Milunka Savić

Milunka Savić – Gligorević

(Koprivnica,1890— Beograd 1973)

bila je srpska heroina

Balkanskih ratova i

Prvog svetskog rata, narednik

u Drugom puku srpske vojske

„Knjaz Mihailo“,žena sa najvišeoslikovanja u istoriji ratovanja.

Ranjavana je u borbama devet puta. Zbogneizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali„srpska Jovanka Orleanka “.Rođena je u selu Koprivnica u Raškoj, od majke Danice ioca Radenka, kao najstarije dete.Imala je dvemlađe sestre Mionu i Slavku i brataMilana. Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je

nije zanimala.

Kada je po objavljivanju

Ukaza o mobilizaciji I

došlo do masovnog odziva,

Milunka je odlučila

da se prijavi na jednom

od mobilizacionih zborišta

u Beogradu.

Registrovala se pod

Imenom Milun Savić.

U Balkanskim ratovima borila se kao,preobučenau muškarca. Njen anatomski pol otkrilo je bolničko osoblje, posle ranjavanjau Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle

pristupanja

srpskoj vojsci.

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kaodobrovoljac. Milunka se istakla kao bombaš

u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karadjordjevu zvezdu sa mačevima. U

jesen 1915. godine u Makedoniji je teškoranjena u glavu i tako povređena se povlačila

preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavkavratila se na Solunski front, gde je učestvovala u

bitkama, na leto i jesen. Tu se istakla u bici naKajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je

„gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskojkolonijalnoj diviziji, kada je zarobila 23 bugarska

vojnika.

Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima idva francuska ordena Legije časti i medalju ,,Miloš Obilić”.

Jedina je žena nasvetukoja je odlikovanafrancuskimoredenom Ratni krst sa zlatnompalmom.

Bez škole i samouka, posle rata je najpre radilau Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi.

Udala se za osam godina

mlađeg Veljka Gligorovića

iz Mostara gde su

se i upoznali,

a 1924. dobili su

ćerku Milenu.

Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkojstanici u Stalaću, Višnju ,svoju sestru odujaka, i Zorku, uzetu iz

sirotišta na dalmatinskoj obali.

Veljko je imao posao u pošti.

Kasnije je premešten u Banjaluku.

Ubrzo je zapostavio porodicu, a

brak je bio ugašen.

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, oddržave je dobila imanje u Stepanovićevu, selukraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sasestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potraziza boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišlaza Beograd, gde je mesecima pokušavala danađe posao.

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlilisu je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provelanajveći deo svog radnog veka.Zanemarena i odsvih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbilaje ponudu da se preseli u Francusku i da dobijafrancusku vojnu penziju. Umesto toga, izabralaje da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravilinjene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je iodgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svogrodnog sela.

Između dva svetska rata su je poštovališirom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenimodlikovanjima.

Za vreme Drugog svetskog rata, Milunka je držalamalu bolnicu na Voždovcu, u kojoj je lečilaranjenike. Zbog te bolnice uhapšena je od straneNedićeve policije i šest meseci provela u zloglasnom logoru Banjica.

Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju.Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnimveteranima, 1972. godine,Skupštinagrada Beograda dodelilajoj je jednosoban stanu naselju Braće Jerković,na 4. spratu u zgradi bez lifta.Godinu dana kasnije, nakontri moždana udara, umrla je u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.Porodična kućaje prodata. Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu.