Zlatko Pangarić

ZNAKOVI I STILSKE FIGURE

1

PREDGOVOR

Dr Miloš Kovačević, redovni profesorza Savremeni srpski jezik, Opštu lingvistiku i Stilistiku

Knjiga Zlatka Pangarića ZNAKOVI I STILSKE FIGURE strukturisana je u pet poglavlja, prije kojih dolazi Uvod (4-6). Ta poglavlja su: 1. Znak (7-15), 2. Matematička razrada znaka i primer iz fonetike (16-19), 3. Značenje i govor, ili model govorne produkcije (20-27), 4. Struktura lingvističkog znaka (28-31) i 5. Morfološka i sintaksička jednačina (32-40).

U Uvodu će autor obrazložiti tezu da je neophodno „da se pitanja koja proizlaze iz jednog temeljnog sagledavanja jezika (i poznavanja jezika) povežu sa bilo kojom činjenicom tzv. objektivnog znanja, naučnog znanja, zakona prirode”. Zbog toga Zlatko Pangarić, smatrajući da logičko mišljenje povezuje sve nauke, najpre i „predstavlja” tri zakona logičkog istinitog mišljenja: 1) zakon identiteta, 2) zakon različitosti, i 3) zakon specifikacije, ukazujući na njihovu delotvornost i kriterijalnost u različitim naukama (logici, matematici, nauci o prirodi i nauci o čoveku) i zaključujući da je jezik „svojevrsni meta-stupanj ljudskog znanja ili znanja uopšte”.

Tako izdvojene kriterijume logičkog mišljenja Zlatko Pangarić u daljim poglavljima primenjuje i razrađuje na neka od opštih i specifičnih pitanja jezika. Najpre, u prvom poglavlju, na strukturu znaka, razrešavajući je i objašnjavajući kao uređeni par, koji se otelovljuje kao veza oznake i označenog. Suštinu „uređenosti znaka” Zlatko Pangarić pokazuje kroz analizu homonimičkih i sinonimičkih znakova, što i jeste prelaz sa čisto lingvističkog na stilistički plan, tj. prelaz sa komunikativnih znakova na stilske figure kao specifične poetske znakove.

U drugom poglavlju knjige pomoću matematičkog modela „produkta skupova i funkcije od dve varijable” autor želi pokazati mogućnost formalizacije strukture jezičkog znaka, pri čemu analizom prevodi „primitivni pojam ‘skup reči‘ u tehnički pojam ‘skup uređenih parova‘ ”.

U trećem poglavlju prikazuje se model govorne produkcije rasvetljavanjem načina proizvodnje zvukova, koji se kod čoveka ostvaruju kao glasovi. U četvrtom se poglavlju model proizvodnje glasova proširuje i primenjuje na analizu reči kao lingvističkog znaka, dok u poslednjem poglavlju svoju analizu znaka Zlatko Pangarić potpuno formalizuje dajući je u vidu dve jednačine: u vidu morfološke i u vidu sintaksičke jednačine.Teorija znaka u njegovoj komunikativnoj i/ili poetskoj funkciji tako je potpuno saobražena formalizovanoj logičkoj ili matematičkoj teoriji uređenih skupova.

2

I upravo to i jeste najveća vrednost ove knjige, koju, i pored toga što se oslanja na vrlo štur izbor iz inače vrlo bogate literature o strukturi i komunikativnoj i poetskoj funkciji znakova, treba objaviti kao uspeo pokušaj formalizacije, a time i veće egzaktnosti, teorije znakova u njihovoj komunikativnoj i poetskoj funkciji.

Beograd, 25. 09. 2003. god.

3

UVOD

Kako proučavati jezik?

Baveći se jezikom, neprestano mi naviru pitanja o njegovom odnosu prema mišljenju, te o njihovom odnosu prema stvarnosti. Ponor između običnog čoveka i svakidašnjeg života, samorazumljivosti i svrhovitosti jezika – i pokušaja da se pitanja koja proizlaze iz jednog temeljnijeg sagledavanja jezika (i poznavanja jezika) povežu sa bilo kojom činjenicom tzv. objektivnog znanja, naučnog znanja, zakona prirode – još uvek je jednako dubok. Pitanje je postoji li uopšte predmet „jezik”?

Na prelazu od Fonetike ka Fonologiji susrećemo „značenje” – i tu je najednom sve moguće, i tu počinje istorijska i geografska dimenzija jezika.

Ono što povezuje sve nauke jeste logičko mišljenje. Stoga i sledi kratak pregled predmeta logike, matematike, nauka o prirodi i nauka o čoveku, u odnosu na tri zakona logičkog istinitog mišljenja. To je zakon identiteta, zakon različitosti i zakon specifikacije. Samo u ogledalu tog čistog/izbrušenog mišljenja možemo nazreti obrise jezika.

1) Zakon identiteta

Sve stvari i pojave doživljavamo kao jedne. Sve je jedno ili iz jednih sastavljeno (Aristotel). Bez tog „celosnog aspekta” svih stvari i pojava nemoguće je uopšte i dospeti do pojma stvari/predmeta i pojava, do jednog čoveka, jednog konja; dakle „čoveka”, „konja”, itd.

a) logikaA = A

b) matematika5 = 5

c) nauke o prirodie- = e-kg = kg

d) nauke o čovekučovek = čovekdruštvo = društvo

2) Zakon različitosti

Pored identiteta ili „celosnog aspekta” svih predmeta i pojava znamo i za njihovu specifičnu razliku; npr. za razliku dva čoveka ili dve olovke.

a) logikaA ≠ ne-A

4

b) matematika5 ≠ 3A ⊆ B

c) nauke o prirodiN ≠ S

d) nauke o čovekuJanko ≠ Markokapitalizam ≠ socijalizam

3) Zakon specifikacije

U zakonu ili aksiomu specifikacije nastoji se da sadržaj ili značenje „nejednakosti” bude izraženo/specifikovano ali tako da identitet i razlika budu sačuvani.

a) logikaA \ ne-A(A je A ili ne-A, treće je isključeno)polivalentne logike(moguće, verovatno)

b) matematikaA = { x ∈ U: P(x) } ; A ⊆ U(Ako je x element skupa U i ako ima svojstvo P tadase obrazuje poskup A čiji su elementi svi elementi iz skupa U sa svojstvom P .)

c) nauke o prirodiW = J / s

d) nauke o čovekučastan čovekvračliberalni kapitalizam

Prvi zakon (1) govori o izgrađenosti „predmeta” spomenutih nauka, govori o dovoljno dobrim „jedinicama” za nauku. U logici: iskazi, sudovi, zaključci. U matematici: skupovi, brojevi, funkcije. U fizici: atomi, molekuli, naponi, kapaciteti. U sociologiji: društvo, država, nacija, građanin.

Drugi zakon (2) jeste nastavak rada na „predmetu”: poskup, različite epohe, različita društva, različiti pravni sistemi.

Konačno, treći zakon (3) predstavlja dalju razradu „razlika” sve do suprotnosti i protivrečnosti. Time mišljenje dospeva do svojih „granica” (paradoks) i ujedno ih prevazilazi, jer u prirodi, u stvarnosti, nema protivrečnosti. Stvarnost je uvek „stvarna”, ne može da „dubi na glavi” (da se poslužimo nekada čuvenom Marks-Hegelovom figurom).

I Poređenjem ovih oblasti znanja moguće je ponovo postaviti jednu meta-relaciju identiteta – i to daje prvi meta-stupanj znanja: stupanj Znaka (To da „A stoji na razne načine umesto B” važi i za signale, indicije, ali i za reči i rečenice.).

5

II Drugi meta-stupanj jeste sinteza „razlika” navedenih iskaza. Smisao takve nejednakosti izražava teorija znakova svojim pojmom Sinonima (Različita znanja o istom predmetu = znanja iz matematike tiču se i fizike i hemije, a svo to znanje tiče se recimo i biologije i medicine, a u jednoj bolnici, relevantna su i znanja iz psihologije i etike.).

III Paradigma trećeg meta-stupnja jeste sintagma i rečenica. (Kada kažemo da je 5 ≠ 3 i Marko ≠ Janko tada u sledećem „nivou” znanja sa prostog razlikovanja, gde i nije potreban jezik, treba preći na kombinatoriku i specifikaciju. Možemo ''spojiti'' te dve nesamerljive stvari (ljude i brojeve), možemo reći: ''Dva Janka'', ili ''Dva Marka protiv tri Janka'', itd.

