RATNI veterani su svedoci rata u kom Srbija „nije učestvovala“. Radnici su svedoci da privatizacija nije rešenje za probleme u privredi i stvaranje uslova za njen oporavak, već legalizacija ratno-pljačkaških struktura moći. Problemi radnika i ratnih veterana su i na ovim izborima bili predmet manipu-lacija političkih stranaka, koje nastoje da onemoguće subjektivaciju radnika i veterana, da ih drže u poziciji „marginalnih grupa“ čije probleme treba da rešavaju resorna minis-tarstva. Radnici i veterani nisu marginalne grupe, oni su društvo. Njihova subjektivacija bi značila zahtev vlasti da prizna da Srbija jeste učestvovala u ratu, i da je privatizacija greška koju treba ispraviti.U periodu između objavljivanja izbornih rezultata i formiranja Vlade, pitali smo ratne veterane i radnike za mišljenje o izborima. Sada objavljujemo njihove tekstove, pisane pre nego što je Dačić krenuo u sastavljanje Vlade. Već tada je svima bilo jasno da budući kabinet, Dačićev, ili neki drugi, neće imati odgovore ni na jedno od pitanja radnika i veterana, pa Ivan Kralj kaže da mu je na izborima laknulo kada je precrtao glasački listić, a Ljubica Stjepanović Muhić izborni rezultat tumači tako da će ponovo morati da se obraća ljudima koji su uništili njeno preduzeće; Zoran Gočević duhovito primećuje da sve partije koje su ušle u pralament sada mogu da stanu iza predizbornog slogana Srp-ske radikalne stranke, a Bane Markuš izbore naziva namerno pripremljenim bunilom. Svi se slažu da na bunilo treba odgovoriti bunom. To, međiutim, traži ozbiljan napor. Ljudevit Kolar nas poziva da odbacimo nametnute uloge marginalaca, Ljubica opominje da, ako već svi kažemo da smo za promene, počnemo da radimo ono što govorimo, a Žarko Vukmirović se zalaže za novu levicu.Da Dačić nema odgovore, to odavno znamo. Pitanje je da li ih tražimo sami?Ivan Zlatić

Tražimo li odgovor?

za samoobrazovanje

Biltenn o7/1 .6.12

SEDIM sa svojim starim drugarom, mojom gen-eracijom, kraj Dunava u kafani „Šaran“, pokraj petrovaradinskog ribarca. Pričamo o svemu i svačemu, uglavnom o ljudima i događajima iz godina iza nas. On je jedan od onih ljudi koji pod-jednako dobro umeju da pletu nit priče, kao i da slušaju druge. Takvih je danas, čini mi se, manje nego ikad. Obojica nekako prećutno pazimo da se u razgovoru ne dotaknemo aktuelne politike. Straćili smo dobrih godina svojih života baveći se time, svaki na svoj način, i sada kada smo na ulasku u petu deceniju, po prvi put primećujem da ni jedan o nas više nema ni volje ni snage da skreće razgovor na tu stranu. To je dobrim delom baš zato što su upravo ovih dana aktuelni predstojeći izbori na svim nivoima u Srbiji, i zato što smo svakodnevno izloženi hororu prediz-bornog programa na televiziji, bilbordima, u novinama... Moj drugar je inače odličan politički analitičar, doduše amater. Amater je samo zato

