, и увођење мера државе на погођеним подручјима (мораторијум, забрана присилне наплате дугова,..).

• Штете које настају у осигурању кредита, услед остварења катастрофалних ризика, могу се поделити на посредне и непосредне.

• Накнада штете се врши само за непосредне штете, и то само у случају дефинитивног губитка финансијских средстава. У неким случајевима могућа је и накнада штете изазвана привременим губитком ликвидних средстава.

• Могуће је да осигураник претрпи посредне штете (губитак интереса), које нису покривене осигурањем.

• До дефинитивног губитка финансијских средстава може доћи услед инсолвентности дужника, стечаја, немогућности наплате путем принудног извршења, као и услед принудних мера земље у којој послује дужник, у ком случају извозник није у могућности да

наплати своја потраживања.

• Привремени губитак финансијских средстава може да угрози пословање осигураника.Ако је уговорено

покриће за ризике неплаћања дужника у уговореном року, може се рећи да је дошло до остварења ризика, ако осигураник није могао да наплати своје потраживање услед дејства катастрофалних ризика.

• У овом случају дошло је до привеменог губитка финансијских средстава, што се може негативно одразити на пословање повериоца.

• На исти начин сматрају се покривени осигурањем и политички ризици услед чијег је наступања

осигураник привремено онемогућен да наплати своја потраживања.

• Ту спадају мере државе дужника, које су последица катастрофалних догађаја у земљи дужника, а

привеменог су карактера.

• У току последње деценије технологије моделирања катастрофа, је постала битан алат за квантификацију, управљање и пренос ризика на осигураваче.

• У секторима у којима је финансијска стабилност ознака водећих фирми, истакнута је потреба за

потпуним портфолио менаџментом случајних природних ризика, и то због великих катастрофа. Ураган ''Andrew'' у Флориди, земљотрес ''Кобе'' у Јапану, земљотрес ''Нортхридге'' у Калифорнији, олуја ''Лотхар'' и '' Мартин'' у Европи, су послужили као опомена тржишту осигурања , да би катастрофални ризици требали бити поново осигуравани, активирани и управљани.

ДОМАЋА КРЕДИТНА ОСИГУРАЊА

• Карактеристика ових осигурања је да су сви субјекти са седиштем у једној земљи, да је осигураник -поверилац по правилу правно лице, а дужник физичко лице.

• Путем домаћих кредитних осигурања осигуравају се потраживања правних лица од физичких лица, по основу одобрених потрошачких кредита, кредита

одобрених за унапређење привредне делатности, кредита одобрених кооперантима ( за производњу и испоруку производа), кредити одобрени за решавање стамбених потреба и потреба за побољшање услова становања.

Осигурање ризика ненаплате одобрених потрошачких кредита

• Осигурава се потраживање банке, штедно-кредитне задруге, трговачке фирме (правна лица) од физичких лица, настало по основу одобреног потрошачког кредита. Код нас услов за закључење ове врсте осигурања је да је потраживање (кредит) обезбеђено бланко - меницом са два кредитно способна жиранта,

или хипотеком над дужниковом некретнином, која је осигурана од свих основних и допунских ризика са винкулацијом (пренос права наплате накнаде штете) полисе на повериоца за време трајања кредита.

• Осигураник (поверилац) стиче право на накнаду штете од осигуравача, тек када ни у поступку судског принудног извршења не успе да наплати своје потраживање од дужника или његових јемаца.

• У Немачкој се пружа заштита банкама и другим предузећима која пружају финансијске услуге, против ризика ненаплате потрошачких кредита у виду кредитних линија, кредитних картица и електронског новца. Могуће је покриће целокупног портфеља банке (постојећи и нови клијенти) или само појединих кредита.

• Када наступи осигурани случај осигуравач преузима све административне послове и наплату ових кредита, и истовремено врши накнаду штете.

• Предности овог вида осигурања су то што брза исплата штете убрзава прилив готовог новца, смањују се материјални трошкови, заштита,...

• У новије време уАмерици се јављају пратећа осигурања потрошачких кредита.

• Даваоци кредита спознали су опасност од смрти, незапослености и трајног инвалидитета корисника кредита.

• Јављају се два специфична осигурања животно осигурање кредита и осигурање кредита за случај незапослености, формулирани тако да задовољавају потребе поверилаца потрошачких кредита.

• У суштини, животно осигурање кредита, представља осигурање исплате кредита у случају смрти дужника.

• Осигурање кредита за случај незапослености обезбеђује месечну накнаду у висини месечне рате за кредит, у случају да је осигураник незапослен.

• У Аустралији полиса осигурања потрошачких кредита обезбеђује:

- заштиту кредита у случају смрти, неспособности за рад (услед незгоде или болести), или недобровољне незапослености дужника,

- покриће за читав период кредита,

- покриће за прве 4 године хипотекарног кредита.

• Премија осигурања се може укалкулисати у месечне рате кредита, и платива је са кредитним ратама, или је могуће плаћање премије приликом закључивања уговора о осигурању. Могуће је закључити следеће врсте осигурања потрошачких кредита:

- за случај смрти, плаћа се остатак кредита, у ратама, - за случај трајне неспособности за рад плаћају се кредитне обавезе до последње рате (осим првих 14 дана - каранца), - за случај недобровољне незапослености врши се исплата месечних кредитних обавеза најдуже до 3 месеца (осим првих 14 дана)

Осигурање ризика ненаплате кредита одобрених за решавање стамбених потреба

• Осигурава се потраживање кредитора од дужника, по основу кредита одобреног за куповину или изградњу непокретности (стембене потребе).

• Обезбеђење је хипотека на купљен стан, уз обавезу дужника да стан осигура од свих основних и допунских ризика, и ту полису винкулише на кредитора за време трајања кредитног односа.

• Право на накнаду штете осигураник стиче тек након ненаплате потраживања од дужника судским извршним поступком.

• Уколико се утврди основаност одштетног захтјева и висина накнаде, накнада се исплаћује у ратама, као што би дужник отплаћивао кредит.

• Приватно осигурање хипотекарних кредита, у САД, развија се од 1957.г., и пружа заштиту кредитору од губитака који се јављају када дужник не изврши своје обавезе.

• Премија се може плаћати у месечним ратама (стопа х годишњи износ кредита / 12) или одједном. Зависи од врсте и дужине кредита, ширине покрића, фиксне или променљиве рате.

• Максимална дужина трајања осигурања је 30 година.

• Могуће је осигурати куповину нове некретнине или доградњу и адаптацију.

• Осигуравач предпоставља да је страна заинтересована за осигурање кредитор, и од њега наплаћује премију, чији се трошак касније пребацује на корисника кредита.

УГОВОР О ОСИГУРАЊУ КРЕДИТА

• Уговори о осигурању кредита према обухвату деле се на појединачне и општ

• Појединачним уговорима осигуравају се појединачно, кредит дати познатим лицима или предузећима.

• Уговор о осигурању се склапа на онову понуде повериоца кредита, по унапред утврђеним условима осигурања, а премија се одређује на основу осигуравачеве процене ризика.

• Општи уговори о осигурању кредита се деле на:

.

• Општи уговор о осигурању кредита датих одређеним лицима је такав уговор, којим су одређени кредити

аутоматски покривени осигурањем, ако су дати особама које су у уговору о осигурању наведени, и ако не прелазе уговорени лимит кредита за дату особу.

• Уговор о осигурању свих кредита подразумева да су осигурани сви кредити повериоца, које он као осигураник жели понудити осигуравачу у осигурање. Овим општим уговором није предвиђено навођење дужника и њихових лимита.

• Осигуравачу остаје могућност да испита кредитну способност осигураникових дужника, и уколико оцени да је дужник кредитно способан, одредиће и његов лимит. • Општи уговори о осигурању подразумевају нижу премијску стопу, због бољег распореда ризика примљених у осигурање, јер је на основу ових уговора осигураник дужан да понуди у осигурање све кредите.

Закључивање уговора о осигурању

• Уговор се закључује на основу понуде осигураника, коју прихвата осигуравача, или у ређим случајевима, на основу понуде осигуравача.

• Уколико поверилац жели да осигура кредите, потребно је да осигуравачу прикаже податке о будућем кориснику кредита, о условима одобравања кредита , и сл.

• Најчешће захтевани подаци приликом одобравања или осигурања извозних кредита ('' Credit Suisse'' -Application for Export Financing) су:

основни подаци о извознику, купцу (дужнику), земља дужника, врста обезбеђења плаћања, вредност испоруке, вредност уговора, број испорука, услови плаћања (рате), износ кредита,гаранти, врста покрића (комерцијални, политички ризици),...

• Поред ових података осигуравач се може информисати и код специјализованих институција и агенција специјализованих за оцену бонитета. Након прикупљања података осигуравач врши оцену ризика, одобрава лимит (квоту) односно износ до којег се може одобрити кредит. • Након тога осигуравач шаље контра понуду осигуранику, која садржи услове под којима је спреман кредит примити у осигурање. • Уколико осигураник одлучи да прихвати услове под

којима осигуравач нуди осигурање, закључује се уговор о осигурању кредита, те осигуравач саставља полису осигурања.

Елементи уговора о осиугурању

• У уговорима о осигурању кредита најчешће се јављају следећи елементи: назив осигураника, назив осигуравача, осигурани предмет, осигурани ризици, осигурана вредност, обавезе осигураника (обезбеђење кредита, обезбеђење регреса, пријава у осигурање (презиме и име дужника, адресе, подаци о жирантима, износ кредита са припадајућим каматама,

рок отплате кредита,...), обавеза осигуравача (поступак утврђивања и ликвидације штете), премија, трајање, учешће осигураника и сл. У даљем тексту биће објашњени неки елементи специфични за ову врсту осигурања.

Осигурани предмет

• У овој врсти осигурања се под осигураним предметом поразумевају кредитно потраживање и особа дужника као елемент кредитног потраживања.

• Под појмом кредитног потраживања подразумевају се сви износи које осигураник потражује за испоручену робу или услуге, уз услов да су фактурисани. Ту се пре свега мисли на цену за испоручену робу или извршене услуге, уговорене камате на кредит, док остала потраживања овим уговором нису покривена.

• Код кредитног осигурања општа је претпоставка да између даваоца кредита и дужника постоји склопљен уговор о испоруци робе и услуга на кредит. Ова кредитна потраживања се могу осигуравати појединачно или оквирно. Код појединачног осигурања тачно се одређује кредитно потраживање које ће бити осигурано, док се код оквирног осигурања сви кредити који се у току осигураног периода дају дужнику сматрају покривеним, али само до одређеног лимита кредита.

• Значајан елемент кредитног потраживања је и осигурање потраживања са обзиром на особу од које се потражује. Тада, промену дужника није могуће извршити без сагласноти осигуравача.

Трајање осигурања и премија осигурања

• Трајање осигурања, може али и не мора да се поклапа са трајањем ризика. Трајање осигурања се дефинише приликом закључења уговора о осигурању.

• Осигурани износ и износ потраживања је веома битан елемент код уговора о кредиту. Ако се осигурава један одређени кредит, осигурана вредност се поклапа са ценом робе увећаном за износ уговорене камате на дати кредит.

• Уколико се осигурањем обухватају сви кредити према једном дужнику или више њих, потребно је одредити лимит, односно квоту кредита, за сваког од њих. Тај лимит представља осигурани износ и он није једнак укупном износу потраживања које осигураник има

према дужнику.

• Премија осигурања је такође један од битних елемената уговора. Она представља цену ризика преузетог у осигурање. По осигуравача, тарифама премија осигурања зависи од следећих фактора: врсте кредита који се осигурава, трајања покрића, земље дужника, врсте уговора о осигурању кредита,...

Учешће осигураника у штети

• Партиципација осигураника у штетама се обично уговара, како би осигураник и сам био заинтересован да избегава настајање штете и реализује своја потраживања.

• Осигураници, у неким случајевима нису заинтересовани да реализују своја потраживања, нарочито код извозних кредита, већ су захваљујући осигурању, у ситуацији да извезу робу на кредит и купцима сумњивог бонитета.

• Уговарање учешћа осигураника у штетама могуће је у две форме:

1. Франшиза: одбитна франшиза се уговара код осигурања домаћих кредита, а ређе код осигурања извозних кредита. Износ се утврђује независно од саме штете.Често је и уговарање агрегатне франшизе, која подразумева да се штете до одређеног лимита не исплаћују, а након тога се исплаћују у целости. Овим се избегава пријављивање и гомилање мањих штета.

2. Самопридржај: се утврђује у проценту од штете која наступи, и за разлику од франшизе, не може се откупити доплатком на премију осигурања. Према томе, осигураник сноси један део штете сам.

ОСИГУРАЊЕ ЛИЦА

• Осигурање лица се разликује од осигурања имовине у основним карактеристикама, а постоје и посебна правила на којима се заснивају правни односи у овој групи осигурања.

• Предмет осигурања лица су живот и здравље, односно телесни интегритет осигураника.

• Ризик обухваћен осигурањем лица остварује се на личности осигураника и не може се изразити кроз материјалну вредност.

• Људски живот нема вредност која се може комерцијализовати и проценити, па осигурање лица нема обештећујући карактер.

• Отуда циљ осигурања лица није накнада штете проузроковане осигураним случајем, него исплата кориснику осигурања унапред одређене осигуране суме, односно њеног дела када се оствари осигурани случај.