Konačno, dolazimo do ocene ili uverenja da je jezik svojevrsni meta-stupanj ljudskog znanja ili znanja uopšte. Kada se analizira samo to „znanje”, zaključujemo da mu jezik i nije potreban, da ga poseduje i jedan mrav savršeno jasno. To znanje verovatno „prebiva” delom u obliku motornih-akcionih šema, delom u obliku predstava i reprezentacija ili kao njihovo iskustvo, delom u obliku slepih, neprimetnih uticaja/ograničenja samih prirodnih sila. Kada biljka npr. proizvede semenku koja je opremljena „krilcem” potpuno aerodinamičkog oblika, tada ona poseduje znanje, koje smo svrstali pod nazivom „fizika”, u sasvim drugačijem vidu nego mi ljudi. Ono što je bitno jeste da je to jedno te isto znanje jer omogućava istu praksu i daje iste rezultate.

Iz svega rečenog proizlazi zašto naš jezik može da se organizuje oko zakona logike („Univerzalna gramatika”), može sasvim precizno da izražava „znanje” ali isto tako i „nelogičnosti”, fantazije. Kao jedna meta-forma ili meta-stupanj ljudskog znanja on je slobodan od sadržaja, tj. otvoren je za sve sadržaje.

Uzmimo samo pojam vrste reči. Pregled tog popisa odmah nam kaže da jezik sadrži ili izražava sve što postoji na ovom svetu – ali odmah uviđamo i da ga prevazilazi jer može „znanje” da kombinuje bez bojazni da će izumreti kao jedna biljka koja bi „proizvela” fantastično težak polen npr., ili lišće pod zemljom (u jeziku npr. dajemo bez straha ime nepostojećem biću – ’’Pegaz’’). Ipak i u ljudskoj civilizaciji opasno je suviše maštati.

6

PRVI DEO

ZNAK

1) Na pitanje: šta znači reč ’’sto’’ odmah smo spremni odgovoriti. Znamo šta se od nas traži pa i kada nam je reč nepoznata1.

2) Sosir je u svom ’’Tečaju’’ objasnio tu ’’združenost’’ zvuka i značenja ili ’’dodir dva lelujava carstva misli i zvuka2. Da bismo mogli do kraja formalizovati odnos zvuka i značenja, ili oznake i označenog, obrazovaćemo dve ose/skupa: 1) skup oznaka (z) i 2) skup značenja (i)3.

3) Kao uvod u postupak formalizacije poslužićemo se primerom iz matematike4. Uzmimo skup prirodnih brojeva N. Obrazovaćemo sada Dekartov proizvod tog skupa: N x N. Dobićemo na taj način novi skup uređenih parova. Oni su uređeni zato što prvi član para pripada prvom skupu, dok drugi član para pripada drugom skupu.

Tako npr. uređenom paru (5, 3) možemo pridružiti broj 2 pa imamo operaciju oduzimanja (5-3=2). Ako istom paru pridružimo broj 8 imamo operaciju sabiranja (5+3=8), itd. Svako ovo pridruživanje jeste specifično. To je jedna strana problema. I druga je zanimljiva za ovo izvođenje. Dakle, radi se o tome da brojeve možemo prikazati kao razliku, zbir, proizvod, itd. druga dva broja (npr. 8= 5+2 ili 2=5-3). To je ključno za analogiju sa znakovima.

4) Definisaćemo znak kao uređen par Dekartovog proizvoda zvukova i značenja. Neka su a, b, itd., zvukovi (tj. sve ono što služi kao oznaka), i neka su A, B, itd., značenja (tj. sve ono što je označeno zvukovima/oznakama). Obrazujemo sada dekartov proizvod ta dva skupa. Svakom elementu skupa oznaka (z) pridružujemo svaki element skupa značenja ili ideja (i). Dobijamo na taj način novi skup uređenih parova oblika (oznaka, označeno) ili (zvuk, ideja).

1 Roman Jakobson ‘’Šest predavanja o zvuku i značenju’’, KZNS, Novi Sad 1986., str. 59.2 Ferdinand de Sosir ‘’Opšta lingvistika’’, Nolit, Beograd 1989.3 Nećemo, naravno, ovo shvatiti u prostornom smislu. Radi se o jednakoj privedenosti ili mogućnosti izbora i kombinovanja. 4 Svetozar Kurepa ‘’Uvod u matematiku’’, Tehnička knjiga, Zagreb 1984.

7

N

N

2

1

1 2

(1, 1) (2, 1)

(1, 2) (2, 2)

z x i

Imamo preslikavanje skupa uređenih parova u skup znakova i preslikavanje skupa znakova u skup uređenih parova. Pošto ’’znamo’’ da se svakoj oznaci ne može pridružiti svako značenje, to iz ovog skupa moramo izdvojiti uređene parove koji odgovaraju našem iskustvu5. Dakle, iz skupa z x i izdvojićemo njegov poskup α čiji će elementi biti lingvistički znakovi:

α ⊆ z i Kada dete od šest-sedam godina pita zašto smo loptu nazvali loptom a ne npr. rečju ’’krava’’ (ovo nije izmišljen primer), tada ono upravo otvara ovaj problem kombinatorike Dekartovog proizvoda i poskup α. U skupu uređenih parova z x i nalazi se i ta mogućnost, tj. i taj uređeni par (krava, ’’lopta’’). Definisanje znaka kao uređenog para, i prateći konstruktivizam koji se demonstrira u odeljku 4, kao da pretpostavlja jednu segmentaciju ’’stvarnosti’’ pre pojave samih znakova. Međutim, radi se samo o mogućnosti, o jednom virtuelnom postojanju. Tako ćemo npr. značenje reči ’’sto’’ označiti slovom ’’A’’. Ta mogućnost nije postojala dok je nismo zaista i izveli, ali nismo učinili ni nemoguću operaciju – jer smo je upravo izveli. Čitave nizove tih ’’mogućnosti’’ svakodnevno realizujemo jer su mogući – i jer ta mogućnost jeste sama suština znaka. Konstruktivizam koji prati te operacije nije dakle nešto što je unapred dato (strano), to samo tako izgleda zbog izvođenja. Samo smo jedan mogući uređeni par iz skupa z x i prebacili u poskup α. (Želi li neko razmišljati o pojmu ’’mogućeg’’ ovo mu je pravo mesto. U svakom slučaju ono što postoji kao moguće mora biti već ’’gotovo/formirano’’. Ono što je potrebno jeste čin realizacije, realizator.)

4.1) Stavimo li umesto oznake ’’a’’ reč ’’sto’’ njoj će odgovarati značenje određenog broja. Označimo to značenje sa ’’A’’. Zbog ove paradoksalne mogućnosti da nešto što je ’’u glavi’’ privremeno predstavimo na papiru kao oznaku – iako to što je u glavi

5 Ovo je vrlo važna i delikatna tačka izlaganja.Izdvajanje uređenih parova u odnosu na ’’iskustvo’’ jeste 1) banalna operacija ako se poslužimo rečnikom, 2) to je nedostižna operacija ako pođemo od jezičkog stvaralaštva, razvoja ili istorije jezika.

8

а b z

А

B

i

(а, B)

(а, А)

(b, B)

(b, А)

već ima svoju oznaku – smatram da definicija znaka kao uređenog para i potskupa α Dekartovog proizvoda z x i, ima svoje opravdanje. Reč ’’sto’’ jeste znak jer smo zvuku pridružili značenje ili imamo uređen par (sto, A) ili (sto, broj). Međutim, reč ’’sto’’ ima i značenje određenog predmeta u našim stanovima. Označimo to značenje sa ’’B’’. Imamo stoga i par (sto, B) ili (sto, predmet). Ovakva dva znaka zovemo homonimima.

Poskup ρ1 skupa z x i (odnosno potskupa α) obuhvata samo one uređene parove koji imaju jednaku oznaku a različito značenje.

ρ1 = {(sto, A), (sto, B)}ρ1 ⊆ z i

4.2) Uvešćemo sada u razmatranje reč ’’stolovi’’. Ta reč 1) predstavlja zvukovni pomak/razliku (sto-l-ovi) i 2) predstavlja značenjski pomak.