protiv korupcije došli i na Briselovu listu najvećih korupcionaških skandala u tranziciji. Posle rask-ida ugovora sa nesavesnim kupcem, umesto da se pokrenu postupci za obeštećenuje i oporavak opljačkane „Prosvete“ uvedeno je restrukturiran-je, gde su uhlebljenje našli državni menadžeri, članovi stranaka koji redovno od Agencije za privatizaciju primaju dobre zarade samo što se pojave 1-2 puta mesečno u preduzeću, istovre-meno dok zaposlenima isplata zarada kasni 9 meseci. Njihov je interes i očigledan cilj da restrukturiranje traje beskonačno, jer im je tu sigurna zarada, a uspeh i odgovornost niko ne traži. Došli su izbori 2012. Očekivala sam promene verujući da ću imati kome da se obratim, da će se okončati restrukturiranje, da će prestati agonija za moje kolege i mene i da će neko preispitati privatizaciju „Prosvete“. Slušala sam mnoge oko sebe kako su nezadovoljni prethod-nom Vladom i kako će glasati za nove stranke, nove ljude. Bila sam sigurna da će iz parlamenta ispasti još najmanje dve stranke, obavezno stranka Mlađana Dinkića, koji je svojim priva-tizacijama ostavio na stotine hiljada radnika bez radnih mesta i bez zarada po nekoliko meseci i godina, a da će ući najmanje dve nove stranke. Kad sam čula rezultate izbora shvatila sam da smo svi kolektivno lagali sebe, nismo izglasali promene. Zaboravili smo sve nevolje koje su nam nametnuli, zaboravili smo da su nam usk-ratili pravo na normalan život i da su sistemski „izgradili“ zemlju bez budućnosti. Sve je kao da izbora nije ni bilo. Uverila sam se da građani Srbije retko kad govore ono što misle, a skoro nikada ne urade ono što govore. Verovatno je to strah od promena. Zašto? Izborni rezultat je stišao i moju nadu da će se radnici, studenti i seljaci ujediniti, pobuniti, dići svoj glas i da će se dogoditi socijalana revolucija koju godinama opravdano očekujem. Moram ponovo da se obraćam istim ljudima, ljudima koji su uništili preduzeće i zbog kojih ne primamo zarade. Bez obzira što je stanje u Srbiji kao da izbori nisu ni bili, moramo što pre da se osvestimo, da se ujedine radnici, studenti i seljaci, da se izbore za promene dok još nije kasno, dok još postoji i ovo malo preduzeća. Bez radničke klase i njenog udela u kreiranju stanja u zemlji neće moći da opstane ni državni aparat i državna adminis-tracija koja pripada strankama, neće moći da se isplaćuju penzije, neće moći deca da se školuju. Osvestimo se, još nije kasno. Formirajmo širok pokret radnika, studenata i seljaka. Ujedinimo se. Ako EU ne ćuti i traži preispitivanje privatizacija, ne smemo ni mi da ćutimo. Ponovo su na vlasti isti ljudi, ljudi koji su sprovodili privatizaciju koja je, neosporno, najveća pljačka u istoriji Srbije. Zaslužili su da ih kaznimo. Ne dozvolimo da nas ponovo lažu i ponovo kroje život koji ne priliči čovečanstvu u XXI veku.Ljubica Stjepanović Muhić, radnica i predsednica sindikata u IP „Prosveta“

IZBORI su na svim nivoima odavno prošli, kako je ko prošao na njima svima je poznato. Kada će se formirati „nova“ Vlada ne znamo, ali izgleda kao da će maksimalno odugovlačiti da bi nam na

