ZBORNIKMLADIH

POŽEŠKIHPESNIKA

Požega2012

Podržano od strane:Centrifuga 2012

Izdavač:Nezavisni filmski centar „Filmart „ Požega www.film-art.org

Autori projekta:„Trag na Drumu „, Požega

Podrška:Kulturni centar Požegawww.kcpozega.rs

Urednik:Petar Matović

Grafički dizajn i prelom:Uroš Pavlović

Štampa:Alta Nova d.o.o.

Tiraž:400 komada

7

Nisam zaboravilaprethodne daneVerovatno su samo na trenutak nestali dok poglede stopismo u jedankoji se pružašekako re�eksija kroz prirodnu svetlost

Na tvom licu videla sam pustinjuvrelu Saharu svetlucavog pigmenta

Tvoje usne šaputale suiracionalne brojeve kao erotske priče kvalitetnih romana

Senke su jurile po tvojoj koži zovući na greh

Osmesima pravio si gravure po mom životu a potom posumnjao u sopstvenu pojavu

Kaćanski, rekao sii zakoračio u drugi svet

I n f o r m a t i č k i h r o m o z o m

Marija Bralović

8

Gorela je pored menebiohemijskim procesom.Nastupa metamorfoza njenih ugljenisanih ostataka, jedinjenja i izumrlih amino-kiselina. Sada su imale miris slatkog od dunja,onih sezonskih dunjaoko kojih plesaše muveu ritmu strujanja jesenjeg vazduha.

Negde na svetu sada peku svoje odvratnelicemerne ljudske kože na užarenom suncu i smeju se jadnimadok držim lobanju tvojuovde,na tumoru društva.

Rovarim po tvojim kostima Edit u nadi da ću naći besmrtnost.Sada si samo fosilni ostatak,draga.

Kažu, moja je poezijatriler u pokušaju.

I s p u k l e n a k o p i n e

9

Pričaj.Slobodno.Slušam te,

kažem, vežbajući zadatak iz

današnje lekcijemeni nerazumljivog naslova.

Pričaj,slušam te ja.

Tvoje oči delujupomalo neobično,

usne ti drhte od stida,

a lice...Vidim crte četrdesetogodišnjaka

sa gipkim telom tinejdžera.

I dalje te volim,iako nisi muško.

Zašto si stao?Ne, ne prekidam te

svojim nečujnim mislimakoje probijaju

i najdeblje bubne opne.

Nazirem osmehkoracima i miljama daleko.

Tvoja odeća smrdi na poraz.U vazduhu ponestaje kiseonika...

X YZ

XY

10

Nestrpljenje me grlioduzimajući poslednji broj aktivnih koraka.Drži me u zatočeništvu.Umorna sam.

Lepo isfenirana spisateljica sa upadljivocrvenim ružomna prilično ostarelomlicu izrazito čita svojevisoko rangirano ,,duhovno“ dostignuće književnosti.

Pogledala sam ga.Imao je neobičan položaj ruku.Prste dugačke,lepe...Odišu muškošćumladog muškarca.

Želi mastilo svojom rukomrazlivenona mojoj mapinjegovog grada.

Nasmejao se.Njegove usnecrveno toplo ljudsko meso.

Zubipažljivo poređanonajskuplje drago kamenje.

Hladno je.Očekujem kucanje.Njegove zglobove koji se stapaju u dodir s vratima moje hotelske sobe.Šta dođavola radim?

N i s a m j e p j e s n i k

11

Rođena sam 6. 9. 1993. u Užicu. Živim u Rupeljevu, selu blizu Požege. Završila sam Tehničku školu u Požegi, a sada sam student fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu. Volim književnost, naročito poeziju, muziku i nauku i to je ono što me u potpunosti ispunjava. Aktivno pišem već četiri godine i planiram jednog dana da objavim svoju zbirku pesama. Bila sam učesnik projekta Balkan - kuća razlika koji je umnogome potpomogao moje bavljenje književnošću. Nastupila sam na Pesničenju u Požegi 2011. godine. Ponosna sam što sam iz Požege, grada gde se mladi bore za očuvanje dobre muzike i poezije. Čast mi je što su moje pesme objavljene u zborniku!

Marija Bralović

13

Ja se zaljubljujem u vaše očikoje zamišljam kao vesnike mudrosti i prezirem vaše malograđanske razgovore u ovoj smrdljivoj pokretnoj kutijiosećam duh vremena Moje predrasude su vaše osobine ovo nije autobusovo je putovanje kroz prostor vremeu kome vasgledam kako starite i sazrevate dok sve s one strane stakla nestaje u zaboravubrzinom od 50 kilometara na čas kao i vaša lica naše duše se već 12 godina nalaze u ovom nemom kavezuu nemoj trci u kojoj vasgledam kako nestajete na posao u školu

u život...

T u č k o v o _ L u č a n i _ P o ž e g a

Željko Ćirović

14

ja sam ništa i ja sam sveja te volim i mrzim teja sam gubitak i ja sam nadaja sam sutra i ja sam sadaja sam polje i ja sam planinaja sam deo i ja sam suština ja sam sve ono što želiš me da budemi misliš da jesam

O n o š t o j e s a m

15

Okupila se familija da upokoji deduna malome groblju, dok baklave jedu.

Ima tu svakog, od starca do dece,osećam smrad, radi poljski WC.

Tu je i Stojko, kod uboga sinašto izgore ruku kraj polovnog kamina.

Svastika Dragina, kod zaove joj Zorke,za pokojnog dedu lije suze ćorke.

A komšinka Dana u velikoj je žalosti,za starčev spokoj glođe svinjske kosti.

Skrhani Milovan iz Kandića kućeu dedino ime cepa rakije vruće.

Debeli grobar masti za dedin liku toj žalosti oborio je spomenik.

Tu je i Stamen, 3. kolo od strica,što ga vilama gađala pokojna Mica.

Evo je i neka grupa ko goj sa ratišta,stiže delegacija iz Papratišta.

Dok palimo sveće i jedemo pečenje,biće na groblju veliko veselje.

Dok narikače dižu atmosferu,kod pokojnog Milojka krkaju bajaderu.

A meni u glavi gori pitanje strašno _

gde li sam lani kupio brašno?

P o r o d i č n i p i k n i k

16

Provincijski sindrom

Na kraj sela

u njoj truneš

ti ti ti

ubija te

ta ta ta

žuta kućica

17

Drinsku ćupriju tad su zvali most,odoše Vojvodina, Kosovo i Raška,pevam dok jedem riblju kost,ode Kim Il sung, Marks, Engels i Saška. Nekad sam plovio 7 svetskih mora,najbolji prijatelj beše mi jedna vaška...Moj život sad je plava noćna mora,nedostaju Ho Ši Min, Lenjin, Kastro i Saška. Sad je samo ostalo đubre,centrifuga radi, ali nema praška,za njih je nekad vredno da se umre _ Staljin, Mao, Če i Saška.

O d e S a š k a …

18

Nadimak mi je Ćiro. Rođen sam 1994. u Čačku, a živim pored magistrale u mestu poznatom pod imenom Tučkovo. Osnovnu školu sam završio u Lučanima, a sada pohađam Gimnaziju Sveti Sava u Požegi. Opsednut sam autobusima, hemijom, sarkazmom, muzikom i umetnošću uopšte. Sviram bas gitaru u grupi Trag. Pomalo sam asocijalan.

Željko Ćirović

19

Na starom papiru tvoj rukopis stoji,Neke čudne reči… i potpisi moji…

Pominješ i mačke… Sećaš li se sada?E… da sam ovo znala tada.

Al’ srce je ludo verovalo svemu,A nestalo je sve u jednom trenu.

Kao magla posle duge kiše,Kao bujica što sve za sobom briše.

K a db u d e m ob i l im a č k e

Svetlana Ceca Ćurčin

20

Rođena je 1. 3. 1987. godine u Novom Sadu. U Požegi je od svoje dvana-este godine, gde završava osnovnu i srednju mašinsku školu. Visoku poslovno- tehničku školu u Užicu, smer menadžment, upisala je 2011. Piše od šesnaeste godine, a počela je sa objavljivanjem pesama krajem 2011. godine. Prve pesme objavljene su joj u književnim novinama Svitak i Međaj. Pesnički uzori su joj Milan Rakić i Ljubivoje Ršumović. Prva zbirka pod nazivom I DALJE KUCA SAT je završena i čeka da ugleda svetlost dana.

Svetlana

ĆurčinCeca

21

Bez zuba,usta nisu usta.Bez zuba,usta su svaka pusta.Bez zuba,poljupci isti nisu, jer bez zuba usta _ usta nisu.

B e z u b az

Milica Didanović

22

Što je knjiga dobar drug, što je pesma lek za muk,što je dan čoveku drag,a i svetlost kad pređe prag.

A što ptica voli let,tako čovek voli svet,tako buba voli cvet,k'o što ptica voli let.

A što pisac voli stih,kol'ko pevač da ne bude tih,k'o što zemlja voli travui ja volim knjigu pravu.