• Правила која произилазе из начела обештећења, а која се примењују код имовинских осигурања не примењују се код осигурања лица.

• Уговор о осигурању лица је двострано теретни уговор и утврђује реципрочне обавезе уговорних страна, уговарача да плаћа премију осигурања, а осигуравача да, када наступи осигурани случај, исплати кориснику осигурања одређену суму новца – накнаду из осигурања.

• Код осигурања лица осигурана сума је битан елемент уговора о осигурању.

• Пошто нема осигураних вредности, једино се по висини осигуране суме може утврдити висин премије. С друге стране, када наступи осигурани случај, осигурна сума је горња граница обавезе осигуравача.

• Код добровољних осигурања накнада на име трошкова лечења и пролазне неспособности за рад уговара се посебно, док у обвезном осигурању ова обавеза произилази из самог закона и независна је од исплате осигуране суме за случај смрти и инвалидитета.

• Када се обавеза осигуравача односи на исплату осигуране суме (смрт,инвалидитет) осигурање од последица несрећног случаја је по својој правној природи осигурање лица.

ОСИГУРАЊЕ ЛИЦА ОД ПОСЛЕДИЦА НЕСРЕЋНОГ СЛУЧАЈА

Појам и правна природа осигурања незгоде

• Осигурање од последица несрећног случаја је такво осигурање код којег осигуравач преузима обавезу да исплати осигурану суму осигуранику или другом кориснику ако за време трајања осигурања предвиђени несрећни случај проузрокује смрт или инвалидитет осигураника, као и да надокнади штету насталу услед трошкова лечења и изгубљене зараде, ако, као последица несрећног случаја наступи нарушење здравља осигураника или његова пролазна неспособност за рад.

• Ово осигурање нема за циљ накнаду штете, већ исплату унапред одређене – уговорене суме новца (осигуране суме), независно од претрпљене штете.

• Из тог разлога правила која произилазе из начела обештећења, а која су применљива код имовинских осигурања, овде се не примењују, већ се обавезе осигуравача утврђују у складу са правилима својственим осигурању лица.

Појам несрећног случаја

• Ризик који се преузима у осигуравајуће покриће код осигурања незгоде је опасност од наступања „несрећног случаја“.

• Појам несрећног случаја дефинисан је Општим условима осигурања као: Сваки изненадни и од воље осигураника независни догађај, који делујући углвном споља и нагло на тело осигураника има за последицу његову смрт, потпуни или делимични инвалидитет, пролазну неспособност за рад или нарушење здравља које захтјева лекарску помоћ.

• Под појмом „инвалидитета“, у смислу осигурања, сматра се трајни (доживотни) губитак опште радне способоности осигураника, који може бити потпун (100%) , или делимични (од 1 до 99%).

• „Пролазна неспособност за рад“, је неспособност за вршење редовног занимања.

• „Нарушење здравља“ представља само оне повреде и обољења која су последица несрећног случаја, а ради чијег лечења је потребна лекарска помоћ.

• Да би се један догађај, у смислу осигурања, сматрао несрећним случајем , треба да испуњава следеће услове:

1. да делује на тело осигураника,

2. да делује изненада и нагло,

3. да долази споља у односу на осигураника,

4. да је независтан од воље осигураника и

5. да постоји узрочна веза између спољне радње и последица на тело осигураника.

• Догађаји који несумњиво представљају несрећни случај су: непажња, судар, удар каквим предметом или о какав предмет, оклизнуће, удар електричне струје, грома и др. Има, међутим, догађаја који не испуњавају све наведене услове.

• Да бисмо правилно утврдили да ли одређени догађај, у смислу осигурања, представља несрећни случај, потребно је ближе одредити елементе појма несрећног случаја.

Способност за осигурање

• Да би се једно лице могло осигурати од последица несрећног случаја потребно је да испуњава одређене услове у погледу:

1. година живота, 2. радне способности,

3. пословне способности.

• Према Општим условима осигурања незгоде, по правилу, осигурати се могу лица од навршених 14 до навршене 75 година живота.

• Лица која су млађа од 14 и старија од 75 година могу бити осигурана уколико је то посебним, односно допунским условима предвиђено.

• Изузетак од општег правила чине: осигурање чланова домаћинства где се осигуравају сви чланови домаћинства од рођења до 75 година живота, колективна осигурања пензионера где је горња старосна граница 85 година, осигурање деце од рођења до навршених 14 година, разни видови групних осигурања лица у одређеном својству по броју, на пример: као путници, посетиоци, гости и сл.,где не постоји ограничење у погледу приступне старости осигураника.

• Када се у осигурње укључују и лица млађа од 14 година, осигурана сума за случај смрти уговара се и исплаћује на име трошкова сахране, и то у уговореном износу, али највише у висини која је утврђена одлуком надлежног органа осигуравача.

• За лица старија од 75 година услови осигурања предвиђају ограничење обавеза осигуравача, тако да када ова лица задеси несрећни случај осигуравач исплаћује 50% износа који би иначе требао платити.

• Изузетак од наведеног правила чини обаезно осигурање путника у јавном саобраћају, где су осигурањем обухваћени сви путници, без обзира на године живота, здравствено стање и општу радну способност, укључујући и лица лишена пословне способности, и то без ограничења обавеза осигуравача због старости осигураника, тј. у висини осигуравајућег покрића прописаног законом односно одлуком надлежног органа.

Ризици који се могу осигурати (осигурани случајеви)

• Осигурање лица од последица несрећног случаја може се уговорити:

за случај смрти услед незгоде,

заслучај смрти услед болести,

за случај трајног (доживотног губитка опште радне способности (инвалидитет),

за случај пролазне неспособности за рад (дневна накнада),

за случај нарушења здравља које захтјева лекарску помоћ (трошкови лечења),

за случај одговорности уговарача осигурања према лицима осигураним од последица несрећног случаја и њиховим стварима,

за губитак зараде, само код обавезног осигурања,

за трошкове спашавања, код осигурања чланова планинарског савеза.

• Осигурање се, по правилу, уговара за случај смрти услед незгоде и за случај инвалидитета, с тим да је изузуетно могуће и осигурање само за један од наведених случајева.

• Уз наведене, основне ризике могуће је укључење и ризика смрти услед болести (само код појединих видова осигурања), дневне накнаде и трошкова лечења.

• Ова три ризика могу се уговарати само у комбинацији са основним ризицима, сваки појединачно или пак заједно, с тим да осигурање само за случај смрти услед болести, трошкова лечења и/или дневне накнаде није могуће.

• Осигурање за случај одговорности уговарача уговора се такође у комбинацији са основним ризицима, онако како је то појединим тарифним групама предвиђено.

• Губитак зараде уговара се код обавезног осигурања путника у јавном саобраћају заједно са трошковима лечења, док се трошкови спашавања уговарају код осигурања чланова планинарског савеза, и то у комбинацији са ризиком смрти услед незгоде и инвалидитета.

Осигурана сума

• У уговорима о осигурању лица, висина осигуране суме, коју је осигуравач дужан исплатити кад наступи осигурани случај, утврђује се у полиси споразумом уговорних страна.

• Осигурана сума је битан елемент уговора о осигурању незгоде, јер је она искључиво мерило обима обавезе осигуравача.

• Осигурана сума је уједно и горња граница обавезе осигуравача и не стоји ни у каквој вези са претрпљеном штетом.

• Из тог разлога осигурана сума се мора уговором одредити.

• Висину осигураних сума одређују споразумно уговарач осигурања и осигуравач, у складу са одлуком надлежног органа осигуравача.

• Слобода уговарања висине осигураних сума ограничена је у обавезном осигурању путника у јавном саобраћају, гдје су Законом о осигурању имовине и лица (Савезна влада) одређене најниже осигуране суме на које се мора уговорити осигурање по једном путнику, за случај смрти, трајног губитка опште радне способности и за случај пролазне неспособности путника за рад, на име губитка зараде и стварних и нужних трошкова лечења.

Видови осигурања незгоде

• Према начину настанка односа осигурања, осигурање незгода дели се на:

добровољно и

обавезно осигурање.

• Добровољна осигурања настају увек путем уговора, док обавезно осигурање настаје било путем уговора (закон обавезује на закључивање уговора о осигурању од одређених ризика), или путем закона (осигурање наступа по самом закону).

• Тарифе премија садрже разне видове добровољних осигурања, и то:

осигурање лица при вршењу и изван вршења редовног занимања,

осигурање лица у моторним возилима и при упражњавању посебних делатности,

осигурање деце и школске омладине, посебна осигурања омладине,

осигурање гостију, посетилаца и туриста са осигурањем одговорности,

осигурање потрошача, претплатника, штедиша и сл,

остала посебна осигурања.

• Закључење добровољних осигурања незгоде врши се на добровољној основи, сагласном вољом уговорних страна, о битним елементима уговора, у складу са општим условима осигурања незгоде и одговарјућим допунским условима, односно Посебним условима, применом одабраних тарифа премија.

• Добровољна осигурања незгоде, су по својој правној природи, осигурања лица на која се примењују правила својствена осигурању лица.Изузетак чине осигурања незгоде која су уговорена као осигурање од одговорности, код којих је према законској регулативи забрањено кумулирање осигуране суме и накнаде штете.

• Обавезно осигурање путника у јавном саобраћају закључује се на основу Закона о основама система осигурања имовине и лица, којим је прописана обавеза сопственика, односно корисника возила која служе за превоз путника у јавном саобраћају да закључе уговор о осигурању путника од последица несрећног случаја.

• Да би се заштитио интерес лица која се превозе у јавном превозу Законом о осигурању имовине и лица одређене су најниже осигуране суме на које се мора уговорити осигурање по једном путнику: за случај смрти, трајног губитка опште радне способности и за случај пролазне неспособности за рад на име губитка зараде и трошкова лечења.

• На обавезно осигурање путника поред Закона о осигурању, као специјалног закона, примењују се Општи услови за осигурање незгоде и Допунски услови.

• Обавезе осигуравача према путнику, односно у случају смрти према одређеном кориснику, исплаћују се на основу закљученог уговора о осигурању.

• Ако сопственик или корисник возила није закључио уговор о осигурању, а оствари се осигурани случај, путник, односно корисник осигурања, има право на захтев за исплату осигуране суме из средстава гарантног фонда.

• Регресни захтјев, по исплати накнаде штете, остварује се од лица одговорног за штету и то за исплаћени износ, камату и трошкове.

Закључење уговора о осигурању

Уговорне стране

• Уговор о осигурању је формални, двострано теретни уговор, за чије закључење није довољна проста усмена сагласност воља уговарача, већ је потребно да уговорне стране потпишу полису или лист покрића.

• У закључењу уговора о осигурању незгоде учествују најмање два лица: осигуравач и уговарач осигурања.

• Осигуравач је организација за осигурање (акционарско друштво и др.) која се уговором о осигурању обавезује да, ако се оствари осигурани случај, исплати кориснику осигурања уговорену осигурану суму, односно накнаду.

• Уговарач осигурања је правно или физичко лице које са осигуравачем закључује уговор о осигурању.

• Предмет осигурања од последица несрећног случаја су живот и здравље, односно телесни интегритет осигураника.

• Осигураником, према условима осигурања, сматра се лице од чије смрти, губитка опште радне способности, онеспособљења за рад или нарушења здравља зависи исплата осигуране стране, односно накнаде.

• Осигурање незгоде може се односити на живот и здравље лица које закључује уговор о осигурању, у ком случају су уговорач осигурања и осигураник једно исто лице, а може се односити и на телесни интегритет неког трећег , када су уговарач осигурања и осигураник различита лица.

• У случајевима где се осигурање незгоде закључује као осигурање трећег лица у полиси осигурања поред назнаке осигуравача и уговарача, обавезно се наводи и име и презиме или ближа ознака осигураника (нпр.:радници уговарача).

• Већина осигурања незгоде (колективна и разни видови групних осигурања, обавезно осигурање путника) закључују се као осигурања трећих лица, док су код појединачних осигурања уговарач и осигураник углавном једно исто лице.

• Четврти субјекат је корисник осигурања, лице у чију се корист закључује осигурање и према коме је осигуравач у обавези када наступи осигурани случај, иако то лице не учествује у закључењу уговора о осигурању.

• Према Општим условима осигурања незгоде у случају инвалидитета, пролазне неспособности за рад, као и накнаде трошкова лечења корисник је сам осигураник, уколико није другачије уговорено.

• Услови, наиме, остављају могућност да се у неким случајевима одступи од наведеног правила, уколико то уговарач осигурања захтјева или је такво одступање предвиђено допунским условима.

• Корисник за случај смрти осигураника уговара се на полиси осигурања.

• Уколико у полиси или допунским условима није ништа одређено, исплата осигуране суме врши се по редовима утврђеним чланом 16.Општих услова осигурања незгоде.

• Када је корисник осигурања малолетно лице, исплата осигуране суме или накнаде врши се његовим родитељима или старатељу.

Трајање осигурања

• Уговор о осигурању, по правилу, закључује с са дејством за будућност, тј. за период који следи након његовог закључења.

• Међутим, споразумом уговорних страна, осигурање се може закључити и са ретроактивним дејством, тј.за период којим се обухвата и време које претходи закључењу уговора.

• Осигурање са ретроактивним дејством допуштено је под условима да је у односу на заинтересовану страну у моменту закључења уговора ризик показивао елементе неизвесности.