Ta dva pomaka/razlike ponovo su zajedno uređeni par (stolovi, B+), i stoga novi znak. Značenjski pomak od B do B+ jeste specifičan. Ta dva značenja nazvaćemo sinonimima. Lingvistika posle razmatranje ’’sinonimije’’ zaključuje kako pravih sinonima zapravo nema, dok ’’homonimiju’’ proglašava jednom slučajnošću. Primer iz tačke 4.2 je ključan jer on stoji između dva ekstrema ili dve čisto teorijske situacije. Kao što je besmisleno različita značenja označavati istim oznakama, tako je besmisleno i ista značenja označavati različitim oznakama. Radi se o principu da je svaki znak određen ili doslovno napravljen zvukom i značenjem drugih znakova. Tek definisanjem celog problema u kome su homonimi i sinonimi krajnje (ekstremne) mogućnosti, moguće je definisati pozitivno čitavu ’’skalu’’ međusobnih odnosa oznaka i značenja, tj. definisati pojam lingvističkog znaka. Zbog svega rečenog tvrdimo da u primeru značenja reči ’’sto’’, ’’stolovi’’, ’’predmet’’, itd. nije došlo do pomeranja na osi značenja (i), ili da je taj pomak

9

sto z

A

B

i

(sto, A)

(sto, B)osa homonimije

sto stolovi z

B

B+

i

(sto, B)

(stolovi, B+)

specifičan. Inače, govori se o leksičkoj paradigmi, semantičkom polju6 i sl. Samo tu možemo definisati stari, preširoki i neadekvatni pojam sinonimnosti. Prave sinonime, kao i lingvistika, nećemo naći (samo stari i novi termin ili dve reči iz različitih jezika). U izloženoj koncepciji znaka sinonimnost jeste teorijski ideal, tj. ima svoje određeno mesto i opravdanje.

Da rezimiramo: u slučaju sinonima ponovo se radi o potskupu skupa uređenih parova z x i (odnosno potskupa α). Sinonimne potskupove označićemo sa ρ2.

ρ2 = {(sto, A), (broj, A+), (a, A)}ρ2’ = {(sto, B), (predmet, B+), (a, B)}ρ2, ρ2’ ⊆ z i

Prikažimo sada strukturu značenja:

4.3) Imamo dakle dve ukrštene mogućnosti svakog lingvističkog znaka. Homonimija: isti zvuk a različita značenja. Sinonimija: različiti zvuk a ista značenja. To je princip i treba to shvatiti kao dve ukrštene mogućnosti svakog lingvističkog znaka. Činjenica je da postoji to jezgro principa da je svaki znak određen, ili napravljen, zvukom i značenjem drugih znakova. Mi smo dakle ovde Sosirov stari nalaz samo do kraja formalizovali7.

6 Vidi knjigu Miloša Kovačevića ‘’Uzročno semantičko polje’’, Svetlost, Sarajevo 1988.

1

i

B, B+(sto, B) (stolovi, B+)

osasinonimije

sto stolovi z

а b z

А, А+

B, B+

i

(а, А)

(а, B)

(b, А+)

(b, B+)

ρ1

ρ2

ρ2’ z x i

5) Ove dve ukrštene mogućnosti lingvističkog znaka moramo sada dovesti u vezu sa ukrštenim mogućnostima/osama kojima se jezik realizuje u govornoj praksi kao sintagma i rečenica. Reč je o ukrštenim sintagmatskim i paradigmatskim osama8

Kao što vidimo, paradigmatska osa je paralelna osi ideje (i), i paralelna homonimnoj osi. Sintagmatska osa je paralelna osi zvuka (z), i paralelna sinonimnoj osi.

Uzmimo ponovo reč ’’sto’’ za primer. Ona označava broj i određeni predmet u našim stanovima. Sama homonimnost nije ono što nas ovde interesuje. Ta dva pojma možemo dovesti u vezu pomoću sintagme ili sintagmatske veze. Možemo reći ’’sto stolova’’. Inače, sintagma je po definiciji preciziranje jednog pojma (upravna i određujuća reč).

Paradigmatska osa ili osa obrazaca (modela) paralelna je homonimnoj osi. Šta to znači i koja se činjenica krije u tom nalazu? Tzv. figure dikcije ostvarene su upravo pomoću raznih obrazaca (paradigmatski)9. Dakle, radi se o izboru glasova ili reči koji se zatim ponavljaju duž stiha ili pesme. Ti jednaki glasovi, reči, u rečima ili sintagmama, tj. isti glasovi i iste ponovljene reči u vezi sa različitim značenjima (ono isto u različitom) – predstavljaju u stvari definiciju homonimije.

Primer Lazine aliteracije:

’’Snove Snivam SNujem Snove, SNujem SNove biSerove.’’

5.1) Pošto pravila kombinovanja reči u srpskom jeziku dozvoljavaju obrtanje reda reči, možemo imati sintagmu ’’stolova sto’’. Izgovorivši sintagmu, odmah opažamo njenu zvukovnu neuobičajenost, pa ta percipirana fonička razlika kao prvi član uređenog para, i značenje sintagme kao drugi član uređenog para, formiraju jedan alternativni uređeni par ili znak. Taj virtuelni znak su retoričari i istraživači stila označili još jednom rečju: ’’inverzija’’ (zapravo cela klasa takvih stilskih figura naziva se figurama konstrukcije). Taj znak se ’’doživljava’’ tek kada se figura izgovori. Dakle, za takav ’’doživljaj’’ potrebno je obrnuti red reči.

Mnogo je bolji primer metafora10 za ono što želimo pokazati jer ona ne zadire u supstanciju, tj. u zvuk ili grafiku. Metafora ’’zub vremena’’ ostvarena je sintagmom, a ona pored toga što je preciziranje jednog pojma, jeste i jedno govorno ostvarenje, 77 Svaka reč sadrži nešto od zvuka i značenja drugih reči, tj. nju upravo karakteriše specifična razlika od drugih reči. 8 Ferdinand de Sosir, Isto. 9 Petar Milosavljević ‘’Teorija književnosti’’, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1997.10 Bilo da je metafora kopulativna konstrukcija (‘’Srca su naša tople bašte’’, Dragomir Brajković, ‘’Proleće u Teheranu’’) ili genitivne sintagme (‘’Kičma munje’’, Vasko Popa, ‘’Na početku’’) (svi primeri uzeti iz knjige Miloša Kovačevića ‘’Stilistika i gramatika stilskih figura’’, Kantakuzin, Kragujevac 2000.) ona je uvek ostvarena u jednoj intoniranoj (bliskoj) celini, tj. sintagmi ili rečenici/stihu.

1

z

i paradigma

sintagma

jeste jedna intonacijska celina. Reči se nalaze jedna pored druge a ne na raznim stranama knjige.

Dakle, te dve reči (ili bilo koje druge reči) moramo izgovoriti kao sintagmu da bi došlo do prenosa značenja, da bi se u našoj svesti proizvela ta nova slika. Tom novom značenju može samo ta sintagmatska intonacija, samo ta artikulaciona celina, biti zvukovni par. Pošto imamo uređen par (zvuk, značenje) imamo i znak .Tu novu sliku (ili taj novi znak) možemo doživeti samo ako značenje ’’zub’’ i ’’vreme’’ evociramo u svesti jednovremeno/blisko.

Svaki iskaz, stih, rečenica, jesu neke celine, jesu zvukovno ili artikulaciono jedinstvo/celine. Te ’’celine’’ jesu ono što će ’’lelujavo carstvo misli’’ (Sosir) omeđiti na isti način kao i reč.

5.2) U pesništvu imamo dakle eksploataciju činjenice da se svaka reč, tj. svaki znak, nalazi u preseku sinonimne i homonimne ose, odnosno, sintagmatske i paradigmatske (asocijativne) ose. Svaka reč evocira niz reči sa kojima može da se zameni (sinonimija) ili sa kojima može da gradi sintagme, tj. značenjske specifikacije. Isto tako njen zvukovni sklop evocira niz reči koje imaju isti takav ili sličan sklop bez obzira što imaju drugačija značenja (homonimija) (u figurama dikcije namerno gomilamo iste glasove ili iste reči).

U knjizi ’’Matematička poetika’’ Solomona Markusa11 možemo pronaći primere ’’merenja semantičkog razmaka’’. Markus dakle meri paradigmatski (referencijalni) razmak elemenata figurativnih sintagmi, tj. metafora.

Uzmimo kao primer metaforu ’’kamene suze’’ (Vasko Popa ’’Dva belutka’’) da bismo pokazali/demonstrirali kompletno izvođenje.

suza kamene suze

prostorno-vremenska organizacija sintagme

Za primer figure dikcije (asonanca) poslužićemo se Šantićevim stihovima:

’’I jeca zvono bono

po kršU dršće zvUk,11 Solomon Markus ‘’Matematička poetika’’, Nolit, Beograd 1974.

1

kamen z

BB+

АА+

semantički razmakkoji meri S. Markus

(kamen, А)

(suza, B)

(kamene, А+)

(suze, B+)

„kamene suze”

i

c Uzdahom tUgedUge

ubogi moli pUk.’’