Što mi je knjiga dobar drug,kao putniku put dug.

Š t o j e k n j i g a d o b a r d r u g

23

Živim u Visibabi, tu kod Požege, idem u drugi razred Gimnazije Sveti Sava društveno-jezičkog smera. Rođena sam 30. 12. 1996. i mnogo volim strane jezike. Imam jednu stariju sestru i jednu bliznakinju mlađu od mene. Sa deset godina sam počela da smišljam poeziju, ali je nikad nisam zapisivala dok do pre četiri godine nisam postala poeta odeljenja u osnovnoj školi i veoma aktivan knjiški moljac. Pisanje proze mi je jača strana (ona se više dopinguje), ali planiram da usavršim svoj ovako uspešni (anti)talenat i budem, kako se ono kaže, veoooooooooma istaknut homo sapiens društva.

Milica Didanović

25

Gledam u prozor stakala uprljanih otiscima prstijukako nebo histerično plačelica pomodrelog od tmurnih oblaka.

Osećam bol...Da li je to praznina?Usamljenost? Nemir? Tuga? Potištenost ?Sama sam...Ta mi pomisao para nerve.

Odvedi me daleko...Od čamotinje svakodnevnog životalukavih pogleda, zlih komentara i pakosti.

Obaspi me svojom vrlinom i voli me...kao ženu, kao kurvu, kao dete, kao Boga!Tvoja lepota mi je potrebnija od vazduha.

Šta ću ti dati za uzvrat?Daću ti malo toga...Daću ti sve što imam.

Propusnicu za moj mali, imaginarni svet,oslabljeni duh, skromnu veru u život i ostatak moje napaćene duše.

Prodri u suštinu mog bićai dokaži mi da si kraj meneda postojiš...

Ošamari me i reci mi da nisi samo sani voli me... Mnogo me voli!

V o d i m e o d a v d e

Milica Drndarević

26

Ispila sam te brzo, halapljivo.Osetila sam kako se polako probijaškroz redove mojih zuba požutelih od kafe,dodiruješ moj jezik,dražiš mu kvržice svojim kiselim ukusom.

Hoćeš li mi izbeleti dušu?Da li ću i dalje imati �eke od jadnog mog života?Znam prokletinjo, sve znam...Poznato mi je da ne glumim u reklami za deterdžent. Zar si već stigla do ždrela?Osećam tvoju toplotu,svežina tvoga bića mi daje nadu da postoji svetlost u ovoj začaranoj garaži punoj mraka.

Zašto sam dozvolila da dopreš do unutrašnjosti moje?Ti silino apokaliptičnog razaranja moje duše,molim te _ izađi iz mene..Poslednji put ti govorim.

Muka mi je...Samo izađi kad te molimnemaš više šta da oštetišostavi moje srce od hartijeispisano lažimaostavi ga ...

V a r i k i n a

27

Milica Drndarević je rođena 21.6.1992. godine u Užicu. Završila je Gimnaziju Sveti Sava u Požegi, društveno-jezički smer. Sada završava prvu godinu na Učiteljskom fakultetu u Užicu, smer vaspitač. Još od ranog detinjstva pokazivala je izuzetno interesovanje za strane jezike i književnost. Više puta je nastupala na recitatorskim smotrama. Pobednica je literarnog konkursa Momčilo Tešić, pesnik seoskog detinjstva. Ove godine, povodom dana Učiteljskog fakulteta, besedila je odlomak iz Šekspirovog Hamleta na engleskom jeziku. Dok je kao mlađa pokazivala više interesovanja za prozne oblike izražavanja, u poslednje vreme sve se više okreće poeziji. Nada se da će kroz studijske predmete iz oblasti književnosti na Učiteljskom fakultetu usavršiti svoj poetski stil.

MilicaDrndarević

29

Stojim za kasoma u glavijazzzamišljen o pravculinije plešem svingJa – bledoliki indijanacindustrijska mašinau kvaruizgubljen nenađenJa – odvratna muva što liže bajateostatke večeremrlja na kuhinjskomelementuglumac: večite ulogečoveka zarobljen u duhubogomoljkeJa – bez broja bez ulice kuće gradadržave bez porodicebez prošlostibez imenaJa – slobodan čovek?ja – neja – nikoPola hleba.Molim!

I m p R o v i z a C i J A

Matija Gluščević

30

Vodimo ljubavkao psa u šetnjua kada se otrgne s lancakažemo:Jebi se!

Z e n z a p o n e t i

31

Kada odem ugoste ispijamkafeneobavezne nemoralnejednu za drugomi prepričavam novinskucrnu hronikudaubijemvremepijem kafu – čovek ubio ženu pa sebepijem kafu – majka ubila šestogodišnjeg sinapijem kafu – silovane dve devojke u centru Beogradapijem kafu – teroristički napad u avionu usmrćeno 120 osobapijem kafukafucrnuod tolikih kafa me zaboleo želudacprijao bi mi čaj alito se ne radi pre 5nije po bontonu

p. s. kupiti današnje novine

B o n t o n

32

čitampijem vinočitam i pijem vinočitam i pijem vinočitam i pijem vinopijem vinopijem vinovinopreviše sam popio vino vino

K n j i ž e v n o v e č e

33

Sinoć su nazvali telefonomrekli su moje imerekao sam darekli su prijateljirekli su loša vestrekli nesrećaćutao samrekli su žaorekli udes, bolnicarekli žaoa mislio sam na vozna kartu u džepu mislio na egipat i piramidei hteo bihnešto da kažemnešto pametnoa oni su reklibili su rekli: dobrirekli: ljudii vičem im da nisam video more vičemegipat, pesak, sunce,nilćutenisamali gospodinetelakažu preuzetisahrana pomoćgospodinerekli su žaožaožao

W Z Z 4 2 0 2 _ _ _ _ _ - K a i r o 2 2 : 3 0 P e r o n A 1

34

Tog 13. juna 1931. rođen je američki psihoterapeut Irvin D. Jalom,

u Veneciji su se ’34 sastali Hitler i Musolini, a 1980. godine u Jugoslaviji

obeleženo je 40 dana od smrti velikog vođe Josipa Broza.

Tog 164 dana 1995. godine negde oko ponoći

u užičkoj bolnici rođen sam ja.

Sada, 17 godina kasnije, u godini smaka sveta idem u

treći razred požeške gimnazije „Sv. Sava“ , planiram život kao

budući režiser (ili glumac?), živim u nekim udaljeni krajevima sveta

i svako veče pakujem kofer za naredni dan (jednog dana možda i otputujem).

Ma

tij

a G

lušč

ević

35

***

Pogledom obuhvataš svu tamu.U prolazu, nekad, u nju uviješsan svoj; i tužnu moju senu...

I farovima obasjaš tajnu:

da nekad, na nekom brdu,bili smo sami. I našu detinju radost

da ostavili smo, nevinu, u travi;da voleli smo se samo taj dan.

Od celog tebe ostali su mi samo uzdasi tvoji _ čuvam ih na dlanu.

U kap vode udahnuo si ljubav svojui nestao, i ostavio me samu...

Emilija Isaković

36

***

I Vidim: uplašen si. Ali to reći ne bi smeo; i kad koračaš pokraj mene obavija te ćutnje veo.

I ne znaš da postojim. I da nisu presušile reke čijom vodom si se kupao, i lice i usne umivao.

Sakrijem lice da ne vidiš: tužna sam. I samo od očaja se smejem, i samo od boli sam nema.

II Rekao si da želiš slobodu... Da tražimo ljubavi mesta nova, da se igramo s mravima i trčimo po travi, bosi.

I ja sam ti verovala. A tebi je bilo lako da uđeš u oči moje plave i u sne se uvučeš male.

U ogledalima tražim oproštaj; i utehu u razbijenom staklu. Otišao si da me vrebaš, u mraku.

37

***

Nisu moje oči u mraku što zure,niti tvoje misli u tami spas...Šta će biti kad nas stignu, posle bure,kada se u zenicama probudi užas?

Hoće li i tada tvoje nežne rukemoju senu mračnu privući sebi?Pored svega, pored gluve buke,hoću li se iskreno radovati tebi?

A ja se pitam _ da li ti postojiš?Da l' si samo plod moje mašte,Stvoren kraj mene da stojiš...Još jedan demon što u meni raste? ...

38

***

Osetila sam kako drhtišPod mojim dodiromDok smo ležali pokriveniSenkom čempresaA suva trava nam bola Stopala

Kad sam podigla očiTragom tvog pogledaSpoznala sam Želju uTvojim prstimaA sunce se gasilo iSijala je luna

Kože su nam se dotakleKada si mi ponudio svojuMišicu mesto jastukaKada si vrhom nosaPovukao linijuDuž mog obraza

Onda si spustio svojaUsta na mojaI ja sam te poljubilaČudna je bila ta DubinaKoja se tadU nama rodila

39

Budući arhitekta, rođena je nekog davnog petka '94. Živi u Arilju, kraj neke reke. Ide u Gimnaziju Sveti Sava u Požegi. Ima mlađeg brata i sestru koje mnogo voli. Ima psa koji se zove Aldo. Ima plavo-sivozelene oči i ožiljak na šaci. Voli da trči bosa. Uživa u kiši. Obožava da skija. Odbija da odraste. Crta, piše, putuje, druži se, priča, sluša muziku, volontira... Ponekad sanja. Pomalo želi. I uglavnom je srećna.

Emilija Isaković

41

Zima je,jutro svanulo,iz toplog kreveta mi se ne ustaje...

Otvaram oči i prvo vidim tebe,znam da opet budna sanjam...

Sećanja žive kao da si još tu,sve jos miriše na nas...

Pogledom šetam po svojoj sobi,tvoje stvari su još uvek tu,kao i uspoomene,ostaju...

Krećem se kroz kuću,mislim na tebe,želim da si još samo minut tu...

Z i m a

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ivana Ivanović

42

Zovu me Lela... Vole me, mrze me... Podržavaju,

osporavaju.. Kažu da sam čudna... Pa ja i nisam

obična! Nikako! Ja svoje emocije izražavam olovkom

na papiru! Ja pišem i radim to iskreno! Ja sam Ivana Ivanović, učenica Tehničke škole u Požegi,

smer turistički tehničar... Drago mi je

što sam deo projekta Pesme iz Magle!

IvanaIvanović

43

***

I more zapali nebo.I sunce natopi kišu.Prašina oduva vetar.Zastade joj dah.

Dan zatamni mrak.Noć osvetli jutro.Suze joj osušiše obraze,patnjama je kraj.

San uđe među svet.Java posta san.Đavo spusti glavu.Zakon sad je raj.

Vreo posta sneg.Vatra posta led.Greh je strana reč.Ljubav oboji svet.

Milje sad su grami.Daljine su blizu.Planine su dole.Jer se tako vole.

Tuga gorko zaplaka.Shvati gde ne pripada.Ostavi se starog plena.Zna šta treba da zna.

Zamirisa život kao san.Dva srca, jedna odaja.Sanjar više nije sam.Sad ih ima dva.

Marija Marinković

44

Rođena sam 2. 9. 1987. u Čačku. Završila sam Osnovnu školu Emilija Ostojić i Gimnaziju Sveti Sava u Požegi. Studiram Visoku turističku školu u Beogradu i radim za hotel Mećavnik u Parku prirode Mokra Gora, gde trenutno i živim. Pesme sam počela da pišem, verovatno, već kada sam i naučila da pišem. Van muzike i pesme ne znam ni kako je biti, jer sam od rođenja tim svetom okružena, a po pesmi sam i dobila ime. Veliki uticaj na mene, za sve što radim u životu, imali su i imaju moja porodica, prijatelji, Jesenjin, moj najdraži pesnik, i veliki Dosto-jevski, po mom mišljenju najveći pisac svih vremena, u čijim se delima uvek i iznova pronalazim.

MarijaMarinković

45

Kad je ona otišla, ton izgubi boju.Kad je otišla, reč izgubi smisao.Kad je ona otišla, bolje da sam oproštajno pismo napisao.

Kad je ona otišla, nemo su pevali svi,i svi dubokoumni spevovi postadoše bezvezni.I muzika iz grla nije bila ljubav...

U stvari jeste i to ogromna, al' nemoć.I ostadoše misli crne ko noć.

Kad ja sam otiš'o, uz'o sam gitaru,milovao je nežno k'o što nju bih.I to veče sam nestao u mraku,al' ostao sam celu noć da je ljubim... U njenoj kosi.

Kad je ona otišla, sa njom i njen voz,ja sam otiš'o skroz...

K A D J E O T I Š L A

Marko Marinković

46

***

Lično sam bio s njim,neću ni ime pogano da mu izgovorimK'o sad da ga vidim, bilo je jasno.Navaljivao je da mu priđem beščasno.

Krvavog i crnog, gledao sam ga iz krevetaprestravljen, za pomoć molio sam Gospoda.

Nestao bi tad i onda sam čuo kako šušte kese.Cela moja soba u mraku, vrtela mi se u očima.Smiraj, a onda, sve je počelo da se trese.Vraćao se najcrnji... I prodavao mi bljutavu, ali primamljivu žvaku.

To se događalo baš ovde, u ovo doba.Nije mi dao mira, zlokoban.

Uz Božiju pomoć, jer druge nema,počeo sam đavola po sobi da ganjam

Bilo je bolno, opasno teško...

Nije mi lakše bilo ni kad sam se probudioi shvatio da sanjam.

47

Poreklom je iz Pilatovića, pokraj reke Moravice, frontmen je i pevač požeškog benda Drum i sin velikog požeškog umetnika Toma Marinkovića. Piše pesme, pravi muziku, peva po trgovima, kafićima, kafanama, i u kom god gradu da nastupi izrokava situ-aciju. Momak duge kose, toplog srca, širokog osmeha, otvorene duše, zaljubljive prirode, ne samo umetnik, već pokušava biti dobar čovek, što je danas jako teško biti.

Ma

rk

oM

apašMarinković

49

***

Da li znaš da postoji pravda?Da čeka te nebo? Al' treba ti nada.

Ljubav i vera treba svakom od nas, za spas!

Izlazi Sunce, ali je mraki velika tama iz oblaka.

Veliko je Sunce, ali je mrak,jedno je Sunce, a oblaka dva.

Izlazi Sunce, a zašto je mrak?I velika tama iz oblaka?

Kažu od greha, zato je mrak,Velikog Sunca ne vidiš sjaj.

Da ugledam Sunce, da mi je sad,da nestane tame iz oblaka.Kako da tražim oblaka kraj?

Velikog Sunca večiti sjaj?

Nebo mi kaže, pitam ga ja,da nestane tame iz oblaka.

U srcu ti traži istine sjaj,Veliko Sunce tamo je znaj!

Milan T. Marinković

50

Rođen je u Čačku 26. maja 1989. godine. Živi u Pilatovićima gde je išao u osnovnu školu do četvrtog razreda. U Prilipcu je završio osnovno obrazovanje. Maturirao je u Gimnaziji Sveti Sava u Požegi 2008. godine. Trenutno studira na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu na katedri za ruski i srpski jezik i književnosti.

MilanT. Marinković

51

Prođe jesen duga,a nikako tuga,starom bolu duša traži kraj.Sve me više boleožiljci sa juga,sećanja na dalek' zavičaj.

Zvezdane noćineće mi pomoćijužnu tugu da zaboravim.Bar da mi je znatikuda sada poći,kako srce da oporavim.

23.49 h, 28. 11. 2011. godine

Vladan Marjanović

52

Da imam voz da odem na jugNa put dalek i veoma dugDaleko bih svoju odvezao tugudole negde južno niz prugu (predveče, 1. 7. 2011)

Da imam u njemu zlatnik žutkoji bi krenuo sa mnom na putvelikom južnom prugom bez krajau veliko srce moga zavičaja (2. 7. 2011, 11.18 h)

Da imam voz jedan danbilo bi dovoljno da ispunim sandovoljno sasvim da stignem do jugai pronađem svoga čarobnog druga (2. 7. 2011, 12_13 h)

J u ž n a p r u g a

53

Rođen sam 1996. u Užicu. Živim u

Požegi i idem u Umetničku školu u

Užicu. Volim da slušam muziku,

ponajviše blues. Sviram bubnjeve u

bendu Trag.

Vladan

Marjanović

55

Vremena se menjaju, ali pesme ostaju.I dok neki odlaze, nove nade dolaze.Snove oni sanjaju, pesme srcem pišu,uz rime odrastaju, reči nekad brišu...

Mladi ljudi pesničke su nade nove,oni traže, žele, znaju, to je tema pesme ove.Nepoznati do sad svetu, oni svoju sreću traže,za upornost oni znaju, pogled sve će da vam kaže!I za cilj će da istraju, reči pesme to su straže. Pesnici iz magle to su, promena je sad to nova,Mladost novo vreme stvara, reči su joj lepog kova,a za rimu ima dara.Pesmu piše, reč izgara, poezija nova _ stara.

P e s n i c i i z m a g l e

Bojana Marković

56

Vidi, sunce se iznova rađa poput deteta.Opet predivno mirišu ljubičice što se kupaju u rosi jutra.Leto, hmmm, opet donosi neke slatke priče...Evo, pogledaj, nadahnuće dolazi neočekivano.Ti nastavi da maštaš, pišeš i pratiš svoje snove.I nikada, ali nikada ne dozvoli sebi da uništišsve nepotpunosti koje te čine tako savršenom osobom.