• Према Закону о облигационим односима уговор о осигурању је ништаван ако је у часу његовог закључења већ настао осигурани случај или је био у наступању, или је било извесно да ће наступити, или ако је већ тада била престала могућност да он настане.

• Али, ако је уговорено да ће осигурањем бити обухваћен одређени период који претходи закључењу уговора, уговор ће бити ништаван само ако је у часу његовог закључења заинтересованој страни било познато да се осигурани случај већ догодио, односно да је већ тада била престала могућност да се он догоди.

• Време трајања уговора о осигурању слободно одређују уговорне стране. Уговор се може закључити на одређено или неодређено време.

• Према Општим условима уговор о осигурању незгоде може се закључити:

1) са одређеним роком трајања за време од једне године или краће – краткорочно осигурање,

2) на неодређено време трајања, који се наставља из године у годину – дугорочно осигурање, и

3) са одређеним роком трајања за време преко једне године или више година – вишегодишње осигурање.

Начин уговарања осигурања

• Осигурања незгоде уговарају се по оговарајућим Условима осигурања. Тарифи премија и другим пословним актима осигуравача. Могући начин уговарања осигурања незгоде су:

1) са обрачуном премије за период краћи од годину дана у оквиру годишњег периода осигурања, уз могућност линеарног усклађивања осигураних сума и пемије,

2) са годишњим обрачуном премије и фиксним износима осигураних сума и пемије, и

3)са променљивим осигураним сумама за уговорени проценат, уз годишњи или квартални обрачун премије.

• Начин закључења осигурања уговара се на полиси заокруживањем одговарајућег текста и навођењем одговарајућих Посебних услова по којима се осигурање закључује.

• Обрачун премије за период краћи од годину дана може се уговарати код добровољних осигурања која се закључују на трајање од најмање годину дана и дуже (дугорочно или вишегодишње), где су у моменту састављања полисе познати елементи за обрачун годишње премије и где се премија фактурише или наплаћује путем обуставе од зараде радника.

• Овакав начин уговарања осигурања незгоде погодан је у условима када је у току годишњег трајања осигурања потребно вршити линеарно усклађивање премије и осигураних сума.

• Обрачун премије за први период трајања осигурања врши се на основу уговорених елемената из полисе, а за сваки наредни период обрачун премије врши се на основу обрачунате премије из претходног периода.

• Обавезе осигуравача утврђују се на основу важећих осигураних сума на дан дешавања несрећног случаја.

• На ова осигурања поред Општих и допунских услова примењују се и Посебни услови за осигурање са обрачунатом премијом за период краћи од годину дана.

• Са годишњим обрачуном премије и фиксним износима међусобних обавеза уговарају се осигурања у стабилним условима, када у току годишњег трајања осигурања нема потребе за усклађивањем премије и осигураних сума.

• Овакав начин уговарања осигурања користи се и онда када због малог износа годишње премије није целисходно уговарати осигурање са обрачуном премије за краћи период од годину дана, затим код осигурања код којих није могуће вршити обрачун премије за краће периоде (нпр.:добровољно осигурање ауто-незгоде уз ауто-каско), у случајевима када је обрачун премије за краћи период практично тешко изводљив (нпр.: осигурање ученика и студената и др.)

• Осигурање суме и премија код ових осигурања уговарају се у фиксним величинама, с тим да се у току трајања уговора могу кориговати закључењем Анекса уз полису.

• Променљиве осигуране суме, уз годишњи или квартални обрачун премије, могу се уговарати код добровољних осигурања која се закључују на трајање од најмање годину дана. Динамика обрачуна премије уговара се зависно од одобрене висине месечног ланчаног повећања осигураних сума.

• Код осигурања закључених на овакав начин уговорене осигуране суме, исказане у полиси, односе се на први месец трајања осигурања, које се сваког наредног месеца ланчано повећавају за уговорени проценат у току обрачунског периода осигурања.

• Обавезе осигуравача утврђују се на основу важећих осигураних сума на дан дешавања несрећног случаја.

• На ова осигурања поред Општих и допунских услова примењују се и Посебни услови за осигурање лица од последица несрећног случаја са променљивим осигураним сумама.

Обим обавезе осигуравача

• Висина накнаде коју осигуравач исплаћује када се оствари осигурани случај непосредно зависи од:

1) висине осигуране суме и

2) последице несећног случаја.

• Износ који осигуравач треба да исплати кориснику не може да пређе износ уговорене осигуране суме, али зависно од последица несрећног случаја може представљати и само њен део.

• Обавеза осигуравача да исплати осигурану суму, односно накнаду постоји само ако је несрећни случај настао за време трајања осигурања и ако су последице које су предвиђене уговором наступиле најдаље у року од годину дана од дана настанка осигураног случаја.

• У случају смрти као последице несрећног случаја, осигуравач исплаћује уговорену осигурану суму за случај смрти услед незгоде.

• Осигурана сума за инвалидитет за случај смрти не могу се кумулирати.

• Ако је пре смрти на име инвалидитета услед истог несрећног случаја већ исплаћен одређени износ, а смрт осигураника наступи у року од годину дана од дана несрећног случаја, осигуравач исплаћује само разлику до износа осигуране суме за случај смрти, ако таква разлика постоји.

• Исплате на име трошкова лечења и дневне накнаде, независне су од обавеза по основу смрти услед незгоде.

• У случају инвалидитета, осигуравач исплаћује целу уговорену осигурану суму, ако је услед несрећног случаја наступио потпуни (100%) инвалидитет осигураника, односно проценат од уговорене осигуране суме који одговара проценту делимичног инвалидитета, ако је наступи о само делимични инвалидитет осигураника.

• Трајне последице повреде утврђују се према Табели за одређивање процента трајног губитка опште радне способности (инвалидитета) осигураника као последица несрећног случаја, која чини саставни део Општих услова осигурања и сваког појединог уговоа о осигурању.

• Индивидуалне способности, социјални положај и занимање (професионалне способности) осигураника не узимају се у обзир код одређивања процента инвалидитета.

Пример:

уговорена осигурана сума за инвалидитет 40.000,00 дин.-проценат инвалидитета по тачки 72 ц) Табеле = 20% - износ за исплату: 40.000,00 х 0,20 = 8.000,00 дин.

• Накнада за случај инвалидитета може се кумулирати са накнадом трошкова лечења и дневном накнадом.

• Када као последица несрећног случаја наступи пролазна неспособност осигураника за рад, осигуравач исплаћује уговорену дневну накнаду.

• Дневна накнада се исплаћује у уговореној висини за све дане трајања пролазне неспособности за рад, почев од дана када је започето лечење, али највише за 200 дана.

• Овај ризик уговара се посебно, у комбинацији са основним и допунским ризицима, уз плаћање одговарајуће премије.

Пример:Уговорени износ дневне накнаде: 20,00 дин.Трајање пролазне неспособности за рад од5.01.1996. до 29.03.1996.године = 85 дана

Износ за исплату на име дневне накнаде: 20,00 х 85 = 1.700,00 динара.

• Када као последица несрећног случаја наступи нарушење здравља осигураника које захтјева лекарску помоћ, осигуравач исплаћује накнаду стварних и нужних трошкова лечења, који падају на терет осигураника.

• Ови трошкови се исплаћују према поднетим доказима (рачунима) за трошкове лечења учињене најдуже у току годину дана од дана настанка несрећног случаја, али највише до уговореног износа.

• Трошкови лечења уговарају се посебно, у комбинацији са основним и допунским ризицима, а исплаћују се независно од других последица несрећног случаја.

• Код појединих тарифних група, поред наведених ризика, у осигурање незгоде укључује се и ризик смрти услед болести (нпр.:колективно комбиновано осигурање радника и пензионера, чланова домаћинства, ученика и др.).

• Осигурана сума за случај смрти услед болести исплаћује се када смрт осигураника наступи као последица болести.

• Према Условима осигурања, осигуравач исплаћује 50% уговорене осигуране суме, ако смрт осигураника наступи у првих шест месеци трајања осигурања, односно од његовог приступа у осигурање.

• Протеком овог рока, осигуравач исплаћује целу осигурану суму уговорену за случај смрти услед болести.

• Услови осигурања предвиђају неколико случајева када су искључене обавезе осигуравача за случај смрти услед болести.

• Tо су: самоубиство осигураника у првој години трајања осигурања, односно од приступа осигураника у осигурање; ако је смрт наступила извршењем смртне казне, услед земљотреса или ратних догађаја.

• Код неких тарифних група уз осигурање од последица несрећног случаја, укључена је и одговорност уговарача према лицима за која је закључено осигурање незгоде и њиховим стварима (нпр.:гости хотела).

• Осигуравач је у обавези за одштетне захтеве које поставе лица осигурана од последица несрећног случаја, односно у случају њихове смрти корисници осигурања, против уговарача када је овај према важећим прописима одговоран за насталу штету, и то:

1) услед смрти, телесне повреде или нарушења здравља које захтјева лекарску помоћ и

2) услед оштећења или нестанка ствари.

• Одштета се исплаћује у границама уговорених сума, на основу правоснажне судске одлуке, судског или вансудског поравнања.

• Исплатом накнаде осигуравач ступа до износа плаћене накнаде у права уговарача осигурања према трећем лицу, изузев у случају када уговарач то лице издржава или с њим живи у заједничком домаћинству.

• Код обавезног осигурања путника у јавном саобраћају поред ризика смрти услед незгоде и инвалидитета, заједно са трошковима лечења укључен је и губитак зараде.

• Изгубљена зарада исплаћује се на основу поднетих доказа, највише у висини уговорне осигуране суме.

• Осигурање трошкова спашавања укључено је код осигурања чланова планинарског савеза.

• Према Условима осигурања, осигуравач надокнађује трошкове организоване спасилачке акције за сваког појединог осигураника, највише до суме која је за овај случај уговорена у полиси.

Ликвидација – исплата накнаде

• Циљ осигурања незгоде је, као што је већ речено, исплата унапред одређене (уговорене) суме новца, када се оствари осигурани случај.

• Уговором о осигурању незгоде, који се закључи између осигуравача и уговарача осигурања, покривени су осигурани случајеви – ризици који се остваре у оквиру уговореног периода трајања осигурања.

• Права из основа осигурања незгоде осигураник, односно корисник осигурања остварује у складу са закљученим уговором (полисом), Условима осигурања и Табелом инвалидитета, који су саставни део уговора.

• Обавезе осигуравача утврђују се према полиси која је важила на дан дешавања несрећног случаја.

• Висина накнаде зависи од уговорених износа осигураних сума из полисе, који уједно представљају и горњу границу обавезе осигуравача, и које не подлежу ревалоризацији. Уколико су уговорене променљиве

осигуране суме у току трајања осигурања, обавезе осигуравача утврђују се према важећим осигураним сумама на дан дешавања несрећног случаја.

Поступак ликвидације

Пријава штете

• Када се оствари осигурани случај осигураник, односно корисник осигурања, дужан је да о томе обавести осигуравача о року када му то према његовом здравственом стању буде могуће.

• Пријава насталог осигураног случаја врши се писменим путем, на обрасцу осигуравача. За пријаву штете по свим видовима осигурања незгоде, изузев осигурања ученика и студената, користи се један образац – ''Пријава штете''. Код ученичких штета пријава се подноси на посебном обрасцу – ''Пријава штете за ученике''.

• Приликом пријаве насталог осигураног случаја осигуравач проверава постојање уговора о осигурању који покрива период настанка несрећног случаја.

• Након извршене провере, даје се упутство кориснику осигурања о прибави неопходне доказне документације за ликвидацију обавеза осигуравача.

• Поступак ликвидације обухвата следеће радње:

1) прибаву минимума доказне документације,

2) утврђивање права на накнаду,

3) оцену од стране лекара – цензора,

4) утврђивање висине накнаде,

5) контролу штете и одобрење исплате,

6) попуњавање образаца платног промета за исплату,

7) евидентирање исплате, и

8) архивирање предмета.

Прибава доказне документације

• За потребе утврђивања постојања и висине обавезе осигуравача, корисник осигурања , поред пријаве штете, треба да поднесе доказни документ о дешавању несрећног случаја и доказ о трајним последицама претрпљене повреде.

• Зависно од видова осигурања, осигураног случаја и места дешавања несрећног случаја, као минимум доказне документације користе се различити документи.

• Постојање – обухваћеност осигурањем, као основа за потраживање накнаде за пријављену повреду, односно осигурани случај, доказује се полисом осигурања, потврдом организације – уговарача о запослењу, чланству, путном исправом и др.

• Као доказ о дешавању несрећног случаја, користи се пријава о повреди на раду, записник о увиђају, прва медицинска документација заједно са пријавом штете и др.

• За доказивање трајних последица повреде, подноси се медицинска документација којом осигураник располаже. По потреби, осигуравач има право да тражи накнадна објашњења, као и да на свој трошак предузима мере у сврху лекарског прегледа осигураника, да би се утврдиле важне околности у вези са пријављеним несрећним случајем.

• Зависно од карактера доказног документа, неке прибавља и подноси осигураник, односно корисник осигурања, а неке по службеној дужности прибавља осигуравач (нпр.: обдукциони налаз, извештај о анализи крви на алкохол и др.).

Утврђивање права на накнаду

• Након комплетирања предмета штете потребном документацијом, осигуравач приступа утврђивању правног основа за исплату и висине осигураних сума, у зависности од тога да ли је уговорена фиксна или променљива осигурана сума и да ли је плаћена доплатна премија за допунске ризике.

• Ако је осигурање уговорено са променљивим осигураним сумама у току трајања осигурања, осигурана сума се израчунава применом одговарајућег коефицијента из Посебних услова.

• Ако је осигурани случај настао услед догађаја за који није плаћена доплатна премија, осигурана сума се смањује применом начела пропорције, по формули: смањена осигурана сума = (осигурана сума х плаћена премија) : премија коју је требало платити.

• Комплетиран предмет штете се предаје лекару – цензору ради утврђивања трајних последица повреде. Оцена инвалидитета врши се на основу медицинске документације, а по потреби и личног прегледа осигураника, применом Табеле инвалидитета и Општих услова осигурања незгоде.

• Висина накнаде утврђује се на основу Услова осигурања и оцене лекара – цензора.

• Висина накнаде на име инвалидитета израчунава се применом утврђеног процента инвалидитета од стране лекара – цензора на одговарајућу осигурану суму за трајни инвалидитет.

• Накнада на име пролазне неспособности за рад (дневне накнаде) израчунава се множењем броја дана привремене неспособности осигураника за рад са уговореним износом дневне накнаде, али највише за 200 дана.

• Трошкови лечења исплаћују се према поднетим оригиналним рачунима, у складу са Условима осигурања и оценом лекара.

• Изгубљена зарада исплаћује се на основу поднетог доказа о висини изгубљене зараде због претрпљене повреде, у складу са Условима осигурања.

• Осигурана сума за случај смрти исплаћује се у складу са закљученим уговором и Условима осигурања.

• Исплата осигуране суме односно обрачунате накнаде врши се лицу које је уговором о осигурању одређено за корисника осигурања, и то у року од 14 дана пошто обавеза осигуравача и висина обавезе буде утврђена.

• Лице које је осигурано по више видова осигурања незгоде (колективно, појединачно, ауто-незгодом), када се оствари осигурани случај, има право да кумулира накнаду по више полиса, у складу са одговарајућим условима осигурања.

ОСИГУРАЊЕ ЖИВОТА Основне карактеристике осигурања живота

• Основна специфичност осигурања живота је у томе што представља комбинацију осигурања од осигураног ризика и штедње.

• Уговором о осигурању живота утврђују се реципрочне обавезе уговорних страна, уговарача да плаћа премију осигурања, а осигуравача да исплати одређену суму новца уз пуну примену начела еквивалентности. Уговори о осигурању живота су вишегодишњи.

• Они су за чврсто утврђеним правима и обавезама, са унапред познатим или утврђивим износима и динамиком плаћања премије за цело време трајања осигурања.

• Осигурање живота обједињује функцију осигурања и штедње, из чега проистиче извесност постојања обавезе исплате целе или дела осигуране суме.

• Да би се остварила потпуна еквивалентност премије, односно средстава осигурања живота, и обавеза, потребно је да се штедни део премије заједно са каматом током трајања осигурања акумулира и формира тзв.фонд математичке резерве.

• Фонд математичке резерве се може дефинисати као стање средстава која су потребна да се изврше будуће обавезе осигуравача (осигуране суме), умањене за вредност будућих обавеза уговарача осигурања (штедне премије).

• Закон о основама система осигурања имовине и лица, предвиђа посебну заштиту ових средстава: да се морају водити на посебном рачуну, имају посебну намену и да не могу бии предмет принудног извршења за обавезе других врста осигурања.

• Вршећи функцију економске заштите и функцију акумулације средстава, осигурање живота истовремено посредно остварује и веома значајну социјалну функцију.

• Посебна правила, на којима заснивају правни однос у осигурању лица, односе се и на осигурање живота.

• То су:

осигурана сума је битан елемент уговора и представља горњу границу обавеза осигуравача, не примењују се правила о над-подосигурању,

кориник осигурања има право да кумулира осигуране суме по више уговора из осигурања,

за закључење уговора не тражи се имовински интерес према предмету осигурања, тако да се уговор може закључити и за случај смрти трећег лица.

Ефикасност осигурања живота

• Међу бројне факторе који утичу на развијеност осигурања живота најчешће се истичу следећи:

висина националног дохотка земље и ниво животног стандарда;

стабилност домаће валуте;

развијеност социјалног осигурања у земљи;

степен и обим запослености, као и остале економске, односно економско-демографске детерминанте.

• Како је осигурање живота вишегодишње осигурање, а премија се најчешће плаћа у току целог трајања осигурања и како део премије има функцију штедње, то да би уговорене величине задржале реалну вредност, потребно је да су испуњени следећи услови:

1. Да уговарач осигурања сваке године плаћа реално једнаку премију (у условима инфлације номинално већу), односно уплата средстава по основу премије осигурања у било ком тренутку треба да има реално једнаку вредност као код првог плаћања.

2. После уплате средстава осигурања треба да сачувају реалну вредност.

• У мери у којој су испуњени претходни услови могуће је обезбедити ефикасност осигурања живота, а да при томе не буде угрожена материјална основа за спровођење осигурања.

Техничке основе осигурања живота

• Тарифа премија се прави на основу статистичких података који морају да поседују квалитетивна и квантитативна статистичка обележја.

• Функција квалитативних обележја одржава се у категоризацији елемената у односу на то обележје, док се квантитативна обележја мере кроз обезбеђење примене закона великих бројева.

• У осигурању живота, статистика, на којој се заснива техничка могућност спровођења осигурања, садржана је у таблицама смртности које се могу применити на становништво које се жели осигурати.

• Комутативни бројеви су основа на којим се заснивају техничке основе за израчунавање математичке резерве, обрачун реедукованих (капиталисаних) и откупних вредности осигурања живота, те за расподелу добити на поједина осигурања.

• Техничке основе за израду тарифа за осигурање живота у ужем смислу, чине таблице смртности, заједно са каматном стопом.

• Таблице смртности садрже низ показатеља од којих је основни показатељ изравната вероватноћа смртности, на основу које се израчунавају и све остале биометријске функције вероватноћа доживљења, кретања броја живих их и броја умрлих дх одређеног затвореног скупа, израчунат на основу изравнатих вероватноћа смрти.

Премија – ризико и штедна премија

• Један од важних задатака у пословању осигурања је ваљана процена ризика, тако да премија буде довољна за исплату свих очекиваних обавеза по тим осигурањима.

• Премија у осигурању живота као и у другим врстама осигурања, произилази из очекиване укупне обавезе у одређеном времену које може настати.

• Оно, по чему се премија осигурања живота разликује од осталих врста осигурања је што се она састоји из два деле

– штедне и ризико- премије.

• У складу са начелом еквиваленције, за покриће обавеза осигуравача служи техничка премија, која се израчунава помоћу таблица смртности и укалкулисане камате.

• Укупна премија осигурња живота састоји се од техничке премије и додатака за закључну (аквизициону) провизију, инкасо-провизију и административне трошкове

• Остварење добити и учешће осигураника у добити за осигурање живота је од посебног значаја, како са становишта испуњења захтјева техничких основа, тако и потребе очувања реалне вредности средстава осигурања живота.

• Најзначајнији извори добити у осигурању живота су:

добит од камата на пласмане средстава штедне премије (математичке резерве),

добит на позитивном резултату испољавања осигураног ризика,

добит по основу допунских осигурања,

техничка добит (код сторна осигурања због неплаћења премије пре условима предвиђеног рока за стицање права на откуп или капитализацију, код откупа и капитализације због разлике математичке резерве и откупне и капиталисане вредности).

Закључење уговора о осигурању

Начин уговарања осигурања

• Осигурање живота је добровољно, оно настаје закључењем уговор о осигурању. Уговор о осигурању живота закључује се на основу писмене понуде, учињене на обрасцу осигуравача.

• Понуда је саставни део уговора, садржи све битне елементе уговора и потребно је да је потпишу уговорне стране. Као уговорне стране јављају се осигуравача и уговарач осигурања.

• Осигуравач је организација за осигурање која се уговором о осигурању обавезује да у складу са закљученим уговором исплати кориснику осигурану суму или њен део.

• Уговарач осигурања је лице које закључи уговор о осигурању са осигуравачем : као непосредни носилац одређеног интереса за осигуравајућу заштиту, или на основу овлашћења од стране носиоца интереса за том заштитом. У осигурању живота уговарач осигурању у својству носиоца интереса не мора истовремено имати и својство осигураника.

• Ако су уговарач осигурања и осигураник различита лица, онда је за пуноважност уговора потребна и писмена сагласност осигураника.

• Код појединачних (индивидуалних) осигурања уговарач и осигураник су, углавном једно исто лице, док се колективна осигурања живота закључују као осигурање трећих лица.

• То ће ствојство имати уговарач осигурања само онда ако се уговор закључује на његов живот, или за случај његове смрти и доживљења. Али ако се уговор о осигурању живота, закључује за случај смрти или доживљења неког трећег лица, онда то треће лице има статус осигураника.

• Корисник осигурања је лице у чију се корист закључује осигурање и према коме је осигуравач у обавези када наступи осигурани случај.

• Одређивање корисника осигурања је право које припада уговорачу осигурања. Уговарач осигурања живота може уговором или неким доцнијим правним послом одредити лице које ће бити корисник осигурања.

• При томе се корисник осигурања не мора одредити по имену, али је неопходно да се одреде нужни подаци за његову идентификацију. Код осигурања живота корисник за случај доживљења, односно за случај смрти су различита лица, с тим да је корисник за случај доживљења сам осигураник.

• Закључење осигурања живота врши се на добровољној основи, сагласном вољом уговорних страна о битним елементима уговора, у складу са општим условима осигурања живота, одговарајућим допунским условима, односно посебним условима, применом одабраних тарифа премије.

• Осигурање живота с обзиром на начин закључења уговора деле се на: индивидуална, узајамна и колективна.

• Индивидуална осигурања закључују се на основу писмене понуде, учињене на обрасцу осигуравача, посебно за сваког осигураника и издавањем појединачних полиса.

• Код узајамног осигурања живота једном полисом осигуравају се два лица.

• Код ових осигурања попуњавају се две понуде, посебно за носиоца осигурања и саосигураника.

• Колективним осигурањем живота, једном полисом осигурава се више лица, а уговор о колективном осигурању је склопљен када осигуравач и уговарач потпишу полису осигурања.

• Закључење осигурања живот, врши се са лекарским прегледом, или без лекарског прегледа, зависно од висине уговорене осигуране суме на коју се уговор о осигурању живота закључује.

• Осигуравач својим пословним актима утврђује горњу границу висине осигуране суме за које се осигурање може закључити без лекарског прегледа, као и ниво осигураних сума, које се могу уговорити са лекарским прегледом.

• Саставни део уговора о осигурању живота су и табеле откупних вредности табеле смањених осигураних сума, без даљег плаћања премије (капитализације), које садржи полиса осигурања живота.

Способност за осигурање

• За закључење осигурања живота, лице које се осигурава потребно је да испуњава одређене услове у погледу:

година живота,

здравственог стања и

пословне способности.

Тежина ризика у осигурању живота цени се, у првом реду, на основу приступне старости осигураника и његовог здравственог стања.

Оквире старосне границе, за које се врши осигурање живота, осигуравач одређује условима и тарифама.У правилу осигуравају се здрава лица од навршених 14 до навршене 65 године живота

• Како је старост осигураника од значаја за процену ризика, јер је један од елемената на којем се заснивају израде тарифа, за нетачне пријаве година живота у уговорима о осигурању живота Закон о облигационим односима предвиђа ситуације:

1. Године живота осигураника приликом закључења уговора прелазе границу до које осигуравач по својим условима и тарифама врши осигурање, у ком случају је уговор ништавом, а осигуравач је дужан вратити уплаћене премије. Овакво решење је условљено да такав ризик осигуравач уопште не осигурава и постојањем математичке резерве у осигурању живота и њеном посебном наменом.

2. Године живота осигураника приликом закључења уговора су нетачно пријављене, али стварне године старости осигураника су у границама у којима осигуравач врши осигурање живота. У овом случају уговор је пуноважан и врши се усклађивање премије и осигураних сума у склду са стварним годинама старости.

• У погледу здравствене способности осигураника, као услов за пријем у осигурање, Општим условима за осигурање живота, регулисано је да се под нормалним условима могу осигурати здрава лица, с тим да лица која нису потпуно здраа могу бити осигурана у складу са Посебним условима за осигурање увећаних ризика.

Трајање осигурања

• Уговор о осигурању живота се закључује са одређеним трајањем, а време трајања слободно одређују уговорне стране. По правилу , то су вишегодишњи уговори.

• Уговорено трајање осигурања је најчешће 10 година, мада се може уговорити и на 5 или 7 година, с тим да истек осигурања буде у оквиру старосне границе коју осигуравач покрива осигурањем. Изузетно ризико – осигурање живота, која у себи не садржи елементе штедње, могу бити уговорена са трајањем од једне године.

• Почетак обавезе оссигуравача везан је за плаћање прве месечне премије.

• Према Општим условима осигурања, обавеза осигуравача почиње у 0,00 часа оног дана, који је у полиси означен као дан почетка уговора о осигурању, али не раније од о,00 часа оног дана када је плаћена прва премија.

• Сматра се да је прва месечна премија плаћена и онда ако је уговорена наплата премије путем обуставе од примања уговарача, односно уколико је уговорен сигуран начин наплате премије.