Isti glas ’’u’’ koji se sadrži u gotovo svim rečima na jedan neodređen način implicira i povezanost značenja upotrebljenih reči (A, B, C, itd.). Značenje ključne reči ’’tUge’’ kao da se preliva i na ostale reči. Imamo efekat zvukovnog i pretpostavljenog značenjskog sažimanja, imamo uređen par, i konačno, znak (njegovu poetsku varijantu).

i..

A B

C .

. . . u . . . z

Razmotrimo sada primer elipse kao figure konstrukcije. Neka to bude narodna poslovica ’’Mladost-ludost’’. Imamo 1) artikulacionu celinu sintagme (polusloženice) i 2) figuru dikcije (rimu), jer su na korene obe reči dodani isti nastavci ’’-ost’’. To je još jedan efekat koji implicira značenjsko sažimanje. 3) Značenja se dovode u vezu i preko našeg iskustva, tj. ovo je poslovica. Dakle, imamo sažimanja po dva principa: sinonimnom i homonimnom, tj. formira se njihov presek u tačci ’’a’’. Formira se uređen par (zvuk, značenje), formira se znak (zvučno-značenjska celina).

homonimijai

B (ludost,B)

a sinonimija

(mladost,A)A

mladost ludost z

artikulaciona celina

1

U pesmi Laze Kostića nalazimo primer asidentona kao stilske figure:

’’U Delili se tako krenula, na pozivnu glavara zapovest, ispod srca životni strasti mah: sramota, ponos, groza, ljubav, strah.’’

Ono zajedničko značenje ’’složeni unutrašnji gest junakinje’’ (Petar Milosavljević ’’Teorija književnosti’’, Isto.), kao i u prethodnim primerima formira svoj alternativni fonički par (a), a on je ostvaren rimovanjem reči ’’mah’’ i ’’strah’’. Ali to je sporedna figura. Ono što Petar Milosavljević naziva ’’složeni unutrašnji gest junakinje’’ (F) jeste jednakost po principu bliskosti, tj. jednakost na nivou denotata/označenog – pa je ovo primer metonimije.

i

D

CF a B

A

groza ljubav strah mah z

1

DRUGI DEO

MATEMATIČKA RAZRADA ZNAKAI PRIMER IZ FONETIKE

1

6) Pokušaćemo sada kompletirati pojam znaka kao uređenog para. Analogija se odnosi na Kartezijev produkt skupova i funkciju od dve varijable iz Teorije skupova12.

6.1) Pretpostavimo prvo skup reči „S”. Svaku reč iz tog skupa u stanju smo prvo da čujemo/percipiramo (ili izgovorimo) – i to je čulna komponenta znaka koju nazivamo oznakom. Tu komponentu našeg znanja o znacima označimo sa „f”. Pošto znamo i značenje reči, to drugo naše znanje označimo sa „g”.

Formalno, imamo preslikavanje f: Sz, ili preslikavanje skupa reči u skup oznaka, i preslikavanje g: SÒi, ili preslikavanje skupa reči u skup značenja/ideja. Npr. za reč „kuća” iz skupa „S” imamo:

f („kuća”) Ò „kuća/zvuk”g („kuća”) Ò „kuća/ideja”

Svakoj reči iz skupa „S” pridružujemo jedinstven element iz skupa „z” i jedinstven element iz skupa „i” (ovo naravno važi za neki pretpostavljeni istorijski početak jezika ili za savremene simboličke jezike gde se strogo poštuje odnos 1 : 1).

Pošto smo znak definisali kao uređen par (oznaka, označeno) to sledi da elementi kao što su „kuća/zvuk” i „kuća/ideja” postoje u stvari kao jedinstven uređen par:

((„kuća/zvuk”), („kuća/ideja”)) ∈ z x i

Imamo, dakle, i preslikavanje:

„kuća” Ò ((„kuća/zvuk”), („kuća/ideja”))

tj. preslikavanje sa „S” u z h i. Označimo to preslikavanje ili to naše znanje sa „h”. Odavde je inače krenulo izlaganje u „Prvom delu”.

6.2) Označimo sada sa „zs” skup svih preslikavanja sa „S” u „z” (skup reči u skup oznaka), i sa „is” skup svih preslikavanja sa „S” u „i” (skup reči u skup ideja), i konačno, sa (z x i)s skup svih preslikavanja sa „S” u z x i (skup reči u skup uređenih parova). To sve možemo prikazati grafički. Tačke treba shvatiti kao skupove, dok strelice označavaju smer preslikavanja. Bitno je zapaziti sledeće: možemo sada posmatrati ,,preslikavanje'' kao elemente, tj. par preslikavanja (f, g) ∈ zs × is. Došli smo do preslikavanja h: S → z × i, tj. do elementa h ∈(z × i)s. Time je definisano preslikavanje (f, g) → h.

Sa „p1” i „p2” označili smo dve projekcije koje omogućavaju da se skupovi „z” i „i” rekonstruišu iz skupa uređenih parova proizvoda z h i. Za razliku od znanja „f” projekcija „p1” je unutrašnja percepcija ili ono što je Sosir nazvao „akustičnom slikom”. Znanje „g” je nesumnjivo „unutrašnje” i odnosi se uopšte na ono znanje o tome šta se od nas traži kada nas pitaju za značenje. Sa druge strane, projekcija „p2” jeste konkretno znanje vezano za određenu reč, jeste onaj psiho-fiziološki automatizam kojim pronalazimo odgovarajuće značenje.

12 Svetozar Kurepa, Isto.

1

S

f h g

p1 p2

z x i z i

6.3) Dve čovekove sposobnosti sluh „f” i shvatanje „g” jesu dakle uvek uređen par. Zvukovi i značenja se sparuju – ali ovde se kaže da su i čovekove dve sposobnosti: percepcija i shvatanje uređen par.

Pošli smo od „primitivnog” pojma „skup reči” i došli smo do tehničkog pojma „skup uređenih parova”. Definisali smo tehnički pojam psiho-fiziološkim i saznajnim moćima čoveka koje sada možemo prepustiti odgovarajućim naukama da ih istražuju. Za semiologiju je pojam znaka kao uređenog para dovoljno apstraktan, tj. dovoljno je pročišćen od empirijskih ili mentalističkih činjenica. Dakle, pomoću analogije sa Teorijom skupova uspeli smo da apstrahujemo iz pojma znaka sve ono što je inače predmet drugih nauka (pa i filozofije).

7) Svaki udžbenik iz lingvistike u svom delu iz „Fonetike” daje tablicu glasova gde su oni razvrstani prema mestu i načinu artikulacije. Ako uradimo Dekartov proizvod svih relevantnih „mesta” usne šupljine, grla i pluća, i svih načina stvaranja „prepreka” vazdušnoj struji, dobićemo jedan skup uređenih parova oblika (mesto, način). Iz pregleda te tabele vidimo da samo određenim parovima iz tog skupa svih mogućih parova možemo pridružiti odgovarajući glas. Dakle, u tom skupu svih mogućih parova (mesto h način) obrazuje se poskup koji odgovara npr. glasovima srpskog jezika.

To je ujedno drugi izvor ideje da se uopšte znak definiše kao uređen par.Tako konkretno svaki suglasnik i sonant srpskog jezika možemo definisati

uređenom trojkom, tj. mestom, načinom i treperenjem, odnosno, netreperenjem glasnih žica. Ako imamo ukupno 7 različitih mesta artikulacije i 7 načina artikulacije i 2 načina angažovanja glasnih žica tada imamo ukupno 7×7×2=98 uređenih trojki ili 98 mogućih artikulacija/glasova. Od ovoga broja u srpskom jeziku realizovano je samo 25.

Glasu „v” npr. odgovara trojka:(usneno-zubni, frikativni, zvučni),

dok će glasu „z” odgovarati uređena trojka:(zubni, frikativni, zvučni), itd.

Ovde smo demonstrirali i postupak apstrahovanja koji važi i za znakove. Dakle, od fonetike prešli smo na matematički model Dekartovog proizvoda tri skupa elemenata: mesto artikulacije h način artikulacije h zvučno/bezvučno. Objašnjenje razloga i načina izdvajanja 25 uređenih trojki iz skupa 98 mogućih trojki ponovo ne spada u model. U modelu nema više primitivnih pojmova („primitivnih” u logičkom smislu).

1

Suglasnici i sonanti(mesto, način tvorbe, bitni akustički utisak)

Artikulacijamestonačin

Usnenidvo-usnen

i

usn.-zubni

ZubniAlveo

-larni

Prednjonepčani

tvrdi mekiZadnjo-nepčani

eksplozivni

zvučni b d gbezvuč. p t k

afrikate zvučni dž đbezvuč. c č ć

frikativni zvučni v z žbezvuč. f s š h

nazali zvučni m n nj

lateralni zvučni l ljbezvuč.

vibranti zvučni rbezvuč.

poluvokal zvučni jbezvuč.