što je isuviše gadljiv da bi se i profesionalno bavio nečim tako jezivim i razvratnim kao što je politički život u Srbiji danas. Živi od učešća na kvizovima, doslovno od svog znanja i prava je živa enciklopedija. Jednom sam mu priznao da ume, gotovo bez greške da prognozira sled dešavanja na srpskoj političkoj i ekonomskoj sceni. Na ovaj besmisleni kompliment on mi je odgovorio kratko, ali poražavajuće: „Pa to barem nije teško – dovoljno je samo biti dosledan u ekstremnom pesimizmu i nećeš pogrešiti.“ Toga dana, kao i obično, ja prvi nisam ostao kar-akter, priupitao sam svoga drugara za mišljenje o onome što nas očekuje na izborima i posle njih. Priupitao, i odmah se pokajao, jer ono što sam čuo odgovara upravo onome što se evo i dešava tokom ova dva postizborna meseca. Do tada sam i sam imao slična očekivanja, ali kada su moje slutnje potkrepljene njegovim mišljenjem, defi nitivno me je prošla volja da na bilo koji način budem deo te šarade, pa makar i kao obični građanin koji izvršava svoju građansku dužnost.Odlučio sam da ne glasam ni za jednu političku opciju na izborima. Samo još nisam doneo konačnu odluku da li da ih potpuno izbojkotu-jem i odem na izlet sa porodicom, ili da izađem i poništim glasačke listiće. Savest me je ipak navela da toga dana izađem na svoje biračko mesto. Kako se dan izbora bližio postajao sam sve zgroženiji onim što sam viđao oko sebe, a ticalo se propagande kojom smo bombardovani sa zemlje, vazduha i mora. O tome, sada više ne bih. Tada mi je bilo odvratno, a dva meseca nisu bila dovoljna da smrad predizborne kampanje mine. Zapravo on je samo prešao u smrad kojim vonjaju postizborni pregovori između manje ili više koaliciono potentnih, a idejno i kadrovski sasvim impotentnih političkih stranaka u Srbiji. Sve to me je podsetilo na jednu situaciju od pre skoro dvanaest godina... Mesto dešavanja: autobus jedne sada već odavno potpuno propale zrenjaninske fi rme parkiran u srcu starog grada naše prestonice. Vreme: 5. oktobar 2000. godine, oko pola pet popodne. Akteri: nekolicina do tada opozicionih političara. Sa već pomenutim drugarom ulazim u autobus kojim su se dovezli radnici sada propale fi rme da pruže podršku u rušenju režima Slobodana Miloševića. Obojica smo jako žedni, a neko od poznanika nam reče da u autobusu ima vode. Ulazeći zatičemo žučnu raspravu do pre par sati opozicionih, a sada vol-jom nesrećnih građana novoizabranih političara iz našeg grada. Predmet rasprave: šta je čije i kome će šta pripasti u tom istom gradu sada, kada je demokratija konačno pobedila. U sred svađe koja je eskalirala, najmudriji među njima daje konstruktivan predlog – doslovno naređuje vozaču autobusa da odmah krene ka Zrenjaninu, jer verovatno demokratija više ne može da čeka... Vozač se protivi, objašnjava da je doveo radnike i da je u obavezi da ih vrati kućama. Već nekoliko dana su na ulicama, podržavaju protest, gladni su, umorni... Ništa ne vredi, političari koji su se konačno oko nečega složili su neumoljivi. Za njih je demokratija kao uskislo testo za krofne u vangli neke banatske bake koje više ne može da čeka i počinje da se preliva preko ivica! A kada se ispeče svi će biti siti i srećni! Vozač odustaje, pali raskantanu mašinu i kreće, za radnike će se već neko postarati. Tako je i bilo. U danima koji su sledili nađeno im je trajno

i KONAČNO REŠENJE. Drugar i ja izlazimo iz autobusa da više nikad ne poželimo da uđemo u takav ili sličan „politički autobus“, u kome nema mesta ni za radnike, ni za žedne, ni za gladne, ma ni za koga osim za one željne vlasti i leba bez motike.Na dan izbora 6. maja, jutarnju idilu kasnog nedeljnog buđenja, doručak u krevetu uz fron-talni napad sitne dece koja nam još nerazbuđena utrčavaju u krevet, počinju da remete dosadne sms poruke i nasrtljivi pozivi: „Da li ste izašli na izbore i iskoristili svoje glasačko pravo? Birališta su otvorena do 20 časova.“ Ama ljudi! Imajte milosti! Isto ono testo, izgleda ponovo počinje da kipi. Potpuno istangiran, konačno, oko 15 časova odlazim sa ženom na biralište. Dočekuju nas ljubopitljivi pogledi puni neizves-nosti i isčekivanja. Sa hrpom hartije u rukama sedam za sto koji nije ograđen drvenim pločama. Sve ovo me užasno nervira i kajem se što sam uopšte odlučio da dođem. Koliko bi prijatnije bilo na reci, Fruškoj gori, ma i u zubarskoj stolici! Barem bih znao da sam uradio nešto korisno za sebe. Inače nisam posebno socijalno anksiozan, ali sada se osećam baš jako mučno. Pokušavam da čitam liste i rastumačim ko je ko i gde je šta. Ne uspevam. Ma dođavola! Lepo ću sve ovo da poništim tako što ću sve preškrabati i kraj! Nemam živaca da crtam ili dopisujem duhovite predloge i komentare. Ovo je kole-ktivna tragedija! U trenutku kada sam krenuo da precrtam prvu listu koju sam dograbio, verovatno i najveću, hartija se uz priličan zvučni efekat pocepala pod oštricom moje hemijske olovke. I kao jedan, svi pogledi se u isti mah okrenuše ka meni. Ko li se drznuo da tako očigledno iskazuje svoje antiglasačko raspoloženje?! U tom trenutku konačno sam osetio olakšanje i neki spokoj. Up-rkos svom lokalnom publicitetu koji sam izazvao, nestala je moja socijalna anksioznost. Mirno sam i bez cepanja poništio i ostale listiće na opšte zgražavanje zainteresovanih posmatrača i odahnuo. Nikad lakše.Ivan Kralj, psiholog i veteran rata u Hrvatskoj 1991-95. godine