• Врсте осигурања живота

• Осигурања живота могу се груписати, према ризику који се осигурава, према начину исплате осигуране суме, према начину закључења уговор и према начину плаћања премије.

• Према ризику који се осигурава, осигурања живота деле се на:

1. осигурања за случај смрти (ризико осигурања),

2. осигурања за случај доживљења,

3. осигурања за случај смрти и доживљења (мешовита осиурања),.

• Према начину исплате осигуране суме имамо:

1. исплатом штете,

2. исплатом доживљења.

• С обзиром на начин плаћања премије имамо:

1. осигурање са једнократном уплатом премије,

2. осигурања са уговореним плаћањем премије у одређеном периоду.

• Према начину закључења уговора осигурања живота деле се на:

1. индивидуална осигурања,

2. колективна осигурања.

• Индивидуална осигурања живота могу се уговорити без лекарског прегледа и са лекарским прегледом.

• Најкарактеристичније форме осигурања живота које се у пракси најчешће примењују су мешовита осигурања за случај смрти и доживљења. Најчешћи облици закључења мешовитог осигурања су:

мешовито осигурање са непроменљивим премијама и осигураним сумама у току трајања осигурања,

мешовито осигурање на два живота са непромењивим премијама и осигураним сумама у току трајања осигурања (мешовито узајамно осигурање),

мешовито осигурање са непроменљивим премијама и непроменљивом осигураном сумом за случај смрти и осигураном сумом за случај доживљења, која зависи од слободног избора године истека осигурања у одређеном интервалу старости,

мешовито осигурање са могућношћу двоструке исплате осигуране суме, при остварењу ризика смрти и обавезно при истеку уговореног рока трајања,

разни облици мешовитог осигурања, гдје се осигурана сума за случај смрти и доживљења уговарају у различитим износима,

разни облици мешовитих осигурања са растућом премијом и растућом осигураном сумом,

мешовита осигурања са фиксним роком исплате (термо-фикс),

разни облици „породичних“ мешовитих осигурања, где се осигурана сума исплаћује при истеку осигурања или наступањем одређеног догађаја (удаја, женидба,...),

разни облици мешовитих осигурања где се уговара исплата само једног дела осигуране суме, а други део претвара у рентне исплате за одређени период.

• Другу групу осигурања живота чине разни облици „ризико“ осигурања. То су осигурања која не садрже елементе штедње. Могу се уговорити на трајање од једне године, али као вишегодишња, са или без уговорене клаузуле о ревалоризацији осигуране суме.

• Трећу групу осигурања живота чине разни облици рентних осигурања. Постоји велики избор рентних осигурања и у основи сваки облик ренте, доживотне или темпоралне, одгођене или непосредне, личне или у корист трећег лица, са једнократном или темпоралном уплатом премије, са фиксним или променљивим уплатама премије и исплатама ренте, постоји могућност израчунавања (моделирања) на усвојеним техничким основама.

• Тарифа премија се примењује на сва осигурања живота без лекарског прегледа и са лекарским прегледом.

• Сви облици осигурања које садржи тарифа груписана су:

• ТАРИФА I – осигурање живота без лекарског прегледа

• ТАРИФА II – осигурање живота за лекарским прегледом

• ТАРИФА III – осигурање ренти

• ТАРИФА IV – допунско осигурање уз осигурање живота.

Понуда осигурања живота

• Односи између осигуравача, уговарача осигурања, осигураног лица (осигураника) и корисника осигурања, регулишу се уговором.

• Као што је речено, уговор о осигурању живота закључује се на основу писмене понуде, учињене на обрасцу осигуравача, који је унифициран.

• Понуда је саставни део уговора, садржи све битне елементе уговора, и потребно је да је потпишу уговорне стране.

• Приликом закључења уговора о осигурању, уговарач осигурања је у обавези да пријави све околности које су од значаја за оцену ризика.

• Околности које су од значаја за оцену ризика и на које је уговарач приликом закључења уговора о осигурању дужан истинито одговорити сматрају се оне околности за које је осигуравач поставио писмена питања на понуди.

• Понуда је основни документ из кога се црпе подаци за полисирање осигурања, као и за формирање матичне датотеке осигураника.

• Ради тога, као и због специфичности понуде осигурања живота, као уговорне форме за закључење осигурања, потребно је разјаснити важност и значај појединих целина у њој.

• Први део понуде односи се на податаке о осигуранику, и потребно их је јасно и тачно попунити, јер се ови подаци преносе и на полису осигурања.

• Податак о години рођења битан је за утврђивање приступне старости осигураника.

• Приступна старост осигураника један је од битних елемената за утврђивање осигуране суме и нетачна пријава може да има за последицу поништење уговора или усклађивања премије и осигуране суме.

• Следећа група питања односи се на тарифирање и утврђивање других уговорних елемената.

• Избор тарифе по којој се жели закључити осигурање врши уговарач – понуђач. Трајање осигурања је време на које се жели закључити осигурње живота. Може се уговорити трајање од 5 и више година, изузев осигурања живота само за случај смрти, где се може уговорити осигурање и са трајањем од једне године.

• Висина месечне премије, која се на понуди уговара, један је од битних елемената за утврђивање висине осигуране суме. Укупан износ месечне премије садржи износ премије за осигурање живота и допунског осигурања незгоде. Ови износи премије се одвојено уписују у понуду.

• Висина осигуране суме одређује се помоћу одговарајуће тарифе премије, а на основу висине месечне премије, дужине трајања осигурања и приступне старости осигураника. Код допунског осигурања незгоде, висина осигураних сума се одређује на основу одговарајуће тарифе за допунску незгоду.

• Корисник осигурања је лице у чију се корист закључује осигурање живота, тј.лице коме ће бити исплаћена осигурана сума од стране осигурвача у случају настанка осигураног случаја, односно по истеку уговореног рока.

• Уговарач осигурања живота може уговором (понудом), као и неким накнадним правним послом, укључујући и тестамент, одредити лице које ће бити корисник осигурања.

• При томе се корисник осигурања не мора одредити по имену, али је неопходно да се утврде сви елементи за његово одређивање.

• Такође је правило да се у случају када су за корисника одређена деца потомци и уопште наследници, а уговарач осигурања не одреди како ће се извршити подела између њих, та подела врши сразмерно њиховим наследничким деловима.

• Уколико корисници нису наследници, тада се осигурана сума дели на једнаке делове. На понуди осигурања посебно се одређује корисник за случај доживљења и корисник за случај смрти. То може бити исто

лице. Међутим, најчешће то није случај, већ је корисник за случај доживљења сам осигураник, а за случај смрти друго лице.

• Код узајамних осигурања најчешће се уговара да корисник за случај доживљења буду оба осигураника, а корисник осигурања за случај смрти надживели осигураник.

• Следећа група питања, односи се на начин плаћања премије и питања везана за здравствену способност осигураника.

• Здравствено стање осигураника код осигурања живота без лекарског прегледа утврђује се искључиво на основу података – одговора на питања постављена на понуди . Уговарач осигурања дужан је пријавити све околности које су му познате, или му нису могле остати непознате, односно дужан је одговорити истинито на сва постављена питања.

• Попуњена понуда мора бити својеручно потписана од стране понуђача и представника осигуравача.

• Код узајамног осигурања живота попуњавају се две понуде, и то понуда за носиоца осигурања и понуда за саосигураника.

Полиса осигурања живота

• Полиса осигурања живота је средство доказа, односно исправа о закљученом уговру о осигурању. Полису осигурања живота осигуравач издаје на основу података из понуде.

• Полиса осигурања живота мора да садржи битне елементе уговора о осигурању. Поред састојака које мора да има свака полиа. Закон о облигационим односима предвиђа да у полиси осигурања живота морају још бити назначени: име осигураног лица, датум његовог рођења и догађај или рок који представља осигурани случај у овој врсти осигурања.

• Услови осигурања, а и сам Закон о облигационим односима, захтевају да саставни део уговора чине и Табеле откупних вредности и Табеле смањених осигураних сума без даљег праћења премије (капитализација).

• Као обавезан састојак полисе је навођење услова под којим уговарач може захтевати исплату откупне вредности као и начин на који се она израчунава.

• Саставни део уговора су и Услови осигурања живота, ако је закључено допунско осигурање незгоде саставни део уговора су и одговарајући Посебни услови за допунско осигурање од последица несрећног случаја и Табела за одређивање трајног губитка уопште радне способности (инвалидитета).

• Ако они нису одштампани на полиси, осигуравач је дужан њихов текст да преда уговарачу осигурања при закључењу уговора и, у сваком случају, упозорити га да су услови саставни део уговора.

• Полиса осигурања живота може гласити на одређено лице или по наредби, али не може гласити на доносиоца.

Плаћање премије

• Премија осигурања живота по правилу се плаћа месечно у току уговореног трајања осигурања.

• Плаћање премије може се уговорити и тромесечно, полугодишње и годишње. Уколико се ради о уговорима са једнократном уплатом премије, укупна премија осигурања плаћа се одједном при закључењу уговора о осигурању.

• Један од основних обавеза уговарача осигурања је да плаћа премију осигурања уредно о доспелости, а осигуравач нема право да њему исплату тражи судским путем.

• Уколико уговарач, или неко друго заинтересовано лице не плати премију, последица неплаћања премије може да доведе до рскида уговора или редукције (смањења) осигуране суме.

• Осигуравач осигурања може да обавести осигуравача осигурања да смањује осигурану суму у складу са Табелом смањених осигураних сума без даљег плаћања премије (капитализација), ако су дотле плаћене најмање две годишње премије, а у супротном случају да раскида уговор.

Допунско осигурање незгоде уз осигурање живота

• Осигурање живота често се уговара у пакету са допунским осигурањем, чиме се обезбеђује и функција штедње и осигурања. Као допунско осигурање, најчешће се користе разни облици осигурања од последица несрећног случаја.

• Допунско осигурање од последица несрећног случаја уговара се према Посебним условима за допунско осигурање незгоде уз осигурање живота.

• Ризици који се могу уговорити су:

o за случај смрти услед незгоде,

o за случај трајног губитка опште радне способности (инвалидитета),

o за случај пролазне неспособности за рад (дневна накнада),

o трошкови лечења као последица несрећносг случаја.

Обим обавезе осигуравача

• Права из осигурања живота остварују се у складу са закљученим уговором, Условима осигурања и Табелом откупних и капиаталисаних вредности, који чине саставни део полисе.

• Уколико је закључено и допунско осигурање од последица несрећног случаја, права из основа овог осигурања остварују се у складу са уговором, Посебним условима и Табелом инвалидитета.

• Висина накнаде коју осигуравач исплаћује када се оствари осигурани случај непосредно зависи од:

а) код осигурања живота – висина осигуране суме и – учешћа у добити,

б) код прикључне незгоде – висина осигуране суме и – последица несрећног случаја.

• Најчешћи облик закључења осигурања живота је мешовито осигурање за укључењем допунског осигурања незгоде.

● у случају истека осигурања, осигуравач исплаћује уговорену осигурану суму за случај доживљења, увећану за остварену добит, која се исплаћује заједно са оствареном сумом.

● у случају смрти услед болести кориснику осигурања се исплаћује у целости осигурана сума за случај смрти, са оствареном добити без обавезе даљег плаћања премије. Уколико је осигурање закључено без лекарског прегледа, а смрт наступила у првих шест месеци исплаћује се 50% уговорене осигуране суме.

● у случају смрти као последице несрећног случаја, осигуравач исплаћује у целости осигурану суму за случај смрти са оствареном добити без обавезе даљег плаћања премије. Уколико је уговорено и допунско осигурање незгоде, кориснику осигурања се исплаћује и осигурана сума за случај смрти услед незгоде.

● у случају инвалидитета осигуравач исплаћује целу уговорену осигурану суму, ако је услед несрећног случаја наступио (100%) инвалидитет осигураника, односно проценат уговорене осигуране суме, који одговара проценту делимичног инвалидитета, уколико је уговорено и допунско осигурање незгоде.

● у случају откупа осигурања, осигуравач исплаћује откупну вредност полисе, у складу са Табелом откупних вредности, увећану за остварену добит.

• Hа основу самог Закона о облигационим односима искључени су одређени ризици, и то: самоубиство осигураника у првој години трајања осигурања, намерног убиства осигураника од стране корисника осигурања, ратних операција.

• Општи услови осигурања живота предвиђају искључење ризика и у случају када је осигураникова смрт наступила извршењем смртне казне, или ако осигураник погине при припремању, покушају или извршењу умишљеног кривичног дела, као и при бегу после такве радње.

Ликвидација – исплата накнаде

• Права из основа осигурања живота, остварују се у складу са закљученим уговором, Условима осигурања и Табелом откупа и капиталисаних вредности, који чине саставни део уговора.

• Уговорена осигурана сума за живот, исплаћује се настанком осигураног случаја или истеком уговореног трајања осигурања. Ако је премија плаћена за најмање две године, уговарач осигурања стиче право на исплату откупне вредности полисе, у складу са Табелом откупних вредности, у случајевима предвиђеним Условима осигурања.

• Уколико је закључено и допунско осигурање од последица несрећног случаја, права из основа овог осигурања, остварују се у складу са уговором, Посебним условима и Табелом инвалидитета.

• Обавезе осигуравача утврђују се према полиси која је важила на дан дешавања несрећног случаја.