1

TREĆI DEO

ZNAČENJE I GOVORILI MODEL GOVORNE PRODUKCIJE

1

8) Za dalje izlaganje bitne su dve stvari. Proizvodnja glasova, reči, rečenica, odvija se u vremenu, ili u jednom redosledu. Sa druge strane, plan značenja bio bi nešto što ''stoji'' , što je samo privedeno jednakoj mogućnosti izbora i kombinovanja. To stanovište je naravno neodrživo, ali mi još uvek ne raspolažemo načinom da reprezentujemo misaoni tok nezavisno od jezika. Usled te nezgode i značenjska problematika je razrađivana samo kao još jedna kombinatorika13 .

Potrebno je stoga konstruisati model koji bi 1) razrešio odnos motorike govornog aparata i značenja. Samo značenje je još uvek prevelik ''zalogaj'' i stoga ćemo umesto njega u vezu sa motorikom dovoditi percepcije i predstave, kao ponovo neki pretpostavljeni početni stadijum misaonog razvoja čovečanstva ili jedinke (senzomotorna inteligencija14). 2) pokazaćemo ujedno razliku ljudske i životinjske semiološke sposobnosti 15 .

8.1) Razmotrićemo prvo šta znači to kada se životinje glasaju i proizvode krikove? U ponašanje životinja spada i specifično (za vrstu) zvukovno ponašanje. Ono što je osnovno u svim dosadašnjim nalazima jeste tvrdnja da životinja ne može proizvesti bilo koji zvuk (iz svog repertoara) u bilo kojoj situaciji. Kod životinja se uvek radi o ekspresijama, o stanjima organizma – i u tom smislu je proizvedeni zvuk izraz (reakcija) tog stanja.

8.2) Na početku čovekovog životnog i govornog razvoja proizvodnja zvukova takođe je vezana za funkcionisanje organizma, i stoga, su i ti zvukovi ekspresije. Životinja ne može da sedi, da tako kažemo, i da proizvodi ceo svoj repertoar glasova iz zabave. Svaki glas je vezan za određenu situaciju i stanje organizma (postoji određena šema ili graf nervne eksitacije). Čovek u svim situacijama koristi ceo svoj repertoar glasova (brbljanje), i čuje iz okoline (kao govor okoline) sve glasove. Ono što će ovde reprezentovati određenu situaciju, i određeno stanje organizma, jeste određena kombinacija glasova (reč i kasnije rečenica). Dete odmah po usvajanju određenih glasova prelazi na proizvodnju reči (iako umesto ''mama'' kaže ''ma'' a umesto ''cipele'' samo ''pe'').

Treba sada prikazati te dve koordinacije (zapravo se radi o nervnom ožičenju) motorike; životinjske i čovekove.

Govorni organi zrikavca jesu krila, zapravo prvi par krila (pokrilje). Unutrašnji obod je gudalo dok je testera, postavljena na spoljnoj strani pokrilja, žica koja treperi (oko 5000 Hz). Grudni mišići upravljaju pokretima otvaranja i zatvaranja krila, tj. proizvode zvuk.

13 Vidi pregled problematike u knjizi Osvald Dikro i Cvetan Todorov ''Enciklopedijski rečnik nauka o jeziku'', tom 2, Prosveta, Beograd 1987., 169-184.

14 Vidi Žan Pijaže ''Psihologija deteta''. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića i Dobra vest, Novi Sad 1990.15 Vidi interesantni pregled ove problematike u knjizi Ivan D. Ivić ''Čovek kao animal simbolicym'', Nolit, Beograd 1987.

2

Obeležimo sa d1 mišiće koji zatvaraju krila, a da d2 obeležimo mišiće koji otvaraju krila. Obe grupe mišića mogu da stoje neaktivno, u oznaci p1, ili da se kreću, u oznaci p2. Sada možemo prikazati proizvodnju zvukova kao smenjivanje (koordinacija) određenih delova motorike, tj. kao smenjivanje određenih pokreta određenih delova motorike.

d1 d2(prva grupa m.) (druga grupa m.)

p1 p1p2 p2

Prikažimo sada sve kombinacije (koordinacije):

1) d1 p1 d2 p1

2) d1 p1 d2 p2

3) d1 p2 d2 p1

4) d1 p2 d2 p2

Ako p1 označimo sa 1, a p2 sa 0 imamo prikazano to isto na jeziku računara:

d1 d2

1 1

1 0

0 1

0 0

Ovde je dat pregled svih koordinacija dve grupe mišića. Ako nervni sistem ''želi'' proizvesti opisani zvuk, on mora to uraditi na specifičan koordiniran način.

Krila stoje prvo nepokretno. Ako se vratimo na pregled svih kombinacija vidimo da je početno stanje označeno sa d1p1 d2p1.

Uzmimo situaciju ili trenutak kada zrikavac sklapa krila. Prva grupa mišića je u akciji d1p1 dok je druga grupa opuštena d2p1. Zajedno imamo d1p2 d2p1, a to je prva kombinacija. Konačno, prva grupa mišića se opušta d1p1 a druga stupa u akciju. Zajedno: d1p1 d2p2, i kao što vidimo iz pregleda, radi se o drugoj kombinaciji..

2

Dakle, zrikavčevu pesmu možemo predstaviti kao smenjivanje druge i treće kombinacije.Žan Pjer Šanže ''Neuronski čovek'', Nolit, Beograd 1986, str. 126: ''Zrikavčeva pesma jednostavan je primer dovođenja u vezu određenog ponašanja sa 'unutrašnjom' (internom) aktivnošću jedne precizno utvrđene mreže neurona...Postoji savršen odnos između proizvođenja nervnih impulsa koji se rasprostiru motornim neuronima, kontrakcije mišića za zatvaranje krila i emitovanja zvuka kao rezultata trljanja gudala po testeri.''

8.3) Kod čoveka se govorni aparat sastoji iz aparata za disanje i varenje, ali ono što je bitno jeste da ovi organi imaju posebnu kontrolu kao ''govorni aparat'', nezavisnu od kontrole koja se realizuje kada se ti organi koriste samostalno ili u drugim koordinacijama. Uzmimo, radi jednostavnosti izlaganja, da govorni aparat kod čoveka ima tri dela. Pluća, recimo, u označimo sa d1, sa p1 označimo proizvodnju glasova a sa p2 označimo režim disanja. Sa d2 označimo jezik, sa p1 njegov normalan-srednji položaj, a sa p2 njegov gornji položaj. Treći deo, usne, označimo sa d3 i one neka mogu biti u normalnom položaju p1 ili u položaju karakterističnom za glas ''u''. Označimo taj položaj sa p2. Svakog posmatranog trenutka sva tri dela motorike nalaziće se u određenom položaju ili režimu. Raspolažući ovim modelom možemo opisati ukupno 2 h 2 h 2 = 8 ili 23 mogućih koordinacija ta tri dela govornog aparata. .

pluća

d1

jezik

d2

usne

d3

proizvodnja glasova

p1

normalanpoložaj

p1

normalan položaj

p1

disanje

p2

gornji položaj

p2

Položaj ''u''

p2

Prikažimo sada sve kombinacije-koordinacije ova tri dela motorike govornog aparata. Četiri poslednje varijante ne proizvode glasove jer su pluća (d1) u režimu disanja p2, dakle, d1p2. Skup tih osam motornih uređenja označićemo sa M, dok sa malim slovom označavamo svaku pojedinu varijantu.

m1 d1p1 d2p1 d3p1

m2 d1p1 d2p1 d3p2

m3 d1p1 d2p2 d3p1

2

m4 d1p1 d2p2 d3p2

m5 d1p2 d2p1 d3p1

m6 d1p2 d2p1 d3p2

m7 d1p2 d2p2 d3p1

m8 d1p2 d2p2 d3p2

Ili u binarnom obliku:

p1 p2 p3

1 1 1

1 1 0

1 0 1

1 0 0

0 1 1

0 1 0

0 0 1

0 0 0

8.4) Neka imamo tri čula (broj je izabran zbog jednostavnosti modela): čula sluha č1 koje može percepirati zvuk č11 ili nikakav zvuk (tišina) č12. Drugo čulo dodira č2, percepira dodir č21 ili nikakav kontakt č22. Treće čulo kinestezije č3 može percepirati pokretanje govornog aparata č31 ili njegov o mirovanje č32. Sada pravimo pregled svih percepcija u smislu jednovremenih percepcija sva tri čula (skeniranje koje daje trenutno stanje u sva tri čula).