V o l e t i

3

Zovem se Bojana Marković, rođena sam 2.12. 1995 godine u Užicu. Živim u Arilju. Učenica sam trećeg razreda Tehničke škole u Požegi, smer turistički tehničar, odli- čan sam đak. U slobodno vreme bavim se pi- sanjem, čitanjem, volim sve što je pove-zano sa književnošću. Inspiracija mi često dolazi neočekivano, ali ja ugrabim svaki slobodan trenutak da prenesem svoje misli na papir i zaista uživam u tome. Omiljeni pisac mi je Ivo Andrić. Imam više omilje- nih knjiga od kojih bih izdvojila: Na Dri- ni ćuprija od Iva Andrića, Nečistu krv od Borisava Stankovića i Petu krunu od Havi-jera Gonzalesa. U budućnosti bih volela da napišem knjigu. Za mene pisanje nije samo pisanje, već način da ponekad pošalješ po- ruku i bezbroj mogućnosti da ispričaš pri- ču.

BojanaMark ović

57

59

U noćni sat, poslednji i pred zoru gluv,šaljem daleko misli,slušam Fjuneral Blu.Lagano:gubim te...

Daleki grad se ni kroz prozor ne nazire...Gubim te... gubim te. Ko mi tvoje usne, oči i glas kradedok:gubim te, gubim te...

G U B I M T E

Jana Marković

60

U mojoj dušipregorela iznova stara ljubav.Čekam da se opet iz pepela digne ova bolna rana.

F E N I K S

61

Rođena sam 1995. godine kao treće dete porodice Marković. Maturant sam Gimnazije Sveti Sava u Požegi. Omiljeni bend mi je Pearl Jam.

JanaMarković

63

Ti si za mene imaginaran svet,misaona imenica.Priviđenje koje gledam svakog dana,ti si za mene nestvarni lik u mom svemiru.

Da, ljubila sam tvoje usne,imala sam tvoje telo,milovale su te moje ruke.Jutra su nam zajedno svitala,

a noći se gasile.

Spavala sam na tvojim grudima kao malo dete,tvoj stisak ruke, meni je predstavljao sve:sigurnost, sreću, svetlost dana.

Tvoje usne su mi davale nadu,nadu da još uvek postojiš,nadu da opet osetim ljubav.

Jedan sekund je sve promenio,jedan prelomni trenutak je razbionaš svemir u delove, nema ga više.Nestao je...

Hladnoća, mrak i tama izviru iz tvojih očiju,gledaš me kao nekada pre,sa puno nepoverenja.Tvrdoglavost i inat vidiš na mom licu.Ćutiš, jer moje reči ne mogu dopreti do tebe,moje suze te ne mogu ganuti,ni moja osećanja promeniti.

Srce mi je opet okamenjeno,ni suza više nema,sve što sam imala,ja sam ti dala.I sada si opet imaginaran svet,misaona imenica.Priviđenje koje gledam svakog dana,ti si za mene nestvaran lik u mom svemiru.

T i s i

Jelena Milivojević

64

Ti nisi ništa. Ti si samo jedan mali,prljavi kamenčić u ovoj ogromnoj planini koju zovemo svet.

Tvoj osmeh, nekad čist iz dubine srca,nekad ciničan i gorak.Taj tvoj prelepi osmeh,nije ništa u odnosu na svu sreću u svetu.

Tvoje reči, koje su umele buditinajlepša osećanja u menii koje su me mogle ganuti do suzaništa su u odnosu na pregrštnapisanih knjiga velikih mudraca.

Tvoje suze, tvoje lažne suze,videla sam ih mnogo putadok si grcajući u tom plaču,lagao samog sebe.Čak i one su ništa u poređenjuna mora i okeane.

Svu sreću na ovom svetu bih uništila,sva pisma i knjige spalila do zadnjeg slova,a mora i okeane isušila.Da ostanu tvoj osmeh, reči i suze,jer samo tada bih ti opet verovala!

N o n a m e

65

Rođena sam 15. 8. 1993 godine u Užicu. Išla sam u Tehničku školu u Požegi, smer mašinski tehničar za kompijuter-sko konstruisanje. U slobodno vreme se bavim sportom i pišem pesme :)

Jelena Milivojević

67

Brisali smo vlažnom krpomSlatki sirup iz tastatureŠraf po šraf ušli unutraNjen mali brat i jaI skidali slova Neme čepove od voskaDa bi unutra našli ružičastu slast

Plošni srebrni vodoviZatopljeni u gumuPišu jezikom nestale civilizacijeTako o tome kuda su tekli naši glasoviSastavljali duge rečeniceSa automatskim Velikim Slovom

Košnica opet zatvorenaIznutra više ne brujiTek kao da se o drven-klupu kraj Oltara Češe slomljen štap

Oblačak dima nad diodomKandilo što se gasi prstimaVlažnim od pljuvačkeTo su oni kojima pišeš slovo „m“ i „i“

P r o l i v e n i l i k e r

Uroš Pajić

68

Da, moj propeler radi,duva da ne bude vruće.Da popiješ tako da bela para ne sagori oči.Svaki dar prijatelja, uglavnom knjige, sa posvetom na licu, sa osmehom,stavi u sebe.

Tu sam pognut pred sudoperom,pognut nad crtežima u talogu hrane,mrtvi mulj. Pognut kao i ti.Prstima po talogu, po ostacima hrane,novi crteži nalik na stare, ličimo na stare.

Da, moj mali propeler radi, baš kao i tvoj.Sve što treba je jedan prašnjav štap, siv i čvornovat,da uleti niotkud među žbice, i razletesmo se prijatelju moj,u sitne delove, poderana kolena,i po koji zub.

K u l e r u 3 . 0 7

69

Kopriva i mravikao u starom �lmu preko dlanova do prstijusilaze kiseli u toplotu uređajaJeo se krckav keks nad tastaturom

Aparat bez uzemljenja slično peckamada su oni tu samo zbog mrvicakoje dugme trapavo krckaNespretni je traper stao na granuodlete mu pero divlje guske

Tako mi pišemoTu gde pisma ne mirišuna kožu torbe i list orahaOvde čovek miriše na samog sebe

P o š t a r n e z v o n i

70

za g-dina Touré

Izgleda da smo stigliSpustili ruksake na gomiluHrpa voća otpalog sa naspotpuno je zrelo i muve su tu

Nemamo kud dalje dotiče nas misaokao mrtva stvar, sa dlakom, sa krvii jeza klizi kao daleka lavinatamo gde nikog nema da čuje tutanj

Karta je ipak konačna, omeđena crnim,smrtovnica na svakoj banderi

Sad su koračajem jednog prstatu snimci dalekih univerzumaKao na primer muzika AfrikeZa svega nekoliko minuta stižekompresovan zvučni kodsa trećeg sprata hotela Pod slamnatim krovom bio je čovekPevao o savani

K a r t a

Hôtel Mandé, Bamako, Mali

71

Bilo je to davnopričao mi je dedalenjim pokretanjemsedih trepavicaKada smo još uvek minas hiljadeodlazili u mrakpa bi posedalioko velikog ekrana

Oni bolji lovcisedeli su napredda bi najpre zgrabilisvetlosnu sliku klizavukao jegulja što jurnekroz drhtave prste nas pozadikroz barsku travu

Posle bi na uhvaćenomživeli nedeljama

A onda su zveripočele da se množe

Sakupljali bi senjih hiljadesitnih replikaVelikog pretkaOdlazili u mrakpa bi preotelijednog od nas

Bilo je to davnopričao je dedakada su ga posadili na zemljupa posedali oko njegaLenjim pokretanjemsedih trepavica pričaootkrivajući odsustvo zenica

P l e n

72

Ubo sam se na trn šipkaI to me prenuloInače bi još trajao san

Drug i ja hodamoPenjemo se to jest na brdoTek odatle se vidi

Naša dolina je lonac pun magleA ovde sunce padaNa padini košnice raznih boja

I ako priđeš čuješIsti zvuk što transformator praviUdenut u utičnicu

Zuj je želja za kojom pljuvačka curiBaterije kamere su prazneBeznadežno zaboravićemo čitav prizor

Z u j

73

Ono što se čuje nisu kriciretkih životinja sapetihžica i omča i oprugaMi samo ponekad pričamoi o tome, o smrti to jestdok teku snimci prolivene krvi kitovaretkih zverkii ništa

Upije zemljacrven gvozden oksidU žilama je tamo doleispod naših stopalaNaših cipela to jestod kože koja je držala drob

Svaki mali užas osvaja polako sitne dlačice na vratuOko nas sve sami leševiLeš drveta, leš pticeperje i piljevina

Meko je to i dobro se spavaSan se širi putem lišajanem kao smrt

O s m r t i

74 Rođen je 1984. godine u Požegi. Poslednjih 9 godina boravi u Novom Sadu. Bavi se slikarstvom,

crtežom, teorijom i tehnologijum likovnog stvaralaštva, diplomirani je grafičar. Piše pesme, kratke priče i sl. Svira nekoliko instrumenata i peva, snima pesme, kao muziku. Radio kao galeri-

sta, knjigovezac, konobar, restaurator, scenograf, izvođač muzičke pratnje za film i ostalo. Trenirao boks, laka kategorija, sa povremenim klizanjem u pero-laku, kao i obrnuto.Objavio knjigu pesama

Beleške (SKC, Kragujevac, 2011)

Uroš Pajić

75

U veče kasno susretoh tebe slučajnoDok slučajno šetah pustim drumomSlučajno se zaljubih u tebe očajnoKroz slučajnu priču sa slučajnim drugom Slučajno te upoznah uz slučajnu pesmuPevušeći slučajno stihove njeneSlučajno opevah tvoju lepotu nesvesnu Želeći da i ona sa mnom slučajno kreneSlučajan susret taj sa tobomSlučajno poremeti moj mirŠta ću slučajno uraditi sa sobom

Ako sa glave slučajno mi spadne šešir

U v e č e k a s n o

Aleksa Parezanović

76

***

Da kriknem sad,ko bi me čuo?Oplakujem, opet, još jedan padi još jedan dan, neobično truo.