• Висина накнаде зависи од уговорених осигураних сума из полисе које уједно представљају и горњу границу обавезе осигуравача. Уколико су уговорене променљиве осигуране суме у току трајања осигурања, обавеза осигуравача утврђује се према важећим осигураним сумамам на дан дешавања несрећног случаја.

Поступак ликвидације

Пријава штете

• Пријава насталог осигураног случаја врши се писменим путем, на обрасцу осигуравача. Образац ''пријава штете'' је универзалног карактера, тј.користи се за пријаву свих насталих осигураних случајева.

• Приликом пријаве насталог осигураног случаја, проверава се стање о плаћеној премији, као и постојање уговора о осигурању који покрива период настанка несрећног случаја.Након извршене провере, дају се упутство кориснику осигурања о прибави доказне документације, неопходне за ликвидацију обавезе осигуравача.

• Поступак ликвидације обухвата следеће радње:

прибаву минимума доказне докуметнације,

утврђивање права на накнаду,

оцену од стране лекара – цензора,

утврђивање висине накнаде,

контролу штете и одобрење исплате,

попуњавање образаца платног промета за исплату,

евидентирање исплате, и

архивирање предмета.

Поступак ликвидације по основу истека осигурања

• За разлику од других осигураних случајева, код истека осигурања, корисник не попуњава пријаву штете, већ осигуравач, пошто је унапред позната обавеза, обавештава осигураника о истеку осигурања.

• Минимум доказне документације за исплату осигуране суме чине полиса осигурања, понуда и налог благајни.

Поступак ликвидације по основу откупа осигурања

• Откуп осигурања врши се у складу са Условима осигурања, а обрачун откупне вредности у складу са Табелом стварне вредности.

• Минимум доказне документације за исплату откупне вредности чине: полиса осигурања, понуда и налог благајни.

Поступак ликвидације по основу смртног случаја из основа осигурања живота

• Осигурана сума за случај смрти исплаћује се у складу са закљученим уговором и Условима осигурања. Минимум доказне документације за исплату осигуране суме чине: пријава штете, полиса осигурања, понуда, лекарски извештај о узроку смрти и извод из матичне књиге умрлих.

• Уколико корисник осигурања није одређен поименично, већ општом ознаком наследници, тада је као доказни документ потребно прибавити правоснажно решење о наслеђивау. Осигурана сума, по правилу, не улази у заоставштину, али решење о наслеђивању потребно је прибавити да би се утврдило ко су корисници.

Поступак ликвидације по основу допунског осигурања лица од последица несрећног случаја

• Поступак ликвидације по основу допунског осигурања лица од последица несрећног случаја, за све ризике који су овим оигурањем обухваћени, индентичан је као и код осигурања незгоде и описан у оквиру те гране осигурања.

УГОВОРИ ДОБРОВОЉНОГ ПЕНЗИЈСКОГ ОСИГУРАЊА

Основне претпоставке и правци развоја добровољног пензијског осигурања у Србији

• Термин „осигурање“ у нашој теорији и пракси употребљив је за три кључне делатности-за осигурање имовине и лица, за делатност добровољног пензијског и инвалидског осигурања и здравственог осигурања.

• Основни закони који регулишу осигурање имовине и лица су, наравно Закон о осигурању и Закон о облигационим односима, док је основни закон који дефинише пензијско-инвалидско осигурање – Закон о основама пензијског и инвалидског осигурања.

• У Закону о основама пензијског и инвалидског осигурања дефинисане су основе тзв.првог стуба то јест обавезног, државног пензијског осигурања.

• Основна начела која дефинишу поменути закон су да су права из пензијског и инвалидског осигурања лична права и да се не могу преносити на друга лица; да права из пензијског и инвалидског осигурања не могу застарети, осим права на потраживање доспелих, а не исплаћених износа по основу пензијског и инвалидског осигурања; да се средства обезбјеђују из доприноса који плаћају осигураници и послодавци; да се средства за повећање обавеза које настају услед стицања и остваривања права под посебним условима обезбјеђују у буџету; да се права из пензијског и инвалидског осигурања обезбјеђују односно остварују преко фондова за пензијско и инвалидско осигурање.

• Основна права која се могу остварити на основу овог Закона су:

право на старосну пензију - за случај старости;

право на инвалидску пензију – за случај инвалидности;

право на породичну пензију – за случај смрти.

• Реформа пензијског система је неминовна, али се пре уласка у тај процес морају детаљно сагледати позитивни и негативни ефекти сваког од могућих решења.

• На садашње стање пензијског осигурања значајније су утицала демографска кретања, али и дешавања у националној економији.

• Негативни трендови природног кретања становништва(смањење нивоа фертилитета, повећање стопе морталитета) присутни су на нашем подручју више деценија, али су последњих неколико година све израженији.

• Чињеница да треутна стопа фертилитета није довољна за ''замену генерација'' је више него поражавајућа.

• Претходно описана демографска кретања и стање националне економије негативно су утицала на дешавања у обавезном пензијском осигурању:

● Константно се повећава број корисника пензијских надокнада

У 2002.години однос броја активних осигураника и корисника пензијских надокнада износио је 1,16. Овакав однос условљен је како неповољним природним кретањем становништва и либералним условима пензионисања, тако и све већим бројем радно способних становника ангажованих у ''сивој економији'' (становништво које није пријављено и не плаћа доприносе).

• Не може се изосавити чињеница да је висок проценат корисника инвалидских 31,6%) и породичних пензија (24%) у односу на укупан број корисника. Битно је напоменути да је однос активних осигураника и корисника пензијских надокнада који омогућава нормално функционисање пензијског система 3,5:1 (овај однос у нашој земљи је постојао 1981.године након чега је уследио перманентни пад).

• Једно од могућих решења проблема било би повећање старосне границе за одлазак у пензију. Међутим, такво решење би са собом повукло проблем запошљавања младих људи, тј.проблем незапослености.

● Постојање веома високог односа просечне пензијске надокнаде и просечне зараде

• Однос просечне пензијске надокнаде и просечне зараде креће се прко 70% , што је у поређењу са другим земљама света изузетно висок проценат (Немачка 45,2%, Македонија 42,8%, Велика Британија 38%, САД 34,7%).

• Посебан проблем представља чињеница да се значајан део (око 40%) укупног износа за пензије исплаћује непосредно из буџета, а преосталих око 60% из доприноса које плаћају осигураници и послодавци.

• Када се узме у обзир реална чињеница да се значајан део буџета претходних година обезбеђивао из средстава која су добијана од приватизације, оставља се логично питање шта ће бити када се ускоро заврши приватизација путем продаје предузећа и када нестане значајан извор ''пуњења'' буџета.

• Изменом начина индексације пензијских надокнада могло би се постићи смањење односа пензијске надокнаде и просечне зараде.

● Износ пензијских надокнада је изузетно низак

• Пензијске надокнаде су на нивоу егзистенцијалног минимума. У 2002.години око 60% корисника пензијских надокнада је примило надокнаду мању од просечне. Такође, неопходно је напоменути и постојање кашњења у исплати пензијских надокнада.

● Високе стопе доприноса

• Стопа доприноса је по Закону о пензијском и инвалидском осиурању (из 2003.године) повећана са 19,6% на 20,6% (10,3% на терет послодавца и 10,3% на терет запосленог). Међутим повећање стопе није допринело решењу пробелма финансирања фондова, већ је имало потпуно супротан ефекат – евазију доприноа.

• До овога је дошло из разлога отежаног функционисања великог броја преудзећа, која имају великих потешкоћа око исплате зараде, али и због постојања ''сиве економије''.

• Посматрајући функционисање пензијског осигурања у оваквим условима, намеће се чињеница да је постојећи систем у кризи и да је неопходно спровођење реформе

• Реформа треба да обухвата:

спровођење пакета мера које би од система обавезног осигурања створиле економски одржив, фискално подношљив систем који је у функцији економског развоја.

Ове мере би се, између осталог, односиле на измену обрачуна пензијских накнада и повећање старосне границе за стицање права за коришћење надокнаде, што је донекле остварено изменом Закона у октобру 2005.године у Народној Скупштини Србије;

увођење система пензијског осигурања са три стуба:

I стуб – обавезно пензијско оигурање, засновано на принципу међугенерацијске солидарноти,

II стуб – обавезно пензијско осигурање, засновано на принципу индивидуалне капитализоване штедње; за његово увођење још не постоје потребни услови.

III стуб – добровољно пензијско осигурање.

• За увођење обавезног допунског пензијског осигурања (другог стуба) неопходно је доношење посебног закона.

• Примера ради, припрема за увођење другог стуба у Хрватској трајала је неколико година и подразумевала је поред осталих мера и доношења Закона о обавезним и добровољним мировинским фондовима и Закона о мировиснким осигуравајућим друштвима и исплати мировина на темељу индивидуалне капитализиране штедње, као и многи других подзаконских аката.

• Такође, оформљена је Агенција за надзор пензијских фондова и осигурања (ХАГЕНА) и централна државна институција за прикупљање доприноса и вођење индивидуалних рачуна осигураника – Средишњи регистар осигураника (РЕГОС).

Начела добровољних пензијских фондова

• Основна начела на којима се заснивају добровољни пензијски фондови су:1) добровољност чланства; 2) расподела ризика улагања; 3) равноправност чланства; 4) јавност рада; 5) акумулација средстава.

• Начело добровољности чланства подразумева, пре свега потпуно слободан приступ добровољним пензијским фондовима,без било какве обавезности која је кључна карактеристика државног пензијског осигурања или тзв.првог стуба пензијског осигурања.

• Добровољност чланства подрзумева и могућност слободног преласка члана са свojим средствима из једног у други фонд, као и потпуну самосталност у погледу висине и динамике уплата, што је све, управо обрнуто, од начина на који функционише државни пензијски систем.

• Начело расподеле ризика улагања подразумева, пре свега, дисперзију ризика код улагања средстава која се налазе у добровољном пензијском фонду, при чему се мора водити рачуна не само о висини добити која се очекује, него и о сигурности улагања.

• Дакле, не либе се у намери да се оствари што већа добит,

доводити у питање сигурност улагања. У економској теорији овакав приступ улагања подразумева тзв.конзервативну методу улагања средстава.

Дефиниције кључних појмова система добровољног пензијског осигурања

• С обзиром да се ради о потпуно новом систему, у Закону о добровољним пензијским фондовима и пензијским плановима дата су објашњења кључних појмова која наводимо:

1) друштво за управљање добровољним пензијским фондом – привредно друштво које организује и управља добровољним пензијским фондовима, у складу са законом (у даљем тексту: друштво за управљање);

2) добровољни пензијски фонд – институција колективног инвестирања у оквиру које се прикупља и улаже пензијски допринос у различите врсте имовине са циљем остварења прихода и смањења ризика улагања;

3) костоди банка – банка која води рачун фонда и обавља друге кастоди услуге за рачун добровољног пензијског фонда, а у погледу средстава добровољног пензијског фонда поступа само по налозима друштва за управљање који су у складу са законом и проспектом фонда;

4) члан добровољног пензијског фонда – домаће и страно физичко лице које, непосредно или преко организатора пензијског плана,приступа добровољном пензијском фонду;

5) инвестициона јединица – сразмерни обрачунски удео у укупно нето имовини добровољног пензијског фонда;

6) послодавац – послодавац у смислу закона којима се уређују радни односи;

7) обвезник уплате – домаће и страно правно и физичко лице које за рачун члана добровољног пензијског фонда врши плаћање пензијског доприноса, а које може бити послодавац, треће лице или члан фонда;

8) пензијски допринос – новчана средства која у добровољни пензијски фонд уплаћује обвезник уплате;

9) програмирана исплата – исплата акумулираних новчаних средстава са рачуна члана добровољног пензијског фонда у складу са посебним уговором;

10) пензијски план – уговор у корист трећих лица, који је саставни део добровољног пензијског фонда, закључен између послодавца, удружења послодаваца, професионалног удружења или синдиката (у даљем тексту: организатор) и друштва за управљање, а на основу кога се организатор обавезује да уплаћује пензијски допринос у корист својих запослених, односно чланова, а друштво за управљање улаже прикупљена средства;

11) квалификовано учешће – поседује лице које је посредно или непосредно ималац акција, односно других права на основу којих стиче више од 10% учешћа у капиталу или гласачких права другог лица.

12) повезана лица – правна лица која су међусобно повезана управљањем, капиталом или на други начин, ради постизања заједничких пословних циљева, тако да пословање или резултати пословања једног лица могу битно утицати на пословање односно резултате пословања другог лица.

Повезаним лицима, сматрају се и лица која су међусобно повезана:

• као чланови породице,

• тако да једно лице, односно лица која се сматрају повезаним лицима, заједно, посредно или непосредно, учествују у другом лицу,

• тако да у оба лица учешће има исто лице, односно лица која се сматрају повезаним лицима,

• на начин прописан за повезана лица законом којим се уређује правни положај привредних друштава,

• као чланови управе или надзорног одбора и чланови породица тих лица;

13) чланови породице, су:

- супружници, односно лица која живе у ванбрачној заједници,

- потомци и преци у првој линији неограничено,

- сродници до трећег степена сродства, у побочној линији, укључујући и сродство по тазбини,

- усвојилац и усвојеници и потомци усвојеника,

- старалац и штићеници и потомци штићеника;

• 14) тржишно препознатљиво правно лице – правно лице које се котира на берзи у земљама ОЕЦД-а или има одређен рејтинг код агенција за процену бонитета.