Tu percepciju nazivamo ''čulni zbir''. Tako dobijamo skup percepcija I.

i1 č11 č21 č31

i2 č11 č21 č32

i3 č11 č22 č31

i4 č11 č22 č32

i5 č12 č21 č31

i6 č12 č21 č32

i7 č12 č22 č31

i8 č12 č22 č32

2

Uzećemo sada da su ovi čulni ''zbirovi'' najprimitivniji vid ''ideje'' (značenja). Svaki ''čulni zbir'' ima neospornu informacionu vrednost (3 bita), a isto tako i saznajno/analitičku jer reprezentuje strukturu određene situacije.

Pod delovanjem tih ideja vrši se specifično pokretanje govornog aparata ( zapravo celokupne motorike).

Imamo dakle 8 ideja (i1-i8) i 8 motornih uređenja (m1-m8)., tj. imamo skup M i skup I, pa možemo obrazovati njihov proizvod M h I. Dobijamo na taj način 8 h 8 = 64 uređena para oblika (motorno uređenje, ideja).

I

i8 (m1 , i8 ) (m8 , i8 )

.

.

.(m1 , i1 ) (m8 , i1 )

i1

m1 . . . . . . . . . . m8 M

Tako npr. uređen par (m1, i1) jeste u stvari uređen par ((d1p1, d2p1, d3p1),(č11,č21,č31).

Uzećemo sada da ideja i1 kada deluje na delove govornog aparata proizvodi kretanje, tj. realizuje se kao motorno uređenje koje smo označili m1, a ono proizvodi glas ''a''.

Ideja i6 realizuje treće motorno uređenje, tj. uređeni par (m3, i6) proizvodi glas''d''.

Konačno, ideja i8 proizvodi motorni učinak m4, i proizvodi glas ''s''.Pokrenimo sada naš model/automat. On se inače sastoji iz niza delova, ali mi

ovde posmatramo samo govorni aparat.Neka u automatu imamo početnu percepciju i8 (nema zvuka u okolini, nema

dodira/kontakta i nema pokretanja govornog aparata.Pod delovanjem ove percepcije sva tri dela govornog aparata namestiće se u ili

će izvesti pokrete koje smo označili kao četvrta varijanta.

i8→ d1 d2 d3

↓

d1 p1 d2 p2 d3 p2 → proizvodi ''s''

2

Pošto se glas ''s'' proizveo, čulo sluha percepiraće zvuk pa imamo č11, čulo dodira ostaje nepromenjeno č22, dok je kinestetičko čulo registrovalo pokretanje govornog aparata i daje percepciju č31. Imamo stoga ''čulni zbir'':

č11 č22 č31 a to je i3.

Naravno, neki tehnički automat imao bi u zavisnosti od frekvencije skeniranja i zbog nejednakog odvijanja određenih pokreta i početka njihove percepcije, niz prelaznih percepcija, ali bi određeni broj odgovarao i našoj percepciji i3.

Sledeće: ideja i3 ne proizvodi nikakav motorni učinak pa je sledeća percepcija ponovo i8, i imamo petlju u funkcionisanju modela.

Ono što će automat izvesti iz petlje jeste npr. percepcija nekog kontakta č21 pa dobijamo u tom slučaju ideju i6 ili (č12 č21 č32), itd.

Pregled celokupnog funkcionisanja modela u definisanim okolnostima:

i8 → proizvodi glas ''s''

i3 → ne proizvodi glas

bilo koji glas iz okoline

i4 → ne proizvodi glas

Ovo je šema pri č22,tj. u situaciji kada nema dodira. Ako postoji kontakt č21

prelazi se na sledeću šemu:

bilo koji glas iz okoline

i6 → proizvodi glas ''d''

i1 → proizvodi glas ''a''

Razlikovanje glasova ''s'' i druga dva ''a'' i ''d'' ostvareno je uz pomoć čula dodira.

2

Dalja diferencijacija glasova nije m moguća osim da se uvedu dodatne čulne distinkcije i njihovo vezivanje za motoriku. Dakle, bilo koji čuti glas iz okoline pri č22, tj. pri postojanju kontakta vodiće izgovoru glasa ''d'' a on će voditi proizvodnji glasa ''a''. Pri č21, tj. kada ne postoji osećaj dodira proizvešće se glas ''s''.

Ovakav model sinestezičko-ekspresivne govorne produkcije odgovara kod deteta tzv. fazi gukanja. Mi smo ovde uprostili model jer smo sveli glas na jedno motorno uređenje. Najverovatnije je, međutim, funkcionisanje takvo da se glas proizvodi iz jednog haotičnog nameštanja govornog aparata gde su jednako važni ''pokreti'' koji su prethodili i ''pokreti'' koji će slediti.

To bi bio nivo ekspresivne govorne produkcije i to je njegov domet. Suština je u tome da dete neće nikada moći preći sa nivoa gukanja i brbljanja na nivo reči i uopšte govora. Dete mora sada da čuje i podražava reči iz svog govornog okruženja (socijalnog okruženja).

Kada Sosir kaže da bilo koji zvuk može stajati kao par značenju, tada on apstrahuje od živog napora deteta na dostizanju standarda okoline. U mozgu svakog čoveka oznaka nije nikada bilo koja oznaka, bilo koji napor. Ta ideja podseća na onu sociološku o društvenom ugovoru. Ljudi su se jednog dana sastali i potpisali međusobne ugovore, a pitanje je šta je bilo pre ''ugovora''?

2

ČETVRTI DEO

STRUKTURA LINGVISTIČKOG ZNAKA

2

9) Moguće je sada primeniti definisane pojmove i model u analizi konkretne reči, tj. lingvističkog znaka. Ponovo se ''vraćamo'' na početak govornog razvoja da bismo skicirali situaciju u kojoj ''funkcionisanje'' znaka postaje prozirno. 9.1) Umesto skupova/osa oznaka i značenja uzećemo skup slušnih percepcija koje ćemo označiti kao ''čuto'' i skup svega što je zapamćeno u situacijama kada se proizvode glasovi, odnosno, reči. Taj skup nazvaćemo ''zapamćeno''. U prethodnoj glavi imali smo njihov pandam u skupovima/osama motorno uređenje – čulni zbir. Kao primer neka nam posluži reč ''list''.

(zapamćeno) i

(''list/čuto, ''list/zapamćeno'')list

p2

p1 g

h (čuto) z list

f

S

Kada čujemo reč ''list'' ona biva prepoznata kao već čuta, i to je ujedno prva prava ideja – ideja prepoznavanja ili jednakosti (osećaj ''prepoznavanja'' i ta situacija grade uređen par ili znak). Percepcije i predstave koje se evociraju bivaju pokrenute čutom rečju i u tom smislu ceo ovaj tok funkcioniše kao znak.

9.2) Čujemo li u sličnoj situaciji reč ''listam'' formiraće se sledeća struktura:

2

i (zapamćeno)

? (list, ?) (listam, ?)

p2

p1

(list, ''list'') (listam, ''list'')''list''

list listam (čuto) z

Na čutu reč ''listam'' evocira se zvuk list i značenje ''list'', tj. evocira se uređen par (list, ''list''). Tu se radi o prepoznavanju reči ''list'' u reči ''listam'' (to je ujedno dalja specifikacija situacije ''prepoznavanja'').

Prva projekcija u zvučanju reči ''listam'' prepoznaje zvučanje ''list''. Druga projekcija na svom putu pronalazi samo ideju ''list'', dok ''listam'' ne pronalazi u onom zapamćenom.

Percipirana zvukovna razlika ''-am'' po zakonu uređenog para zahteva svoj značenjski par. Formira se dakle situacija u kojoj nedostaje značenje i ona kao takva, zajedno sa svim percepcijama, emocijama i predstavama, biva zapamćena (funkcioniše u tom smislu kao znak i može kao takav da sam uđe u ovaj interpretacioni tok/mehanizam.

Ono što je bitno ovde jeste da ovaj ''mehanizam'' može biti pokrenut kako onim ''čutim'' tako i onim ''zapamćenim'', tj. može biti pokrenut i misaonim tokom (čiji za sada neodređeni obim mi smatramo ''značenjem'').

Rezultat ovog ''funkcionisanja'' uvek je neki uređeni par, tj. postoji ''deo'' koji funkcioniše kao oznaka i postoji ''deo'' koji funkcioniše kao značenje.

