Видовача

Откако се памти, један извор под шумовитим брегом код села Водича лечио очобољу. За његову лековитос испричо некакав чобанин, који и сам био маразан и патио од очију. Чувајући говеда на попаши, жедан на извор навраћо па пошто никаквог суда није имало, воду из њега главачки пои, стално лице кварећи. После неког времена потпуно се од болести очисти и пронесе глас да је извор чудотворан, валичне у очи исцељује.Убрзо дођоше и други очни болесници и намах оздравише.Како у то доба беше мноштво света зараженог великим богињама, од којих многи рошави и без вида осташе, кнез Лазар се јако обрадова кад му за водичку светињу јавише. Даде неколико ћемера дуката и нађе најбоље неимаре да се поред ње манастир назида. Задужбину посвети светом Виду и наложи да се сваке године, на свечеву славу, сабор овде купи. Извор доби име Видова светиња или видова вода.Отада сваке младе недеље и петке, и по дану и по ноћи, одасвуд поче да пристиже, тражећи лека многим бољкама, посебице главогољи и окобољи. Нарочито на Видовдан и пре сунчевог изгревка болесници су хитали да се водом, у коју се стављала трава видовчица, умију. Окренути истоку, крстећи се, молили:

- Виде, Видовдане, што очима видо, то рукама створио.Данас је извор озидан и кроз гвоздену лулу истиче у Јасеницу. Од манастира је остао само некоји камен, као неми сведок разрушене богомоље.Мада се вајкадашње лечење водом изобичајило слаби у очима и даље о Видовдану долазе на извор. Само га нико више не спомиње старим називима. Преименован је на Видовачу.

Драгутин Паунић, 2007: 82 „Ржан“, Народна библиотека Смедеревска Паланка