Mislio sam da je moja,Al' zar mogu nekog prisvojiti?I opet me obuzima crna bojai stvari, koje ne mogu stvoriti.

Pesme moje, hvalospevi lepote,ko će vas da bude dostojan?I opet kunem: Živote skote!I pokušavam da budem spokojan.

Srce, ironijo, ostade na muci.Koliko njih ćeš izdržati još?I opet kažem: Glupo srce, ne tuci!I opet poželim da sam čovek loš.

Da se srušim sad,ko bi me podigao?Oplakujem, opet, još jedan padi mnoge stvari koje nisam stigao.

Mislio sam da će sa mnom poći,al' ko sam ja da mislim?I opet mi duša opsednuta tamom,i opet se smatram pokislim.

Lude pesme moje,kojoj da verujem?I opet mi novo nebo kroje,i opet u nekim stvarima preterujem.

Mokar do gole kožekuda da krenem?I opet me ništa iznenaditi ne može.I opet kao cvet venem.

77

Rođen sam 25.10.1994. Iz Požege sam. Pisanjem se bavim od osmog razreda i do sad sam napisao oko 40 pesama. Trenutno učim četvrti razred Gimnazije Sveti Sava u Požegi, u kojoj sam član dramske sekcije i hora. Sviram bubnjeve u požeškom bendu Drum već 3 godine i do sad smo ostvarili veliki uspeh, što u Požegi, što u drugim gradovima. Želeo bih da postanem pesnik iz magle!A

lek

sa

Par

ezan

ović

79

Vidiš li na mom licuizraz deteta čednog, vidiš li kako majkabodri svog sina vrednog.

Vidiš li u mom okudana poslednjih sjaj,vidiš li da sve je prošloi da je došao kraj.

Vidiš li kako vreme prolaziotkucajima koje daje sat, vidiš li kako majka sa suzom na licuispraća sina u rat.

Osećaš li snažan stisak, najdražeg oca svog,vidiš li zašto te kažnjava, a zašto nagrađuje Bog.

Ne napuštaj nas sadakada smo odveć mali,zauvek ćeš biti tu sa nama ti i tvoji ideali.

Sklopio je oči,krenuo u nepobediv san,nikada više neće doćisa nama provesti dan.

Majka je iz očaja palarukama mu prošla kroz kosui poslednji put mu obrisalaposlednju suzu na nosu.

Majka je glavu stavila na njegovo mrtvo teloi tada je stao jedan život ceo.

Znali smo da vratiti se nećei da je majka to činila zbog nas,vise nismo opsecali ni tračak srećei za nas je došao još kobniji čas.

O t a c

Ljubica Pavlović

80

Imam 23. godine i studiram Učiteljski fakultet u Užicu.

LjubicaPavlović

81

Bol je kad baciš kamenčić u vodu,poslednja kap te zapljuskuje i prlja,ona uvek zna šta hoće,uvek te zatiče na rubu samoće.

Zaigrala se tuga u mom srcu,i nema nameru da ode.Nije tu samo da bi bila,već zbog opomene, kao da se i ona skrila.

Okrnjen tramvaj radosti prolazi ovuda,ja putujem i opet se smešim:radost je moje pribežište,ne grešim, sigurno ne grešim.

Bol, ta bela uzdignuta rodauporno nas prati, za nama hoda,napuklo parče sreće ga mami,ono je ta senka na dnu _ nismo sami.

N a p u k l op a r č e s r e ć e

Đurđija Peruničić

82

Slikam najsitniji pesak svetlosti,usamljenu luku ponosa,galeba što leti visoko,sve ono što je nedostižno,more beskrajno plavo, duboko.

Slikam ton viole koji se gubi,slikam portret tvoje duše,slikam obale i mostove,koji se polako ruše.

Portret nemoći, portret duše.Ne mogu. Tiho i još tiše,kao da ne želi više,ona se neprimetno briše.

Ćutanjem govoriš,možda je nema, slika, čudesna tema.Portret, korak koji stiže,slikam sve lepše i bliže.

Ništa, to je beskrajna praznina težnje,nepoznati mozaik čežnje.Slikam a on je tu, on te uvek brani,ideš, vrati se, stani.

Zašto ne mogu? Kuda ćeš poći?Ne mogu, čekam, možda ću nekada moći.Čekam, a tu je ono ništa koje me prati,čekam, možda će jednom stati.

P o r t r e t

83

Otvorena je braon kapijau belom cveću,zlatne kočije izlaze,putnici polako kreću.

Svako nosi svoju torbu,u njoj osmeh i veliku borbu,nimalo brzine,malo zadovoljstva i topline.

Svako čestitku piše,pozdrav i ništa više;svako se raduje i veseli,svako ume ponešto da deli.

Starim putem polako putujupoznati putnici,bezbrižno prateći trag,veselo smeškajući se,jedan drugom je drag.

K o č i j e

84

Rođena je u Užicu 1993, živi u Požegi. Piše poeziju i prozaide. Objavila je zbirke pesama: Portret (2006), Nešto poput sna (2008), Dugmići od mesečine (2009), Vrata koja lagano otvaram (2011) i knjigu poezije za decu Oči starog klavira (2011). Dobitnik je književnih nagrada: Mladi Momčilo (Požega, 2006); prve nagrade za srednjoškolce na Drugom međunarodnom festivalu Magda Simin (Novi Sad, 2010); prve nagrade na prvom festivalu poezije Mihajlo Kovač (Novi Sad, 2011); prva nagrada fondacije Miodrag i Branka Ćupić (Podgorica ,2011); nagrada za samostalno dečije stvaralaštvo Sima Cucić (Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2011); druga nagrada u konkurenciji srednjoškolaca na trećem festivalu za poeziju Trifun Dimić (Novi Sad, 2011); druga nagrada u konkurenciji srednjoškolaca na trećem festivalu poezije i kratke priče Magda Simin (Novi Sad, 2011) i treća nagrada u konkurenciji srednjoškolaca na drugom festivalu poezije i kratke priče Vojislav Despotov (Novi Sad, 2011). Zastupljena je u više zbornika poezije. O njenoj poeziji objavljivani su prikazi i zapisi u časopisima i zasebnim knjigama. Učesnik je više pesničkih kolonija i manifestacija.

ÐurÐija Peruničić

85

Budi svoj. Budi poznat po svojoj kreaciji, a ne po istorijskim tragovima nekih drugih ljudi.Budi daleko iznad. Želi... i voli...

Ne dozvoli da ti poštar raznosi pisma od pređašnjih snova.Računi, legalne i nelegalne supstancije za ljudska ograničenja.Taktovi ritmičke uspavanke za obamrle...

Nek te ne zalude!,divnim ponudama za uspešno dalje komešanje u masii divnim solucijama za tvoje nerešive probleme.

Pokaži svetu jedinstvenost svog bića...U porođajnim bolovima postoji sutra i postoji svetla tačka.Začećem, ideš do stepena otkrivanja... Što zahteva dosta

podrške i optimizma, a na kraju, ljudi prihvate... ili ne,rezultat začeća.

Jedina bitna stvar je da si ti, čovek koji se ne bojisvoje umetnosti, da si čovek... otac!... divljine osećanja...

Na distanci... na savršenoj distanci...provokativno držiš uže, kontrolišući svoje demone istinske vatre.

B u d i S v o j

Dragana Ristivojević

86

Daleki svet, širina svemira,oblak prašine, zrno svetle munje.Ja nikad nisam znala zaštoljudi u poslednjem trenutku padajuna kolena...U nezajažljivoj svesti iskrestaze čarobnjaka.Nikad nismo verovalida li smo u pogrešnom pravcu gledali.I kad te poljulja ono čudno plavo,neistina glasova.Možda smo demoni sa one stranesvetla, možda naša lica tadne kazuju pravo. Možda smo lutkeod drveta sa koncima odsatkanog mraka, a možda i tajsjaj u očima nije ništadrugo do groblje svitaca...Ukalupljene svesti, zajedničkihrlimo u očaju, za mrvicomvere u prljavoj krvi zlobnih umova.