2

9.3) U opisanom funkcionisanju drugi član uređenog para (značenje) neprestano se realizuje kao oznaka nekog drugog značenja, tj. realizuje se kao druga reč, sintagma ili rečenica. Reči objašnjavamo drugim rečima, ali ''znamo'' da je to uže ili šire značenje, kako smo objašnjenje dali iz ovog ili onog konteksta, itd. (Rečnik).Taj izvorno interpretacioni mehanizam postaje u sledećoj fazi razvoja opšti

kombinatorički mehanizam. Dakle, na mesto drugog člana uređenog para može doći ponovo neka reč usled tokova asocijacija, sinestezije ili usled namernog provociranja okoline. Tako ostvareni ''dodir'' dve reči evocira dva značenja, i svest ih ispituje jednovremeno, u jednom činu.

9.4) U prethodnom delu smo osu zvuka rastavili u kombinatoriku rada određenih delova govornog aparata na određeni način. Sada vidimo da i osu značenja moramo shvatiti kao nešto aktivno, i što je bitno, kao nešto što nije unapred zalepljeno na stvari. Zbog toga razvojni put možemo preokrenuti i reći da govorni razvoj ne počinje sa izgovaranjem i učenjem glasova i reči, nego počinje u misaonoj sferi. Dete raspolaže značenjem reči ''mama'' mnogo pre nego što je u stanju da je izgovori. Ujedno ono može da izgovori slog ''ma'', itd. Ono što nedostaje jeste uređenost, jeste naš definisani uređeni par. Dete mora kroz izvestan napor (koji je neosporna činjenica posmatranja i svakog bavljenja sa decom) da ''poveže'' svoje predstave, emocije, svoje znanje o objektu ''mama'' sa svojom govornom produkcijom, a u određenoj situaciji obraćanja/zahtevanja/dozivanja i sl.Zbog prirode prve detetove govorne produkcije, tj. zbog mogućnosti da u

svakoj situaciji proizvede svoj repertoar glasova (ipak postoji stanovita distribucija glasova u odnosu na karakteristične situacije, uzrast i karakteristične emocije) dete će voljno evocirati i provocirati svoje ''znanje'' , predstave, emocije, tj. vršiće namerno provociranje svoje motorike i motorike govornog aparata sve dok ne proizvede reč ''mama''.

To voljno pokretanje ili upravljanje motorikom jeste rezultat razvoja i potiče iz ukupne praktično-motorne aktivnosti hvatanja, kretanja, gutanja, itd. Dakle, dete raspolaže ''znanjem'' o tome kako da upravlja svojim plućima, jezikom, udovima, itd.

Kada ovo modelovanje počne da se akumulira imamo fiziološki ekvivalent strukture znaka kao uređenog para proizvoda z × i.

Ovo je ključni period. Ako je dete dovde dospelo relativno samostalno, dalji razvoj uslovljen je naporima socijalne okoline.

3

PETI DEO

MORFOLOŠKA I SINTAKSIČKA JEDNAČINA

3

10) Prve prave ''ideje'', kako smo to pokazali u prethodnom delu, jesu identitet/jednakost i razlika ili prepoznavanje i razlikovanje (diferencija, distanca), ako se izrazimo psihološkim terminima. Tokom govornog razvoja, i kao govorni razvoj, razdvaja se plan zvuka ili oznake i plan značenja ili označenog.

Dakle, sa razlike ''list''/''listam'' prelazimo na razliku ''list''/''list-a-m'', sa leksičkog značenja prelazimo na leksičko-gramatičko.

Zvučna komponenta uređenog para ovde će biti diferencirana na koren i afiks.Značenjska komponenta uređenog para diferenciraće se u niz gramatičkih

kategorija (i ponovo u niz grupa u zavisnosti od vrste reči). Ovo je sada morfološki znak ili znak sa određenom morfologijom. Konačno, taj lingvistički znak (koji se u dobroj meri podudara sa onim što inače zovemo ''reč'') izražen je u Dekartovom proizvodu skupa korena i afiksa i skupa vrsta reči i pripadajućih gramatičkih kategorija. Uređen par tog proizvoda glasi: (koren / afiks, vrsta reči i gramatičke kategorije). To je zapravo uređena trojka jer prethodno imamo proizvod skupa korena i skupa afiksa.

(IDEJA)vrsta rečii gram.kat

glagol1.l. jd.prez. (list-/-am,

gl.1.l.jd.prez.)

imenica (list-/-φ, im.nom.jd.mr.)nom. jd. mr.

AFIKS (ZVUK)

-am (list, -am)

KOREN ×AFIKSφ

(list, φ)

KOREN (ZVUK)

list

3

Postepeno se realizuju sve govorne situacije. Izdvajaju se klase imenica, klase glagola, klase imenica ženskog roda, klase imenica u množini, itd. Svako prepoznavanje, svaka percepcija, obuhvatiće i određene aspekte govorne situacije, tj. formiraće se snopovi uređenih parova koji će se međusobno odnositi kao procedure, šabloni i sl. Plan ''zapamćenog'' postaje na taj način sve apstraktniji.

10) Morfološki uređeni par možemo utemeljiti i iz sledećeg analoškog odnosa. Kao što se koren reči odnosi prema afiksu (prefiks, sufiks, infiks i nastavak za oblik) tako se reč odnosi prema svojoj vrsti i gramatičkim kategorijama koje joj pripadaju s obzirom na vrstu. Kako se to koren odnosi prema afiksu pogledajmo u sledećem primeru:

prefiksi koren sufiksi nastavak za oblik reč- dan - - = dan- dan- -i -ti = danitipre- dan- -i -ti = predanitiob- dan- -išt -e = obdanište

Ova šema odgovara i drugim korenima kao što su ''grad'', ''rod'', itd., itd.

pre-grad-i-ti pre-rad-i-ti itd.

Višestruko ulaženje reči u tvorbene mehanizme + prilagođavanje izgovora, dovelo je najverovatnije do stvaranja nesamostalnih tvorbenih morfema čije nam značenje više nije jasno ili najjasnije.

Dakle:

reč : vrsta reči i gram. kat. = koren : afiks

Iz ovog izraza možemo dobiti čemu je jednaka reč u smislu našeg proizvoda zvukova i značenja:

korenReč = x vrsta reči i gram. kat afiks

3

Ova jednačina je mnogo toga sažela, pa stoga treba poći redom. Pretpostavimo prvo da postoje samo korenske reči.

Pošto nismo u mogućnosti da rekonstruišemo razvoj svake pojedinačne reči pokušaćemo nizom međusobnih proizvoda današnjih činilaca reči pokazati da kombinatorika kao ljudsko znanje i veština leži u temelju morfološkog nivoa jezika.

Neka je ''A'' skup slobodnih morfema:

A = {pev-, crn-, grad-, itd.}

I neka je ''B'' skup sufiksa:

B = {-a, -ac, -e, itd.}

Obrazovaćemo sada proizvod ta dva skupa A ×B:

-a -ac -e B

A

pev- pev-a pev-ac pev-e

crn- crn-a crn-ac crn-e

grad- grad-a grad-ac grad-e

Dobili smo ovim proizvodom sedam standardnih reči. Ovaj skup uređenih parova označimo sa ''C''.

Uvodimo sada skup nastavaka za oblik, skup ''D'':

D = {φ, -a, -ti, itd.}

Uradićemo ponovo proizvod skupova C i D, tj. C ×D ili (A ×B) ×D. Dobićemo sledeći skup uređenih trojki:

3

pev-a-φ pev-a-a pev-a-tipev-ac-φ pev-ac-a pev-ac-ti pev-e-φ pev-e-a pev-e-ticrn-a-φ crn-a-a crn-a-ticrn-ac-φ crn-ac-a crn-ac-ticrn-e-φ crn-e-a crn-e-tigrad-a-φ grad-a-a grad-a-tigrad-ac-φ grad-ac-a grad-ac-tigrad-e-φ grad-e-a grad-e-ti

Konačno, možemo ovaj skup uređenih trojki ''pomnožiti'' sa skupom prefiksa. Dobili bismo reči kao što je:

pre-pev-a-ti itd.

Dakle, svaka ova zvukovna ''kriška'' ima svoj značenjski ekvivalent ili par. Ako uzmemo sada skup svih vrsta reči i svih odgovarajućih gramatičkih kategorija i ''pomnožimo'' ga sa skupom gore dobijenih uređenih petorki (ili šestorki) dobićemo sve moguće leksičko-gramatičke realizacije reči (str. 33).

Dobićemo i sve tipove morfoloških procesa: kompozicije, derivacije i fleksije. Postupak počinje kompozicijom, tj. kombinovanjem slobodnih morfema (A × A), zatim u kombinaciju ulaze vezane morfeme – derivacije (A ×B), i na kraju dolaze vezane morfeme gramatičkog oblika – fleksije (A ×B) × D. Od leksičkog značenja prešli smo na leksičko-gramatičko.