Друштво за управљање

• Друштво за управљање оснива се искључиво као затворено акционарско друштво.

• У Закону о привредним друштвима из 2004. године затворено акционарско друштво се дефинише као друштво чије се акције издају само његовим оснивачима или ограниченом броју других лица.

• Затворено акционарско друштво може имати највише 100 акционара, а ако се број акционара затвореног акционаског друштва повећаи одржи изнад 100 акционара у периоду дужем од годину дана, то друштво постаје отворено друштво.

• Оснивач друштва за управљање могу бити домаћа и страна физичка и правна лица.

• У Закону је искључена могућност да домаће правно лице са већинским државним, односно друштвеним капиталом или друго са њим повезано лице, буде оснивач друштва за управљање.

• Међутим, наведена структура државног, односно друштвеног капитала као ограничења у погледу могућности да се буде оснивач не односи се на банке и друштва за осигурање са већинским државним, односно друштвеним капиталом.

• У досадашњој пракси у нашој држави констатујемо да три правна субјекта се баве пословима добровољног пензијског осигурања ''ДДОР Нови Сад'''а.д.о. као акционарско друштво за осигурање и реосигурање; Дунав-ТБИ, чији је оснивач компанија '' Дунав осигурање'' и један страни правни субјект и ''Делта осигурање'' као друштво за осигурање.

• У погледу делатности, у Закону је одређено да друштво за управљање обавља делатност организовања и управљања добровољним пензијским фондовима. Једно друштво за управљање може организовати и управљати са више добровољних пензијских фондова.

• Друштво за управљање управља добровољним пензијским фондом, доноси инвестиционе одлуке, врши програмиране исплате, обавља административне и маркетиншке послове и активности као и друге послове.

• У погледу организационе и техничке оспособљености у Закону је предвиђено да је друштво за управљање дужно да ангажује најмање једног портфолио менаџера и овлашћеног интерног ревизора који су запослени на неодређено време.

• У погледу оснивања друштва у Закону је дефинисано да лице које намерава да оснује друштво за управљање је дужно да поднесе Народној банци Србије захтјев за издавање дозволе за рад друштва за управљање, које је дужно да истовремено поднесе и захтев за издавање дозволе за организовање и управљање Фондом.

• При томе, у Закону је дефинисано да, уз захтев за издавање дозволе за рад оснивачи друштва за управљање поднесе;

1. оснивачки акт;

2. доказ да је на привемени рачун код банке уплаћен новчани део основног капитала, са изјавом о пореклу финансијских средстава;

3. списак акционара по презимену, имену и адреси, односно пословно име и седише, са укупним номиналним износом акција и процентом учешћа у основном капиталу акционарског друштва за управљање;

4. за акционаре – правна лица који поседују квалификовано учешће;

а) решење о упису у регистар, односно оверени превод извода из регистра за страна правна лица и за њихове власнике, до нивоа физичких лица, односно тржишно препознатљивих правних лица;

б) препис акционара из књиге акционара, односно доказ из другог одговорајућег јавног регистра, ако је акционар акционарско друштво за управљање;

ц) финансијски извештаји, са мишљењем овлашћеног ревизора за последње три године;

д) доказ надлежног органа управе о измирењу пореза, не старији од шест месеци;

5. за акционаре – физичка лица који поседују квалификовано учешће:

а) доказ да то лице у последње три године није било члан управе, надзорног одбора или носилац посебних овлашћења у правном лицу над којим је спроведен поступак ликвидације, односно стечаја,

б) доказ да то лице није безусловно осуђивано за кривична дела против привреде, имовине, службене дужности и корупције,

ц) доказ надлежног органа управе о измирењу пореза, не старији од шест месеци;

6. правила пословања друштва за управљање;

7. план пословања за прве три године ;

8. списак предложених чланова управе друштва за управљање са радним биографијама, изјавама и пристанку обављања дужности и доказом да су испуњени претходно наведени услови;

9. доказ о организационој и техничкој оспособљености друштва за управљање, са списком лица која ће обављати послове овлашћеног интерног ревизора и портфолио менаџера.

• У другом поступку тј.уз захтев за издавање дозволе за управљање фондом, оснивачи друштва за управљање подносе:

1) нацрт стандардизованог уговора о чланству у добровољном пензијском фонду;

2) нацрт проспекта и скраћеног проспекта фонда;

3) нацрт уговора са кастоди банком;

4) списак лица која ће обављати послове портфолио менаџера фонда који се организује;

5) правилник о тарифи.

• Народна банка Србије издаје дозволу за рад када утврди ваљаност захтјева и када процени да;

1. је порекло основног капитла јасно и несумњиво;

2. се на основу добијених информација може закључити да оснивачи друштва за управљање и сва повезана лица имају добру пословну репутацију и да им је финансијски положај такав да се може претпоставити да неће имати негативан утицај на пословање друштва за управљање;

3. структура повезаних лица није таква да онемогућава ефикасно вршење надзора над пословањем;

4. предложено пословно име друштва за управљање не наводи на погрешно мишљење будуће чланове фонда и друга лица у правном промету.

• Другу дозволу тј.дозволу за управљање фондом Народна банка Србије издаје када утврди ваљаност захтјева и када узимајући у обзир предложене циљеве, величину и друге битне карактеристике фонда, процени да:

1. висина основног капитала друштва за управљање омогућава одрживо управљање фондом;

2. портфолио менаџери који ће управљати фондом поседују дозволу издату у складу са законом којим се уређује тржиште хартија од вредности;

3. ће на адекватан начин бити заштићени интереси чланова фонда.

• Народна банка Србије истовремено доноси решење о издавању дозволе за рад и решење о издавању дозволе за управљање фондом у року од 45 дана од дана пријема захтјева, односно од дана накнадно примљене документације и информација.

• Директор и члан управе друштва за управљање не може бити лице које је:

1. члан управе или запослени другог друштва за управљање;

2. члан управе или запослени кастоди банке са којом је друштво за управљање закључило уговор;

3. функционер, постављено, односно именовано лице или државни службеник;

4. повезано лице са лицима претходно наведеним.

• Директор и чланови управе друштва за управљање сходно Закону морају имати високу школску спрему, с тим да директор и најмање једна половина чланова управе морају имати најмање три године радног искуства стеченог у обављању сложених финансијско-економских послова у вези са хартијама од вредности у земљи или иностранству на пословима:

1. у брокерско-дилерском друштву;

2. на берзи хартија од вредности, односно финансијских деривата;

3. у банци;

4. у друштву за управљање инвестиционим или пензијским фондовима;

5. у друштву за осигурање;

6. у централној банци или другом државном органу или организацији;

7. у правном лицу које обавља послове у вези са хартијама од вредности за рачун државе као поверене послове.

• У Закону је прописан и поступак давања сагласности на избор члана управе друштва за управљање.

• Народна банка Србије даје сагласност на избор предложених чланова управе и директора друштва за управљање.

• Народна банка Србије доноси решење о давању сагласности на избор члана управе и директора друштва за управљање када утврди да су испуњени услови предвиђени Законом и када процени да предложени чланови управе и директор поседују пословни углед који упућује на закључак да ће ваљано обављати послове у друштву за управљање, те да им је финансијски положај такав да се може претпоствити да неће имати негативан утицај на пословање друштва за управљање, као и да ће њиховим избором бити обезбеђена адекватна заштита интереса чланова добровољног пензијског фонда.

• У Закону је предвиђен и поступак повлачења сагласности на избор члана управе и директора друштва за управљање.

• Наиме, Народна банка Србије повлачи сагласност члану управе, односно директору друштва за управљање када утврди да је:

1. одлука донета на основу неистинитих и нетачних података;

2. у међуврфемену престао да испуњава услове предвиђене законом;

3. извршио повреду одредаба закона, правила пословног морала, савесног пословања и правила о управљању ризиком или на други начин теже угрозио интересе чланова добровољног пензијског фонда;

4. правоснажним решењем оглашен пословно неспособним.

• Сходно Закону о привредним друштвима спајање привредног друштва може се реализовати а) спајањем уз припајање и б) спајањем уз оснивање.

• У Закону о привредним друштвима спајање уз припајање се дефинише као статусна промена којом једно друштво престаје да постоји без ликвидације – (то друштво се назива друштво престало припајањем), преносећи другом постојећем друштву целу своју имовину и обавезе (то друштво се назива друштво стицалац), у замену за издавање акција или удела акционарима или члановима друштва престалог спајањем од стране друштва стицаоца, а ако је потребно и новчану доплату која не прелази 10% номиналне вредности тако издатих акција или њихове рачуноводствене вредности код акција без номиналне вредности.

• На основу Закона, општи акти друштва за управљање су оснивачки акт, правила пословања и други општи акти.

• Правилима пословања друштва за управљање уређјују се:

1. послови које обавља друштво за управљање, услови и начин њиховог обављања;

2. међусобни односи друштва за управљање и чланова фонда;

3. критеријуми за образовање инвестиционог портфолија фонда и инвестициона политика са циљем повећања вредности имовине фонда;

4. начин обавештавања чланова добровољног пензијског фонда о:

а) променама инвестиционе политике,

б) вредности имовине добровољног пензијског фонда и вредности инвестиционих јединица,

ц) посебним ризицима инвестирања, д) изменама правилника о тарифи, е) другим битним питањима;

5. начин и услови под којим чланови органа и запослени у друштву за управљање могу улагати своја средства у добровољни пензијски фонд којим управља то друштво

6. административне и рачуноводствене процедуре;

7. контролне и сигурносне мере за обраду података и њихово чување;

8. систем интерне контроле;

9. процедуре за спречавање конфликта интереса и мере за спречавање коришћења имовине којом се управља за сопствени рачун;

10. мере за спречавање злоупотребе привилигованих информација, као и

11. друга питања од значаја за рад друштва.

• Једно од најосетљивијих питања функционисања друштва је регулисање накнаде за услуге друштва. Накнаду за услуге друштва за управљање и накнаду за пренос рачуна члана фонда плаћа члан фонда, у складу са правилником о тарифи друштва за управљање.

• Накнада за услуге друштва за управљање сходно Закону састоји се од:

1. накнаде приликом уплате пензијских доприноса, по стопи од највише 3% од вредности извршених уплата;

2. накнаде за управљање фондом, по стопи од највише 2% годишње од вредности имовине добровољног пензијског фонда.

Добровољни пензијски фондови

• Основа целокупног система добровољног пензијског осигурања састоји се у томе да су строго одвојени као субјекти, друштва за управљање добровољним пензијским фондовима и добровољним пензијски фондови. Уколико тако не би систем био дефинисан могло би доћи до угрожавања средстава чланова фонда, који су на овакав начин организације заштићени.

• Добровољним пензијским фондом управља друштво за управљање фондом.

• Добровољни пензијски фонд јесте фонд посебне врсте, односно засебна имовина, без својства правног лица. Дакле, друштво за управљање и добровољни пензијски фонд су одвојени субјекти, али само је друштво за управљање правни субјект који се оснива у форми затвореног акционарског друштва, а не у фонд који нема својство правног субјекта, односно лица.

• Имовина добровољног пензијсог фонда у својини је чланова фонда, сразмерно њиховом уделу у имовини фонда.

• Имовина добровољног пензијског фонда је одвојена од имовине друштва за управљање, што чини основу читавог система добровољног пензијског осигурања.

• Имовина добровољног пензијског фонда се обавезно води на рачуну код кастоди банке.

• Имовина добровољног пензијског фонда не може бити предмет припудне наплате, залоге, хипотеке, не може се укључити у ликвидациону или стечајну масу друштва за управљање, кастоди банке или других лица нити користити за измиривање обавеза члана добровољног пензијског фонда и других лица према трећим лицима.

• На тај начин се штити имовина чланова фонда и обезбеђује додатна сигурност, која је посебно битна у нашим условима због пољуљаног поверења у финансијске институције и финансијски систем, насталог у последљој деценији ХХ века.

• Право гласа на основу акција које чине именовану добровољног пензијског фонда остварује друштво за управљање које организује и управља тим фондом.

• Имовина добровољног пензијског фонда улаже се са циљем повећања укупног приноса у корист чланова добровољног пензијског фонда, а у складу са следећим начелима:

1. начело сигурности именоване добровољног пензијског фонда – у структури портфолија добровољног пензијског фонда налазе се хартије од вредности издавалаца са високим кредитним рејтингом;

2. начело диверсификације портфолија . у структури портфолија добровољног пензијског фонда налазе се хартије од вредности које се разликују према врсти и издаваоцима, као и према другим обележјима;

3. начело одржавања одговарајуће ликвидности – у структури портфолија добровољног пензијског фонданалазе се хартије од вредности које је могуће брзо и ефикасно купити и продати по релативно уједначеној и стабилној цени.

• Правилима пословања друштва за управљање утврђује се инвестициона политика добровољног пензијског фонда.

• Сходно Закону и правилима пословања као унутрашњим актом, инвестиционом политиком утврђује се:

1. начин спровођења начела;

2. највећи и најмањи део средстава добровољног пензијског фонда који се може улагати у поједине хартије од вредности и некретнина;

3. највећи део средстава добровољног пензијског фонда који се може улагати у новчане депозите;

4. органи друштва за управљање који доносе одлуке о улагањима и поступак за доношење таквих одлука;

5. начин измене инвестиционе политике.