Ništa nije daleko, ali kad tena kvarno sapliću, postanedugogodišnje robovanje slabosti.U koži koja višenije tvoja, gnezde se larvesmanjenih moždanih napora.

P o s v e t aB i ć uS aD r u g eP l a n e t e

87

Dakle, uživajte u životu,jer ga je lepo živeti...

I dobih zaista otvoren odgovor bića,koji ne beše poljuljan posvetom zaoči trudnog truda...

Mislim da se ljudi u poslednjemtrenutku nađu na kolenimazato što, u svim ostalim trenucimabudu slepi da ostanu čvrsto da stojena nogama. To je nešto što se desi...Valjda je to onaj urođeniživotinjski nagon, potreba za

opstankom, hvatanje za slamku...

Ne znam, ali tako je sve, i sa svima, inekako će uvek biti.Svi smo mi pomalo truli unutra...

I nepostojeći putnik se lupi rukompo čelu iznenada... Da li je shvatanjecilj ili razlog...? Vetar koji ne zanosii raznosi u pukoj slučajnosti pomahnitalivirova besciljnog lutanja...Hvala za obraćanje, masi ničega!

88

Rođena sam 1995. godine, živim u Lučanima. Učenica sam Tehničke škole u Požegi, smer turistički tehničar. U slobodno vreme volim da čitam, pišem i pevam. Moja omiljena knjiga je Autostoperski vodič kroz galaksiju, koju je napisao Daglas Adams. Inspiraciju nalazim u muzici, u prirodi i u određenom ponašanju ljudi u mom okruženju. Takođe, mislim da su snovi veliki pokretači velikih stvari, velikih umova za bolja vremena i bolje ljude.

Dragana Ristivojević

89

Ustaješjoš sutra.I živećeš...Mislićeš...Disaćeš...

Neće tobiti tvojposlednji dan,niti ćeš ga takoproživeti.

Nećeš videtistotine stvarikoje su predviđeneza tebe.Ti nećeš bitijedan od stotinekupaca u marketu,i neće te videtiljudi koji žele,ni oni drugi,ni ptice koje to žele,ni one druge,ni vetar koji prolazi,ni onaj drugi...I hiljade drugihkoji te pozdravljaju.

B e z v o l j e

Marko Sinđelić

90

Dok razmišljam,ja govorim smrt.

Čekaću da sezavrši tužna pesmai pozvaćuneki telefonskibroj iz imenika.

Šta ima?Kako si?Da li su svi dobro?

Umrli su.

Zaustavi satkoji je naumioda te ubije.Smisli neštou trenutku.Idi!Oni su umrli.Smrt jetu negde,njoj nećeš moćida kažeš ne.

Sat je stao. Zid ti sejoš uvek smešiiza leđa.

Šta radiš sutra?

Ništa.

N a u č i d a k a ž e š n e

91

Dovoljno daleko,ja.Sve je to bilonekada.I ništato je jedinošto peva u mojojduši.I kraj.Zbir svih krajevai taj jedan početak.Žeđ za početkom,ona je sa drugestrane.Sa ove moje stranesamo sam ja,moj početak,početak mojih misli,32 kartei još ponešto.Ptica koja uvekpričai ćutljiva ptica.Sneg, mnogo snegai hladnih stvari,mnogo ljudi,koji su u snegu ostavili svoj trag.Misao o meni,misao o tebi,misao o praznom,misao... Nekadruga misao.Sa moje stranei sa druge strane,ima li tu čega?

Mislim da... ne.

J e d n a o d s t r a n až i v o t a

92

Rođen sam 25. septembra 1994. u Užicu, živim u Požegi. Idem u Gimnaziju Sveti Sava i četvrti sam razred. Prilično davno, možda i pre 10 godina počeo sam da se bavim pisanjem; ozbiljnije sam počeo da pišem poeziju pre oko godinu dana. Pisem i liriku, mada malo više poeme. Često unosim prozu u svoje pesme, neke su čak i kratke priče u stihovima, ali sve je to za mene poezija. Pišem kako mi dođe iz glave :) Što se ostalih interesovanja tiče, tu su: filozofija, psihologija, muzika (i sviranje i slusanje), čitanje itd. :D

MarkoSinđelić

93Naša zemlja diše oseti meSlomi reči lažne nacrtaj meNisam ni ja bio kad su plesaliJezikom istim ovi svetoviStvori me na tebe samo čekamSklopi me u kožu koju nemamZatvori oči ne plaši sePrstima vajaj oblikuj smehU mene diši hrabro iI’ nestaniSve što silno želiš udahni miStvori me na tebe samo čekamSklopi me u kožu koju nemam

S t v o r i m e>

> >

Srđan Stevanović

94 Mamurnog ponovo budi meOpori miris dosadePodoban nisam svestan samčekam da prođe jos jedan danOpet čekam da proletiPromaja društvo mi praviMali padobranac gleda mešareno nebo umireNestajem u noćZlatni mesec guta plenNavikli me tuNemam gde da pobegnemNe prestajem da nestajem…

Nestajem

95

Polja mramornaKuća crvenaNema nikogaDa joj ruku daZgrade stakleneNekud vode meA ja nemam gdeBežim u sebeOna kaže miOvde ostaniZaspao je gradOtkucava satIz ogledala Tela žgoljavaBora sa čelaViše je nemaTu smo mi Tu smo uvek mi…

Tu smo mi

96

Žene su ovde kao tiha rekaDeca se kale u hodnicima grehaReči se gube u oblacima dimaKada nečeg ima znaj da ničeg nemaŠtikla je pojam za brđane sa graneZora bi htela nekako da svaneAli ni kaktus tu neće nikako da uspeŠapat i buka slučajan je susretSeljačine i dalje voze oko školeDevojčice se smeškaju ne znaju za boljeSekjuriti ma�ja prži teretanuKad biceps poraste on ti milu mamuTmurno i sumorno al’ opet se poželimDa sivilo to sa svima njima delimOdlazim daleko al’ se uvek vratimNostalgija je bolest koju nikako da shvatim

N o s t a l g i j a

97

Pod vedrim nebom igla u žbunju deca na reci svađa za stolom i svi su tuMalo je onih što razumeju ritam koraka slobodnih seljaka,Došli su bahati podsmehujuci se svemu,Tranzistor se grči, zaudara smrad betonskih momaka i dalje se ćuti,Remeti mir, pao je sa stola, ali je dobro u svome polusvesnom stanju,Divno je nek se prostor vrti u njihovom pokvarenom vidokrugu,Baka prolazi pozdravlja mladež,Oni je gledaju ali ne dopire do njihKako krasota srdačnosti širi krila ka njima pa otpozdravljaju staricu radi reda,Ništa nije tako kao besmisao njihov,Vrelina betona zagreva šumu dok izbija iz njih polusvesnih bićaObest rasuta po poljima,A dan je i dalje besprekorno divan.

N a l e t n j i k o v c u

98

Rođen je u Užicu 7. 11. 1985. godine, a tog 7. novem-bra je rođen jedan veliki požeski pesnik ‒ Dragan Jovanovic Danilov! Da li je Gospod rešio da Požegu nagradi sa još jednim velikim umetnikom posle tačno četvrt veka procenićete sami. Ovaj omladinac trenutno radi u Kancelariji za mlade u Opštini Požega. Raduje se suncu, druženju i samoj činjenici da bivstvuje. Voli pivo, pank rok, poeziju i omladinu! Osnivač je prvog požeškog rok festivala MAGLENIJADA i jako je srećan što je deo ove fantašticne priče jer može pobeći u nezaborav sa još vrlo malo preostalih mladih sanjara spremnih da menjaju besmisleni svet pa makar i u pesmi!

SrÐanStevanovićKancelar

99

I ovog jutra svrbi me magla među rebrimatvoje ruke hladne kao sećanjegrebu sve do mesa.Nehajno oblačiš moju rastegnutu košulju na golo teloda mi daš do znanja da je sve samo tvoje...

Nestrpljivo raspoređujem po hartiji paučinu iz brzopleto prerezanog grla.Sledi pokušaj šminke, i na kraju uvek svečano pristajanje na krvavu �eku,

jer gde bismo uopšte sada bili ti i jakada bi i reči trpele svrabkao tone ove magle među rebrima...

Tri boje (nas)

Zlatko V. Stevanović

100

Usirenu lavu u presi slepoočnicamoraš okriliti lastinom putanjom.Znaš i sam da se mnoge laste ne vrateizdahnu u povratku, ili ga, pak, izbegnu.Ali, neke se i vratei tada bar na kratko zaborave svoj pra-govor,kao more posle oseke.

Ali budi svestan da in�ciranim jugomsamo na kratko pomerašepicentar užarenog taloga,jer on svoju prvu reč uvek na mučki izgovori,pa ti posle pružaš koraku ritmu njegove pesme.

I n � c i r a n i j u g

101Plutam na stomaku po distorziji pulsaušiju zapušenih basom nervnih struja.I suvo grlo svesno jeda se svaka oaza odrekla muljakao kivni cvetkoji je optužio svoj mirisda ga lažno predstavlja.