Prešli smo dakle ka klasnim značenjima i stoga smo prešli zaista u sferu ideja ili pojmova.

Ovaj prelaz može da omogući samo govorna praksa, tj. upotreba govora u komunikaciji. Znanje koje dete poseduje unapred – za kojim je tragao npr. Noam Čomski – zapravo je fiziološka gotovost ili činjenica da se percepcije i ono što je zapamćeno sparuju.

10.2) Rečenica označava radnje, zbivanje, stanje, itd., ili jednom rečju – situacije. Kao što reč stoji prema svojoj vrsti i gramatičkim kategorijama, tako rečenica stoji prema situaciji (obaveštenje, pitanje, zapovest, itd.). Možemo stoga postaviti sledeću korespodenciju:

rečenica : situacija = reč : vrsta reči i gram. kat.

Kao što situacija (i govorna situacija) prevazilaze govor (jezik) jer se tiču govornikovog okruženja i komunikacije, tako vrsta reči i pripadajuće gramatičke kategorije prevazilaze reč. Iako reč istražuje morfologija ta problematika se zapravo tiče sintakse jer i nastaje iz upotrebe jezika. Konačno, možemo iz ove analogije postaviti strukturu rečeničnog konstituenta u smislu našeg proizvoda zvukova i ideja:

situacija Rečenica = reč × vrsta reči i g. k.

3

Ovde je izražena reč sa aspekta situacije u kojoj ona kao reč određene vrste, i s obzirom na gramatičke kategorije, može da učestvuje ili da tu situaciju reprezentuje.

Uzmimo za primer reč ''igraju''. Radi se o glagolu u 3-em licu množine prezenta, ili radnja onih koji ne učestvuju u razgovoru, više njih i u sadašnjem-govornom vremenu

Radi se o proširenom planu ''ideje'' na situaciju / vrsta reči i gramatičke kategorije.

Taj plan u principu može biti izražen jednom rečju kao npr. pitanje (Hladno?) ili odgovor u kontekstu (Nije.), ili u bezličnim rečenicama (Grmi.), itd., itd.

10.3) Iz svega što je rečeno proizlazi da rečenicu možemo definisati kao poskup uređenih parova ( reč, situacija / vrsta reči i gram. kat.) Definiciju reči već imamo pa možemo definisati kompletnu strukturu rečeničnog konstituenta (reč u svom sintaksičkom aspektu).

situacija

vrsta reči i g. k.

koren

afiks

reč

vrsta rečii gram. kat.

Da pojasnim šta znači izraz situacija / vrsta reči i gram. kat. To je npr. situacija govorećeg subjekta: ''akter'' / im. nom. jd. ili neke situacije u kojoj se vrši određena radnja: ''akcija'' / gl. 3 l. jd. perfekta., itd.

Taj morfološki izraz ''ideje'' jeste ključan i obrađen je u razvojnoj psihologiji. Ono što je nesumnjivo u spomenutim istraživanjima jeste da ''geneza'' svih pojmova, pa i gramatičkih kao što su akter, akcija, cilj, objekat, itd., započinje i odvija se u socijalnom okruženju - i samo u socijalnom okruženju.

Situacija, dakle, biva označena rečju, dok gramatičke kategorije koje joj pripadaju s obzirom na vrstu jeste ono što veže situaciju i reč u sistem jezika.

3

10.4) Pošto je sve urađeno, možemo bilo koju reč, kao konstituent rečenice, prikazati kao proizvod tri proizvoda, tj. kao uređenu trojku. Struktura (leksičko-gramatička) svake reči pokazuje kako se ona može realizovati kao rečenica, u kom smislu se njeno značenje i funkcija može specifikovati.

Uzmimo za primer reč ''crnac'':

situacija

vrsta reči i g. k.

(crn-/-ac, akter)

(im.nom.jd.mr., akter) A

koren

afiks

(crn-/-ac, im.nom.jd.mr.)

vrsta rečii gram. kat.

U tačci ''A'' imamo dakle uređenu trojku:

((crn-/-ac, akter),(im.nom.jd.mr., akter),(crn-/-ac, im.nom.jd.mr.))

Bilo kako da je reč dospela u svest ona je uvek u obliku rečeničnog konstituenta, tj. njeno značenje se prosto nudi da bude specifikovano (u smislu vremena, mesta, načina, itd.).

10.5) Pokažimo sada kako model funkcioniše. Uzmimo da nam sagovornik saopšti rečenicu: ''Marko čita knjigu.''

3

situacijavrsta reči i gr. k.

1

''Marko čita knjigu''3

korenafiks

2vrsta rečii gram. kat.

Prva čuta reč ''Marko'' se sada tri puta (ili trostruko) analizira u smislu proizvoda zvukova i ideja.

MARKO

1 (Mark-/-o, akter (subjekat) 2 (Mark-/-o, im.nom.jd.mr.) 3 (akter, im.nom.jd.mr.)

Treba odmah primetiti da poslednji uređeni par jeste ''zaključak'' i već je potpuno u sferi ideje, on ne sadrži više ništa od zvuka, nikakav čulni sadržaj.

1) a – b2) a – c

3) b – c

Svi elementi trećeg uređenog para su klasni ili klase, a klase formiramo aksiomom specifikacije: svako svojstvo o elementima skupa A određuje ili izdvaja poskup A' skupa A. Tu dakle govor postaje misao i misao govor.

Druga reč: ČITA

1) (čit-/-a, akcija (predikat)2) (čit-/-a, gl. 3l.jd.prez.aktiv)3) (akcija, gl.3l.jd.prez.aktiv)

3

Treća reč:

KNJIGU

1) (knjig-/-u, objekat)2) (knjig-/-u, im.akuz.jd.žr.)3) (objekat, im.akuz.jd.žr.)

Time završava ova morfološko-sintaksičko-semantička analiza. U našoj svesti ''oživljava'' jedna situacija, i ako je sada želimo ponovo izraziti rečima (obrnut proces od prethodnog), dobili bismo rečenicu: Jedan akter (Marko) muškog roda vrši radnju (čitati) sa (nad) jednim predmetom ali ne učestvuje u razgovoru.

Radi se sada o interpretaciji drugog lica kome je rečenica upućena, i ona kao interpretacija, a zahvaljujući mogućnosti potpunog prelaza na plan ideje (treći član), ne mora biti glasovna, tj. nema potrebe da u sebi izgovaramo: ''Jedan akter muškog roda...'' da bi čutu rečenicu razumeli.

Treći nivo analize jeste misao sama – a ona se može opisati samo meta-jezikom, samo posredno (uslovno). Dešavanje na tom stupnju nema svoje autentične ili prirodne termine jer to nije dostupno posmatranju i doživljavanju. Ako nam je reč ''Marko'' jasna, reč ''ime'' ili ''imenica'' ne sadrži više ništa čulno, ne sadrži ništa što može biti reprezentovano. Radi se samo o misaonim šemama, strategijama/procedurama.

3

SADRŽAJ

PREDGOVOR 2-3

UVOD 4-6

PRVI DEO 7-15ZNAK

DRUGI DEO 16-19MATEMATIČKA RAZRADA ZNAKAI PRIMER IZ FONETIKE

TREĆI DEO 20-27ZNAČENJE I GOVOR ILI MODEL GOVORNE PRODUKCIJE

ČETVRTI DEO 28-31STRUKTURA LINGVISTIČKOG ZNAKA

PETI DEO 32-40MORFOLOŠKA I SINTAKSIČKA JEDNAČINA

SADRŽAJ 41

BELEŠKA O AUTORU 42

4

Beleška o autoru

Zlatko Pangarić je rođen u Bačkom Monoštoru 4. 4. 1962. god. Prvi štampani rad - filozofski eseji Uvod u psihoistoriju (Beograd 2001 ).Saradnja u periodici - Rukovet (2002-2003), Književne novine (2002-2003), Ulaznica (2004-2005), Sent (2005), Koraci (2005), Zlatna greda (2005). BIBLIOGRAFIJA: Uvod u psihoistoriju, filozofski eseji, Beograd 2001; Nova romantika, pesme, Beograd 2003. LITERATURA: David Kecman: Nasilje na još nerođenim, Rukovet, 5-8, 2002, 72-73; Zoran M. Mandić: Obeleške važnih reči, Borba, 6. XI 2003; Saša Radojčić: Pogovor, Nova romantika, Beograd 2003, 57-59; A.: Beleška o piscu, Nova romantika, Beograd 2003, 63.

4