POSLEDNJIH 20 godina u Srbiji nema opozicije, stranke su samo menjale svoj status. Nekada su bile na vlasti, a nekada u opoziciji, i sve tako u krug. Cilj im je bio isti, što više se okoris-titi i obogatiti, ne zamerati se jedni drugima, a građanima kako bude. Iz godine u godinu jedino su nam „obezbedili“ pad životnog standarda. Oborivši Miloševićev režim ponadali smo se boljem životu. Do toga nije došlo, a kako i da dođe kad se u vlasti i opoziciji godinama smen-juju Dačić, Vučić, Dinkić, Č. Jovanović itd. Od 2003. u IP „Prosveta“a.d. aktivno se borim za opstanak preduzeća i poštovanje zakona, ali priznajem, sa malo uspeha. Vodila sam štrajk 252 dana, uspeli smo da raskinemo Dinkićevu kriminalnu privatizaciju. Privatizacija je bila toliko „uspešna“ da smo uz pomoć Saveta za borbu

Nikad lakše Izbori 2012. godine – kolektivna laž

ucitel jneznal ica.org

Da ne nastave započeto!

društvena pitanja

Izdavač:

Učitelj neznalica i njegovi komiteti

Imenovati TO ratom

CZKDUrednik: Ivan ZlatićDizajn i prelom: Matija MedenicaŠtampa: Fotokopirnica „Student“