Nije me strah da zaronim u mulj,već da izronim uzaludno mastiljavih beonjačai bubne opne distorzijom in�ciraneumesto ehom samoga pulsa.

U d i storz i j i p ul S a

102

Trgovci su ušli u hrami hram je ostao zauvek zaprljan.Reči su dostigle svoju vatrui nakon nje je ostala tišinapromukla od dozivanja,od eha zastrašena.

Razdaljina gladna je obalāal’ kompasi su raštimani.Zvona su zakopana,neutabanom travom pokrivena.

Hram je od vatre postao pust, i crn.

Danas, tu leži čitav jedan svet,al’ u njemu nema više ni pesmei tek ponekad(više ni ne znajući zašto)tu izgubljena lasta sleti opet.A onda, tek tako, nastavi da sledi jatone obraćajući pažnjuni kuda vodi taj let.

L e t i z n a d h r a m a

103

Ne zameri, samo sam tražio načine da izdahnem bolji svet, da objasnim horizontima ravnotežu slepoočnica, da ih ubedim da je moguće rasteretiti uronjene obale. Jer plavo među njima ne mora biti i modro, i mutno, a da ga nema uopšte, obale ne bi bile obale, i ne bi bilo tog dvoseklog magnetizma među njima. Sve se izokrenulo, dve obale u ravnoteži su se razmagneti-sale, jedna je utonula kao Atlantida, druga se izdigla iznad nepro-zirnih oblaka kao Olimp. Razdaljina ćuti, i polako guta horizont po horizont...

Znaš li bar sada, kako smo zaboravili na morske mine?Da li ih je mulj ušuškao?

Uhvatila si malog svica i razmazala ga po đonovima. Smejala si se, i govorila da svetle u mraku. Trave su progutale grobove i crkve, korenje se izvaljivalo, labudovi su lomili svoje duge bele vratove. A ti si poskakivala i aplaudirala, širila ruke u krug. Cimet je svuda istetovirao sklupčanost i glavu u šakama...

Mučnina.Škripa po tabli kredom i noktima.

Grizla si svoje kraste na dlanovima. U pozadini nije bilo muzike. Samo sterilni muk koji je mleo sve pred sobom. Krvavih desni žvakao sam koru našeg drveta, ali nikada nisam stigao dalje od čvora. Gore visoko, na klecavim granama kobac je proždirao svoje mladunce.

Tvoj smeh je odjekivao u magli.Moj pogled je bledeo u ehu.

Modro je pokipelo, nismo stigli, nismo želeli, da izvučemo sidro. I naša barka je ostala na dnu.

Apokalipsa

104

Kako procediti kroz zube rebra svoja kada se zamrse?Kako meso svoje oslovitida bude stvarnokao meso divlje zverikoja se boji strahagladuje od gladii kroz grgot urla od zle krvi zgrušane u grkljanu.

Putača na potiljkuekser je na putačinokti su u zemljia crno iza ušijukao ponoćne sirenešapuće nokturno ipoziva na ples pored visokih pragova.

Možeš li sve to izdahnuti?!Možeš li, a svoja rebra da ne polomiš,a rebrom vidik da ne rascepiš?

Z a m r š e n a r e b r a

105

Svi ovi sumorni, sivi predelijednoga dana u meni budiće mir...Kad vatre dogorei virovi presuše,a stara ogledala slome sepogledom nove zenice,možda skupim parčad,pa složim mozaik:pogledam ga prezrivo,pa se ipak blago osmehnem(jer kažu da je tako najbolje).

I tu je kraj predstave:glumci se umorili,šaptač se uspavao.

A onda se okrenemsumornom, sivom predelukoji je čekajući me,u međuvremenu ozeleneo.Pa se zapitam kako je to moguće,kada sam baš tu i malopre stajao.

Z e l e n i t r e n u t a k

106

Rođen 24. oktobra 1989. godine u Užicu. Mesto stanovanja: Požega. Bivši učenik Gimnazije Sveti Sava u Požegi, a sada student četvrte godine Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, grupe 06 – srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Jedan od osnivača književnog društva Orfisti, koje poslednje dve godine u Beogradu aktivno organizuje radionice kreativnog pisanja, kao i tematske književne večeri.

Zlatko V. Stevanović

107

Pret

raži

o sa

m s

ve u

glov

e i s

va m

oguć

a m

esta

ali

nije

dna

potr

aga

se n

ije is

plat

ila.

Sa s

obom

si,

izgl

eda

mi,

pone

la s

ve m

oje,

pa

me

ovde

ost

avlja

š be

z ik

oga

dok

se u

seb

i gur

aš

zbo

g m

anjk

a m

esta

. D

otać

i mis

ao o

d pl

iša

tešk

om ru

kom

, zna

š da

bol

i. N

e ve

ruje

m u

pon

avlja

nje

isto

rije

pod

istim

utic

ajem

sve

tlost

i, je

r sva

ka is

tina,

koj

a je

ste,

poč

iva

u sa

mom

mis

liocu

, a o

n,

uvek

sum

nja

u se

be.

P I R S I N G

Uroš Todorović

108

Tihi pogledi promeniše svet.Pesak se vetrom proširi još dalje od pustinje.Ne moram da te vidim, jer te mogu pronaći u mnogo čemu. Takva kakva si, dan mi ne dozvoljava da te ne prepoznam,a ja, takav kakav sam, ne mogu ostati ravnodušan. Šta su misli do samo reči jeftinim mastilom ispisane na čist papir?Ko bi rekao da će uopšte ostati trag od naizgled običnog dana,i da će biti uzrok neprospavanih noći, uzalud potrošenog truda mog?Ne mogu reći da sigurno stojim, iako su noge jake, glavom dodirujem nebo. Vetar se smirio... Ne žurimo, hoću da traje što je duže moguće.Stvari postaju lepe tek kada skupim hrabrosti da ih tako doživim.

N A I Z G L E D O B I Č A N D A N

109

B I V S T V U J E M

Budeš, živiš, prođeš... Reči su samo trag da je nekada nešto postojalo. Misao se gubi dok tumaram za njenim značenjem. Pokušao sam da objasnim, ali su moje ćutanje pogrešno shvatili. Ne traži suštinu, jer suština je traženje. Ne prosipaj reči tek tako i bilo sa kim, jer doći će trenutak kada će stvarno biti potrebne. Svaki način sam već isprobao, svaku reč sam već pomislio, u sebi rekao pa napisao, ali sam opet ostao nedorečen. I, zid... Slike ostaju bez boja, muzika je šum, a značenje nebitno. U meni se i dalje koprca osećaj postojanja. Znam da si tu.

110

Iz Pož

ege sa

m,

gde i

sada ž

ivim.

Imam 2

0 godi

na i

studir

am

Učitel

jski

fakult

et u U

žicu.

UrošTodorović

111

***

Na postelju se meku spustih,umorne sklopih kapke očne,noćnom se snu prepustihgde okusih usne sočne.

Poljubac kratak bejašeotrovom crnim prožet,i oči te snene izgledašek'o da će ubrizgati opet.

Al svetlost mi oči otvorii ponovo se nađoh sam,u sećanje se ona pretvorikoje naredni ulepša dan.

Uroš Vukašinović

112

O p e v a j

Lebd

im n

ošen

zna

čenj

em re

či,

leto

m s

vojim

pos

taje

m č

ovek

koji

teži

bol

est d

a iz

leči

pija

n po

kuša

vaju

ć bi

ti do

vek.

Zar u

z ilu

ziju

žel

iš b

itivo

đen

kroz

beo

ma

ruža

n sa

n?Za

r se

želiš

od

živo

ta k

riti

ispo

d ča

še, t

ako

bedn

o pi

jan!

?

Dot

le li

si,

muk

o, p

ao,

rone

ć, p

'jano

do

suvo

ga d

na?

Zar s

i sek

unde

, bed

ne k

rao

od v

rem

ena

tvog

dra

goce

nog

sna?

Da

pobe

gneš

od

tren

utka

stv

arno

g,de

jstv

om, s

vojim

, koj

e sp

utav

a,tr

ud tv

oj d

a uč

iniš

baj

nog

vrem

e u

koje

m ti

duš

a ob

itava

?

Traž

iš d

odir,

než

ne ru

kepo

ljuba

c lju

blje

ne, t

o že

liš z

nam

.U

bek

stvo

od

čam

otin

je p

uke

se u

pušt

aš u

div

ljinu

, pot

puno

sam

.

113Skla

pavš

i oči

u id

ilu ju

rišbe

žeći

od

suvi

šne

i nas

ilne

buke

.D

a ne

pov

redi

š lju

de n

eduž

ne, p

aziš

da ih

poš

tedi

š or

onul

e, n

apuš

tene

luke

.

Plač

i uz

žica

ton,

seb

e pu

sti

opla

kuj t

voje

, nev

inu

brak

u dr

agu.