• На основу самог Закона одређено је да се имовина добровољног пензијског фонда улаже у:

1. дужничке хартије од вредности које издаје Народна банка Србије, у складу са законом којим се уређује организација и надлежност Народне банке Србије;

2. дужничке хартије од вредности које издаје Република Србија, јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе у Републици и друга правна лица уз гаранцију Републике, у складу са законом којим се уређује јавни дуг;

3. хартије од вредности које издају међународне финансијске институције;

4. дужничке хартије од вредности које издају стране државне или страна правна лица са минималним кредитним рејтингом „А“;

5. хипотекарне обвезнице које се издају на територији Републике;

6. хартије од вредности које издају правна лица са седиштем у Републици којима се тргује на организованом тржишту у Републици;

7. акције страних правних лица које су листиране и којима се тргује на берзанским тржиштима држава чланица ЕУ, односно ОЕЦД-а;

8. новчане депозите у банкама са седиштем у Републици, основаним у складу са законом којим се уређује пословање банака и других финансијских организација;

9. депозитне потврде које издају банке са седиштем у Републици;

10. депозитне потврде које издају банке са седиштем у државама чланицама ЕУ, односно ОЕЦД-а на основу депонованих хартија од вредности;

11. Непокретности које се налазе на територији Републике.

• У Закону су, такође, предвиђена и одређена ограничења улагања. Стога се, на улагања имовине примењују следећа органичења:

1. до 10% имовине добровољног пензијског фонда улаже се у хартије од вредности једног издаваоца или укупно у хартије од вредности два или више издаваоца који су повезана лица, осим хартија од вредности које издаје Република, односно Народна банка Србије;

2. до 5% имовине добровољног пензијског фонда улаже се у хартије од вредности које издаје организатор који је организовао пензијски план који је приступио том фонду;

3. до 5% имовине добровољног пензијског фонда улаже се у новчане депозите код банака.

• Правила су, такође да се имовина добровољног пензијског фонда не може улагати у хартије од вредности које издаје:

1. друштво за управљање;

2. кастоди банка код које се води рачун добровољног пензијског фонда;

3. брокерско-дилерско друштво, односно овлашћена банка која за друштво за управљање обавља послове посредовања у троговању хартијама од вредности;

4. акционар друштва за управљање;

5. повезано лице са лицима претходно набројаним.

• Добровољни пензијски фонд има проспект и скраћени проспект.

• Скраћени проспект се искључиво користи ради оглашавања добровољног пензијског фонда и мора одговарати садржини проспекта.

• Друштво за управљање има обавезу да пружи на увид проспект сваком заинтересованом лицу на његов захтев.

• На основу Закона садржај проспекта мора да садржи:

1. податке о добровољном пензијском фонду;

2. податке о друштву за управљање;

3. пословно име и седиште кастоди банке;

4. датум издавања проспекта.

• При томе, сходно Закону, подаци о добровољном пензијском фонду су:

1. назив и датум оснивања фонда;

2. инвестициона политика и главни ризици у вези са њом;

3. минимални износ пензијских доприноса;

4. порески третман добровољног пензијског фонда, односно чланови фонда – пореске стопе и основице и начин њиховог обрачунавања;

5. ведност имовине фонда на дан издавања проспекта;

6. тренутна структура имовине добровољног пензијског фонда и то;

а) процентуално учешће хартија од вредности према врсти хартија од вредности, на живу и седишту издаваоца и називу и седишту организованог тржишта на коме се тргује тим хартијама, када такве хартије од вредности чине више од 1% укупне вредости имовине фонда,

б) процентуално учешће новчаних депозита према називу и седишту финансијске организације код које су депонована новчана средства, када депозити у тим организацијама чине више од 1% укупне вредности имовине фонда,

ц) процентуално учешће непокретности према врсти и месту где се непокретности налази;

7. нето принос фонда;

8. подаци о висини накнада и трошкова;

а) накнада приликом уплате пензијског доприноса,

б) накнаде за управљање фондом друштву за управљање за претходну годину, изражену као проценат вредости имовине фонда,

ц) трошкови у вези са куповином, продајом и преносом хартија од вредности, трошкова услуга кастоди банке и други трошкови за претходну годину изражени као проценат вредности имовине фонда.

д) износ накнаде за управљање фондом изражен као проценат вредности имовине фонда за текућу годину.

е) максималан износ трошкова као проценат вредости имовине фонда за текућу годину;

9. основ за раскид уговора о чланству и права и обавезе друштва за управљање и чланова добровољног пензијског фонда у случају раскида уговора о чланству;

10. време, место и начин управе пензијских доприноса;

11. време и место објављивања података о вредности инвестиционих јединица и начин обрачунавања тих јединица;

12. динамика и начин обрачуна програмираних исплата.

• У Закону су дефинисани и који су то подаци о друштву који се обавезно морају користити у проспекту. Подаци о друштву за управљање су:

• 1) пословно име, седиште и регистрациони број друштва за управљање;

• 2) име и овлашћења чланова управе друштва за управљање;

• 3) пословно име и седиште, односно имена и адресе акционара који поседују 10% или више учешћа у капиталу или гласова другог лица;

4) висина основног капитала друштва за управљање;

5) списак и врста свих доборовљних пензијских фондова којим управља уколико друштво за управљање управља са више фондова;

6) пословно име и седиште предузећа за ревизију које врши екстерну ревизију финансијских извештаја друштва за управљање и фонда;

7) време и место где се може извршити увид у опште акте друштва за управљање и финансијске извештаје друштва за управљање.

• У Закону је регулиано и питање чланства у добровољном пензијском фонду.

• Домаће и страно физичко лице може бити члан једног или више добровољних пензијских фондова. Наглашавамо да правно лице не може бити члан Фонда, него амо физичко лице.

• Приликом приступања фонду, лице потписује изјаву којом потврђује да у потпуности разуме проспект и накнаде које се наплаћују.

• Када је исто лице члан више добровољних пензијских фондова, дужно је да закључи посебан уговор о чланству за сваки добровољни пензијски фонд. Уколико члан добровољног пензијског фонда престане уплаћивати доприносе и даље остаје члан фонда.

• Наиме, управо због природе система добровољног пензијског осигурања, престанак уплате доприноса не значи и престанак чланства у Фонду. Уплаћена средства и даље остају на индивидуалном рачуну, наставља се инвестирање, припис добити, а када се стекну законски услови члан остварује своја уговорна права.

• Обвезник уплате пензијског доприноса може бити:

1) физичко лице, или друго лице за рачун физичког лица;

2) организатор, у своје име и за рачун запосленог, односно члана синдиката, у складу са пензијским планом;

3) послодавац, у име и за рачун запосленог, у складу са уговором о чланству између члана добровољног пензијског фонда и друштва за управљање.

• На основу Закона члан добровољног пензијског фонда постоје се закључењем уговора о чланству, којим се друштва за управљање обавезује да, за рачун члана добровољног пензијског фонда, улаже новчана средства прикупљана по основу пензијског доприноса у добровољни пензијски фонд и да омогући повлачење акумулираних средстава у складу са овим законом, а члан добровољног пензијског фонда се обавезује да плаћа пензијски допринос и накнаде друштва за управљање и сноси друге трошкове.

• Уговор о чланству закључује се у стандардизованој писаној форми, који најмање садржи:

1) име, односно пословно име обвезника уплате;

2) минимални износ пензијског доприноса;

3) датум учлањења.

• Друштво за управљање је дужно да води индивидуалне рачуне чланова фонда. Индивидуални рачуни, сходно Закону, садрже најмање следеће податке:

1. име и презиме члана добровољног пензијског фонда,

2. број инвестиционих јединица у својини члана добровољног пензијског фонда;

3. евиденцију о уплатама пензијског доприноса и програмираним исплатама.

• Како је основно начело добровољног пензијског осигурања управо начело добровољности, подразумева се да члан Фонда има право на пренос рачуна из једног у други Фонд, што представља уједно и битан елемент тржишне утакмице између друштава за осигурање, с обзиром да није битно само придобити потенцијалног члана да постане члан, него да то и остане.

• Друштво за управљање је дужно дау року од 15 дана од дана пријема захтева:

1) изврши пренос рачуна у складу са тим захтјевом, кад исто друштво организује и управља постојећим и другим добровољним пензијским фондом;

2) закључи уговор о преносу рачуна са другим друштвом за управљање.

• Уплаћени пензијски доприноси конвертују се у инвестиционе јединице истог дана када су уплаћени, евидентирањем јединица на индивидуалном рачуну члана добровољног пензијског фонда.

• Дакле, сходно правилу да се нето вредност имовине Фонда свакодневно обрачунава и уплаћени пензијски доприноси конвертују се у инвестиционе јединице истог дана када су уплаћени.

• Инвестиционе јединице могу се изразити у деловима.

• Стицалац инвестиционе јединице има следећа права:

1) право на повлачење и располагање акумулираним средствима;

2) право на сразмерни део приноса од улагања;

3) право на размеран део имовине добровољног пензијског фонда у случају распуштања фонда;

4) друга права у складу са Законом.

• Стицалац инвестиционе јединице нема право гласа по том основу.

• Обавештавање чланова добровољног пензијског фонда представља изузетно значајан сегмент система добровољног пензијског осигурања, те због тога представља и предмет законске регулативе.

• На основу Закона друштво за управљање је дужно да једном годишње, а најкасније до 31.марта текуће године за претходну годину, достави сваком члану добровољног пензијског фонда, са стањем на последњи дан пертходне године, обавештење о:

1) датумима и износу уплата пензијског доприноса;

2) број инвестиционих јединица у власништву члана и њиховој појединачној вредности у моменту уплате пензијског доприноса;

3) накнадама за услуге исплаћеним са рачуна члана добровољног пензијског фонда;

4) вредности имовине добровољног пензијског фонда.

• Поред овог редовног обавештавања, друштво за управљање је такође дужно да члану добровољног пензијског фонда, на његов захтјев , достави обавештење у року од три дана од дана подношења захтјева, који се односи на податке претходно наведене.

• У пракси иначе, већ увелико функционише могућност да сваки члан у сваком моменту преко интернета може да се информише о овим подацима.

• У погледу престанка друштва за управљање постоје посебна правила која одступају од правила која важе за стандардно привредно друштво.

• Специфичност се огледа у томе што друштво за управљање одмах престаје да управља добровољним пензијским фондом у случају: одузимања дозволе за рад од стране Народне банке Србије; покретања постука стечаја и ликвидације над друштвом за управљање; доношења одлуке органа друштва за управљање да престане са радом.

• Даном претанка управљања од стране друштва за управљање, Народна банка Србије упућује јавни позив постојећим друштвима за управљање да, у року од 15 дана, поднесу понуду за управљање, односно припајање добровољног пензијског фонда.

• У року од 30 дана од дана истека преходно наведеног рока Народна банка Србије доноси решење о најповољнијој понуди друштва за управљање.

• Тада је кастоди банка, дужна да у року од шест месеци од дана пријема овлашћења, уновчава имовину фонда у најбољем интересу чланова фонда.

• При томе у року од 30 дана од дана пријема обавештења, чланови добровољног пензијског фонда бирају други добровољни пензијски фонд и обавештавају кастоди банку о свом избору.

• На основу извештаја који доставља кастоди банка, Народна банка Србије брише фонд из регистра добровољних пензијских фондова.

• Кастоди банка је дужна да најмање пет година чува пословне књиге и документацију распуштеног добровољног пензијског фонда.

Кастоди банка

• Једна од кључних новина у нашем економско-финансијском систему тиче се појаве кастоди банке.

• У најкраћем кастоди банка је банка која води рачуне фонда и обавља друге кастоди услуге за рачун добровољног пензијског фонда, а у погледу средстава добровољног пензијског фонда поступа само по налозима друштва за управљање који су у складу са Законом и проспектом фонда.

• Кастоди банка, на основу Закона, обавља следеће кастоди услуге:

1) отвара и води рачуне хартија од вредности које чине имовину добровољног пензијског фонда код Централног регистра хартија од вредности у своје име, и за рачун чланова добровољног пензијског фонда (збирни кастоди рачун);

2) отвара новчани рачун добровољног пензијског фонда, врши прикупљање пензијских доприноа, врши пренос новчаних средстава која чине имовину фонда у новчане депозите и врши исплате акумулираних средстава за сваког члана добровољног пензијског фонда;

3) обавештава друштво за управљање о неопходним корпоративним активностима у вези са имовином фонда;

4) извршава налоге друштва за управљање за куповину и продају имовине уколико нису у супротности за законом и проспектом фонда;

5) контролише, потврђује и свакодневно извештава Народну банку Србије о нето вредности имовине добровољног пензијског фонда и вредности инвестиционе јединице, обрачунатих од стране друштва за управљање;

6) контролише принос добровољног пензијског фонда обрачунатог од стране друштва за управљање;

• 7) обавештава Народну банку Србије о уоченим неправилнотима у пословању друштва за управљање одмах након што уочи такве неправилности;

• 8) обавештава друштво за управљање о извршеним налозима и другим предузетим активностима у вези са имовином фонда;

• 9) подноси, у име фонда, Народној банци Србије и другим надлежним органима, поднеске против друштва за управљање, за штету нанету фонду;

• 10) обавља друге послове за које је овлашћена на основу уговора са друштвом за управљање који су у складу са овим законом и законом којим се уређује тржиште хартија од вредности.