kraju saopštili da mora da se napravi kakva-tak-va Vlada, i time opravdali novu koaliciju. Ovakvu političku pijacu odavno nismo videli u Srbiji.„Izbor za bolji život“, „Da nastavimo započeto“, „Jasno, čvrsto, odlučno“, „Istina“, sve bombaste marketinsše izjave su iza nas. Vraćamo se u stvarnost, u kojoj sve stranke bez problema mogu da usvoje geslo: „Da nastavimo započeto“. A to započeto, a nedovršeno je pljačkaška pri-vatizacija, gašenje proizvodnje, porast nezapos-lenosti, fi nansijska i poreska nedisciplina na svim nivoima, rupa u budžetu, Vlada nesposobna, a opozicija nemušta da poprave standard građana, a ustvari vrlo sposobni i artikulisani da napune svoje džepove. Sve ostalo, uključujući i nate-zanje oko sastavljanja Vlade, običan je vašar koji treba da prikrije da se ništa ne menja. Od 2000. godine obećavaju nam med i mleko, viski i kavi-jar, samo da smenimo Miloševića i njegovu svitu, samo da uđemo u NATO, samo da završimo privatizaciju, samo da uđemo u EU i izađemo iz mraka i beznađa. A mi nakon 12 godina, što se više bližimo EU, ne samo da smo i dalje u mraku, nego nemamo više para ni za šibice. Pod izgovorom tranzicije, da tako mora biti, a da će posle biti bolje, uništeno je sve što je valjalo u privredi Srbije. Nikome nije bolje, osim onih koji ovih dana beskrajno pregovaraju o novoj Vladi. Oni svoje započeto i dalje nastavljaju, ali u vidu pravdanja za ono što jesu ili nisu uradili, tvrdeći da su oni svoje uradili a da onaj drugi nije. Takvi „rogovi u vreći“ ovih dana čak govore i o Vladi „nacionalnog spasa“.Već mesec i više dana stranke iz odlazeće vlasti jedne druge ogovaraju i olajavaju, što samo još više dokazuje da su četiri godine na vlasti proveli radeći samo u svom interesu, i da su manipulacije i prevare kolega iz suparničke partije jedini posao u koji se oni razumeju. Zato mislim da nemamo šanse ukoliko ono započeto budu završili. Nadam se da će se narod Srbije, a pogotovu radnici (i bivši i sadašnji) i seljaci pobuniti i sprečiti prevare i laži.Sećam se takve jedne prevare 29. aprila 2008. godine na mitingu Saveza samostalnih sindikata Srbije u Beogradu, na kom su se nenajavljeno pojavili Boris Tadić i Ivica Dačić, da zamole radnike za strpljenje i razumevanje trenutne situacije u državi, da objasne kako nema dovoljno novca za isplatu obaveza iz Opšteg kolektivnog ugovora i da zamole da se primena nekih odredaba Opšteg kolektivnog ugovora odloži na šest meseci. Do današnjeg dana taj opšti kolektivni ugovor iz 2008. godine nije stupio na snagu. Za to vreme su još više zadužili zemlju i potrošili ogroman novac iz kredita bez ikakve kontrole. Jedna deo tog novca je potrošen da se naprave razne antikorupcijske i revizorske agen-cije. Drugi deo novca je otišao u nepoznatom pravcu, iako imamo silne antikorupcijske i revizorske agencije.Umesto da se bore da stvore što bolje uslove za rad privrede i poljoprivrede, Vladin Socio-ekonomski savet nedavno je dao potpuno nev-erovatan predlog kako da se prevaziđe sadašnja kriza – da se za naredne dve godine rasprodaju sve preostale društvene fi rme i javna preduzeća. Ako će nova Vlada zaista na ovaj način nastav-ljati započeto, onda je bolje da se i ne sastavlja, jer će doneti samo nove probleme.Zoran Gočević, bivši predsednik Samostalnog sindikata, radnik i mali akcionar „Srboleka“

IZBORI održani 6. maja po mnogo čemu podsećaju na bunilo. Na samom biračkom mestu gde sam glaso bio sam okružen mnoštvom posmatrača i kontrolora, njih oko tridesetak u prostoriji činilo je neopisivu gužvu koja mi se činila da ima samo cilj da zabuni što više ljudi. Kada se tome doda da smo dobijali pet listića raznih boja i veličina sa mnoštvom pisama naroda i narodnosti, sve mi je delovalo na bunilo koje je trebalo da ima samo jedan cilj – glasaj za bilo koga.Kada na izborima nemate alternativu postojećim strankama i sistemu onda i nije važno za koga glasate, već samo glasajte. Tako su ovi izbori meni jasno pokazali da nije bilo mogućnosti glasati za ŠTA već samo za KOGA. Dok ne bude alternative postojećim strankama i politikama dotle neće biti ni strukturnih promena u Srbiji, koja za tako nešto bojim se neće imati baš puno vremena.Potvrdu ovoga dobio sam odmah 7. maja ujutru kada sam nakon saznanja rezultata dobio SMS komentar od prijatelja sledeće sadržine:

