Витез од сонета - Стеван Раичковић

Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић и пре и после мога рођења моји родитељи су се стално селили с места у место, премештани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. Тај догађај пада на дан 5. јула 1928. године. Збио се у селу Нересници, крај реке

Пека, у Србији. Родно место не памтим. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада па до дана данашњег одвија се моје безуспешно трагање за завичајем.Уместо једног - пронашао сам многе.

Један од њих је Сента, крај Тисе, у којој сам провео добар део детињства. Други је Београд, у коме сам проћердао своју младост, град у коме одавно живим. Као далеки магнет осећам да ме привлачи црногорски камењар, постојбина мога оца. И нека друга места дотичу се мог живота као завичајне светлости или сенке. То су Бела Црква, Суботица, Крушевац и Смедерево.Имам још два, мала тајанствена, завичаја. Један је: огромна Русија, одакле су моји непознати словенски преци из давнине упутили у ове крајеве. Други је: сићушна колиба у Лавацу, крај Дунава, са зидовима од набоја и тршчаним кровом, у коју се понекад склоним тако да нико не зна где сам.

Кад ми буде најтеже у животу отићи ћу да видим Нересницу, одакле је све и почело.

Иначе, живео сам као и толики други. Учио сам неке школе петнаестак година и радио за хлеб. Ово друго ми не гине до краја живота. Један ведрији део мог потицања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је донекле у причама из "Великог дворишта". Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из "Гурија" и "Дружине под сунцем". Живот мога срца налази се разбацан у "Песми тишине", "Балади о предвечерју", "Касном лету", "Тиси" и "Каменој успаванци".

 Академик Стеван Раичковић, преминуо је на Ђурђевдан у

Београду, 2007. године.

КЊИГЕ ПЕСАМА:Детињства (1950),Песма тишине(1952),Балада о предвечерју(1955),Касно лето(1958),Тиса (1961),Камена успаванка(1963),Стихови (1964),Пролази реком лађа(1967),Варке (1967),Записи (1971),Записи о црном Владимиру(1971),Случајни мемоари(1978),Точак за мучење(1981),Панонске птице(1988),Монолог на Тополи(1988),Свет око мене(1988),Стихови из дневника(1990)Фасцикла 1999/2000 (2001

Поред бројних књига песама , писао је и књиге за децу, мемоарске текстове, поетске и прозне записе, као и аутобиографију .Добитник је великог броја награда:Змајеве“Невен”“Горанов венац”“Васко Попа”И многих других.

У свом стваралаштву Раичковић је напустао поезију и прихватао се прозе, али он је увек и свуда потврђивао очиту истину, да је био и остао песник.

На Калемегдану откривена биста песнику Стевану Раичковићу, дело вајара Александра Зарина. Оно место које Раичковић заузима у српској поезији добио је и на Калемегдану у "српском песничком пантеону"

Биста Стевана Раичковића била је код песника до његове смрти 2007. године, а од тада у поседу његовог сина Милоша Раичковића.Оригинална биста била је позајмљена Граду Београду, Секретаријату за културу, да би се излила бронзана копија која је постављена на Калемегдану.

Успавајте се где сте затеченипо свету добри, горки, занесени,ви руке по трави, ви уста у сени,ви закрвављени и ви заљубљени.

зарастите у плав сан камениви живи, ви сутра убијени,ви црне воде у беличастој пении мостови над празно извијени,

заустави се биљко и не вени:успавајте се, ко камен, невениуспавајте се тужни, уморени,

последња птицо: мом лику се окрениизговори тихо ово имеи онда се у ваздуху скамени.

Камена Успаванка

Песма је написана у једном од класичних поетских облика: у сонету.

Сонет је песничка композиција италијанског порекла која се састоји од 14 једанаестераца, распоређених у два катрена И два терцета. Катрени морају имати исту риму, а у терцетима је комбинација рима слободнија И зависи од укуса песника, с јединим условом да имају барем једну заједничку риму.

Специфично је, међутим, римовање, јер је кроз целу песму спроведена једна иста рима,(„ени”):

Успавајте се где сте затечениПо свету добри, горки, занесени,Ви руке по трави, ви уста у сени,Ви закрвављени и ви заљубљени,Зарастите у плав сан камениВи живи, ви сутра убијени,Ви црне воде у беличастој пениИ мостови над празно извијени,Заустави се, биљко, и не вени:Успавајте се, ко камен, невени,Успавајте се тужни, уморени.Последња птицо: мом лику се окрениИзговори тихо ово имеИ онда се у ваздуху скамени.

Асоцијације за камен– чврстина, хладноћа, мртвило - каква је и форма по себи;Асоцијације за успаванку – нежност, опуштеност, кретање, сан - каква је и идеја без форме.– ОБРАЋАЊЕ (у вокативу: добри, занесени, заљубљени, зиви, тузни, горки, уморни , руке , вода , уста.)ИМПЕРАТИВ: успавајте,зарастите, изговори, окрени, заустави, скамени.

Сви стихови се завршавају– АНТИКАДЕНЦОМ /подигнута интонација/МАТЕРИЈАЛНИ ПРОЦЕС (окамењивање) + НЕМАТЕРИЈАЛНИ ПРОЦЕС (сан) – нематеријални процес има материјалну особину.

Истоветна чиста рима чини, онда, јако упадљивим ону једину неримовану реч на крају претпоследњег стиха, који се (плус) и по броју слогова разликује од осталих (он је десетерац).…“изговори тихо ово име”

Тиме се истиче поента: прелажење на говор у првом лицу једнине и сужавање фокуса на ону личност која говори у песми.

Сумарно: у овој песми се очитавају све битне карактеристике поезије Стевана Раичковића: субјективна, исповедна лирика у традиционалној форми али са свежим и оригиналним елементима, сликовитост и симболичност, али не магловита него јасна – мада не једноставна – садржина, изражена у мелодичном и ритмички савршеном стилу.

Наслов постаје јасан тек након упознавања целог текста, као што и сам текст постаје јасан тек постепено – све јаснији – током напредовања у њему. На континуирано читање нас подстиче и реченичка структура песме: прве три строфе су једна реченица, па је логично да са доношењем закључака о значењу и смислу сачека док се стигне до краја.

У првој строфи камен још није споменут, реч је само о сну („успавајте се”):Успавајте се где сте затечениПо свету добри, горки, занесени,Ви руке по трави, ви уста у сени,Ви закрвављени и ви заљубљени,

Али друга строфа већ почиње сликом у којој се сан спаја са каменом:

Зарастите у плав сан камениВи живи, ви сутра убијени,Ви црне воде у беличастој пениИ мостови над празно извијени, а визија „плав сан камени” стоји непосредно испред мотива живот и смрт („Ви живи, ви сутра убијени”).

Пролазност је овде схваћена као трагедија неминовног уништавања свега што постоји, па је зато радикална и жеља да се то заустави.Суштина пролазности је смрт, а песма говори о жељи савлађивања смрти.Али ако се јос једном добро сагледају прве три строфе, приметићемо да је реч о нечем што је шире и од смрти; јер смрт везујемо за жива бића, а прве три строфе набрајају и друге елементе: црне воде, мостове, биљке, невене – а све то заједно даје слику свеопштег космичког постојања. Борба против пролазности води се у тим димензијама.

А онда, четврта строфа једним заокретом даје поенту: лирски субјекат одједном проговара у првом лицу једнине, чиме ставља себе у центар визије и све оно што је рекао у односу на широке димензије, сада сужава на себе.

Закључну функцију четврте строфе наглашава и њена прва реч: „последња птицо”; није сасвим јасно у ком смислу је та птица „последња”. Нуди се асоцијација на апокалипсу, али на ону њену – библијску – верзију, у којој апокалипса није само смак овога света него и прорицање новог, бољег и вечног живота у којем нема пролазности и смрти. Обраћањем „последњој” птици песник као да тражи своје место у тој великој визији.

Тада пак већ знамо све и све нам је јасно (барем оно суштинско): говорник песме изриче своју жељу да се заустави ток пролазности. У том светлу постају јасни делови наслова: камен и сан су начини трајности. Камен је оличење непролазног (тврд је и трајан), а сан је (ваљда) стање у којем је могуће и оно што је на јави немогуће: заустављање трена, савладавање пролазности и досезање вечности.Стеван Раичковић обликује песму у сонет, у којој се обраћа свему што је есенција живота и што има облик неког трајања па и онда када су у питању пролазне ствари и кратковечне манифестације живота. Песниково обраћање конкретностима из природе има инотанацију извесног опраштања од свега што је на неки начин било од било какве важности за њега или човека уопште.

У осталим стиховима песник се обраћа водама и мостовима који су материјални знакови и симболи људских племенитих намера да се премости свака празнина, да се све повеже и свему постојећем да један виши смисао.Песма „Камена успаванка“ је позив на сан, камени, на сан свевремени, у положају и ситуацији у којој се предмети тренутно налазе. У томе је садржан позив и мировање да се поредак природе и овоземног света сачува од мена и заборава. Песник зели да окамењеним формама, том трајном успаванком, надмудри време и задржи непоновљиву датост облика, покрета и стања, чиме се индиректно изриче страх од смрти. Иако је после ове песме Раичковић још добрих пола века певао, ниједна од његових песама нема ни изблиза ту славу као Камена успаванка.