Sam

u ta

mi s

tihov

e iz

usti,

i ope

vaj i

m n

evin

ost d

ečiju

, bla

gu,

koja

ned

užna

reči

pog

ane

sluš

a.N

e že

leći

da

u tiš

ini ž

ivi,

kuka

suro

vost

stv

arno

sti,

bezv

oljn

o ku

ša,

u ko

joj ž

ivi c

rna

greš

nost

ljud

ska.

Pesn

iče

prok

leti,

pok

aj s

e!Za

sud

bu s

e tu

žnu

njih

ovu

mol

i!Sv

ojem

pija

nstv

u, ti

ne

odaj

se,

pois

tove

ti se

sa

njin

om, s

traš

nom

bol

i.

Det

e ni

je d

užno

da

pati.

Det

e ni

je d

užno

da

crno

sne

va.

Det

e ni

je d

užno

da

plat

ice

nu lj

udsk

oga,

gor

kog

gnev

a!

114

P u k l o

Dođe kiša i najlepšeg čina kraj.Počeše se slušati zavese crne.Nekadašnje ljubavi blistavi sjajlukavi u tamu želi da ogrne.

Nemi srca plač odzvanja u noći,lagano od istine surove puca.Izdržati teskobu da li će moći?Dokada će da snev, peva i kuca?

O boli! O kleta i prokleta boli!Crni blistaju dragulji tvoje krune!Prani od suza, izveštačeni kojisjajem nateraše cvet da trune.

Uh... Samo se spustiš u postelji tišinei otvorenih očiju sanjaš danu velikom prostranstvu greha i tmineod tuge i zidova, u mraku p'jan.

115

,,Rođen je 9. 4. 1994. u Užicu. On je pesnik, gitarista, kompozitor, pevač, šaljivdžija, humani-sta, a pre svega veliki čovek! Veruje u bolji svet, mašta mu je oružije, gitara mu je olovka, reči su mu mastilo. Milan Mladenović naslednika ima i to baš ovde u Požegi... Toza dr UM Tozinjo u glavi je čovek, a u duši klinjo, taj dečak u njemu ne da mu mira, a taj odrasli gospodin pravi put bira, i znajte da sa njego-vog papira mogu se čuti najlepši i najiskreniji stihovi jer zaista piše dušom,a to nije ona izlizana fraza!’’(Srđan Stevanović)

Uroš Vukašinović

116 Želim da vam čestitam na tome što pišete i verujete u poeziju u ovakvim vremenima. Za to treba imati hrabrosti! Da sam na vašem mestu danas, ne bih se usudio, izgovorio je proletos B. R., živi klasik srpskog pesništva, na jednom sastanku sa mladim srpskim pesnicima. Ove reči, uprkos dramatičnom opažanju svakodnevice (kod nas čini se konstan- tno nenaklonjene egzistenciji umetnika) ističu potrebnu energiju i van- rednu volju koja je neophodna za posvećivanje umetnosti. Uostalom, uverenje koje je u našoj kritičko-književnoj javnosti preovladalo sa po- četka prošle decenije da više nema čitalaca i da se poezija sve manje piše, i dalje je aktuelno. Zato je sasvim umesno razjasniti razloge koji su doveli do ostvarenja knjige koja se nalazi u vašim rukama. Ideja o kolektivnoj zbirci pesama mladih ovog grada nastala je 2011. dok se u prostorijama čitaonice gradske biblioteke u Požegi od- vijao projekat Balkan – kuća razlike (Grupa 484, Beograd, i Tuzlanski biro za ljudska prava, Tuzla), posvećen upoznavanju srednjoškolaca sa sa- vremenom književnošću nekada jedinstvenog jezičkog područja. Savre-mena književnost zapostavljena je u našim školskim programima, a up- ravo je ona njima najbliža po temama i jeziku, duhu vremena. Ovakav kontakt je kod pojedinih učesnika radionice dodatno pojačao želju za literarnim kreacijama. Tako je nastala neformalna umetnička grupa Trag na Drumu posvećena sinkretizmu književnosti i muzike. Najaktivniji čla- novi bili su Uroz Vukašinović Toza i Željko Ćirović, članovi lokalnih rok bendova Drum i Trag.

(

(

(

(

(

(

(

(

((

(

(

(

(P O D I Z A N J E

MAGLE(

(

((

(

(

((

(

117

Ideja o štampanju zbornika mladih požeških pesnika doživela je realizaciju u istoimenom projektu Pesme iz magle, podržanog od stra- ne programa Centrifuga, koji se odvija pod pokroviteljstvom BCiF-a i Erste banke. Na raspisani konkurs javilo se 25 učesnika sa čak 175 radova! Odlučili smo ne da izaberemo već da poštujući zbornički karakter sabere- mo sve učesnike između korica ovog izdanja, ipak uz blagu selekciju ra- dova mahom zbog tehničkih ograničenja. Različitost tekstova je izrazita i unosi neophodni dinamizam u zbornik. Značajan je udeo onih pesama koje su u ispovednom tonu, potom su tu i one kod kojih je primetan jak uticaj školske lektire i tradicije vezanog stiha, a svakako najviše pažnje privlače pesme u kojima do izražaja dolaze moderne/ savremene i sveže pesničke slike. Tako su se na jednom mestu našli i oni koji kvalitetom svojih radova prejudiciraju ozbiljno bavljenje poezijom, ali i oni kojima je iskustvo pisanja poezije pre svega lično i povremeno. Tu su sred- njoškolci, studenti, radnici, akademski građani. A svi oni su deo našeg grada i ovako okupljeni na jednom mestu svakako predstavnici druga- čijih, pozitivnih vrednosti – novog duha. U kontekstu snage i uverenja koje gaje neka im se omoguće prostori za kreativnost i umetničko sazrevanje. U okviru predviđenih aktivnosti tokom projekta održano je i nekoliko sastanaka – kreativnih radionica, a u sali Kulturnog centra Po- žega priređen je Javni čas poezije, gde su čitanje radova sa konkursa podržali lokalni rok bendovi. Bio je to događaj koji je posetilo preko 200 ljudi, nimalo zanemarljiv broj za našu sredinu. Značajna pažnja posve- ćena je i marketingu, kako bi se podigla svest sugrađana o ovom značaj- nom događaju. Projekat u celini ostaje ključno svedočanstvo o egzistenciji kreativnih potencijala mladih u jako teškom vremenu – tranziciji dodat- no pojačanom svetskom i permanentom domaćom krizom i ekspanziji virtuelne (pot)kulture. Ovo je vredan događaj koji omogućava da se pažnja prema umetnosti u našoj lokalnoj zajednici pomera sa margine društvenih vre- dnosti interesovanja ka centru. Neka zbornik mladih požeških pesnika Pesme iz magle bude ohrabrenje za one koji svoje radove ostavljaju skri- vene u �okama, a za ostale da značajno podrže kulturna dešavanja i akti- vizam mladih.

Petar Matović

(

(

(

Marija Bralović

Željko Ćirović

Svetlana Ceca Ćurčin

Milica Didanović

Milica Drndarević

Matija Gluščević

Emilija Isaković

Ivana Ivanović

Marija Marinković

Marko Marinković

Milan T. Marinković

Vladan Marjanović

Bojana Marković

Jana Marković

Jelena Milivojević

Uroš Pajić

Aleksa Parezanović

Ljubica Pavlović

Đurđija Peruničić

Dragana Ristivojević

Marko Sinđelić

Srđan Stevanović

Zlatko V. Stevanović

Uroš Todorović

Uroš Vukašinović

PODIZANJE MAGLE

713192125293541434549515559636775798185899399

107111116

SADRŽAJ

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1(082.2)

PESME iz magle : zbornik mladih požeških pesnika / [urednik Petar Matović]. - Požega :#Nezavisni filmski centar #Filmart, 2012 (Beograd : Alta nova). - 117 str. : fotogr. ;21 cm

Slike autora. - Tiraž 400. - Str. 116-117: Podizanje magle / Petar Matović. - Beleške o autorima uz tekst.

ISBN 978-86-915945-1-0

COBISS.SR-ID 194610700

Zato

što

je u

nder

grou

nd!

Zato

što

je u

pita

nju

poez

ija o

bičn

ih sm

rtni

ka.

Zato

što

je za

sve

uzra

ste,

za sv

akog

a po

neš

to.

Zato

što

poka

zuje

kak

vu e

nerg

iju p

osed

uje

mag

la.

Zato

što

poka

zuje

kak

o ra

zmiš

ljaju

mla

di p

esni

ci n

ašeg

gra

da.

Zato

što

je i d

uhov

ito i t

užno

i lju

bavn

o i m

isao

no i m

elan

holič

no.

Zato

što

poka

zuje

da

u vr

eme

tešk

e ek

onom

ske

i dru

štve

ne k

rize

mla

di P

ožež

ani u

mej

u da

oda

beru

pra

ve v

redn

osti.

(Pes

nici

iz m

agle

)

ZAŠTOČITATIPESMEIZMAGLE?