vegetiramo.Kako god izgledala buduća vlada, građanima Srbije ne ostaje previše prostora za optimizam. Politički kartel moći koji čine političke stranke nije kadar da defi niše i situira operabilan koncept upravljanja političkim, ekonomskim i društvenim podsistemima. Ideološka konfuzija otvara prostor za najopskurnije političke kombinacije i neprin-cipijelna paktiranja, pa se politika transformiše u piljarsko cenkanje, sitno potkusurivanje, raspodelu moći, ministarstava, agencija, javnih preduzeća. Politika je degradirana i bačena u blato demagogije i prizemnih pogodbi. Građani Srbije vape za istinskom alternativnom neoliberalnom establismentu, fi nansijskim i političkim elitama. U Srbiji je na sceni dijabolična moć novca. Na političkom nebu otvoren je prostor za konsituisanje autentične levice koja bi tematizovala i otvorila ključna pitanja koja determinišu budućnost našeg društva i političke zajednice. Nakon petootobarskih promena bez konsultovanja građana Srbija se upustila u projekat restauracije liberalnog kapitalizma u svojoj najbrutalnijoj formi i ta paradigma još uvek nije opovrgnuta uprkos krizi koju je neoliberalni fundamentalizam proizveo u planetrnom okviru. Srbiji treba temeljno preispitivanje celokupnog procesa i modela privatizacije. Srbiji treba uspostavljanje novog bazičnog društvenog i političkog konsenzusa, defi nisan odnos prema predatorskom kapitalizmu, presipitivanje odnosa prema eurointegracijama, problemtizovanje militaristicke politike NATO saveza, nova politika prema dikatatima MMF... Srbiji treba novi model politike. Srbiji treba odogovor da li je sloboda moguća, ima li demokratije i ljudskih prava u sistemu gde je svet rada potčinjen impera-tivima kapitala, gde je zatomljena ideja pravde i solidarnosti? Da li je Srbija ikad odbacila koncept socijalne države i da li je ovo pitanje ikada ozbiljno ušlo u javni diskurs? Koji model drustva mi gradimo i čemu tezimo?Srbiji treba nova energija otpora, nova levica. Srbiji treba antisistemska alternativa koja će bez inhibicija i bez ustručavanja postaviti funda-mentalna pitanja od interesa za nasu političku zajednicu. Srbiji bi pristajala Siriza. Vremena za čekanje više nema. Vreme je za direktnu akciju.Žarko Vukmirović, predsednik sindikata Narodnog univerziteta „Božidar Adžija“

„Krali i lagali su nas devedesetih, lagali 2000, i opet vladaju 2012. Pa mi smo mazohisti“. Ne mislim kao moj prijatelj da smo mazohisti, već naprotiv – mi smo omogućili samo svojom neaktivnošću da nema alternative postojećim partijama, a njima odgovara situacija po sistemu narod će glasati ne za koga hoće, već za koga im ponudimo. Uostalom evo i banalnog primera iz mog Zrenjanina, gde je pobedio čovek koji je osam godina vladao kao „demokrata“, a sada je najveći „naprednjak“, koji jedini zna kako treba i kako može. Ne verujem da je to slučajno, tako se pravi već duže vreme sistem u našim glavama da nismo sposobni za promene. Uostalom i jedan od sidikalnih poverenika grada već više od dvadeset godina obavlja tu funkciju, kao da radnicima Zrenjanina „cvetaju ruže“.Ono što pak mene lično najviše boli to su činjenice koje nisu ovi izbori izbrisali, a to su problemi vezani za privatizaciju i posledice tranzicije. Zar iko očekuje da će pobednici ovih izbora, bilo iz manjih ili većih stranaka, učiniti išta po pitanju sprečavanja upliva prljavog novca u privatizaciju, da rasvetle razne korupcije i mahinacije kod kupovina preduzeća, i ono što je najbitnije, a to je da isprave greške nastale lošom privatizacijom. Kako kad su svi akteri napravljenih grešaka ujedno i danas politički akteri bez kojih se ne može formirati vlada.Možda je to formiranje vlade i najveća farsa ovih izbiora, jer se teško može objasniti narodu čemu izbori ako se ništa nije promenulo (kao da je sve idealno), a kako skloniti ljude koji su najzaslužniji za „uspehe“ naše ekonomije i društva. Zato ne verujem u priče da nema dogovora jer niko neće odgovornost u teškim vremenima, nego nema dogovora jer nema ni promena, jer niko od njih ne želi da ispravlja greške.Zato sve vezano za poslednje izbore za mene stane u reč „bunilo“. Iz ovog stanja može se izaći samo alternativom, ali za sada nema jasne slike šta to treba da bude. Imam pravo zahvaljujući svojim godinama, ali nažalost i lošim sikustvima kojekahvih vlasti do sada, da strahujem da alternativa može biti i onakva koju pamtimo kao najcrnji deo istorije čovečanstva, ali i možda neka koja će objediniti mnoštvo nezaposlenih i obespravljenih u borbi za pravedno društvo.Ja ne mislim da je potez na njima, već na nama.Branislav Markuš, radnik i mali akcionar Jugoremedije i aktivista udruženja Ravnopravnost iz Zrenjanina

NAZIVATI se, ili stavljati sebe u „marginalizovanu grupu“, ili „marginalizovanu“ poziciju, je po mom mišljenju stvar ličnog izbora.U bilo koje vreme i u bilo kom kontekstu.Sasvim je očekivano da neko ko je sa druge strane pokuša da onu, njemu suprotnu stranu eliminiše na neki način. Pa tako i dovodeći je ili stavljajući u podređeni položaj. Jedan od takvih položaja je i takozvana MARGINALIZOVANA GRUPA. Naravno da neko na poziciji to može da postigne na razne načine. Načini su, manje-više, dobro poznati. Od onih elementarinih ekonom-skih, do onih ignorantskih, gde ih ne priznaju da uopšte postoje.Ali, to postaje problem onog trenutka kada strana koja to trpi, samosažaljevajući se prihvati poziciju MARGINALIZOVANOG.Izbori, koji su proklamovani zarad iskazivanja VOLJE NARODA, iliti NARODNE VOLJE, onog trenutka kada prestaju biti to gube svoj sustinski smisao. Tada se sve marginazlizovane grupe stavljaju u jednu, jedinstvenu marginalizovanu grupu – grupu čija volja se ne poštuje, odnosno ignoriše!Pitanje koje se samo po sebi nameće: Hoće li u poziciji u koju se na ovaj i ovakav način stavljaju sve marginalizovane strane, pored toga što ih je već strana na vlasti stavila u istu grupu, grupu čija se volja, stav, ili mišljenje zanemaruje, mar-ginalizuje, hoće li se i oni sami svrstati u jednu, jedinstvenu MARGINALIZOVANU GRUPU, grupu čija se izborna volja NE POŠTUJE?Trebalo bi da se sruše nametnute barijere netolerancije između marginalizovanih grupa: marginalizovana grupa radnika, gde jedan radnik izdržava jednog penzionera, a niko ne kaže da je dotle došlo konstantnim zatvaranjem radnih mesta i otpuštanjem radnika, između ostalog i penzionisanjem, i da nije suštinski problem broj penzionera, već sve manji broj zaposlenih; mar-

ginazlizovana grupa penzionera, sve veći i veći teret budžeta, a niko ne kaže da su penzioneri časno i pošteno zaradili svoje penzije, za razliku od mnogih drugih, i da primaju penzije, procentu-alno adekvatne godinama uplaćivanja u penzioni fond, a to što je penzoni fond pokraden poput mnogih drugih fondova, to bi trebalo da je stvar policije, nikako penzionera; marginalizovana grupa veterana, koji su posledica nečega što nije bilo, i u čemu Srbija nije učestvovala; marginali-zovana grupa srednjoškolaca i studenata...Hoće li se ovo desiti ili ne, negde tu leži ključ rešenja.Nažalost, veliki igrači manipulacije su i dalje na sceni:- Ako ne bude ovako neće biti penzija!- Ako ne budemo mi neće biti investicija!- Ako ne bude invseticija neće biti novih radnih mesta!- Ako ne bude...- Ako ne budemo...Prilozi su skinuti sa društvene mreže FB. Zah-valjujem se autorima. Možda su baš društvene mreže jedna od savremenih mogućnosti ujedin-javanja marginalizovanih grupa?Ljudevit Kolar, kriminalistički tehničar u penziji i veteran rata u Hrvatskoj 1991-95. godine

DOMINIRAJUĆA tendencija javnog diskursa koji tematizuje i analizira postizbornu agoniju u zamršenom i mucavom procesu konstitu-isanja nove vladajuće koalicije, markira političku neodgovornost i neprincipijelnost kao kljucne topose u praksi politickih aktera. Neočekivana pobeda Tomislava Nikolića prouzrokovala je tektonske poremećaje i promenu političkih kon-stelacija, promenila odnos snaga i redefi nisala agende glavnih političkih igrača. Ovo mrcvar-enje ima sasvim racionalno objasnjenje – treba javnost pripremiti na nove egzibicije i preokrete.Protagonisti ovog otužnog igrokaza zvuče kao orkestar koji improvizuje na raštimovanim instru-mentima, bez poznavanja nota i bez uvežbanog repertoara. Sešn jezivo loših muzikanata. Međutim, politički cinizam i apatija, bezvoljnost i demobilizacija građana ne ostavljuju prostor ni za osudu, ni za javne reakcije. Građani kao da su potrošili sve nade, otupelo i pasivno voajerišu i čekaju da se bizarni karusel napokon zaustavi. Javnost je nadomak otrežnjujuće spoznaje da su političke elite savršeno nekompetentne, upadljivo neodgovorne i neresponzivne za imperative koje nameće javni interes. Politički sistem i institucije preživljavaju ozbiljnu krizu legitimiteta. Politička klasa demonstrira posvećenost partikularnim partijskim interesima, feudalizuje društvo, promoviše jedino lične interese, perpetuira koruptivne mehanizme i podstiče klijentelizam. Mučno saznanje da je politička klasa u Srbiji zagledana u vlastiti pupak, srasla sa fi nansijsko-poslovnim oligarsima i tajkunima nakon ovih izbora nije opovrgnuto. Političke partije u Srbiji su razorile sam pojam opšteg dobra, obesmislile i pervertirale javni interes, sistematski razgradile sva politička načela. Ideološke razlike su relativi-zovane, ideje i ideali pokopani i zatravljeni.Politika u Srbiji je odavno prestala biti res publica – javna stvar.Profesionalni politicari vide politiku kao legitimno polje za ličnu promociju i afi rmaciju, poligon za bogaćenje. Junaci uličnih protesta, predvodnici protestnih šetnji i marševa slobode sada su užireni bogatuni, besramno bahati i osioni. Nova klasa, otuđena od interesa naroda. Antinomije levica-desnica, ideološke rasprave ili razlike, sukob ideja i svetonazornih koncepcija, sve je to bez značaja i težine. Programi političkih partija samo su puke deskripcije i konstrukcije, spiskovi lepih želja, beživotne fl oskule i parole.Pitoresknost srpskih političkih lidera bila bi zapravo smešna da nije sindrom koji ukazuje na destrukciju, korupciju bića politike, nepopravljivu kvarež i trulež političkih procesa. Najvažniji i najzametniji impuls u ovoj političkoj mrtvaji predstavljaju beli listići. Oni su prvi artikulisani glas građanske pobune. Oni su glas neprih-vatanja i nemirenja sa postojećim poretkom i stanjem stvari. Histerija i odijum koji su beli listići pokrenuli najbolje kazuju da je dotaknuta suština problema. Nepristajanje na iznuđene izbore između dva zla, beli listići plediraju za novim alternativama i formulacijom nove politike. Oni traže raskid sa rđavom beskonačnošću u kojoj

Mi smo na potezu

Marginalizovana grupa

Odbrani FilozofskiOdbrani Filološki

Srbiji treba nova levica

ImenovatiTO

ratom